четвртак, 8. мај 2014.

Nepisana istorija III deo

10. Spašavanje mišljenja

Pod ovim nazivom su dva Engleza koji su prihvatili impuls duha svoga naroda izdali prevod malo pre pomenuta tri predavanja koja je Rudolf Štajner O Tomi Akvinskom održao u Dornahu 22, 23. i 24 maja 1920. godine, a u istoj knjizi su dali i svoje vrlo studiozno napisane priloge i objašnjenja.[1]
A.P.Shepherd i Mildred Robertson Nicoll su ne samo dobro upoznati sa antropozofijom, nego su prilikom izdavanja ove knjige dali i vrlo dragocene. podatke iz drugih izvora. Njihovi prilozi i napomene dati su otprilike na isto toliko strana kao i prevod pomenuta tri predavanja. Iz toga se može zaključiti da je njima posebno stalo do toga da se suprotstave neispravnim - nehristovskim  impulsima, onim neispravnim misaonim impulsima koji su u engleski narod ubačeni preko izvesnih njegovih pripadnika - naravno i drugih.
I ovde ne treba moralisati, nego samo utvrđivati činjenice. Ako se zna da su preko izvesnih pripadnika engleskog naroda u njega ubačeni izvesni neispravni impulsi, onda se na znanju o takvim impulsima ojačavaju izvesne sopstvene snage i sposobnosti, te se njima bolje može suprotstaviti i bolje raditi u Hristovom smislu.
„... Pogreška nam izoštravaše um ...“ - kako bi to rekao Novalis. Sem toga: „...Zlo je nužna iluzija - da bi se dobro ojačalo i razvilo -...“.[2]
Za unošenje te „nužne iluzije“ u engleski narod može se kao najsimptomatičniji uzeti impuls dat preko Fransisa Bekona (Francis Bacon, 1561-1626), koji je - prema Rudolfu Štajneru - ista individualnost kao i Harun al Rašid (786-809). Bekon je živeo u vremenu kad je čovečanstvo već u velikoj meri zapadalo u intelektualni greh. Za razliku od dobro poznatog pada u moralni greh početkom istorijskog perioda, čovečanstvo je razvijajući intelektualizam počev od III ili IV veka, posebno od XV veka počelo da zapada sve više i u intelektualni greh. Ja sam o tome pisao u spisu „Slučaj 'Slučaj papa“ pod „E. Neka objašnjenja“.[3] Preko iste te individualnosti Bekon-Harun al Rašida u Zapadnu Evropu su uneti vrlo snažni impulsi suprotni hrišćanstvu.
S druge strane, Jovan Bogoslov ukazuje na nešto suštinsko u razvoju čovečanstva:
„... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“ (Jn.8.32)
„... ako ko održi moju reč, neće viđeti smrti doveka.“ (Jn.8.51)
„Reče mu Isus: ja sam put i istina i život;...“ (Jn.14.6)
Prema tome, svako saznavanje istine jeste saznavanje Isusa Hrista, a istovremeno i primanje Hrista u sebe i oslobađanje od prirodnih nužnosti, ali ne i rasplinjavanje u nekoj opštoj duhovnosti koja bi bila neka vrsta smrti, već individualni život u Hristu. A za saznavanje istine potrebno je ispravno mišljenje, potrebno je da se ono spase od tog pada u intelektualni greh. Sa tim je takođe povezano i što se Hristos naziva Spasiteljem – naravno ne samo zbog toga, nego i zbog spašavanja i od moralnog greha i drugog, a s tim u vezi su i ova dva predstavnika pravog duha engleskog naroda sasvim opravdano dala i naziv ovoj knjizi „Spašavanje mišljenja“.
Oni koji vladaju ili žele da vladaju drugima svesno ili - najčešće -instinktivno nastoje da ljude što više uvuku u taj intelektualni greh, da ih u njemu zarobe, pa i da ih vrate u neko od stanja svesti kakvo su ljudi imali još pre razvoja intelektualizma. Na ljude sa nekadašnjim stanjem svesti mogu se vrlo lako primeniti i nekadašnja magijska delovanja, a koja su pre više hiljada godina i bila na neki način opravdana. No pošto je intelektualizam ipak došao kao izvesan prirodni i nužan stupanj razvoja čovečanstva, vladajući krugovi nastoje da se ljudi u njemu ne probude, jer bi time oni izgubili svaku moć kojom vladaju drugima. Zbog toga oni nastoje na širenju svakojakih neistina i nelogičkih rasuđivanja, nastoje na tome da se širi što veća zbrka u mišljenju, pa i da ljude odvrate od mišljenja o suštinskim stvarima, da ih usmere samo na najbanalnije životne potrebe odnosno na zadovoljavanje najnižih svojih strasti i nagona, a ne da pomoću mišljenja i intelekta osveste i pad u moralni greh. Šta više, da se još i ponose onim čega bi se pametan stideo, pa i da propovedaju nešto što samo sebi protivreči, na primer „jednopolarnost“.
Tako se i pripadnici organizacija koje daju ton u kulturnom životu ponose sa svojim monopolom u obrazovanju i vaspitanju kojim se proizvode duševna nedonoščad sa zbrkanim mišljenjem, ponose se što su ljudima pružili slobodu za iživljavanje svojih životinjskih nagona i ubedili ih da nagoni, ono što ih nagoni, znače slobodu kad se ne obuzdavaju, ponose se što su uveli „pravne države“ sa nebrojenim hiljadama zakona kojima se sva vladarska bezakonja legalizuju, ponose se što oni mogu da se prejedaju dok drugi umiru od gladi i tako dalje. Naravno da su takvi ljudi sami najdublje pali ne samo u moralni nego i u intelektualni greh, te ih treba spašavati. Spašavati ih iz tih „nužnih iluzija“ uz pomoć Hrista Spasitelja tako, da se kroz REČ i moral i intelekt u jedno spoje u duševnostima ljudi, te da takva njihova reč bude jedini impuls za njihovo delovanje.
Pošto je ova gore pomenuta knjiga važan doprinos za izbavljanje ljudi iz tog intelektualnog greha, ja ću bar u najkraćim potezima izneti njenu sadržinu. nešto što ja budem dodavao biće dato u ovakvim zagradama: /.../, a objašnjenja pisaca u ovakvim: (...).
U "Uvodu" su pisci naveli da prevedena predavanja nisu neka studija tomizma, već buđenje razumevanja odnosa između duha i materije, nasuprot naučnog materijalizma koji to deli na sfere vere i razuma. Dat je razvoj misli u Evropi od Avgustina do danas, a u čemu tomizam ima jedinstven položaj.
U vreme održavanja ova tri predavanja 1920. ona su ostala gotovo nezapažena, mada. su ona pokušaj spašavanja moderne misli od okova svojih sopstvenih predrasuda.
Posle navođenja nekih sadašnjih shvatanja oni skreću pažnju i na umetnički i dramatski način izlaganja u ova tri predavanja Rudolfa Štajnera.

I. Predavanje „Toma i Avgustin“, 22.05.1920.

Papa Lav XIIIje (04.08.l879) tomizam proglasio zvaničnom filozofijom rimokatoličke crkve.
To je bilo pred sam početak razdoblja u kojem je arhanđeo Mihailo preuzeo duhovno vođstvo čovečanstva, a ubrzo posle Prvog vatikanskog koncila, kad je 1870. proglašena dogma o nepogrešivosti pape „ex catedra“.
/Taj proglas o tomizmu ujedno znači da nikakvo dalje filozofiranje nije ni potrebno ni dozvoljeno i da mišljenje ljudsko ima da se zaustavi u razvoju na onom stupnju koje je dostiglo u XIII veku, iako je tad preko delovanja Helene Petrovne Blavacke i drugih već najavljivan kraj Mračnog doba – Kali Juge1899. To je bilo odmah posle Berlinskog kongresa 1878, kad su velike sile delile Tursku carevinu na Balkanu bez učešća bilo kakvog predstavnika Balkanskih naroda, kad su u stvari između sebe delile ko će koju od tih državica eksploatisati. A ubrzo posle toga - l884. - Belgija, Engleska, Francuska, Nemačka, Portugalija i Španija u Berlinu između sebe na geografskoj karti dele Afriku; te su granice i danas vidljive - naročito one koje su ucrtane lenjirom, s tim što je Nemačka svoj deo izgubila u Prvom svetskom ratu. Povezanost tih događaja treba posebno proučiti, jer u to vreme već padaju i pripreme za ono što se naziva „Prvi svetski rat“, pošto ni te tako dobijene teritorije nisu bile dovoljne za apetite vladajućih elita ovih velikih hrišćanskih naroda.
Ta povezanost se vidi i u tome, što je elita koja je u duhovnoj oblasti zastupala nepogrešivost pape, borce protiv toga izopštavala iz zajednice vernih, a elite koje su zastupale svoju nepogrešivost u političko-pravnoj oblasti borce protiv toga izopštavale iz zajednice živih, a i jedni i drugi su od svojih nepogrešivosti sticali privilegije i u privrednoj oblasti. Sem toga, iz tih nepogrešivosti nastali su i „nosioci kulture“ i rasisti, i drugo.
Lav XIII je i Ćirila i Metodija 1880. proglasio za katoličke svece, iako su ih rimokatolički biskupi svojevremeno isterali iz Moravske. Da li to znači da je on time i te biskupe i njihovog poglavara koji im je to odobravao automatski proglasio za jeretike? Od njega potiču i „hrišćanske demokratije“, te se smatra da je on radnički papa./
Toma Akvinski „(1225-1274) je pokušavao da jasnom misli shvati problem sveta.
Tomizam je nešto krajnje bezlično, koje se izražava preko ličnosti Tome. Nasuprot tome, kod Avgustina /354-430/ kao prethodnika tomizma sve je lično.
Između njih dvojice su bila dva značajna događaja: Justinijan (527-565) 529. zatvara filozofsku školu u Atini i proteruje filozofe, a 543. proglašava Origena jeretikom.
Avgustinov otac je bio pagan, a majka pobožna hrišćanka. On je bio prvo privučen školom skeptika, pa neoplatonizmu, pa maniheizmu, zatim hrišćanstvu.
Maniheizam je u Aziji osnovao Persijanac Mani, a raširio se i preko Severne Afrike i Zapadne Evrope. On je bio i protiv paganstva i protiv Starog Zaveta i judaizma, ali je malo delovao na istoriju. On je odbacivao razlikovanje „duha“ od „materije“, jer se duhovno manifestuje u materiji.
Avgustin traži nešto duhovno što je slobodno od bilo čega vezanog sa čulima i time je prethodnik vremena duševne evolucije čovečanstva - eri buđenja svesti o individualnosti - u kojoj „duša ima da se bori da se oslobodi od gledanja materijalnoga u smislu duhovnog i duhovnoga u smislfcl materijalnog..“
Grci - pa i Platon - govore o idejama kao nečem što opažaju u spoljašnjem svetu, ne prave razliku između mišljenja i spoljašnje delatnosti čula.
Maniheizam je pohrišćanska varijacija - sa orijentalskom nijansom - nečega što je postojalo kod Grka. Pa i Aristotel, mada je došao do nekog shvatanja apstraktne misli slobodne od čula, on ipak govori o pojmovima kao da pripadaju spoljašnjem svetu kao i čulni opažaji.
Avgustin se već uzdiže do misli slobodnih, od opažaja čula.
Neoplatonizam je stajao na kraju grčke filozofije, u centru je bio Plotin (205-270). Za njega čulna iskustva jedva da postoje. Dok se mi danas zaustavljamo na pojmovima dobijenim iz čulnih opažanja, za Plotina postoji duhovni svet iznad pojmova, svet realnosti misli. Za njega postoji jedan sveopšti svet ideja, u koji spada i duša. Duša - psihe se razvija iz tog sveta ideja, pa onda ima iskustva o njemu. Kao što svet ideja stvara dušu, tako duša stvara materiju u koju se utelovljuje. Tada počinje individualisanje, jer duša na drukčiji način učestvuje u tom čitavom svetu ideja prema tome sa kakvim se telom sjedinjuje.
Za plotiniste ne postoje apstraktni pojmovi. Ideje su izraz sveta misli, sveta duha; one su objektivne realnosti. Svet pojmova je najniži nivo prodiranja duha, a najviša tatčka koju dostiže individualna duša u iskustvima normalne svesti. - Sa višim razvojem dolazi se iznad sveta ideja, na „Jedno“, što prema sadašnjoj nauci o duhu odgovara imaginaciji.
Za Plotina je čovek individualnost kad je prepoznao da njegov život doseže gore do nečeg duhovnog što je s one strane individualnosti. a danas su ljudi naviknuti da se pružaju ka dole ka stvarima čula. Za njega je čitav svet u pravom smislu jedna duhovna realnost.
Za razliku od maniheizma - kao i od Plotina - Avgustin nastoji na iskustvu duše o duhovnome potpuno oslobođenom od iskustva čula.
Kao što je kod Plotina sačuvano nekadašnje opažanje sveta ideja kao manifestacije duhovnog sveta odozgo, tako je Avgustin prethodnik vremena kad ljudi to više nisu mogli. On se stoga obraća Bibliji i hrišćanstvu.
Avgustin pomoću neoplatonizma i plotinizma pokušava da razume duhovni svet iz kojeg je sišao Hristos, On pomoću plotinizma objašnjava Trojstvo, a to je prihvatio i Skotus Erigena (Scotus Erigena, oko 833 do 880). On to čini sa apstraktnim pojmovima i dovodi to na sledeći način u vezu:

Jedno………
Bivanje…………
Otac
Svet ideja….
Svesno…………
Sin
Psihe………
Život ili ljubav…
Sveti Duh

Avgustin znanje dobijeno od Plotina prenosi na razumevanje Biblije.
(Prema Avgustinovom spisu „Ispovesti“ Bog Otac jeste bivanje; svesno kao predstavljanje sebe jeste Sin; a htenje ili ljubav u kojoj se bivanje i svesno obuhvataju jeste Sveti Duh.
Otud ideja da Sveti Duh proizilazi i iz Oca i iz Sina.)
/Avgustin je kao episkop Mipona u Numidiji - u sadašnjem Alžiru - svakako imao jakog uticaja na hrišćane u Španlji, tako da je „fllioque“ – „i Sina“ -prvi put proglašeno na sinodu u Toledu 589. što je zatim na sinodu u Ahenu 809. izričito potvrđeno.[4]/
Avgustin se pridržava plotinizma za objašnjenje čovečanstva, ali je to za njega teško, jer se on već razvija kao individualni čovek, kao prethodnik sadašnjosti. On je bio jedan od prvih koji je osećao individualnu prirodu čoveka i ličnu odgovornost, te je to u njemu bio subjektivni konflikt.
Posle zatvaranja Filozofske škole u Atini, kad su poslednji sledbenici Platona i Plotina našli pribežište u Persiji - u Gondi Šapuru, u Zapadnoj Evropi je izgubljena sposobnost gledanja u dunovni svet i ostala je samo filtrirana grčka filozofija koju je Aristotel ostavio, ali samo u fragmentima. Njen azijski ogranak došao je u Evropu preko Arabije, ali sad bez svesti o stvarnom svetu ideja i bez tragova plotinizma.
U Zapadnoj Evropi je tako došlo do toga da čovek mora da to duhovno izvede iz sebe samog, kao neku apstrakciju iz sopstvenog iskustva, na primer iz opštih pojmova „lav“, „vuk“ i drugog.
(„... Sve dotle dok čovek to duhovno opaža u fizičkim stvarima koje su oko njega, on ne može imati svest koja bi dopustila da se u njoj rodi impuls slobode. Rađanje impulsa slobode je nužno praćeno gubitkom duhovnog gledanja, Čovek treba da sebe nađe napuštenim od božanskog i duhovnog kada gleda van na spoljašnji svet. Impuls slobode neizbežno obuhvata to da, ako čovek treba da ina ponovo gledanje duhovnoga, on mora da se napregne unutra i da ga iznese iz dubine svoje sopstvene duše.“ - Rudolf Štajner „Uskrs - praznik opominjanja“.)
U srednjovekovnoj crkvi postavljalo se pitanje, kakav je odnos između pojmova slobodnih od čula i univerzuma. To je postavljeno i pred Albertusa Magnusa i pred Tomu Akvinskog, a kasnije u realizmu i nominalizmu.
Srednjevekovni skolastičari su postavljali pitanje o odnosu prema svetu, o kojem se zna samo iz pojmova koji potiču iz sopstvenog iskustva individue.
„Za Avgustina čovečanstvo kao celina ostaje realnost; za Tomu Akvinskog je svaki pojedinačni čovek bio individualan.“

II. predavanje - "Suština tomizma", 23.05.1920

Razvoj duše zapadnog čovečanstva doveo je do skolastike, jer su ljudi sve više težili unutrašnjoj svesti o sebi. To je dovelo i do konflikta u dušama Tome i Albertusa Magnusa.
Na prvi pogled izgleda da su oni hteli samo da stvore logičku harmoniju između avgustinizma i aristotelizma. Toma Akvinski (1225-1274) je bio predstavnik ideja crkve, a Albertus Magnus (1193-1280, učitelj Tomin) visoko razvijene filozofije.
Taj nekadašnji sistem misli najvećim delom nije preživeo u zapadnom svetu u vremenu od XV veka do danas. Za današnjeg čoveka je neverovatno posebno shvatanje Avgustinovo o predestinaciji, jer se kristalizovala individualnost. Međutim, ostala je privrženost crkvi. Stoga je crkva tražila izlaz iz toga, a i sam Avgustin se još borio protiv Pelagiusa (V vek) koji je odbijao njegovo učenje, jer je Pelagije već imao osećaj o individualnosti. Ovo teološko pitanje je ostalo nerešeno.
Kod skolastičara se probijala svest o individualnosti i oni dolaze do savršenstva logičkog prosuđivanja i logičke tehnike. Takva egzaktnost misli nije postojala ni pre ni posle skolastike.
I Albertus i Toma su bili pod uticajima starijeg vremena, ali nisu bili svesni toga.
U VI veku je na polu misteriozan način u duhovni život Evrope došlo ime „Dionizije Areopagit“. Njegova filozofija je bila pristupačna od VII ili VIII veka sve do vremena Tome Akvinskog.
Po Dioniziju ima dva puta do Božanskog. Prvi, traženjem savršenstva u spoljašnjim stvarima, te vraćanje na Božansko Apsolutno Savršenstvo, kojim se manifestuje sopstveno biće, a istovremeno i individualisanje i razlikovanje. Drugi je da čovek oslobodi sebe od svega što zna o stvorenim stvarima, da se prenese u stanje duše u kojem ne zna ništa o svetu; tada saznaje Boga, „Bezimeno“. Oba ova puta su ispravna, ali svaki za sebe ne vodi ni do čega - samo oba zajedno.
To je živelo i dalje u filozofiji Zapada, te i kod Skotusa Erigene (oko 833-880), koji je jako uticao na Albertusa i Tomu.
(„Jovan Skotus Erigena je bio posmatran kako kao zakasneli neoplatoničar tako i kao prvi od skolastičara. ... Za njegovo najveće delo „De Divisione Nature“ je 1225. papa Honorije III doneo presudu da bude spaljeno ...“ -Thomas Whittaker u „The Neoplatonists“)
Osnovne činjenice nauke o duhu ponovo otkrivaju ono što je dato u platonizmu, mada se to danas izražava u drukčijem obliku.
Šest vekova pre Plotina Aristotel isti pogled na čovekovu prirodu daje više racionalno i sa više fizičkim pojmovima, a to je primio od Platona i još ranijih izvora na koje se Platon oslanjao; on to izražava u apstraktnim pojmovima. Albertus i Toma su to znali, a takođe i da su drugi pre Aristotela to primali u direktnim intuitivnim opažanjima.
Pojmovi koje skolastika daje u čistoj dijalektici i preciznoj logici izvedeni su iz onoga što je preživelo iz učenja prošlosti. - Pošto su ti pojmovi živeli u dušama skolastičara, oni su se suočili s posebnim problemom znanja i realnosti. Kad svest o individualnosti još nije bila razvijena, taj problem skolastičara ne bi mogao postojati:
„Jer reči 'shvataaje' i 'intelekt' u tom ograničenom smislu u kojem ih mi danas upotrebljavamo, nađene su po prvi put u terminologiji skolastike i. proizvod su čovekove svesti o_ sebi samom kao individui.“
Ukoliko smo mi izdvojene individue, postoje razlike u našem načinu mišljenja, ali to nema veze s logikom kao takvom:
„Logička i dijalektička misao jeste proizvod zajedničke ljudske prirode čovečanstva, izdiferencirane u individuama.“
Dobivši svest o sopstvenoj individualnosti, čovek oseća da se u njemu samom pojavljuju misli. Ima misli koje mu daju sliku o svetu, zatim misli u snovima, pa u mašti. Opšti pojmovi kao što je čovečanstvo, rod lavova ili vukova su skolastičari nazivali univerzalije; to nisu samo naše ideje kako to tvrde nominalisti.
Roscelin (rođen sredinom XI veka) je izneo teoriju da su opšti pojmovi -univerzalije - samo reči i imena. Crkva je ta učenja na sinodu u Soasonu (Soisson 1092.) proglasila jeretičkim.
Tradicije od Plotina i Dionizija Areopagita koje su prošle kroz duše Avgustina i Skota Erigene delovale su na Albertusa i Tomu. Oni su znali da je bilo ljudi koji su mogli da gledaju duhovni svet, u kojem su nematerijalna bića koja Toma naziva anđelima. Oni su smatrali da je ovaj svet otkrivenje duhovnog sveta, da je u svet prirode duhovni svet usadio te realnosti kao što su minerali, biljke, životinje. - Pošto je kod njih ostalo verovanje da se visoko iznad apstraktnih pojmova nalazi duhovna realnost, njima se nametalo pitanje: „Šta je ta realnost koju izražavaju apstraktni pojmovi?“
Prema tome kako čovek doživijuje odnosno dolazi do opštih pojmova, oni razlikuju tri forme koje su suštinski identične: universalia post res, universalia in rebus i universalia ante res /posle, u i pre stvari/.
Običan čovek vidi universalia post res; Platon može da vidi universalia in rebus; Plotin može da vidi universalia ante res.
Ono što je za ljude bilo gledanje i što se objavljivalo kao realnost duhovnog sveta, to je za skolastičare moglo da se dostigne samo tačnošću misli, gipkošću razuma i bistrinom logike:
Problem, koji je ranije bio rešavan neposrednim gledanjem, bio je sada spušten u_ sferu misli i_ razuma. To je bit učenja Albertusa i Akvinskoga, bit skolastike. Pre svega skolastika je znala puni razvoj svesti čovekove individualnosti do kojeg je došla njena epoha, pa je ona gledala sve probleme u njihovom racionalnom i logičkom obliku, u obliku onakvom u kojem mislilac mora da je shvati. Prava borba skolastike bila je da se pomoću misli uhvati u koštac sa svetskim problemima o prirodi duhovne realnosti.“
Pošto je s jedne strane bilo sve ono do čega je mogla da dođe misao i logika, a s druge strane crkvene dogme, Toma nastoji da njih logički dokaže, a za Sveto Trojstvo tvrdi da nije suprotno razumu, iako se ne može dokazati.
Skolastika se suočavala s pitanjem: „Dokle ljudski intelekt može da dođe svojom sopstvenora snagom?“. Raniji mislioci su čak došli do toga da nešto može biti istinito teološki, a pogrešno filozofski.
Postojala je čak i doktrina o „duploj istini“, a Albertus i Toma su nastojali da harmonizuju sadržinu razuma i sadržinu vere, da otklone kontradikcije između njih.
(Teorija o „duploj istini“ potiče od arapskih filozofa, Zbog čega je nastao antagonizam između njih i islamskih teologa, te su u strogo islamskim zemljama oni ućutkani. Međutim, njihova filozofija je preko Španije prodrla u Evropu zajedno sa tom teorijom o „duploj istini“. Nju je crkva osudila kao jeres. Kasnije, kad je aristotelizam prihvaćen u Evropi kao izmirenje novog učenja sa hrišćanskim verovanjem, uzeto je da je ta prividna kontradikcija pošledica toga što je čovek „pao“ u razumu kao i u moralnoj prirodi. - Prema Štajneru, Toma je odbacio tu ideju o zavođenju razuma i zamenio je idejom o nesposobnosti razuma zbog nasleđenih ograničenja čovečije fizičke prirode da prodre u carstvo više teologije, koja se može saznati samo verom.)
/U ovom spisu je već bilo govora o padu u intelektualni greh. Iako je to počelo još ranije - što se vidi i na primeru Roscelin-a - najdublji pad u intelektualni greh je počeo od XV veka, dakle posle Tome. Zato on odbacuje ideju o zavođenju razuma - nije sagledavao ono što je u manjoj meri još pre njega počelo. A sam proglas Lava XIII o tomizmu značio je sprečavanje suočavanja sa činjenicama razvoja sveta i još veće razdvajanje znanja od verovanja. To je onda zavelo i umetnost, koja je sve više gubila sposobnost da nešto duhovno izražava u mrtvoj materiji, te se svela uglavnom na to, da to mrtvo oblikuje na tako zvani „realistički način“./
Albertus i Akvinski su imali da se rasprave i sa drugim filozofskim pravcima, sa maniheizmom i sa islamskim i arapskim. Tako i sa Averoem (1126-1198, muhamedansko-španski filozof), koji je tvrdio da čitavo čovečanstvo ima samo jedan intelekt, te da nema besmrtnosti u smislu individualnog preživljavanja posle smrti, već samo univerzalni duh. Na suprot tome Toma je tvrdio da čovek pomoću toga što je u njemu univerzalno, da on oblikuje svoju individualnost i da to nosi u duhovni svet. On i Albertus time ukazuju na egzistenciju posle smrti, ali da ona ne postoji pre rođenja. To je i stanovište Aristotela. Toma je vrlo opširno pisao o kosmologiji, a Albertus o istoriji prirode. Oni smatraju da se intelektom ne može dostići do sve visine sa tačnom logikom i dijalektikom i da se tu sad ulazi u region vere, a oni ne protivreče jedan drugom.
Toma smatra da se razumom može doći do monoteističke slike Božanstva kakva je data u Starom Zavetu kao Jehova. Ali do Hrista se mora doći putem vere, a ne snagom sopstvenog intelekta.
Pripadnici teorije o „duploj istini“ - koju su skolastičari poricali - nisu smatrali da su to dve suprotne istine, nego da je to zbog pada čovekovog. Sve do Albertusa i Akvinskog tinjalo je to pitanje: „Da li mi originalni greh nismo uneli u svoje mišljenje, u ono što mi gleiamo kao razum u sebi?“. Stoga su skolastički mislioci pre njih dvojice govorili o „duploj istini“. Oni su se pitali: „Kako Hristos spašava u nama istinu našeg razuma kad ona protivreči duhovnoj istini otkrivenja?“. Ali rani skolastičari nisu imali snage mišljenja ni logike da odgovore na to pitanje.
No Albertus i Akvinski su smatrali da je nemoguće da čovekov normalni razum bude okaljan grehom.
Problem hristologije je osnovni problem skolastike. Skolastičari nisu bili u stanju da odgovore na pitanje: „Kako Hrist ulazi u čovečije mišljenje?“. Ono je pokretalo njihove duše.
Važnije je pogledati šta se nalazi iza pitanja koja su sebi postavljali skolastičari, nego šta su pronalazili sa svojom savršenom logičkom tehnikom, pošto nisu dovoljno napredovali u svojoj hristologiji, Albertus i Akvinski su razumu poricali pravo da pređe prag koji bi vodio u duhovni svet. Skolastika nije odgovorila na pitanje: „Kako može čovečije mišljenje da se razvije na gore do gledanja duhovnog sveta?“. Nije u pitanju sadržina njene filozofije, nego pitanje koje iz nje proističe: „Kako može čovek da hristologiju unese u mišljenje? Kako može mišljenje da se učini Hristu slično?“.
Na to svetsko istorijsko pitanje Toma Akvinski nije mogao da odgovori sve do svoje smrti 1274. Ono se još uvek postavlja u duhovnom životu Evrope. To nasledstvo skolastike preživelo je do danas.

III. predavanje – „Tomizam u sadašnjosti“, 24.05.1920.

Skolastika je imala da se suoči sa buđenjem svesti čovekove individualnosti. Ta svest se stalno razvijala, ali nije mogla da novo stečeno znanje iznese do starog nivoa spiritualne sadržine, pa ni u neoplatonizmu ni učenjima Dionizija Areopagita i Skota Erigene.
Taj problem odnosa čovečanstva prema čulnoj i duhovnoj realnosti ostao je i do danas.
Toma Akvinski je došao do zaključka da psihički element radi na organizmu tela; da u čovekovo fizičko nasleđe po rođenju ulazi čist intelekt, ali bez ideje o preegzistenciji - kao i Aristotel; na kraju to prelazi u besmrtnu egzistenciju.
Duns Scotus (1274-1308, zastupao realizam), a ni njegov učenik Wilian Occam (1270-1347, zastupao nominalizam) nisu prihvatali Tomino gledište da čovekov duševno-duhovni element prožima čovekovo telo.
U zapadnjačkoj misli je tako opet zavladao nominalizam, to jest da su ideje samo imena.
S izuzetkom Lajbnica (1646-1716), koji je sve pripisivao individualnim monadama sveta, koje su u stvari duh, čitav Zapad nije bio u stanju da reši taj problem nominalizma. Dekart (1596-1650) sa svojim čuvenim „Cogito ergo sum“ – „Mislim dakle postojim“ - ukazuje na to da moderna filozofija počinje kao intelektualizam, kao racionalizam, koji mišljenje upotrebljava samo kao instrument. To je eho skolastike koja se okrenula intelektualizmu. Dekart ne traži razumevanje života ili otkrivanje tajni kosmosa, već se upravlja ka intelektu i mišljenju - izvesnosti znanja.
To proističe iz nominalizma skolastičara, koji se posle Albertusa i Tome ponovo pojavio. Tu nominalisti pokušavaju da prodru do ideja koje su u njima, a koje označavaju kao „imena“, traže ne neku sliku sveta realnosti nego izvesnost da nije sve obmana i neistina; izvesnost da čovek gleda realnost i kad gleda u svet i kad gleda u sopstvenu dušu.
Čovekova individualnost je došla do intelektualizma, ali nije otkrila odnos Hrista prema području intelekta i mišljenja. Avgustin je donekle znao ovaj odnos Hristov, jer je čovečanstvo smatrao jednom celinom. To je zasvetlelo i kod hrišćanskih mističara Srednjeg Veka, ali ne i kod kasnijih filozofa koji su Hrista tražili samo logičkim mišljenjem. Ono se pojavljuje u čovekovoj duši i ono odbacuje baš to što je bitno delo Hristovo na unutrašnjem životu čovekovom; odbacuje mogućnost preobražaja čovekovog života misli. Odbacuje znanje o tome da je to mišljenje nerazvijeno i donekle posledica čovekovog pada. Da se ono mora preobraziti i uzdići do više sfere svesti.
Samo je Spinoza (1632-1677) došao do toga da treba razvijati to sâno mišljenje da bi se ono ispunilo duhovnom sadržinom, da mišljenje postane intuicija. On kao Jevrejin kaže: „Najviše otkrivenje božanske supstancije je dato u Hristu. U Hristu intuicija postaje teofanija (objava Boga), inkarnacija Boga. Glas Hristov je stoga glas Božiji i put ka spasenju.“
Gete (1749-l832) je to prihvatio, ali Spinozina filozofija nije preovladala u to vreme. Tako i Lok (John Lock 1632-1704) smatra da su svi utisci iz spoljašnjeg sveta samo naša sopstvena subjektivnost, da nas ne dovode do realnosti sveta.
Bekon (Francis Bacon 1561-1626) je isključivo nominalista i tvrdi da se realnost pokazuje samo preko sveta čula. Za njega je duhovni svet samo sadržina vere i ne sme se dovoditi u vezu sa naučnim znanjem, a ovo se dobija samo spoljašnjim posmatranjem.
Za Hjuma (David Hume 1711-1776) je čak i veza između uzroka i posledice samo nešto što postoji u čovekovoj subjektivnoj svesti.
Kad su Toma Akvinski i Albertus razvijali svoje filozofije, tada još nije bilo naučnog pogleda na svet, koji je dolazio preko Galileja, Đordana Bruna, Kopernika i Keplera. Čovek snagu misli još nije upravljao ka spoljašnjem svetu prirode.
Za budućnost je ostalo pitanje, kakav je odnos racionalne sadržine teorije saznanja Albertusa i Tome prema sadržini prirodno naučnog pogleda na svet. Na to nije odgovoreno sve do XIX veka.
U XIII veku su Albertus i Toma došli sa svojim razumskim znanjem do izvesne granice duhovnog sveta. Pošto sami nisu mogli da gledaju duhovni svet, -oni su te kosmičke zagonetke prepuštali domenu vere i otkrivenja.
U XIX veku Diboa Rejmon (Du Bois Reymomd, 1818-1896), u sedamdesetim godinama tog veka postavlja granicu saznavanja materijalnoga sveta, preko koje ne može da pređe ljudski razum.
Pod uticajem Hjuma nastaje filozofija Kanta (Emmanuel Kant, 1724-l804) koja posebno dolazi do izražaja u šesdesetim godinama XIX veka. On se više bavi izvesnošću znanja, a manje sadržinom znanja. Po njemu mi ne dobijamo sadržinu našeg znanja iz objekata, nego je izvodimo iz sebe samih i zatim primenjujemo na objekte. Drugim rečima, mi imamo istinu zato što mi nju za sebe stvaramo; to je samo subjektivna istina. Ovo je krajnja konsekvencija nominalizma.
/Uticaj Kantov traje i danas, što se vidi iz krilatice, koja negira i sam pojam istine: „Svako ima svoju istinu!“. Da li se pedagozi protiv takvih krilatica bore?/
Kantijanizam je vrhunac nominalizma i potpuno bankrotstvo u traženju istine u spoljašnjim objektima. Kant je poništio svaku objektivnu istinu i mogućnost da se dođe do realnosti u objektima, poništio je svaku mogućnost saznavanja istine, jer istina po njemu postoji samo kao subjektivno stvorena.
To je posledica skolastike, jer ona nije bila u stanju da se okrene i u drugom pravcu, gde je trebalo da se suoči i sa onom novom granicom. Pojavilo se doba nauke o prirodi, a skolastika nije bila tome prilagođena.
Iz tog Kantovog subjektivizma nikla su njegova tri postulata vere –„sloboda“, „besmrtnost“ i „ideja o Bogu“. On sam kaže: „Ja sam uništio znanje da bih napravio prostor za veru“.
Reakcija protiv Kanta pojavila se kod Fihtea /1762-l814), Šelinga (1775-1854) i Hegela )1770-1831).
Sredinom XIX veka stupila je na scenu nauka o prirodi koja ništa nije znala o filozofiji, te je kod mnogih mislilaca degenerisala u materijalizam. Ta filozofska struja je tekla do poslednje trećine tog veka.
Toma Akvinski je tvrdio da duševno-duhovno deluje na sve aktivnosti čovečijeg organizma. Njegova filozofija je bila data u apstraktnom obliku, nju je oživeo Gete, a danas živi u nauci o duhu. Tako je u ovoj pokazano da je sa mozgom i nervima povezano mišljenje i čulno opažanje; sa ritmičkim sistemom aktivnost osećanja odnosno emocija; a sa metabolizmom aktivnost volje. To je pokušaj da se ponovo otkrije to duhovno-duševno kao kreativna snaga u čoveku.
Kao što su pre skolastike - na primer Areopaglt i Plotin - pokušavali da sa razumevanjem prodru u područje duha, tako sad nauka o duhu nadovezujući se na doba nauke o prirodi pokušava da istim sredstvima prodre u područje suštinske biti prirode. Odbacujući granice saznanja kako filozofskog dualizma tako i skolastičkog, mi prodiremo pod površinu materijalnog sveta i otkrivamo da je on u stvari duhovni svet i da su u prirodi krajnje realnosti ne materijalni atomi nego duhovna bića.
Razvojem mišljenja može se od srednjevekovnog tomizma doći do potreba današnjice. Nauka o duhu ponovo uvodi one velike misli skolastike i primenjuje ih na sve što je nauka do danas otkrila. Pri tom se mora odbaciti kantijanizam, po kojem mi sami stvaramo istinu.
Međutim, time što se mi rađamo u ovom svetu, mi taj svet realnosti delimo na dva dela, iako imamo čitavu njegovu sadržinu. Mi ga delimo na „svet opažaja“ koji nam se pojavljuje spolja i na „svet ideja“ koji nam se pojavljuje u našoj sopstvenoj duši. Saznavanjem mi te dve struje sjedinjujemo, dobijamo realnost. Samosvest se dobija samo time što se ulazi u taj svet podeljen na svet ideja i svet opažaja.
Čovekovo saznavanje je ulaz u stvarno iskustvo o realnosti. Ko to shvata, nalazi i rešenje problema koji je nastao u zapadnoj istoriji, problema o individualnosti, o čovekovoj svesti o ja.
Problem individualnosti nas uvodi u područje etike i tako je i moja „Filozofija slobode“ /na engleskom „Philosophy of Spiritual Activity“/ filozofija realnosti. U njoj se govori o „etičkom individualizmu“, koji je u stvari zasnovan na Hristovom impulsu, iako se u toj knjizi to izričito ne govori. Tu se govori i o „čistom mišljenju“, koje se uzdiže do iskustva o duhovnom svetu, iz kojeg izvodi impulse za moralno ponašanje. Njime se i impuls ljubavi produhovljuje.
Čovekova duša treba da se preobrazi i bude ispunjena Hristovim impulsom, takođe i u životu mišljenja. Život saznavanja je realna činjenica u evoluciji sveta, koja se događa potpuno na stupnju čovečije svesti. Ali to je i kosmičko događanje, realno događanje u istoriji sveta. Ono kako svet tako i nas vodi do ispunjenja.
Naše svakodnevno iskustvo postaje realni činilac u našem duhovno-duševnom razvoju, a ono proističe iz saznavanja.
„Ali primarni razlog za postojanje mišljenja nije da nam ono daje sliku spoljašnjeg sveta, nego da dovede do punog razvoja naše biće. Što nam ono odslikava spoljašnji svet, to je sekundarni proces. Na isti način, činjenica što mi u spoljašnjem svetu svojim saznanjem spajamo ono što je našim rođenjem podeljeno na dva dela, to je takođe sekundarni proces.“
Ono što se obično zove saznanje jeste samo sekundarna posledica rada mišljenja na čovekovom biću:
„Tako mi dolazimo do realnosti koja je inherentna u mišljenju. To je delatnost koja se vrši u nama.“
„Kad mi shvatimo sve što tomizam može da bude za naše vreme i za naše moderno doba, te da njegovo oživljavanje mora da isteče iz njegovog velikog postignuća u Srednjem Veku, onda ćemo u nauci o duhu videti tomizam u njegovom obliku dvadesetog veka. Nauka o duhu hoće da se pojavi kao istinsko oživljavanje tomizma.“
Toma je u XIII veku tražio misaoni odnos prema sadržini otkrivenja religije. Danas treba naći pravi misaoni odnos prema naučnički otkrivenoj sadržini prirode. Mora se savladati dogmatizam kako u današnjoj empiriskoj nauci tako i u otkrivenjima religije.
„Mi moramo ponovo razmotriti, potpuno činjeničkim načinom, duhovno-duševnu sadržinu čovekovu, svet mišljenja koji u sebe prima transformisanje Hristovog načela, da bismo - preko Hrista u nama, t.j. u našem svetu misli - mogli ponovo otkriti duhovni svet.“
Svet čovekovog mišljenja učestvuje u ljudskom spašavanju. U XIII veku se u svetu misli nije mogao naći princip hrišćanskog spašavanja, te je smatrano da je on izdvojen od sveta otkrivenja.
„Buduće napredovanje čovečanstva će biti ostvareno otkrivanjem načela spašavanja ne samo za spoljašnji svet nego i za ljudski razum. Nespasen ljudski razum se nikad ne može uzdići u duhovni svet. Samo spašen ljudski razum, koji ima istinski odnos prema Hristu, može naći svoj put u svet duha. Da uđe u carstvo duha na taj način, to je hrišćanstvo dvadesetog veka. Ali hrišćanstvo, mora biti dovoljno jako da prodre do same srži ljudskog mišljenja i iskustva ljudske duše.“
Nauka o duhu se ozbiljno bavi s problemima Zapada i uvek se nalazi na tlu sadašnjosti. Jedan od vrhunaca evropske duhovne evolucije se pokazuje u skolastici XIII veka, te to treba proučavati. To je produbljivanje života našeg mišljenja, kompletno odbacivanje nominalizma i prožimanje života našeg mišljenja Hristom.
Posle prevoda ova tri predavanja izdavači su dali svoje dopune, koje su vrlo dobro napisane, ali ću ja samo ponešto iz njih izneti, a što će poslužiti za bolje razumevanje razvoja čovekove svesti i mišljenja.

Epilog - Spašavanje mišljenja

Čovekovo mišljenje treba spašavati od današnjeg materijalističkog shvatanja. Metode su date u drugim Štajnerovim spisima.
Ljudi su u prvim vekovima pre hrišćanstva izgubili nekadašnja znanja o duhovnom svetu. U I veku pre n.e. terapeuti i esenjani oživijuju znanje o duhovnom. To je u prva tri veka hrišćanstva dalje izražavano u gnosticizmu, neoplatonizmmu i hrišćanskoj teologiji - posebno Klement Aleksandriski (umro oko 220) i njegov sledbenik Origen (185-254). Kad je u IV veku hrišćanstvo postalo državna religija, ono je počelo da se izražava u teološkim formulama. Zbog kontradikcije između razumskog znanja i verovanja mislioci govore o moralnim posledicama Pada - posebno sa Avgustinovim učenjem o predestinaciji.
Toma Akvinski se nije slagao s tim.
Sa razvojem nauke o prirodi čovek je prestao da gleda vezu između ljudskog razuma i greha odnosno pada.
Posle davanja na oko dvadeset strana izvesnih osnovnih stavova Rudolfa Štajnera i njegovih uputstava, kao i prigovora protiv nauke o duhu, ovde su navedena i zapažanja modernih stvarno naučnih mislilaca. Prvo, profesor Fred Hoyle u knjizi „The Nature of the Univers“ /nema nikakvih bližih podataka o njemu/ govori o metodama nauke o prirodi:
„Proces u svim granama fizičke nauke, bilo u Njutnovoj teoriji o gravitaciji, Maksvelovoj teoriji o elektromagnetizmu, Ajnštajnovoj teoriji o relativnosti ili kvantnoj teoriji je u osnovi isti. On se sastoji iz dva stupnja Prvi je da se nekom vrstom inspiracije zamisli jedna grupa matematičkih jednačina. Drugi stupanj je da se simboli upotrebljeni u jednačini povezu sa merljivim fizičkim količinama. ... Ali da li tu postoji bilo kakav dokaz o principu relativnosti? Na nesreću ne, jer to je karakteristika naučničke metode što tu ne može biti nikakvih dokaza o tome. (Ali) sve iskustvo do danas pokazuje onu relativnost dela.“
Zatim se navodi profesor Verner Hajzenberg, čiji je „princip neodređenosti“ odigrao važnu ulogu u nuklearnoj fizici. On je otkrio da Njutnova fizika ne može da se primeni i na atomsku stvarnost. Prema njemu ne postoji ni mogućnost da se dokaže ni opšta teorija o relativnosti niti njen značaj kao naučne hipoteze. On na osnovu otkrića nuklearne fizike stavlja izvesne .primedbe koje su bliske stanovištu i zaključcima nauke o duhu i kaže da je širenje naučnih metoda mišljenja dovelo do podela ideja između nauke s jedne i religije i umetnosti s druge strane.
/Sa „principom neodređenosti“ Hajzenberg preko fizike dolazi do pojma slobode - bez obzira da li on to tako tumači. Ja sam na taj pojam slobode ukazao pomoću infinitezimalnog računa, po kojem se prilikom integrisanja diferencijalnih jednačina uvek dodaje proizvoljno birana konstanta.[5]/
Hajzenberg govori o potrebi novog nivoa svesti za razumevanje života: „Mi ne možemo prihvatiti takvu prostu tvrdnju: biologija se odnosi prema hemiji kao hemija prema fizici. Bilo bi verovatno ispravnije da se kaže da je potrebno da se postigne potpuno nov nivo percepcije i razumevanja pri prelasku od aspekta realnosti već 'podrazumevane' do jednog još uvek novog.“
/Nasuprot tome nastale su kao nove nauke biohemija i biofizika./
„Mi verovatno sad bolje nego ranije razumevamo da postoje - sem fenomeni života - još i drugi aspekti realnosti - t.j. svest i, konačno, duševni procesi. Mi ne možemo očekivati da bi tu bilo direktne veze između našeg razunevanja o kretanjima tela u vremenu i prostoru i procesa duha.“
U knjizi „Philosophic Problems of Nuclear Science“ („Filozofski problemi nuklearne nauke“) Hajzenberg dalje kaže:
„Zgrada egzaktne nauke teško da se može posmatrati kao postojana i dosledna jedinica na naivan način kako smo se nadali... Napredovanje od onih delova već završenih ka onim novo otkrivenim odnosno koji će se kao novi pojaviti zahteva svaki put jedan intelektualni skok, koji se ne može obaviti prostim razvojem već postojećeg znanja.“
„Mi ćemo budućnosti najbolje služiti bar olakšavajući taj put za novo dobijene metode mišljenja, radije nego ih pobijajući zbog nepoznatih teškoća koje su one stvorile. Možda nij;e prenagljeno da se nada,da će nas nove duhovne snage ponovo dovesti bliže ka jedinstvu naučnog pojma o univerzumu koji je bio tako preteći za vreme poslednjih dekada.“
/Iz ovih Hajzenbergovih reči vidi se put kojim treba ići od nauke o prirodi zasnovane na saznavanjima o svetu čula ka saznavanjima o svetu duha. Za to su posebno nadareni, te samim tim i odgovorni narodi Zapada, posebno narodi koji govore engleski./
Pisci dalje navode da je to Hajzenberg dao 1934. godine i: „To je spašavanje mišljenja koje se - kaže Štajner - nudi čovečanstvu.“ Ono je prema Štajneru moguće samo pomoću Hrista.
Mada j to spašavanje omogućeno događajem na Golgoti, bilo je potrebno da u XIX veku čovek potpuno siđe u znanja i iskustva o fizičkom svetu.
/Kraj Mračnog doba ili Kali Juge bio je 1899./
Sa mišljenjem - po Štajneru - čovek biva svesan realnosti moralnih vrednosti. Tako je spašavanje mišljenja i moralno spašavanje.
Kako se spašavanje mišljenja može postići samo individualnim naporom, ono se zbog jako razvijene svesti o ja može postići samo uz Hristovu pomoć. Inače se može zapasti pod Luciferovo ili Ahrimanovo zavođenje.
„Jer samo Hristom spašeno ja naći će sebe potpuno u duhovnom svetu.“
„Ovo bi bilo spašavanje mišljenja otvoreno za sve i to bi delovalo više nego samo na život čovečanstva.- Nije to samo za čoveka što će spašavanje mišljenja doneti nove mogućnosti, već je to za čitav stvoreni svet u kojem on živi.“

Dodatak I - Origen (186-253)

Rudolf Štajner vidi vezu između Justinijanovog (527-565) proglasa protiv Origena i proterivanja atenskih filozofa, iako je to bilo skoro tri stotine godina posle Origenove smrti. Justinijan je to učinio đa bi sproveo potpunu uniformnost religioznog života svojih podanika.
Origen je kao i njegov učitelj Klement Aleksandriski (umro oko 220) zastupao Pavlovo shvatanje da čovek ima telo, dušu i duh, koje je na Zapadu skoro zbrisano, mada je donekle preživelo kod Dionizija Areopagita.
Nijedan od ranijih očeva crkve nije imao takav uticaj na Istočnu crkvu kao Origen, koji je posle Klementa vodio Katehetsku školu (sa učenjem pomoću pitanja i odgovora) u Aleksandriji, a koja je bila neoplatonska. Njen cilj je bio da izvuče istinu iz svakog izvora - kako paganskog tako i hrišćanskog, te je smatrala da je hrišćanstvo pripremano kako u grčkoj filozofiji tako i u jevrejstvu.
Taj pojam o telu, duši i duhu Origen prenosi i na tumačenje Svetog Pisma u tri nivoa: fizički ili bukvalno; duševno za naprednije; i duhovno za one koji su dostigli viši stepen razvoja.
Origenov učenik Grgur Taumaturgus beleži da je njegov učitelj imao običaj da kaže, da je prava religija nemoguća za nekoga ko ne filozofira.
Origen je sa Plotinom bio učenik u školi Amoniusa Sakasa u Aleksandriji.
I Origen i Plotin si su bili za staru izvesnost o natčulnome, što je Plotin dovodio u vezu sa čovečijim životom i mišljenjem, a Origen sa hrišćanskim otkrivenjem.
I Origen i Dionizije Areopagit naglašavaju važnost hijerarhija anđela u čovečijoj evoluciji. To se ponovo pojavljuje kod Tome Akvinskog, a sad obnovljeno kod Rudolfa Štajnera.

Dodatak II - Aristotel (384-322 pre n.e.),

Aristotel je petnaest vekova dominirao u mišljenju zapadne civilizacije i njegov autoritet je služio za odbranu sasvim suprotnih stanovišta: idealsta i materijalista, i za napad i za odbranu hrišćanstva, i za slobodu misli i za otpor protiv novog učenja. - Istoriski događaji su imali veliku ulogu u prividnoj kotradikciji u primeni Aristotelovog učenja.
U staroj Grčkoj se izgubilo gledanje duhovnog sveta i rasla je intelektualna svest. Tales (640-548), Protagora (485-411) i Platon (429-347) su bili filozofi-vidovnjaci, čije su ideje bile zasnovane na natčulnim opažanjima i sistemu mišljenja čije su natčulno poreklo oni poznavali.
Aristotel je bio prvi filozof u pravom smislu. Mada je on imao još tragove natčulnih opažanja, on je znao da je izvor ljudskih ideja u samom ljudskom umu, da one izviru iz fizičkog iskustva i posmatranja čulnih fenomena. On je zato pronašao sistem logike koji je priznavan sve do kraja skolastičkog vremena u XIV veku.
Njegova logika je obuhvatala sve fenomene duha i čula. Tako je škola skeptika (prvi je bio Piron, IV vek pre n.e.) odbacivala njegovu metafiziku, a prihvatala logiku i etiku.
Arapski filozofi su pronašli prognana Aristotelova naučna dela. Ne obazirući se na njegovu metafiziku, oni su ih uobličili u panteizam sa kojim su napali hrišćanstvo, prikazujući aristotelizam kao neprijatelja hrišćanske vere. Opet se oslanjajući na Aristotela, Toma Akvinski upotrebljava njegova naučna dela protiv tih arapskih filozofa. Njih su arapski komentatori preveli na latinski, a sistematizovao ih je Albertus Magnus.
Pošto je apsorbovala Aristotelovu filozofiju i nauka, crkva ih je zatvorila u strogu teološku ortodoksiju.

Dodatak III - Gondi Šapur

Atenske filozofe koje je proterao Justinijan primio je Khusraw I (531-578) u akademiju Gondi Šapur u Persiji, koja je bila po uzoru na akademiju u Aleksandriji. Učitelji su bili iz sirijske škole nestorijanske crkve, Edese i Nisiblisa, a učenja iz monofizitske crkve, koja je bila u tesnoj vezi s Aleksandrijom.
U VIII veku je Harun al-Rašid iz Rimskog carstva nabavio grčke spise - mnoge medicinske - i ovi su prevedeni na siriski i arapski. Formirano je udruženje sa akademijom kod Bagdada pri dvoru Abasida (dinastija od 37 kalifa, vladala u Bagdadu od 762. do 1258.), kad su Harun al-Rašid i njegov ministar, Persijanac Džafir ibn-Barmak tražili učenike za pomoć u helenizovanju Persijaca i Arapa.
Grčka medicina je prošla od Aleksamdrije do Indije i natrag.
Na ogromna znanja muslimana neoplatonizam je znatno uticao, ali je Aristotel bio u središtu, te se - po rečima De Lacy O,Leary - može uzeti da je on „osnivač moderne nauke“. Sa otkrivanjem i drugih dela Aristotelovih, Arapi su preko Spanije snažno uticali i na Francusku, naročito preko muslimansko-španskog filozofa Averoesa (1126-1198). Tome su se suprotstavljali Albertus Magnus i Toma Akvinski. Tada je Aristotel preotet za crkvu.

Dodatak IV - Dva puta Dionisija Areopagita

Ako čovek ide putem čulnih iskustava, on nikako ne može doći do Božanskoga ili - kako se obično kaže - do „krajnjeg objašnjenja svemira“. Ako ide „putem neznanja“, odbacivanjem čulnih utisaka, u njemu se bude duhovne sposobnosti, ali on gubi moć orijentacije i nova iskustva mu postaju sve nerazumljivi ja, te zapada u nevolju i mutna i neodređena osećajna iskustva. Stoga je potrebno da ide i putem razuma i nauke. No ako bi samo ovim putem išao, on ne može da dođe do Boga, već samo do apstraktnosti izvučenih iz čulnih iskustava, samo do „imena“ ili „reči“.
Stoga se mora ići i putem naučničkim i putem duhovnim. Na taj način čovek pušta da sami duhovni fenomeni govore za sebe - kao u naučnom posmatranju, strpljivo i bez žurbe sa hipotetičkim objašnjenjima. Tako ta dva puta osvetljavaju jedan drugoga.
Rudolf Štajner je upotrebljavao oba ta puta. On je brzo prešao od imaginacije do inspiracije i do intuicije. Tako je on došao i do Misterije na Golgoti.

Dodatak V - Filozofija slobode

Prema Rudolfu Štajneru naše saznavanje je podeljeno na dva dela - opažanja koja dobijamo spolja i pojmova koje dobijamo iznutra pomoću mišljenja. Da nije te podele, mi ne bismo imali samosvest.
Čulna opažanja mi primamo bez ikakve svoje voljne delatisosti, a saznavanje pomoću mišljenja uključuje sopstvenu delatnost.
Zbog mnogih zabluda u tom pogledu potrebno je spašavanje mišljenja, koje nije nikakav materijalni proces niti je zavisno od čovekovog fizičkog organizma.
Saznavanje je osnovna činjenica u duhovnoj evoluciji čovečanstva. Mišljenje ne sme biti ograničeno samo na fizičke fenomene. Razvoj čistog mišljenja vodi do višeg stepena saznavanja i moralnog dostignuća.

Dodatak VI - Misterijski centri

Učenje Rudolfa Štajnera o starim misterijskim centrima je suštinsko za shvatanje evolucije čovekove svesti. Njihova delovanja su čuvana u tajnosti, ali se bez njih ne mogu shvatiti istoriski događaji.. Rudolf Štajner je te tajne otkrivao pomoću svojih natčulnih darova.
Iz misterija potiču religije. Prvo je to bilo pod vodstvom božanskih bića, a posle ljudi koji su imali duhovne nadarenosti veće od drugih, kod kojih su neke sposobnosti bile ranije razvijene, čija je svest bila razvijenija od drugih. Oni su bili i sveštenici i učitelji, pa su na fini način delovali na spoljašnji svet. Snaga koju su oni imali bila bi vrlo opasna, ako ne bi bila zasnovana na moralu. Iako se o tome strogo vodilo računa, njihova znanja su neki put bila zloupotrebljavana.
/To se i danas čini. Bez toga se ne mogu objasniti mnoga sumanuta ponašsanja i sadašnjih ljudi - kako pojedinaca, tako i masovna./
Misterije Jevreja - posebno Esenjana - imale su misiju da pripreme Misteriju na Golgoti. Štajner govori i o eleuzijskim, efeškim, samotračkim i hibernijskim misterijama.
Platon je bio posvećen u eleuzijske misterije i nešto od toga je preneo Aristotelu, pošto je predvideo da dolazi do prelaza na apstraktno mišljenje, a ovaj je za to bio nadaren. U tom „ekstraktu“ bila je uključena i nauka o prirodi iz Eleuzisa, u koji je to došlo iz htonskih misterija odnosno misterija „donjeg sveta“. Za primanje znanja iz takvih misterija zahtevala se promena čitavog čovekovog bića.
O tome govori i Aristotel. Njegova nauka o prirodi je preneta u Aziju i u Egipat zahvaljujući osvajanjima njegovog učenika Aleksandra - pa i u akademiju u Gondi Šapuru.
Te stare misterije su bile priprema za onu najveću misteriju, Misteriju na Golgoti koja se odigrala pred očima svih ljudi. To je omogućilo da ljudi dođu do Božanskog bez pomoći bilo kog drugog sem samog Hrista.
Kad je hrišćanstvo u IV veku postalo državna religija, izgubilo se nekadašnje duhovno shvatanje, te je zapadna crkva postala neprijatelj svake ezoterije. To je posle dovelo do učenja da čovek ima samo telo i dušu, a ne i duh.
Hibernijske misterije su našle odjeka u irskoj školi iz koje su dolazili učenici na kontinent. Među njima je bio i Skotus Erigena koji je u zapadni svet doneo dela Dionizija Areopagita.

11. Za razmišljanje

O svim istorijskim događajima mi dobijamo samo delimične informacije - naravno i o drugome. Čak ako su i tačne, one mogu čoveka da dovedu do pogrešnih zaključaka o tome šta se u stvari dogodilo i zašto i kako se to dogodilo, a saznavanjem neke nove pojedinosti čitavo razumevanje odnosno objašnjenje može da se izokrene. Stoga je svaku stvar potrebno osvetliti sa više raznih strana.
To naravno najčešće nije moguće, jer nam mnoge pojedinosti ostaju skrivene - neki put i zato što ih pisci zvaničnih istorija i naročito skrivaju ili drukčije prikazuju. Međutim, ako čovek u smislu skolastike razvija svoje mišljenje, on može i da zamisli neke pojedinosti koje su mogle imati uticaja na neke događaje odnosno bez kojih se takvi događaji ne bi ni mogli odigrati. To ne znači da će se time doći do pune stvarnosti; doći će se samo do nekog mogućeg objašnjenja, a koje može biti više ili manje verovatno. Pri tome čovek uvek treba da bude spreman da razumevanje i objašnjenje koje je tako stekao odbaci, ako sazna neki novi detalj koji bi to opovrgavao, uvek mora ostati rezervisan prema takvim svojim zaključcima. Ali sa takvim načinom čovek ipak proverava da li su istinite one priče koje vladajući istoričari pričaju, a koje.se već i običnom zdravom razumu pokazuju kao sasvim neverovatne. Naravno da pod „istoričari“ treba prvenstveno podrazumevati i novinare i političare koji o tako nekim događajima pišu odnosno govore (ili ćute), a na osnovu čega se onda piše priča koja se naziva istorijom.
To bi bio način za spašavanje mišljenja, za oslobađanje od pogrešnih navika mišljenja pomenutih ovde u poglavlju „1“, za izbavijanje od pada u intelektualni greh. Takođe i pomoć svojim bližnjima koji su podlegli izvesnim iskušenjima, te svesno neke događaje prikazuju na lažan način.
I iz prethodnih poglavlja ovog spisa može se videti da se ja gornjeg stava pridržavam. Na primer i u onom što sam napisao o Draži Mihailoviću. Bez obzira ko je iza njega stajao i kakve su sile tu sve delovale, ostaje nepobitna činjenica da su i Draža Mihailović i Milan Nedić i Dimitrije Ljotić i Ante Pavelić i Tito (ne zna mu se ime i prezime), da su svi oni i njihovi privrženici mogli da dobijaju municiju i oružje samo i isključivo iz onih fabrika koje su bile ili mogle biti isključivo pod kontrolom Nemaca. To posebno važi za prvi deo rata, a vrlo je verovatno da je to trajalo i do njegovog kraja, jer i dostave avionima nisu mogle biti bez njihovog znanja - ako su to hteli. Jedino je posle kapitulacije Italije 8.9.1943. Tito od Amerikanaca i Engleza dobivao i teško naoružanje direktno preko Jadranskog mora. A o saradnji Draža - Tito - Pavelić preko njihovih predstavnika već je bilo govora, a bilo je i direktnih kontakata.
Ovde treba dodati i da je samozvana vlada koja je zbacila i zarobila maloletnog kralja Petra II i time samu sebe legalizovala 27.3.1941. da je ona 17.11.1943. legalizovala zvanično i komunističku partiju Jugoslavije, koja je dotle po jugoslovenskom zakonu bila zabranjena,[6] te je istog meseca održano čuveno zasedanje AVNOJ-a u Jajcu. Drugim rečima, da su Simović i društvo izvršili komunistički prevrat, o kojem ni većina zvaničnih članova partije nije smela da zna, jer bi to moglo da „procuri“. To je bio komunistički državni udar pod vodstvom izvesnih engleskih krugova, a ko je njima naređivao - to je drugo pitanje.
Taj Simovićev komunistički državni udar je i Tito potvrdio kad je „27. mart“ uze kao državni praznik, jer je već tada on bio pripreman za jugoslavenskog monarha - samodršca. a šta je ko od učesnika tog prevrata zamišljao - to je drugo pitanje. Ni svi članovi tajnih društava ne smeju da znaju kuda ih njihove velike vođe upravljaju, kakav je njihov krajnji cilj. A dobro je poznato, da je bilo i tajnih članova komunističke partije.
Oni koji su tim engleskim tajnim krugovima upravljali, oni su upravljali i odgovarajućim nemačkim. Tako je i đeneralštabni pukovnik i šef kontra-obaveštajne službe Draža Mihailović svakako bio jedan od najglavnijih Simovićevih pučista, bez njega se to ne bi ni moglo izvesti. A kad je on od svojih gazda dobio uverenje da će i njemu, a ne samo tada još neisticanom Titu Nemci dati deo oružja zaplenjenog od jugoslovenske vojske, on je došao da u Jugoslaviji, digne ustanak protiv tih istih Nemaca. Ovi su naravno i njemu i Titu - da bi im digli ugled - omogućili da osnivaju neku „Užičku republiku“ (potvrdu da je kraljevina ukinuta), a takođe i „neosvojivu“ Ravnu Goru.
U takvo čudo su mogli da veruju samo oni kojima ja na neki način pomračena svest. Nemci, koji su mogli da odvedu u zarobljeništvo preko dvesta hiljgtda jugoslovenskih vojnika, oficira i generala, oni nisu mogli da savladaju nekoliko hiljada Titovih i Dražinih pristalica! A oni su im ne samo dali oružje nego su ih još i snabdevali municijom!
A ako budući maršal to nije znao, pukovnik je svakako znao, da je za samo jednodnevni okršaj jednom puku potrebna koja desetina hiljada metaka, te da je za duže borbe potrebno da mu se doturaju tone i tone municije. Da li je on očekivao da mu se to dotura iz Egipta ili Palestine?
U svakom slučaju, Nemci su obojici jasno stavili do znanja, da oni samo Srbe - bilo koje vere - smeju da ubijaju, a nikako Nemce. Ovi su ih to - sa izvesnim izuzecima - poslušali. Izuzeci su pravljeni, da bi se njima više naroda pridružilo bežeći od osvete okupatora.
Ta saradnja sa izvesnim nemačkim tajnim krugovima trajala je do kraja rata. To se vidi i u zajedničkom ubijanju Srba na tako zvanom „Sremskom frontu“. Frontom se ne može nazivati tridesetak kilometara široko uporište, kojim se iz bunkera branila odstupnica nemačke vojske koja je bežala sa Balkana. A da je maršal Titi odavao priznanje i zahvalnost tim Nemcima koji su ga pomagali, vidi se i po tome, što je gro nemačke vojske koja je bežala iz Grčke radije išla preko brdovitih i za prolaz vrlo osetljivih puteva Bosne, koju je kontrolisao Tito (donekle i Draža), nego da idu moravskom dolinom, jer nisu znali šta će možda pasti na pamet nedićevcima. A da je vojska u povlačenju daleko ranjivija od vojske u bunkerima, to su znali i oficiri nižih činova, pa svakako i generali i maršali.
Ako se makar samo ovo gore uzme u obzir, čitava istorija „Drugog svetskog rata“ se pokazuje da je sasvim drukčija nego što se u bezbrojnim knjigama opisuje. Jer, i iz toga se vidi da su razne zaraćene strane sve bile pod istom komandom, pod komandom nekih - bez obzira kojih i kakvih - tajnih sila, te da to nije bio rat nego svetska revolucija.
Skolastičkim načinom razmišljanja dolazi se do toga da, kad je na Prvom vatikanskom koncilu 18.7.1878. pod Pijem IX proglašena dogma „O nepogrešivom učiteljstvu rimskog pontifeksa“ kad govori „ex catedra“, da je samim tim proglašeno da nije sigurna ni njegova dogma o bezgrešnom začeću Marije, a koju 8.12.1854. Pije IX nije proglasio „ex catedra“, te da i nju treba proveriti. a taj datum su i neki slobodni zidari uzeli kao praznik, a i već stotinak godina svetske vladajuće elite nastoje da se svi važniji politički događaji na taj darfobave.
Proveru te dogme o bezgrešnom začeću Marije, a i njeno tumačenje i objašnjenje zahteva i skolastički način mišljenja, pogotovu što i Toma Akvinski nije tako učio, a Lav XIII 4.8.1879. u encikliki „Aeterni Patris“ obnavlja njegovo učenje, prihvata ga kao merodavno za rimokatoličku crkvu.
Pošto se već sada vrše pripreme za proslavu početka „Prvog svetskog rata“ - proslavu, jer su sledbenici njegovih organizatora na to ponosni – potrebno je nešto i o tome razmisliti. Stoga ću ja u ovim temama za razmišljanje početi od tih događaja, pa onda nastaviti sa drugim. Ja ću se pri tom držati samo spoljašnjih činjenica, a u okultna i crno magijska delovanja se ja ne mogu upuštati, mada ih je bilo na pretek. Na primer, način mučenja i ubijanja - pogotovu u ratovima.
Ovde će biti date samo neke osnovne teme, a iz svake od njih se može izvuci i još mnogo drugih pitanja.
1.          Da li je to stvarno bio svetski rat, ako većina država koje su objavile rat centralnim silama na bojište nisu poslale ni jednog jedinog vojnika? A sem toga, možda i velika većina njihovih državljana nije ni znala da su u ratu? Šta je o tome znao recimo neki argentinski „gaučo“ ili brazilski „gaušo“? Naravno da su zaraćene kolonijalne sile koje su vladale većom polovinom sveta - a koje su najglasniji pisci istorija - da su oni smatrale da su i ti kolonizovani narodi stupili u rat na njihovoj strani, mada bi oni - da su mogli - radije ratovali protiv njih. Ali za one koji teže da vladaju celim svetom bilo je potrebno povezivanje svih država sveta pomoću rata. To je bio prvi korak za pravljenje „Društva naroda“. Zato su vladare, onih nekolonizovanih - zvanično nekolonizovanih - država oni na neki način ubedili da potpisuju deklaracije o objavi rata centralnim silama, iako u njemu neće učestvovati. Tako je postao to „Prvi svetski rat“, iz kojeg je nastalo Društvo naroda kao jedan korak bliže „jednopolarnoj“ svetskoj vladi, čiji se zastupnici ponose time da su oni prvi nešto stvorili. Kakva gordost! A onda su u podsvest ljudi ubacili taj izraz koji ne odgovara stvarnosti. A da li se terorizam može nazivati „Trećim svetskim ratom“? Terorizam, bar ovako moderno shvatan, bez prekida traje vekovima?
2.          Tom Prvom svetskom ratu su kao predigra organizovani i prvi i drugi Balkanski rat. Trebalo je da se - kako su to sami ti organizatori lansirali kao pojam – „balkanizuju“ oni narodi koji nisu smatrali da je papa zastupnik Boga na Zemlji, da se među njima stvori omraza, te da se među sobom istrebljuju - naravno i uz obilnu pomoć sa Zapada. Posebno je trebalo napraviti omrazu između dva najbliža naroda - Srba i Bugara. Pre toga je posebno napadnuta tada turska oblast Makedonija, iz koje su potekli svojevremeno Filip i Aleksandar Makedonski, pa zatim Justin i Justlnijan i drugi.
To su vitezovi smicalica vrlo vesto radili, kako bi papski uticaj proširili na taj deo u dekadenciju zapale Turske carevine. Naravno da su oni to radili iz pozadine i preko ljudi koje su umeli da upotrebe da i ne znajući rade u njihovom smeru. Ti vitezovi su umeli da manipulišu i sa nacionalnim i sa verskim i sa socijalnim osećanjima ljudi, a znali su i koga i za šta treba da plate.
Ko su organizatori tih „balkanizacija“? Zar nisu to iste one sile koje balkanske narode eksploatišu na najbezobzirniji način i time svoje države prikazuju kao „uspešne“.
3.          Sada je - kao priprema za proslavu Prvog svetskog rata - počela da se , uzdiže ličnost Franca Ferdunanda koga je Gavrilo Princip ubio u Sarajevu 28.6.1914. a zbog čega je tobože izbio svetski rat, za koji su se velike evropske sile već koju deceniju pripremale. A sada se krivica posebno prebacuje na Srbe, iako je na mirovnoj konferenciji u Versaju proglašeno da je kriva Nemačka (iz nje je mogla da se izvlači veća ratna ošteta). Pri tome se naravno ne pominje, zašto nije izbijao ni neki - makar ne svetski - rat kad su drugi Habzburgovci ubijani: Maksimilijan (1832-1867) koga je Francuska ustoličila za cara Meksika 1864, žena cara Franje Josifa I carica Jelisaveta (1837-1898) ubijena u Ženevi, za šta je umesto ultimatuma Švajcarskoj proglašeno da je ubica bio ludak; pa ni tajanstveno „samoubistvo“ Franjinog sina i prvog prestolonaslednika Rudolfa u Majerlingu.
Može se pretpostaviti i da je Franc Ferdinand bio i mnogo veća ličnost nego što ga sada reklamiraju, to jest da je on neko samo zato što je Habzburgovac. Zbog toga što je on bio više nego Habzburgovac imao je on mnoge neprijatelje, pa i one koji su žarko želeli njegovu smrt da ne bi nasledio carski presto. To su javno iskazali samo Mađari, koji su u Bidimpešti vest o njegođoj pogibiji primili sa velikim slavljem.
Zašto su i ko su ti mnogi koji su želeli njegovu smrt? Možda je bilo i drugih razloga, ali je poznato da je on zastupao gledište da Austro-Ugarska treba da se izmeni i da ne bude dvojna nego trojna monarhija, da Sloveni koji su bili pod njom ne budu više kolonijalno roblje Austrijanaca i Mađara, nego ravnopravni sa njima. To se naravno nije sviđalo ni mađarskoj ni austrijskoj eliti, jer bi tako izgubili veliki izvor pljačke. To se ne bi svidelo ni vođama rimokatoličke crkve, jer bi tako došli u pitanje i njeni ogromni posedi u slovenskim oblastima. Sem toga, njima bi bio otežan zadatak dat na koncilu u Tridentu (1545-1563) da i Srbe treba pokatoličiti ili pobiti - vraćanje rimskoj crkvi protestanata Mađara, Poljaka i Čeha je u međuvremenu uspešno obavljeno prema odluci tog koncila.
No ta ideja se nije dopadala ni vođama drugih velikih sila: Francuske, Engleske, Rusije, Italije, pa možda ni Nemačke zbog njenih Slovena-robova. Oslobađanje svih njihovih Slovena od kolonijalnog ropstva i njihovo učlanjavanje u imperiju na potpuno ravnopravnim osnovama strahovito bi ojačalo tu Habzburšku monarhiju, a poraenute strane sile bi teško u njoj nalazile ljude koji bi je slabili i razarali iznutra. Šta više, sa jednim pravednim, prosperitetnim i dobro organizovanim režimom ona bi mogla biti vrlo privlačna i za Srbiju, pa i za Rumusiju i za Bugarsku i Grčku - ako ne da se s njom sjedine, ono bar da budu u vrlo tesnom savezu. Možda bi se tako stvorila jedna vrlo moćna Dunavska konfederacija, koja bi obuhvatala ogromam deo Srednje Evrope.
To se naravno ne bi svidelo vladarima nijedne od tih velikih sila. Posebno Englezima koji su im na Berlinskom kongresu 1878. dali da progutaju bosansko-hercegovačku udicu, da bi ih oslabili, a ovakvim planom Franca Ferdinanda Bosna i Hercegovina bi takvu konfederaciju samo ojačale, jer bi u njima prestalo izgladnjivanje i katoličenje za džak brašna.
S obzirom na ovako brojne neprijatelje, teško je utvrditi ko je glavni organizator ubistva Franca Ferdinanda, pogotovu što tu treba uzeti u obzir i one krugove koji su već decenijama pripremali veliki pokolj u Evropi. Sigurno je samo to, da je - kao pripremu za ostvarenje jedne jedinstvene svetske države - glavnu ulogu u tome odigrala služba koja je bila određena za njegovo obezbeđenje. Ona je Srbima iz „Mlade Bosne“ dala tačne podatke kojim
će ulicama u Sarajevu Ferdinand svečano prolaziti, da bi se atentatori postavili na prava mesta, a nije ga ni odvratila od puta u Sarajevo. Kad prvi pokušaj sa bombom nije uspeo, komandanti parade nisu hteli da taj itinerer izmene nego su Ferdinanda vodili tamo gde će drugi atentatori biti umešniji. A sami ti srpski mladići ništa nisu ni znali o njegovim planovima i u prestolonaslednika su gledali samo kao na naoružanog razbojnika koji je upao u njihovu kuću, a koju od njega treba braniti.
Bilo kako bilo, mnogi su se radovali njegovoj smrti. Nekima je iz Austrije to godilo da zarade dobro na jednom malom ratu, a drugima da im to bude povod za genocid nad Srbima kako bi dovršili posao zadat u Tridentu. To sve - i još štošta drugo - vrlo dobro je znao i Pije X kad je još 1911. Ziti rekao da će ona biti carica. Ja ovim ne tvrdim da je i on želeo da Ferdinand bude ubijen. I on je mogao biti žrtva istih tih tajnih krugova koji su organizovali tako zvani Svetski rat. Ja to ne znam. Ja samo postavljam pitanje: Ko je organizovao ubijanje Ferdinanda?
4.         Kad je Angelo Roncalli 1958. izabran za papu, da li je on svoje novo ime Jovan XXIII proglasio „ex catedra“ ili ne? Ako je „ex catedra“ - onda znači da je time neki od ranije priznavanih 23 papa pod imenom Jovan (možda i papa Jovana?) poništen kao papa, a ako nije - onda da se on u tome zbunio, da je trebalo da uzme ime Jovan XXIV. I - ako je „ex catedra“ - da li je tom prilikom rekao i koga papu na treba priznavati? U svakom slučaju, rimska kurija je posle toga izbrisala sa spiska papa Jovana XXIII (1410-1415) koji je kao legalni papa otvorio 1414. godine Koncil u Konstanci, na kojem je osuđen i 1415 spaljen Jan Hus. Istina, i taj Jovan XXIII je posle toga osuđen na tri godine zatvora, ali samo zbog piraterije, ubistva, silovanja, sodomije i rodoskrnavljenja – ostale 49 optužbe su odbačene kao neosnovane. Pa i iz udobnog zatočeništva u Hajdelbergu ubrzo ga oslobađa njegov prijatelj i sledbenik Martin V (14l7-l431) i imenuje ga za biskupa i kardinala.[7]
Ako na Vatikanumu II nije poništena ta dogma doneta na Vatikanumu I, onda ova pitanja treba razjasniti i dati zvanično i javno njihovo tumačenje, da ne bi dolazilo do pogrešnih zaključaka. Kakve će posledice morati da pretrpe oni kojima je to dužnost, ako je ne ispune?
5.         Međutim, ovde se odmah nameće pitanje: Da li je Drugi vatikanski koncil bio verski ili politički sastanak? Ako je bio verski, zašto su na njega pozvani i „predstavnici“ raznih drugih religija, kao i „šizmatika“ odnosno hrišćanskih crkava koje nisu rimokatoličke i koje ne priznaju vrhovnu vlast pape kao zastupnika Hrista ili Boga na Zemlji? Po sebi se razume da pripadnici tih drugih religija ništa nisu ni znali šta njihovi „predstavnici“ rade, pa ni da su tamo uopšte došli, akamoli da su im to odobrili. Prema tome, to je bila samo jedna politička parada, parada nekog političkog ponosa.
Taj sastanak je posebno iskorišćen za povezivanje rimokatoličke crkve (i „izmirenje“) sa jevrejstvom i sa muslimanima, posle njega sve pape idu na zajedničke molitve i kod jednih i kod drugih - i u sinagoge i u džamije, a pripadnici određenih tajnih krugova propovedaju da su sve te tri religije iste, jer su monoteističke - pretpostavljaju da niko svete spise tih religija nije čitao, a oni sami znaju da se u svima njima razni bogovi i po imenu nazivaju.
Posle toga se posebno reklamiraju i tako zvani „vaseljenski patrijarsi“ sa tendencijom da se oni proglase nekim papama istočnih crkava, sa očiglednom namerom da - kad se neki od njih pokloni rimskom papi - da to znači uniju sa njim svih pravoslavnih, pa i nepravoslavnih istočnih crkava. Još kad bi se tu dodali jevreji i muslimani i afrički animisti,- pod rimskim papom bi bio dobar deo čovečanstva - ne onako neznatan prema budizmu i hinduizmu i drugima kakav je danas.
Tu se naravno postavlja i pitanje: Da li je to izraz krajnjeg materijalizma, kad se smatra da jedan episkop više vredi od drugih, samim tim što živi u nekom određenom gradu? Da je to dokaz da je na neki način od Boga izabran, a ne procenjuje se njegov moralni lik, znanje i činjenje?
Dok je Vatikanum I imao za cilj što veće uzdizanje ugleda rimskog pape u rimokatoličkoj crkvi, Vatikanum II ima za cilj da se uticaj i vlast rimskog pape proširi i na sve druge verske zajednice - po mogućstvu na ceo svet. To bi bilo u smislu „jedna jedina svetska država sa jednom jedinom religijom“. Naravno, i „jednim jedinim zastupnikom Boga na Zemlji“. Ovo je naravno zavijeno u oblandu visoko zvučnih fraza.
U tom smislu je i Benedikt XVI iz „Papinskog godišnjaka 2006“ izbacio svoj naziv „Patrijarh Zapada“.[8] Verovatno je smatrao da bi mu više odgovara „Patrijarh celog sveta“. A možda su to i drugi učinili pod njegovim imenom? Takva podmetanja političari vrlo često rade - naročito oni iz potaje.
6.         Koliki je broj rimokatolika u svetu - naravno i hrišćana, kao i drugih religija? Njihov broj se računa po državnim političkim statistikama, a ne po stvarnoj privrženosti nekoj veri.
Jer, da li se može smatrati da je neko hrišćanin, jevrejin, musliman, budista, hindu itd. ako on smatra da je laganje dozvoljeno, pa čak i potrebno - ne ako samo laže kad je u nekoj nezgodnoj situaciji, što je posledica nekih njegovih slabosti? Nijedna od tih niti drugih religija ne propoveda da treba lagati, nijedna druga sem satanističke, jer su sve druge osnovane na znanju da se svakom lažju ubija po jedan deo sopstvene duše.
Pri tom treba imati u vidu da je satanistička religija postala državna religija svih iole civilizovanih država - pri čemu se i tu laže ako se kaže da nije. To je naravno jedna od posledica pada u intelektualni greh, a u državnim satanističkim religijama se to skriva, pošto se kod njih oseća panični strah od istine. Onaj ko se ne boji istine, on će istinu saopštavati svakome kome je ta istina potrebna za zauzimanje nekog moralnog stava i donošenja neke odluke za moralno delanje. A sve državne vlasti čuvaju u najvećoj tajnosti od svojih naroda ono što se državnici – „koje je narod izabrao“ - dogovore, te naročito one istine sa kojima će narod biti podstaknut da čini mnoga dela koja sve druge religije zabranjuju. Dokaz za to su sva akta na kojima piše „strogo poverljivo“. Tako se onda i najplemenitija - neki put možda i pogrešna - osećanja ljudi upotrebljavaju za postizanje nekih „državnih“ ciljeva, u stvari ciljeva onih koji su dograbili vlast u državi.
Iako čovek rezultate raznih anketa mora da uzima sa dosta rezerve, ipak mnoga ispitivanja pokazuju da one zvanične državne statistike nikako ne odgovaraju stvarnoj privrženosti nekoj veri. Tako se po ispitivanjima iz 1991. pokazalo, da se samo 75% Evropljana izjasnilo da pripada nekoj religiji, dok je 1981. to tvrdilo 85%. U Francuskoj se 2001. g. 71% ljudi izjasnilo da su rimokatolici, a već 2006. g. samo 51%, a dok se pre 50 godina u njoj rukopolagalo oko 1000 sveštenika godišnje, 2012. samo 100; a od 1990. do 2000. broj katoličkih parohija je u njoj od 34.595 pao na 19.468.[9]
Slične pokazatelje daju i razna druga ispitivanja i u Evropi i u Americi, te se iz njih mora zaključiti da su zvanične državne statistike o pripadnostima religijama sasvim veštačke i da ne odgovaraju stvarnosti, da ih izmišljaju državni političari (i Vatikan je država; da bi izgledali da su jači). Za to se upotrebljavaju papiri i kompjuteri, a ne život. Treba li verovati životu ili statistikama?
7.         Zbog toga što broj; čak i zvaničnih statističkih pripadnika rimokatoličkoj crkvi već decenijama opada, a posebno i broj sveštenika koji treba da je nose, zbog toga su njene vođe u Vatikanu bile prinuđene da sazivaju Drugi vatikanski koncil, još pre kojeg su svakako donete odluke u smislu primanja neke vrste „infuzija“, pa i „transfuzija“ iz drugih verskih zajednica kako bi se rimokatolička crkva održala u životu. Naravno da ovde pod „rimokatolička crkva“ ne treba podrazumevati onu duhovnost koja nadahnjuje izvesne ljude, nego samo onu spoljašnju političku organizaciju koja teži da njima vlada. To se mora razlučivati.
Do sličnog zaključka je došao i Valter Fajt - sa kojim se ja inače u mnogo čemu ne slažem. On ističe:
„Principi ekumenskog pokreta objavljeni su u toku Vatikana II i tako utvrđeno da je glavni cilj celokupnog ekumenskog truda da se prepozna prevlast rimskog biskupa. Da bi se crkve mogle ujediniti, sve crkve moraju da prihvate prevlast papske stolice.“[10]
To potpuno odgovara i medicinskim infuzijama: moraju da se prilagode krvi pacijenta.
Fajt takođe navodi da je i u septembru 1995. sličnu izjavu dao i Jovan pavle II.
To Je onaj papa koji je kao Karol Vojtila više puta pod najžešćim komunizmom dobijao poljske vize za svoje studije u Rimu, dobijao onda kad ni vrlo oprobanim članovima komunističke partije nije tada bilo dozvoljeno da pređu „gvozdenu zavesu“. To dokazuje vrlo tesnu spregu Staljin-Pije XII odnosno onih koji su iza njih stajali.
Prema Valteru Fajtu reč „Vatikan“ znači „Božanstvena zmija“. On je dao i sliku skulpture iz Londonskog muzeja asirskog cara koji na grudima nosi ono što se danas naziva „malteški krst“.
Maltežani, odnosno njihovi prethodnici hospitalci uzeli su taj asirski simbol u vreme kad su se vodili krstaški ratovi u „Svetoj zemlji“, a sa njime su svakako primili i odgovarajuće impulse iz Mesopotamije, koje su im preneli njihovi „neprijatelji“ Saraceni i Arapi. Ti „neprijatelji“ su njih time duhovno porobili i u njih usadili neka znanja i veštine upražnjavane - još u trećoj Egipatsko-haldejskoj poatlantskoj eposi, dakle iz vremena kad su visoki sveštenici umeli da čitaju spoljašnje znanje sa neba, ali kad u njihovim dušama još nije govorio glas savesti iznutra. Tako je i taj „malteški krst“ asirski sa one četiri strele upravljene ka kružiću u sredini verovatno ukazivao na uticaj na zemlju ona glavna četiri zodijačna znaka na nebu, praćena sa svake strane sa po jednim susednim znakom. To je u Asiriji od pre nekoliko hiljada godina bilo nešto izvanredno veliko, a sada je sasvim dekadentno, jer današnji ćovek treba iz svoje unutrašnjosti da. traži pristup duhovnom svetu, da pozna Hrista u sebi, Hrista koji se sad u njemu pojavljuje, a ne u spoljašnjem svetu. Na tu razliku ukazuje Pavle:
„Jer ja sam posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu živim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni.“ (Gal.2.19-20)
Na to ukazuje i Angelus Silezius (Johannes Scheffler, 1624-1677):

U tebi Bog mora biti rođen
Ako bi se Hristos i hiljadu puta u Vitlejemu rodio,
A ne u tebi, ti bi i dalje večno izgubljen bio.“[11]

Velika je to tragedija, ako čovek to ne uviđa.
U svakom slučaju - prema Valteru Fajtu - rimokatolička crkva je primila i „transfuziju“ od anglikanske crkve posebno juna l999. sa njenom izjavom da „samo papa ima moralni autoritet da ujedini razne hrišćanske veroispovesti“, a od luteranske 1998. sa rezolucijom „da papu više ne treba smatrati anti-hristom“.
Da se podsetimo: 666+666+666=1998. To je i godina kad su SAD i Velika Britanija napale Irak, kad su vršene pripreme za bombardovanje Srba, kad je pod Jovanom Pavlom II beatifikovan Alojzije Stepinac (Pije XII ga je unaprediio za kardinala 1953. dok je bio u kućnom zatvoru, a za vreme rata imenovao , za vojnog vikara Pavelićeve vojske,[12] a:
„Još 1934. Stepinac je u svom dnevniku zapisao 'Da je veća sloboda i dovoljno radnika (većina) - Srbija bi bila za 20 godina katolička'.“[13]
Naravno, taj Antihristov impuls nije ograničen samo na 1998. godinu, već je delovao snažno i više godina pre i više godina posle nje. Na primer, ona strašna pretnja neposlušnicima u SAD 11.9.2001, kojom je pokazano da se atomske eksplozije mogu izvršiti i iznad zemljine površine u Njujorku. Koga oni kao svetski policajci treba da slušaju?
Sem toga:
„T'eško vama kad svi ljudi o vama lepo govore; njihovi očevi su tako činili lažnim prorocima.“ (Lk.b.26)
8.         Taj asirski impuls koji su hospitalci primili za vreme krstaških ratova u „Svetoj zemlji“ odlično se uklopio u egipatski impuls koji je ranije pokorio Rim - oba potiču iz iste epohe, a nekada je i sama Asirija bila pod vlašću Egipta, a i Egipat pod vlašću Asirije. Kao objašnjenje za to ja ću ovde navesti nešto iz članka Franz-Jürgen Rommeler-a:[14]
-  Obelisk pred Petrovom crkvom u Vatikanu doneo je iz Aleksandrije i tu postavio Kaligula (12, car 37-41).
-  Emil Bock opisuje poslednju Ptolomejsku caricu Kleopatru (umrla 37): „To je bilo kao da je ova poslednja faraoaska ćerka u sebi nosila čitavu tu lucifersku dušu dekadentnog i pre svoje smrti još jednom uzbunjenog Egipta.“
-  48. g. pre n.r.vremena dopao je Gaj Julije Cezar (101-44) u ruke toj dvadesetjedaogodišnjoj Egipćanki. Kad se vratio u Rim, on naređuje da se na kovanom novcu prikazuje on kao „pontifex maximus“ („najviši vrhovni sveštenik“)
-   Cezarov sledbenik Antonije (83-30) takođe biva potčinjen (sad dvadesetosmogodišnjoj) egipatskoj vrhovnoj kraljici-sveštenici.
-   Posle sledećih sedam godina Oktavijan u pomorskoj bitci potuče Antonija, koga onda Kleopatra natera na samoubistvo, a i sama se otruje. Ali Oktavijan (63 pre do 14 posle n.e.) sad postaje „Augustus“ („Uzvišeni“) i na taj način ustvari završava delo kojem je ona težila.
-   Prema Emil-u Bock-u: „Ako je Julije Cezar još na neki način Egipat romanizovao, onda je to što je Avgust učinio, upravo egiptovanje Rima“. On je na sebe preuzeo nadležnost „pontifex-a maximus-a“, s tim što taj kult nije ograničen na bogove Rima, već ga je proširio „na sveobuhvatno vrhovništvo svih kultura i misterija, na neki način na religiozno središte sveta koje svima gospodari“. Sa tim je „zasnovan kult rimskih cezara sa svojim mračnim osnovama i haotičnim nizom pojava“. To proglašavanje bogovima rimskih careva, to je egipatsko-faraonsko trovanje Rima.
-   U svim osvojenim zemljama su rimski carevi milom ili silom bili posvećivani u tamošnje njihove misterije i iz svih njih su za Rim prisvajali dotada strane bogove, a takođe i okultne simbole. A njihove carske biste postavljane su u najsvetija mesta pobeđenlh.
-  Počev sa papom Lavom I Velikim (umro 461) rimski biskupi uzimaju titulu „pontifex maximus“, te se u crkvenoj državi oživijuje egipatska epoha, što se pokazuje i na više od tuce egipatskih obeliska u Rimu, čiji je vrh pozlaćen ili prevučen "elektronom" (legura srebra i zlata) da bi sijao na suncu.
-  Prema Rudolfu Štajneru, faraoni su svojom snažnom duhovnošću mogli neposredno da deluju na ljude, da rečima neposredno deluju. To mi danas ne radimo, jer čovek danas treba đa bude uveravan u to što čuje. No ovi stari faraoni su imali ogromnu moć i tako su oni mogli da čudovišno deluju.
-   „pons“ ima i značenje „put“, čiji je jedan deo i most.
-  Pije IX je 8. decembra 1864. osudio slobodu religije i razdvajanje države od crkve, kao zablude.
           Kao što se iz ovog kratkog navođenja iz pomenutog članka vidi, rimokatolička crkva je na neki način produžetak egipatskog faraonstva. A i razne vrste slobodnog zidarstva, koje su navodno krvni neprijatelji rimokatoličke crkve, i one su pod apsolutnom duhovnom okupacijom egipćanstva. To se vidi i iz njihovog  građenja obeliska i piramida, a neki pod uticajem Kleopatre u svoje redove uključuju i žene.
           Poredeći sa onim što je navedeno pod „7“, vidi se da i sadašnji pontifex-i maximus-i rade u istom smislu kao i oni od pre dvadeset vekova.
           A samoublstvo jedne vrhovne egipatske sveštenice se ne može protumačiti kao bekstvo iz ovog sveta zato što je poražena. Ona je vrlo dobro poznavala zagrobni život, te je verovatno smatrala da će posle svoje smrti moći da iz duhovnog sveta snažnije deluje na Oktavijana i druge. To je ona i učinila i samo tako se može objasniti što je Oktavijan kao „pobednik“ postao i „Augustus“ i „pontifex maximus“ - slično egipatskim faraonima.
           Stari Egipat je imao zadatak da ljude što više privuče u materiju. Zato je vršio mumificiranje, jer su time umrli još dugo posle smrti iz duhovnog sveta bili povezani sa svojim životom u čulnom, u materijalnom svetu, iz njega je nastao i moderni materijalizam, mada se i danas mumificiraju tela papa, a u SAD se dobro zarađuje na zaleđivanju mrtvih telesa.
           Prema Rudolfu Štajneru, duh vremena pete poatlantske kulturne epohe je morao da se upušta u neku vrstu kompromisa sa duhom vremena starog Egipta.[15]/
Ko su ti ljudi kojima se služi taj duh treće epohe i da li su oni svesni toga da rade na suprot onoga što ljudi treba da postignu u sadašnjoj kulturnoj eposi; da razvijaju dušu svesti, a ne neke podsvesne snage ceremonijama i simbolima iz Starog Egipta i Haldeje?
9. Taj duh Starog Egipta delovao je i na rimske careve koji su vladali iz Konstantinopolja. Oni su kao i faraoni objedinjavali i svetovnu i crkvenu vlast, samo što nisu za sebe prisvajali titulu „pontifex maximus“ - to je preneto na rimske pape, koji su tada bili ugroženi od najezda „varvara“.
U svakom slučaju, i hrišćanske crkve su iz egipatskih misterijskih znanja preuzele i u bogosluženje unele njihove ceremonijalne postupke. Pa i srpski sveti Sava je išao u Egipat, da odande stekne neka znanja.
Naravno da su nrišćanske crkve sa svojim učenjem razvijale pod uticajem onoga što je donosila četvrta, grčko-rimska kulturna epoha, u kojoj je čovečanstvo razvijalo svoju dušu razuma odnosno duševnosti. Pri tom treba imati u vidu da su se istočne crkve više pridržavale platonizma, a zapadne aristotelizma. A, dok je Platon davao dokaze o postojanju duše čovekove i pre rođenja i posle smrti, Aristotel je učio da se duša stvara tek sa fizičkim začećem i da posle smrti večito živi u stanju kakvo je dostigla u tom jednom jedinom životu na Zemlji. Ti impulsi kod običnih ljudi nisu živeli u punoj svesti, ali su delovali u njihovoj podsvesti.
To je bila osnova zbog koje su zapadni hrišćani bili više naklonjeni materijalizmu, pa je i oslobađanje praznog Hristovog groba moglo da bude pokretač velikih masa ljudi za učestvovanje u krstaškim ratovima. A oni koji su te ratove organizovali, vodili i iskorišćavali imali su i sasvim drukčije motive, što nije moglo da se prikrije ni u pisanim istorijama. U njima se jedino nedovoljno ističe, da su posle četvrtog krštaškog rata (1202-1204) - kojim je osvojen Konstantinopolj, a pre njega Zadar - da su tada ukinute četiri pravoslavne patrijaršije, one u Konstantinopolju, u Aleksandriji, u Antiohiji i u Jerusalimu.[16]
Prema tome, oni koji su kao i faraoni umeli sa izvesnom sugestivnom snagom rečima da deluju na naivne ljude - ubacili su im krilaticu „Bog to hoće“ - oni nisu vodili tih u zvaničnoj istoriji opisanih osam „krstaških ratova“ zbog oslobađanja Hristovog groba i Svete zemlje od nevernika. Nekima od njih je kao cilj bio samo pljačka (tamo je bilo mnogo zlata), nekima uništavanje crkava hrišćanskih koje ne prizmaju papu odnosno njegovu vrhovnu i duhovnu i svetoviau vlast, a nekim naravno i jedno i drugo. A oni koji su bili pokrenuti tom faraonskom krilaticom, njih su vodeći vitezovi često prodavali kao roblje Arapima; to im se više isplaćivalo nego da ih hrane i snabdevaju oružjem, kojim oni ionako nisu umeli da barataju.
Međutim, kao posledica razvoja duše razuma počelo je na neki način i cepanje tog faraonstva. Pošto se gubila i ta posvećenost neposredno sagledavanje veze između sveta čula i sveta duha, nastajali su za to i spoljašnji pokazatelji, a i sie veći broj ljudi je u tome učestvovao, ne samo oni koji su bili posvećivani u ovakve ili onakve misterije. Slikovito rečeno: neki ljudi su se bolje razumevali u baratanje mačem, a neki bolje u baratanje krstom. To je uveliko počelo još u Srednjem veku i za to je možda najsimptomatičnija borba za investituru od 1074. do 1122, sa vrhuncem sukoba između Henriha IV (r.1050, car 1056-1106) i pape Grgura VII (1073-l085). To cepanje se nastavljalo i dalje i to je osudio Pije IX kao pretendent na faraonstvo.
Sa tom podvojenošću pao je u dekadenciju i - po Platonu - odbranbeni stalež koji se usmerio na pljačkaške pohode i gusarenje, a takođe i sveštenički stalež koji se usmerio na političke smicalice i podvale uključujući i falsifikovanje „istoriskih“ dokumenata.
Da li treba i dalje raditi u takvom smislu ili ne zadirati u tuđu slobodu, da bi time čovek sam sebe oslobađao od greha? Ili i dalje usavršavati - sada zamaskirani - robovlasnički društveni poredak? Zar ne treba robovlasnike izbavljati od tog pada njihovog, zato što iz njih izlaze sablazni? (Lk.l8.7)
10.       Pad Ptolemaisa u ruke Saracena 1291. g. uzima se kao kraj tih krstaških ratova. Četiri decenije posle toga dolazi opet jak impuls Sorata: 666+666=1332. Nešto pre toga, 1309. Francuzi prebacuju papu Klementa V (1305-1314) u Avinjon, a on red Templara ukida već 1312. g. A Filip IV Lepi (1268, kralj 1285-1314) njih hapsi, progoni, pljačka, na najsvirepiji način muči i ubija. Da li je to slučajno što su i Klement V i Filip IV Lepi ubrzo posle toga umrli? S obzirom na način kako su Templari mučeni, ne može se prihvatiti zvanična istoriska priča, da je to samo zbog toga da se Filip IV Lepi dokopa njihovog - makar ogromnog - blaga. U pitanju su bili čisto crnomagijski postupci. Hospitalce je to mimoišlo. Zašto, kad su i oni donosili slične - svakako ne iste - impulse sa istoka?

Međutim - prema Rudolfu Štajneru - kao podloga za vođenje krstaških ratova bilo je izvesno naslućivanje da dolazi vreme razvoja duše svesti, u kojem ličnost treba da se emancipuje, no da će najpre biti neproduktivna. Ali ljudi nisu mogli ili hteli da prihvataju neku novu misiju, nego su težili da se dokopaju nečeg starog, a to nije bilo u smislu univerzalnog impulsa katolicizma odnosno rimskih papa. A impulsi koje su templari doneli sa istoka uživeli su se u evropski život i delovali su i dalje posle njihovog ukidanja kroz razne okultne lože.
Rim - docnije povezan i s jezuitizmom - je sa svojom sugestivnom kulturom nastojao da se ljudi zadrže na razvoju duše razuma odnosno duše duševnosti, a sledbenici templara - razne slobodno-zidarske lože - da se unese sadržina egipatsko-haldejske epohe, tada već sasvim oceđene.  Oba ta pokreta su bila protiv razvoja duše svesti. Dok je Rim pomoću sugestije oduzimao samostalnost duše svesti i u ljudima izazivao snove, ovi drugi su ljude
sasvim uspavljivali:
„Tako da mi u ovoj novijoj istoriji imamo dve struje: S Jedne strane, pošto je sad impuls za dušom svesti tu, želi se haotično bratstvo, sloboda, jednakost. S druge strane je teženje raznih redova da se ugasi buđenje u duši svesti, da bi se pojedine individualnosti ovog buđenja u duši svesti mogle za sebe iskoristiti. Ove dve struje idu jedna u drugu u čitavom toku istorijskog života. Novog vremena.“[17]
U kakvom smislu rade sada malteški vitezovi, kao sledbenici hospitalaca? Oni još uvek upotrebljavaju onaj asirski simbol nazvan „malteški krst“. Ko im to nameće i time ih uspavljuje, ne da im da se probude u duši svesti?
11.        Prema Johannes-u Greiner-u:
„Centralni motiv antropozofije jeste, da se svet ne zamišlja kao dvojstvo od dobra i zla, nego kao trojstvo u kojem dobro obrazuje sredinu između dve komplementarne vrste zla. Sve dotle dok se dobro pojima samo kao suprotnost zla, ne može se u njemu nikako naći stvarno dobro. Ono je tada jednostavno onaj drugi ekstrem. Tako su mnoge misli o nebu i bogovima ponele u prošlosti luciferičke crte. Jer ono ahrimaničko su ljudi većinom gledali kao zlo, a onda su to dobro sebi pretstavljali kao neku vrstu antiteze za to. Međutim, antiteza Ahrimana nije to dobro nego Lucifer. Tek kad se traži sredina između tih ekstrema, nalazi se stvarno dobro. Ono se nalazi između suviše mračnog (Ahriman) i, suviše svetlog (Lucifer). Traženje dobroga jeste traženje zlatne sredine.“[18]
Ovo je početak članka koji govori o zbivanjima u starom Egiptu i u kojem se pokazuje kako je severni Egipat bio više pod uticajem ahrimaničkih sila, a južni lueiferičkih, te da je kratko vreme pod vladavinom Ehnatona bila tražena sredina između oba.
Ovde se treba podsetiti da je ta treća kulturna epoha (2.907-747) bila izrazito pod uticajem Lucifera. Međutim, u godini 666 dolazi najjači impuls Sorata ili Antihrista, koji je unapred najviše ublažen samom Hristovom žrtvom na Golgoti, ali je on ipak uticao da se među zapadnim hrišćanima preko „filioque“ raširi shvatanje da se život može objašnjavati pomoću „dva“, a ne pomoću „tri“; sa „filioque“ se od trihotomije prešlo na dihotomiju.
Pošto je ljudima u to vreme razvoja duše razuma pogled bio usmeren skoro isključivo na zbivanja u svetu čula, oni su u tom svetu videli da ima mnogo zla i ta zla su pripisivali dejstvu đavola ili satane. A svet duha, koji nisu mogli da opažaju i u koji su samo verovali, oni su smatrali da je, idealan i da se u njemu nalazi samo nešto dobro. To dobro da je naravno božansko, a ono zlo da je đavolsko.
U to su naravno bili upleteni i zaostali uticaji druge, prapersijske epohe (5067-2907), a u kojoj je bilo sasvim opravdano učenje o dva: Ahura Mazdao i Ahriman. Lucifer se tada još nije bio inkarnirao na Zemlji, nego tek u trećoj kulturnoj eposi.
Međutim, u hriščanskom vremenu došlo je do toga da se kod nekih to božansko poistoveti sa Luciferom, sa Luciferom čijim je zavođenjem čovek uveden u taj svet čula, svet iluzija, svet Ahrimana. Sa svojim inkarniranjem na Dalekom Istoku Lucifer je vrlo jako počeo da zahvata razvoj duše osećaja kod ljudi. A pošto je duša razuma odnosno duševnosti sa kojom se budilo čovekovo ja više bila okrenuta svetu čula, onda su ljudi svojim podsvesnim verovaajem, koje je dolazilo iz duše osećaja, bili nadahnjivani tako da potpadnu pod sledeće Luciferovo kušanje, koje je Isus Hristos odbacio:
„Opet ga odvede đavo na vrlo visoku goru, i pokaza mu sva svetska carstva i njihovu slavu, i reče mu: daću ti sve ovo, ako padneš i pokloniš mi se.“ (Mt.4.8-9)
Svi koji su poželeli ili nastoje da vladaju makar nekim manjim delom tih carstava pali su i klanjaju se Luciferu i u njemu gledaju vrhovno Božanstvo, njega smatraju jedinim ili bar vrhovnim Bogom - većinom ne svesno nego podsvesno.
Pod dejstvom Lucifera ljudi su pali u moralni greh, a pod dejstvom Ahrimana u intelektualni greh. Ono dobro koji je sredina između ta dva zla, to je ljubav, a nosilac ljubavi je Hristos.
Hristos je ono Božanstvo koje obuhvata i Lucifera i Ahrimana i koje oba ta ekstrema drži u savršenoj ravnoteži. U Hristu su i svetlost i senke spojene u jasnosti - kako se to u jednoj pesmici izražava Novalis.[19]
12.        Pošto su pisci zvaničnih istorija pod uticajem Ahrimana pali u intelektualni greh i nastoje samo „da ovo kamenje hlebovi postanu“, te niti čuju niti žive „od svake reči koja izlazi iz usta Božijih“ (Mt.4.3-4), potrebno je u ovom vremenu razvoja duše svesti - koje je peta kulturna epoha, a „pet“ je broj zla - potrebno je da se osvesti i raspravi to pitanje zla. Po Rudolfu Štajneru, u sadašnjem razdoblju ne postoji nikakav zločin ka kojem ne bi svaki čovek u svojoj podsvesti bio naklonjen.[20]
Bog Tvorac nije sam po sebi stvorio zlo, pa ni Lucifer ni Ahriman nisu neki zli bogovi, koji bi recimo težili da upropaste ljude. Oni su - svaki na svoj način - u službi ljudi da bi svojim impulsima od njih stvorili viša i to slobodna bića. Tvorac ne bi bio Tvorac, ako deo svoje tvorevine ne bi potpuno odvojio od sebe, ako bi ta tvorevina ostala da bude deo njegov. Da bi se to omogućilo, dali su Ahriman supstanciju, a Lucifer snagu, a koji su izdvojeni od neposrednog uticaja Tvorca. Zahvaljujući njima ljudi dobijaju mogućnost da postanu slobodna bića, da budu odvojeni od Tvorca.
Međutim, da ne bi sad postali samo neki deo Ahrimana ili neki deo Lucifera, oni moraju i supstanciju prvoga i snagu drugoga da drže u ravnoteži, da se prožimaju samo onolikom supstancijom koju mogu sami onom u sebi primljenom snagom da obrađuju. Ako uzimaju neki višak supstancije, to je jedno zlo; ako uzimaju neki višak snage, to je drugo zlo. U prvom slučaju oni bi se skrutnjavali i rasparčavali, a u drugom rasplinjavali i gubili u svetu.
Iz ovoga se vidi da ni Lucifer ni Ahriman misu po sebi zli, neki zli bogovi, nego je pitanje kako čovek njihove „proizvode“ upotrebljava, da li i kako čovek ono što mu oni u svojem žrtvovanju daju prožimaju od Hrista primljenom ljubavlju, u kojoj je uključena i sloboda i moral; da li on njihove darove drži u hristovskoj ravnoteži. To se naročito odnosi na onu supstanciju i onu snagu, u kojima je čovek njihov sastvaralac: novac i njegova upotreba. Za novac je čovek od Ahrimana uzeo supstanciju, a za njegovu upotrebu od Lucifera uzeo snagu. Time treba vladati i držati u, hristovskoj ravnoteži.
To naročito važi za ljude sadašnje kulturne epohe, jer po Rudolfu Štajneru:
„U vasioni vladaju snage zla. Čovek mora njih da primi. Onda kad ih primi. usađuje on u sebe klicu da spiritualni život sa dušom svesti uopšte doživi. One dakle istinski nisu tu, te snage koje se izopačuju ljudskim socijalnim poretkom, one istinski nisu tu da bi izazivale zle postupke, nego su one upravo zato tu, da bi čovek na stupnju duše svesti mogao da prodre do duhovnog života.“[21]
13.       Pravoslavne crkve nisu prihvatile ovu gore pomenutu dihotomiju, pa su time ostale otvorene za „trajno uticanje Hristovog impulsa - kako se to izražava Rudolf Štajner, te su posebno Rusi postali „Hristov narod“. U sredini Evrope i više ka zapadu nastali su pod uticajem rimokatoličke crkve „crkveni narodi“ sa onim bogohulnim označavanjem Hrista kao nekog - makar i mističkog – „kralja“, čiji je namesnik nemistički papa. Još dalje na zapadu, u Britaniji i Americi preteže neka vrsta kneževstva, u kojem se ne prihvataju dekreti, nego se organizuju društva koja deluju duhovnim sredstvima, a koja drugi ne zapažaju. Time se obrazuju „narodi loža“, kod kojih se u daljem razvoju od „Hrista kralja“ dolazi do toga da je „Hristos učitelj“, što je naravno još veće bogohuljenje. A i kod jednih i kod drugih se mnogo više pomanje Isus nego Hristos.
No kod tih naroda u kojima se preko „filioque“ huli i na Duha Svetoga - naravno ne kod svih ljudi koji njima pripadaju - ima i izvesnih sličnosti između najekstremnijih i najizrazitijih njihovih organizacija:
„A tako je to jedna čudnovata činjenica, u pogledu svega onoga što deluje u ljudskoj duši, što je ovaj princip loža – koji je zbilja zatim u slobodnim zidarima proizveo svoju majmunsku karikaturu - što je to kao ova vrsta loža sad opet unutrašnje srodno sa jezuitizmom. Tako da, makako neprijateljski, smrtno neprijateljski ako smem da se poslužim tim trivijalnim izrazom, jeste jezuitizam tom ložinstvu - što vi zbilja znate, to tu ima ipak neku strahovitu sličnost u pogledu oblika predstavljanja. ... Ako i jeste jezuitizam kao što je rečeno smrtni neprijatelj onome - o tome se ne radi; nešto može biti smrtni neprijatelj baš onome, što daje upravo taj oblik predstave. To se dogodilo, to je istorijski, da su se jezuiti ne samo u sve lože uvukli, da visoko rangirani jezuiti stoje u vezi sa visoko rangiranima loža nego je to takođe tako, da oba - pa makar i kod različitih naroda - potiču iz onog istog, pa makar da su se ono jedno razvijalo ka papstvu, ono drugo ka slobodi, ka razumnosti, ka prosvetljenju. To vam daje samo neku vrstu slike o onome što ja mogu nazvati delovanje evolucije duše svesti.“[22]
U to su naravno uvučena i druga tajna društva, ali su sva ona slična bilo jednom bilo drugom. To se može lako uočiti, te nije potrebno o tome posebno govoriti.
14.       To ubacivanje svojih agenata u redove onih koje ne mogu da za sebe pridobiju, pa ih zbog toga smatraju svojim protivnicima, to se upražnjava naravno i u drugim društvenim organizacijama, pa su takvi agenti čak dobili i naziv „krtice“. Tako je svojevremeno preko agenata neispravnih okultnih društava i Teozofsko društvo bilo usmereno i upotrebljeno da se stvore pogrešne predstave o Hristu. A pošto su istine koje se iznose u antropozofski orijentisanoj nauci o duhu takve, da se ne mogu ni sugestivno-verski ni intelektualističko-razumski da obore, jer je istina uvek jača od laži, onda su i od strane jezuitizma i od strane slobodnog zidarstva u antropozofska društva ubačeni agenti da bi antropozofski rad usmeravali tako da služi njihovim grupno-egoističkim ciljevima, a ne opšte čovečanskim.
Grupni egoizam ima daleko strašnije posleiice od individualnog egoizma. Od individualnog egoizma se čovek oslobađa preko svoje karme u toku narednih zemaljskih života, isto tako kao i od drugih svojih grehovitosti. A grupni egoizam zarobljava čoveka u neke novo stvarane grupne duše koje nemaju ja u fizičkom čulnom svetu, sprečava ga da se kao individua razvija u smislu opšteg čovečanstva i čoveštva. Grupna volja je svakako jača od pojedinačnih i to je onda primamljivo i zavodničko i razlog što se pojedinci udružuju u takve grupe. Međutim, oni u tim grupama stiču i grupno mišljenje i ono - to grupno mišljenje njima upravlja. U mišljenju je inače čovek jedino budan, u volji je kao kad spava, a u osećanjima kao kad. sanja. Ako čovek prima grupno mišljenje, on svoje individualno mišljenje uspavljuje, te time gubi svoju samosvest, gubi svoje jastvo, pada u neku grupnu dušu, otpada od ispravnog Hristovskog - razvoja. Čovek koji se priključuje tako nekoj grupi podlegao je sledećem iskušenju:
„Tada ga đavo povede u Sveti grad i postavi ga na vrh hrama i reče mu: ako si Sin Božiji, baci se dole; jer je napisano da će anđelima svojim narediti za tebe, i na rukama će te nositi, da gde ne zapneš za kamen nogom svojom“." (Mt.4.5-6)
Takav čovek zamišlja da se neće povrediti kad bude padao sa one visine, na koju ga je grupa uzdigla.
15.       A otkud to da su ti „krvni neprijatelji“ - jezuitizam i slobodno zidarstvo - tako slični?
Iako su oba oformljena tek u petoj poatlantskoj eposi, oni oba potiču od duha treće poatlantske epohe, sa kojim je - kako je ranije rečeno - duh pete epohe morao da načini neki kompromis. To se vidi i iz spoljašnjih simbola i radnji kojima se i jedni i drugi služe, da bi sugestivno delovali na podsvest ljudi. Najupadljivije su egipatske piramide i obelisci i to kako oni iz Egipta preneti, tako i novo izgrađeni. Piramide naravno nisu prenete, ali je zato i za ulaz u pariški Luvr napravljena jedna moderna ružna piramida, koja stilski potpuno odudara od tog dvorca i kvari celokupan izgled, a u Beogradu je u Knez-Mihailovoj ulici postavljena jedna -istina mala - kao ukras. Sem toga, grade se i razne vrste obeliska, na primer u Beogradu na adi Ciganliji, kao antitehničko rešenje za konstrukciju mosta, a čiji se vrh - iako nije prevučen zlatom ili elektronom - ipak blista na suncu; a još šesdesetih godina prošlog veka je kod Brankovog mosta podignut i jedan manje savršeni obelisk u spomen nesvrstanosti - valjda zato što je nesvrstanost predviđena samo kao prelazna forma za svetsku vladu, u koju svi svi treba da budu u jedno svrstani.
S druge strane iz asirskih misterija preuzet „malteški krst“ više se čuva za internu upotrebu društva, mada se i ne krije.
Tu treću kulturnu epohu Rudolf Štajner naziva i sa proširenim imenima, kojim obuhvata egipatsko-haldejsko-vavilonsko-asirsko-jevrejsku oblast, jer su sve te oblasti bile njeni nosioci, Egipat je bio najzapadniji, Haldeja najistočniji, a Asirija najseverniji deo te oblasti.
Da li sadašnji višedecenijski ratovi i trzavice imaju neke veze s tim što je ona bila nosilac treće kultirne epohe i kakve? Zašto je čitav Irak pretresala svetska policija i da li je i šta tu našla?
U svakom slučaju izgleda đa su za vrema krstaških ratova templari bili povezani sa egipatskim misterijama, a hospitalci sa asirskim. Te misterije u kojima se još do pre tri hiljade godina najavljivao dolazak Hristtov, već su u vreme krstaških ratova bile sasvim u dekadenciji i nisu prepoznavale da se dogodilo ono što je u njima nekad bilo predviđano. Isto se to događalo i sa starim jevrejskim misterijama, pa ni njihovi kasniji sledbenici nisu prepoznali dolazak njihovog očekivanog Mesije.
Ta osirimašena znanja, koja su tako time postala teške iluzije i varke, preneli su krstaši u Evropu, a došla su naravno i preko arabizma.
Iz tih impulsa kao podloge došlo je do shvatanja da je Histos kralj sveta koji je neko drugi stvorio, da nije on ta Reč ili Logos kroz koju je sve postalo - kako stoji na početku evanđelja po Jovanu; takođe da se Hristos sasvim zanemari, te da se ističe samo Isus kao neki uzorni učitelj. A slobodni zidari umesto njega postavljaju svog Velikog Arhitektu sveta, koji se vrlo umno služi svojim lenjirom i šestarom, a dobro barata i mistrijom i čekićem, te tako mudro i vešto sređuje materiju koju je neko drugi stvorio i dao mu te alatke u ruke.
Kakve je to posledice imalo?
16.        Na početku ove naše sadašnje, pete kulturne epohe, dakle od XV veka nastupila je u Evropi Renesansa. To je ponovno rađanje - ne neko novo rađanje, to je bilo ponovno rađanje onoga što je čovečanstvo prošlo na početku četvrte kulturne epohe, uglavnom onoga što se događalo pre Misterije na Golgoti. Tada je obnavljana i proučavana mudrost starih grčkih filozofa, a stvarana su i divna umetnička dela - većinom u tom starom stilu, mada su u to uključeni i izvesni impulsi nastali iz hrišćanstva.
Zbog toga je Pavle Florenski - ruski inžinjer, koji je pre bio i kaluđer i koji je Hrista svakako doživljavao kao duha koji obuhvata i vodi čitavo čovečanstvo - Pavle Florenski koji je dvadesetih ili tridesetih godina XX veka izgleda pogubljen negde u Sibiru, on je zbog toga sigurno smatrao da je renesansa bez vrednosti, pa čak i ako se uzmu u obzir ona izvrsna dela koja se odnose na prva vremena hrišćanstva, jer i to je samo neko vraćanje na staro - pa ma koliko mu se divili.
Međutim, kad je ta istoriska renesansa prošla, nastupila je druga, ne-istoriska Renesansa koja traje i danas. To je ponovno rađanje onoga što je živelo u trećoj kulturnoj eposi, pa je posle nje odumrlo. To se može uvideti iz prethodnih izlaganja.
I ta druga renesansa je bez vrednosti za čovekov razvoj, sem ako nas ona ne podseća na ono što je bilo dobro pa odumrlo i da u ovom vremenu treba nešto novo da se rodi.
Tom drugom renesansom su u sadašnjoj eposi posebno ometeni - može se čak reći napadnuti - narodi koji govore engleski. Napred je već bilo govora o tome da oni u ovoj eposi treba da budu glavni nosioci nečeg novog, a ne da se zakivaju u starom, pa čak i da se u razvoju vraćaju koju hiljadu godina unazad.
17.        U smislu pravog duha engleskog naroda - ne duhova koji su zaostali prilikom prolaska kroz nekadašnja vremenska razdoblja, pa još uvek deluju na načine koji su tim vremenima bili primereni - u smislu tog duha engleskog naroda:
- Nije da pod uticajem aveti Rimskog carstva njegovi pripadnici stvaraju svetsku političku imperiju, nego da stvaraju samo svetsku privredu, ne da utiču ni na duhovni ni na političko-pravni život drugih naroda.
- Nije da se ljudi skupljaju u neke ložinske grupe u kojima gube svoju individualnost, nego da se sve više individuališu i to u pripadnosti čitavom čovečanstvu.
- Nije da se u umetnosti, pa i nauci ukazuje skoro isključivo na ono životinjsko u čoveku, na donji deo kentaura, nego na čoveka kao samosvesno i individualno biće, koje se iz tog donjeg izdiže kao gornji deo kentaura.
- Nije da se kroz posmatranje čulnog sveta ulazi u potčulno nego u natčulno, da se u čulnom svetu pronađe i otkrije objava duha, ali ne da se pomoću čula dokazuje postojanje duha i da se time nadmaterijalizuje materijalizam, kao što se to radilo u spiritizmu, a sada radi na bezbroj drugih macina.
- Nije da se na taj način od papstva dolazi do nekog iz njega proizišlog duha, nego da se od duha dođe i do saznanja o papstvu, od onog duha na koga papstvo posebno huli 869, 1054, 1870. i 1961. godine.
- Nije da izopačeno ponašanje ljudi smatra da je prirodna pojava kao i sve drugo, nego da je to pitanje morala odnosno nešto na šta čovek slobodno i svesno može da utiče, da je čovekov zadatak da svesno stvara moral i savlađuje svoje telesne slabosti.
- Nije da svesno izmišlja i širi laži, nego da se svesno bori za traženje i širenje istine.
- Nije da smatra da profesionalno prenošenje makar i tuđih laži nema razornih posledica i za samog prenosioca, nego da se osvesti da je svaki takav prenos ubijanje jednog dela sopstvene duše.
- Nije da smatra da su potrebne i dozvoljene razne podvale i smicalice, nego da „Honesty ist the best policy“ („Poštenje je najbolja politika“) - prema izreci koju je on nadahnuo.
- Nije da smatra da je XV vek isti takav nastavak na XIV vek, kao što je ovaj nastavak na XIII, a XIII na XII itd., nego da je u XV veku nastao jedan skok u ljudskoj evoluciji, da je nastalo nešto novo.
- Nije da je u tom tobožnjem nastavku i samo anglikanstvo nastavak latinstva, nego da je anglikanstvo u tom preskoku otkinuto od latinstva.
- Nije da anglikanstvo treba da bude hrana za avet Rimskog carstva i za druge aveti prošlosti, nego da sve te aveti baci u ponor i stvori neko neavetinjsko društveno uređenje u čovečanstvu.
- Nije da državno-pravno robovlasničko društvo zamenjuje privrednim robovlasničkim društvom, nego da potpuno ukine ropstvo time što će vladajućim „elitama“ oduzeti moć.
- Nije da guši impulse koji dolaze iz drugih naroda i da im nameće svoje, nego da ih svesno pomaže, jer svaki narod odnosno njegov duh ima svoju posebnu misiju u razvoju čitavog čovečanstva.
- Nije da ukida različitosti koje su hiljadana godina stvarane, nego da ih oplemenjuje i harmonizuje koliko god on to može.
- Nije da neke svoje nesavršenosti nameće drugim narodima, nego da im pomogne da ono što je kod njih od svojeg bolje i savršenije, da to dođe do izražaja na korist celom čovečanstvu.
- Nije da zanemari neki ideal koji zbog određenog nastrojenja ne može da se ostvari kod sopstvenog naroda, nego da pomogne da se ostvari kod drugog koji za to ima više podloge, da mu pomogne u osvešćivanju šta je njegova misija i da mu da podršku za njeno ostvarenje.
- Nije da se dezindividuališe i raspline u luciferičkom carstvu ili da se individuališe u egoizmu i tako skrutne u ahrimaničkom, nego da se individuališe u ljubavi prema apsolutno svima drugim individualnostima i tako pođe Hristovim putem, sjedini se sa Hristom u celokupnoj Istini sa onim u sebi prikupljenim istinama.
- Nije da pod imenom „novo doba“ („new age“) traži stara znanja i već davno prevaziđena učenja Istoka, nego da osvesti ono što se dogodilo na Golgoti i šta je to što treba učiniti u sadašnjem vremenu, što odgovara sadašnjem stepenu razvoja ljudi a ne nekadašnjem.
Da li u ovim narodima koji govore engleski ima dovoljan broj ljudi koji shvataju taj impuls svoga duha naroda? Da li oni hoće u tom smislu da rade ili su sasvim pasivni? Ako hoće, da li će steći snage da uguše impulse duhova prošlosti, da zbace sa sebe njihov jaram, pa da i drugim narodima pomažu za stvaranje nove kulture, a ne da obnavljaju već prevaziđene stupnjeve razvoja prošlosti? Da u ovoj eposi razvoja duše svesti bude tu svest, a ne da je uspavljuju? Da pođu putem Hristovim, a ne nekim od puteva Zavodnika?
18.       Da li i pripadnici drugih naroda treba da rade u smislu svog ili nekog drugog duha naroda?
Svaki duh naroda ima svoj jezik, u njegovom govoru se izražava njegovo stanovište sa kojeg se posmatra svet. Preko govora duh naroda daje svojim pripadnicima uputstva u kakvom smislu treba da se vladaju i rade. To je najuočljivije izraženo u narodnim poslovicama - kako je to gore jedan primer naveden. Sa dubljim proučavanjem može se uvideti da je to slučaj i sa svakim načinom izražavanja, pa i sa svakom reci. U jednom jeziku neka reč obuhvata više pojmova, a za svaki od njih u drugom jeziku postoji zasebna reč. Takođe neka reč ili izraz u nekom jeziku bolje odgovara nekom pojmu ili misli nego što to postoji u drugom, te ga ovaj onda prihvata i postaje njegov sastavni deo. A u nekom jeziku i ne postoje ni reči ni pojmovi za nešto što postoji u jezicima naroda koji žive u drugoj nekoj zemaljskoj oblasti nego u onoj koju onaj narod nastanjuje.
Nijedan od postojećih jezika nije sveobuhvatan i propovedanje da svi narodi u sadašnjem stanju čovečanskog razvoja treba da govore samo jednim jezikom, to je plod slaboumnosti, jer bi to bilo ubijanje čovečanske kulture. Za razumevanje među ljudima je potrebna ljubav, duh, a ne svetu čula prilagođen jezik koji se još i materijalistički shvata.
Duh naroda preko govora vaspitava svoje pripadnike. Kad se neko rodi i odrasta u nekom govornom području, on iz tog govora uči da misli i to je pretežnije od njegovog porekla po krvi. Kao dokaz za to ja ću navesti jedan slučaj koji mi je ispričao jedan poslovni prijatelj - mislim čistokrvni Portugalac - kad sam bio u Porto Alegru.
- Za vreme Drugog svetskog rata je u Brazilu nastala velika kampanja protiv Nemaca i njihovog rasizma i nacizma. Pošto je tamo u južnom Brazilu bilo naselja koja su osnivali i naseljavali skoro isključivo pripadnici nekog određenog evropskog naroda - Italijani, Nemci, Rusi - u takvim naseljima se uglavnom služilo tim jezicima, a ne portugalskim. U takvom jednom nemačkom naselju živeo je i jedan crnac, koji je - uplašen od povika na Nemce - svojim nemačkim prijateljima rekao: „Mi Nemci treba da se uzajamno čuvamo!“.
Iako je taj istiniti događaj prepričavan više kao neki dobar vic, to pokazuje kako je jedan možda i vrlo slabo obrazovan Crnac uviđao nešto suštinsko. On nije bio onelogikovan naučnim teorijama o genima koji se ovako ili onako sklapaju.
Prema tome, pripadnici onog naroda od koga su preko govora naučili da misle treba da oslušnu šta im duh toga naroda nalaže, te da u tom smislim i rade, a ne ono što im nalažu države koje su od tog naroda prisvojile ime, a kojima vladaju neki skriveni duhovi - ne duhovi tih naroda. Tako da i ratovi koji se vode nisu između naroda ili duhova tih naroda. Ratove vode države odnosno duhovna bića koja opsedaju elite koje državama vladaju, a njih treba dobro razlikovati od duhova naroda. Duhovi naroda samo u ljubavi dopunjavaju jedan drugoga, da bi čitavo čovečanstvo bilo jedna celina koja se sastoji iz mnogobrojnih individualnosti, a ne neka bezindividualna kaša, u kakvu spadaju i elite, što se vidi i iz same te reči, od koje nema izvedene reči za individuu kao recimo „činovništvo“ – „činovnik“.
Kako se to može proveriti, ja ću u daljim izlaganjima ukazati samo na neke bliže primere.
19.       U ovom razdoblju razvoja duše svesti italijanski narod ima misiju da na viši nivo uzdigne čovekovu dušu osećaja, koju je čovečanstvo primilo još u egipatsko-haldejskoj eposi. To mu daje posebnu snagu i mogućnost da utiče i na druge narode. S druge strane, zbog te misije na njega najlakše i najjače deluje duh vremena te treće kulturne epohe, sa kojim je duh pete morao da napravi neku vrstu kompromisa. A pod uticajem duha pete epohe duša osećaja - koju je duh treće epohe uneo u čovekovu podsvest - treba da se što više osvešćuje i da njome sve više ovladava čovekovo ja.
Dok se duša osećaja ne osvesti, ona je najprijemčivija za sugestije koje joj se spolja nameću. Ako se ona osvesti i iznutra Hristovom svetlošću obasja, od nje otpadaju sve sugestije i ona biva slobodna.
Duša osećaja je deo astralnog tela čovekovog, onoga što se može nazvati i dušom, a duša čovekova treba da bude slobodna, da se slobodno razvija u duhovnom životu na Zemlji.
Taj oslobađajući razvoj može se videti i na umetničkim delima nastalim kod Italijana u petoj eposi, iako su stvarana po porudžbinama, finansiranjima i nadzorom vlastodržaca, a u kojima su umetnici ipak izražavali ono što je dolazilo iz sopstvenog, ličnog iskustva, a ne samo ono što je naručilac zahtevao.
Tako da u italijanskom, narodu imamo dve pojave. Jedno je sugestivna kultura koja potiče iz egipatsko-haldejskog razvoja i koja je svoj najjači izraz našla u rimokatoličkoj crkvi i njenom papstvu, a druga je vrlo snažan impuls oslobađanja od toga. Ono prvo je dobro poznato i o njemu je već bilo govora.
Ono drugo, ono što je pod dejstvom pravog duha italijanskog naroda, to je razvoj saosećanja. Pošto je to strahoviti udarac na sve vladajuće državne elite i na sve duhove koji njih opsedaju, to se uglavnom skriva ili ismeva i daje mu se drugo značenje. Ta osvešćivana duša osećaja koja se kod Italijana ispoljava u saosećanju sa drugim ljudima deluje posebno vrlo snažno od početka XX veka, dakle od prestanka Mračnog doba ili- Kali Juge. To se spoljašnje najjače pokazalo u masovnom sabotiranju rata od strane italijan-skog naroda. To naravno sve moguće državne elite - sve se one pomoću ratova održavaju na vlasti, njima se one hrane - sve vladajuće elite to istorijski skrivaju, a kad ne mogu, one to ismejavaju i nazivaju strašijivošću. Vladajuće elite to nazivaju strašijivošću, jer se one same od toga boje, jer to ruši njihovu grupno egoističnu vladavinu.
20.       Francuski narod u ovoj eposi ima misiju da na viši nivo uzdigne dušu razuma, dušu duševnosti. Nju je čitavo čovečanstvo primilo u prethodnoj eposi, grčko-rimskoj. U njoj već svesnije zasijava ja, budi se samosvest. Ona je kao neko središte duševnog života. Zbog toga je u četvrtoj kulturnoj eposi nastalo zakonodavstvo koje ljudi donose radi regulisanja međusobnih odnosa, dok su zakoni donošeni pre te epohe bili objave bogova kojima se naređivalo ljudima kako da se vladaju.
Da su ljudi sami donosili te rimske zakone kojima se određivao odnos čoveka kao ličnosti prema društvu, vidi se po tome što se o njima raspravljalo i što su u raznim momentima bili i menjani. Na primer, posle veće borbe prešlo se od onog „si patricius“ i „si plebs“ („ako patricije“" i „ako plebs“) na ono „si quis“ („ako ko“), bez obzira kako se to i koliko sprovodilo, to je prvi impuls kojim je iz dogovora ljudi iskazano da su svi ljudi jednaki - pa makar se to pre svega odnosilo samo na rimske građane.
Taj impuls duh francuskog naroda u sadašnjoj eposi uzdiže do shvatanja, da su apsolutno svi ljudi na Zemlji jednaki i to je njegova prava misija. Međutim, pod uticajem duha koji je vodio grčko-rimsku epohu i u sadašnje Francuze je snažno ugrađena militantnost, vojna agresivnost i želja za osvajanjem. Obe te struje su snažno došle do izražaja u Francuskoj revoluciji. U njoj je došlo i do pobune zbog pravne nejednakosti sa vladajućom klasom i do težnje da se to silom iskoreni u celom svetu - bar evropskom.
Ta revolucija je imala dušu koja je lebdela u apstrakcijama izraženim u „Sloboda- Jednakost-Bratstvo“, ali nije nalazila telo u kojem bi se to ostvarilo. U svojim apstrakcijama nije uviđala da se ta tri načela mogu ostvarivati samo u trima izdvojenim oblastima društvenog života, a ne u jednodelnoj državi, da nju treba razbiti na tri dela i slobodu uneti u duhovni život, jednakost u političko-pravni, a bratstvo u privredni život. To je bio impuls za nešto novo, ali je propao zato što se nastojalo da se on unese u nešto staro, u rimsku državnost, u kojoj se sa jednog mesta upravljalo i duhovnim i političko-pravnim i privrednim odnosima.
Pa i Monteskije je - još uvek opterećen tadašnjim shvatanjem državnosti - bio za neko apstraktno razbijanje, ali samo političko-pravne oblasti najtri dela: zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Duhovni i privredni život on nije posebno uzimao u obzir. To je naravno nestvarno, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što bi po sudskoj presudi izvršna vlast morala samu sebe da kažnjava ako nešto zgreši, a i da se stara o nezavisnosti zakonodavne i sudske vlasti, koje bi time zavisile od nje. Ali iz toga se ipak vidi impuls duha francuskog naroda, da celom državom ne sme da se vlada samo sa jednog mesta, da nju treba razbiti.
U vreme kad su Italijani više podsvesno i saosećajno počeli da sabotiraju rat, Francuzi se razumski pitaju Pour qui et pourquoi?“ („Za koga i zašto?“). Nijednom neelitnom Francuzu nije bilo razumljivo zbog čega on treba da ubija Nemce ako je jedan Srbin ubio jednog Austrijanca. Zbog toga su - što pisane istorije izbegavaju đa pomenu - oni u Prvom svetskom ratu masovno bacali oružje i išli svojini kućama, ali je njihova rimljanski nastrojena militantna elita uspevala da od njih svakog desetog strelja, da bi onih devet poslala na front. A u drugom svetskom ratu - naročito posle poraza - pojavila se u francuskoj vojsci krilatica „Pas moi!“ („Ne ja!“). Ti Francuzi su uviđali da nije dobro to kuda ih vladajuća elita vođi, ali u svojoj zbunjenosti smatrali su da neko drugi to treba da popravi. Verovatno su neki uviđali da višestruko bolje naoružana Francuska nije na početku rata preduzela nijednu ofanzivu protiv Nemačke i Italije, da je jedva čekala da Nemci uđu kroz širom otvorena belgijska vrata i bez otpora ih primi, da im stavi na uslugu svoju u to vreme u svetu najveću ratnu industriju, pa još da im da i možda milion radnika - koje zarobljenih, koje „dobrovoljnih“ - da bi Nemačka mogla što više svojih ljudi da mobiliše i pošalje na front.
No Francuska je ipak iz rata izišla kao jedna od velikih pobednica, Jer je De Gol, koji je zbog uspešnih manevara u Alžiru od pukovnika uznapredovao do maršala, jer je on ukorak išao za Patonom i zajedno s njim ušao u Berlin, kad ga je ovaj malo pričekao.
Međutim, počevši sa De Golovim apsolutizmom Francuska je sve više gubila svoju državnost, dok je konačno nije predala Evropskoj uniji, koja je sad za nju postala i zakonodavna i izvršna i sudska vlast, a iz koje se potpuno upravlja njenim duhovnim životom, a skoro potpuno i privrednim. U duhovni život Francuza je uneto načelo jednakosti, što je vrlo dobro opisao bivši masonski veliki majstor Anri Tor-Nuges, a što sam ja opširno izneo u, dva svoja spisa.[23]
No francuska elita još u velikoj meri vlada privrednim životom, za koji je za sebe prisvojila slobodu da i dalje može da vlada pomoću plaćenih ubica svrstanih i u Legiju stranaca, u kojoj nalaze utočišta kako oni koji time izbegavaju smrtnu kaznu ili mnogogodišnju robiju, tako i oni avanturisti koji u ubijanju gledaju neku vrstu sporta. Takvo ubijanje ima mnogo više draži nego ubijanja bombama bačenim iz aviona, jer se tu ima bliži kotakt sa žrtvama. Ta legija još uvek deluje u „oslobođenim“ afričkim državama da bi branila francuske „nacionalne“ interese.
Iz poslušnosti eliti koja vlada Evropskom unijom Francuska je primila milione doseljenika - Alžiraca, Crnaca, Turaka, Kineza i drugih. Bez obzira koliko nesavršeno i sa kolikim ispadima, pravi duh francuskog naroda njih prihvata kao jednake sa Francuzima. Ta jednakost se izražava bar politički-pravno, iako država nije podeljena na tri oblasti. Nekim Francuzima možda i smeta, kad u određeno doba dana doseljeni muslimani svojim molitvama ometaju ulični saobraćaj, ali većina to naseljavanje stranaca ipak prihvata.
To od druge polovine XX veka mešanje raznih naroda i rasa najviše se vrši u Evropi i to u zapadnim državama. A u SAD je u to vreme bar politički-pravno naglašena jednakost između rasa. Međutim, ta političko-pravna jednakost se u pravom smislu može ostvariti tek ako bi država razbila na tri nezavisne oblasti i u duhovnu unela sloboda, a u privrednu bratstvo. A to bi se najlakše ostvarilo u državama istočno od Rajne, njihovi narodi imaju za to najbolje osnove.
21.       Nemački narod u eposi razvoja duše svesti ima misiju da posebno razvija jastvo.
Čovek ima tri snage koje su na neki način povezane i sa njegovom fizičkom organizacijom:
- mišljenje sa glavom i nervno-čulnim sistemom,
- osećanje sa grudima odnosno ritmičkim sistemom disanja i krvi,
- htenjem sa izmenom marerija i udovima.
Te tri snage su nekad sasvim automatski sinhronizovano delovale: ono što je čovek osećao da mu je potrebno, on je o tome mišljenjem stvarao predstavu kako da to ostvari i prenosio to u htenje kojim se to ostvaruje. Međutim, u XX veku je počelo, a s vremenom se to sve više širi, da te tri snage više ne deluju automaiski sinhronizovano. Ko obrati, pažnju na to, može kod mnogo ljudi u svojoj okolini da uoči da se te tri snage razilaze, da nisu sinhronizovane. Na primer, čovek u mislima donese odluku za nešto što oseća da je dobro, a onda sasvim drukčije, čak suprotno uradi. To je prirodna pojava u evoluciji čovekovoj i zbog toga čovek svojim ja mora sad da to svesno sinhronizuje.
Te tri snage čovekove ličnosti imaju svoj odraz i u čitavom društvu:
- mišljenjem čovek dobija nadahnuće kako da upravlja privrednim životom, da bi zadovoljio potrebe svoga tela, a to je polulično;
- osećanjem se stvara svagdašnje mnjenje o tome što je pravo i na osnovu toga se vrši zakonsko regulisanje kojim se stvara moral i time ispunjava misija čovekovog duha, a to je bezlično;
- htenjem čovek prema svojem iskustvu vodi duhovni život da bi ostvarivao težnje svoje duše, pa je to ličnost.[24]
I u čitavom društvu se te tri oblasti na neki način u sadašnjosti haotički razdvajaju i prepliču, te ih treba svesno sinhronizovati.
I to je zadatak koji nalaže pravi duh nemačkog naroda, a ne da se nadmeće sa engleskim u privrednom, sa francuskim u političko-pravnom i sa italijanskim u duhovnom životu, nego da ih dopunjava i usmerava u smislu hristovske evolucije čovečanstva.
22.        Pravi duh ruskog naroda vrši pripremu čovečanstva za puni razvoj u narednoj, šestoj kulturnoj eposi, koja će se razvijati od 3573. do 5733. godine. Taj „Hristov narod“ priprema podlogu za ono što će tek docnije ući u razvoj čovekov. On u ruske duše ne usađuje ni instinkte za privredu ni razumevanje za politiku, već samo osećaj da je u njima Hristos. To je tako duboko da se i za vreme staljinizma kod Rusa održao izraz „hristjanin“ kao značenje za „čovek“, što sam i ja čuo na jednom poslovnom sastanku sa njima sedamdesetih godina XX veka.
Po Rudolfu Štajneru su Nemci „apolitički“ narod, a Rusi „antipolitički“. Ako su išli u velike osvajačke pohode u Aziji i u vojne intervencije u Evropi, to je bilo pod vođstvom ruskih vladajućih elita - u kojima je bilo dosta i nerusa - elita, koje su- bile pod snažnim dejstvom okultnih uticaja i napada sa Zapada. Tako se jedino može objasniti da je Rusija uz pogibiju hiljada Rusa pod komandom Suvorova vratila papu Pija VII u Rim, a ovaj joj u znak zahvalnosti obnovio red jezuita, koji - posle ukidanja reda 1773. dobili utočište u pravoslavnoj Rusiji i protestantskoj Pruskoj. Kakva grandiozna ujdurma!
Za tu buduću, „Slovensku epohu“ plodove evolucije sadašnje epohe preneće budućim Rusima:
- Poljaci usavršenu dušu osećaja,
- Srbi usavršenu dušu razuma odnosno duševnosti,
- Česi usavršenu dušu svesti.
To se može videti iz izvesnih sličnosti sa napred opisanim narodima:
- Poljaka, možda ne baš potpuno sa Italijanima, nego više sa Špancima koji na malo različiti način takođe usavršavaju dušu osećaja, a na tu vezu simbolički ukazuje Alkazar za vreme Španskog građanskog rata i Gdinja početkom Drugog svetskog rata, u kojima su branioci radije svi izginuli nego da se predaju.
- Srba sa Francuzima, što se vidi i iz toga što svi pripadnici i jednog i drugog naroda vrlo rado govore o politici, jer se svi u nju „razumeju“.
- Česi sa Englezima, što se vidi i u tesnoj povezanosti Jana. Husa sa Viklifom.
A da su Srbi od duha svoga naroda naročito upućeni na političko-pravnu oblast, vidi se i iz Dušanovog zakonika, po kojem se zakon stavlja iznad volje careve i time uspostavlja možda prva ustavna monarhija - što istoričari treba da ispitaju i provere. To je možda razlog i što druge države nisu pritekle u pomoć Srbima da se brane od Turaka – „nevernika“, a možda što ih i danas mrze, jer duh srpskog naroda njemu usađuje shvatanje da su ljudi čitavog čovečanstva po duhu jednaki. To izvesne elitističke sile koje smatraju da su pozvane da vladaju celim svetom nikako ne podnose i svojom lažljivom propagandom propovedaju da i kod Srba postoji rasizam, pa mu ga na neki način i podmeću. Pod uticajem Zavodnika te grupe smatraju da više vrede od ostalih ljudi, te da zato svima one treba da vladaju. One ne shvataju da ih taj stav vuče u duhovnu smrt.
Ovo što ja pišem jeste izraz bratske ljubavi prema njima.
23.     A kakve su to sile koje su stvorile i stvaraju haos u sadašnjem društvenom životu? To su spolja vidljive razne vladajuće elite, koje nisu svesne da su samo oruđa duhova ekstremnog mraka ili duhova ekstremne svetloteti, tih duhova koji ometaju građenje mosta između sveta čula i sveta duha i da u stvari ti duhovi preko njih vladaju. Ti duhovi se bore protiv saznavanja istine i o jednom i o drugom svetu. Oni prvi ljude zakivaju u čulima opažljivom svetu, a oni drugi ljude rasplinjuju u nekoj opštoj duhovnosti. I jedni i drugi izbacuju, ljude iz hristovske ravnoteže.
Posledica taga je stvaranje nekih vrsta - može se nazvati - država koje se ne poklapaju sa državnim granicama ucrtanim na geografskim kartama, država za koje te granice ne postoje. Na primer: monopol nad informisanjem svetske javnosti; monopol upravljanja svim berzama u svetu i bankama; monopol naftne industrije; proizvodnja novca i određivanje visine njegove kupovne moći u raznim delovima sveta; organizovanje ratova radi povećanja potrošnje oružja i municije; proizvodnja, transport i distribucija droga; krijumčarenje razne robe i ljudi; trgovina kako ljudskim radom, tako i čitavim ljudima ili samo njihovim organima; industrijska proizvodnja zakona kojima se „legalizuje“ prednost i korist neke vandržavne grupe, kako u jednoj; tako i u više država istovremeno; komercijalizacija pravosuđa; i zvanično partijsko i nezvanično partijsko - i jedno-državno i multinacionalno - osvajanje i zauzimanje više rangiranih položaja u društvu, sa kojih se mogu povećavati i štititi koristi neke grupe, čak i onih koristi koje se pribavljaju nasuprot postojećih državnih zakona; organizovana javna i tajna društva sa nekim svojim „internacionalnim“ ciljevima, jer su i ona internacionalna i interdržavna; stvaranje državica kao „legalnih“ oruđa izvesnih internacionalnih organizacija radi izigravanja zakona zvaničnih većih država; korupcija kako lokalnih tako i internacionalnih razmera, korupcija kao naddržavna avet, korupcija kojom se daje neka korist ili preti oduzimanjem ili uništavanjem nečeg što je čoveku drago - naravno i kombinacija oba, na što će pasti svako ko ima neku vlast; internacionalne - crvene, zelene i druge - nevladine organizacije; Ona nauka koja plodove čovečije mašte ne razlikuje od stvarno opažanih činjenica; ona umetnost koja u svoje tvorevine ne ugrađuje život i duh, nego ističe smrt i najgori egoizam; sve religije; i tako dalje.
Da li treba svesno i smišljeno razbiti države na već pominjane one tri oblasti ili čekati da se ovako haotički raspadaju. Ovakvom raspadanju se svakako ne može odupreti nikakva državna vlast, pa makar sebe u javnosti proglasila da vlada celim svetom, te time zadovoljila svoju sujetu.
24.    Rudolf Štajner je kao austrijski Nemac osvestio to kako treba da se primene ona tri načela koje su u Francuskoj revoluciji došla iz podsvesti: „Sloboda - Jednakost –Bratstvo“. Prvu knjigu o tome on je izdao 1919. godine, a u burnim događajima koji su se u Nemačkoj odigravali prvih godina posle rata on je o tome održao više stotina predavanja, od kojih su mnoga stenografisana, te štampana u mnogim knjigama. On je nastojao da se u Nemačkoj ili bar u Gornjoj Šleziji uvede to tročlano društveno uređenje, kako bi se predupredili katastrofalni događaji, koje je on predviđao da će se kroz dvadeset godina dogoditi, ako se time ne preduprede. Radi toga je on držao i kurseve za govornike i zastupnike tog razbijanja države na tri dela.
Rudolf Štajner na žalost u tome nije uspeo. Jednom prilikom je rekao da bi u tome uspeo da je imao bar 50 govornika koji bi se na tome angažovali. Ali, od preko 6.000 članova Antropozofskog društva kojima je on svojeručno potpisao članske karte u tom smislu se angažovalo samo njih desetak ili malo više.
Ja sam ta uputstva Rudolfa Štajnera za naše potrebe sažeo na najmanju moguću meru.[25] Međutim, ni to ni one mnogobrojne knjige Rudolfa Štajnera nikako ne treba primiti kao neki partijski program kojem treba težiti. To su samo osnovne smernice u kojem pravcu treba raditi, a takođe i osvetijavanje društvenih odnosa - da bi se uvidelo zašto je to neophodno, da se uvidi neophodnost da se bar negde država razbije, svesno razbije na samostalni duhovni, samostalni političko-pravni i samostalni privredni život, a koji bi se sinhronizovali samo na ravnopravnoj osnovi. Samo vreme i lokalne prilike moraju biti odlučujući u tome kad će se i šta i kako od toga ostvariti, jer se tu ne radi o nekoj revoluciji nego o evoluciji.
Za uvođenje ovog tročlanog društvenog sistema nisu - bar u prvo vreme – pogodne države i narodi zapadno od Rajne baš zbog toga što oni imaju naglašenu misiju da razvijaju sasvim određene delove ljudske duše. Nemačka bi za to bila vrlo pogodna, ali je već mnogo decenija okupirana i usisana od strane Zapada i uljuljkana u blagostanju. Ali druge države Srednje i Istočne Evrope, pa i Bliskog Istoka i Severne Afrike jesu vrlo pogodne za to, njihovi narodi bi to rado dočekali, pored ostalog i zato što bi ih to spašavalo od zapadnjačkog eksploatisanja. Ako bi se to u nekoj od tih država počelo, to bi se onda i kod svih drugih iz tih oblasti prihvatalo. To bi onda sa svojim obojenjem i države Dalekog Istoka prihvatale, a u dužoj perspektivi i države zapada.
Time bi se spašavali i pripadnici njihovih vladajućih elita, ukoliko su još sačuvali svoju ličnost, ukoliko još nisu potonuli u grupnost svoje elite. Time bi se spašavali  takođe i pripadnici elita drugih zemalja, ukoliko bi pomagali ili bar ne bi smetali da se tročlano društveno uređenje bar negde začne i ostvari.
Naravno da će oni koji su potpuno potpali pod vlast nekog od Zavodnika svim silamanastojati da se to ne dogodi. Utoliko gore po njih. A u to se upliću i druga bića, bića koja nisu ljudi, a koja se utelovljuju kao ljudska bića na Zapadu, a druga samo inspirišući na Istoku. To sam ja naveo u „O nauci“, a i još mnogo šta drugo, što treba uzeti u obzir pri ovim raznatranj ima.[26]
Iako među Nemcima ima procentualno najviše pristalica i pobornika za tročlano društveno uređenje, to je danas teško da se kod njih ostvari i uvede, jer kod njih vrlo snažno deluje avet Rimskog carstva, a i mamnjenja ka lagodnom životu. Ali, ako bi se to uvelo u bilo kojoj državi iz gore pomenutog područja, nemačke pristalice bi tu nagrnule i to vrlo svesrdno svim svojim sposobnostima pomagale.
Iako je ovaj pokret nastao iz hrišćanskih impulsa, njega bi rado prihvatili i svi islamski narodi iz ovde pomenutih oblasti, jer su oni bliži hrišćanstvu nego mnogi koji sebe nazivaju hrišćanima. Po učenju Islama Isus je prorok, a kod zapadnih hrišćana samo učitelj ili kralj - naravno ne kod svih nego kod onih koji ih vode i koji su od njih zavedeni.
Međutim, i kod zapadnih i kod istočnih naroda ima visoko prosvećenih, pa i posvećenih ljudi koji shvataju takve impulse i teže ostvarivanju pravih evolucionih procesa. I jedni i drugi znaju da je Zapad daleko nadmoćniji u privredi i tehmici, a da je. Istok daleko nadmoćniji u duhovnom životu. Stoga istočnjaci gledaju da privredu uče od Zapada, a zapadnjaci da duhovnost uče od Istoka. I jedni i drugi znaju kakvim snagama raspolažu i da su njima zdruzgali sredinu, te da će doći da užasnih sudara između njih, ako tu Sredinu ponovo ne ožive, da bi ih privremeno razdvajala, a u daljoj budućnosti u Hristu spojila. Međutim i kod jednih i kod drugih vladaju sile koje nastoje da se suzbije svako znanje o Hristu, o Hristu kao božanskom biću i o onome što se dogodilo na Golgoti.
Ta, gore opisana Sredina može ublažavati i silinu Zapada i silinu Istoka, pa ih i izmiriti i držati u ravnoteži jedino ako se uvede tročlano društveno uređenje, jer se njime savlađuje kako dominantnost privrednog, tako i dominantnost duhovnog života. A oni oba uništavaju pravednost, iako se prikazuju da iz političko-pravnog oni „usrećuju čovečanstvo“.
Ogromna većina ljudi uviđa da je sadašnje društveni poredak rđav, ali nemaju ideje kako da se promeni. A ako im se ukaže na ovo svesno razbijanje države, oni će - ako o tome razmisle i to povežu sa svojim iskustvima - oni će uvideti da se samo time može ukinuti sadašnje moderno robovlasničko društvo i stvoriti nova kultura.
Na kraju ovog poglavlja mora se naglasiti da na Zemlji raja nikad ne može biti, ali da se može stvoriti stanje koje je snošljivo i kojim se daje mogućnost da se ljudi dalje razvijaju u smislu ispravne - hristovske - evolucije, što znači u smislu opšte ljubavi i slobode. Da bi se to postiglo treba ukinuti moderno - skriveno - robovlasničko društvo. To robovlasništvo se naravno skriva raznim lažnim nazivima, a sami robovlasnici i njihovi goniči robova često i sami sebe lažu o tome, jer su pali i u intelektualni greh, a ne samo moralni.
* * *
Ne smeju se ljudi ulagivati avetima prošlost, nego ih baciti u ponor, te time stvoriti mogućnost za stvaranje nečeg novog, nečega što je primereno sadašnjem stupnju razvoja i sadašnjoj svesti ljudi. U tome smislu naravno svaki pojedinac mora sam da se bori, mora da traži Hristovu pomoć kako kako za sebe tako i za druge i za ceo svet, a ne da očekuje da će mu se ona dati kao milost bez obzira na to šta on čini ili ne čini. Ljubav može da postoji samo između „ja“ i „ti“, dakle neke izdvojenosti slobodne od „ja“. Inače to ne bi bila ljubav nego sebeljublje. Ali to „ti“ može da bude iz svoje slobode i neprijateljsko tome „ja“, a to „ja“ da ipak oseća ljubav prema njemu, ne da gleda da ga uništi pripajajući ga sebi. To je objašnjenje zašto će Hristos pomoći čoveku samo ako se on iz svoje slobode njemu za to obrati.
No sloboda ne bi mogla postojati, ako ne bi postojala neka mogućnost izbora. Tu mogućnost izbora čoveku pružaju oni duhovi koji se nazivaju Zavodnici. A od izbora čovekovog za kojim će duhom poći zavisi i njegova dalja sudbina. Jer, čovek će izgoreti samo ako se baci u požar ili će biti mokar ako uđe u vodu, inače neće. Posledice će dakle zavisiti od toga na šta se čovek odluči.
Ali sem takvih čulima opažljivift posledica, postoje i neke čisto duhovne, "a koje naravno mogu ali ne moraju da se izraze i na način čulima opažljiv. Na primer, bledilo od straha, suze od žalosti i drugo. A i ono što je po­sledica čovekovih čina, a običnim čulima se ne opaža, to takođe ima svoje posledice slično ulaženju u vodu:
1.     Ako čovek laže, on u duhovnom svetu stvara neke utvare koje se oko njega tako vrzmaju da mu pomute zdrav razum i mišljenje. On te utvare onda ne razlikuje od stvarnosti odnosno pojmova koji odgovaraju nekoj stvarnosti. U većini slučajeva on te utvare kao utvare ne vidi, ali one deluju na njega. Tako je moglo da dođe i do vrlo raširenih krilatica koje same sebe u svom izražavanju negiraju, a da ljudi sa svojim pomućenim razumom to i ne primećuju. Na primer: „nista nije istina“ - dakle ni ova konstantacija nije istinita, kao i „Sve je relativno“; ili „Svako ima svoju istinu“, čime se negira pojam istine, kao „jednopolarno“ kojim se negira pojam polarnosti. Utoliko pre tu spadaju i malo složenija shvatanja koja se propovedaju. Na primer,ona izjava anglikanske crkve da papa ima „moralni autoritet“, kojom se negira postojanje morala, jer moral može postojati samo ako je slobodan, a autoritetom se ukida sloboda. Takođe i kad Pije IX smatra da je sloboda religije zabluda, a niko nikoga ne može sprečiti da veruje u šta hoće, te je zabluda kad se smatra, da da religija nije slobodna. To je naravno proklamovanje sugestivne kulture, koju i njegov sledbenik Lav XIII (1878-1903) potvrđuje. No još pre njih je Grgur XVI (1831-1846) 1832 u „Mirari“ napisao da je sloboda savesti ludilo, čime u stvari negira i pojam i postojanje savesti. Jer, ako čoveku govori neki unutrašnji glas koji nije slobodan, onda to nije savest nego sugestija. Tu spadaju i politikantska propovedanja o demokratskim slobodama i biranju „narodnih“ predstavnika, o tome da sudija može biti nezavisan od onog ko ga postavlja, i tako dalje. To sve pokazuje da te utvare. čak i kod nadprosečnih ljudi zamućuju zdrav razum i mišljenje. To je u većoj ili manjoj raeri slučaj i sa svim ljudima. Te - naravno ne samo sopstvene, koje neko sam proizvodi - te utvare sprečavaju čoveka da dođe do istine, da je sazna.
2.    Ako čovek vara druge ljude, ako im „podmeće nešto ispod žita“ i uopšte se ne ponaša „ljudski“ prema njima, on time stvara aveti koje ga guše i ne daju mu da ima saosećanja prema drugima, zatvaraju ga u samog sebe, otuđuju ga od sveta. Tu spadaju sve moguće podmuklosti. Na primer, ako se u tegle u kojima se obično prodaje kilogram neke namirnice zapakuje 900 grama i to na etiketi i napiše, ali jedva primetnim slovima; ili ako se objavi neki događaj, a prećuti ono što je u njemu suštinsko, a i onda kad se u razmaku od nekoliko minuta čuju dve suprotne tvrdnje; naravno i sve moguće reklame - i direktne i skrivene u neku „naučnu“ oblandu, kao i upotreba „nauke“ da bi se suzbila konkurencija na primer u lekovima. Takođe i ubacivanje svojih agenata u tuđu organizaciju da bi je minirali iznutra i drugo. I u ovom području svi ljudi greše. Danas je na primer vrlo rašireno povlačenje ljudi od sveta, uvlačenje u sebe, netrpeljivost prema drugima, neiskrenost u ponašanju, nepažnja i otuđivanje. To je u velikoj meri i posledica nedovoljno razvijenog čula za ja drugoga, kao i čula mišljenja, pa i čula govora. Te aveti i njih prigušuju.
3.    Ako jedan čovek navodi ili nateruje na bilo koji način drugoga da nešto radi što taj ne bi činio, onda takav čovek stvara sablasti koje se hrane njegovom voljom. Takav čovek gubi sposobnost za bilo kakvo činjenje iz ljubavi, pa time otpada iz razvoja ka slobodi i pada u stanja niža od čoveštva. Na to ukazuju u evanđeljima one pouke o sablažnjavanju (Mt.l8.6-9; Mk.9.42-48; Lk.17.1-2). I u ovome ljudi greše izvanredno mnogo, najčešće nesvesno greše, jer ne cene slobodu duše, žele da na neki način preovladaju dušama svojih bližnjih, netolerantni su prema njihovom mišljenju. U to spada i ubeđivanje i prinudno nagovaranje i savetovanje koje ne ide na buđenje drugoga i upućivanje na pravilno mišljenje, sa kojim on sam treba da donese odluku.
A koliko je to delikatna stvar, vidi se i po tome. što čovek kad dođe u neko društvo, on nesvesno svojom tugom ili razđraganošću odmah prenese to raspoloženje i na druge.
O ovim stvarima je sa stanovišta nauke o duhu Rudolf Štajner govorio, na primer i 04.06.1908. u Berlinu.[27] /77/. Svi ljudi u ovim stvarima nesvesno greše i zbog toga:
„Zakonodavac i sudija je samo jedan - koji može da spase i pogubi. A ko si ti što osuđuješ bližnjega?“(Jak.4.12)
Međutim, opasno je kad čovek svesno protiv toga radi, a pogotovu ako se uz to još bavi i nekim okultizmom. Jer svesna - dakle slobodna odluka da se protiv ovih moralnih načela radi ima daleko teže posledice za počinioca nego kad to čovek nesvesno ili podsvesno čini:
„Tako govorite i tako tvorite kao ljudi kojima će se zakonom slobode suditi. Jer sud nema milosti prema onom koji nije milost ukazivao; milost slavi pobedu nad sudom.“ (Jak.2.12-13,)
Tim gresima su opterećeni svi ljudi, a borba protiv tih greha sastoji se iz sledećeg:
1.  U zajedničkom bratskom trudu u saznavanju istina -i u razotkrivanju laži i zabluda.
2.  U saosećanju tuđih bolova i radosti - jednakom kao da su sopstveni.
3.                U|radom davanju i primanju svega što potiče iz slobodnog činjenja iz ljubavi.
Kad čovek u svome ja to osvešćuje i bdi da u tom smislu se i ponaša, onda se Hristos rađa u čovečijoj duši, na šta ukazuju one gore navedene reči Angelusa Sileziusa.
To su ideali, kojima - ako i ne mogu da se u potpunosti ostvare - treba ipak težiti. Oni treba da budu putokaz u borbi protiv zla.
Ovde treba skrenuti pažnju i na jedno vrlo rašireno shvatanje naročito kod vladajućih elita, Naime, da ako čovek nekom lukavošću ili čak i zločinima zagrabi tuđi imetak, pa od njega ništa ne zadrži za sebe, nego ga pokloni nekom drugom - na primer državi ili. nekoj grupi - da od toga neće.na njemu ostati nikakvi loši tragovi i posledice. To je posledica materijalističkog shvatanja, gledanja samo na ono što je čulima opažljivo - kao recimo samo na suze, a ne i na tugu. Pri tom se ono duhovno-duševno ne uzima u obzir, ne uzima se ona tuđa ucveljenost niti sopstvena lukavost. To izazivanje ucveljenosti i ta sopstvena lukavost ili zločinstvo, oni se ne mogu preneti sa plenom na drugoga. To ostaje kao teret u sopstvenoj duši i počinilac takvog dela moraće na bilo koji način da snosi posledice toga, da okaje svoj greh, kako bi svoju dušu od tolja oslobodio.
I tu se vidi ta zbrka u mišljenju kojim se odbacuje saznavanje duhovnih i duševnih činjenica, prema kojima čovek ostaje slep. Naravno da tu dolaze u obzir i izvesni neispravni ideali, kojima čovek teži da učini dobro nekoj grupi, pa makar to bilo na štetu neke druge grupe ljudi, ideali koji potiču iz grupnog egoizma, a ne iz ljubavi prema apsolutno celom čovečanstvu. Ljudi vrlo lako podležu takvim iskušenjima, posebno što im je skrivena istina o bezrođenosti, a često ne veruju ni u besmrtnost. Ne veruju u ono što stoji i u Starom i u Novom Zavetu, gde Bog (onaj koji je „sudija bogovima“) kaže ljudima: „Ja rekoh: bogovi ste“ (Ps.82.6 i Jn.l0.34). .Ne veruju da se i oni sami iz sveta duha spuštaju u svet čula, da bi u njemu iz svoje slobode stvarali moral, a takođe da je Hristos i u njima dokle god teže istini (Jn.15.4). Ne veruju da „je vladar ovoga sveta osuđen“ (Jn.16.11), a da on: „Kada govori laž,- od svoga govori, pošto je laža i otac laži.“ (Jn.8.44)
Pošto je čovek u mišljenju najsvesniji i ako sačuva svoje ja koje su i svi ljudi od Hrista dobili - ne utopi ga u neku grupu, već ga oseća kao jednako sa ljudima celog čovečanstva - onda:
„... i saznaćete istinu i istina će vas osloboditi“ (Jn.8.32) Međutim, lažni proroci stalno nastoje na tome da se skriva istina ili - što je isto - skriva znanje o Hristu. U vezi s tim se posebno na Zapadu napada „Pavlovo hrišćanstvo“, jer Pavle - sem konkretnih uputstava davanih za svoje savremenike - daje i objašnjenja koja su dragocena i to baš za ljude koji u ovoj kulturnoj eposi razvijaju svoju dušu svesti, objašnjenja koja većina današnjih ljudi može da shvati, a onda i da ih prihvati, te primeni u životu. Lažni proroci se na primer plaše sledećih Pavlovih reči, koje je uputio Kifi (Petru) zbog njegovog dvoličenja:
„... Mi smo po rođenju Judeji a ne grešnici iz mnogobožaca, ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan. ... Jer ja sam posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu žiirim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene. Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro.“ (Gal.2.15-16; 12.19-21)
A malo dalje:
„A pre no što je došla vera mi smo bili čuvani pod zakonom i zatvoreni - za veru koja je imala da se otkrije. Tako je zakon postao naš pedagog za Hrista, da mi budemo na osnovu vere opravdani. A pošto je vera došla, nismo više pod pedagogom." (Gal.3.23-25)
„Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu.“ (Gal.5.1)
Pošto pravednost ne dolazi posredstvom zakona, današnji lažni proroci proizvode bezbrojne zakone i to industrijski, sasvim automatizovano, a o čemu je već bilo govora, A što se tiče vere, to je - prema Rudolfu Štajneru – „snaga ljubavi koja se preliva“.
Lažni proroci se žestoko bore protiv tog Hristovog impulsa i svim silama nastoje da ljude podvrgnu pod zakon - i to njihov zakon., ne Mojsijev. Zato se negira i postojanje savesti, za koju Pavle kaže:
„Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi?“ (1.Kor.10.29)
Za borbu protiv tog impulsa za oslobađanje ljudi lažni proroci se udružuju i sa izrazito starozavetnim religijama, zasnovanim na Zakonu - jevrejstvom, Islamom i drugim koje sebe nazivaju hrišćanskim, a više ističu Stari zavet. Oni uzimaju u pomoć takođe i još starije religije, koje nisu bile u stanju da shvate onaj preokret koji se dogodio sa Hristovom žrtvom na Golgoti, nisu bile u stanju jer su zapale u dekadenciju.
Međutim, ni ovde nikako ne treba moralisati nego samo konstatovati činjenice. Naime, isto ovo forsiranje zakona i Starog zaveta nema jednako dejstvo na sve ljude. Na one za koje je Hristos visoko božansko biće, to deluje zavodnički i ometa ih u daljem razvoju ako mu se ne suprotstavljaju. Za one za koje je Hristos samo kralj ili učitelj, pa i prorok, to deluje tako da ih učvršćuje u neslobodi. A za one koji su zastali u razvoju ili koji su pali u divljaštvo od pre Mojsijevih zakona, to je uzdizanje bar na stepen Starog zaveta, da bi im zakon bio pedagog - kako kaže Pavle.
Pošto čovek sa sadašnjim stanjem razvoja svoje svesti nije u stanju da ispravno procenjuje kakve dalekosežne posledice imaju tako neki događaji u evoluciji čovečanstva, te da li su pojedini ljudi samo nesvesna oruđa u rukama nekih viših duhovnih moći ili svesno rade u ovom ili onom smislu, to je onda zbilja mudro da nikad ne treba nikog lično osuđivati. Mi ne znamo da li je na primer neki čovek zbog greha koji je počinio u nekom ranijem životu iz sadašnje podsvesti - ali iz pune svesti od pre sadašnjeg rođenja - odlučio da treba da bude ubijen ili mučen, kako bi se time popravio i postao savršeniji, a takođe ni da li je njegov ubica samo potpuno nesvesno oruđe kojim se to ostvaruje.
To su sve vrlo teška pitanja, ali je i to jedan od razloga zašto ne treba nikad osuđivati čoveka nego samo njegovo delo. A sem toga:
„Ne sudite, da ne budete osuđeni; jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, odmeriće vam se.“ (Mt.7.1-2)
Ali dela sama po sebi treba procenjivati, jer se time stvara moral, a to, je zadatak koji je u ovom svetu čula postavljen čovečanstvu: da iz ljubavi i slobode stvara moral. Ne da mu se moral odozgo propisuje, te da ga on samo automatski izvršava, da ga izvršava kao neslobodno biće.
Da čak ni mnogo viša bića od ljudi nisu pozvana za to da sude drugima, vidi. se i iz sledećeg:
„A arhanđel Mihailo, kada se svađao i prepirao s đavolom za Mojsijevo telo, nije se usudio da izrekne pogrdni sud, nego reče: „Neka te Gospod pokara“. Ovi pak hule na ono što ne znaju, a što kao nerazumne životinje po prirodi znaju, u tom propadaju.“ (Jud.9-10)
Kad ni Mihailo, arhistrateg arhanđeo Mihailo „nije se usudio, da izrekne pogrdni sud“, da li to sme čovek? Čovek koji svojom svešću treba da shvati i ovo:
„Odgovori im Isus: zar nisam ja izabrao vas, Dvanaestoricu? i - jedan od vas je đavo. (Jn.6.70)
Međutim, čovek treba da uočava dela, te da ih procenjuje da li su ona moralna ili ne. Jer:
„I reče svojim učenicima: nije mogućno da sablazni ne dođu, ali teško onome čijim posredstvom dolaze.“ (Lk.17.1)
Čovek treba i sebe i druge da brani od tih sablazni, ali nije njegovo da osuđuje one preko kojih te sablazni dolaze u svet, nego da nastoji da ih spašava, s puno ljubavi da ih spašava.
Pod uticajem u razvoju zaostalih bića - kako ljudi, tako i čisto duhovnih bića i nižih i viših od ljudi - nastalo je u istorijskom razvoju ljudi, posebno od početka XX veka, sasvim divljačko mahnitanje, a ono traje i danas. Za ta divljaštva su najodgovornije bilo javne bilo tajne vladajuće elite najcivilizovanijih naroda, iz njih su izlazile svakojake sablazni, a koje su vrlo razorno delovale na nedovoljno zrele i nedovoljno budne široke narodne mase. A sami ti širi slojevi njihovih naroda su odgovorni zbog svoje pasivnosti prema njima, zbog toga što ne nastoje ili nedovoljno rade na tome da te svoje vladajuće elite spašavaju od njihove sopstvene vlasti i vlastoljublja koji ih bacaju u ponor; ne gledaju u njima braću koju treba spasavati od moralnog greha koji se poslednjih vekova učvršćuje i produbljuje intelektualnim grehom.
Možda najsimptomatičniji primer za to je, što čak i najdobronamerniji ljudi koji uviđaju da treba nešto korenito menjati u postojećem društvenom sistemu, nikad ni ne pominju da treba bilo šta menjati u proizvodnji novca i njegovim manipulisanjam kao - takvim, nego samo o tome eventualno ko njega zloupotrebljava. A tim, sada nametnutim karakterom novca stvoren je i održava se moderni robovlasnički društveni poredak. Tim i takvim novcem se obilno plaćaju moderni goniči robova, a i razne vrste plaćenih ubica i nasilnika, a preko kojih se utiče na svakog ko stekne nekakvu vlast, pa makar taj imao i najbolje namere i po prirodi bio najčestitiji.
Pošto ovo poglavlje treba da bude pomoć ljudima posebno za izbavljanje iz intelektualnog greha, a preko njega i iz moralnoga i to pomoću ispravnog načina mišljenja pri saznavanju istina kako o svetu čula, tako i o svetu duha, ja ću ga završiti recima Jana Husa, kojima se on obraća na sve delove čovekovog bića, dakle na celog čoveka:
„Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči istinu, ljubi istinu, govori istinu, čuvaj istinu, brani istinu sve do smrti. Jer istina tebe čini slobodnim od greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite smrti.“






Napomene

50.  A.P.Shepherd and Mildred Robertson NIcoll: The Redemption of Thinking,
Hodder and Stoughton, London, 1956
51.  Novalis, Cafl Hanser Verlag, Miinchsn Wien, 1978; Band 1, str. 127 Frey-
berg, 11 Mai 1798 /Kenne dich selbst/ i Banđ 2, str.657, br.769
52.  Vojislav Janković: Slučaj "Slučaj papa", 2O11-2012
53.     Renate Riemeck: Glaube-Dogma-Macht, Uraehhaus, Stuttgart, 1985> str.95
54». Vojaslav Janković: Matematički pristup duhovnoj nauci, 1989-1990
55.  Ilija M.Pavlović: 27 mart 1941, Nova iskra, Beograd, 1997
56.  Peter de Rosa: Gottes erste Diener, iJraemersche Verlagsanstalt, Munchen,
1989, str. 117,-122
57.  Vladimir Dimitrijević: Gramatika ekumenizma, Biblioteka ohrana, Beograd,
2011, str. 175
58.  Olga i£etverikO¥a:Zavera papizma protiv hrišćanstva, Sveta Rusija,
Beograd, 2ul2, str.131-132
59.  Valter Dž.Fajt: Istina i naše vreme, Preporod, Beograd, 2005, str. 283,
193, 251, 352, 289, 290
61.    Angelus Silesius: Der cherubinische Wanđersmann, Diogenes, Zurich,
1979, str. 39
62.    Branimir Stanojević: Alojzije Stepinac - Zločinac ili svetac, Fova
knjiga, Beograd, 1986, str. 364
63.    Vidi 57, str. 267
64.    Der guropaer, Jg.l8/Nr.l, Fovember 2013,"Cleopatra's Meedles": Obelisken
als okkulte t>ymbole retardierende Krafte in Rom, od Franz-jiirgen Rommeler
65.    Rudolf Steiner: Die Mission einzelner Volksseelen im Zusammenhange mit
der germanisch-nordische Mythilogie, GA 121, predavanje 12.6.191U
66.    Atanasije Sakirelos: Jedinstvo "crkava" se dogodilo, Atina, 2007,str.25
67.    Kudolf Steiner: Geschicht.liche Symptomatologie, GA 185, predavanje
19.10.1918 u Dornach-u, citat str. 48
68.    Der Etaropaer, Jg.l8/Nr.'2/3 December/Januar 2013/14, Der Menschheits-
reprasentant im Alten A"gypten, od Johannes Greiner
69.    Vidi 51, Banđ 1, str. 406
70.    Vidi 66, predavanje 26.10.1918, str.110
71.    Vidi 66 i 69, citat na str.111
72.    Vidi 66, predavanja od 2.11.1918 i 3.11.1918 sa citatimataa s.2O9 1)217'
73.    Vojislav Janković: Povesna simptomatika, 2005, str.179-199 i Povodom
knjige "Masonski red" od Anri Tor-Nugesa, 2006
73' Rudolf Steiner: Der Goetheanismus, ein Wmwandlungsimpuls und Auferste-hungsgeđaake, GA 188, str. 163
74.    Vojislav Janković: Tročlano društveno uređenje, 2006
75.    Vojislav Janković: 0 nauci, 2001, pod 25. Opseđnutost"
76.    Vidi 54, str. 181-182
77.    Buđolf Steiner: Das Hereinwirken geistiger Wesenheiter* in den Menschen,
GA 102, predavanje 4.6.1908
Ova dva poglavlja pisana u Beogradu od 15.10.2013 do 17.1.2ul4 godine
Vojislav Janković
Sadržaj
                                         
I. 1. Polazne postavke                                                                       1
2.    Primeri i upozorenja                                                            6
3.    Iz novije istorije Srba   '                                                      11
4.       Jedna zavera                                                                    19
5.       Red Sv.Jovana Jerusalimskog                                             22
6.       Frazerstvo                                                                       36
7- tesecij
II.8. Nešto 0 antropozofij'i                                                               58
9. Meke antropozofske dopune                                                 69
10.    Spašavanje mišljenja                                                         84
11.    Za razmišljanje                                                                 96
Napomene                                                                   .  119




[1] A.P.Shepherd and Mildred Robertson Nicoll: The Redemption of Thinking, Hodder and Stoughton, London, 1956
[2] Novalis, Carl Hanser Verlag, München - Wien, 1978; Band 1, str. 127, Freyberg, 11 Mai 1798 (Kenne dich selbst) i Band 2, str.657, br.769
[3] Vojislav Janković: Slučaj „Slučaj papa“, 2011-2012
[4] Renate Riemeck: Glaube-Dogma-Macht, Uraehhaus, Stuttgart, 1985, str.95
[5] Vojislav Janković: Matematički pristup duhovnoj nauci, 1989-1990
[6] Ilija M.Pavlović: 27 mart 1941, Nova iskra, Beograd, 1997
[7] Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Draemersche Verlagsanstalt, München, 1989, str. 117,-122
[8] Vladimir Dimitrijević: Gramatika ekumenizma, Biblioteka ohrana, Beograd, 2011, str. 175
[9] Olga Četverikova: Zavera papizma protiv hrišćanstva, Sveta Rusija, Beograd, 2012, str.131-132
[10] Valter Dž. Fajt: Istina i naše vreme, Preporod, Beograd, 2005, str. 283, 193, 251, 352, 289, 290
[11] Angelus Silesius: Der cherubinische Wandersmann, Diogenes, Zurich, 1979, str. 39
[12] Branimir Stanojević: Alojzije Stepinac - Zločinac ili svetac, Nova knjiga, Beograd, 1986, str. 364
[13] Vladimir Dimitrijević: Gramatika ekumenizma, Biblioteka ohrana, Beograd, 2011, str. 267
[14] Der Europäer, Jg. 18, Nr. l, November 2013, „Cleopatra's Needles“: Obelisken als okkulte symbole retardierende Kräfte in Rom, od Franz-Jürgen Rőmmeler
[15] Rudolf Steiner: Die Mission einzelner Volksseelen im Zusammenhange mit der germanisch-nordische Mythilogie, GA 121, predavanje 12.6.1910
[16] Atanasije Sakirelos: Jedinstvo „crkava“ se dogodilo, Atina, 2007, str.25
[17] Rudolf Steiner: Geschichtliche Symptomatologie, GA 185, predavanje 19.10.1918. u Dornach-u, citat str. 48
[18] Der Europäer, Jg.l8, Nr. 2/3 December/Januar 2013/14, Der Menschheits-reprasentant im Alten Ägypten, od Johannes Greiner
[19] Novalis, Carl Hanser Verlag, München - Wien, 1978; Band 1, str. 406
[20] Rudolf Steiner: Geschichtliche Symptomatologie, GA 185, predavanje 26.10.1918, str.110
[21] Rudolf Steiner: Geschichtliche Symptomatologie, GA 185, citat na str.111
[22] Rudolf Steiner: Geschichtliche Symptomatologie, GA 185, predavanja od 2.11.1918 i 3.11.1918 sa citatima na str 209 i 217
[23] Vojislav Janković: Povesna simptomatika, 2005, str.179-199 i Povodom knjige „Masonski red“ od Anri Tor-Nugesa, 2006
[24] Rudolf Steiner: Der Goetheanismus, ein Umwandlungsimpuls und Auferste-hungsgedanke, GA 188, str. 163
[25] Vojislav Janković: Tročlano društveno uređenje, 2006
[26] Rudolf Steiner: Der Goetheanismus, ein Umwandlungsimpuls und Auferste-hungsgedanke, GA 188, str. 163
[27] Vojislav Janković: Matematički pristup duhovnoj nauci, 1989-1990, str. 181-182