Vojislav Janković
IZGLEDI
Govoriti o pojedinostima
stvari koje će se u čovečanstvu u budućnosti možda odigrati, to nema nikakvog
smisla, jer to zavisi od slobodne volje mnogih pojedinaca, koji na ovakav ili
onakav način na te događaje utiču. Jedino se može govoriti o sasvim opštim
stvarima, o opštim pojavama iz kojih razne pojedinosti u budućnosti mogu ali ne
moraju na ovakav ili onakavnačin da nastanu, u te opšte pojave treba uključiti i
delovanja raznih duhovnih bića kojih čovek nije svestan, a koja zahvataju onaj
deo čovekove volje koji nije slobodan, nije osvešćen. Taj neslobodni deo
čovekove volje je daleko veći od onog slobodnog. Ako se to uzme u obzir, onda
otpada bilo kakvo moralno procenjivanje i osuđivanje ljudi kao individualnih
duhovnih bića, mogu se samo žaliti ako je preko njih učinjeno nešto neispravno.
Samo ta preko njih izvršena dela treba moralno procenjivati. Pri tom treba
imati u vidu, da je vrlo malo rđavih dela koja neko baš svesno čini. Naravno da
ima i takvih i to se ubraja u crnu magiju.
Ovde treba naglasiti, da
istoriju čovečanstva stvaraju bića viša od čoveka, duhovi bića treće
hijerarhije - Arhaji, Arhanđeli i Anđeli, s tim što neka od tih duhovnih bića
rade u smislu redovnog, Hristovog razvoja, a neka ne, jer su i sama zaostala na
nekom od tih za njih nižih stupnjeva. To je po božanskoj promisli tako, da bi
se od čovečanstva napravila hijerarhija slobodnih duhovnih bića. Ovo je samo
uzgredna napomena, o tome što će se sad govoriti i što se vidljivo izvršava
preko ljudi - svesnih toga što čine ili nesvesnih toga što čine, t.j. onih koji
su samo oruđa gore navedenih viših duhovnih bića. Pri tom treba imati u vidu da
i ljudi preko kojih neka viša duhovna bića izvršavaju neke svoje krupne ili
manje krupne namere, a kojih oni nisu svesni, da i ti ljudi pri automatskom
izvršavanju takvih namera uvek imaju i makar umanjenu svoju slobodu u
izvesnim detaljima tih izvršavanja. Ta sloboda se vrlo često pokazuje u tome kako
oni te neminovnosti izvršavaju, a ne samo šta.
Sem toga, treba imati u vidu i
da istoriju čovečanstva stvaraju razna duhovna bića, bića koja nisu jedinstvena
u svojim ciljevima, koja mogu imati i sasvim različite i suprotne ciljeve, te
se ne može unapred znati koja će u nekom trenutku imati prevagu; pogotovu što
ta prevaga često zavisi i od slobodne volje i činjenja ljudi. I ljudi sa svojim
nastrojenjem deluju na istorijska događanja. To je sve vrlo komplikovano, te se
zato može govoriti samo o nekim izgledima onoga šta sami ljudi rade.
Naravno da ima i modernih
proroka i "proroka", koji
predskazuju neke relativno ograničene događaje iz budućnosti. U ove druge - bar
u poslednjih sto ili dvesta godina - spadaju oni koji od izvesnih tajnih
organizacija dobijaju nalog šta da objave od onog što oni nameravaju da učine.
Time se širokim masama daje sugestija da su to neke neminovnosti koje se moraju
prihvatati bez ikakvog suprotstavljanja, te je time onda takvim tajnim
organizacijama olakšano da sprovedu svojie namere. A neki put se i pod imenom
nekih koji imaju neku moć sagledavanja nečeg u budućnosti serviraju vesti koje
neka tajna organizacija želi da poturi. Tipičan primer za to je kod Srba
takozvano "Kremansko proročanstvo",
koje su prvo frizirali karađorđevićevci, a posle titoisti. Ni takve
falsifikatore ne treba osuđivati, nego žaliti zbog sudbine kroz koju će morati
da prođu.
Povod za takav rad je
vlastoljublje. A vlastoljublje je u svest uzdignuto podsvesno osećanje niže
vrednosti, a od tog osećanja nastaje i manija veličine. A sa tom manijom
veličine povezan je i strah od istine, jer bi istina srušila iluziju koja je
takvog čoveka ponela i koje se on tako rado pridržava. No pošto to osećanje
niže vrednosti - iako je podsvesno - jeste jedna stvarnost i deluje kao i svaka
druga stvarnost, ono onda podstiče takve ljude da se udružuju u grupe, jer u
grupama više doživljuju neku svoju snagu i vrednost. Jedan vuk neće smeti da
napadne bika, ali će ga čopor lako savladati.
Međutim, s godinama čovekova
snaga popušta i to je neka sudbinska neminovnost, neka opšta pojava koja se
mora uzeti u obzir, ako čovek hoće da procenjuje šta će se dogoditi u
budućnosti. Posle neke evolucije uvek dolazi odgovarajuća involucija. To u
velikoj meri uviđaju i ti ljudi koji boluju od vlastoljublja (vlastoljublje je
bolest). Sem toga, za neke radnje je potrebna i veća snaga nego što se ima u
starijim godinama. Zbog toga stariji ili ostareli vlastoljupci gledaju da na
odgovarajući način pripreme i vaspitaju mlade ljude preko kojih će oni delovati
iz pozadine. To se najlakše radi sa onima koji još nisu završili razvoj svojeg
tela osećaja i s onima koji su tek počeli razvoj svoje duše osećaja, dakle s
ljudima koji su koju godinu mlađi ili koju godinu stariji od 21 godine. U tim
godinama čovek ima vrlo snažan podsticaj za samopotvrđivanjem, da se pokaže
delatnost sopstvenoga ja. Ako čoveku tih godina neko pomaže u tome, on će ga
vrlo rado slušati i raditi po njegovim uputstvima.
To vrlo dobro znaju i ljudi
bez ikakvog okultnog školovanja, ljudi koji samo s običnim budnim razumevanjem
idu kroz život i posmatraju činjenice. Zna se na primer da vojnik stariji od 26
ili 27 godina ne može biti dobar vojnik, jer počinje da razmišlja. Zbog toga je
i na insistiranje engleskih predstavnika u Ujedinjenim nacijama doneta odluka,
da se za vojsku smeju mobilisati i mladići već sa 16 godina, a ne tek od 18 -
kako je bilo predlagano. A poznato je da je engleska vladajuća elita za vreme
t.zv. Drugog svetskog rata za avijaciju vrbovala mladiće od tih 16 godina. Iz takvih
-možda i naopakih okultnih znanja - uvedeno je i punoletstvo sa 18 godina, jer
se sa ljudima bez ikakvog životnog iskustva najlakše manipuliše (naročito ako
nekog takvog proglase da je genije).
Ali ovde se može i mora reći i
nešto iz znanja nauke o duhu. Čovek je samo u mišljenju budan; u osećanjima je
kao kad sanja; u htenju kao kad spava bez snova. U trećoj kulturnoj eposi - u
egipatsko-asirsko-vavilonsko-jevrejskoj eposi - čovek je razvijao tek svoju
dušu osećaja, još ne ni dušu razuma odnosno dušu duševnosti niti dušu svesti.
Iz visokih misterijskih znanja te epohe davane su vežbe i podsticaji za razvoj
te duše osećaja, davane su odgovarajuće ceremonijalne magije i simboli. Takve
vežbe - pa makar danas i dosta izmenjene i zaboravljene - ipak vrlo snažno
deluju na ljude koji u današnjem razdoblju razvoja duše svesti još nisu izišli
iz dvadesetih godina svojeg života (duša svesti se danas razvija tek od 35-e
godine, a duša razuma odnosno duša duševnosti od 28 do 35). No te vežbe na
takve mlade ljude deluju tako, da se utiskuju u njihovu sanjalačku
podsvest i time ometaju pravilan prirodni razvoj i duše razuma odnosno
duševnosti i duše svesti. Ti mladi ljudi takvim vežbama bivaju vučeni u stanje
razvoja treće kulturne epohe. Današnja ljubav odnosno naklonjenost prema takvim
vežbama prilagođenim za treću kulturnu epohu jeste isto kao kad bi čovek od 37
godina želeo da živi kao mladić od 22 godine.
Sve je ovo naravno uopšteno
rečeno, a koliko će ko ostati zakucan u tom stanju razvoja treće kulturne
epohe, to je pitanje njegove ličnosti, njegove karme i drugog, a u to spada i
njegov lični rad i osvešćivanje - pa i onoga što se obično naziva "srećom".
Kao potvrdu za to ja ću
navesti jedan primer. Dobro je poznato da je čitav niz tajnih ili javnih
okultnih društava zasnovan na praktikovanju egipatskih, asirskih ili sličnih
misterijskih uputstava. U tom razdoblju čovek još nije imao razvijen osećaj za
ja, osećaj za sopstveno ja, još se osećao samo kao član, kao delić nekog svog
plemena ili naroda sa kojim je bio vezan po krvi, njegova duša se osećala kao
jedno sa svetom (u grčko-latinskom se osećao sa svojom telesnošću, a sad treba
da sebe u samom sebi da nađe.[1]
Iz takvog osećanja je kao prirodna posledica u tim društvima bila razvijena i
krvna osveta: nije se gledalo na ličnost koja je nešto loše počinila, nego na
narod ili pleme kojem je ta ličnost pripadala, te se osveta ili zadovoljenje
tražilo od bilo kojeg njihovog pripadnika; postojala je neka zajednička svest
plemena, neka vrsta grupne duše.[2]
Sa dolaskom Hristovim te krvne
veze počinju da se kidaju (Mt.15.22; Mk.7.26; Lk.10.33; Jn.4.9). To je jedan od
Hristovih impulsa: svi ljudi čitavog čovečanstva jesu međusobno braća, a svaki
je čovek u tom čovečanstvu ličnost za sebe. Taj Hristov impuls nezaustavljivo
deluje u celom čovečanstvu i to se može videti na duševnom nastrojenju običnih
ljudi, ukoliko i kad nisu zavedeni od strane svojih vladajućih elita. Vladajuće
elite i kod hristijanizovanih naroda bore se protiv tog Hristovog impulsa. One
su uvek propovedale nejednakost i isticale neka svoja posebna urođena prava
vezane za nasledstvo po krvi. Naravno da ta prava oni sami za svoje nagone i
sebe izglasavaju i time čine legalnim, te to onda njihova vlast i oružjem
brani.
Takođe i da veliki deo
stanovništva živi u bedi da bi njih služili za parče hleba koje im oni
milostivo daju. Hristov impuls takva "prava"
ruši, tako da je kod ogromne većine današnjih ljudi kupovanje i prodavanje
robova nešto odvratno kao i srednjevekovno "lex primae noctis" ("pravo
prve noći") koje su za sebe izglasali plemići, jer su imali "plavu krv" - borili su se dakle za
razlike po krvi odnosno protiv gore pomenutog Hristovog impulsa. Međutim, neki
njihovi potomci se i danas ponose takvim precima - ne stide ih se!
Vladajuće elite su naravno
izmislile i rasizam da bi time opravdale svoju nezajažljivost i davale podstrek
svojim slugama da se bore za moderno robovlasničko društvo, koje se naravno ne
sme tako nazvati, jer se vlastoljupci boje istine. No pošto je većina zvaničnih
i nezvaničnih vladara prošla kroz neko školovanje prilagođeno trećoj
kulturnoj eposi, oni se svesno ili podsvesno drže grčevito tog - nešto
sadašnjosti prilagođenog - shvatanja o krvnim vezama. Tako je i posle t.zv.
Prvog svetskog rata Vilson (Thomas Woodrow Wilson, 28. predsednik SAD od 1913–1921) i
vilsonijanci lansirao ideju o "pravima
naroda", te je zatim i stvoreno Društvo naroda koje ta prava treba da
obezbeđuje. Preko tog Vilsona iskazan je odlučan stav protiv Hrista, a na tome
se insistira i danas - naravno na način kako to odgovara vladajućim elitama. Te
elite - da bi se držale tih prava - neki put sto naroda proglase da su jedan
narod, a neki put da je jedan narod deset naroda. Tako su ta despotski
proklamovana prava potnuno zadovoljena. A jednakost naroda se vidi i u tome,
što je u Ujedinjenim nacijama glas naroda od koje desetine hiljada vredan isto
toliko kao nekog od sto miliona i više.
Kad ljudi raspravljaju o
pravima naroda, to je isto tako kao kad bi biljke raspravljale o pravima ljudi.
Jer, duhovi koji vode narode jesu Arhanđeli, dakle duhovi za dva stepena viši
od čoveka - baš kao što su ljudi za dva stepena viši od biljaka.
* * * * * * *
Ove duhovne vežbe koje vuku
poreklo iz treće kulturne epohe, one su prilagođene razvoju duše osećaja, one u
njoj onda pobuđuju neke vrste snova, koje onda današnjim ljudima izgledaju kao
neko probuđenje u višim svetovima. To je Luciferovo zavođenje duše osećaja, to
je u vezi sa padom u moralni greh. Njegova jata su zahvatila čovekovo astralno
telo i njegove požude usmerile ka zemaljskoj sferi.[3]
No postoje i savremenija
neispravna okultna školovanja. Tu je najpoznatiji jezuitizam. On je usmeren na
direktno jačanje volje, u kojoj je čovekova današnja svest kao u stanju
spavanja bez snova. Na nju se deluje tako, što se vaspitanik navikava da istog
trenutka kad čuje naređenje svoga pretpostavljenoga - bez obzira šta radio -
odmah pristupa izvršenju datog zadatka; ako je na primer pisao, da čak ni
započetu reč ne završi do kraja. Na taj način se sprečava da spavajuća volja bude
ometena bilo budnim mišljenjem bilo sanjajućim osećanjem, nego da radi
isključivo kao automatizovan mehanizam. Takva volja dobija ogromnu snagu - baš
zato što je potpuno nesvesna. I to se i bez ikakvog okultnog školovanja zna:
ljudi sa pomračenom svešću imaju i fizičku snagu koju ni nekoliko ljudi ne mogu
savladati.
Ali uz ovo savremeno okultno -
jezuitsko - školovanje spada i to, da ljudi svojom voljom stvaraju imaginacije,
stvaraju u sebi slike - što bi moglo da spada i u ispravno savremeno okultno školovanje.
Međutim, u ovom jezuitskom školovanju ne stvaraju se neke proizvoljne slike,
nego naročito takve koje su suprotne stvarnosti. U uputstvima na primer stoji:
"Iako u evanđelju piše ... , ti treba da zamisliš ... (nešto suprotno)".
To je posledica Ahrimanovog
zavođenja, to je posledica pada u intelektualni greh. On je čoveka doveo "u pogrešno procenjivanje materijalnoga,
doveo ga u zabludu i greh i laž", zahvatio je čovekovu dušu razuma
odnosno dušu duševnosti koja je vezana za etersko telo.[4]
A u sadašnjem vremenu razvoja
duše svesti - u nju i u fizičko telo čovekovo zahvataju zavodnički još moćniji
duhovi, duhovi koji se mogu nazivati Asurasi, pri čemu se ne misli na one
asurase koji idu ispravnim razvojem nego na one koji su zaostali kao Duhovi Ličnosti.
Oni nastoje "da se čovekovo ja
sjedini sa čulnošću Zemlje". Oni otkidaju od čoveka komade njegovog
postojanja, komade od duha čovekovog:
"Ove asuraske moći se objavljuju u našem razdoblju preko onog duha koji
tu vlada i koga bismo mogli nazvati duhom isključivog života u čulnosti i
zaboravljanja svih stvarnih duhovnih bića i duhovnih svetova."
Danas te moći zavode čoveka u
neku vrstu teorijskog materijalizma, te da je njegovo ja samo rezultat čisto
fizičkog sveta i da je čovek samo viša životinja.[5]
Posle više decenija od ovog
predavanja Rudolfa Štajnera to se vrlo jasno pokazuje u t.zv. filmskoj
umetnosti Zapada, gde se - sa vrlo malim izuzecima - na sladunjav i lascivan
ili zločinački i bezosećajan način prikazuje čovek kao životinja. Međutim, vrlo
često se na filmovima prikazuje i da su takve vrste ljudi ne samo na nižim nego
i na višim položajima u društvu, a sa kojih se sprovodi državna vladavina.
Takva prikazivanja su svakako pod uticajem Hristovog impulsa - pa makar
podsvesnim.
Ja bih ovde ukazao i na jednu
treću vrstu pogrešnog okultnog školovanja, a u vezi sa pomenutim Asurasovim
zavođenjem. U toku čak i ispravnog okultnog školovanja čovek u jednom momentu
dolazi do toga da treba da iziđe iz svojeg fizičkog tela. To je užasan događaj,
čovek to doživljava kao survavanje u neki ponor u kojem će izgubiti sebe i
svoju svest. Mnogi posvećenici s užasom odustaju od toga smatrajući da svoju
svest odnosno same sebe mogu da sačuvaju samo u tom fizičkom svetu, u svetu
čula. Iz gornjeg saopštenja Rudolfa Štajnera može se zaključiti da je to pod
uticajem Asurasa. Međutim, posvećenici koji su se potpuno proželi Hristovim
impulsom, oni ne odustaju od toga, oni idu dalje i bude se u duhovnom svetu sa
još više ojačanom svešću, sa osnaženom individualnošću, ne gube svoje ja.
Da bi to bilo jasnije, ja ću
nešto ovde nevesti i iz drugih saopštenja Rudolfa Štajnera.
To izlaženje posvećenika iz
tela i sveta čula u svet duha, to je slično prolasku i običnog čoveka kroz
dveri smrti. A rođenje čovekovo u fizičkom telu, to je u stvari čovekovo
izlaženje iz tog sveta duha. Taj svet duha su ljudi nazivali božanskim - u
Svetom pismu Carstvom nebeskim; on je bio obuhvaćen u Bogu, Bogu Ocu. Otud je
još u Srednjem veku od ljudi koji su to znali nastala izreka "Ex deo nascimur" ("Iz Boga se rađamo").
Pre silaska Hristovog u telo
Isusa iz Nazareta i pre Golgotske Misterije ljudi su posle smrti u tom svetu
duha boravili sa vrlo ograničenom svešću, nisu mogli da opšte sa drugim bićima
- kako sa umrlim ljudima, tako i sa bićima višim od ljudi - svest im je bila
usmerena na samog sebe. To je bilo vrlo mučno stanje. Međutim, posle Misterije
na Golgoti i onoga što se u hrišćanstvu naziva "Hristovom pobedom nad smrti", takav život posle smrti se suštinski
menja: umrli ljudi doživljuju svesno i sva ta duhovna bića oko sebe. Zato
je onda iz tih hrišćanskih znanja nastala izreka "In Christo morimur" ("U
Hristu umiremo").
A onda, pošto Sveti Duh na
neki način obuhvata i čovekovo rađanje i čovekovo umiranje, dakle i prelazak iz
sveta duha u svet čula i iz sveta čula u svet duha i to uz očuvanje čovekove
individualne svesti, data je i treća izreka "Per spiritum sanctum reviviscimus" ("Preko duha svetoga vaskrsnućemo").
Rudolf Štajner u predavanju
održanom 26.12.1921 u Bazelu[6]
to vrlo sažeto kaže:
"U toku vekova sve više i više se gubilo razumevanje za Vaskrsloga, za
Pobednika smrti, pa se prosvećena teologija novijeg vremena držala samo za
čoveka Isusa iz Nazareta. Taj čovek Isus iz Nazareta ne može biti onaj Drugi
pored principa Oca. On bi mogao da objavljuje Oca, ali u smislu diskusija prvog
hrišćanstva on se ne bi mogao postaviti pored Oca. Ali jednakovredni stoje
jedan pored drugog božanski Otac, koji prouzrokuje prelaz iz natčulnoga u
čulno: Ex deo nascimur, i božanski Sin koji prouzrokuje prelaz iz čulnoga u
natčulno: In Christo morimur. - A uzvišen iznad oba, iznad bivanja rođenim i
umiranjem, jeste treći princip, on proizilazi iz oba, što je opet jednakovredno
u vezi sa oba, sa božanskim Ocem i božanskim Sinom: Duh, Sveti Duh. Tako da u
čoveku treba razaznati prelaz iz natčulnoga u čulno; Ex deo nascimur, prelaz iz
čulnoga u natčulno: In Christo morimur, te sjedinjenje oba, povezivanje sa onim
u čemu niti rođenje niti smrt nemaju neku suštastvenost, vaskrsavanje pomoću
Duha: Per spiritum sanctum reviviscimus."
Danas, preko mnogih tajnih
krugova širena propaganda da su hrišćanstvo, jevrejstvo i Islam jedno te isto,
jer svi veruju u jednoga Boga, to je najžešće negiranje Hrista i Svetoga Duha,
a i izopačavano prikazivanje Boga Oca. To ima isto toliko smisla kao kad bi se
reklo da su golubovi, kopci i kokoške isto, jer svi imaju krila. Prema toj i
takvoj propagandi izlazi da svaka od tih religijskih struja veruje u nekog svog
Boga, a koji stalno ratuje protiv ona druga dva - nikako da veruju u istoga.
Slaboumnost takve propagande zasnovana je na pretpostavci da niko nije čitao
svete knjige na kojima se zasnivaju te tri religije, jer se u svima njima mnogi
bogovi i po imenima nazivaju. Toj slaboumnosti je prethodila i ona, koju su
vladajuće državne elite nametale preko himni: u svim himnama gde se pominje
bog, to je u stvari bog koji vodi te države - ne ni Arhanđeli koji vode
narode. Ti bogovi su često u sukobu - otud ratovi. U te ratove se mogu naravno
umešati i Arhanđeli koji su vodeći Duhovi Naroda, ali pretpostavka da bi neki
vrhunski bog bio na strani samo jednog naroda - u stvari države - to je potpuna
slaboumnost. O toj borbi bogova znao je i srpski pesnik koji je na početku
pesme "Početak bune protiv dahija"
rekao:
"Nebom sveci staše vojevati
I prilike različne metati
Viš Srbije na nebu vedrome."
* * * * * * *
Asuraski duhovi su mnogo
moćniji i od ahrianskih i od luciferskih duhova. Zato se ne treba čuditi, što
se iz okultnih krugova koji su pod vođstvom nekih Asuraskih duhova vlada i luciferski
školovanim krugovima kao i onim ahrianski školovanim. Ako uzmemo kao tipične i
najpoznatije za onu prvu grupu slobodne zidare, a za drugu jezuite, za njih se
onda može reći da su oni krvni neprijatelji. Međutim, u mnogo čemu se vide i
neke njihove zajedničke akcije i skladan rad po mnogim pitanjima koja se odnose
na društveno uređenje; jedino se bore oni oko toga, ko će od njih u istom
društvenom uređenju da vlada.
Ja ću ovde navesti samo jedan
primer o tom skladu između njih. Papa Pije IX, kome su posebno jezuiti svesrdno
pomagali 1870. godine na Prvom vatikanskom koncilu, doneo je 8. decembra 1854.
dogmu o bezgrešnom začeću Marije. Taj datum su kao praznik prihvatile - možda
ne sve - i slobodno zidarske lože, a taj datum se bira uvek i kad treba
promovisati neki politički potez, na primer osnivanje Evropske unije i tako
dalje. Ja to ostavljam istoričarima da popišu, ali to nikako ne može biti
slučaj.
Taj sinhronizovani rad
slobodnih zidara i jezuita uočili su i mnogi drugi, te neki smatraju da su oni
sklopili savez - kažu još 1805. protiv Napoleona. No ja bih pre to protumačio
time, da su i jedne i druge te i takve organizacije pod vladavinom trećih, onih
koji su posvećeni u asurasku inicijaciju i koji pomoću njih žele da ostvare
svoju vladavinu čitavim svetom, jer su i jedni i drugi vrlo pogodni za to; za
to je vrlo pogodna i sanjajuća i spavajuća svest.
Da bi se takva vladavina
ostvarila, mora se nastojati da se kod ljudi izgubi bilo kakvo istinsko znanje
o Hristu. Zbog toga se naročito kod zapadnih hrišćana skoro isključivo - i to
bogohulno i besmisleno često - pominje samo Isus, po kome su i jezuiti -
isusovci nazvali svoj red. Međutim, to nije dovoljno. Da se ne bi došlo do
saznavanja onoga što je Hristos doneo u čovečanstvo, a što znači jednu jedinstvenu
prekretnicu u razvoju ne samo čovečanstva nego i čitavog sveta - o čemu sam ja
samo jedan detalj gore naveo -sistematski se forsira proučavanje marijalogije,
da se ljudi ne bi bavili hristologijom.
Ja nemam nameru da se bavim
nikakvim teološkim raspravama o Mariji. Rudolf Štajner je o njoj dosta govorio.
Rimokatolička crkva Mariju identifikuje sa egipatskom Izidom. To nije drukčije
ni sa stanovišta pravoslavnih i drugih hrišćanskih crkava, u kojima je ona vrlo
često na ikonama prikazana kako drži malog Isusa u naručju. To je vrlo slično
kao Izida sa Horusom. No u ovom sadašnjem slučaju radi se o tome, da se
zaustavi, na vremenu pre silaska Hrista u telo Isusovo, a koje se
dogodilo prilikom Jovanovog krštavanja na Jordanu.
Prema predavanju Rudolfa
Štajnera od 25.12.1921.[7]
sve do 353. godine rođenje Hristovo praznovalo se na taj dan kad je Jovan
krstio Isusa, a tek je 354. godine prebačeno na 25. decembar.
S druge strane - prema Rudolfu
Štajneru - hrišćanstvo se širilo tako što je primilo duh u Grčkoj, telo u Rimu,
a dušu jevrejsku. Ovde treba dodati da su hrišćanski rituali u glavnom
zasnovani na znanjima iz egipatskih misterija, a i da je Oktavijan sa svojim
"Avgust" uneo egipatsko
faraonstvo u Rim, koji je dao telo hrišćanstvu.
Sem ove tri vrste pogrešnog
okultnog školovanja postoje svakako i ispravna okultna školovanja. Njih svih
ima naravno u celom svetu. Da bi se razlikovalo neispravno okultno školovanje
od ispravnog, ja ću ovde dati samo jedan pokazatelj, ali pokazatelj koji
ukazuje na nešto suštinsko. Kod neispravnog okultnog školovanja čovek koji se
izdiže na sve više i više stepene saznavanja i samoosvešćivanja, taj smatra da
oni koji taj stepen nisu dostigli treba njemu da služe, njemu da se pokoravaju
jer je on vredniji od njih, da on treba njima da vlada, a kod ispravnog
okultnog školovanja čovek koji se uzdiže na sve više i više stepene svesti i
saznanja, taj postaje sve skrušeniji i skrušeniji, smatra da je on taj koji
svima nižim od sebe mora da služi, njima da se pokloni, jer njima treba da bude
zahvalan za svoje uzdizanje, da bude spreman da nižima od sebe pere noge - kako
je to Isus Hristos prao svojim učenicuma. A ta skrušenost čini da takav
okultista nikad ne zadire u odluke slobodne volje drugih, pa makar bili daleko
niži od njega. Ni Hristos nije sprečio Judu da ga izda (Jn.13.27).
To važi kako za hrišćanske
okultiste, tako i za okultiste koji možda nikad nisu ni čuli za Hrista. Jer
ispravni okultisti su oni koji su duboko prožeti Hristom, pa bez obzira da li
oni to tako svesno nazivaju ili ne. Jer, setimo se: Hristos je na Golgoti umro
za sve, apsolutno sve ljude. I: ako je neko ispunjen istinom i
dobrotom, on je - prema Rudolfu Štajneru - pravi hrišćanin, pa čak i ako nikad
nije ni čuo za Hrista. S druge strane, ako neko smatra da je laž dozvoljena, on
nije hrišćanin, pa ma koliko često išao u neki hrišćanski hram i krstio se.
Ja ću ovde zasad samo
pomenuti, da su ljudi u sadašnjem razdoblju razvoja duše svesti počeli da se
dele na one koji osećaju devociju prema istini i na one koji osećaju strah od
istine. To nije već danas konačna podela - većina ljudi se talasa između te dve
krajnosti - ali to je podela koja će u relativno bliskoj budućnosti biti
konačna, recimo posle još jedne ili dve inkarnacije čovekove. U svakom slučaju
u ovom našem razdoblju koje je počelo sa XV vekom čovek mora da se suoči sa
zlom, ovde sad čovek postaje potpuno svestan onoga što čini; u ovoj eposi je
čovek u pravom smislu odgovoran za ono što čini. Posebno što je 1899. godine
završeno Mračno doba (indijska Kali Juga) i čovek stiče mogućnosti da opet
svesno stupi ili ne stupi u svet duha, bar da sazna da pored sveta čula postoji
i svet duha.
Čovek koji ne ide putem nekog
okultnog školovanja i koji iz neke komotnosti i lagodnosti ne želi i ne trudi
se da dođe do nekog saznanja o duhu, on se vrlo često u današnjem vremenu
razboljeva od nekih duševnih poremećaja. A čovek koji ide putem pogrešnog
okultnog školovanja, on postaje rob nekih od gore navedenih zaostalih duhovnih
bića, pa čak i posle prolaska kroz dveri smrti on i onda njima služi, prinudno
služi čak i kad ne želi.
Rudolf Štajner je u predavanju
održanom 01.01.1919. godine[8]rekao,
da je sa Prvim svetskim ratom obelodanjen samo mali deo katastrofe u koju je
zapalo tadašnje čovečanstvo, da je to samo spoljašnja manifestacija onoga što
se u dušama ljudi događa. To je u stvari to asurasko zavođenje ljudi da se
potpuno spoje sa svetom čula. Iz njega su proistekle i te čulne razuzdanosti
-naročito po velikim gradovima. Vladajuće elite to čak i forsiraju, za to
upotrebljavaju i "nauku" i
"javno mnjenje" - pa i
policiju. Naravno da te elite imaju pomračenu svest.
Iz duha srpskog naroda potekla
je i poslovica: "Čega se pametan
stidi, time se lud ponosi". Držeći se
- svesno ili nesvesno - toga na šta ukazuje ova narodna mudrost,
vladajuće elite "kulturnih"
naroda u poslednje vreme nameću u tim "kulturnim"
zemljama t.zv. "parade ponosa".
To se sistematski čini da bi ljudi izgubili zdravu pamet, kako bi se onda njima
lakše vladalo. To nije slučaj, a učesnici u tim paradama po svoj prilici
većinom i nisu homoseksualci, već plaćenici. I to je jedna od spoljašnjih
manifestacija katastrofe u koju je palo čovečanstvo posebno od početka XX veka.
To je produženo delovanje Mračnog doba odnosno Kali Juge.
* * * * * * *
Kao što je gore rečeno, srpski
pesnik koji je spevao "Početak bune
protiv dahija" na svoj pesnički način - bilo iz znanja bilo iz nekog
nadahnuća - vrlo izričito govori o vezi događanja među ljudima živim na Zemlji
sa impulsima koji dolaze iz duhovnog sveta, a koji se pokazuju i u raznim
"prilikama" odnosno
događanjima kako na Zemlji, tako i u njenoj atmosferi i u kosmosu. On pod
nazivom "sveci" verovatno
podrazumeva i duhovna bića viša od čoveka - ne samo umrle ljude. To se može
zaključiti i iz pre toga datog izraza:
"... i radi su božji ugodnici,
jer je krvca iz zemlje provrela
..."
Prema antropozofski
orijentisanoj nauci o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner u duhovnom svetu - na
"nebu" - postoje
mnogobrojna duhovna bića, koja je i Dionisije Areopagit svrstao u tri
hijerarhije od po tri kategorije.[9]
Međutim, i sva ta duhovna bića idu svojim putem razvoja, pri čemu neka idu
redovnim razvojem, neka brže, a neka zaostaju. A i jedna i druga takva bića
deluju i na ljude i podstiču ih da rade bilo u smislu redovnog razvoja, bilo
protiv toga. Redovan razvoj vodi vrlo uzvišeno duhovno biće: Hristos. U
njegovom smislu rade i mnogobrojna druga visoka bića raznih stepena razvoja, a
na suprot tome mnoga duhovna bića koja su i sama zaostala u svom razvoju. To je
po božanskoj promisli tako, da bi čovek mogao da ostvaruje svoju slobodu, a
sloboda u sebi uključuje mogućnost izbora između bar dve različite stvari. Tako
da i zlo treba posmatrati samo kao u razvoju zaostalo dobro, ono što je nekada
bilo dobro.
Da bi bio jasniji taj uticaj
"božjih- ugodnika" i kako i
"sveci staše vojevati", ja
ću ovde izložiti nešto iz već pomenutih predavanja Rudolfa Štajnera[10]
i to iz ona dva koja nisu prevedena na srpski. Prvo predavanje je dosta
skraćeno prevedeno pod naslovom "Rođenje
Hrista u ljudskoj duši", a drugo do šestog pod "Kako može čovečanstvo ponovo naći Hrista".
U sedmom predavanju održanom u Dornahu 31.12.1918. Rudolf Štajner kaže da se mi
osećamo prinuđenim da svoj život posmatramo u vezi sa celinom sveta, i sa
celinom ljudi. Kao primer za to on navodi "poslednje četiri i po godine" i "pozadinu neuporedivih svetskih događaja poslednjih godina".
Spoljašnji svet nije prostorno
poređani zbir stvari, nego je neki tok događaja, koji se odigravaju izvesnom
brzinom. Sličan je slučaj i sa ljudima, samo što se njihovo postajanje odvija
drugim brzinama nego što su brzine prirodnih događaja. /Brzine su ono osnovno
iz čega nastaje i vreme i prostor, a ne obrnuto - kako se uči u školama./
"Mi nikad ne bismo mogli da dođemo do shvatanja, da je svet nešto
materijalno, ako bismo se mi sa njim kretali istom brzinom. Time što se mi ne
krećemo istom brzinom, taj svet napolju koji ide brže pokazuje nam se na tvarni
način, materijalno, a naš sopstveni život nam se pokazuje duhovno-duševno."
Sa svim onim što je u vezi sa
našim čulima mi se krećemo sporije kroz svet nego spoljašnja priroda, a:
"Sa svojim mislima, ukoliko su zavisne od naše volje, mi se krećemo
mnogo brže nego tok spoljašnjeg sveta."
U prvom slučaju krećemo se
sedam puta sporije, u drugo sedam puta brže od spoljašnjeg sveta.
Nauka o duhu jeste otkrivenje Duhova
Ličnosti, koji sada kao Tvorci novo zahvataju, a ako se ona živo prima, to
čoveka na neki način podmlađuje, te i u starijim godinama čovek može da uči kao
kad je bio dete. Ali:
"Naša mladež nije više dovoljno ispunjena nadom; naši stariji su
bezpredmetno rezignirani."
"Mi smo prošli mnogo šta, što nam je pričinjavalo i takve radosti kakve
neće imati oni koji danas imaju pet, šest, osam, devet godina."
Valter Ratenau (Walter Rathenau
1867-1922, nemački državnik) je bio idealista, ali je bio daleko od nauke o
duhu. Baš zbog toga Rudolf Štajner ovde vrlo opširno iznosi njegove reči. Pri
svom obraćanju "svim nacijama"
on kaže da je to:
"S pravom nekoga ko je decenijama u sebi nosio predosećanje najdubljeg
pada, te znao da je ovaj pad dublji nego što ljudi slute, prijatelji i
neprijatelji."
On dalje kaže da je nemački
narod nevin, ali da je neopravdano verovao svojim vlastodršcima. Njega će
bratski evropski narodi uništiti radi osvete.
To je procenio najhladnijim
razumom jedan materijalist bez ikakve simpatije ili antipatije, a to je on
rekao i za vreme rata.
On dalje navodi kako će Nemce
porobiti, ali ne kao u staro doba nego će to biti "anoniman, sistematski, naučnički kuluk" jednog naroda drugom.
Zatim, da oni koji su željni osvete nisu pravi predstavnici svojih naroda. Jer,
ako se to dogodi:
"Tada će jedna horda očajnika, jedan neevropski gazdinski duh logorovati
pred vratima zapadne civilizacije, a on neće oružjem nego zarazom ugroziti te
obezbeđene nacije. "
Ako zapadne nacije polako
ubijaju Nemačku, onda:
"Neki teret će ležati na ovoj planeti, a dolazeći naraštaji će se rađati
sa nekom savešću koja više nije slobodna. Lanac duga koji sad još može biti
iskidan, biće neraskidiv i beskrajno će obmotavati telo Zemlje. Razdor i sukob
buduće epohe biće žešći i rascepkaniji nego ikad ranije, pošto je on natopljen
osećanjem zajedničke nepravde."
To je proračunao jedan
materijalistički duh - ne iz duhovno naučnih impulsa - i spoljašnje posmatrano
to je tačno i nema drugog izgleda, pa Rudolf Štajner dalje kaže da će se stvari
spoljašnje događati katastrofalno kako je to Ratenau proračunao. Ali:
"Postoji samo jedno, ako pogledamo ono što je u prošlosti bilo učinjeno
- što zaista nije učinio ovaj ili onaj narod, što je učinilo čitavo
civilizovano čovečanstvo na Zemlji - postoji samo jedno: kako u velikom
svetskom novogodišnjem posmatranju gledati na to što je čovečanstvo dosad
proživelo, te tada sagledati da je sad u izvesnom smislu bilo zrelo, da dođe do
nekog kraja, pa je ušlo u ono što oni novi Duhovi Ličnosti iz nebeskih visina
žele da snesu na Zemlju. Ali ovde se susreću uviđanje i volja. To što ti Duhovi
Ličnosti kao Novi Tvorci žele da otkriju, to će moći da dođe u svet samo ako to
u ljudskim srcima i u ljudskim dušama, u ljudskim duševnostima nađe plodno tle,
ako ljudi sebe nađu u ovim duhovno naučnim impulsima,"
Mnogi se zavaravaju da će se
već sve samo po sebi popraviti, ali:
"Tome na suprot može se samo reći: Ako samo ti spoljašnji materijalistički
impulsi deluju u svetu i u ljudskim glavama i u ljudskim srcima, tada će to
tako biti! Tada će s jednim užasnim ropskim lancem ne samo Nemačka i Srednje
zemlje i Rusija, nego čitava civilizovana zemlja biti postepeno opasana užasnim
ropskim lancima i nikad više neće biti radosna. Jer preko onoga što se samo iz
davnina rađa jeste svet na kraju! Novo ne dolazi odatle. Novo mora doći iz
duhovnog sveta. Ali ono ne dolazi, ako čovek ne želi da mu se približi, ako
čovek u slobodnoj volji ne želi da ga primi. Spasenje može doći samo, ako se
nađu ljudske duše koje idu u susret tom duhu, koji na nov način hoće da se
objavi preko Duhova Ličnosti, koji od samo Duhova Vremena žele da postanu Tvorci.
Ne postoji nikakav drugi izlaz. Pošten može čovek biti samo na dva načina: bilo
da govori tako kao Valter Ratenau bilo da ponovo ukazuje na nužnost
priklanjanja sebe duhovnom svetu. Ovo poslednje će biti predmet našeg
novogodišnjeg razmatranja."
U tome predavanju održanom
01.01.1919. Rudolf Štajner kaže da se treba dublje uneti u odnose pod kojim je
čovečanstvo u sadašnjosti zapalo u takve katastrofalne događaje odnosno - što
je još važnije - u izvesno katastrofalno stanje. Ali za to nije dovoljno da se
čovek zaustavi na izvesnom površinskom sloju posmatranja sveta:
"Vi se sećate kako sam ja ovih dana izložio, da u ono sasvim najvažnije,
sasvim najbitnije u saznavanju sadašnjeg vremena spada to, da čovečanstvo stoji
nekako pred jednim novim otkrivenjem. To je ono otkrivenje koje treba da se
dogodi, a u izvesnom pogledu se već i događa, preko Duhova Ličnosti, koji se -
ako se želi tako da izrazi - uzdižu na položaj Tvoraca, dok smo mi dosada kao Tvorce
u svetskom toku čovečanstva mogli da nazivamo samo one duhove, koji se u
Bibliji nazivaju Elohimima, koje mi nazivamo Duhovima Oblika. Nešto tvoračko će
se dakle pojaviti u onome što čovek može da primeti pri teženju da se upozna
spoljašnji svet."
/Ovo je Rudolf Štajner pomenuo
i 05.01.1919. - vidi moj spis "O
prirodi"./
U sadašnjim prilikama
čovečanstvo se kostreši na neko takvo otkrivenje. Ali:
"Time što se ljudi kostreše da primaju takvo otkrivenje, iz sveta se
naravno neće ukloniti ta činjenica da ovo otkrivenje dođe. Ovo otkrivenje se
izliva kao neki nov duhovni talas preko događanja u koje je upregnut čovek.
Čovek ovaj talas ne može recimo da odgurne od Zemlje. On se preliva preko
Zemlje. To je činjenica. Dakle, rekao bih, od pre nekog vremena, naročito od
početka XX veka - ili upravo jasnije rečeno od godine 1899. otprilike - onda
kad kao ljudi idemo po svetu, stojimo mi u jednom novom talasu duhovnog života,
koji se uliva u onaj drugi život čovečanstva."
Ali za to je potrebno da se
ljudi priberu, potrebna je izvesna aktivnost da se to primeti:
"... ta stvar je takva da, time što ljudi žive na Zemlji,
jednostavno time što su oni ljudi XX veka, oni su prijemni aparati za ono što
se na opisani način uliva u život. Čovek se može kostrešiti da sa svojom svešću
to prizna, ali on to ne može sprečiti da njegova duša ipak primi taj udar
talasa, da taj udar talasa u njemu bude."
Danas je najznačajnija
sposobnost ljudske duše intelektualnost, a njom se naročito služi
prirodnonaučno shvatanje sveta, pa na taj način misli i svaki današnji čovek.
No to shvatanje nauke o prirodi nema ničeg stvarnog, to je samo neko avetinjsko
predivo. Njegove predstave su preparirale ljude za to da odbacuju ono pozitivno
duhovno.
"Tako da u današnjim ljudima, upravo u ljudima koji daju ton, postoji
nešto što ne može da primi ovaj talas; postoji nešto od udaranja ovog talasa,
ali istovremeno je u njihovoj svesti nešto što ne može da zahvati ovaj talas."
Izvanredno je važno razumeti
ovu duševnu konstituciju:
"Jer mi ne bismo ovu užasnu ratnu katastrofu ili bolje ratni izraz ove
katastrofe - katastrofa koja u čovečanstvu vlada zbilja je različito uobličena,
ima razne strane, rat o kojem je govoreno jeste samo jedna strana -ovu ratnu
stranu te katastrofe, to što je u glavnom besnelo u poslednje četiri i po
godine, to mi nikako ne bismo mogli dobiti da tome nije prethodila ova duševna
činjenica."
"To je jedan talas koji je pre svega takoreći ispod površine onoga na
šta se obično obraća pažnja."
"Svakako, u njemu žive oni Duhovi Ličnosti koji žele da se otkriju kao
dosad nepoznati Tvorci, ali upravo još mnogo šta drugo živi u ovom talasu."
"Ono što se tu talasa u dušama, što zbilja provaljuje u duše, to je
borba, borba svetova koja se odigrava nekako iza scene sadašnjeg sveta. U ovu
borbu svetova je čovek upleten. Gledanje Duhova Ličnosti o kojima ja govorim za
istraživača duha nikako nije - rekao bih - neka ugodna, prijatna stvar."
To nije kao neki osvežavajući
napitak, kako bi to mnogi želeli. Ta borba iza kulisa sveta jeste nužna u
razvoju sveta.
U predhrišćanskim vremenima je
u čitavom paganskom svetu bilo prilično po sebi razumljivo da postoje ponavljani
zemaljski životi. Hrišćanstvo je imalo zadatak da se za neko vreme povuče taj
talas razvoja koji u čoveku budi svest o ponavljanim zemaljskim životima.
Potrebno je bilo da se čovek navikne da ozbiljno i intenzivno uzme taj jedan
zemaljski život.
"Ali sada smo mi na neki način pri vraćanju ove stvari; sad smo mi u
tome, da mi ne napredujemo ako ne usmerimo pogled na ponovne zemaljske živote.
Sada moraju ponovo oni duhovni elementi, koji žele da čoveku donesu svest o
ponavljanim zemaljskim životima, da iza kulisa postojanja biju strašan boj
protiv onih koji žele da u svest čovekovu puste samo i jedino one stare
elemente i impulse. To je značajan boj, u kojem se mora učestvovati, ako čovek
hoće da gleda ono što se događa iza kulisa čovečanskog razvoja, svetskog
razvoja uopšte. - Samo ne treba pretpostavljati, da je iza kulisa čulnog
postojanja nešto u čemu se može tako prijatno ležati i spavati. To su po
pravilu predstave o raju materijalističkih ljudi."
To dolazi iz ličnog egoizma.
Čovek mora biti učesnik u toj borbi.
Ljudi treba da se interesuju
jedni za druge, ali ne samo kao u fizičkom životu da se drže samo za čoveka. To
nije dovoljno za razumevanje sveta i socijalnog života.
"Drugim rečima: čovek danas ne izlazi na kraj, ako iza onoga što se
fizički događa, stvarno ne priznaje neki duhovni svet u realnosti, u
konkretnosti. To je vrlo važno. Pred tim ljudi velikim delom imaju strah. Taj
strah svakako nije bez osnova."
Mi smo pozornica za delovanje
svakojakih duhovnih bića.
"Čovek izgleda tako kao džak koji je ispunjen svim mogućim bićima."
Pred tim čovek ne treba da
bude slep i gluv, jer je to stvarnost. Pomoć se mora pribavljati na drugi
način.
Ako talas one borbe udari u
nekog čoveka koji ne drži ništa do duhovnog sveta, koji isključivo misli na
način sadašnje nauke o prirodi kao na primer Ludendorf (Erich Ludendorff
1865-1937, vojskovođa, merodavan u nemačkoj vrhovnoj komandi za vreme Prvog
svetskog rata), takav čovek ne može da primi u svest ono što se u njegovoj duši
oslobodilo.
"A tako je on nesreća velikog dela čovečanstva. Tako je on jedan od
trideset do četrdeset ljudi sadašnjice, od kojih spoljašnje zavisi ova
katastrofa, čovek koji se na položaju na kojem stoji jednostavno opire protiv
priznavanja bilo čega, duhovnoga. Ali danas je već tu ono vreme, kad na ljudsku
nesreću mogu postojati ljudi, koji se na vodećim mestima opiru protiv
priznavanja nečeg duhovnoga, koji ne žele da priznaju da to duhovno zahvata
osobito u život ljudi. To je vrlo važno da se ova činjenica uoči. No, ako oni
pre svega i nisu bili na vodećim položajima kod ove ratne katastrofe, ipak su
danas tako mnogobrojni, oni ljudi, koji jednostavno iz strašljivosti ili drugih
osnova odbijaju taj talas duhovnog života, koji nailazi preko Duhova Ličnosti,
zato što oni žele da samo prirodno-naučno misle."
To je razlog zašto se mnoge
ličnosti pogrešno procenjuju.
"Svašta demonskoga odigrava se tu u tim ljudima, a što se njima
pripisuje, što međutim upravo oni sami odbijaju, pošto oni u svojoj duši nose
neko čisto avetinjsko predivo prema uzoru nauke o prirodi i sa tim oni ne mogu
da shvate tu stvar."
Mnogi ljudi se oglušuju o to
cepanje ličnosti:
"Oni se oglušuju o to što upravo u njihovoj unutrašnjosti besni, a što
se uvek u tome sastoji da preti da se njihova ličnost raspadne; jednostavno pod
uticajem nužnih savremenih događaja preti da se njihova ličnost raspadne, jer
se oni boje toga da se survaju u tu borbu koja se iza kulisa, sad u svetu
odigrava i na, čijim talasima Duhovi Ličnosti žele da uđu naše vreme."
Nauka o duhu se ne sme posmatrati
samo kao neka teorija:
"Ako je vi posmatrate kao neku teoriju, onda radije čitajte kuvare i
tome slično; jer ono što je samo sadržina u nauci o duhu, to nije upravo ono
suštinsko i važno. Ono o čemu se radi jeste način kako se mora misliti da bi se
nauka o duhu prihvatila."
Ima dva načina obrazovanja
misli: Jedan jeste raščlanjavajući, razlikujući kao u nauci o prirodi, koja
daje ton i traži krute definicije.
"Ali krute definicije nisu ništa više nego razlikovanja stvari koje se
definišu od drugih stvari. Ovaj način mišljenja je neka vrsta maske, kojom se
naročito rado služe oni duhovi koji danas žele da nas rastrgnu, koji se nalaze
u ovoj borbi. Trivijalno bi se moglo reći: Veliki broj onih ljudi koji su
prouzrokovali sadašnju ratnu katastrofu i oni koji se nalaze u onome što su
posledice jesu poremećeni."
Drugi način predstavljanja -
kao u nauci o duhu - jeste uobličavajući način mišljenja. Tu se mora isticati
razlika od "kako" isto tako
kao i razlika od "šta". Taj
uobličavajući način mišljenja ima svrhu da uvodi u natčulne svetove. To je u
sadašnjosti potrebno.
"Ako vi raščlanjavajući mislite, ako mislite tako kao što misli današnji
istraživač prirode, tada vi mislite isto tako kao izvesni duhovi ahrianskoga
sveta, te otud mogu ovi ahrianski duhovi da prodru u vašu dušu."
Uobličavajuće mišljenje,
metamorfozirajuće mišljenje kao Geteovo, vezano je tesno za čoveka.
"Tako uobličavajući, kako čovek tim mišljenjem u samom sebi deluje, nisu
u stanju nikakva druga bića sem onih koja su povezana sa normalnim razvojem
čovečanstva. To je ono osobito. Vi time nikad ne možete doći na pogrešne
puteve, kada se pomoću nauke o duhu upuštate u uobličavajuće mišljenje. Tu se
vi nikad ne možete izgubiti kod onih različitih duhovnih bića koja žele da
zadobiju uticaj na vas. Oni naravno prolaze skroz kroz vaše biće. Ali čim vi
uobličavajući mislite, čim se potrudite ne samo da mozgate i da razlikujete
nego da mislite kako to zaista želi ova moderna nauka o duhu, onda vi ostajete
u sebi, onda vi ne možete imati osećanje čiste ispražnjenosti."
Hristov impuls jeste u tom
uobličavajućem mišljenju.
"Danas stvarno - to nikako nije preterano - nije čoveku potrebno ništa
drugo nego da se drži načina predstavljanja, načina mišljenja ove nauke o duhu,
tada mu ništa ne mogu ona demonska bića koja se sa ovim novim talasom ovamo
valjaju kao prateće pojave onih Duhova Ličnosti."
Taj talas se ne može
zaustaviti, a ako se ljudi protiv njega opiru:
"Tada iz toga izlazi ono što je u osnovi u dubljem smislu dovelo do ove
katastrofe sadašnjosti: to neprimanje duhovnoga sveta. To je ipak dublji uzrok
za današnje katastrofalne događaje, naime i za današnja katastrofalna stanja
duša. A pošto je to borba koja zbilja dole postoji, onda nema nikakvog drugog
sredstva, nego da se uobličavajućim mišljenjem ljudska ličnost u sebi samoj
plastički izgrađuje i time ta borba doživi u duši. Inače će se ta borba u
spoljašnjem svetu stalno voditi."
Treba, računati sa tim novim
talasom. Ako se razmišlja samo o onome što je ovde u fizčkom svetu, onda se
samo razara.
"A tada se ne treba čuditi kad se u fizičkom životu odigrava ta borba
čiji gospodar čovek ne želi da bude u duhovnome, jer ona se zbilja, bije ovde u
ljudima. A ako oni nju ne žele da izbore u duši, onda ona vodi jednoga protiv
drugoga, narod protiv naroda, čoveka protiv čoveka. Ono što se događa ovde u
fizičkom svetu može biti samo neko odslikavanje duhovnoga sveta: Ili čovek ovu
borbu uzima tako da je on u svojoj duši izbori, što znači da se ljudi duhovno
prodube, ili će ova borba. - koja kroz svest prolazi kao kroz sito, kada čovek
želi da misli samo tako kako sadašnjost misli - ili će ona izbiti time što
ljude, ljudske duše isključuje u spoljašnjem svetu, te prouzrokuje sve ono što
vi upravo sada gledate."
O to se ne sme oglušiti i
pokušati da se prespava ta perspektiva budućnosti. Za spas čovečanstva mora se
priznati duhovni svet.
"Ko sagledava duhovni svet i njegov odnos prema fizičkom svetu, taj zna
da izvesni zakoni vladaju, pa makar da to nije nikakva logička posledica, ali
logička posledica se nalazi baš u tom raščlanjavajućem, ne u uobličavajućem
mišljenju, ne u gledajućem mišljenju koje sam ja opisao."
Takvi zakoni vladaju i u onom spoljašnjem,
ali oni nisu strogo prema brojevima.
Ljudi danas nastoje da iz
svesti izbace vezu sa duhovnim zakonima postojanja. To se odražava u školstvu,
a za postojanje duhovnog sveta ljudi idu u spiritizam ili se vole simboli i
rituali, jer pri tom ne treba upotrebljavati svoju inteligenciju.
U Rusiji je na primer već dve
decenije vođena propaganda da se sruši carizam. Od 1900. do 1904. se u njoj
pojavilo šesdeset miliona anticaristickih spisa, od kojih je samo 20-25%
policija pronašla. Veliki deo naroda je time pripremljen za rušenje carizma. To
potiče otud što su vođe te agitacije došle do nečega što je strahovito važno,
ali što ljudi ne žele da uvide. Ali kad se to uvidi u ahrianskom smislu kao ove
vođe, onda se može vrlo snažno delovati.
"Oni su došli do toga da bilo šta što se istim rečima izgovori deluje na
sasvim različit način prema tome, da li je neko policajac koji strogo
caristički misli ili se to iznosi nekom čoveku iz naroda. Iste te rečenice koje
- kad su samo na odgovarajući način rečene - na policajca, deluju kao jagnje
krotko, iste te u narodu prema prilikama deluju socijalistički u najužasnijem
smislu."
Tu su širene knjige o botanici
koje su preko načina sastavljanja u najeminentnijem smislu preparirale duše za
revoluciju od 1917. godine. To je svakako brižljivo proučeno. Neki Nikolaj
Rubakin /izdavači nisu našli nikakve podatke o njemu/ računao je sa tim:
"U našem vremenu sve hoće da se inteligentno događa, ali ne treba nigde
da se učestvuje sa naprezanjem te subjektivne inteligencije."
Nikolaj Rubakin je organizovao
proučavanje ljudi koji nešto čitaju, koje su njima omiljene knjige i šta u tim
knjigama na njih naročito deluje. Pri tom su pitanja tako postavljana ljudima,
da se isključe simpatije i antipatije, da se dođe samo do objektivnog delovanja
inteligencije.
"To je taj jedan način: da on čini da čitaoci sami sebe raščlanjavaju,
da oni njemu jednostavno preko pitanja koja im on postavlja govore stvari,
pomoću kojih on dublje sagledava u njihove duše nego što to oni sami čine."
S druge strane, tim
rafiniranim postavljanjem pitanja on daje da ljudi analiziraju knjige koje se
pojave. Pri tom nije važna sadržina knjige nego kako ona deluje -
lepotom svojih rečenica, temperamentom pisca, da li je dosadna.
"Čitav taj način ide na to, da se u sadašnjosti delujuća inteligencija
upozna u izlivanju i u primanju."
Ako se takva nauka izgradi do
izvesnog stepena, onda neka knjiga može biti strahovito revolucionarna - bilo
da se u njoj piše o Jupitru bilo o prvoj desnoj nožici gundelja, obe mogu
služiti istom cilju. Tu - u tome kako, a ne šta se kaže - tu se
upoznaje šta kao inteligencija objektivno deluje u čovečanstvu, a čega ljudi
nisu svesni. Tu se sad ne deluje samo subjektivno, kao kad se pri računanju ne
pušta da učestvuje sopstvena inteligencija, nego se deluje u onome što kao
inteligencija vlada, ali tako da subjektivna inteligencija bude sasvim isključena.
Na ovakvoj osnovi bi se mogla
osnovati i neka visoka škola, koja bi se bavila revolucionarnom propagandom, a
takvih težnji ima u sadašnjosti.
"Sve one idu upravo na to, da čoveka u vremenu inteligencije ne uvedu u
tu inteligenciju, nego da ga upravo izbace iz inteligencije. To je isto to što
ne želi, da čovek svesno, sa tom svešću koja je upravo svest sadašnjice, da
primi to duhovno, taj spiritualni svet. Ali to je nužno. A samo to može doneti
spas čovečanstvu u sadašnjosti i u najbližoj budućnosti;- prepustiti, sebe
smelo i hrabro tom ovamo delovanju duhovnoga sveta."
Nužno je služiti se
inteligencijom, ali je primeniti na spiritualni život. Znanje treba primiti
zdravim ljudskim razumom.
Ako se prikloni duhu, nije
nužno biti pesimist. Uzroci današnjeg propadanja su u neulaženju u spiritualni
svet.
Danas se vrlo lepo piše o
ljubavi, pa i ljubavi prema neprijateljima, a i ti ljudi se međusobno mrze kako
se nikad nije mrzelo. To se teorijski prihvata, a onda se okreće vilsonijanizmu
i šovinizmu i govori tako da se zadržava ovo katastrofalno vreme, koje će
trajati sve dok se duhovni svet ne primi "sa svešću, konkretno, bez straha i bez malodušnosti".
Ljudi sebe zaglušuju
političkim proricanjima, Društvom naroda i Vilsonovim apstraktnim mislima u
četrnaest tačaka. Ali je manje udobno da se kaže:
"Ako pred nama ne treba da bude takva perspektiva kako je gleda Ratenau,
nužno je da što više ljudi dođu do svesnog priznavanja duhovnog sveta."
"Ali za to je potrebno da čovek odbaci sve predrasude, koje čovek još
danas u sebi gaji, time što ponovo iznosi ono baš sasvim prastaro da bi se u
njemu s nasladom podavao, potrebno je da se čovek mnogo više upušta u ono
stvarno NOVO."
"Gde čovek neće da traži duh, bio on pobednik ili pobeđeni, tu neće biti
spasa u budućnosti!"
* * * * * * *
Pošto je prošlo već sto godina
od kako je grubo, čulno vidljivo iskrsla ta duševna katastrofa, a nešto manje
od održavanja gore pomenuta dva predavanja Rudolfa Štajnera, potrebno je
osvrnuti se i na ono što se u međuvremenu dogodilo, a takođe dati i izvesna
dopunska objašnjenja prilagođena sadašnjem vremenu.
Rudolf Štajner ovde ukazuje na
neke od tih "Božijih ugodnika"
koji deluju na zemaljske prilike i utiču na ono što se u čovečanstvu događa. Tu
on pominje samo Duhove Ličnosti odnosno Arhaje ili Duhove Vremena - kako ih još
naziva. Međutim, na drugim mestima on pominje da je sad u toku i uzdizanje Arhanđela
Mihaila na stepen Arhaja. Sem toga on opširno govori o tome da sem Mihaila još
šest Arhanđela vode manja vremenska razdoblja, razdoblja od po nešto više od
tri stotine godina,[11]
te se može zaključiti da je već počelo uzdizanje takođe i drugih Arhanđela na
stepen Arhaja. A i kod ljudi se već u sadašnjoj, petoj kulturnoj eposi
pojavljuju impulsi za razvoj duha samog odnosno manasa, čiju klicu će primiti u
narednoj kulturnoj eposi.
Iz gornjega se može
zaključiti, da se u sadašnjem vremenu ne samo Duhovi Ličnosti, nego i druge
hijerarhije počinju da uzdižu na odgovarajući viši stupanj, da pri tom
napuštaju svoju dosadašnju službu i počinju da rade nešto novo.
Kao što svaki čovek ima svog Anđela
- Anđela čuvara, tako i svaki narod ima svog Arhanđela koji ga vodi. Ako se
takvi Arhanđeli uzdižu na stepen Arhaja, njihova mesta - moglo bi se reći -
ostaju upražnjena. No pošto se i neki Anđeli uzdižu na stupanj Arhanđela,
sasvim je verovatno da oni na ta mesta dolaze, pa sad narodi dobijaju nove
duhove koji njima upravljaju, te narod koji je dobio novog upravljača menja
mnoga svoja obeležja. A narod kojeg je napustio njegov Arhanđeo i nije dobio
nekog drugog, on odumire. To se naravno događalo i u ranijim vremenima, a i u
spoljašnjoj istoriji se zna da su neki narodi izumrli.
Naravno da u svim duhovnim
hijerarhijama ima i naprednijih i manje naprednih, a takođe i u razvoju
zaostalih duhova. Tako se može shvatiti i da manje ljudske zajednice - porodice
i plemena - vode neki manje razvijeni Arhanđeli ili Anđeli koji su na putu da
postanu Arhanđeli. Tako da i te manje ljudske zajednice mogu: da se razvijaju,
a onda i da odumiru. Rudolf Štajner je jedanput u tom smislu pomenuo
Habzburgovce, mada nije govorio o duhu koji je njih vodio.
A što se tiče "vojevanja" takvih duhovnih bića,
Rudolf Štajner pominje kako Arhanđeo Gavrilo - koji u punoj meri neguje fizičke
nasledne snage čovekove - ne može da shvati Arhanđela Mihaila i bori se protiv
njega - a ovaj opet radi na kidanju naslednih krvnih veza. On naravno govori i
o drugim u razvoju zaostalim duhovnim bićima, koji se bore protiv onih koji idu
Hristovim putem razvoja, te koji i ljude usmeravaju u tom pogrešnom pravcu.
Sve je to vrlo složeno, ali se
ovim bar malo ukazuje na to da život treba posmatrati u vezi sa celinom sveta i
sa celinom ljudi - kako je to Rudolf Štajner rekao na početku svog predavanja
održanog 31.12.1918. godine.
No bez obzira na
duhovno-naučna objašnjenja, i ljudi koji sa zdravim razumom dublje posmatraju i
analiziraju spoljašnje događaje, i oni mogu da vide i da naslute čemu oni vode,
te da osećaju i potrebu da se nešto u tome promeni. Tako je i Ratenau to
uviđao.
Nemačka istoričarka Renate
Rimek pominje Ratenauove spise iz 1911. i 1913. i 1918, a takođe i Karla Krausa
(Karl Kraus, 1874-1936) koji je jednom u svojem časopisu (osnovanom 1899.)
Austriju nazvao "probnom stanicom
propasti sveta".[12]
Ona takođe navodi da je 1917. godina "epohalna
godina istorije", jer su tada "pobočne sile" počele da odlučuju o sudbini Evrope, dok se do
tada iz Evrope vladalo celim svetom. Te godine je izbila Ruska revolucija /27.
februara/12. marta) i te godine su SAD ušle u evropski rat (Nemačkoj objavile
06.04.1917, a Austrougarskoj tek 07.12.1917.). U isto to vreme (8. aprila)
polazi Lenjin iz Ciriha i posle desetogodišnjeg odsustva vraća se u Rusiju (16.
aprila). U svakom slučaju pred rat su SAD dugovale Evropi 3 milijarde dolara, a
posle rata Evropa njima 9 milijardi dolara. A iste te godine 1. avgusta Vatikan
izdaje Mirovnu notu, sa čime se uzdiže autoritet papa.
Ja bih ovde samo napomenuo da
su obe te "pobočne sile"
mogle da budu pod istom komandom iz Evrope. Time bi se možda našla i veza
između putovanja Lenjina i objave rata SAD Nemačkoj.
No ovde je vrlo značajno kako
je taj materijalistički nastrojen Ratenau na osnovu čisto spoljašnjih
posmatranja predviđao da će doći do "anonimnog,
sistematskog, naučničkog kuluka", zatim dolaženje u Evropu "horde očajnika" koje će je "zarazom ugroziti", te da će se
dolazeći naraštaji rađati kao neslobodni, pa da će "lanac duga" "obmotavati
telo Zemlje", a sukobi će biti žešći i to zbog osećanja "zajedničke nepravde". On to smatra
da će taj teret ležati na celoj planeti, a samo za nemački narod kaže da je
"neopravdano verovao svojim
vlastodršcima".
Ta Ratenauova predviđanja su
se u međuvremenu i obistinila, naravno sa raznim varijantama i obojenjima. I
drugi narodi veruju ili ne veruju ali se ipak pokoravaju svojim vlastodršcima.
Pri tom je on svakako mislio na spolja vidljive i zvanične vlastodršce, ali je
bio ubeđen i u postojanje "anonimnih"
vlastodržaca. Ko su oni?
Uz svaku vlast ide i strah,
strah da će se ta vlast izgubiti, pa i sam biti pogubljen; a ukoliko je vlast
veća utoliko je i strah veći. Da je taj strah opravdan, to potvrđuje i
spoljašnja istorija koja beleži i mnogobrojne atentate - naravno samo javne -
na tako neke istaknute ličnosti. Zbog toga mnogi koji žele vlast nastoje da oni
sami ostanu anonimni, jer se boje da bi i njih tako nešto moglo da zadesi. A da
bi se u javnosti mogla da sprovodi njihova vlast, oni onda izaberu neku za to
pogodnu ličnost, dignu je na neki visoki položaj u društvu i daju joj
odgovarajuće zadatke - eventualno i hipnotišu, a preko hipnotisane ličnosti se
najlakše hipnotišu i mase. Ako takva ličnost ne izvršava njihovu volju kako
treba ili se otrgne i počinje samovoljno da vlada, oni je onda uklone, a po
potrebi i zvanično ili nezvanično ubiju. Tako su prošli mnogi i svetovni i
duhovni vladari.
Takvi anonimni vladari se
obično udružuju da bi bili jači, a često stvaraju ili i ulaze i u razna već
postojeća udruženja da bi se bolje skrivali. Oni najčešće i ne znaju šta u
stvari rade, oni su najčešće samo oruđa nekih viših duhovnih bića, ali o tome
sad neće biti govora. A i ovde treba dobro razlikovati pojedinačne ličnosti
koje se nalaze u istoj grupi, a koje sve ne moraju na isti način delovati, te
tu takođe može biti nesuglasica. Da bi to bilo jasnije, ja ću navesti sledeće
primere.
U "Nepisanoj istoriji" pod "11. Za razmišljanje" ja sam naveo ko je sve želeo da Franc
Ferdinand ne postane jednog dana austrougarski car. Renate Rimek u gore
pomenutoj knjizi kaže, da su vlasti u Sarajevu znale da se na njega priprema
atentat - čak su u svojim obaveštenjima navodili i ime Gavrila Principa. Kad je
Čabrinovićeva bomba ranila samo jednog oficira iz prestolonaslednikove pratnje,
ovaj je hteo da ga odmah vidi u bolnici, te su skrenuli jednom pustom ulicom.
No na jednoj raskrsnici - na suprot naređenju - auto kojim je vođena ta
povorka, a kojim su komandovali gradonačelnik Sarajeva (bosanski muhamedanac) i
šef gradske policije (Mađar) skrenuo je u jednu zakrčenu ulicu i zaustavili su
se baš na mestu gde ih je čekao Gavrilo Princip sa pištoljem - da završi posao.
To ne može biti slučajno.
Ko je od te dvojice glavno
komandovao tom paradom - to se ne zna. A možda su i oni jedan drugoga morali da
kontrolišu da se ne omane. U svakom slučaju oni su bili samo izvršioci nekih
anonimnih, nalogodavaca. Ni njih dvojicu ne treba osuđivati, jer su tu zapovest
možda izvršavali pod pretnjom; "Ako
to ne uradiš, pobićemo ti decu!".
Renate Rimek u istoj knjizi
navodi i da je čuvena proročica "Madame
de Thebes" (gospođa Savigny) u Parizu još decembra 1912. proricala da
će Franc Ferdinand biti ubijen 1913. godine, pa kad se to nije dogodilo
prebacila je to na 1914. i to sa tačnim datumom – 28. juna. Inače, Bosna i
Hercegovina su bile pod zajedničkom upravom i Austrije i Ugarske preko
zajedničkog "k.u.k."
ministarstva finansija.
I drugi primer ću uzeti ja iz
iste knjige ove nemačke istoričarke. Kad je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji,
ruski car Nikolaj II je 29. jula 1914. nagovoren da potpiše ukaz o opštoj
mobilizaciji, a iste noći je tu naredbu povukao kad je primio telegram od
nemačkog cara Vlljema II, jer se nadao da će Nemačka posredovati u ovom sukobu.
Međutim, po nagovoru ministra spoljnih poslova Sazonova (Sergej Dimitrijević
Sazonov, 1860-1927) Nikolaj II 30. jula ponovo naređuje punu mobilizaciju.
Sazonov je inače od 1894-1904. bio otpravnik poslova u Vatikanu kod Lava XIII
(1878-1903), a nastavio je istu politiku kao i njegov prethodnik - slobodni
zidar - Izvoljski (Aleksandar Petrović Izvoljski, 1856-1919), koji je od 1897.
bio ruski poslanik u Srbiji, a od 1906-1910. ministar spoljnih poslova u
Rusiji. Izvolskog je 1888. vrlo srdačno u Vatikanu primio papa Lav XIII i
njegov kardinalski državni sekretar Rampola (Mariano Rampolla del Tindaro,
1843-1913), koji je bio sicilijanski plemić - pokrajinski gospodar - i
milioner, i važio kao kandidat jezuita, a naslikan je sa malteškim krstom na
grudima.[13]
Od Lava XIII potiču "hrišćanske demokratije" - po svoj
prilici u saradnji sa Rampolom odnosno po njegovom nagovoru. U "Nepisanoj istoriji" ja sam izneo da
su Romanovi bili veliki pokrovitelji "malteških
vitezova", te je to naravno bio i Nikolaj II. Posle je to preneto na
srpskog kralja Aleksandra Karađorđevića (zašto ne na bugarskog? - ruski vladari
su uvek više forsirali Bugare zbog Bosfora i Dardanela). A Viljem II je takođe
pripadao tom redu - slikao se s tim simbolom kao ordenom.[14]
Ja naravno ne znam šta se tu
sve događalo, ali ću navesti nešto samo kao mogućnost. Možda su i Nikolaj II i
Viljem II znali da se priprema pokolj između njihovih naroda, a ruska
mobilizacija je po nemačkom ratnom planu bila povod za energičan napad na
Francusku, da se ne bi vodio rat na dva fronta, znali su pa su to oni u
poslednjem trenutku hteli da spreče. Međutim, pripadnost nekom takvom tajnom
društvu zahteva apsolutnu poslušnost njegovim anonimnim vladarima. U protivnom
sledi najoštrija kazna. Nikolaja II su ti koji su organizovali Rusku revoluciju
sigurno mogli da prebace recimo u Nemačku, kao što su Lenjina prebacili u
Rusiju, ali je naređenje došlo da bude ubijen sa celom svojom porodicom. A
Viljema II su samo zbacili s prestola i pronosili vesti da je neozbiljan i da
lako odaje državne tajne.
A prenošenje pokroviteljstva
na srpskog kralja Aleksandra Karađorđevića - ne recimo na bugarskog - bilo je
verovatno zato što se računalo s tim da će preko njega Srbi biti pokatoličeni -
kako je to 1934. u svom dnevniku zapisao Stepinac[15]
- ili bar unijaćeni. A pošto on to nije hteo ili mogao da sprovede, organizovan
je na njega atentat u Marseju na vrlo sličan način kao svojevremeno na Franca
Ferdinanda. A onda su se naravno proturale razne priče da se ta stvar zamuti,
da bi se odvratila pažnja od francuske službe obezbeđenja koja je odigrala
ključnu ulogu u tom atentatu.
Što se tiče tog "anonimnog, sistematskog, naučničkog kuluka",
ja bih ovde dodao nešto što bih nazvao "novčani okultizam". Za razliku od drugih -makar i
pogrešnih - novčanim okultizmom se ne može baviti niti u njega biti posvećen
pojedinac, već samo neka grupa. Taj novčani okultizam se sastoji iz proizvodnje,
vrednovanja i raspodele novca.
Proizvodnja novca je danas
vrlo uprošćena: daleko najveće količine novca su danas samo u kompjuterima i
proizvode se sasvim anonimno. Iz kompjutera se onda daju krediti i oni se opet
pretežno kompjuterski upotrebljavaju. Iz jednog kredita se daje drugi, iz
drugog treći i tako dalje - do onog najmanjeg. Na taj način je uveden sistem da
čovek može da troši i novac koji nema, ali ga zato neko kompjuterski zadužuje i
uzima mu nadzelenaške kamate; ako ih ne plaća, onda mu oduzimaju sve što ima i
to je jedan od "anonimnih,
sistematskih naučničkih kuluka", jer je takav dužnik prinuđen da radi
bilo šta i pod bilo kakvim uslovima. To je izgleda prvo uvedeno u Kanadi i SAD,
da bi se njihove široke mase držale na uzici, a pri tom još i hvale kako su
slobodni građani sa visokim životnim standardom.
Vrednovanje novca se vrši na
berzama, gde se anonimnost čuva pod maskom nekih komercijalnih zakonitosti, a
koje se reklamiraju da su iste kao i prirodni zakoni gravitacije, prelamanja
svetlosti i drugog, a ne da su zavisni isključivo od ljudi koji ih po svojoj
volji podešavaju. Tako su uvedene i "tvrde"
i "meke" valute, pomoću
kojih oni sa "tvrdim"
eksloatišu one sa "mekim",
jer ih sistematski neki anonimni i "omekšavaju"
na berzama. Na taj način ogromna većina čitavih naroda radi pod kulukom, a
"povoljni" krediti koje je
neki narod na početku otplaćivao sa "x"
svoje valute na kraju otplaćuje sa "2x"
ili "3x" svoje valute.
Raspodela novca se - opet
anonimno - vrši tako, da se "uspešnim"
državama daju veće količine novca, da građani dobijaju veće plate, ali da
ujedno moraju da više plaćaju za podmirenje svojih potreba - sve cene su
srazmerno veće. Međutim, kad oni lično ili bezlično preko međudržavnih
aranžmana kupuju neku robu ili usluge od onih država u koje se ubacuju manje
količine istog tog novca, pa su i njihove plate i cene u toj srazmeri niže,
onda oni za istu količinu istog tog novca od tih drugih uzimaju više robe i
usluga nego što bi to mogli u svojim državama. To je opet "naučnički" način eksploatisanja
većine stanovnika Zemlje od strane onih "uspešnih", "dobro
organizovanih", "vrednih"
i "pametnih".
Kao što se iz ovog kratkog
opisa vidi, za bavljenje tim "novčanim
okultizmom" mora sinhronizovano da radi neka bezlična, anonimna grupa,
ne može pojedinac, zbog toga su osnovani čak i odgovarajući kaluđerski ili
polu-kaluđerski redovi - naravno i svetovni, u kojima se ponekad pomene i neko
ime. Posebno što je za prihvatanje ovih vrsta kuluka potrebno i u
eksploatisanim, a "slobodnim"
državama - sada nezvaničnim kolonijama - učvrstiti na vlasti ljude koji će to
prihvatati i sprovoditi, te otkloniti one koji to prozru i usprotive se, iako
su ih bivši kolonizatori postavili kao diktatore. Za to se naravno upotrebljava
i oružje i ne ubijaju se samo ti, nego se teroristički ubijaju i oni prema
kojima ovi imaju neku naklonost - ljubav ili sažaljenje prema svojim
sunarodnicima.
Na taj način su napravljene
ogromne razlike između "sposobnih"
i "nesposobnih", te su
"horde očajnika" navalile u
zapadne zemlje, naročito posle druge ratne katastrofe. Prvo da rade prljave i
neprijatne poslove koje pripadnici "najkulturnijih"
naroda ne žele da obavljaju, a u poslednje vreme da rade i one poslove za koje
su potrebna veća znanja, a koja se naravno s velikim naporom stiču. Oni bogati
nemaju neki posebni stimulans da se naprežu, jer i bez toga dobro žive, a
postepeno su prihvatili ideal da žive kao domaće životinje, t.j. da ih drugi
hrani i timari. Oni jadnici ne shvataju da se čovek po rukama najviše razlikuje
od životinja, te da neupotreba ruku znači poživotinjavanje.
Zbog toga su "horde očajnika" došle sa svih
kontinenata u te bogate zapadne zemlje da ih hrane i timare i postepeno zarazom
"gazda-sluga" ugrožavaju
njihove domoroce, jer ovi iz vrlo raširene lagodnosti ne žele da raskinu taj
"lanac duga" sa kojim su i
oni sami vezani i koji sve više ''obmotava
telo Zemlje". Tim "lancem
duga" su vezana i deca koja su se tek rodila, pa i ona koja će se tek
kroz mnogo godina roditi! To je novčani okultizam organizovao i to je teret
koji pritiska celu Zemlju. A "osećanje
zajedničke nepravde" dovodi do svemogućih razdora. Ta "zajednička nepravda" jeste čuvanje
društvenog uređenja jednodelnih država koje je odavno prevaziđeno, ali se
sistematski čuva i čak pokušava da vrati u faraonsko vreme ili - sa
globalizacijom - još i više unazad.
* * * * * * *
Iz gornjih izlaganja se vidi
da su se ta predviđanja Valtera Ratenaua za ovih skoro sto godina i ostvarila,
spoljašnje ostvarila i da se ništa spoljašnje nije suštinski izmenilo na spas
čovečanstva - naprotiv, pogoršalo se.
Ta zrelost čovečanstva koju
pominje Rudolf Štajner pokazuje se i u tome što je novembra 1879. Arhanđeo
Mihailo - koji se uzdiže na stepen Arhaja -preuzeo duhovno vođstvo
civilizovanog čovečanstva i nastoji da ljudi inteligenciju povežu sa
spiritualnim, da se kultura ponovo spiritualizuje.
To je u smislu tih Duhova Ličnosti
- Arhaja - koji postaju novi Tvorci.
Arhanđel Mihailo, koji deluje
sa Sunca, smenio je Arhanđela Gavrila, pod kojim su bile negovane fizičke
nasledne snage. Gavrilo je delovao u smislu Jehove, Elohima koji deluje sa
Meseca.
"Vojevanje svetaca" se može i spoljašnje videti u tome, što se
pod impulsom Gavrila i danas vrlo snažno podržava naučna misao Bekona (Francis
Bacon, engleski filozof i državnik, 1561-1626) i moderno vaspitavanje Amona
Komeniusa (Jan Amos Komensky, češki vaspitač i verski vođa, 1592-1670), kao i
insistiranje na razlikama po krvi Vilsona (1856-1924), a takođe i nastojanje od
Drugog vatikanskog koncila (1962-1965) da se papstvo proširi ne samo na
hrišćane nego i na jevrejstvo i muhamedanstvo. Naravno i na mnogo čemu drugom.
Uz tu zrelost čovečanstva
spada i to, da svaki čovek iz svoje slobodne volje sada odlučuje da li
će raskinuti te "užasne ropske lance",
koji su spolja vidljivi u dugovima kojima su vezani i rođeni i još nerođeni
ljudi; da li će spiritualizovati svoju inteligenciju, kosmičku
inteligenciju koja se do VIII-IX veka spustila u ljude; da li će poći putem
naučnog proučavanja duha - naravno uz priznavanje da duh postoji. Drugim
rečima, da li će raditi u smislu onoga što kao "novo mora doći iz duhovnog sveta".
Rudolf Štajner (1861-1925) je
ukazivao da je čovek pod zavođenjem Luciferovim pao u moralni greh, a pod
zavođenjem Ahrimanovim u intelektualni greh. S obzirom na vreme koje je
proteklo od održavanja ovih njegovih predavanja, kao i od njegove smrti, te i s
obzirom na ove katastrofe iz kojih se u međuvremenu nisu izbavile duše ljudi,
ja smatram da je posebno od XX veka čovek zapao i u treći greh. Taj greh bih ja
nazvao:
Greh zamračivanja pod
zavođenjem Asurasa.
To je greh zadržavanja u
Mračnom dobu koje je isteklo 1899. godine, greh zasenjivanja duhovne svetlosti
koja dolazi sa Sunca odnosno od Hrista.
Posle isteka tog Mračnog doba
kod sve većeg broja ljudi se pojavljuju neke vidovite snage, ali njih većina i
ne razume, mada ti doživljaji ostavljaju snažan utisak na njih. Oni se sada
postavljaju pred slobodan izbor: ili da to proučavaju, da im to bude korak
bliže ka saznavanju duhovnog sveta ili da to samo nesvesno primaju i da im to
bude neka vrsta naslade. U prvom slučaju ide se redovnim, Hristovim putem, jer:
"Opet prozbori dalje Isus govoreći: ja sam svetlost sveta; ko ide
zamnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost."
(Jn.8.12)
"Stoga reče Isus Judejima koji su mu poverovali: ako vi ostanete u mojoj
nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu i istina će vas
osloboditi." (Jn.8.31)
"Odgovori im Isus: zaista, zaista kažem vam, da je svaki - ko greši -rob
greha. A rob ne ostaje u kući doveka; sin ostaje doveka. Ako vas, dakle, Sin
oslobodi, bićete stvarno slobodni." (Jn.8.34-36)
A u onom drugom slučaju:
"Zašto ne razumete moga govora? Zato što ne možete da slušate moju reč.
Vi potičete od oca đavola, i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica
ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine.
Kada govori laž, od svoga govori, pošto je laža i otac laži. Meni ne verujete
što vam govorim istinu." (Jn.8.43-45)
U gornjim navodima ja sam
podvukao neke reči, a ovde bih dodao da o nekoj stvari postoji samo jedna
istina, a da o njoj može postojati bezbroj laži. Ove reči su posebno značajne
za ovaj, XXI vek, jer će u njemu - prema Rudolfu Štajneru - da se inkarnira u nekom
ljudskom telu u Americi sam taj veliki duh - Ahriman. On će istupiti kao veliki
čarobnjak - i genijalan -i moći će kod ljudi na sasvim lak način da otvori
pogled u duhovni svet, te da ih time usrećuje. Jedino što će takvi ljudi imati
samo neka svoja sopstvena opažanja, svaki drukčija, te neće znati istinu
o duhovnim bićima koja opaža; svaki će imati neku svoju laž, a sa njom će se
izolovati od ostalih ljudi i maksimalno skrutnuti u svom egoizmu.
Onaj Hristov put je da čovek
iz svoje slobode, sopstvenim radom saznaje istinu o duhovnom svetu. Ta istina
će biti zajednička spona svih ljudi koji je prime, te će oni uz očuvanje svoga
ja pomoću ljubavi pobediti svaki egoizam. Time će se preko ljudi ova Zemlja
razviti u "Kosmos ljubavi":
"Duhovno saznavanje se preko onoga što ono jeste preobražava u ljubav."
"Mudrost je preduslov za
ljubav; ljubav je rezultat u ja ponovo rođene mudrosti."[16]
Ovde treba napomenuti da je od
XX veka već počelo cepanje čovečanstva na dva dela: na one koji osećaju
devociju prema istini i na one koji osećaju strah od istine. Od prvih će se obrazovati
dobra rasa, a od drugih zla rasa ljudi. Naravno da to nije sad još tako strogo
do krajnjih granica izraženo i da će ljudi još imati prilike da svoje stavove
izmene ili i utvrde.
U sadašnjem kulturnom
razdoblju snage razuma koje su se razvile u grčko-rimskoj eposi biće sve više
usmerene na svesno saznavanje "skrivenoga
znanja", znanja o natčulnim svetovima i to uprkos tome što se to sad
privremeno odbija. To je razlika prema egipatsko-haldejskoj eposi, u kojoj su
se ta znanja sticala u sumračastoj svesti. O sadašnjoj eposi će te saznavane
natčulne činjenice biti prožete snagama razuma i ličnog osećanja čovekovog. U
svakom slučaju, ova i sledeća kulturna epoha biće odlučujuće za gore navedenu
podelu ljudi na dve rase, na onu duševno-duhovnu i na onu ogrezlu u čulnosti.[17]
* * * * * * *
Radi boljeg pristupa gore
prepričanom predavanju od 01.01.1919. i onoga što ja imam uz njega da dodam,
neka posluže reči Rudolfa Štajnera koje je iskazao skoro godinu dana ranije, u
predavanju održanom u Berlinu 22.01.1918:[18]
"Ko misli da istorijske impulse može da shvati s onim razumom koji se
sasvim dobro može primeniti u nauci o prirodi, taj nikad ne nalazi te
istorijske impulse, pošto ovi u ljudskom razvoju deluju tako kao snovi, u našem
sopstvenom životu snova. Istorijski impulsi ne utiču u običnu svest, sa kojom
mi ovladavamo svakodnevicu ili nauku o prirodi; već ono što se u istoriji
događa, to deluje kao onakvi impulsi, kao ono što se samo u našim snovima
odigrava. Može se reći, istorijsko bivanje jeste jedan veliki san čovečanstva.
Ali ono što se u snovima kreće kao brzo prolećuće slike, to biva jasno i
razgovetno u imaginacijama nauke o duhu. Otud ne postoji nikakva istorija koja
ne bi bila nauka o duhu; a ta istorija koja se danas uči nije nikakva istorija."
Pri spoljašnjem posmatranju
istorijskih zbivanja, pa i onom dubljem o kojem se obično ne piše, čovek može
izvesne događaje da poveže sa izvesnim ličnostima, pa čak i sa izvesnim "anonimnim" organizacijama koje
preko njih deluju i to je na neki način i opravdano. Ali šta je pokretalo
izvesne ljude da u nekom trenutku ovo ili ono urade, to potpuno izmiče
čovekovom saznavanju. To je ono što sam ja gore pomenuo, dotičući se ubistva
Franca Ferdinanda.
One nesreće kroz koje je
čovečanstvo prolazilo već više od sto godina posledice su katastrofalnog stanja
u dušama ljudi i to ne samo onih koji su na vodećim položajima u društvu.
Rudolf Štajner je pomenuo da je za izbijanje Prvog svetskog rata bilo
angažovano samo trideset do četrdeset ljudi, da je samo toliko ljudi pokrenulo
tu vidljivu katastrofu odnosno da su oni mogli da je spreče. Međutim, zašto su
ti ljudi tako postupali i da li su bili svesni toga šta čine ili su bili
opsednuti nekim snažnijim duhovnim bićima - to bi se moralo za svakog od tih
učesnika posebno duhovno-naučno istraživati. A to što je tako mali broj ljudi
mogao da pokrene druge stotine miliona, to je zato što i te stotine miliona
nisu bili dobri "prijemni aparati"
za prijem onog "novog otkrivenja"
koje je dolazilo posle 1899. godine, nisu bile spremne da prime taj "drugi život čovečanstva", nego su
se držale starih navika mišljenja, navika stečenih intelektualističkim načinom
mišljenja nauke o prirodi. Taj način mišljenja je došao posle pada ljudi u
intelektualni greh, iz čega je izniklo to "avetinjsko predivo" kojim se odbacuje sve "pozitivno duhovno".
Posebno ljudi "koji daju ton" u društvu nisu
sposobni da prime taj "novi talas".
To je zbog toga što su oni najdublje pali u taj intelektualni greh. S jedne
strane zato što su oni najviše prihvatili materijalističko shvatanje sveta, a s
druge strane zato što - ako traže duhovnost, oni nju traže na pogrešan način:
ili na neki zastareli način - pa još i pogrešno protumačen, ili na načine
neoslobođene od intelektualnog greha. Zbog toga su takvi ljudi prošli i kroz na
tim pogrešnim načinima zasnovane okultne škole, te time stekli i neku posebnu
moć.
Ti zastareli načini su
uglavnom oni koji su nastali u trećoj kulturnoj eposi, u egipatsko-
haldejsko-vavilonskoaasirsko-jevrejskoj eposi. U toj eposi su ljudi razvijali
svoju dušu osećaja i te metode su bile tome prilagođene. Tada se iz spavajuće
volje težilo slobodi za dušu, za koju se znalo da joj je fizičko
telo samo privremeno stanište. A sada, u vremenu razvoja, duše svesti - koja se
pali na fizičkom telu - ljudi kroz to pogrešno školovanje traže slobodu za
telo, slobodu u privrednom životu kojim se zadovoljavaju potrebe tela. Ta
težnja ka slobodi duše posebno je izražena i početkom četvrte epohe u učenjima
Gautame Bude, a u sadašnjoj eposi duša treba slobodno da se razvija u duhovnome
životu.
U toj četvrtoj, grčko-rimskoj
eposi ljudi su sa već razvijenom dušom osećaja razvijali dušu razuma odnosno
dušu duševnosti, a u kojoj tek počinje da zasijava čovekovo ja, čovekova
samosvest. Zatim se iz tog sanjajućeg osećanja traži jednakost za duh.
To se izražava u političko-pravnom životu, na primer u rimskom zakonodavstvu -
pa i u srpskom cara Dušana, zatim u bar formalnom ukidanju ropstva i drugom. Tu
neko može da postane i car ako ima neke sposobnosti, ne mora da carstvo nasledi
od oca. Tu je sa tom potpuno razvijenom dušom osećaja nastalo i staro
hrišćansko posvećenje, koje su mogli primiti svi ljudi bez obzira na svoje
poreklo.
Međutim, u sadašnjoj eposi
razvoja duše svesti, a zbog pada u intelektualni greh i pogrešnog školovanja,
čak se i to staro hrišćansko posvećenje počelo da materijalistički shvata, te
da se nekim spoljašnjim, vidljivim radnjama i ispitivanjima neko proglasi da je
u njega posvećen - da ne govorimo o tome da se neko iz političkih razloga proglasi
svecem. Isto tako i u sekularnom životu svako je od državnih vlasti počeo da
dobija (pa i kupuje) razne visoke školske diplome i time sticao pravo da zauzme
i najviše položaje u društvu, pa bez obzira na njegove stvarne sposobnosti i
znanja, a da ne govorimo o njegovim moralnim osobinama koje se i ne vrednuju -
sem od strane vlastodržaca "moralno-politički".
Time je načelo jednakosti preneto u duhovni život, koji bi inače trebalo
da bude zasnovan na slobodi, na slobodi za duše, da se duše slobodno individuališu
prema svojim nastrojenjima.
U sadašnjoj, petoj kulturnoj
eposi ljudi su završili razvoj i duše osećaja i duše razuma odnosno duše
duševnosti. Oni sada iz budnog mišljenja traže bratstvo za telo.
Iz toga su potekle možda i pogrešne socijalne težnje, pogrešne ako su usmerene
samo na zadovoljavanje telesnih potreba. Iz toga je nastala i moderna tehnika,
kojom se u ogromnoj meri čovekov telesni rad zamenjuje mašinskim. Ta tehnička
dostignuća su plod i fizičkog i još više duhovnog rada nebrojenih generacija
ljudi i pripadaju svim ljudima, a ne ni nekim pojedincima ili grupama, koji su
za sebe prisvojili pravo da sa njima slobodno raspolažu. No da bi te
prigrabljene privilegije za sebe sačuvali i pošto žive u strahu da bi im ih
neki koji žive u oskudici mogli oduzeti, oni su bratstvo preneli u političko-pravni
život, iz kojeg oni kao starija braća toj mlađoj braći milostivo udeljuju
nešto što nije njihovo i što oni sami ne mogu da potroše, te ih tako
zavaravaju.
U ovoj sadašnjoj kulturnoj
eposi nastali su i izvesni pogrešni okultizmi. Ti pogrešni okultizmi su
zasnovani pod inspiracijom nekih vrlo visokih duhovnih bića, ali takvih koja se
bore protiv Duhova Ličnosti koji idu Hristovim putem i na putu su da postanu Tvorci.
Ljudi koji su osnovali te pogrešne okultne škole samo su oruđa tih Hristu
suprotstavijenih duhova. Ali oni ipak taj talas ne mogu sprečiti, pa čak i ako
se svesno protiv njega bore.
Čovek jeste poprište te "borbe svetova", "borbe iza kulisa sveta" koja je
nužna za razvoj njegove slobode. Naravno da je duhovno gledanje takve borbe
daleko teže nego što se s običnom svešću i može zamisliti. Pa i ta katastrofa
koju je Rudolf Štajner pokušao da ublaži sa svojim predlogom za tročlano
društveno uređenje, za razbijanjem starog državnog idola na tri nezavisna dela:
- na duhovni život,
u kojem bi se duša slobodno razvijala;
- na
političko-pravni život, u kojem bi došla do izražaja jednakost po
duhu; - na privredni
život, u kojem bi se ostvarilo bratstvo po telu;
- a pri tom da sva
tri ravnopravno učestvuju na sinhronizovanju svoga
rada.
I ta katastrofa nije do sada
ovim osvešćivanjem ublažena, nigde to nije sprovedeno za ovih stotinak godina.
Protiv tog razbijanja državnog idola bore se ljudi i organizacije koje daju ton
u današnjem društvu, bore se jer su sa uspavanom svešću porobljeni raznim
neispravnim okultnim školovanjima, te nisu sposobni da prime taj novi duhovni
talas, pa se u paničnom strahu čak i bore protiv njega, a uopšte i ne znaju
koji duhovi njima vladaju i na to ih podstiču. Pored ostalog neki zaostali
duhovi ih podstiču i na taj način što u antropozofski pokret ubacuju svoje
ljude koji se svim silama "bore za
nauku o duhu", ali uporedo s tim nastoje da se odvrati pažnja od tog
predloga za tročlano društveno uređenje. Pod maskom svog nesebičnog zalaganja u
raznim antropozofskim društvima i pri raznim antropozofskim manifestacijama,
oni nastoje da se po mogućstvu i ne pomene to tročlanstvo društvenog života, a
ako se slučajno pomene, oni autoritativno dokazuju da za njega još nije došlo
vreme, iako bi - da je svojevremeno bar
negde uvedeno - bila sprečena ili bar ublažena ona vidljiva katastrofa Drugog
svetskog rata. To tročlano društveno uređenje je prilagođeno sadašnjem stanju
razvoja čovečanstva odnosno tom novom duhovnom talasu koji udara iz duhovnog
sveta. Ti ljudi koji daju ton u današnjim "kulturnim" društvima odnosno državama, oni to rade uprkos toga
što su se države već razbile na sasvim haotičan način, a o čemu sam ja pisao u
"Nepisanoj istoriji" pod
"Za razmišljanje."
A onaj zadatak da se za neko
vreme od ljudi otkloni znanje o ponavljanim zemaljskim životima unela su u
hrisćanstvo viša duhovna bića i za to ne treba ni optuživati ni hvaliti neke
ljude, preko kojih je to izvršeno. Pogotovo zato što tada ti ljudi i nisu bili
potpuno svesni toga što čine, nisu to radili iz svoje slobodne volje. Međutim
sada, kad je čovek došao do toga da razvija svoju dušu svesti i kad je isteklo
Mračno doba, sada se mora biti onaj strašan boj protiv onih koji žele da se
drže samo onih starih impulsa, impulsa prilagođenih tadašnjim razvojima
čovekove svesti. Čovek u tom boju mora učestvovati, ne sme to prespavati ili
sanjati o nekom zemaljskom raju - kako je to činjeno i čini se preko nametnutog
komunizma odnosno preko sada tako raširenih trockističko-lenjinističkih
demokratija, u kojima se stalno priča o nekom privrednom prosperitetu i koji se
objašnjava nekim apstraktnim brojkama, a koje baš ništa ne znače.
To interesovanje ljudi jednih
za druge mora biti produbljeno tim shvatanjem da je čovek duh među duhovima:
"Odgovori im Isus; zar ne stoji napisano u vašem zakonu: 'Ja rekoh bogo
vi
ste'?" (Jn.10.34)
To je rečeno u Psalmima:
"Zaista sam ja rekao: Vi ste bogovi
i svi zajedno sinovi Najvišega,
ali vi ćete umirati kao ljudi
i kao neki kralj propadati." (Ps.82.6-7)
Ali ljudi treba da shvate da
postoje i drugi bogovi, pa i oni koji su zaostali u svom razvoju:
"A onih sedamdeset i dva vratiše se s radošću govoreći: Gospode, i
demoni nam se pokoravaju u tvoje ime. A on im reče: gledao sam satanu kako je
pao s neba kao munja." (Lk.10.17-18)
Svakako da ljudi pred tim
osećaju strah, ali strah same te čimjenice ne može da izmeni. Ne može da izmeni
ni tu činjenicu da je u svakoj ljudskoj koži puno svih mogućih i dobrih i zlih
duhovnih bića. Tek kad to shvati, on stiče mogućnost da on i njima upravlja i
vlada, da mu se "pokoravaju".
Ako to ne uviđa, onda on
ostaje zaslepljen kao Ludendorf i drugih "trideset ili četrdeset ljudi sadašnjice", kao i drugi koji su
i u ovo današnje vreme na vodećim položajima u društvu. No i oni drugi, koji
nisu na vodećim položajima, a iz strašijivosti ili iz lagodnosti ne nastoje da
zbace sa sebe ono "avetinjsko
predivo" koje se ispreda pomoću nametane materijalističke nauke o
prirodi, i oni će vrlo lako biti oruđa raznih zavodničkih duhova. Zato se danas
baš kod najcivilizovanijih društava vidi da su laž, krađa i ubistvo postali kao
sasvim normalni stil života.
I takve ljude ne treba
pogrešno procenjivati, kad kroz njih nešto tako demonsko izbija, izbija kao na
primer "Doktor Džekil i gospodin
Hajd" (roman Robert Louis Stivenson-a, 1850-1894). Taj rascep ličnosti
u većoj ili manjoj meri može se opaziti kod mnogih ljudi: u nekim trenucima su
sasvim mile osobe, a onda odjednom iz njih izbiju besovi. Zbog toga se ne sme
ustručavati da se upusti u tu borbu koja se "iza kulisa" odigrava, već primiti nove impulse koje preko
svojih vesnika šalje Isus Hristos u svet.
Zbog toga se nauka o duhu ne
sme posmatrati kao neka teorija, jer ona vrlo praktično ukazuje na "način kako se mora misliti" da bi se
suprotstavilo raznim zavođenjima koja dolaze od izvesnih, od čoveka mnogo viših
duhova.
To raščlanjavajuće mišljenje
uobičajeno u nauci o prirodi, ono je na neki način statičko, njime se
konstatuje ono što je sada tu, a to je umrtvljena prošlost. Čak i kad se
istražuju neke davno nastale formacije - geološke i fosili - to se čini sa
zaustavljanjem u nekom davnom trenutku, ne posmatra se da je sve to bilo u
nastajanju i u prelaženju; sve se na neki način umrtvljuje. Umrtvljuju se čak i
"prirodni zakoni", smatra
se da su oni od pre više miliona godina, bili uvek isti kao i danas, a takođe
da ti "prirodni zakoni"
moraju biti isti i ovde na ovoj maloj Zemlji i u beskrajnim daljinama prostora.
To naravno nije istinski
naučnički način mišljenja, ali se to svuda potura kao "nauka". Ako se na takav način
misli, onda "mogu ovi ahrianski
duhovi da prodru u vašu dušu". Taj način mišljenja rastrže čoveka, jer
on ne nalazi prelaz iz jednog stanja u drugo. A pošto se taj način
mišljenja sistematski nameće kroz obavezno i porobljeno školstvo i drugo, onda
nije nikakvo čudo što tako "poremećeni"
ljudi uzrokuju i ratne i druge katastrofe.A u socijalne odnose tako poremećeni
ljudi unose hiljade i stotine hiljada zakona kojim se nastoji nešto da fiksira
- posebno njihove privilegije. A to je ujedno i borba protiv Isusa Hrista, jer:
"Tako ste vi, braćo moja, posredstvom Hristovog tela umrtvijeni za
zakon, da pripadate drugome, vaskrslome iz mrtvih, da donesemo plod Bogu."
(Rim.7.4.)
A uobličavajući način
mišljenja jeste živ, ne zaustavlja se na onome što je sada, nego istražuje kako
je do toga došlo, a takođe i šta od toga može da nastane. To je onaj način
kojim je Gete došao do "prabiljke"
ili preoblikovanja kostiju. To "uvodi
u natčulne svetove", to je dobra priprema za imaginativno saznanje.
Time se dolazi i do pojimanja slobode, jer se ne istražuje samo neka zakonska
neminovnost kao što se to radi u nauci o prirodi, nego se dolazi do raznih samo
mogućnosti kako će se nešto uobličiti pod ovakvim ili onakvim prilikama. To je normalni
razvoj čovečanstva: put ka slobodi, Hristov put. Na suprot njemu, neka duhovna
bića rade na tome da čoveka zadrže u zakonima prirodne neminovnosti. Takva
duhovna bića doduše prolaze kroz čoveka i stalno mu nameću tu neminovnost, ali
njih čovek tim Hristovskim uobličavajućim mišljenjem izgoni iz sebe, pa se onda
čovek ne oseća da je u nekoj "ispražnjenosti",
drugim rečima da on kao čovek ništa ne može da čini u toj prirodnoj
neminovnosti, da ništa od njega ne zavisi. On može da izgoni ta demonska
bića, koja su prateća pojava u onom novom talasu, koji u čovečanstvo nailazi
posle pomenutog svršetka Mračnog doba ili Kali Juge.
To tadašnje katastrofalno
stanje duša traje i danas posle više od sto godina od isteka Mračnog doba. Tu
se kao nepobitne činjenice priznaje postojanje nečeg duhovnog, ali se to
duhovno sistematski tumači kao da je posledica nekih materijalnih zbivanja, pa
se i njegovo postojanje dokazuje raznim materijalnim eksperimentima koji su
dostižni spoljašnjim fizičkim čulima. To je nadmaterijalizovanje materijalizma.
To je posledica pada u onaj treći greh koji sam ja nazvao zamračivanjem pod
zavođenjem Asurasa. U taj greh padaju mnogi ljudi koji se pogrešno duhovno
školuju, koji primenjuju okultna znanja - i to najvećim delom zaboravljena i iskrivljena
- znanja i školovanja koja su bila dobra za nekadašnja stanja ljudske svesti, a
ne sadašnje ili neka okultna školovanja i znanja koja su proizvod pada u
intelektualni greh, koja nikad nisu ni mogla biti ispravna.
Tako sticana znanja služe
zadovoljavanju samo ličnog ili i grupnog egoizma, protivna su opšte
čovečanskoj, Hristovskoj ljubavi. Ona u fizičkom svetu mogu da deluju samo
razarajući. Ako se u dušama ljudi ne izbori ta borba u kojoj treba da se obuzda
egoizam i razvije ljubav prema svim ljudima, ne da se vlada svim
ljudima, onda čak i rat svih protiv svih može doći pre vremena, pre nego što bi
po redovnom toku događaja nastupio.
To su izvesni duhovni zakoni,
koji nisu nikakve logičke posledice, jer su zavisni od slobodne volje ljudi.
Zbog toga to ljudi ne bi smeli da prespavaju. A zbog toga je neophodno
osloboditi pre svega školstvo od tiranije tih nesrećnika koji su zavedeni nekim
pogrešnim okultnim školovanjem. Oni su nesposobni da shvate da svaki naraštaj
donosi nešto novo iz duhovnog sveta, te da to novo ne sme da se okiva njihovim
izanđalim predstavama, koje se vuku još iz već isteklog Mračnog doba.
Sistem Rubakina danas je
preobražen i usavršen pomoću svih mogućih anketa. A uz onaj opis kako se u
Rusiji došlo do znanja o različitom delovanju istih reči na razne ljude, ja bih
ovde dodao da je Rudolf Štajner drugom prilikom rekao, da se i preko nekog
pisma najbanalnije poslovne sadržine može delovati na primer na nekog ministra
da donese željenu odluku. Sem toga, u međuvremenu je usavršeno i neko takvo
sugestivno delovanje naročito preko televizije. I to je postalo čitava nauka
kod onih nesrećnika koji pod opsednutošću nekim duhovnim bićima žele da vladaju
što većim brojem drugih ljudi; oni i ne slute da su oni sami u vlasti nekih
demona koji su u njihovoj "koži"
i koji im zamračuju svest.
A u taj način kako se
nešto kaže spada i brzo i ovlaš izgovaranje neistina, tako da se time sugeriše
da o njima ne treba ni razmišljati, jer se podrazumeva da je to tako - a ne
daje se ni vremena da se o tome misli. I to je jedan od načina za isključivanje
inteligencije kod ljudi. A u međuvremenu su možda u tajnosti osnovane takve
"visoke škole" za
sugestivno delovanje. Bez toga je teško shvatiti da inteligentni ljudi nazivaju
demokratijom društvena uređenja u kojima najviše 2% ljudi učestvuju u vladavini
nad 98% stanovnika, a i tih 2% da su pod vođstvom ko zna kakvih viših duhovnih
bića, za koja ljudski državni ustavi nemaju baš nikakvog značenja, pa ih preko
vidljivih vođa krše.
Zbog tog "neulaženja u spiritualni svet" u
međuvremenu se i dalje razvijao "vilsonijanizam"
sa svojim pravom naroda. Pod njegovim uticajem se poslednjih pedesetak godina
stvaraju "nacionalne multietničke
države", a o drugim njime izazvanim ratnim katastrofama ovde nije
potrebno govoriti. No, posle one prve ratne katastrofe došla je druga još tri
put strašnija od one koju Rudolf Štajner pominje. A posle nje su od Društva
naroda postale Ujedinjene nacije, a evropske države izgubile svoje državnosti.
Sem toga, ljudi su ostali
uspavani i nisu se oslobodili starih predrasuda, pored ostalog ni društvenog
uređenja iz vremena motike i srpa iako je pronađen i traktor i kombajn, a da ne
govorimo o izmenjenome stanju čovečije svesti. A to katastrofalno stanje vidi
se kako u dušama ljudi velikih pobednika, tako i pobeđenih. Kod svih koji
odbijaju taj talas NOVOGA.
* * * * * * *
I svojim statičkim,
raščlanjavajućim načinom mišljenja došlo se u modernoj nauci do znanja i
korišćenja sila, koje se čulima ne mogu direktno opažati, s tim što se naravno
ne sme reći da neki "duh"
privlači dva "nešto" kroz
"ništa" - kao kod
gravitacije. Pri tom se izbegava da tumači njihovo postojanje ili se maštovito
tumači da su duhovne pojave proizvodi materijalnih zbivanja - otud i zakon o
pretvaranju materije u energiju i obratno, pri čemu oba zajedno predstavljaju
neku konstantu. Priznaje se i hipnoza, a i zračenje podzemnih voda i drugo, pa
bez obzira kako se to tumači.
Rudolf Štajner u već pomenutom
ciklusu predavanja u Berlinu 1918. godine govori i o drugim uticajima - naravno
duhovnih bića - kakvi se mogu zapažati na raznim krajevima Zemlje ili kod
raznih naroda. Tako u predavanju od 30.03.19l8.[19]
on navodi da duh naroda preko vazduha deluje na italijanskom poluostrvu i daje
naročitu konfiguraciju italijanskom narodu, kao i starom rimskom. (Na drugom
mestu on kaže da je isti slučaj i sa Španijom.) Na području današnje Francuske
duh naroda deluje preko tečnog elementa i time određuje narodni karakter. Duh
naroda britanski deluje preko zemljastoga, preko čvrstoga. Duh naroda američkih
deluje preko podzemaljskih magnetskih i električnih strujanja. To podzemaljsko
deluje na volju čovekovu. Čovek sa svojom slobodnom ličnosti može biti u vezi
sa elementima od zemlje naviše. Ali sa podzemaljskom narodnom duševnosti duša
naroda se ne obrazuje u slobodi nego je čovek tom dušom naroda takoreći
opsednut, kao na primer Vilson. Duh naroda kod ruskog, slovenskog elementa
deluje preko svetlosti i to svetlosti odbijane od tla. Na azijskom istoku duh
naroda delimično takođe deluje preko svetlosti koje se odbija od tla, ali i
preko harmonije sfera koja se odbija od Zemlje.
Ovo nisu rasni odnosi, nego
spiritualno-geografski.
U Srednjoj Evropi - u koju ne
spadaju Francuska i Italija - duh naroda deluje preko toplote, a to nije čvrsto
određeno, može biti individualisano. Pri tome spoljašnjoj toploti dolazi u
susret unutrašnja toplota čovekova.
Čovek ne postaje odjednom već
kroz generacije sličan tim Zemljinim odnosima. Zbog toga ni u Americi nikad ne
može biti dobra joga kao na Istoku, gde ona deluje na ritam disanja pod
uticajem harmonije sfera.
Rudolf Štajner u ovom
predavanju ne govori pojedinačno o narodima Srednje Evrope - možda baš i zato
što je to vrlo individualno. Drugom prilikom je on pomenuo da Česi, Poljaci i
Srbi imaju zadatak da plodove ove sadašnje kulturne epohe prenesu u šestu -
Rusima. Iz toga se može zaključiti da on verovatno i celo Balkansko poluostrvo
ubraja u Srednju Evropu. Naravno da ni granice svih tih pomenutih oblasti nisu
po jednom linijom strogo određene, već da ima i pograničnih mešavina.
Iako to Rudolf Štajner nije
tako izričito rekao (bar nije zapisano), može se iz sličnosti karaktera i
drugih odnosa zaključiti da su Česi povezani i slični sa Englezima, Poljaci sa
Italijanima, a Srbi sa Francuzima, te da i iste zadatke, prenose Rusima: Česi
sazrelu dušu svesti, Poljaci usavršenu dušu osećaja, a Srbi usavršenu dušu
razuma odnosno dušu duševnosti.
Od vremena održavanja ovih
predavanja nastale su i izvesne promene. Rudolf Štajner još 21.05.1918. kaže:[20]
"Šta se danas događa - ja želim samo jedno da istaknem - to je da se na
jedan značajan način priprema beznačajnost spoljšnjeg britanskog carstva,
oduzetost onoga što je svet upravo istorijski poznavao kao britanstvo, pri čemu
to što je bilo specifično britansko prelazi u pan-anglo-amerikanizam. To se
razvija i najneposrednijoj sadašnjosti. Razvija se nešto što teži tome da
britanstvo iščezne u pan-anglo-amerikanizmu."
To je već tada počelo, a sada
je već vrlo izraženo. To su još tada znali i drugi - makar i pogrešni -
okultisti, a mogli su to doznati i iz ovog predavanja. To se dokazuje i time,
što je prema nekim podacima od kraja XX veka više od polovine članova Društva
isusovaca živelo u SAD. Oni su takođe doprineli da se i danas u njihovim
filmovima stalno kao uzrečica pominje Isus, a nikad Hristos. Naravno da to nije
samo pod njihovim uticajem, već i brojnih sekti koje su u SAD nastale u XIX
veku, a koje se većinom više drže Starog Zaveta, pa i kad se nazivaju
Hrišćanskim.
Razlog za to stapanje
Isusovaca sa amerikanizmom sastoji se u tome što engleski narodi u svojim
instinktima nose sposobnost za vladanje drugima. Britanija je u vreme ovih
predavanja vladala 1/4 sveta. Sa tim pan-anglo-amerikanizmom centar moći
prebačen je u SAD - posebno posle Drugog svetskog rata. Za to britansko
slabljenje je najsimptomatičnije isterivanje Engleza iz tadašnje Indije, od
koje je nastao Pakistan, sadašnja Indija, Bangladeš i Mjanmar (Burma). Oni nisu
isterani oružjem već okultnim delovanjem: milioni Indijaca su godinama intenzivno
mislili "Englezi napolje!".
A misli su ogromna duhovna snaga.
Naravno da za te instinkte
znaju i drugi - uvek pogrešni - okultisti, te nastoje da za svoju moć i želju
za vladavinu svetom upotrebe te anglo-američke instinkte i tu opsednutost duhom
naroda, o kojoj je malo pre bilo govora. Oni znaju da kod naroda koji govore
engleski postoje impulsi za "zemaljsko-univerzalnom
vladavinom svetom", te to nastoje da iskoriste za sebe.
Ljudi koji pripadaju takvim
pogrešnim okultnim društvima - pogreška se najbolje uočava u samoj toj njihovoj
želji za vladavinom svetom - takvi ljudi nastoje na tome da engleski jezik bude
na neki način univerzalni, da zameni nekadašnju ulogu latinskog, samo mnogo
šire. Međutim, oni istovremeno nastoje da se i sama reč obezvredi, a za to je
baš engleski najpogodniji:[21]
"Na tome se može videti kako veliku ulogu igra taj jezik, kada taj
govorni problem prihvataju okultisti koji govore engleski; jer to se nalazi u
vremenskim impulsima. Otud se radi o tome da se sa okultnih osnova izmisle sredstva
i načini da se bez pomoći jezika obavlja vladavina svetom. To je ona velika
suprotnost Orijenta i Oksidenta: Orijent sa svojim neobično živim intenzitetom
govora, Oksident sa odbacivanjem unutrašnje smislom ispunjenog govora.
Srednje-evropljanin je opet postavljen između oba ova ekstrema."
O tome sam ja već pisao u
"Povesnoj simptomatici". A
to je za ovih stotinak godina vrlo izraženo i u upotrebi samo početnih slova
nekih engleskih reči, pa i u pravljenju reči od početnih slova nekih složenica.
Srodnost jezuitizma sa
amerikanizmom se sastoji u tome što oba odbacuju naklanjanje ljudi ka duhovnom
svetu. Isusovci imaju ogroman uticaj na fizičko-čulnu nauku, a ujedno nastoje
da druge ljude odvrate od duhovnoga, te da samo oni njima nešto o duhovnome govore.
Taj njihov zajednički rad je uticao da dođe do one ratne katastrofe.[22]
Ja bih ovde dodao da je i samo
to Društvo Isusovo možda samo spoljašnji vid nekog mnogo "anonimnijeg" društva, koje je znalo
nešto i o pripremama i o vođenju Francuske revolucije. Takoreći uoči nje papa
Klement XIV "ukida" 1773.
taj red, da bi se jezuiti - "kao
žrtve papizma" - infiltrirale u protestanstku Prusku i u pravoslavnu
Rusiju i u njima na odgovarajući način delovali. Kad je posao sa Francuskom
završen, Pije VII taj red "obnavlja"
1814, čim se vratio u Rim i čim su Burboni vraćeni na francuski presto uz pomoć
ruskog cara Aleksandra I (1777, car l801-l825). Pre toga su jezuiti pomogli
Fridrihu II (1712, kralj Pruske, 1740-1786) da u Potsdamu napiše statut za
Škotski red masona; zatim da podrže Katarinu II (1729, carica 1762-1796) i da
nagovore njenog sina Pavla I (1754, car 1796-1801) da pošalje Suvorova
(Aleksandar Vasiljevič Suvorov, Knjaz Italiskij, ruski vojskovođa, 1729 -1800)
u Italiju da se bori protiv revolucije, a uz pogibiju hiljada ruskih vojnika.
Kao što je britanstvo u
međuvremenu iščezlo u pan-anglo-amerikanizmu, tako su i vrlo moćne
kolonizatorske evropske sile u drugoj polovimi XX veka iščezle u
pan-evropeizmu. U taj pan-evropeizam su uvučene i silom se i dalje uvlače i
druge zemlje Srednje Evrope. To je samoubistvo Srednje Evrope - kako se to
izrazio Rudolf Štajner u predavanju od 12.01.1919, a što sam ja naveo u svojem
spisu "O prirodi". To je
grob zbog "nemanja misli",
ali iz kojeg će ipak nešto novo vaskrsnuti, ali ne politički.
To polaganje u grob je jasno
svima koji se potrude da to sagledaju, a u današnjem vremenu se još ne vidi
vaskrsavanje o kojem govori Rudolf Štajner. To samoubistvo takozvanih
najcivilizovanijih naroda vidi se po tome što svi oni stare i umiru, te bez
uzimanja krvi drugih, posebno mlađih naroda ne bi bili u stanju da opstanu. Dok
je do pre nekih sto ili sto pedeset godina i bilo po sebi razumljivo
iseljavanje iz Evrope i osvajanje tuđih teritorija, jer mase njenih naroda nisu
imale šta da jedu (porodice su rađale po desetak dece), sadašnje njene
generacije zbog prezasićenosti ne žele da rade nego samo da uživaju u plodovima
tuđeg rada - posebno one iz "uspešnih"
zemalja. Velika je razlika u tome, da li gladni pljačkaju site ili presiti pljačkaju
gladne, pa su zato "uspešni".
Zbog toga je iz tih "uspešnih" zemalja još u XIX veku
nikao i rasizam - kao opravdanje za pljačku i zločine, a nikla je i teorija da
oni koji su "obrazovani"
treba da vladaju onom ogromnom većinom "neobrazovanih" svoga sopstvenog naroda i drugih. Međutim, te
"obrazovane" elite su više
pale u ona tri greha nego "neobrazovani":
- u moralni, jer smatraju da njima pripada daleko najveći deo
prirodnih dobara;
- u intelektualni, jer smatraju da oni treba da upravljaju duhovnim
životom;
- u greh zamračivanja, jer ne shvataju da su i oni istog duhovnog
porekla kao i ti "neobrazovani",
pa da u duhovnom svetu posle smrti neće imati nikakvih privilegija.
Kod "neobrazovanih" je mnogo više razvijena i smernost i
trpeljivost i čovekoljublje nego kod "obrazovanih",
posebno još i "okultno pogrešno
obrazovanih". Jer zbog ona tri greha ovi "obrazovani" postaju robovi onih kojima vladaju, pošto su
prinuđeni da stalno misle o onome što ti njihovi "robovi" misle i kako će te njihove misli da usmeravaju po
svojoj želji, te da bi svi radili ono što oni hoće; drugim rečima kako i čime
da ih stalno drže u pospanosti. Zbog toga je ta ogromna većina "neobrazovanih" mnogo prijemčivija
za ono novo što treba da dođe pod uticajem Duhova Ličnosti koji sad postaju Tvorci,
mnogo više nego te "obrazovane"
i vladajuće elite.
* * * * * * *
O tom grehu zamračivanja -
kako sam ga ja nazvao - Rudolf Štajner u predavanju održanom 1.12.1922 u
Dornahu[23]
kaže:
"Isključivanje na ovoj Zemlji znanja o duhovnim svetovima znači, sebe
duhovno-duševno zaslepljivati za život posle smrti. I čovek prosto kao bogalj
stupa u duhovni svet, kad stupa kroz dveri smrti, ako ovde u ovom svetu
prezrivo odbija da nešto zna o tom duhovnom svetu, jer se čovečanstvo razvija
za slobodu."
A u narednom predavanju od
03.12.1922. on kaže,[24]
da ahrianska bića čoveku za vreme spavanja govore da je zlo dobro i da je dobro
zlo. On takođe kaže, da je zemaljsko-moralni poredak povezan sa čovekovim
eterskim telom koje čovek kad spava ostavlja u krevetu, a da ahrianska bića
nastoje tada da u čoveka iz Zemljinog etera ugrade čitavo jedno etersko telo
koje bi on i posle smrti sačuvao. Ako bi to uspela:
"Tada bi Zemlja mogla da bude konzervisana. Činjenica je da u čvrstom i
vodenastom sklopu Zemlje mi imamo takvo mnoštvo bića koja bi želela da
čovečanstvo malo po malo do kraja Zemlje učine čistim sablastima, eterskim
sablastima, tako da cilj, normalni cilj Zemljinog razvoja ne bi mogao biti
postignut."
Ispravna bića iste te
kategorije pomoću bolesti spašavaju ljude od tih ahrianskih bića.
Luciferska bića imaju stanište
u toploti i vazduhu koji okružuju Zemlju. Ona za vreme spavanja čovekovog
deluju tako, da od njega žele da načine moralni automat bez izgleda da ikad
stekne slobodu, žele da ga otrgnu od Zemljinog sveta, da prezrivo odbije
Zemlju.
"Ova dva vojna tabora, luciferski u odnosima toplote i odnosima vazduha
Zemlje, ahrianska u zemljastim odnosima i vodenastim odnosima udaraju svojim
talasima u naš kulturni život."
Luciferska četa danas zaražuje
pre svega zastarelu teologiju i mi vidimo kao izliv ove luciferske moći u
kulturnom životu one tvrdnje, koje hoće da Hrista učine nekim mitom. Jer
Hristos je kao realno biće preko Misterije na Golgoti sišao na Zemlju. To je
naravno nešto što bića koja žele da čoveka učine moralnim automatom, ne žele da
ga učine slobodnim bićem - to je nešto što je pre svega protiv svih njihovih
intencija, stoga: Izbrisati realno biće Hrista, Hristos je mit! ... Onaj drugi
prvi talas koji dolazi iz ahrianskog tabora, iz onog tabora koji se drži u
čvrstim i zemljastim odnosima i u vodenastim odnosima Zemlje, on udara u
suprotno gledište: tu se strogo zabranjuje Hristos, te se dopušta da važi samo
"jednostavan čovek iz Nazareta",
Isus kao fizička ličnost - opet jedan "teološki
specijalitet!" U predavanju od 15.12.1922.[25]
Rudolf Štajner ponavlja, da ako se između rođenja i smrti ne stekne nikakvo
znanje o natčulnom svetu, da onda to znači da je posle smrti čovek kao
zaslepljen, da ništa ne vidi. To važi i za one koji steknu vidovitost:
"Ako bi neki čovek ovde na Zemlji i još toliko vidovit bio, ako bi i još
toliko jasno gledao u duhovni svet - pa ako bi on suviše lagodan bio da to što
gleda u duhovnom svetu on ne preobrati u sređene logički pojmljive predstave,
on bi isto tako posle smrti ostao u duhovnom svetu zaslepljen."
Rudolf Štajner ovde kaže da je
to vrlo bolno reći, a drugom prilikom je rekao da će čarolijama
Ahrimanovim - kad se u XXI veku bude inkarnirao u Americi - ljudi vrlo lako
dolaziti do vidovitosti, ali da će svaki nešto drugo videti i s tim biti
zadovoljan. To će tek biti najveći izvor ne samo zabluda zbog Luciferovog
skrivanja istina, nego i Ahrimanovo potapanje ljudi u baruštinu materije, pri
čemu će on sam poricati i samo svoje postojanje - kako se to izrazio Rudolf
Štajner 12.1.1913.[26]
To će podeliti ljude - neće ih povezivati zajednička istina o duhovnom svetu.
Ja bih ovde - podstaknut
predavanjem od 17.12.1922.[27]
rekao, da će to biti neka vrsta unošenja prostornoga u vremensko. U
sadašnjem kulturnom razdoblju od prostornog ljudi sve procenjuju.
"Jer, posmatranje prostora jeste u potpunosti ljudsko posmatranje.
Bogovi, sa kojima čovek zajedno živi u svojem najvažnijem vremenu između smrti
i novog rođenja, imaju doduše izrazito posmatranje vremena, ali ovo posmatranje
prostora koje čovek na Zemlji stiče, oni nikako nemaju. To je specifično
ljudsko, to posmatranje prostora."
"A čovek može za bogove da osvoji jedan novi deo sveta, ako on to čini
na ispravan način, ako se ne zaustavlja na tom prostoru, nego ako u to prostorno
posmatranje ponovo unese ono duhovno."
U poslednjoj trećini XIX veka
je Arhanđel Mihailo smenio Arhanđela Gavri1a. Dok je Gavrilo bio orijentisan na
pasivne osobine ljudi, Mihailo od ljudi zahteva unutrašnju aktivnost:
"A za ono postupanje koje potiče iz impulsa ljubavi, za to ima Mihailo
naročitu srodnost."
"On je u stanju da - nadovezivanjem na ono što ljudi u čistom mišljenju
izgrađuju, u čistoj volji ostvaruju - da sazna ono što ovi građani Zemlje, što
ljudi osvajaju, te da to iznese gore u božanske svetove."
Ako bi ljudi izgrađivali samo
znanje prostora, oni bi se odvojili od bogova. Ako bi ljudi želeli da postignu
cilj Zemlje, onda oni treba da se potrude da u prostorno ponovo unesu ono
vremensko, natčulno, da bi time svoj život povezali sa životom bogova.
U predavanju od 24.12.1922.[28]
Rudolf Štajner kaže da:
"Mi moramo steći duhovno uvo za neprestana otkrivenja ovog Logosa kroz
samo čovečije biće."
"Tad se čovečanstvo neće zaustaviti na tome, da se samo osvrće na ono
što je biblijski preneto o duhovnom hodanju po zemlji Hrista Isusa, već će
čovečanstvo imati neko razumevanje za to, da je se Hristos od onog vremena
povezao sa čovekom u zemaljskom životu i da se on uvek otkriva - samo ako čovek
hoće da pažljivo sluša."
"... sad mi živimo u vremenu, kad mi otkrivenje Mihaila iz poslednje trećine
XIX veka duboko u svojoj duši iz tog sopstvenog ljudskog bića treba da razumemo."
U evanđeljima nije dato ono
što tadašnji ljudi ne bi mogli da podnesu. Ali:
"Čovečanstvo je nadareno da sve više i više podnosi od onoga što Hristos
ima da mu da."
Ne treba se predavati iluziji:
"...da u spoljašnjem životu, u spoljašnjoj zemaljskoj civilizaciji, da u
spoljašnjoj zemaljskoj kulturi danas postoji svetlost, nego da - ako se predamo
istini - da tu postoji samo mrak, ali da se u tome mraku mora tražiti ona
svetlost, koju je Hristos preko Isusa hteo da donese u ovaj svet."
U poslednjem predavanju iz
ovog ciklusa, održanom 31.12.1922.[29]
Rudolf Štajner kaže, da je čovekov nervno-čulni sistem sa sistemom disanja na
neki način suprotan od sistema cirkulacije krvi i sistema izmene materija i
udova, da se njihova prirodna delovanja potiru.
"Čovek jeste deo prirode, ali pošto su ta delovanja prirode u čovečijoj
organizaciji upravljena jedno na suprot drugome, ona se potiru, pa je čovek
takav kao da on baš nikako nije priroda. Ali time je čovek jedno slobodno biće.
Na njega se ne smeju primenjivati zakoni prirodne nužnosti, jer nema nikakve
prirodne nužnosti nego dva jedno na suprot drugom orijentisana prirodna
delovanja, a ona se u čoveku potiru. A u ovoj oblasti sebe potirućih se
prirodnih delovanja jeste sad ono duhovno-duševno čoveka, na koje ne utiču
prirodna delovanja, te se mora razaznavati iz njegove sopstvene zakonitosti."
Čovekovo fizičko i etersko
telo ukazuju na prošlost, na duhovni život u predzemaljskom postojanju, a isto
tako i ono mineralno i vegetabilno spoljašnje prirode.
"U prirodnim zakonima i prirodnim snagama mi ćemo ukazivati na prošlost
Zemlje, na odumiranje Zemlje.... Ako treba ovo odumiruće zemaljsko postojanje
ponovo da se oživi, da u sebi ima impulse budućnosti, onda se to može dogoditi
samo na isti taj način kako se to kod čoveka događa i to time što se u
mineralno i vegetabilno uvuče duševno i duhovno, duševno se uvlači kod
životinja, duhovno zatim kod čoveka."
U fizičkom i eterskom telu
čovek ima delovanje prošlosti, a u ja i astralnom telu delovanje za budućnost.
I mineralno i biljno su takođe rezultat prošlosti.
"Mi u čoveku vidimo na neki način jedno pored drugoga prošlost i
budućnost. Ako pogledamo, u prirodu ukoliko je ona mineralna i vegetabilna, mi
vidimo samo prošlost. Ono što u čoveku već u sadašnjosti deluje kao budućnost,
to njemu upravo daje bit slobode. Ta bit slobode ne postoji u spoljašnjoj
prirodi. Ako bi spoljašnja priroda bila osuđena da ostane takva, kakva je preko
njenog mineralnog i biljnog carstva, onda bi ona bila osuđena i na to da umre
kao što u vasioni umire čisto fizički i eterski organizam čovekov. Fizički i
eterski organizmi umiru, ne umire čovek, pošto astralno biće i biće ja u njemu
ne nose u sebi smrt nego bivanje, nastajanje."
Da spoljašnja priroda ne
odumre, mora čovek u nju da unese ono što je natčulno-nevidljivo, prvenstveno
svoje delatne misli, koje su nezavisne od prirodnog organizma.
"Ako on ostvari te samostalne misli, tada on daje Zemlji budućnost. Ali
za to mora on sam njih prvo da ima, te samostalne misli, jer sve misli koje mi
u običnom saznavanju prirode stvaramo o onome što je odumiruće, to su ogledalne
misli, nisu nikakva stvarnost. Misli koje mi primamo iz istraživanja duha, one
se oživijuju u imaginaciji, inspiraciji, intuiciji. Ako mi njih primimo, onda
su one u Zemljinom životu samostalno postojeće tvorevine."
To su stvaralačke misli.
* * * * * * *
Poslednjih decenija se -
naročito na Zapadu - vrlo snažno ističe "geopolitika". Međutim, ako se ne uzimaju u obzir ona delovanja
duhova naroda o kojima je malo pre bilo reči, onda su sama ta razmatranja
"geopolitičara" potpuno
natopljena tim "spiritualno-
geografskim" odnosima. To je naročito jasno izraženo kod onih
geopolitičara koji nisu pod uticajima "elemenata
od zemlje naviše", već onim "podzemaljskim"
koji zahvataju njihovu volju. Takvi geopolitičari su i najglasniji, ta ih nije
potrebno ovde imenovati. Oni spadaju u te narode koji su izgubili iz vida čoveka,
za koje je čovek samo najviša životinja - ako je i to. Čovek se tu više
posmatra kao neki moralni automat i to privredni automat koji radi isključivo
po zakonima prirode. To se vidi iz "naučnih"
objašnjenja o homoseksualcima i drugom, a to se vidi i u tome, što njihovi
sudovi - sada i naši - sa velikom matematičkom tačnošću osuđuju zločince na
primer na 140 ili 150 godina robije ili određuju da li neki film nije
preporučljiv za mlađe od 15 ili 16 godina.
Po sebi se razume da nisu samo
geopolitičari, već i političari, pa i drugi pod snažnim uticajima svojih duhova
naroda. Zato su i pripadnici naroda čiji duhovi deluju preko čvrstog i
vodenastog elementa više izloženi zavođenjima ahrianskih, a oni čiji duhovi
naroda deluju preko toplote i vazduha više izloženi, zavođenju luciferskih
bića. To se vrlo jasno pokazuje i u ona dva "teološka specijaliteta", te ni ovde nije potrebno da se ti
narodi posebno pominju. Naravno da se ni ovde ne smeju vršiti nikakva
uopštavanja. U pitanju je svaki pojedinac kako će se iz svoje slobode ponašati,
da li će ići s duhom vremena ili ne, da li će primiti poziv Arhanđela Mihaila
ili će se zaustaviti na impulsima Gavrila. To je ogromna razlika.
Ovo nikako ne treba tumačiti
kao neko potcenjivanje uloge Arhanđela Gavrila. On je delovao kad je još uvek
trajalo Mračno doba, a Mihailo je preuzeo vođstvo kad je ono bilo pri kraju, i
pruža i judima pomoć da se u tome snađu i prime svetlost - ali samo ako oni to
iz svoje slobode hoće. A ako hoće da prime tu svetlost i pošto su za ovih dve
hiljade godina izgradili nove sposobnosti - dobili više "talanata" (Mt.25.14-30), te "ako je seme palo na dobru zemlju"
(Mt.13.8) - onda treba da traže i nova saznanja, a ne samo ona koja su tada
zapisana, zapisana za one ljude koji su to tada "mogli da podnesu", nisu mogli ono što sadašnji ljudi mogu.
To je znao i čitav niz od
hrišćanskih crkava priznatih učitelja, kad su izlagali svoja shvatanja i
duhovna otkrića. Možda je tu bilo i nekih pogrešaka, ali svaki čovek ima i
zdrav razum i osećaj za istinu - naravno ako nije duboko pao u ona tri greha -
te njih treba prvo da razume uživljavajući se i u ono vreme i prilike u kojima
su nastale, a onda da ih dopuni i sa svojim i tuđim iskustvima, koja su u
međuvremenu stečena. Nauka o duhu nije nauka o nečem mrtvom nego o živom, nečem
što se stalno preobražava i dopunjava se. Čovek ne sme ni da se samo kruto drži
nečeg što je pre više vekova zabeleženo, on mora to razumski da procenjuje, jer
i to što je sačuvano možda je pogrešno zabeleženo ili na neki moderan jezik
pogrešno prevedeno.
Tako je i Rudolf Štajner imao
misiju da objavi nauku o duhu prilagođenu Novom dobu i to onda kad je
čovečanstvo izišlo iz Mračnog doba odnosno Kali Juge. I on je ponegde nešto
pogrešio ili je nešto iz njegovih predavanja pogrešno zabeleženo ili
izostavljeno, a sem tog i mnogo šta se u ovom svetu dogodilo posle njegovog
odlaska. Nije suština u tome šta je on rekao nego u načinu kako
on ukazuje na put kojim treba ići. Držati se samo onoga što je on rekao ili
napisao, to bi bilo poricanje samog njegovog impulsa. Nauka o duhu nije nauka o
nečem mrtvom, nauka o prošlosti. Ako se u njoj proučava i prošlost, to je zato
da bi se bolje shvatila i sadašnjost i moguća budućnost, moguća zato što se u
čoveku potiru delovanja prirode, delovanja koja uzrokuju nužnost. Kad se u njoj
govori o budućnosti, govori se samo o nekoj većoj ili manjoj verovatnoći šta će
se dogoditi, a na osnovu onoga što se događa sada. I tu se nikad ne govori o
pojedinačnim ljudima - ne može se znati šta će koja individualnost iz svoje
slobode uraditi - nego samo uopšteno, sa globalnim pretpostavkama.
Ovde treba posebno obratiti
pažnju i na ono kako se nešto izlaže, a ne samo na ono šta. I to
"kako" treba da bude
prilagođeno odgovarajućem vremenu i pojmovima, kakve ljudi tada imaju, a takođe
i njihovim nastrojenjima i navikama. I to "kako", je razlog zašto se mnogi stari spisi ne razumeju, pa i
pogrešno tumače.
Nažalost, kod ogromnog broja
ljudi koji traže neka dublja saznanja o svetu i o samom sebi postoji težnja za
primenjivanjem nekih starih - zapisanih ili u predanjima sačuvanih - metoda,
koje su bile izvanredno dobre za ljude sa onim stanjem svesti kakvo su imali u
tim davnim vremenima. Sem mogućih grešaka u njihovim prepisivanjima i
tumačenjima, najveća zabluda je u tome kad se smatra da se čovekova svest u
toku hiljada godina nije promenila. To je posledica pada u intelektualni greh.
Isto tako je ogromna zabluda,
kad se smatra da se metode koje su na neki način dobre za ljude koji žive na
dalekom istoku, da su one isto tako dobre i za ljude na zapadu. Ja sam o tome
pisao u spisu "O nauci". I
to je posledica pada u intelektualni greh, a takođe i u greh zamračivanja -
kako sam ga ja sad ovde nazvao.
* * * * * * *
Pre deset godina ja sam u
"Povesnoj simptomatici" pri
kraju poglavlja "Širenje komunizma"
opširno pisao o zakletvama. Međutim, pošto je zaklinjanje možda najnemoralnija
ustanova, koja je ubačena u hristijanizovane narode, da bi se borilo protiv
Hrista, a i nadovezujući se na ono što je malo pre izneto, ja ću se ovde ponovo
osvrnuti na zakletve.
Zakletva koja se odnosi na
neko svedočenje o prošlosti, a koja treba da garantuje da je to istina, ona
istovremeno tvrdi da bez takvog zaklinjanja čovek sme da laže, da je laž u svim
drugim prilikama dozvoljena i normalna. Zahtev da se samo u takvim izvanredno
retkim slučajevima mora reći istina, to je ujedno potvrda i uputstvo da se u
svim drugim slučajevima sme i treba lagati. Svakodnevno iskustvo daje potvrdu
za to što je iz takvih zakletvi nastalo: laži se čak i u umetnosti, a i u
životu prikazuju na simpatičan: način, pa je čak stvoren izraz "bela laž".
Laž kao sredstvo za postizanje
nekog cilja upotrebljavaju čak i pripadnici nekih društava, u kojima se -
naravno pogrešno - okultno školuje. A oni su zaklinjanje uveli silom državne
vlasti, da bi tu svoju vlast ojačali.
Međutim, svaka laž o prošlosti
jeste u stvari stvaranje nekog paralelnog sveta, sveta iluzija, a sa kojim se
mogu identifikovati oni koji ga stvaraju, jer postaju njemu sve sličniji, u
opasnosti su da postanu one "eterske
sablasti" o kojima je ranije bilo reč, a koje mogu nastati pod
uticajem ahrianskih bića, koja im u snu govore da je zlo dobro i da je dobro
zlo. Od takvih ljudi se stvaraju zatim ubice i razaratelji.
Zakletva odnosno zavet koji se
odnosi na budućnost, t.j. da će čovek u nekoj oblasti života raditi ono što je danas
odlučio - a to "danas" je
već sutra prošlost - to je unošenje prostornog u vremensko. Prošlost je
nepromenljiva, ona je mrtva, tako da to ujedno znači da čovek zakletvom odnosno
zavetom za budućnost vrši delimično samoubistvo, ubija u sebi nešto što bi
trebalo da "čistim mišljenjem
izgrađuje, u čistoj volji da ostvaruje". A kad se u živu budućnost
ubacuje mrtva prošlost, to je u stvari stvaranje "moralnih automata" pod uticajem luciferskih bića. Ona nastoje
da čoveka odvoje od Zemlje, da se na njoj više ne inkarnira i time
individuališe, da ga utope u neku grupnu dušu koja se takvim zavetima stvara,
pa da kao neka avet lebdi oko Zemlje. Time se stvaraju bezsavesni ljudi, ljudi
preko kojih se može sprovoditi bilo šta, a da oni sami toga nisu ni svesni;
njihova savest se potpuno isključuje i time oni gube svoju individualnost.
Zakletva je dakle moralni greh
u koji su ljudi još pre mnogo vekova pali, pali u toku Mračnoga doba.
Međutim, od kad je hrišćanstvo
postalo "državna religija",
postalo svojina Rimskog carstva, prema načinu kako se zaklinjanje obavlja,
zakletva postaje i intelektualni greh. Naime, zaklinjanje se sve više i više
vrši na knjizi u kojoj izričito piše "ne
kunite se nikako" (Mt.5.34). I to je jedan poseban "teološki specijalitet". Zbog toga
je Rimska imperija - sada pod drugim nazivom - nastojala na zabrani "profanima" da čitaju Sveto pismo,
pa je mogla pod zakletvom da ih šalje i da ubijaju, a što je po Svetom pismu
takođe zabranjeno.
Ja ni ovde ništa ne želim da
morališem, već samo da iznosim činjenice, A šta je bilo - bilo je! No sada,
kada je prošlo Mračno doba, ova se stvar mora rasvetliti - u protivnom se pada
u greh zamračivanja. Na žalost, i zvanični i nezvanični - anonimni - vladari
posebno hrišćanskih država to i dalje zamračuju, ne žele da prihvate da:
"Istinita svetlost, koja osvetljava svakog čoveka dolažaše na svet."
(Jn.1-9)
"A ovo je sud, svetlost je došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više
nego svetlost, jer dela njihova behu zla. Svaki, naime, koji rđavo radi, mrzi
svetlost i ne ide na svetlost, da se ne obelodane njegova dela; a ko čini
istinu ide na svetlost, da se pokažu njegova dela - da su u Bogu učinjena."
(Jn.3.19-21)
Ti i takvi nesrećnici koji
zavoleše mrak i suviše su se nagli nad ambisom podčoveštva i treba ih spasavati
da se ne strovale u njega. Zbog toga sam ja u "Povesnoj simptomatici" pri kraju poglavlja "Svetska revolucija" napisao da
"Tražim pomilovanje za vlastelina!"
* * * * * * *
U toku ovog mog pisanja, u
drugoj polovini maja 2014. godine ogroman broj Srba je stradao od nezapamćenih
poplava. Nije bilo mnogo poginulih, ali su mnoge kuće i imanja, pa i putevi i
mostovi uništeni. U svakom slučaju mnogi su propatili, pa i dalje pate. Neki
smatraju da je to prirodna pojava koja se događa možda jedanput u hiljadu
godina, a neki smatraju da su to neki ljudi - anonimni vladari - izazvali
pomoću t.zv. "harpa" radi
ostvarenja nekih svojih ciljeva, ciljeva mržnje.
Ja se u to neću upuštati, jer
- ako su tu sudelovali i neki ljudi, to ne znači da su oni to svesno činili.
Tako nešto bi mogli da rade samo ljudi koji su pali u greh zamračivanja i koji
nisu mogli da se odupru onom prišaptavanju ahrianskih bića za vreme spavanja, a
koja im govore da je zlo dobro i da je dobro zlo. Jer onaj koji zna da će posle
smrti na sebi osetiti sve bolove koje je drugima naneo - naravno i sve radosti
- taj nikad ne bi u tako nečem sudelovao. Ranije je već navedeno, da smo mi
pozornica za delovanje svih mogućih bića i da:
"Čovek izgleda tako kao džak koji je ispunjen svim mogućim bićima."
Prema tome, nije na nama da
bilo koga osuđujemo nego da sagledavamo ono što se i u svetu duha, a ne samo u
svetu čula odigrava.
Čovek je ispunjen svim mogućim
bićima - i ahrianskim i luciferskim, ali treba imati u vidu da je i Hristos u
svakom čoveku. To i Pavle kaže:
"Mudrost pak govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga sveta, niti
vladara ovoga sveta koji propadaju, nego govorimo Božiju mudrost u tajni,
skrivenu mudrost, koju je Bog pre svih vekova predodredio za našu slavu, koju
nijedan od vladara ovoga sveta nije upoznao; jer da su je upoznali, ne bi
raspeli Gospoda slave... Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku - sem čovekovog
duha koji je u njemu?... Pa i to ne govorimo rečima naučenim od ljudske
mudrosti, nego rečima naučenim od Duha, tumačeći ono što je duhovno duhovnim
ljudima. A zemaljski čovek ne prima što je od Božijeg Duha, jer je to za njega
ludost, i ne može da sazna, zato što o tome treba na duhovan način rasuđivati.
..." (1.Kor.2.6-16)
Dakle, vladari ovoga sveta,
propadaju. Oni propadaju bilo time što bivaju paralisani i uspavani, bilo time
što bivaju sasvim izbačeni iz normalnog ljudskog razvoja, te što se od njih
formiraju posebne grupe, utapaju se u neke grupne duše, obezindividuališu se.
Ređi je slučaj da se iz svoje slobode i uviđavnosti sami vladari odriču svoje
vladavine i time sebe spašavaju. Taj slučaj u Pavlovo vreme nije ni bio moguć,
jer je tada još vladalo Mračno doba, a sada - posle 1899. godine - i to je
moguće, moguće je i da vladari ovoga sveta svojom voljom iziđu iz zamračenosti,
da nauče nešto od Duha, te da na duhovan način rasuđuju; ali to je moguće samo
ako rasuđuju u smislu Hristove istine, Hristove istine koju im prinosi Arhanđel
Mihailo, ako ne smatraju da je to ludost. Naravno, svaki pojedinac iz slobodne
odluke svoje volje mora da traži istinu.
Za to je potrebno razvijati
sopstvenu i svesnu inteligenciju, te zavoleti "svetlost koja je došla u svet", a ne mrak, dakle izbavljati se
iz greha zamračivanja. Uz to spada i to, da se sopstvenom inteligencijom
oslonjenom na razvijanju duše svesti uvidi i to, da je gornja izjava Pavlova
potpuno tačna za ono njegovo vreme, ali da u sadašnjem vremenu ona ne može biti
tačna. Isto tako je potpuno tačno za ono njegovo vreme, kad Pavle kaže:
"Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv
poglavarstava, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih
duhova na nebesima." (Ef.6.12)
Ali sada - posle mnogo vekova
- te zle duhove je Arhanđel Mihailo 1879. godine zbacio sa nebesa dole na Zemlju, pali su među ljude.
Nešto što je bilo tačno i važilo za vreme od pre mnogo vekova, to ne znači da
važi i danas. To je ogromna zabluda mnogobrojnih okultista, što se drže nekih
znanja, kultnih postupaka, simbola i drugog (neki put i pogrešno prenetih i
protumačenih), a što je moglo biti čak i potpuno ispravno za neko ranije vreme
i mesto, a što je sasvim neodgovarajuće i štetno za sadašnje vreme, pa i mesto
gde se to upražnjava. Takve greške su nastale iz nekih opštih i instinktivnih
inteligencija, a njih može čovek da ispravi sa razvojem svoje sopstvene
inteligencije, ali samo ako je natopljena ljubavlju prema istini - da se opet
pozovemo na Pavla (2.Sol.1.10)
Da bi ovo bilo jasnije, treba
se podsetiti da je Pavle svoje poslanice pisao u vremenu kad je čovečanstvo
razvijalo svoju dušu razuma odnosno dušu duševnosti. Iako taj izraz "duša duševnosti" može zvučati kao
pleonazam, njega Rudolf Štajner upotrebljava da bi istakao da je to jedan deo
čovekove duše koji je na neki način središni, da je to na neki način srž
duševnog života, da tu dolazi do izvesne prekretnice u čovečijem razvoju. U toj
duši razuma ili duši duševnosti počinje da zasijava čovekovo ja, u njoj se budi
čovekova samosvest. Iz nje se čovek usmerava da gleda s jedne strane na ono što
doživljuje sa dušom osećaja, a s druge strane na ono što doživljuje i čini sa
svojom dušom svesti.[30]
U to Pavlovo vreme čovek je
već prošao bio razdoblje razvoja duše osećaja, ali još nije došlo do razvoja
duše svesti, a koja je počela da se razvija od oko 1413. godine. Tako je i
razvoj duše razuma odnosno duše duševnosti mogao u njegovo vreme biti usmeren
prvenstveno na traženje razumevanja za ono što se doživljavalo sa dušom
osećaja. A za tu dušu osećaja je bio dat zakon, jer u njoj čovek još nije
potpuno budan, u njoj čovek ima svest kao kad sanja, te deluje prema nekoj
opštoj inteligenciji, a koja zahvata njegove instinkte, nagone i strasti.
Taj razvoj duše razuma odnosno
duše duševnosti počeo je oko 747. godine pre dolaska Hristovog. Tada su ljudi
uglavnom u potpunosti izgubili mogućnost gledanja duhovnog sveta, pa su počeli
- pored te opšte i instinktivne - takođe da razvijaju i sopstvenu inteligenciju
i to na osnovu iskustava, dobijanih preko duše osećaja. U toj sopstvenoj
inteligenciji čovek je počeo i da greši - mogao je da padne u intelektualni
greh, pogotovu što je Mračno doba još uvek trajalo, te je čoveku bilo
nepristupačno direktno sagledavanje bilo čega duhovnog. Naravno da je i tu uvek
bilo izuzetnih ličnosti koje su to mogle, s tim što to ne znači da su uvek
imale i ispravno razumevanje za to što vide - duša razuma se tek razvijala.
Kad je u XV veku počela da se
razvija duša svesti, duša razuma odnosno duša duševnosti je kod ljudi bila
skoro isključivo upravljena na ono što je iz sveta čula delovalo na dušu
osećaja. Zbog toga je tada počela da se razvija potpuno obezduhovljena nauka o
prirodi, te da se čitav kosmos - pa i sam čovek - posmatra kao neki
automatizovani mehanizam. Međutim, uprkos toga čovek je u svojoj duši
duševnosti počeo da doživljuje sebe kao izdvojenim od tog kosmosa, u njemu se
budila samosvest.
To je sve bilo po božanskoj
promisli da bi čovek mogao da postane slobodno biće. A tu dušu razuma odnosno
dušu duševnosti, nju u ovozemaljski život čovek donosi iz svog života od pre
rođenja odnosno od pre začeća. U toj duši razuma odnosno duši duševnosti živi
zbog toga vrlo snažan impuls i osećanje da su svi ljudi jednaki, zato, što svi
potiču iz iste te duhovnosti. Jednakost je kod ljudi izražena u toj duši razuma
odnosno duši duševnosti.
* * * * * * *
Ovde treba nešto reći i o
izdvojenosti u toj jednakosti.
Svi mi znamo da u svetu
postoje dve polarno suprotne snage: ljubav i mržnja. Pošto ti izrazi vrlo
snažno deluju na osećanja ljudi, ja bih ih radije ovde zamenio izrazima:
simpatija i antipatija. Ovi izrazi manje remete "hladni tehnički razum" da bi se došlo do "istinskih otkrivenja" - kako to
kaže Novalis. Dakle, u simpatiji deluje neka sila privlačenja, težnja za nekom
vrstom spajanja dva nečega što je izdvojeno. A u antipatiji deluje neka sila
odbijanja, težnja da se nešto odvoji od nečega.
Iza tih sila simpatije i
antipatije se svakako nalaze visoka duhovna bića. Rudolf Štajner nije o tome
govorio - ili bar ja to nisam kod njega našao, ali se može pretpostaviti da su
to Dinamisi ili sile, dakle duhovni bića koja su za jedan
rang viša od Eksusija odnosno Duhova Oblika; oni to što ovi kao izvesnu celinu
stvaraju, oni to razdvajaju ili opet spajaju, odbijaju jedno od drugog ili ih
privlače. Samo tako neka visoka bića duhovna mogu da drže na primer i planete
našeg sunčanog sistema i razdvojene i na neki način privučene u jednu celinu.
Za naše navike izražavanja i
za osećanja koja u nama pobuđuju neke reči, ta reč "mržnja" je vrlo teška, ali iza nje se nalazi sila koja bilo
šta izdvaja iz nečeg sveopštega. A ljubav prema nečemu ne može postojati, a da
ne postoji mržnja koja je to nešto odvojila. Ovo je naravno rasuđivanje "na duhovan način" - kako kaže
Pavle.
Da bi se nešto izdvojilo iz
opštosti, mora postojati sila antipatije, a simpatija ne može postojati, ako
nema neke izdvojenosti. Tako su simpatija u antipatija tesno povezane, one su
kao dva suprotna pola nečeg jedinstvenog - kao što je to slučaj recimo kod
elektriciteta ili magnetizma.
Ako "rečima naučenim od ljudske mudrosti" - kako kaže Pavle -
kažemo "čaša", za onu koju
imamo pred sobom na stolu, mi smo "rečima
naučenim od Duha" istovremeno podsvesno izgovorili i "ne-ta-čaša". U svest smo primili tu
čašu koja je na stolu, a u podsvesti smo istovremeno označili sve ono što nije
ta čaša.
Tako isto, ako ja u svesti
imam simpatiju prema nekome ili nečemu, ja u podsvesti imam antipatiju koja me
izdvaja od tih predmeta moje simpatije, doživljujem sebe odvojenim od njih.
A isto tako, ako ja u svojoj
svesti imam antipatiju prema nekome ili nečemu, ja u podsvesti imam simpatiju
prema njima ili sam sa njima spojen ili težim da se sa njima spojim. To je i
objašnjenje za ono što je Rudolf Štajner rekao, da ako neko oseća mržnju prema
nekom narodu, da se on onda u narednom zemaljskom životu u tom narodu
inkarnira; takođe i da pri spavanju u ovom životu boravi prisno u vezi sa duhom
tog naroda.
Iz ovoga dalje izlazi, da
čovek postaje utoliko veća individualnost, ukoliko više ima svesnih simpatija
prema što većem broju ljudi. To je smisao i onih "zapovesti" o ljubavi koje se nalaze kod Mojsija (5.Mojs.6.4-5
i 3.Mojs.l9.18), a koje Isus Hristos potvrđuje (Mt.22.37-40, Mk.I2.29-31), s
tim što to Hristovo ne treba smatrati kao zapovest, nego kao preporuku. To se
vidi iz iz sledećeg:
"Nego vama - koji slušate - velim; ljubite svoje neprijatelje, činite
dobro onima koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one
koji vas vređaju." (Lk.6,27-28)
Sa Hristovim dolaskom otpale
su zapovesti zakona, čovek iz svoje slobode odlučuje sve više o tome što čini.
To naročito dolazi do izražaja u sadašnjem vremenu, vremenu razvoja duše svesti
koje je nastupilo od XV veka, a posebno je još izraženo posle isteka Mračnog
doba.
Iz ovih izlaganja izlazi, da
je čovek utoliko više individualan, ukoliko je prema većem broju ljudi svesno
razvio simpatiju odnosno ljubav, jer je u podsvesti on utoliko više od njih
odvojen.
I obrnuto: ukoliko čovek u
svesti ima više antipatija, utoliko više u podsvesti ima simpatija, oseća se -
pa i jeste povezan sa ljudima koje mrzi, te je zbog toga manje individualan.
Svi oni koji žele da vladaju drugima, svi - oni njih u stvari mrze, mrze sve
ono što bi ti ljudi iz samih sebe činili, jer vole samo one impulse koji u
njima deluju, a to su uvek impulsi iz neke grupne inteligencije. Zbog toga oni
ne mogu da se izdvoje od grupe kojom vladaju ili makar samo žele da vladaju.
Oni ne rade iz svoje sopstvene slobode, već iz impulsa koje dobijaju od ljudi
kojima žele da vladaju odnosno od duhova koji njih vode. Takvi ljudi gube svoju
individualnost utoliko pre, što uporedo sa antipatijom koju osećaju prema onima
koje teže da sebi potčine, oni svesno razvijaju i simpatiju prema grupi
ljudi koja im u tome pomaže, grupi koja je ista odnosno slična kao oni.
Njih to utvrđuje u nekoj grupnoj, instinktivnoj inteligenciji, sličnoj onoj
koja laste s jeseni vodi u toplije krajeve, a s proleća natrag u njihova
gnezda.
To je posebno slučaj kod onih
koji sebe školuju tako da isključuju sopstvenu volju, da sebe učine moralnim
automatom koji će uvek delovati u smislu volje nekoga koga smatra svojim
vrhunskim autoritetom - bez ikakvog svog razmišljanja ili osećanja. Naravno da
time ta jedinstvena volja dobija ogromnu snagu, ali takvi ljudi koji gase
slobodu svoje volje, oni padaju u neku grupnu duševnost, gube svoju
individualnost.
Sličan je slučaj i kod onih,
koji nekim kultnim radnjama - ne u punoj svesti - obrađuju neke niže članove
svoga bića. Ni oni se ne izdvajaju iz grupe koja se istim tim kultovima bavi;
na sličan način se ponašaju i na sličan način razmišljaju, od sebe odbacuju i
bore se protiv svega što se ne uklapa u ono što se takvim kultovima u podsvest
prima. I oni u stvari postupaju prema nekoj grupnoj duševnosti, njih vode i
usmeravaju neka duhovna bića i to bez njihovog slobodnog opredeljenja.
Naravno da i u jednom i drugom
slučaju ima bezbroj varijacija, a koje dolaze i od raznih drugih uticaja,
uticaja duhovnih bića i viših i nižih od čoveka, bića koja idu redovnim,
Hristovim putem, a i onih koja se protiv njega bore.
Ovde treba pomenuti da, kao
što svaki čovek ponaosob ima svog anđela čuvara i kao što svaki narod ima svog Arhanđela
koji ga vodi, tako i manje skupine ljudi uvek privuku neko duhovne biće koje ih
vodi. Ko je malo osetljiviji i obraća pažnju na to, on to može i da doživi,
može da doživi da drugi duh vlada među ljudima koji se skupljaju da zajedno
sviraju, a drugi, među ljudima koji se redovno skupljaju u nekoj kafani,
drukčiji u nekoj planini i drukčiji u ravnici, drukčiji u nekom manastiru i
drukčiji na nekom političkom zboru.
Sami ljudi takođe privlače
neka duhovna bića, a neki put neka duhovna bića privlače odgovarajuće ljude -
naročito kad im je iz bilo kojih razloga zamračena svest njih privlače duhovna
bića koja ne idu Hristovim putem. Sve je to izvanredno komplikovano i nikako to
ne treba šablonski primati.
* * * * * * *
Kao što se kod ljudi može
opažati da su neki razvijeniji od drugih, a neki manje razvijeni ili zaostali u
razvoju, tako je sličan slučaj i sa duhovnim bićima koja su viša od čoveka:
neka idu - moglo bi se reći - redovnim razvojem, neka na tome putu zaostaju, a
neka brže napreduju. Sva ta duhovna bića na neki način utiču i na ljude.
Međutim, ona niti vode, niti usmeravaju ljude, nego im samo daju neke impulse,
neke podsticaje koje ljudi iz svoje slobode mogu da prime ili da odbace odnosno
da biraju kojim će putem ići.[31]
I ta duhovna bića koja su
daleko viša od ljudi idu putem nekog svog razvoja, ne ostaju uvek ista i nemaju
uvek istu ulogu u svetu. Ja ću ovde navesti nešto što je Rudolf Štajner naveo u
predavanju održanim u Dornahu 16.3.1923:[32]
"Misli su u stvari vladajuće snage."
"Misli su svetom vladajuće snage, koje su svuda u kosmosu raširene. Ali
te misli zbog toga ipak ne lete slobodno unaokolo, nego njih uvek nose,
obrađuju ih bilo kakva bića. A, što je najvažnije, njih ne nose uvek ista, ne
uvek jednaka bića."
Misli su do IV pohrišćanskog
veka nosili Eksusije, Duhovi Oblika. Oni su bili pozvani da u kosmosu misli
izlivaju kroz svetske procese.
"U razvoju čovečanstva došao je dakle onaj IV pohrisćanski vek. A on je
za ovaj natčulni svet doneo izvanredno značajni događaj, taj što su Eksusije -
te snage, Bića Oblika - svoje misaone snage predali Arhajima, Prasnagama
odnosno Prapočecima. Tada su ti Prapoćeci, Arhaji bili pozvani da rade ono što
su ranije radile Eksusije. Takvih procesa ima u natčulnom svetu. To je bio
jedan sasvim istaknuti važan kosmički događaj. Eksusije, Bića Oblika povukli su
se od tog vremena isključivo na zadatak da regulišu spoljašnja opažanja čula,
dakle da sa naročitim kosmičkim snagama vladaju svim onim što u svetu postoji
kao boja, zvuči i tako dalje. "
Sutradan, 17.03.1923. Rudolf
Štajner objašnjava:[33]
Neki Duhovi Oblika su u tim
prvim hrišćanskim vekovima zaostali u razvoju.
"To znači da izvesni Duhovi Oblika nisu mogli da se odluče, da svet
misli predadu Prapočecima, Arhajima, da su ga za sebe zadržali. Pa tako među
duhovnim bićima koja upravljaju događanjima ljudi mi imamo one ispravno
razvijene Prasnage sa posedovanjem sveta misli, a imamo i zaostale Duhove Oblika,
zaostala bića Elohima, koja i sada još upravljaju svetom misli. Time u duhovnoj
struji koja vlada čovečanstvom nastaje uzajamno delovanje Prasnaga, Arhaja, a i
Duhova Oblika, Elohimskih bića. Ljudi su tad izloženi sledećem: Onaj koji je
preko svoje karme ispravno podešen za to, taj impulse svoga mišljenja prima
preko Arhaja. Time njegovo mišljenje -mada ostaje objektivno - postaje njegov
lični posed. On sve više i više izrađuje misli kao svoj lični posed. Drugi ne
dolaze do toga da misli izrađuju kao svoj lični posed. Oni misli preuzimaju
bilo preko naslednih odnosa odnosno od roditelja i predaka, bilo da ih
preuzimaju kao konvencionalne misli koje vladaju u njihovoj narodnoj zajednici,
zajednici roda i tako dalje. "
Na početku Srednjeg veka su
misaoni impulsi Arhaja prvo zahvatili izvesne duhovne ličnosti Prednje Azije,
pripadnike arapske kulture i to se širilo preko Afrike, Španije, južne Italije
ka Zapadnoj Evropi. Kasnije su to bili i misaoni impulsi Galileja, Kopernika i
drugih. Uz to više severno iz Azije dolazi ka Evropi i struja misaonog života,
koja je pod uticajem zaostalih duhova oblika. To je posebno izraženo, kad su iz
Azije nadolazile turske mase.
Ta duhovna borba ispravnih Arhaja
i zaostalih Eksusija počev od IV veka vidi se i u seobi naroda, borbama Huna i
Turaka i u Krstaškim ratovima.
Kao što ima duhovnih bića koja
normalno napreduju i ona koja zaostaju, tako ima i onih koja streme i iznad
cilja.
Na Zapadu, i to od juga
nagore, u čitavo kretanje zahvataju zaostali Arhanđeli, oni koji su već mogli
da budu Arhaji, a od gore oni na opravdani način postali Arhaji. U Zapadnoj
Evropi dakle sve više zajedno deluju "Normalni
Arhaji" sa "Nenormalnim Arhanđelima".
Ti Arhanđeli imaju južno-severni pravac, a Arhaji i Zaostale Eksusije
zapadno-istočni i istočno-zapadni.
Sve što se i do današnjih dana
događa u Zapadnoj Evropi jeste odslikavanje zajedničkog delovanja takvih Normalnih
Arhaja sa tim Nenormalnim Arhanđelima. A pošto su oni vrlo bliski ljudima, oni
ih na vrlo snažan način podstiču, posebno im svoje jezike prinose na
emocionalan način, na fanatičan način.
U raznim vremenima je ta stvar
slabija ili jača. Na Zapadu preovlađuju Normalni Arhaji, a na jugu impulsi Abnormnih
Arhanđela.
Na Istoku, ono što bi se
dogodilo biva bitno preinačeno time što su Zaostali Duhovi Oblika pod snažnim
uticajem normalno razvijenih arhanđela koji deluju od severa ka jugu.
U predavanju održanom
18.03.1923.[34] Rudolf Štajner objašnjava
da misli koje pojedinačni ljudi imaju nisu povezane sa kosmičkim mislima. Inače
čovek ne bi mogao postati slobodno biće. Čovek mora da ih otrgne, ali zatim one
moraju ponovo da budu povezane. Njima moraju da vladaju Arhaji.
Pri stupanju u duhovni svet mi
susrećemo te Arhaje:
"Mi ćemo tada moći da opažamo, šta su oni mogli da rade sa našim
mislima, koje su prvo radi naše slobode u nama bile izolovane. A tu ćemo svoju
ljudsku vrednost i svoje ljudsko dostojanstvo upoznati na onome što ti Arhaji,
ti Duhovi Ličnosti mogu da načine od naših misli. A obraća se kosmička misao
neposredno na moralno nastrojenje, na moralnu impulsivnost. Iz ispravno
shvaćene antropozofije može danas apsolutno svuda da nastane moralna
impulsivnost. Mora se samo čitavim čovekom zahvatiti ono što antropozofi ja
jeste."
"A to je najvažniji dodatak civilizaciji u naše vreme! To su upravo
dublji zadaci čovekovi: preko svog ispravnog stava prema Arhajima, prema Duhovima
Ličnost postati slobodan, da bi se time stekao i ispravan stav prema onim Duhovima
Oblika, koji nisu u pravu sa vladavinom mislima, koju oni još žele da obavljaju
isto tako kao i ranije, a što je nekad bilo njihovo pravo. I mi ćemo s jedne
strane naći ono što danas u svetu život čini teškim, ali ćemo takođe svuda
nalaziti puteve uz tih teškoća ovoga sveta. Jedino što moramo te puteve tražiti
kao slobodni ljudi. Jer ako nemamo nikakve volje za razvijanje slobodnih misli,
šta onda sa nama treba arhaji da započnu?"
A Zaostali Duhovi Oblika;
"Njih danas u prvoj liniji vidimo delatnim u nacionalnim šovinizmima
koji se šire po čitavom svetu, tamo gde se misli ljudi ne razvijaju iz neposrednog
najunutrašnjijeg ljudskog središta nego iz krvi, iz onoga što buja nagore iz
instinkata."
* * * * * * *
Da su misli stvarno vladajuće
snage, to se jasno vidi i iz onog misaonog isterivanja Britanaca iz Indije, o
kojem sam ja već pisao: Gandi sa svojim pristalicama nije Engleze isterao
oružjem, pa čak ni raznim "neposlušnostima"
ni privrednim kontraakcijama, već mislima. To se u indijskim okultnim krugovima
dobro znalo.
Naravno da i u Indiji ima
okultnih krugova koji su prihvatili impulse Arhaja koji su oko IV veka preuzeli
misaona snage od Eksusija, a ima i takvih koji primaju impulse od onih Duhova Oblika
koji su zaostali u razvoju, te svet misli nisu predali na upravu Prapočecima.
Jedan od dokaza za to jeste i taj, što su izvesni indijski okultisti prisvojili
i izopačili Teozofski pokret koji je osnovala Helena Petrovna Blavacka -
plašili su se od širenja saznanja o Hristu, te su i na nju na izvesan način
delovali.
Međutim, u Indiji postoje i
okultisti koji su vrlo dobro posvećeni u tajne oko Hristovog bića i koji žele i
nastoje da se ta znanja šire. Da je to tako, ja ću ovde izneti nešto iz
autobiografije nemačke istoričarke Renate Rimek (Renate Riemeck).[35]
Renatu Rimek je 1959. iznenada
u Wupertal-u posetio Aryanayakam, učenik Gandijev i nekadašnji ministar
obrazovanja u Nehruovom kabinetu. On je tad bio na putu iz Delhija ka Njujorku
radi posete Unesco-u. U dugom razgovoru o Gandiju i Nehruu i o "civilnoj neposlušnosti" Renata je
stekla utisak da on o njoj sve zna. On ju je zatim iscrpno obavestio o svom
upravo okončanom putu u Moskvu, gde je držao predavanja na Lomonosovom univerzitetu.
Tu se u razgovorima sa studentima uvek vraćalo na Isusa Hrista:
"Ti mladi sovjetski građani su njega, hindusa, pitali o hrišćanstvu. On
je na to njima govorio o hrišćanskim korenima marksizma i nalazi se još uvek
pod utiskom te velike spremnosti ateistički vaspitavanih Rusa da prime osnovna
učenja hrišćanstva. Ali ne on, nego neki čovek kao ja bio bi zbilja pre podesan
da hrišćanstvo u Rusiji ponovo učini verodostojnim. Da je on ubeđen, da ja
Hrista Isusa smatram da je središte istorije sveta. Zar ne bi trebalo da ja iz
toga izvučem konsekveneije?"
Renata je njega slušala bez
reči i bilo joj je očigledno da on treba da izvrši neki zadatak. Oni su
govorili o reinkarnaciji i karmi, ali on nije zbog toga došao.
"On je hteo meni da predoči da ne napustim borbu protiv atomske
opasnosti, te da me istovremeno podseti da se budućnost hrišćanstva nalazi u
Rusiji. Aryanayakam se pojavio, kad je u Saveznoj republici preovladavao
zaslepljeni besni antisovjetizam i antikomunizam, pa mi je sad kazao, da ja ne
bi trebalo da se prevarim u svojem verovanju u narod budućnosti Ruse."
To je konkretno značilo da se
mora boriti za svetski mir, da ne dođe do atomskog rata između Rusa i
Amerikanaca.
"Ta munjevita poseta Aryanayakam-a postala je vrlo važna za mene."
Renate se onda još više borila
protiv hladnog rata i za duhovno povezivanje sa ruskim ljudima. Da je to teško
i Aryanayakam je nju podsetio na hapšenja Nehrua i Gandija. - Njen dalji rad je
stalno pratila tajna služba.
Ja bih ovde dodao - iz drugih
njenih izjava u "Info 3" -
da je Renate Rimek u potpunosti prihvatila antropozofski orijentisanu nauku o
duhu Rudolfa Štajnera, ali da nikad nije bila i član nekog antropozofskog društva.
Ona se isticala i 1957-8. u borbi nemačkih profesora univerziteta protiv
atomskog naoružanja. Sem više značajnih istorijskih knjiga koje je napisala,
ona je držala i mnogobrojna javna predavanja, koja se nisu sviđala vladajućim
političarima.
Što se tiče Aryanayakam-a,
vrlo je verovatno da je i on dobro proučio dela Rudolfa Štajnera i prihvatio
njegova učenja. Vrlo je verovatno da su sa antropozofijom bili dobro upoznati i
njegovi učitelji Gandi i Nehru - i da su je i oni prihvatili, naravno i sa drugim
svojim, znanjima dopunili. Jedino se tako može objasniti ta posebna misija
Aryanayam-a kod antropozofkinje Renate Rimek i njegov predlog da ona
hrišćanstvo u Rusiji ponovo učini verodostojnim".
Izgleda da je ona podstaknuta
time; napisala svoje vrlo značajno delo "Moskva i Vatikan",[36]
a u kojem je poslednja pomenuta godina 1964, a počinje sa istorijom još od IX
veka. Knjiga je puna raznih istorijskih podataka i vrlo je verovatno da je
prevedena na ruski. Ja sam svojevremeno pokušao da se prevede na srpski i
štampa, ali su se tu umešale izvesne sile koje su to energične sprečile uz
upotrebu i sasvim nečasnih metoda.
Ali...
* * * * * * *
Ja naravno ne znam šta je
Renate Rimek radila i kako je možda još uticala na to "da hrišćanstvo u Rusiji ponovo učini verodostojnim".
Ja samo mogu da pretpostavim da je ona u tom smislu radila što je mogla. Kao
istoričarka ona nije mogla da daje obaveštenja o impulsima koje su raznim
istorijskim ličnostima davala razna duhovna, bića viša od čoveka, već je
opisivala čisto ljudske postupke. Međutim, sva njena izlaganja potvrđuju
delovanja takvih impulsa, kako ih je Rudolf Štajner opisao u gore pominjanim
predavanjima držanim u Dornahu marta 1923. Radi potvrde toga, ja ću ovde
navesti samo jedan primer.
U prvoj svesci ove knjige
"Moskva i Vatikan" na
strani 40. dato je nekoliko od 27 teza sadržanih u "Dictatus papae", koje je Grgur VII (1073-1085) objavio. Među njima
stoje i ove:
"Papa je neograničeni gospodar univerzalne crkve."
"Papa je vrhovni vladalac sveta."
Peter de Rosa za njega kaže da
je on bio jedini papa koji je sam sebe kanonizovao. Zatim, da je njega prilikom
sahranjivanja pape Aleksandra II (1061-1073) masa izvikala za papu, što je
tadašnji Hildebrand (rođen između 1010. i 1020. u Toskani) i prihvatio. On je
bio asketa. Kao mladić on je doživeo i izbor jedanaestogodišnjeg dečaka za papu
Benedikta IX (1032-1048) i sve ono što je on radio, a i druge pape posle njega.
On je tu hteo da zavede red, ali kako? Time što se oslanjao na falsifikovane
dokumente i što je i sam sa svojim pomoćnicima falsifikovao nove![37]
Da li je rimska kurija koja ga
je prihvatila kao papu znala za njegovu bolest? Da li je ta bolest u vezi sa
neispravno upražnjavanim asketizmom?
U svakom slučaju ovo je dokaz
da je globalizam postojao još bar hiljadu godina, a verovatno je još mnogo
stariji. On nije proizvod ljudi koji su njime opsednuti, već duhovnih bića koja
su daleko viša od njih, a koja su - kako je napred rečeno - zaostala u svom
razvoju. Ona se pojedinim ljudima - koji su za to podesni - služe kao oruđima
za sprovođenje svojih ciljeva. To su po svoj prilici oni Zaostali Duhovi Oblika
koji upravijanje svetom misli nisu hteli da predadu ispravno razvijenim Arhajima.
Ti Arhaji ne opsedaju ljude, nego samo daju impulse onome "koji je preko svoje karme ispravno podešen
za to" i koji te impulse hoće da primi i da na neki svoj način
primeni. A oni zaostali Duhovi Oblika su ti koji upravljaju "konvencionalnim mislima" koje
vladaju u nekoj zajednici, a koje oni nameću ljudima koji se ne
razvijaju normalno, t.j. u Hristovom smislu. Takve ljude, pa čak i čitave
njihove skupine onda opsedaju neka duhovna bića mnogo nižih hijerarhija nego
što su Elohimi, koja su čak i ispod hijerarhije ljudi, a koja rade u smislu tih
Zaostalih Duhova Oblika. U takve opsednute ljude je spadao i Grgur VII i mnogi
iz njegovog okruženja.
Preko njih je jak Luciferov
talas globalizacije natopljen gordošću udario u Ahrimanovu baruštinu
falsifikata natopljenih lažima i time zaprljao svet. Isto to se događalo i
događa i u docnijim vremenima, s tim što je Ahrimanova baruština u međuvremenu
još dopunski zaprljana materijalističkim shvatanjem sveta, a Luciferov talas je
obuhvatnije zahvatio sve oblasti društvenog života, upotrebljavajući razne
ljudske grupe koje su se izdvajale iz opšteg čcvečanstva, koje ne shvataju da
su i one jednako vredne kao i svi drugi odnosno da su delovi istog svetskog ja,
nego smatraju da su daleko uzvišeniji od drugih, jer raspolažu izvesnim
znanjima koja skrivaju od njih, a što im daje izvesnu moć za vladanje drugima.
Radi zadovoljavanja njihovih
grupnih interesa, društveno uređenje koje je već i inače zastarelo, nije
prilagođavano svim novonastalim prilikama i odnosima među ljudima i njihovom
stanju svesti. Pošto su bile dobro organizovane, te grupe su se dokopale vlasti
u svim oblastima i nametnule svoje monopole: na pamet i obrazovanje, na
umetnost i religije, na eksploataciju prirodnih dobara i tehničkih dostignuća
koja su plod rada stotina generacija, na deljenje pravde donošenjem nebrojenih
zakona koje drugima nameću oružjem, a za njih ne važe i tako dalje.
Zato je u privredni život
umesto bratstva nametnuta sloboda otimanja, u duhovni život umesto slobode
žabokrečina jednakosti, a u političko-pravni život umesto jednakosti nametnuta
hijerarhijsko-autoritativna poslušnost sve do vrhunskog anonimnog Velikog Brata
- kako ga je nazvao Orvel.
* * * * * * *
Renate Rimek kao Nemica nije
mogla mnogo da učini da "hrišćanstvo
u Rusiji ponovo učini verodostojnim". U ovom razdoblju razvoja duše
svesti nemački narod posebno razvija ja čovekovo, kao što Englezi, u njemu
razvijaju samu tu dušu svesti, te kao što Francuzi dušu razuma odnosno dušu
duševnosti, a Italijani dušu osećaja u ovom razdoblju uzdižu na veći stepen
savršenstva. Kad je ovo saopštio, Rudolf Štajner je odmah naglasio da nikako ne
treba misliti da neki od tih naroda više vredi ako posebno razvija neki viši
član čovekovog bića. Ruski narod će biti središte naredne, šeste kulturne
epohe, a plodove ove epohe on dobija preko zapadnih Slovena: od Čeha za dušu
svesti, od Poljaka za dušu osećaja, a od Srba za dušu razuma odnosno dušu
duševnosti.
Kad se to uzme u obzir, razumevanje
za ono što se dogodilo na Golgoti ruski narod teško može da prima neposredno od
nemačkog naroda, nego mnogo lakše posredno preko Srba. Srbi mogu i direktno od
Nemaca da prime ovu nauku o duhu koja tu Misteriju objašnjava, a mogu i ta
saznanja da na svoj način prenesu Rusima, te da je ovi ispravno prime, pošto je
taj srpski narodni način za Ruse prihvatljiviji. Ovo naročito i zbog toga, što
ih vezuje ista crkva, te im to ne bi dolazilo iz jeretičkih zemalja.
Srbi u ovoj kulturnoj eposi
usavršavaju dušu razuma odnosno dušu duševnosti kao i Francuzi s tim, što ovi
to čine usmeravajući se na svet čula odnosno na prošlost, a Srbi više na svet
duha - prvo na razumevanje pojava u eterskom svetu - odnosno na budućnost. To
su plodovi ove kulturne epohe koje Srbi prenose Rusima. To razumevanje pojava u
eterskom svetu obuhvata i pojavu Hrista u njemu. Srbi treba da se probiju do
toga i da to prenesu Rusima, da bi to bilo kod njih ugrađeno u klicu za duh sam
odnosno manas. To je po svoj prilici i glavni razlog zašto je sudbina Srba
određena prema tome kako ih drugi mrze, za razliku od sudbine Francuza određene
prema tome kako ih drugi vole - kako se to izrazio Rudolf Štajner.
Da bi Srbi bolje shvatili taj
svoj zadatak, ja ću samo sledeće prevesti iz predavanja. Rudolfa Štajnera
održanog 15.03.1910. u Minhenu:[38]
"Naredni član je duša razuma odnosno duševnosti. Ja prigušeno drema u
duši osećaja i budi se tek u duši razuma odnosno duševnosti. Kada mi sa svojim
ja dremamo u duši osećaja, tada mi ne možemo da u svim ljudima nađemo ono što
njih tek čini stvarnim ljudima: to ja. Pre nego što je čovek u sebi razvio to
ja, on mora da svoju dušu osećaja ostavi da se probudi gore u višim svetovima,
da bi tamo mogla nešto da opaža. Ali ako se on razvija u duši razuma odnosno
duševnosti, on može da ljude pored sebe opaža. Kod svih dosad pomenutih članova
/čovekovog bića - nižih/ moramo se mi setiti na ono što je bilo dato u ranijim
carstvima /prirode/. Tek u duši razuma odnosno duševnosti može se duša ispuniti
onim što od čoveka čoveku struji. U sklopu stava petog blaženstva /Mt.5.7/
moraće da bude nešto naročito; subjekt i predikat moraju biti jednaki, pošto
treba da tu bude ukazano na ono, što ja u sebi razvija. Taj peti član kaže 'Ko
razvija saučešće i milosrđe, taj će milosrđe ponovo naći.' To je jedno
suštinsko proveravanje, to što mi ovde činimo na jednom okultnom dokumentu.
Hristos je sve obećao u vezi sa pojedinim članovima, čovečije prirode, sve se
slaže."
Kod Srba taj impuls postoji
kao i osećaj jednakosti po duhu koji oni donose iz života od pre rođenja. To
treba i potpuno svesno da usavršavaju, jer je to njihov zadatak u ovoj eposi
razvoja duše svesti. Ako to bude činio dovoljan broj Srba, Srbi će moći da budu
središte, oko kojeg bi se okupljali i drugi narodi - svaki sa svojim posebnim
zadacima -za razvoj čovečanstva.
Ovo što ja pišem, to znaju i
drugi - posebno oni koji se bave i nekim, makar i pogrešnim okultizmom. Oni,
koji primaju impulse od ispravno razvijenih Arhaja koji su preuzeli upravljanje
svetom misli, oni nastoje da to potpomognu u smislu razvoja i koristi čitavog
čovečanstva i to u Hristovom smislu. A oni, koji primaju impulse - i svesno
prema njima rade - od Zaostalih Duhova Oblika koji upravljanje svetom misli ne
žele da predadu tim Arhajima, oni to znanje upotrebljavaju za svoje
grupne interese, ne za razvoj čitavog čovečanstva.
U vezi sa ovim što je ovde o
Srbima rečeno, treba kao simptomatični pomenuti jedan skoriji događaj, ali ne i
objasniti:
Kad je 1999. godine avijacija
NATO-a poslata da bombarduje Srbe, tadašnji - bar zvanični - glavni nalogodavac
Bil Klinton, kao predsednik SAD i malteški vitez, izjavio je da Srbi ugrožavaju
bezbednost SAD, a tu operaciju bombardovanja je nazvao slanjem "Milosrdnog Anđela".
Strah je naravno redovna
propratna pojava kod svakoga koji ima neku vlast. Strah ljude sabija u grupe,
jer se u grupama sabiraju snage jedinki. Strah te jedinke okiva lancem autoritativne
hijerarhijske poslušnosti. A da li je opravdano što se Klinton plašio baš od
Srba, to je drugo pitanje. Ako je opravdano, to svakako nije zbog njihove vojne
moći. Srpski vlastodršci su se s njegovima u glavnom poslušno dogovarali o tome
šta će i kad biti bombardovano. Pa čega se onda plašio Klinton? Da li toga što
je "krvca iz zemlje provrela",
što je ja koje deluje u krvi uzelo snagu iz zemlje i izbija na površinu? A Srbi
se u tome na neki način ističu? I kako je došao na taj naziv "Milosrdni Anđeo" i šta je s tim
hteo da postigne? Da li to ima neke veze sa onim što sam ja gore citirao o
Besedi na gori i zadacima Srba i kakve?
Ja na ta pitanja ne mogu da
odgovorim, a od davanja nekih pretpostavki ja ću se uzdržati.
* * * * * * *
Radi boljeg razumevanja
odnosno boljeg pristupa razumevanju istorijskih događaja, treba uzeti u obzir i
to, da su ljudi ti koji - svesno ili nesvesno, slobodno ili neslobodno -
izvršavaju nešto, zašta impulse daju pomenuta viša duhovna bića.
Pri tom treba imati u vidu i
to što je Rudolf Štajner u vezi sa Avraamom rekao u predavanju održanom u
Štutgartu 06.03.1910:[39]
"Jer to je od praiskona zakon sveta, da takoreći svaka pojedina
indivdualnost neki određeni čin periodično više pita, pre svega dvaput ima da
čini, jedanput kao suprotnost drugome."
On je na neka takva činjenja
upućivao u mnogim svojim predavanjima. Na primer da se duša Grgura VII
inkarnirala kao Ernst Hekel (Ernst Haeckel, 1834-1919), a koji je bio borac
protiv papstva.[40] No ja se ovde neću
upuštati u pojedine ličnosti, već ću izneti nešto što je Rudolf Štajner govorio
o globalnim, masovnim pokretima pod tim impulsima viših duhovnih bića, kako su
ona uticala na stvaranje duševnih nastrojenja kod ljudi koji se inkarniraju na
nekom prostoru na Zemlji.
U predavanju održanom
12.12.1920. godine[41]
u Dornahu Rudolf Štajner kaže da su prilikom osvajanja Amerike Evropljani tamo
zatekli po njihovom shvatanju divlje narode. Ti narodi su obožavali nekog
Velikog Duha, mada je to već bilo u dekadenciji. Oni su imali više religiozno-panteističke
predstave i nisu sudelovali u onome što je evropskom stanovništvu donosilo
hrišćanstvo. Sa tim intenzivnim panteističkim osećanjem njihove duše su
provodile srazmerno kratko vreme između smrti i novog rođenja. Zbog toga su se
ne samo one indijanske duše koje su živele pri prvom osvajanju Zapada - gotovo
sve, nego i one kasnije "sada već
ponovo došle i to u bitnom u zapadno-evropsko stanovništvo". To su
duše koje "još ništa od hrišćanskih
impulsa nisu imale, koje su u bitnom u sebi nosile neku vrstu panteističkog
impulsa". One su, vaspitavanjem od spolja primale hrišćanstvo.
Duše stanovništva koje su se
za vreme Seobe naroda iseljavale iz Evrope bile su slične onima koje su primile
hrišćanstvo koje se širilo od juga ka severu. Te duše koje su živele prvih
vekova u Evropi, njima je bilo potrebno da duže žive između smrti i novog
rođenja i one su se ponovo utelovljavale više prema Aziji:
"To što sad ja opisujem, to se jasno pokazuje u ovim vremenima kad se
približavala ova užasna katastrofa druge decenije XX veka. A sa sasvim
naročitim značenjem pojavljuje se ovaj način posmatranja naše sadašnje
zemaljske civilizacije, kada vidimo da su se takve duše utelovile osobito u
japanskom narodu; dakle, duše koje su nekad u Evropi prošle taj naročiti način hristijanizovanja,
a koje sad sve od detinjstva ne čuju nijedan glas o hrišćanstvu, koje samo iz
podsvesti u sebi preko tadašnjih hrišćanskih impulsa nose izvesno nijansiranje
dekadentnog azijatstva, koje danas u sebi nose i sve ono što se okreće protiv današnje
Evrope. To je u bitnom rezultat sasvim u dekadenciju zapale orijentalske
mudrosti, koja je nekad bila tako velika - kako sam vam ja to opisao, a u
sazvučju s prvim primitivnim hrišćanskim impulsima kakvi su nastali kad se u
Evropi od juga ka severu hrišćanstvo širilo kod varvarskih naroda. To je
suštinski bilo kod većine stanovništva. To se svakako komplikovalo time što su
se tu umešala mnoga pojedinačna tela, u kojima su bile duše koje su u prvim
hrišćanskim vekovima živele više na jugu - duše američkog prvobitnog
stanovništva su otišle ka istoku kao i srednjeevropsko stanovništvo."
U sadašnjoj civilizaciji ima i
veliki broj duša koje su u vekovima pre osnivanja hrišćanstva živele u Aziji, a
iz čije su mudrosti - ne više potpune - nastali pojmovi za razumevanje
Golgotske Misterije. Učenja prvih hrišćanskih vekova su preuzeta sa Istoka:
"One duše, koje su živele neposredno pre, a i za vreme zbivanja
Misterije na Golgoti, a koje su bile orijentalske duše, one su dugo vremena
provodile između smrti i novog rođenja, pošto je sama orijentalska kultura još
u dekadenciji dušama donosila izvanredno komplikovane predstave. Te duše, one
se pojavljuju osobito u onome stanovništvu, koje postaje stanovništvo Amerike,
kad je Ameriku preplavilo osvajačko stanovništvo iz Evrope. Čitava američka
kultura koja ima materijalističku nijansu proizilazi u bitnom iz toga, što se
tu pojavljuju duše, koje su upravo bile orijentalske duše u vremenu koje sam ja
opisao, a koje sad uronjavaju u tela tako, što je njima ta telesnost strana,
što se - rekao bih - sa svojim tada već vrlo u dekadenciju zapalim pojmovima
upijaju u tu telesnost, što oni tu telesnost ne razumeju, nego je prilično
primitivno materijalistički uzimaju, prolaze više ili manje baš pored čoveka,
koji im biva stran time što su oni u svojem prethodnom životu u osnovi uzevši
težili ka snažnim apstrakcijama. Oni ne mogu da se snađu u sadašnjoj
inkarnaciji, ali iz svojeg prethodnog zemaljskog života iznose sve ono, što
zatim živi u onoj od spoljašnjeg posmatranja prirode odvojenoj, često sektaškoj
religioznosti."
"Mi se moramo osvrnuti na to, da u bilo kojoj generaciji bilo kojeg
naroda sadašnjice jesu duše, koje ovamo dolaze sa sasvim drugog mesta, a ne
recimo od pra-pra-prapredaka istoga naroda. Narodnom egoizmu to upravo ne može
izvanredno prijatno da zvuči. Ali taj narodni egoizam mora bez daljnjega
iščeznuti, ako čovečanstvo treba da prođe kroz odgovarajući razvoj u
budućnosti. A mora se već ukazati na to, da veliki deo evropskog stanovništva
svakako prenosi krv od srednjevekovnih predaka, ali u sebi nosi indijanske
duše, da one duše koje su ovde u Evropi živele - veliki deo njih u Atilino
vreme, a koje su tada primile hrišćanstvo, da one sad nastupaju preko u Aziji."
* * * * * * *
Ja bih ovde dodao da je Rudolf
Štajner drugom prilikom rekao, da je Opijumski rat protiv Kine u XIX veku vođen
i s namerom da se u evropske narode inkarniraju duše kojima je više odgovaralo
inkarniranje u kineska tela i da se to i ostvarilo time, što su kineski
uživaoci opijuma postajali nesposobni za rađanje.
Rudolf Štajner ovde govori o
većinama stanovništva u nekim predelima, a to podrazumeva da je bilo i duša
koje su se tamo utelovljavale i koje su u prethodnoj inkarnaciji živele u nekim
drugim oblastima - možda i u istoj kao i tada. To je sve vrlo komplikovano i o
tome se ne sme špekulisati.
A da li su neke od ranije
hristijanizovanih duša inkarniranih u Japanu bile te koje su od ruske
pravoslavne crkve svojevremeno primile hrišćanstvo i zasnovale japansku
pravoslavnu crkvu?
Ono objašnjenje za duše koje
žive u Americi potvrđuje se i time, što je u SAD nikao veliki broj sekti -
posebno u XIX veku. A da "prolaze
baš pored čoveka" vidi se i iz njihovih filmova, koji u glavnom
prikazuju ne gornji već donji deo kentaura, te se i u životu ponašaju kao neki
privredni automat - svima je osnovna ideja vodilja kako da zgrnu što više para.
Naravno da i tu ima izuzetaka.
Sem toga, besmislenosti iz
kojih je proizišao takozvani Prvi svetski rat mogu se bar donekle shvatati na
osnovu ovih izlaganja Rudolfa Štajnera, a takođe i kod Drugog svetskog rata
koji on nije doživeo. Vladajuće i vidljive i nevidljive elite su radile što su
radile, ali za prihvatanje njihovih - ako su njihovi - impulsa i njihovom
povinovanju bilo je potrebno i odgovarajuće duševno nastrojenje svih tih
narodnih masa. Time se jedino može objasniti masovno pokoravanje takvim
poklicima - ja ću ih pojednostaviti, na primer u Prvom svetskom ratu:
"Nemci! Srbin je ubio Austrijanca - zato vi ubijajte Francuze!"
"Australijanci! Turci ugrožavaju Australiju - zato ginite na Galipolju!"
"Argentinci! Objavite rat da biste pokazali svoju velikodušnost time što
ćete poklanjati
meso koje vi i onako ne možete pojesti!"
Ili u Drugom svetskom ratu:
"Francuzi! Predajte svoje oružje i ratnu industriju Nemcima, jer i inače
niste umeli da
ih upotrebite da Italiju pokorite za desetak dana!"
"Britanci! Ne puštajte Nemce u Egipat, jer je dovoljno što im ne ometate
prevoz nafte iz
Libije!"
"Amerikanci! Izgubite bitku u Ardenima da bi rat duže trajao!"
Naravno da je bilo i još mnogo
drugih tome sličnih usklika, kojima su se narodne mase bez pogovora pokoravale.
Naravno i da su takve parole bile zaodenute u mnogo lepše ruho nego što ih ja
ovde dajem.
* * * * * * *
Onaj IV pohrišćanski vek
odrazio se na fizičkom planu među ljudima i na taj način, što je tada na
Balkanu rođeni car Konstantin (rođen 274, car 306-337) središte Rimskog carstva
prebacio na Bosfor. Sem toga on je Rimljane Milanskim ediktom od 313. godine
lišio zadovoljstva da u Koloseumu gledaju kako kao buktinje trče hrišćani
namazani katranom i zapaljeni. Njegov nećak Julijan (rođen 331, car 361-363)
koga su nazvali Apostatom zato što je iz starih misterijskih znanja objavljivao
pravo biće Hristovo, bio je zbog toga ubijen kad je ratovao s Persijom. A 354.
godine je praznik Hristovog rođenja od Bogojavljenja odnosno krštenja Isusovog
6. januara na Jordanu prebačen u Rimu na 25. decembar. Rudolf Štajner o tome
25.12.1921. u Bazelu kaže:[42]
"Ovo Jovanovo krštenje u Jordanu znači, da je se iz nebeskih visina, iz
vanzemaljskih kosmičkih osnova biće Hristovo spustilo dole i povezalo sa bićem
čoveka Isusa iz Nazareta. Ovo Jovanovo krštenje u Jordanu znači dakle jedno
kosmičko oplođivanje Zemlje iz kosmičkih svetova. Ovo Jovanovo krštenje znači
neko jedno u drugom delovanje neba i Zemlje. A onda kad se praznovao taj
praznik pojave Hristove, to je bio praznik natčulnog rođenja, praznik rođenja
Hristovog u tridesetogodišnjem čoveku Isusu."
"Za nepristrasnog posmatrača deli se celokupni zemaljski razvoj
čovečanstva upravo na ova dva dela: Na ono vreme, u kojem se čekalo na tu
Misteriju na Golgoti, čekalo ne samo u jednostavno-detinjastim ljudskim dušama,
već se čekalo sa najvećom mudrošću - i na ovaj posle Misterije na Golgoti u
kojem se mi nalazimo i za koji se mi nadamo sve daljem i daljem ponovnom
ispunjenju natčulnoga sveta, ponovnom ulivanju vanzemaljske kosmičke stvarnosti
u zemaljska događanja u razvoju Zemlje. Tako stoji Misterija na Golgoti u sred
Zemljinog razvoja, Zemljinom razvoju daje pravi smisao."
U IV veku je uvedeno i
praznovanje "Sabora Arhistratiga
Mihaila i ostalih bestelesnih sila nebeskih" odnosno "Sabor sv. Arhanđela Mihaila" i to
na dan 8. novembra. Taj praznik je uveo ili sv. Silvester, episkop rimski
(314-335) ili sv. Aleksandar, patrijarh aleksandrijski (312-324). Taj praznik
više ne postoji u zapadnim crkvama, a u Srpskoj pravoslavnoj crkvi spada među
najveće od onih koji nisu vezani za Isusa Hrista. Na Zapadu je sačuvan samo
"Miholjdan" koji se
praznuje 29. septembra kao spomen na osvećenje bazilike sv. Mihaila blizu Rima,
a koji se praznuje i u istočnim crkvama.
O Miholjdanu Rudolf Štajner
govori kao o četvrtom godišnjem prazniku -jesenjem, pored Božića, Uskrsa i
Ivanjdana, a praznik sabora i ne pominje, mada i na njega u stvari vrlo izričito
ukazuje kao i na to, da je početkom novembra 1879. vođstvo civilizovanim
čovečanstvom preuzeo Mihailo.
* * * * * * *
Sa onim širenjem arapske
kulture pod uticajem "misaonih
impulsa Arhaja" ne treba mešati ono što je - može se reći - uporedo s
tim dolazilo iz Gondišapura, a što je otupljeno nadolazećim turskim masama. Ove
su donosile nešto što je suprotno onome iz Gondišapura, te je samo time njegov
uticaj mogao da se na neki način suzbija odnosno ograniči.
Međutim, uticaj akademije iz
Gondišapura delovao je na one zaostale Arhanđele s juga, bio je s njima
povezan, te je tako došlo 869. godine do "ukidanja duha" na Osmom Vaseljenskim saboru. A to je bila samo
senka jednog velikog događaja u duhovnom svetu o kojem je Rudolf Štajner
govorio 27.08.1924. u Londonu,[43]
a u vezi sa Hristom i njegovom slikom, pa i drugim.
Razna duhovna bića posebno
utiču i različito deluju na raznim delovima Zemlje, a što se odražava i na
ljude koji tamo žive. To se najlakše uočava na delovanju arhanđela koji su
vodeći Duhovi Naroda: narodi koji na izvesnom prostoru žive imaju svoje posebne
karakteristike, koje se naročito izražavaju u jeziku. Međutim i kod svih njih
se vide uticaji i drugih naroda odnosno Arhanđela koji njih vode, te se i to
može zapaziti u njihovom govoru.
Takva delovanja - naročito
duhovnih bića viših od Arhanđela - mogu se takođe uočiti. Delovanja takvih i
ispravno razvijenih i zaostalih visokih duhovnih bića mogu u izvesnim oblastima
Zemlje da traju i mnogo vekova. Rudolf Štajner je u tom smislu govorio na
primer o Jerusalimu, ali ja se ovde neću u to upuštati. Ja ću - pošto sam se
rodio u srpskom narodu, makar i na francuskoj teritoriji - i ovde kao i na
drugim mestima više izlagati ono što je u nekoj vezi sa Srbima, jer bi to
odgovaralo zadatku i impulsima Arhanđela koji njih vodi.
Gore su pomenuti carevi
Konstantin i Julijan koji su se rodili negde u sredini Balkanskog poluostrva, a
uz njih se mogu pomenuti i drugi carevi tu negde na ovom poluostrvu rođeni, a
koji su igrali značajne uloge u evropskoj kulturi. Iz gore davanih objašnjenja
može se shvatiti da ne treba posebno insistirati na njihovom poreklu po krvi.
Sem toga, za ono što su oni radili, oni su svakako dobijali podsticaje od viših
duhovnih bića.
Isto tako i što se na
Apeninskom poluostrvu događalo, a što se vezuje za neke ljude koji su tamo
živeli, mora se uzeti u obzir da su i oni dobijali podsticaje od nekih daleko
viših duhovnih bića.
Kao što je već gore pomenuto,
i ta viša bića mogu biti u sukobu, u nekoj vrsti borbe, a razna viša bića raspolažu
i sa raznim snagama - neka su jača, a neka slabija. Redovno razvijeni Arhanđeli
koji vode narode na Balkanskom poluostrvu svakako su slabiji od onog Arhanđela
koji je mogao da se uzdigne već na stepen Arhaja i koji kao područje svojeg
delovanja ima pretežno Apeninsko poluostrvo odnosno sa ovog poluostrva deluje i
na ostali svet.
Taj na stupnju Arhanđela
zaostali mogući Arhaj u potpunosti prihvata -i njima se služi - one svetske
misli, čije upravljanje Zaostali Duhovi Oblika nisu hteli da predadu Normalno Razvijenim
Arhajima. Takve svetske misli kojima upravljaju zaostali Duhovi Oblika jesu
lanci kojima su okovani oni ljudi koji smatraju da oni treba da vladaju
drugima. Njima su okovane razne grupe ljudi, pa čak i one u kojima se misli da
se bore protiv toga na stupnju Arhanđela zaostalog mogućeg Arhaja - istim
sistemom misli se i oni služe. S obzirom da je tu u pitanju delovanje vrlo
visokih duhovnih bića, to pripadnici takvih grupa i ne uviđaju, misle da treba
da se drže neke mudrosti koja je bila velika i prilagođena prilikama od pre
više hiljada godina, te da je ona i različita, od ove kojom se služi taj
arhanđeo i posle IV veka.
U suštini i viša duhovna bića
i ljudi dele se na one koji se drže sveta misli kojim upravljaju redovno
razvijeni Arhaji i one koji se drže sveta misli kojim još uvek upravljaju oni Zaostali
Duhovi Oblika.
Redovno razvijeni Arhanđeli su
svakako slabiji od onoga koji je mogao da bude Arhaj, ali oni njemu mogu da
pariraju uz pomoć Arhanđela Mihaila koji je na putu da postane Arhaj i koji -
sa svetom misli kojim upravljaju Arhaji - upućuje ljude da inteligenciju u srcu
povezu sa spiritualnim, da intelekt usmere na duhovno.
Toga se naravno plaše oni koji
- čuvanjem za sebe izvesnih znanja o duhovnom svetu - žele da vladaju drugima.
U toj celoj stvari sudeluju i
ljudi, jer se neke stvari, neke moralne impulsivnosti mogu ostvarivati jedino u
ovom svetu čula. Ljudi u svojoj slobodi moraju svaki na svoj način obrađivati
svet misli i stavljati ih na raspolaganje duhovnom svetu, da bi ih na
odgovarajući način upotrebili Arhaji, a u smislu hristovske evolucije. Nije
svejedno da li i kako ljudi upotrebljavaju svoje darove. Da bi radili na
ispravan način uvek treba da u sebi osećaju: "Ne ja, nego Hristos u meni!"
* * * * * * *
Antropozofski orijentisana
nauka o duhu daje podsticaje ljudima da bolje razumeju ono što se oko njih
događa i da iz toga stvaraju ispravnu moralnu impulsivnost. Iz toga nastaju
misli koje su u skladu, sa razvojem čovečanstva i koje je čovek kao slobodno
biće izdvojio iz kosmičkih misli. Takve misli mogu da upotrebe i ti Redovno Razvijeni
Arhaji i da pomoću njih deluju na ispravan - hristovski - dalji razvoj
čovečanstva.
No antropozofiju mora čovek da
zahvati čitavim svojim bićem - ne samo glavom. U grudima ona mora da čoveku
pobudi saosećanje sa svim ljudima i da pokrene volju za odgovarajuće
činjenje. Ako čovek ne saoseća i sa onima koji vladaju i sa onima kojima se
vlada i ne čini ništa da se raskine taj ropski lanac, onda on i nije
antropozof, pa ma koliko se zalagao u nekom "antropozofskom" radu. A taj ropski lanac kojim su robovlasnici
okovani i čijim drugim krajem oni nastoje da obmotaju i druge ljude, pa su neke
i uspeli da uz sebe kao robove okuju, on se može raskinuti samo razbijanjem
jedinstvenih država i uvođenjem tročlanog društvenog uređenja sa
- duhovnim životom
zasnovanim na slobodi,
- političko-pravnim
zasnovanim na jednakosti,
- privrednim
zasnovanim na bratstvu,
- pri čemu sva tri
koordiniraju na ravnopravnoj osnovi.
Pri tom:[44]
- od prve duhovne
hijerarhije - od Serafima, Heruvima i Trona – dobijati inspiracije za
sticanje iskustva u duhovnom životu;
- od druge duhovne
hijerarhije - od Kirioteta, Dinamisa i Eksusija - primati intuicije za
formiranje svagdašnjeg mnjenja u političko-pravnom životu;
- od treće
hijerarhije - od Arhaja, Arhanđela i Anđela - sticati imaginacije za
nadahnuća u privrednom životu. Ja bih tu dodao: - da za koordiniranje sva
ta tri nezavisna dela uvek treba imati u vidu ono "Ne ja, nego Hristos u meni!".
Sa tim se najpre može početi
negde u Sredini, dakle ne ni na Istoku ni na Zapadu - i čovečanstvo je već na
neki način tročlano. Ovde treba uzeti u obzir i reči Rudolfa Štajnera iz
predavanja održanog 08.11.1920. u Stutgartu:[45]
"Danas ja želim samo da vam skrenem pažnju na to da je ova ponovna
pojava Hrista, a koja je prisno povezana, s razumevanjem tročlanosti čitavog
svetskog bića, da se ona razvija tim, što Sredina mora s jedne strane gledati
ka zastareloj instinktivno-spiritualnoj kulturi Istoka, te mora gledati -
temeljno razumevajući - ka onom što, se tu priprema, ka danas još
materijalističkoj zapadnoj kulturi, ali koja u sebi u tom materijalizmu nosi
klicu jedne buduće spiritualnosti. Tu unutra se mora postaviti kultura Sredine,
mora naći jačinu i snagu da se tu postavi i da bude usmeravajuća."
To u opštoj čovečanskoj celini
znači, da Istok treba da se na ispravan način usmeri pretežno na pravilan
razvoj duhovnog života, Zapad pretežno na pravilan razvoj privrednog života, a
Sredina pretežno na pravilan razvoj političko-pravnog života kojim se usklađuju
odnosi među ljudima. Pri tom, niko od njih ne sme da preovladava. Kod svih njih
treba da vlada sveopšta ljubav i razumevanje za sve različitosti kod drugih, da
je to potrebno za celoviti razvoj čitavog čovečanstva kao jednoga tela,
a u kojem su svi ljudi samo pojedinačne ćelije - neki put skupljene -za
obrazovanje pojedinih organa, toga tela, da su svi oni sadržani u Hristu, te da
jedni bez drugih ne mogu napredovati na njegovom putu.
Sredina ne sme da ostane
zdruzgana između Istoka i Zapada. Ona mora i da razdvaja i da spaja Istok i
Zapad. Bez nje ne može Zapad da odbija udarce koji dolaze iz dekadentnog dela
Istoka niti da prima blagoslove iz njegovog prohristovljenog dela. Bez Sredine
ni Istok ne može odbijati silovite materijalističke udarce Zapada niti primati
blagoslove njegovog individualisanja i oslobađanja u Hristu. Ako se ne izbori
ta borba. za oslobađanje i osamostavljivanje Sredine, čovečansto se neće spasti
iz te katastrofe, pre svega duševne katastrofe, u koju je zapalo posle
završetka Mračnoga doba.
To posebno treba da imaju u
vidu Srbi - ja se iz navedenog razloga prvenstveno njima obraćam - jer Srbi u
toj Sredini imaju zadatak da posebno razvijaju srednji član čovekovog bića,
dušu razuma odnosno dušu duševnosti i to onaj njen deo koji je usmeren prema
budućnosti, a u kojoj će ljudi sve više gledati što se događa u eterskom svetu.
To treba razumeti i sada uz pomoć Arhanđela Mihaila, a nešto od toga može
učiniti svako samo ako ima volju za to, pa ma kako mu to malo izgledalo.
Svako treba da učini ono što on može, a - da uzmemo u pomoć matematiku -
beskonačno mnogo beskonačno malih veličina kada se saberu daju jednu konačnu
veličinu. Ona nije za zanemarivanje.
A za to razumevanje eterskog
sveta u budućnosti Srbi se moraju otvoriti za svet misli koji je predat na
upravu redovno razvijenim arhajima, te time prema svojim nadarenostima pomagati
celom čovečanstvu, a posebno to prenositi Rusima.
Imajući to u vidu, ja ću ova
izlaganja završiti rečima Rudolfa Štajnera koje je 05.06.1913. u Helsingforsu
uputio ruskim slušaocima:[46]
"Da ljudska duša kao pojedinačna duša u budućnosti sve više i više stiče
vezu sa vodećom dušom naroda iz reda arhanđela, to je nešto što nam mora doneti
spiritualno shvatanje sveta. A jedino ako mi razumevanje donosimo u susret
onome što za nas ova duša naroda hoće, kada je ova duša naroda razvila neko
htenje za budućnost - samo onda možemo mi na prikladan način sarađivati na
spiritualnoj evoluciji čovečanstva."
Rađeno u Beogradu od 08.03 do
07.09.2014 g.
Vojislav Janković
D O D A T A
K
Serafimi, Duhovi ljubavi
Heruvimi, Duhovi harmonije
Troni, Prestoli, Duhovi volje, Duhovi hrabrosti
Kiriotete, Gospodstva, Dominioni, Duhovi mudrosti
Dinamisi, Moći, Sile, Duhovi kretanja
Eksusije, Duhovi oblika, Vlasti, Potentati, Elohimi u Starom Zavetu
Arhaji, Duhovi ličnosti, Prapočeci, Prasnage, Načelnici, Duhovi vremena, Poglavarstva
Arhanđeli, Duhovi ognja, Duhovi naroda
Anđeli, Sinovi života, Sinovi sumraka, Lunarni Pitri
[1] Rudolf Steiner: Ergebnisse der Geistesforschung,
GA 62, str. 472
[2] Rudolf Steiner: Das Hereinwirken geistiger
Wesenheiten in den Menschen, GA 102, str. 100
[3] Rudolf Steiner: Geisteswissenschaftliche
Menschenkunde, GA 107, XVI pred. 22.03.1909, str.243
[4] Rudolf Steiner: Das Hereinwirken geistiger
Wesenheiten in den Menschen, GA 102, str.247
[5] Rudolf Steiner: Das Hereinwirken geistiger
Wesenheiten in den Menschen, GA 102, str.248-249
[6] Rudolf Steiner; Nordische und mitteleuropäische
Geistimpulse, GA 209, s.168
[7] Renate Riemeck: Mitteleuropa -Bilanz einer
Jahrhunderte, Fischer Taschenbuch Verlag GmbH, Frankfurt am Main, 1983, str.146
[8] Rudolf Steiner:Wie kann die Menschheit den
Christus wiederfinden?GA187
[9]Dela Svetog Dionisija Areopagita, prevod sa
starogrčkog jezika Dr Aleksandar M. Petrović, Miroslav, Beograd2010, O nebeskoj
jerarhiji, str 11-52. Videti dodatak na kraju ovog spisa.
[11] Rudolf Steiner: Esoterische
Betrachtungenkarmischer Zusammenhange,GA 240 i 239, Band VI i Band V
[12] Renate Riemeck: Mitteleuropa -Bilanz einer
Jahrhunderte, Fischer Taschenbuch Verlag GmbH, Frankfurt am Main, 1983
[13] Der Europäer Nr. 6/7 April/Mai 2013, str. 29, 35
[14] Der Europäer Nr. 4 Februar 2014, slika na str. 14
[15] Vladimir Dimitrijević: Gramatika ekumenizma,
Biblioteka Ohrana, Beograd 2011, str. 267
[16] Rudolf Steiner: Die Geheimwissenschaft im Umriss,
GA 13, str. 445 pri kraju Gegenwart und Zukunft der Welt und
Menschheitsentwickelung
[17] Rudolf Steiner: Die Geheimwissenschaft im Umriss,
GA 13, str. 445 pri kraju Gegenwart und Zukunft der Welt und Menschheitsentwickelung
[23] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt
zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, II pred., str. 43
[24] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt
zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, III pred., str.49-56
[25] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt
zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, IV pred., str. 70, 72
[26] Rudolf Steiner: Die Welt des Geistes und ihr
Hereinragen in das physische Dasein, GA 150, str. 136
[27] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt
zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, VI pred., str. 94, 98 i
99
[28] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt
zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, IX pred., str. 144-146
[29] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt
zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, XII pred., str.182-3,
186, 188 i 190-191
[30] Rudolf Steiner: Die Polarität von Dauer und
Entwickelung im Menschenleben, GA 184, XV pred., 11.10.918
[31] Rudolf Steiner: Die Impulsierung des weltgeschichtlichen
Geschehens durch geistige Machte, GA 222, IV pred. 17.03.1923, str, 71
[32] Rudolf Steiner: Die Impulsierung des weltgeschichtlichen
Geschehens durch geistige Machte, GA 222, III pred. 16.03.1925, str. 45-48
[33] Rudolf Steiner: Die Impulsierung des weltgeschichtlichen
Geschehens durch geistige Machte, GA 222, IV pred. 17.03.1923, str. 60-62,
66-68
[34] Rudolf Steiner: Die Impulsierung des weltgeschichtlichen
Geschehens durch geistige Machte, GA 222, V pred. 18.03.1923, str. 82-83, 85
[35] Zeitschrift "Info 3", 10/1992, Ich bin
ein Mensch für mich, str. 11-13
[36] Renate Riemeck: Moskau und Vatikan, Verlag Die
Pforte, Basel 2. Aufl. 1978, citat str. 40
[37] Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemerscher
Verlag, München 1989, str. 74
[38] Rudolf Steiner: Das Ereignis der
Christus-Erscheinung in der atherischen Welt, GA 118, X pred, str. 146 38.
[39] Rudolf Steiner: Das Ereignis der
Christus-Erscheinung in der ätherischen Welt, GA 118, VIII pred., str. 123
[40] Rudolf Steiner,: Esoterische
Betrachtungenkarmischer Zusammenhange, GA 240, XI pred., str. 230
[41] Rudolf Steiner: Die Brücke zwischen der
Weltgeistigkeit und dem Physischen des Menschen, GA 202, VIII pred., str.
124-135, citati 127, 129. i 130
[43] Rudolf Steiner: Esoterische
Betrachtungenkarmischer Zusammenhange, GA 240, XV pred., str. 295-301
[44] Rudolf Steiner: Der Goetheanismus, ein
Umwandlungsimpuls und Auferstehungsgedanke, GA 188, VII pred. 24.1.1919