10. Spašavanje mišljenja
Pod ovim nazivom su dva
Engleza koji su prihvatili impuls duha svoga naroda izdali prevod malo pre
pomenuta tri predavanja koja je Rudolf Štajner O Tomi Akvinskom održao u
Dornahu 22, 23. i 24 maja 1920. godine, a u istoj knjizi su dali i svoje vrlo studiozno
napisane priloge i objašnjenja.[1]
A.P.Shepherd i Mildred
Robertson Nicoll su ne samo dobro upoznati sa antropozofijom, nego su prilikom
izdavanja ove knjige dali i vrlo dragocene. podatke iz drugih izvora. Njihovi prilozi i napomene dati
su otprilike na isto toliko strana kao i
prevod pomenuta tri predavanja. Iz toga se može zaključiti da je njima posebno
stalo do toga da se suprotstave neispravnim - nehristovskim impulsima, onim
neispravnim misaonim impulsima koji su u engleski narod ubačeni preko izvesnih njegovih pripadnika - naravno i
drugih.
I ovde ne treba
moralisati, nego samo utvrđivati činjenice. Ako se zna da su preko izvesnih
pripadnika engleskog naroda u njega ubačeni izvesni neispravni impulsi, onda se
na znanju o takvim impulsima ojačavaju izvesne sopstvene snage i sposobnosti, te se
njima bolje može suprotstaviti i bolje raditi u Hristovom smislu.
„... Pogreška nam izoštravaše
um ...“ - kako bi to rekao Novalis. Sem toga: „...Zlo je nužna iluzija
- da bi se dobro ojačalo i razvilo -...“.[2]
Za unošenje te „nužne
iluzije“ u engleski narod može se kao najsimptomatičniji uzeti impuls dat preko Fransisa Bekona (Francis
Bacon, 1561-1626), koji je - prema Rudolfu Štajneru - ista individualnost kao i
Harun al Rašid (786-809). Bekon je živeo u
vremenu kad je čovečanstvo već u velikoj meri zapadalo u intelektualni greh. Za razliku od dobro poznatog pada u
moralni greh početkom istorijskog perioda, čovečanstvo je razvijajući
intelektualizam počev od III ili IV veka,
posebno od XV veka počelo da zapada sve više i u intelektualni greh. Ja
sam o tome pisao u spisu „Slučaj 'Slučaj papa“ pod „E. Neka objašnjenja“.[3] Preko
iste te individualnosti Bekon-Harun al Rašida u Zapadnu Evropu su uneti vrlo snažni impulsi suprotni
hrišćanstvu.
S druge strane, Jovan
Bogoslov ukazuje na nešto suštinsko u razvoju čovečanstva:
„... i saznaćete istinu,
i istina će vas osloboditi.“ (Jn.8.32)
„... ako ko održi moju
reč, neće viđeti smrti doveka.“ (Jn.8.51)
„Reče mu Isus: ja sam put i istina i
život;...“ (Jn.14.6)
Prema tome, svako
saznavanje istine jeste saznavanje Isusa Hrista, a istovremeno i primanje
Hrista u sebe i oslobađanje od prirodnih nužnosti, ali ne i rasplinjavanje u nekoj
opštoj duhovnosti koja bi bila neka vrsta smrti, već individualni život u
Hristu. A za saznavanje istine potrebno je ispravno mišljenje, potrebno je da
se ono spase od tog pada u intelektualni greh. Sa tim je takođe povezano i što se Hristos naziva
Spasiteljem – naravno ne samo zbog toga, nego i zbog spašavanja i od moralnog greha i drugog,
a s tim u vezi su i ova dva predstavnika pravog duha engleskog naroda sasvim opravdano dala i naziv
ovoj knjizi „Spašavanje mišljenja“.
Oni koji vladaju ili
žele da vladaju drugima svesno ili - najčešće -instinktivno nastoje da ljude
što više uvuku u taj intelektualni greh, da ih u njemu zarobe, pa i da ih vrate
u neko od stanja svesti kakvo su ljudi imali još pre razvoja intelektualizma. Na ljude sa
nekadašnjim stanjem svesti mogu se vrlo lako primeniti i nekadašnja magijska
delovanja, a koja su pre više hiljada godina i bila na neki način opravdana. No
pošto je intelektualizam ipak došao kao izvesan prirodni i nužan stupanj razvoja
čovečanstva, vladajući krugovi nastoje da se ljudi u njemu ne probude, jer bi
time oni izgubili svaku moć kojom vladaju drugima. Zbog toga oni nastoje na
širenju svakojakih neistina i nelogičkih rasuđivanja, nastoje na tome da se
širi što veća zbrka u mišljenju, pa i da ljude odvrate od mišljenja o suštinskim stvarima, da ih
usmere samo na najbanalnije životne potrebe odnosno na zadovoljavanje najnižih svojih
strasti i nagona, a ne da pomoću mišljenja i intelekta osveste i pad u moralni
greh. Šta više, da se još i ponose onim čega bi se pametan stideo, pa i da propovedaju nešto što
samo sebi protivreči, na primer „jednopolarnost“.
Tako se i pripadnici
organizacija koje daju ton u kulturnom životu ponose sa svojim monopolom u obrazovanju i
vaspitanju kojim se proizvode duševna nedonoščad sa zbrkanim mišljenjem, ponose
se što su ljudima pružili slobodu za iživljavanje svojih životinjskih nagona i
ubedili ih da nagoni, ono što ih nagoni, znače slobodu kad se ne obuzdavaju, ponose se
što su uveli „pravne države“ sa nebrojenim hiljadama zakona kojima se sva vladarska bezakonja
legalizuju, ponose se što oni mogu da se prejedaju dok drugi umiru od gladi i
tako dalje. Naravno da su takvi ljudi sami najdublje pali ne samo u moralni
nego i u intelektualni greh, te ih treba spašavati. Spašavati ih iz tih „nužnih
iluzija“ uz pomoć Hrista Spasitelja tako, da se kroz REČ i moral i intelekt u
jedno spoje u duševnostima ljudi, te da takva njihova reč bude jedini impuls za
njihovo delovanje.
Pošto je ova gore
pomenuta knjiga važan doprinos za izbavljanje ljudi iz tog intelektualnog
greha, ja ću bar u najkraćim potezima izneti njenu sadržinu. nešto što ja budem dodavao
biće dato u ovakvim zagradama: /.../, a objašnjenja pisaca u ovakvim: (...).
U "Uvodu"
su pisci naveli da prevedena predavanja nisu neka studija tomizma, već buđenje
razumevanja odnosa između duha i materije, nasuprot naučnog materijalizma koji to deli
na sfere vere i razuma. Dat je razvoj misli u Evropi od Avgustina do danas, a u
čemu tomizam ima jedinstven položaj.
U vreme održavanja ova tri predavanja 1920.
ona su ostala gotovo nezapažena, mada. su
ona pokušaj spašavanja moderne misli od okova svojih sopstvenih predrasuda.
Posle navođenja nekih
sadašnjih shvatanja oni skreću pažnju i na umetnički i dramatski način
izlaganja u ova tri predavanja Rudolfa Štajnera.
I. Predavanje „Toma i Avgustin“, 22.05.1920.
Papa Lav XIIIje (04.08.l879) tomizam proglasio zvaničnom filozofijom rimokatoličke crkve.
To je bilo pred sam
početak razdoblja u kojem je arhanđeo Mihailo preuzeo duhovno vođstvo
čovečanstva, a ubrzo posle Prvog vatikanskog koncila, kad je 1870. proglašena dogma o
nepogrešivosti pape „ex catedra“.
/Taj proglas o tomizmu
ujedno znači da nikakvo dalje filozofiranje nije ni potrebno ni dozvoljeno i da
mišljenje ljudsko ima da se zaustavi u razvoju na onom stupnju koje je dostiglo
u XIII veku, iako je tad preko delovanja Helene Petrovne Blavacke
i drugih već najavljivan kraj Mračnog doba – Kali Juge1899. To je bilo odmah posle
Berlinskog kongresa 1878, kad su velike sile delile Tursku carevinu na Balkanu bez učešća bilo kakvog predstavnika
Balkanskih naroda, kad su u stvari između
sebe delile ko će koju od tih državica eksploatisati. A ubrzo posle toga
- l884. - Belgija, Engleska, Francuska, Nemačka,
Portugalija i Španija u Berlinu između sebe na geografskoj karti dele Afriku; te su granice i danas vidljive - naročito
one koje su ucrtane lenjirom, s tim
što je Nemačka svoj deo izgubila u Prvom svetskom ratu. Povezanost tih događaja
treba posebno proučiti, jer u to vreme već padaju i pripreme za ono što se
naziva „Prvi svetski rat“, pošto ni te tako dobijene teritorije nisu bile
dovoljne za apetite vladajućih elita ovih velikih hrišćanskih naroda.
Ta povezanost se vidi i
u tome, što je elita koja je u duhovnoj oblasti zastupala nepogrešivost pape,
borce protiv toga izopštavala iz zajednice vernih, a elite koje su zastupale
svoju nepogrešivost u političko-pravnoj oblasti borce protiv toga izopštavale iz zajednice živih,
a i jedni i drugi su od svojih nepogrešivosti sticali privilegije i u
privrednoj oblasti. Sem toga, iz tih nepogrešivosti nastali su i „nosioci kulture“
i rasisti, i drugo.
Lav XIII je i Ćirila i Metodija 1880. proglasio za katoličke svece,
iako su ih rimokatolički biskupi svojevremeno isterali iz Moravske. Da li to znači da je on time i te
biskupe i njihovog poglavara koji im je to odobravao automatski proglasio za
jeretike? Od njega potiču i „hrišćanske demokratije“, te se smatra da je on
radnički papa./
Toma Akvinski „(1225-1274)
je pokušavao da jasnom misli shvati problem sveta.
Tomizam je nešto krajnje
bezlično, koje se izražava preko ličnosti Tome. Nasuprot tome, kod Avgustina /354-430/
kao prethodnika tomizma sve je lično.
Između njih dvojice su
bila dva značajna događaja: Justinijan (527-565) 529. zatvara filozofsku školu u Atini i proteruje
filozofe, a 543. proglašava Origena jeretikom.
Avgustinov otac je bio
pagan, a majka pobožna hrišćanka. On je bio prvo privučen školom skeptika, pa
neoplatonizmu, pa maniheizmu, zatim hrišćanstvu.
Maniheizam je u Aziji
osnovao Persijanac Mani, a raširio se i preko Severne Afrike i Zapadne Evrope. On
je bio i protiv paganstva i protiv Starog Zaveta i judaizma, ali je malo delovao na
istoriju. On je odbacivao razlikovanje „duha“ od „materije“, jer se duhovno manifestuje
u materiji.
Avgustin traži nešto
duhovno što je slobodno od bilo čega vezanog sa čulima i time je prethodnik
vremena duševne evolucije čovečanstva - eri buđenja svesti o individualnosti - u
kojoj „duša ima da se bori da se oslobodi od gledanja materijalnoga u smislu
duhovnog i duhovnoga u smislfcl materijalnog..“
Grci - pa i Platon -
govore o idejama kao nečem što opažaju u spoljašnjem svetu, ne prave razliku između
mišljenja i spoljašnje delatnosti čula.
Maniheizam je
pohrišćanska varijacija - sa orijentalskom nijansom - nečega što je postojalo kod Grka. Pa i
Aristotel, mada je došao do nekog shvatanja apstraktne misli slobodne od čula,
on ipak govori o pojmovima kao da pripadaju spoljašnjem svetu kao i čulni opažaji.
Avgustin se već uzdiže do misli slobodnih, od
opažaja čula.
Neoplatonizam je stajao
na kraju grčke filozofije, u centru je bio Plotin (205-270). Za njega čulna iskustva
jedva da postoje. Dok se mi danas zaustavljamo na pojmovima dobijenim iz čulnih opažanja, za
Plotina postoji duhovni svet iznad pojmova, svet realnosti misli. Za njega
postoji jedan sveopšti svet ideja, u koji spada i duša. Duša - psihe se razvija iz tog sveta ideja, pa
onda ima iskustva o njemu. Kao što svet ideja stvara dušu, tako duša stvara
materiju u koju se utelovljuje. Tada počinje individualisanje, jer duša na
drukčiji način učestvuje u tom čitavom svetu ideja prema tome sa kakvim se telom
sjedinjuje.
Za plotiniste ne postoje
apstraktni pojmovi. Ideje su izraz sveta misli, sveta duha; one su objektivne realnosti.
Svet pojmova je najniži nivo prodiranja
duha, a najviša tatčka koju dostiže individualna duša u iskustvima normalne
svesti. - Sa višim razvojem dolazi se iznad sveta ideja, na „Jedno“, što prema sadašnjoj nauci o duhu odgovara
imaginaciji.
Za Plotina je čovek
individualnost kad je prepoznao da njegov život doseže gore do nečeg duhovnog što je s
one strane individualnosti. a danas
su ljudi naviknuti da se
pružaju ka dole ka stvarima čula. Za njega je čitav svet u pravom smislu jedna duhovna
realnost.
Za razliku od maniheizma - kao i od Plotina -
Avgustin nastoji na iskustvu duše o duhovnome potpuno oslobođenom od iskustva čula.
Kao što je kod Plotina sačuvano
nekadašnje opažanje sveta ideja kao manifestacije duhovnog sveta odozgo, tako je Avgustin
prethodnik vremena kad ljudi to više nisu mogli. On se stoga obraća Bibliji i hrišćanstvu.
Avgustin pomoću
neoplatonizma i plotinizma pokušava da razume duhovni svet iz kojeg je sišao
Hristos, On pomoću plotinizma objašnjava Trojstvo, a to je prihvatio i Skotus Erigena (Scotus Erigena, oko 833
do 880). On to čini sa apstraktnim pojmovima
i dovodi to na sledeći način u vezu:
Jedno………
|
Bivanje…………
|
Otac
|
Svet ideja….
|
Svesno…………
|
Sin
|
Psihe………
|
Život ili ljubav…
|
Sveti Duh
|
Avgustin znanje dobijeno
od Plotina prenosi na razumevanje Biblije.
(Prema Avgustinovom spisu
„Ispovesti“ Bog Otac jeste bivanje; svesno kao predstavljanje sebe
jeste Sin; a htenje ili ljubav u kojoj se bivanje i svesno obuhvataju jeste
Sveti Duh.
Otud ideja da Sveti Duh proizilazi i
iz Oca i iz Sina.)
/Avgustin je kao episkop
Mipona u Numidiji - u sadašnjem Alžiru - svakako imao jakog uticaja na hrišćane
u Španlji, tako da je „fllioque“ – „i Sina“ -prvi put proglašeno na sinodu u
Toledu 589. što je zatim na sinodu u Ahenu 809. izričito potvrđeno.[4]/
Avgustin se pridržava
plotinizma za objašnjenje čovečanstva, ali je to za njega teško, jer se on već razvija
kao individualni čovek, kao prethodnik sadašnjosti. On je bio jedan od prvih koji je osećao
individualnu prirodu čoveka i ličnu odgovornost, te je to u njemu bio
subjektivni konflikt.
Posle zatvaranja
Filozofske škole u Atini, kad su poslednji sledbenici Platona i Plotina našli
pribežište u Persiji - u Gondi Šapuru, u Zapadnoj Evropi je izgubljena sposobnost
gledanja u dunovni svet i ostala je samo filtrirana grčka filozofija koju je Aristotel ostavio,
ali samo u fragmentima. Njen azijski ogranak došao je u Evropu preko Arabije, ali sad bez svesti o stvarnom svetu
ideja i bez tragova plotinizma.
U Zapadnoj Evropi je tako
došlo do toga da čovek mora da to duhovno izvede iz sebe samog, kao neku
apstrakciju iz sopstvenog iskustva, na primer iz opštih pojmova „lav“, „vuk“ i drugog.
(„... Sve dotle dok čovek
to duhovno opaža u fizičkim stvarima koje su oko njega, on ne može imati svest koja
bi dopustila da se u njoj rodi impuls slobode. Rađanje impulsa slobode je nužno praćeno
gubitkom duhovnog gledanja, Čovek treba da sebe nađe napuštenim od božanskog i
duhovnog kada gleda van na spoljašnji svet. Impuls slobode neizbežno obuhvata to
da, ako čovek treba da ina ponovo gledanje duhovnoga, on mora da se napregne
unutra i da ga iznese iz dubine svoje
sopstvene duše.“ - Rudolf Štajner „Uskrs - praznik opominjanja“.)
U srednjovekovnoj crkvi
postavljalo se pitanje, kakav je odnos između pojmova slobodnih od čula i
univerzuma. To je postavljeno i pred Albertusa Magnusa i pred Tomu Akvinskog, a
kasnije u realizmu i nominalizmu.
Srednjevekovni
skolastičari su postavljali pitanje o odnosu prema svetu, o kojem se zna samo iz pojmova koji
potiču iz sopstvenog iskustva individue.
„Za Avgustina
čovečanstvo kao celina ostaje realnost; za Tomu Akvinskog je svaki pojedinačni čovek bio
individualan.“
II. predavanje - "Suština tomizma", 23.05.1920
Razvoj duše zapadnog čovečanstva doveo je do
skolastike, jer su ljudi sve više težili
unutrašnjoj svesti o sebi. To je dovelo i do konflikta u dušama Tome i Albertusa Magnusa.
Na prvi pogled izgleda
da su oni hteli samo da stvore logičku harmoniju između avgustinizma i aristotelizma. Toma Akvinski (1225-1274)
je bio predstavnik ideja crkve, a Albertus
Magnus (1193-1280, učitelj Tomin) visoko razvijene filozofije.
Taj nekadašnji sistem
misli najvećim delom nije preživeo u zapadnom svetu u vremenu od XV veka do
danas. Za današnjeg čoveka je neverovatno posebno shvatanje Avgustinovo o
predestinaciji, jer se kristalizovala individualnost. Međutim, ostala je privrženost
crkvi. Stoga je crkva tražila izlaz iz toga, a i sam Avgustin se još borio
protiv Pelagiusa (V vek) koji je odbijao njegovo učenje, jer je Pelagije već imao
osećaj o individualnosti. Ovo teološko pitanje je ostalo nerešeno.
Kod skolastičara se
probijala svest o individualnosti i oni dolaze do savršenstva logičkog prosuđivanja i
logičke tehnike. Takva egzaktnost misli nije postojala ni pre ni posle skolastike.
I Albertus i Toma su bili
pod uticajima starijeg vremena, ali nisu bili svesni toga.
U VI veku je na polu misteriozan način u duhovni život Evrope
došlo ime „Dionizije Areopagit“.
Njegova filozofija je bila pristupačna od VII ili VIII veka sve do vremena Tome Akvinskog.
Po Dioniziju ima dva puta
do Božanskog. Prvi, traženjem savršenstva u spoljašnjim stvarima, te vraćanje na
Božansko Apsolutno Savršenstvo, kojim se manifestuje sopstveno biće, a istovremeno i
individualisanje i razlikovanje. Drugi je da čovek oslobodi sebe od svega što
zna o stvorenim stvarima, da se prenese u stanje duše u kojem ne zna ništa o
svetu; tada saznaje Boga, „Bezimeno“. Oba ova puta su ispravna, ali svaki za
sebe ne vodi ni do čega - samo oba
zajedno.
To je živelo i dalje u
filozofiji Zapada, te i kod Skotusa Erigene (oko 833-880), koji je jako uticao
na Albertusa i Tomu.
(„Jovan Skotus Erigena je bio posmatran
kako kao zakasneli neoplatoničar tako i kao prvi od skolastičara. ... Za
njegovo najveće delo „De Divisione Nature“ je 1225. papa Honorije III doneo presudu da bude
spaljeno ...“ -Thomas Whittaker u „The Neoplatonists“)
Osnovne činjenice nauke o duhu ponovo
otkrivaju ono što je dato u platonizmu, mada
se to danas izražava u drukčijem obliku.
Šest vekova pre Plotina
Aristotel isti pogled na čovekovu prirodu daje više racionalno i sa više
fizičkim pojmovima, a to je primio od Platona i još ranijih izvora na koje se Platon oslanjao;
on to izražava u apstraktnim pojmovima. Albertus i Toma su to znali, a takođe i da su
drugi pre Aristotela to primali u
direktnim intuitivnim opažanjima.
Pojmovi koje skolastika
daje u čistoj dijalektici i preciznoj logici izvedeni su iz onoga što je
preživelo iz učenja prošlosti. - Pošto su ti pojmovi živeli u dušama skolastičara,
oni su se suočili s posebnim problemom znanja i realnosti. Kad svest o individualnosti još
nije bila razvijena, taj problem skolastičara ne bi mogao postojati:
„Jer reči 'shvataaje' i 'intelekt'
u tom ograničenom smislu u kojem ih mi danas upotrebljavamo, nađene su po
prvi put u terminologiji skolastike i. proizvod su čovekove svesti o_ sebi samom kao
individui.“
Ukoliko smo mi izdvojene
individue, postoje razlike u našem načinu mišljenja, ali to nema veze s logikom
kao takvom:
„Logička i dijalektička
misao jeste proizvod zajedničke ljudske prirode čovečanstva, izdiferencirane u
individuama.“
Dobivši svest o
sopstvenoj individualnosti, čovek oseća da se u njemu samom pojavljuju misli. Ima misli
koje mu daju sliku o svetu, zatim misli u snovima, pa u mašti. Opšti pojmovi
kao što je čovečanstvo, rod lavova ili vukova su skolastičari nazivali
univerzalije; to nisu samo naše ideje kako to tvrde nominalisti.
Roscelin (rođen sredinom XI veka) je
izneo teoriju da su opšti pojmovi -univerzalije - samo reči i imena.
Crkva je ta učenja na sinodu u Soasonu (Soisson 1092.) proglasila jeretičkim.
Tradicije od Plotina i
Dionizija Areopagita koje su prošle kroz duše Avgustina i Skota Erigene
delovale su na Albertusa i Tomu. Oni su znali da je bilo ljudi koji su mogli da
gledaju duhovni svet, u kojem su nematerijalna bića koja Toma naziva anđelima. Oni su smatrali da je ovaj svet otkrivenje duhovnog sveta, da je u svet prirode
duhovni svet usadio te realnosti kao
što su minerali, biljke, životinje. - Pošto je kod njih ostalo verovanje da se visoko iznad apstraktnih pojmova nalazi duhovna realnost, njima se nametalo pitanje: „Šta je ta realnost
koju izražavaju apstraktni pojmovi?“
Prema tome kako čovek
doživijuje odnosno dolazi do opštih pojmova, oni razlikuju tri forme koje su suštinski
identične: universalia post res,
universalia in rebus i universalia ante res /posle, u i pre stvari/.
Običan čovek vidi
universalia post res; Platon može da
vidi universalia in rebus; Plotin
može da vidi universalia ante res.
Ono što je za ljude bilo
gledanje i što se objavljivalo kao realnost duhovnog sveta, to je za skolastičare
moglo da se dostigne samo tačnošću misli, gipkošću razuma i bistrinom logike:
„Problem, koji je
ranije bio rešavan neposrednim gledanjem, bio je sada spušten u_ sferu misli
i_ razuma. To je bit učenja Albertusa i Akvinskoga, bit skolastike. Pre svega skolastika
je znala puni razvoj svesti čovekove individualnosti do kojeg je došla njena epoha, pa je ona
gledala sve probleme u njihovom racionalnom i logičkom obliku, u obliku onakvom
u kojem mislilac mora da je shvati. Prava
borba skolastike bila je da se pomoću misli uhvati u koštac sa svetskim
problemima o prirodi duhovne realnosti.“
Pošto je s jedne strane
bilo sve ono do čega je mogla da dođe misao i logika, a s druge strane crkvene
dogme, Toma nastoji da njih logički dokaže, a za Sveto Trojstvo tvrdi da nije
suprotno razumu, iako se ne može dokazati.
Skolastika se suočavala s
pitanjem: „Dokle ljudski intelekt može da dođe svojom sopstvenora snagom?“. Raniji
mislioci su čak došli do toga da nešto može biti istinito teološki, a pogrešno filozofski.
Postojala je čak i
doktrina o „duploj istini“, a Albertus i Toma su nastojali da harmonizuju sadržinu razuma i sadržinu vere, da
otklone kontradikcije između njih.
(Teorija o „duploj
istini“ potiče od arapskih filozofa, Zbog čega je nastao antagonizam između njih i
islamskih teologa, te su u strogo islamskim zemljama oni ućutkani. Međutim,
njihova filozofija je preko Španije prodrla u Evropu zajedno sa tom teorijom o „duploj istini“.
Nju je crkva osudila kao jeres.
Kasnije, kad je aristotelizam prihvaćen u Evropi kao izmirenje novog učenja sa hrišćanskim
verovanjem, uzeto je da je ta prividna kontradikcija pošledica toga što je čovek „pao“ u razumu
kao i u moralnoj prirodi. - Prema Štajneru, Toma je odbacio tu ideju o
zavođenju razuma i zamenio je idejom o nesposobnosti razuma zbog nasleđenih
ograničenja čovečije fizičke prirode da prodre u carstvo više teologije, koja
se može saznati samo verom.)
/U ovom spisu je već
bilo govora o padu u intelektualni greh. Iako je to počelo još ranije - što se
vidi i na primeru Roscelin-a - najdublji pad u intelektualni greh je počeo od XV veka, dakle posle Tome. Zato on odbacuje ideju o zavođenju razuma
- nije sagledavao ono što je u manjoj meri još pre njega počelo. A sam proglas Lava XIII o tomizmu
značio je sprečavanje suočavanja sa činjenicama razvoja sveta i još veće razdvajanje
znanja od verovanja. To je onda zavelo i umetnost, koja je sve više gubila
sposobnost da nešto duhovno izražava u mrtvoj materiji, te se svela uglavnom na
to, da to mrtvo oblikuje na tako zvani „realistički način“./
Albertus i Akvinski su
imali da se rasprave i sa drugim filozofskim pravcima, sa maniheizmom i sa islamskim
i arapskim. Tako i sa Averoem (1126-1198, muhamedansko-španski filozof), koji
je tvrdio da čitavo čovečanstvo ima samo jedan intelekt, te da nema besmrtnosti
u smislu individualnog preživljavanja posle smrti, već samo univerzalni duh. Na
suprot tome Toma je tvrdio da čovek pomoću toga što je u njemu univerzalno, da on oblikuje
svoju individualnost i da to
nosi u duhovni svet. On i Albertus time ukazuju na egzistenciju posle smrti,
ali da ona ne postoji pre rođenja. To je i stanovište Aristotela. Toma je vrlo
opširno pisao o kosmologiji, a Albertus o istoriji prirode. Oni smatraju da se
intelektom ne može dostići do sve visine sa tačnom logikom i dijalektikom i da se tu sad ulazi
u region vere, a oni ne protivreče jedan
drugom.
Toma smatra da se razumom
može doći do monoteističke slike Božanstva kakva je data u Starom Zavetu kao Jehova.
Ali do Hrista se mora doći putem vere, a ne snagom sopstvenog intelekta.
Pripadnici teorije o „duploj
istini“ - koju su skolastičari poricali - nisu smatrali da su to dve suprotne
istine, nego da je to zbog pada čovekovog. Sve do Albertusa i Akvinskog tinjalo je to pitanje: „Da
li mi originalni greh nismo uneli u svoje
mišljenje, u ono što mi gleiamo kao razum u sebi?“. Stoga su skolastički mislioci pre
njih dvojice govorili o „duploj istini“. Oni su se pitali: „Kako Hristos spašava u nama istinu
našeg razuma kad ona protivreči duhovnoj istini otkrivenja?“. Ali rani skolastičari nisu imali snage mišljenja ni logike
da odgovore na to pitanje.
No Albertus i Akvinski
su smatrali da je nemoguće da čovekov normalni razum bude okaljan grehom.
Problem hristologije je
osnovni problem skolastike. Skolastičari nisu bili u stanju da odgovore na pitanje: „Kako
Hrist ulazi u čovečije mišljenje?“. Ono je pokretalo njihove duše.
Važnije je pogledati šta
se nalazi iza pitanja koja su sebi postavljali skolastičari, nego šta su
pronalazili sa svojom savršenom logičkom tehnikom, pošto nisu dovoljno napredovali u
svojoj hristologiji, Albertus i Akvinski su razumu poricali pravo da pređe prag
koji bi vodio u duhovni svet. Skolastika nije odgovorila na pitanje: „Kako može čovečije mišljenje
da se razvije na gore do gledanja
duhovnog sveta?“. Nije u pitanju sadržina njene filozofije, nego pitanje koje
iz nje proističe: „Kako može čovek da hristologiju unese u mišljenje? Kako može
mišljenje da se učini Hristu slično?“.
Na to svetsko istorijsko
pitanje Toma Akvinski nije mogao da odgovori sve do svoje smrti 1274. Ono se još uvek postavlja u duhovnom
životu Evrope. To nasledstvo skolastike
preživelo je do danas.
III. predavanje – „Tomizam u sadašnjosti“, 24.05.1920.
Skolastika je imala da se
suoči sa buđenjem svesti čovekove individualnosti. Ta svest se stalno
razvijala, ali nije mogla da novo stečeno znanje iznese do starog nivoa
spiritualne sadržine, pa ni u neoplatonizmu ni učenjima Dionizija Areopagita i Skota
Erigene.
Taj problem odnosa
čovečanstva prema čulnoj i duhovnoj realnosti ostao je i do danas.
Toma Akvinski je došao do
zaključka da psihički element radi na organizmu tela; da u čovekovo fizičko nasleđe
po rođenju ulazi čist intelekt, ali bez ideje o preegzistenciji - kao i Aristotel; na kraju to
prelazi u besmrtnu egzistenciju.
Duns Scotus (1274-1308,
zastupao realizam), a ni njegov učenik Wilian Occam (1270-1347, zastupao
nominalizam) nisu prihvatali Tomino gledište da čovekov duševno-duhovni element
prožima čovekovo telo.
U zapadnjačkoj misli je
tako opet zavladao nominalizam, to jest da su ideje samo imena.
S izuzetkom Lajbnica (1646-1716),
koji je sve pripisivao individualnim monadama sveta, koje su u stvari duh, čitav Zapad nije bio u stanju da reši
taj problem nominalizma. Dekart (1596-1650)
sa svojim čuvenim „Cogito ergo sum“ –
„Mislim dakle postojim“ - ukazuje na to da moderna filozofija počinje kao
intelektualizam, kao racionalizam, koji mišljenje upotrebljava samo kao instrument. To je eho skolastike koja se
okrenula intelektualizmu. Dekart ne
traži razumevanje života ili otkrivanje tajni kosmosa, već se upravlja ka intelektu i mišljenju - izvesnosti
znanja.
To proističe iz
nominalizma skolastičara, koji se posle Albertusa i Tome ponovo pojavio. Tu
nominalisti pokušavaju da prodru do ideja koje su u njima, a koje označavaju
kao „imena“, traže ne neku sliku sveta realnosti nego izvesnost da nije sve obmana i neistina;
izvesnost da čovek gleda realnost i kad gleda u svet i kad gleda u sopstvenu dušu.
Čovekova individualnost
je došla do intelektualizma, ali nije otkrila odnos Hrista prema području
intelekta i mišljenja. Avgustin je donekle znao ovaj odnos Hristov, jer je
čovečanstvo smatrao jednom celinom. To je zasvetlelo i kod hrišćanskih mističara
Srednjeg Veka, ali ne i kod kasnijih filozofa koji su Hrista tražili samo
logičkim mišljenjem. Ono se pojavljuje u čovekovoj duši i ono odbacuje baš to
što je bitno delo Hristovo na unutrašnjem životu čovekovom; odbacuje mogućnost
preobražaja čovekovog života misli. Odbacuje znanje o tome da je to mišljenje
nerazvijeno i donekle posledica čovekovog pada. Da se ono mora preobraziti i
uzdići do više sfere svesti.
Samo je Spinoza (1632-1677)
došao do toga da treba razvijati to sâno mišljenje da bi se ono ispunilo duhovnom sadržinom, da
mišljenje postane intuicija. On kao Jevrejin kaže: „Najviše otkrivenje božanske
supstancije je dato u Hristu. U Hristu intuicija postaje
teofanija (objava Boga), inkarnacija Boga.
Glas Hristov je stoga glas Božiji i put ka spasenju.“
Gete (1749-l832) je to prihvatio, ali
Spinozina filozofija nije preovladala u to
vreme. Tako i Lok (John Lock 1632-1704) smatra da su svi utisci iz spoljašnjeg
sveta samo naša sopstvena subjektivnost, da nas ne dovode do realnosti
sveta.
Bekon (Francis Bacon
1561-1626) je isključivo nominalista i tvrdi da se realnost pokazuje samo preko
sveta čula. Za njega je duhovni svet samo sadržina vere i ne sme se dovoditi u
vezu sa naučnim znanjem, a ovo se dobija samo spoljašnjim posmatranjem.
Za Hjuma (David Hume
1711-1776) je čak i veza između uzroka i posledice samo nešto što postoji u
čovekovoj subjektivnoj svesti.
Kad su Toma Akvinski i
Albertus razvijali svoje filozofije, tada još nije bilo naučnog pogleda na
svet, koji je dolazio preko Galileja, Đordana Bruna, Kopernika i Keplera. Čovek snagu
misli još nije upravljao ka spoljašnjem svetu prirode.
Za budućnost je ostalo pitanje, kakav je
odnos racionalne sadržine teorije saznanja
Albertusa i Tome prema sadržini prirodno naučnog pogleda na svet. Na to nije odgovoreno sve do XIX veka.
U XIII veku su Albertus i Toma došli sa svojim razumskim znanjem
do izvesne granice duhovnog
sveta. Pošto sami nisu mogli da gledaju duhovni svet, -oni su te kosmičke zagonetke
prepuštali domenu vere i otkrivenja.
U XIX veku Diboa
Rejmon (Du Bois Reymomd, 1818-1896), u sedamdesetim godinama tog veka postavlja
granicu saznavanja materijalnoga sveta, preko koje ne može da pređe ljudski razum.
Pod uticajem Hjuma
nastaje filozofija Kanta (Emmanuel Kant, 1724-l804) koja posebno dolazi do izražaja u šesdesetim
godinama XIX veka. On se više bavi izvesnošću znanja,
a manje sadržinom znanja. Po njemu mi ne dobijamo sadržinu našeg znanja iz
objekata, nego je izvodimo iz sebe samih i zatim primenjujemo na objekte. Drugim rečima,
mi imamo istinu zato što mi nju za sebe stvaramo; to je samo subjektivna
istina. Ovo je krajnja konsekvencija nominalizma.
/Uticaj Kantov traje i
danas, što se vidi iz krilatice, koja negira i sam pojam istine: „Svako ima svoju
istinu!“. Da li se pedagozi protiv takvih krilatica bore?/
Kantijanizam je vrhunac
nominalizma i potpuno bankrotstvo u traženju istine u spoljašnjim objektima. Kant je
poništio svaku objektivnu istinu i mogućnost da se dođe do realnosti u
objektima, poništio je svaku mogućnost saznavanja istine, jer istina po njemu
postoji samo kao subjektivno stvorena.
To je posledica
skolastike, jer ona nije bila u stanju da se okrene i u drugom pravcu, gde je trebalo da se
suoči i sa onom novom granicom. Pojavilo se doba nauke o prirodi, a skolastika nije bila tome
prilagođena.
Iz tog Kantovog
subjektivizma nikla su njegova tri postulata vere –„sloboda“, „besmrtnost“ i „ideja o
Bogu“. On sam kaže: „Ja sam uništio znanje da bih napravio prostor za veru“.
Reakcija protiv Kanta pojavila se kod Fihtea
/1762-l814), Šelinga (1775-1854) i Hegela )1770-1831).
Sredinom XIX veka
stupila je na scenu nauka o prirodi koja ništa nije znala o filozofiji, te
je kod mnogih mislilaca degenerisala u materijalizam. Ta filozofska struja je tekla do
poslednje trećine tog veka.
Toma Akvinski je tvrdio
da duševno-duhovno deluje na sve aktivnosti čovečijeg organizma. Njegova
filozofija je bila data u apstraktnom obliku, nju je oživeo Gete, a danas živi u nauci
o duhu. Tako je u ovoj pokazano da je sa mozgom i nervima povezano mišljenje i čulno opažanje; sa
ritmičkim sistemom aktivnost osećanja odnosno emocija; a sa metabolizmom
aktivnost volje. To je pokušaj da se ponovo otkrije to duhovno-duševno kao kreativna snaga u
čoveku.
Kao što su pre skolastike
- na primer Areopaglt i Plotin - pokušavali da sa razumevanjem prodru u
područje duha, tako sad nauka o duhu nadovezujući se na doba nauke o prirodi
pokušava da istim sredstvima prodre u područje suštinske biti prirode. Odbacujući granice saznanja kako
filozofskog dualizma tako i skolastičkog, mi prodiremo
pod površinu materijalnog sveta i otkrivamo
da je on u stvari duhovni svet i da su u prirodi krajnje realnosti ne materijalni atomi nego duhovna bića.
Razvojem mišljenja može
se od srednjevekovnog tomizma doći do potreba današnjice. Nauka o duhu ponovo uvodi
one velike misli skolastike i primenjuje ih na sve što je nauka do danas otkrila. Pri tom se
mora odbaciti kantijanizam, po kojem mi sami stvaramo istinu.
Međutim, time što se mi
rađamo u ovom svetu, mi taj svet realnosti delimo na dva dela, iako imamo čitavu
njegovu sadržinu. Mi ga delimo na „svet opažaja“ koji nam se pojavljuje spolja
i na „svet ideja“ koji nam se pojavljuje u našoj sopstvenoj duši. Saznavanjem mi te dve struje
sjedinjujemo, dobijamo realnost. Samosvest se dobija samo time što se ulazi u taj svet podeljen na
svet ideja i svet
opažaja.
Čovekovo saznavanje je
ulaz u stvarno iskustvo o realnosti. Ko to shvata, nalazi i rešenje problema koji je
nastao u zapadnoj istoriji, problema o individualnosti, o čovekovoj svesti o ja.
Problem individualnosti
nas uvodi u područje etike i tako je i moja „Filozofija slobode“ /na engleskom „Philosophy
of Spiritual Activity“/ filozofija realnosti. U njoj se govori o „etičkom
individualizmu“, koji je u stvari zasnovan na Hristovom impulsu, iako se u toj
knjizi to izričito ne govori. Tu se govori i o „čistom mišljenju“, koje se
uzdiže do iskustva o duhovnom svetu, iz kojeg izvodi impulse za moralno
ponašanje. Njime se i impuls ljubavi produhovljuje.
Čovekova duša treba da se preobrazi i
bude ispunjena Hristovim impulsom, takođe i u životu mišljenja. Život saznavanja je realna
činjenica u evoluciji sveta, koja se događa potpuno na stupnju čovečije svesti. Ali to je i kosmičko događanje,
realno događanje u istoriji sveta. Ono kako svet tako i nas vodi do ispunjenja.
Naše svakodnevno iskustvo
postaje realni činilac u našem duhovno-duševnom razvoju, a ono proističe iz
saznavanja.
„Ali primarni razlog za
postojanje mišljenja nije da nam ono daje sliku spoljašnjeg sveta, nego da dovede do
punog razvoja naše biće. Što nam ono odslikava spoljašnji svet, to je sekundarni proces. Na
isti način, činjenica što mi u spoljašnjem svetu svojim saznanjem spajamo ono što je našim
rođenjem podeljeno na dva dela, to je takođe sekundarni proces.“
Ono što se obično zove
saznanje jeste samo sekundarna posledica rada mišljenja na čovekovom biću:
„Tako mi dolazimo do
realnosti koja je inherentna u mišljenju. To je delatnost koja se vrši u nama.“
„Kad mi shvatimo sve što
tomizam može da bude za naše vreme i za naše moderno doba, te da njegovo
oživljavanje mora da isteče iz njegovog velikog postignuća u Srednjem Veku, onda
ćemo u nauci o duhu videti tomizam u njegovom obliku dvadesetog veka. Nauka o duhu
hoće da se pojavi kao istinsko oživljavanje tomizma.“
Toma je u XIII veku tražio misaoni odnos prema sadržini otkrivenja religije. Danas treba naći
pravi misaoni odnos prema naučnički otkrivenoj sadržini prirode. Mora se savladati
dogmatizam kako u današnjoj empiriskoj nauci tako i u otkrivenjima religije.
„Mi moramo ponovo
razmotriti, potpuno činjeničkim načinom, duhovno-duševnu sadržinu čovekovu, svet mišljenja koji u sebe prima
transformisanje Hristovog načela, da bismo -
preko Hrista u nama, t.j. u našem svetu misli - mogli ponovo otkriti duhovni svet.“
Svet čovekovog mišljenja
učestvuje u ljudskom spašavanju. U XIII veku se u svetu misli nije mogao
naći princip hrišćanskog spašavanja, te je smatrano da je on izdvojen od sveta
otkrivenja.
„Buduće napredovanje
čovečanstva će biti ostvareno otkrivanjem načela spašavanja ne samo za
spoljašnji svet nego i za ljudski razum. Nespasen ljudski razum se nikad ne
može uzdići u duhovni svet. Samo spašen ljudski razum, koji ima istinski odnos prema
Hristu, može naći svoj put u svet duha. Da uđe u carstvo duha na taj način, to je hrišćanstvo
dvadesetog veka. Ali hrišćanstvo, mora biti dovoljno jako da prodre do same srži ljudskog mišljenja i iskustva ljudske
duše.“
Nauka o duhu se ozbiljno
bavi s problemima Zapada i uvek se nalazi na tlu sadašnjosti. Jedan od vrhunaca
evropske duhovne evolucije se pokazuje u skolastici XIII veka, te to treba proučavati. To je produbljivanje života
našeg mišljenja,
kompletno odbacivanje nominalizma i prožimanje života našeg mišljenja Hristom.
Posle prevoda ova tri
predavanja izdavači su dali svoje dopune, koje su vrlo dobro napisane, ali ću ja samo
ponešto iz njih izneti, a što će poslužiti za bolje razumevanje razvoja čovekove svesti i
mišljenja.
Epilog - Spašavanje mišljenja
Čovekovo mišljenje treba
spašavati od današnjeg materijalističkog shvatanja. Metode su date u drugim
Štajnerovim spisima.
Ljudi su u prvim vekovima
pre hrišćanstva izgubili nekadašnja znanja o duhovnom svetu. U I veku pre n.e.
terapeuti i esenjani oživijuju znanje o duhovnom. To je u prva tri veka hrišćanstva dalje
izražavano u gnosticizmu, neoplatonizmmu i hrišćanskoj teologiji - posebno Klement
Aleksandriski (umro oko 220) i njegov sledbenik Origen (185-254). Kad je u IV veku hrišćanstvo postalo državna
religija, ono je počelo da se izražava u teološkim formulama. Zbog
kontradikcije između razumskog znanja i verovanja mislioci govore o moralnim posledicama
Pada - posebno sa Avgustinovim učenjem o predestinaciji.
Toma Akvinski se nije
slagao s tim.
Sa razvojem nauke o prirodi čovek je prestao
da gleda vezu između ljudskog razuma i greha odnosno pada.
Posle davanja na oko
dvadeset strana izvesnih osnovnih stavova Rudolfa Štajnera i njegovih uputstava, kao i
prigovora protiv nauke o duhu, ovde su
navedena i zapažanja
modernih stvarno naučnih mislilaca. Prvo, profesor Fred Hoyle u knjizi „The Nature of the Univers“ /nema
nikakvih bližih podataka o njemu/ govori o
metodama nauke o prirodi:
„Proces u svim granama
fizičke nauke, bilo u Njutnovoj teoriji o gravitaciji, Maksvelovoj teoriji o
elektromagnetizmu, Ajnštajnovoj teoriji o relativnosti ili kvantnoj teoriji je u
osnovi isti. On se sastoji iz dva stupnja Prvi je da se nekom vrstom
inspiracije zamisli jedna grupa matematičkih jednačina. Drugi stupanj je da se simboli upotrebljeni u
jednačini povezu sa merljivim fizičkim
količinama. ... Ali da li tu postoji bilo kakav dokaz o principu relativnosti?
Na nesreću ne, jer to je karakteristika naučničke metode što tu ne može biti
nikakvih dokaza o tome. (Ali) sve iskustvo do danas pokazuje onu relativnost dela.“
Zatim se navodi profesor
Verner Hajzenberg, čiji je „princip neodređenosti“ odigrao važnu ulogu u
nuklearnoj fizici. On je otkrio da Njutnova fizika ne može da se primeni i na
atomsku stvarnost. Prema njemu ne postoji ni mogućnost da se dokaže ni opšta
teorija o relativnosti niti njen značaj kao naučne hipoteze. On na osnovu
otkrića nuklearne fizike stavlja izvesne .primedbe koje su bliske stanovištu i zaključcima nauke o
duhu i kaže da je širenje naučnih metoda mišljenja dovelo do podela ideja između nauke s jedne i religije i umetnosti
s druge strane.
/Sa „principom
neodređenosti“ Hajzenberg preko fizike dolazi do pojma slobode - bez obzira da li on to tako
tumači. Ja sam na taj pojam slobode ukazao pomoću infinitezimalnog računa, po kojem se
prilikom integrisanja diferencijalnih jednačina uvek dodaje proizvoljno birana konstanta.[5]/
Hajzenberg govori o
potrebi novog nivoa svesti za razumevanje života: „Mi ne možemo prihvatiti takvu
prostu tvrdnju: biologija se odnosi prema hemiji kao hemija prema fizici. Bilo
bi verovatno ispravnije da se kaže da je potrebno da se postigne potpuno nov nivo percepcije i
razumevanja pri prelasku od aspekta realnosti već 'podrazumevane' do jednog još
uvek novog.“
/Nasuprot tome nastale
su kao nove nauke biohemija i biofizika./
„Mi verovatno sad bolje
nego ranije razumevamo da postoje - sem fenomeni života - još i drugi aspekti
realnosti - t.j. svest i, konačno, duševni procesi. Mi ne možemo očekivati da bi
tu bilo direktne veze između našeg razunevanja o kretanjima tela u vremenu i prostoru i
procesa duha.“
U knjizi „Philosophic
Problems of Nuclear Science“ („Filozofski problemi nuklearne nauke“) Hajzenberg
dalje kaže:
„Zgrada egzaktne nauke
teško da se može posmatrati kao postojana i dosledna jedinica na naivan način
kako smo se nadali... Napredovanje od onih delova već završenih ka onim novo
otkrivenim odnosno koji će se kao novi pojaviti zahteva svaki put jedan
intelektualni skok, koji se ne može obaviti prostim razvojem već postojećeg znanja.“
„Mi ćemo budućnosti
najbolje služiti bar olakšavajući taj put za novo dobijene metode mišljenja, radije nego
ih pobijajući zbog nepoznatih teškoća koje su one stvorile. Možda nij;e prenagljeno
da se nada,da će nas nove duhovne snage ponovo dovesti bliže ka jedinstvu naučnog
pojma o univerzumu koji je bio tako preteći za vreme poslednjih dekada.“
/Iz ovih Hajzenbergovih
reči vidi se put kojim treba ići od nauke o prirodi zasnovane na saznavanjima o
svetu čula ka saznavanjima o svetu duha. Za to su posebno nadareni, te samim tim
i odgovorni narodi Zapada, posebno narodi koji govore engleski./
Pisci dalje navode da je
to Hajzenberg dao 1934. godine i: „To je spašavanje mišljenja koje se - kaže Štajner - nudi
čovečanstvu.“ Ono je prema Štajneru moguće samo pomoću Hrista.
Mada j to spašavanje
omogućeno događajem na Golgoti, bilo je potrebno da u XIX veku čovek potpuno
siđe u znanja i iskustva o fizičkom svetu.
/Kraj Mračnog doba ili
Kali Juge bio je 1899./
Sa mišljenjem - po
Štajneru - čovek biva svesan realnosti moralnih vrednosti. Tako je spašavanje
mišljenja i moralno spašavanje.
Kako se spašavanje
mišljenja može postići samo individualnim naporom, ono se zbog jako razvijene
svesti o ja može postići samo uz Hristovu pomoć. Inače se može zapasti pod
Luciferovo ili Ahrimanovo zavođenje.
„Jer samo Hristom spašeno
ja naći će sebe potpuno u duhovnom svetu.“
„Ovo bi bilo spašavanje
mišljenja otvoreno za sve i to bi delovalo više nego samo na život čovečanstva.-
Nije to samo za čoveka što će spašavanje mišljenja doneti nove mogućnosti, već je to za čitav
stvoreni svet u kojem on živi.“
Dodatak I - Origen (186-253)
Rudolf Štajner vidi vezu
između Justinijanovog (527-565) proglasa protiv Origena i proterivanja atenskih
filozofa, iako je to bilo skoro tri stotine godina posle Origenove smrti.
Justinijan je to učinio đa bi sproveo potpunu uniformnost religioznog života
svojih podanika.
Origen je kao i njegov
učitelj Klement Aleksandriski (umro oko 220) zastupao Pavlovo shvatanje da čovek
ima telo, dušu i duh, koje je na Zapadu skoro zbrisano, mada je donekle preživelo kod Dionizija Areopagita.
Nijedan od ranijih očeva
crkve nije imao takav uticaj na Istočnu crkvu kao Origen, koji je posle
Klementa vodio Katehetsku školu (sa učenjem pomoću pitanja i odgovora) u
Aleksandriji, a koja je bila neoplatonska. Njen cilj je bio da izvuče istinu iz svakog
izvora - kako paganskog tako i hrišćanskog, te je smatrala da je hrišćanstvo
pripremano kako u grčkoj filozofiji tako i u jevrejstvu.
Taj pojam o telu, duši i
duhu Origen prenosi i na tumačenje Svetog Pisma u tri nivoa: fizički ili bukvalno; duševno
za naprednije; i duhovno za one koji su dostigli viši stepen razvoja.
Origenov učenik Grgur Taumaturgus beleži da
je njegov učitelj imao običaj da kaže, da je
prava religija nemoguća za nekoga ko ne filozofira.
Origen je sa Plotinom
bio učenik u školi Amoniusa Sakasa u Aleksandriji.
I Origen i Plotin si su bili za staru
izvesnost o natčulnome, što je Plotin dovodio
u vezu sa čovečijim životom i mišljenjem, a Origen sa hrišćanskim otkrivenjem.
I Origen i Dionizije
Areopagit naglašavaju važnost hijerarhija anđela u čovečijoj evoluciji. To se ponovo
pojavljuje kod Tome Akvinskog, a sad obnovljeno kod Rudolfa Štajnera.
Dodatak II - Aristotel (384-322 pre n.e.),
Aristotel je petnaest
vekova dominirao u mišljenju zapadne civilizacije i njegov autoritet je služio
za odbranu sasvim suprotnih stanovišta: idealsta i materijalista, i za napad i za
odbranu hrišćanstva, i za slobodu misli i za otpor protiv novog učenja. - Istoriski događaji su
imali veliku ulogu u prividnoj kotradikciji u primeni Aristotelovog učenja.
U staroj Grčkoj se
izgubilo gledanje duhovnog sveta i rasla je intelektualna svest. Tales (640-548), Protagora (485-411) i
Platon (429-347) su bili
filozofi-vidovnjaci, čije su ideje bile zasnovane na natčulnim opažanjima i sistemu
mišljenja čije su natčulno poreklo oni poznavali.
Aristotel je bio prvi
filozof u pravom smislu. Mada je on imao još tragove natčulnih opažanja, on je znao da je izvor ljudskih
ideja u samom ljudskom umu, da one izviru iz
fizičkog iskustva i posmatranja čulnih fenomena. On je zato pronašao sistem
logike koji je priznavan sve do kraja skolastičkog vremena u XIV veku.
Njegova logika je
obuhvatala sve fenomene duha i čula. Tako je škola skeptika (prvi je bio Piron, IV vek pre n.e.) odbacivala njegovu metafiziku, a prihvatala logiku i
etiku.
Arapski filozofi su
pronašli prognana Aristotelova naučna dela. Ne obazirući se na njegovu metafiziku, oni
su ih uobličili u panteizam sa kojim su napali hrišćanstvo, prikazujući
aristotelizam kao neprijatelja hrišćanske vere. Opet se oslanjajući na Aristotela,
Toma Akvinski upotrebljava njegova naučna dela protiv tih arapskih filozofa. Njih su arapski
komentatori preveli na latinski, a sistematizovao ih je Albertus Magnus.
Pošto je apsorbovala
Aristotelovu filozofiju i nauka, crkva ih je zatvorila u strogu teološku ortodoksiju.
Dodatak III - Gondi Šapur
Atenske filozofe koje je
proterao Justinijan primio je Khusraw I (531-578) u akademiju Gondi Šapur u Persiji, koja je bila po
uzoru na akademiju u Aleksandriji. Učitelji
su bili iz sirijske škole nestorijanske crkve, Edese i Nisiblisa, a učenja iz monofizitske crkve, koja je bila u tesnoj
vezi s Aleksandrijom.
U VIII veku je Harun al-Rašid iz Rimskog carstva nabavio grčke
spise - mnoge medicinske - i ovi su prevedeni na siriski i arapski. Formirano
je udruženje sa akademijom
kod Bagdada pri dvoru Abasida (dinastija od 37 kalifa, vladala u Bagdadu od 762. do
1258.), kad su Harun al-Rašid i njegov ministar, Persijanac Džafir ibn-Barmak tražili učenike za pomoć u helenizovanju Persijaca i Arapa.
Grčka medicina je prošla
od Aleksamdrije do Indije i natrag.
Na ogromna znanja
muslimana neoplatonizam je znatno uticao, ali je Aristotel bio u središtu, te se - po rečima
De Lacy O,Leary - može uzeti da je on „osnivač moderne nauke“. Sa
otkrivanjem i drugih dela Aristotelovih, Arapi su preko Spanije snažno uticali i na Francusku,
naročito preko muslimansko-španskog filozofa Averoesa (1126-1198). Tome su se suprotstavljali Albertus Magnus i Toma
Akvinski. Tada je Aristotel preotet za crkvu.
Dodatak IV - Dva puta Dionisija
Areopagita
Ako čovek ide putem
čulnih iskustava, on nikako ne može doći do Božanskoga ili - kako se obično kaže - do „krajnjeg
objašnjenja svemira“. Ako ide „putem neznanja“, odbacivanjem čulnih utisaka, u
njemu se bude duhovne sposobnosti, ali on gubi moć orijentacije i nova iskustva
mu postaju sve nerazumljivi ja, te zapada u nevolju i mutna i neodređena osećajna iskustva.
Stoga je potrebno da ide i
putem razuma i nauke. No ako bi samo ovim putem išao, on ne može da dođe do Boga, već samo
do apstraktnosti izvučenih iz čulnih iskustava, samo do „imena“ ili „reči“.
Stoga se mora ići i putem
naučničkim i putem duhovnim. Na taj način čovek pušta da sami duhovni fenomeni
govore za sebe - kao u naučnom posmatranju, strpljivo i bez žurbe sa
hipotetičkim objašnjenjima. Tako ta dva puta osvetljavaju jedan drugoga.
Rudolf Štajner je
upotrebljavao oba ta puta. On je brzo prešao od imaginacije do inspiracije i do
intuicije. Tako je on došao i do Misterije na Golgoti.
Dodatak V - Filozofija slobode
Prema Rudolfu Štajneru
naše saznavanje je podeljeno na dva dela - opažanja koja dobijamo spolja i
pojmova koje dobijamo iznutra pomoću mišljenja. Da nije te podele, mi ne bismo
imali samosvest.
Čulna opažanja mi
primamo bez ikakve svoje voljne delatisosti, a saznavanje pomoću mišljenja uključuje
sopstvenu delatnost.
Zbog mnogih zabluda u tom
pogledu potrebno je spašavanje mišljenja, koje nije nikakav materijalni proces niti
je zavisno od čovekovog fizičkog organizma.
Saznavanje je osnovna
činjenica u duhovnoj evoluciji čovečanstva. Mišljenje ne sme biti ograničeno
samo na fizičke fenomene. Razvoj čistog mišljenja vodi do višeg stepena
saznavanja i moralnog dostignuća.
Dodatak VI -
Misterijski centri
Učenje Rudolfa Štajnera
o starim misterijskim centrima je suštinsko za shvatanje evolucije čovekove svesti.
Njihova delovanja su čuvana u tajnosti, ali se bez njih ne mogu shvatiti
istoriski događaji.. Rudolf Štajner je te tajne otkrivao pomoću svojih
natčulnih darova.
Iz misterija potiču
religije. Prvo je to bilo pod vodstvom božanskih bića, a posle ljudi koji su imali
duhovne nadarenosti veće od drugih, kod kojih su neke sposobnosti bile ranije razvijene, čija je
svest bila razvijenija od drugih. Oni su bili i sveštenici i učitelji, pa su na
fini način delovali na spoljašnji
svet. Snaga koju su oni imali bila bi vrlo opasna, ako ne bi bila zasnovana na
moralu. Iako se o tome strogo vodilo računa, njihova znanja su neki put bila
zloupotrebljavana.
/To se i danas čini. Bez
toga se ne mogu objasniti mnoga sumanuta ponašsanja i sadašnjih ljudi - kako
pojedinaca, tako i masovna./
Misterije Jevreja -
posebno Esenjana - imale su misiju da pripreme Misteriju na Golgoti. Štajner govori i
o eleuzijskim, efeškim, samotračkim i hibernijskim misterijama.
Platon je bio posvećen u
eleuzijske misterije i nešto od toga je preneo Aristotelu, pošto je predvideo da
dolazi do prelaza na apstraktno mišljenje, a ovaj je za to bio nadaren. U tom „ekstraktu“
bila je uključena i nauka o prirodi iz Eleuzisa, u koji je to došlo iz htonskih
misterija odnosno misterija „donjeg sveta“. Za primanje znanja iz takvih misterija zahtevala se promena čitavog
čovekovog bića.
O tome govori i
Aristotel. Njegova nauka o prirodi je preneta u Aziju i u Egipat zahvaljujući osvajanjima
njegovog učenika Aleksandra - pa i u akademiju u Gondi Šapuru.
Te stare misterije su
bile priprema za onu najveću misteriju, Misteriju na Golgoti koja se odigrala pred
očima svih ljudi. To je omogućilo da ljudi dođu do Božanskog bez pomoći bilo kog drugog sem samog
Hrista.
Kad je hrišćanstvo u IV veku
postalo državna religija, izgubilo se nekadašnje duhovno shvatanje, te je
zapadna crkva postala neprijatelj svake ezoterije. To je posle dovelo do učenja
da čovek ima samo telo i dušu, a ne i duh.
Hibernijske misterije su našle odjeka u
irskoj školi iz koje su dolazili učenici na
kontinent. Među njima je bio i Skotus Erigena koji je u zapadni svet doneo dela
Dionizija Areopagita.
11. Za razmišljanje
O svim
istorijskim događajima mi dobijamo samo delimične informacije - naravno i o drugome. Čak ako su i tačne, one mogu čoveka
da dovedu do pogrešnih zaključaka o tome šta se u stvari dogodilo i zašto i
kako se to dogodilo, a saznavanjem
neke nove pojedinosti čitavo razumevanje odnosno objašnjenje može da se
izokrene. Stoga je svaku stvar potrebno osvetliti sa više raznih strana.
To naravno najčešće nije
moguće, jer nam mnoge pojedinosti ostaju skrivene - neki put i zato što ih
pisci zvaničnih istorija i naročito skrivaju ili drukčije prikazuju. Međutim,
ako čovek u smislu skolastike razvija svoje mišljenje, on može i da zamisli neke pojedinosti
koje su mogle imati uticaja na neke događaje odnosno bez kojih se takvi događaji ne
bi ni mogli odigrati. To ne znači da će se time doći do pune stvarnosti; doći
će se samo do nekog mogućeg objašnjenja, a koje može biti više ili manje
verovatno. Pri tome čovek uvek treba da
bude spreman da razumevanje i objašnjenje koje je tako stekao odbaci, ako sazna neki novi detalj koji bi to opovrgavao, uvek
mora ostati rezervisan prema takvim svojim zaključcima. Ali sa takvim načinom čovek ipak proverava da li su istinite one priče
koje vladajući istoričari pričaju, a koje.se već i običnom zdravom razumu pokazuju kao
sasvim neverovatne. Naravno da pod „istoričari“ treba prvenstveno podrazumevati
i novinare i političare koji o tako nekim
događajima pišu odnosno govore (ili ćute), a
na osnovu čega se onda piše priča koja se naziva istorijom.
To bi bio način za
spašavanje mišljenja, za oslobađanje od pogrešnih navika mišljenja pomenutih
ovde u poglavlju „1“, za izbavijanje od pada u intelektualni greh. Takođe i
pomoć svojim bližnjima koji su podlegli izvesnim iskušenjima, te svesno neke
događaje prikazuju na lažan način.
I iz
prethodnih poglavlja ovog spisa može se videti da se ja gornjeg stava
pridržavam. Na primer i u onom što sam napisao o Draži Mihailoviću. Bez obzira
ko je iza njega stajao i kakve su sile tu sve delovale, ostaje nepobitna činjenica da su i Draža Mihailović i
Milan Nedić i Dimitrije Ljotić i Ante
Pavelić i Tito (ne zna mu se ime i prezime), da su svi oni i njihovi privrženici
mogli da dobijaju municiju i oružje samo i isključivo iz onih fabrika koje su
bile ili mogle biti isključivo pod kontrolom Nemaca. To posebno važi za prvi
deo rata, a vrlo je verovatno da je to trajalo i do njegovog kraja, jer i
dostave avionima nisu mogle biti bez njihovog znanja - ako su to hteli. Jedino
je posle kapitulacije Italije 8.9.1943. Tito od Amerikanaca i Engleza dobivao i teško naoružanje
direktno preko Jadranskog mora. A o
saradnji Draža - Tito - Pavelić preko njihovih predstavnika već je bilo govora, a bilo je i direktnih kontakata.
Ovde treba dodati i da je
samozvana vlada koja je zbacila i zarobila maloletnog kralja Petra II i time
samu sebe legalizovala 27.3.1941. da je ona 17.11.1943. legalizovala zvanično i
komunističku partiju Jugoslavije, koja je dotle po jugoslovenskom zakonu bila
zabranjena,[6]
te je istog meseca održano
čuveno zasedanje AVNOJ-a u Jajcu. Drugim rečima, da su Simović i društvo izvršili komunistički prevrat, o kojem
ni većina zvaničnih članova partije nije smela da zna, jer bi to moglo da „procuri“.
To je bio komunistički državni udar pod vodstvom izvesnih engleskih krugova, a
ko je njima naređivao - to je drugo
pitanje.
Taj Simovićev
komunistički državni udar je i Tito potvrdio kad je „27. mart“ uze kao državni praznik,
jer je već tada on bio pripreman za jugoslavenskog monarha - samodršca. a šta je ko od učesnika tog prevrata zamišljao - to je drugo
pitanje. Ni svi članovi tajnih društava ne smeju da znaju kuda ih njihove
velike vođe upravljaju, kakav je njihov krajnji cilj. A dobro je poznato, da je
bilo i tajnih članova komunističke partije.
Oni koji su tim engleskim
tajnim krugovima upravljali, oni su upravljali i odgovarajućim nemačkim. Tako je i
đeneralštabni pukovnik i šef kontra-obaveštajne službe Draža Mihailović svakako bio jedan od
najglavnijih Simovićevih pučista, bez njega se to ne bi ni moglo izvesti. A kad je on od svojih gazda dobio
uverenje da će i njemu, a ne samo tada još neisticanom Titu Nemci dati deo oružja
zaplenjenog od jugoslovenske vojske, on je došao da u Jugoslaviji, digne ustanak protiv tih istih Nemaca. Ovi
su naravno i njemu i Titu - da bi im digli
ugled - omogućili da osnivaju neku „Užičku republiku“ (potvrdu da je kraljevina
ukinuta), a takođe i „neosvojivu“ Ravnu
Goru.
U takvo čudo su mogli da
veruju samo oni kojima ja na neki način pomračena svest. Nemci, koji su mogli da
odvedu u zarobljeništvo preko dvesta hiljgtda jugoslovenskih vojnika, oficira i generala, oni nisu mogli da
savladaju nekoliko hiljada Titovih i Dražinih pristalica! A oni su im ne samo
dali oružje nego su ih još i snabdevali
municijom!
A ako budući maršal to
nije znao, pukovnik je svakako znao, da je za samo jednodnevni okršaj jednom puku
potrebna koja desetina hiljada metaka, te da je za duže borbe potrebno da mu se
doturaju tone i tone municije. Da li je on očekivao da mu se to dotura iz Egipta ili Palestine?
U svakom slučaju, Nemci
su obojici jasno stavili do znanja, da oni samo Srbe - bilo koje vere - smeju da
ubijaju, a nikako Nemce. Ovi su ih to - sa izvesnim izuzecima - poslušali.
Izuzeci su pravljeni, da bi se njima više naroda pridružilo bežeći od osvete
okupatora.
Ta saradnja sa izvesnim
nemačkim tajnim krugovima trajala je do kraja rata. To se vidi i u zajedničkom
ubijanju Srba na tako zvanom „Sremskom frontu“. Frontom se ne može nazivati
tridesetak kilometara široko uporište, kojim se iz bunkera branila odstupnica nemačke vojske
koja je bežala sa Balkana. A da je maršal Titi odavao priznanje i zahvalnost tim Nemcima koji
su ga pomagali, vidi se i po tome, što je gro nemačke vojske koja je bežala iz
Grčke radije išla preko brdovitih i za prolaz vrlo osetljivih puteva Bosne, koju je
kontrolisao Tito (donekle i Draža), nego da idu moravskom dolinom, jer nisu
znali šta će možda pasti na pamet nedićevcima. A da je vojska u povlačenju
daleko ranjivija od vojske u bunkerima, to su znali i oficiri nižih činova, pa svakako i
generali i maršali.
Ako se makar samo ovo
gore uzme u obzir, čitava istorija „Drugog svetskog rata“ se pokazuje da je
sasvim drukčija nego što se u bezbrojnim knjigama opisuje. Jer, i iz toga se
vidi da su razne zaraćene strane sve bile pod istom komandom, pod komandom nekih -
bez obzira kojih i kakvih - tajnih sila, te da to nije bio rat nego svetska
revolucija.
Skolastičkim načinom
razmišljanja dolazi se do toga da, kad je na Prvom vatikanskom koncilu 18.7.1878. pod
Pijem IX proglašena dogma „O nepogrešivom učiteljstvu rimskog
pontifeksa“ kad govori „ex catedra“, da je samim tim proglašeno da nije sigurna
ni njegova dogma o bezgrešnom začeću Marije, a koju 8.12.1854. Pije IX nije proglasio „ex catedra“, te da i nju treba proveriti.
a taj datum su i neki slobodni
zidari uzeli kao praznik, a i već stotinak godina svetske vladajuće elite nastoje da se svi
važniji politički događaji na taj darfobave.
Proveru te dogme o
bezgrešnom začeću Marije, a i njeno tumačenje i objašnjenje zahteva i skolastički način
mišljenja, pogotovu što i Toma Akvinski nije tako učio, a Lav XIII 4.8.1879. u encikliki „Aeterni Patris“ obnavlja
njegovo učenje, prihvata ga kao merodavno za rimokatoličku crkvu.
Pošto se već sada vrše
pripreme za proslavu početka „Prvog svetskog rata“ - proslavu, jer su sledbenici njegovih organizatora na to
ponosni – potrebno je nešto i o tome
razmisliti. Stoga ću ja u ovim temama za razmišljanje početi od tih događaja,
pa onda nastaviti sa drugim. Ja ću se pri tom držati samo spoljašnjih činjenica, a u okultna i crno
magijska delovanja se ja ne mogu upuštati, mada ih je bilo na pretek. Na
primer, način mučenja i ubijanja
- pogotovu u ratovima.
Ovde će biti date samo neke osnovne teme, a
iz svake od njih se može izvuci i još mnogo
drugih pitanja.
1. Da li je to stvarno bio svetski rat, ako
većina država koje su objavile rat centralnim silama na bojište nisu
poslale ni jednog jedinog vojnika? A sem
toga, možda i velika većina njihovih državljana nije ni znala da su u ratu? Šta
je o tome znao recimo neki argentinski „gaučo“ ili brazilski „gaušo“? Naravno
da su zaraćene kolonijalne sile koje su vladale većom polovinom sveta - a koje
su najglasniji pisci istorija - da su oni smatrale da su i ti kolonizovani narodi stupili u rat na
njihovoj strani, mada bi oni - da su
mogli - radije ratovali protiv njih. Ali za one koji teže da vladaju celim svetom bilo je potrebno povezivanje svih
država sveta pomoću rata. To je
bio prvi korak za pravljenje „Društva naroda“. Zato su vladare, onih nekolonizovanih - zvanično nekolonizovanih -
država oni na neki način ubedili da potpisuju deklaracije o objavi rata
centralnim silama, iako u njemu neće učestvovati. Tako je postao to „Prvi
svetski rat“, iz kojeg je nastalo Društvo naroda kao jedan korak bliže „jednopolarnoj“
svetskoj vladi, čiji se zastupnici
ponose time da su oni prvi nešto stvorili. Kakva gordost! A onda
su u podsvest ljudi ubacili taj izraz koji ne odgovara stvarnosti. A da li se terorizam može nazivati „Trećim svetskim
ratom“? Terorizam, bar ovako moderno shvatan, bez prekida traje vekovima?
2. Tom Prvom svetskom ratu su kao predigra
organizovani i prvi i drugi Balkanski
rat. Trebalo je da se - kako su to sami ti organizatori lansirali kao pojam – „balkanizuju“ oni narodi koji nisu
smatrali da je papa zastupnik Boga na Zemlji, da se među njima stvori omraza,
te da se među sobom istrebljuju - naravno i uz obilnu pomoć sa Zapada. Posebno
je trebalo napraviti omrazu između dva najbliža naroda - Srba i Bugara. Pre
toga je posebno napadnuta tada turska
oblast Makedonija, iz koje su potekli svojevremeno Filip i Aleksandar Makedonski, pa zatim Justin i Justlnijan i
drugi.
To su vitezovi smicalica
vrlo vesto radili, kako bi papski uticaj proširili na taj deo u dekadenciju zapale
Turske carevine. Naravno da su oni to radili iz pozadine i preko ljudi koje su
umeli da upotrebe da i ne znajući rade u njihovom smeru. Ti vitezovi su umeli
da manipulišu i sa nacionalnim i sa verskim i sa socijalnim osećanjima ljudi, a
znali su i koga i za šta treba da plate.
Ko su organizatori tih „balkanizacija“?
Zar nisu to iste one sile koje balkanske narode eksploatišu na najbezobzirniji način i
time svoje države prikazuju kao „uspešne“.
3. Sada je -
kao priprema za proslavu Prvog svetskog rata - počela da se , uzdiže ličnost Franca Ferdunanda koga je Gavrilo
Princip ubio u Sarajevu 28.6.1914. a zbog čega je tobože izbio svetski rat, za
koji su se velike evropske sile već koju deceniju pripremale. A sada se krivica
posebno prebacuje na Srbe, iako je na
mirovnoj konferenciji u Versaju proglašeno da je kriva Nemačka (iz nje je mogla da se izvlači veća ratna ošteta). Pri
tome se naravno ne pominje, zašto nije izbijao ni neki - makar ne svetski - rat
kad su drugi Habzburgovci ubijani:
Maksimilijan (1832-1867) koga je Francuska
ustoličila za cara Meksika 1864, žena cara Franje Josifa I carica Jelisaveta (1837-1898) ubijena u Ženevi, za šta je
umesto ultimatuma Švajcarskoj
proglašeno da je ubica bio ludak; pa ni tajanstveno „samoubistvo“ Franjinog
sina i prvog prestolonaslednika Rudolfa u Majerlingu.
Može se pretpostaviti i
da je Franc Ferdinand bio i mnogo veća ličnost nego što ga sada reklamiraju, to
jest da je on neko samo zato što je Habzburgovac. Zbog toga što je on bio više nego Habzburgovac
imao je on mnoge neprijatelje, pa i one koji su žarko želeli njegovu smrt da ne
bi nasledio carski presto. To su javno iskazali samo Mađari, koji su u Bidimpešti
vest o njegođoj pogibiji primili sa velikim slavljem.
Zašto su i ko su ti
mnogi koji su želeli njegovu smrt? Možda je bilo i drugih razloga, ali je poznato da je
on zastupao gledište da Austro-Ugarska treba da se izmeni i da ne bude dvojna nego trojna
monarhija, da Sloveni koji su bili pod njom ne budu više kolonijalno roblje Austrijanaca i
Mađara, nego ravnopravni sa
njima. To se naravno nije sviđalo ni mađarskoj ni austrijskoj eliti, jer bi
tako izgubili veliki izvor pljačke. To se ne bi svidelo ni vođama rimokatoličke
crkve, jer bi tako došli u pitanje i njeni ogromni posedi u slovenskim
oblastima. Sem toga, njima bi bio otežan zadatak dat na koncilu u Tridentu
(1545-1563) da i Srbe treba pokatoličiti ili pobiti - vraćanje rimskoj crkvi
protestanata Mađara, Poljaka i Čeha je u međuvremenu uspešno obavljeno prema
odluci tog koncila.
No ta ideja se nije
dopadala ni vođama drugih velikih sila: Francuske, Engleske, Rusije, Italije,
pa možda ni Nemačke zbog njenih Slovena-robova. Oslobađanje svih njihovih Slovena od
kolonijalnog ropstva i njihovo učlanjavanje u imperiju na potpuno ravnopravnim
osnovama strahovito bi ojačalo tu Habzburšku monarhiju, a poraenute strane sile bi teško
u njoj nalazile ljude koji bi je slabili i razarali iznutra. Šta više, sa
jednim pravednim, prosperitetnim i dobro organizovanim režimom ona bi mogla biti vrlo privlačna i za Srbiju, pa i za
Rumusiju i za Bugarsku i Grčku - ako ne da se s njom sjedine, ono bar da budu u
vrlo tesnom savezu. Možda bi se tako stvorila jedna vrlo moćna Dunavska
konfederacija, koja bi obuhvatala ogromam deo Srednje Evrope.
To se naravno ne bi svidelo
vladarima nijedne od tih velikih sila. Posebno Englezima koji su im na Berlinskom kongresu 1878. dali
da progutaju bosansko-hercegovačku udicu, da
bi ih oslabili, a ovakvim planom Franca Ferdinanda Bosna i Hercegovina bi takvu
konfederaciju samo ojačale, jer bi u
njima prestalo izgladnjivanje i katoličenje za džak brašna.
S obzirom na ovako
brojne neprijatelje, teško je utvrditi ko je glavni organizator ubistva Franca
Ferdinanda, pogotovu što tu treba uzeti u obzir i one krugove koji su već
decenijama pripremali veliki pokolj u Evropi. Sigurno je samo to, da je - kao
pripremu za ostvarenje jedne jedinstvene svetske države - glavnu ulogu u tome
odigrala služba koja je bila određena za njegovo obezbeđenje. Ona je Srbima iz „Mlade
Bosne“ dala tačne podatke kojim
će ulicama u Sarajevu Ferdinand svečano prolaziti, da bi se atentatori postavili na prava mesta, a nije ga ni odvratila od puta u Sarajevo. Kad prvi pokušaj sa bombom nije uspeo, komandanti parade nisu hteli da taj itinerer izmene nego su Ferdinanda vodili tamo gde će drugi atentatori biti umešniji. A sami ti srpski mladići ništa nisu ni znali o njegovim planovima i u prestolonaslednika su gledali samo kao na naoružanog razbojnika koji je upao u njihovu kuću, a koju od njega treba braniti.
će ulicama u Sarajevu Ferdinand svečano prolaziti, da bi se atentatori postavili na prava mesta, a nije ga ni odvratila od puta u Sarajevo. Kad prvi pokušaj sa bombom nije uspeo, komandanti parade nisu hteli da taj itinerer izmene nego su Ferdinanda vodili tamo gde će drugi atentatori biti umešniji. A sami ti srpski mladići ništa nisu ni znali o njegovim planovima i u prestolonaslednika su gledali samo kao na naoružanog razbojnika koji je upao u njihovu kuću, a koju od njega treba braniti.
Bilo kako bilo, mnogi su
se radovali njegovoj smrti. Nekima je iz Austrije to godilo da zarade dobro na
jednom malom ratu, a drugima da im to bude povod za genocid nad Srbima kako bi
dovršili posao zadat u Tridentu. To sve - i još štošta drugo - vrlo dobro je
znao i Pije X kad je još 1911. Ziti rekao da će ona biti carica. Ja ovim
ne tvrdim da je i on želeo da Ferdinand bude ubijen. I on je mogao biti žrtva istih tih tajnih
krugova koji su organizovali tako zvani Svetski rat. Ja to ne znam. Ja samo
postavljam pitanje: Ko je organizovao
ubijanje Ferdinanda?
4. Kad je Angelo Roncalli 1958. izabran za papu, da li je on
svoje novo ime Jovan XXIII proglasio „ex catedra“ ili ne? Ako je „ex catedra“ - onda
znači da je time neki od
ranije priznavanih 23 papa pod imenom Jovan (možda i papa Jovana?) poništen kao papa, a
ako nije - onda da se on u tome zbunio, da je trebalo da uzme ime Jovan XXIV. I - ako je „ex catedra“ - da li je tom prilikom rekao i koga papu na
treba priznavati? U svakom slučaju, rimska kurija je posle toga izbrisala sa spiska papa
Jovana XXIII (1410-1415) koji je kao legalni
papa otvorio 1414. godine Koncil u Konstanci, na kojem je osuđen i 1415 spaljen Jan
Hus. Istina, i taj Jovan XXIII je posle toga osuđen na tri godine zatvora,
ali samo zbog piraterije, ubistva, silovanja, sodomije i rodoskrnavljenja – ostale 49 optužbe su
odbačene kao neosnovane. Pa i iz udobnog zatočeništva u Hajdelbergu ubrzo ga
oslobađa njegov prijatelj i sledbenik Martin V (14l7-l431) i imenuje
ga za biskupa i kardinala.[7]
Ako na Vatikanumu II nije
poništena ta dogma doneta na Vatikanumu I, onda ova pitanja treba razjasniti i dati
zvanično i javno njihovo tumačenje, da ne bi dolazilo do pogrešnih zaključaka.
Kakve će posledice morati da pretrpe oni kojima je to dužnost, ako je ne ispune?
5. Međutim, ovde se odmah nameće pitanje:
Da li je Drugi vatikanski koncil bio verski ili politički sastanak? Ako je bio
verski, zašto su na njega pozvani i „predstavnici“ raznih drugih religija, kao
i „šizmatika“ odnosno hrišćanskih crkava koje nisu rimokatoličke i koje ne priznaju
vrhovnu vlast pape kao zastupnika Hrista ili Boga na Zemlji? Po sebi se razume
da pripadnici tih drugih religija ništa nisu ni znali šta njihovi „predstavnici“
rade, pa ni da su tamo uopšte došli, akamoli da su im to odobrili. Prema tome, to je bila samo
jedna politička parada, parada nekog političkog ponosa.
Taj sastanak je posebno
iskorišćen za povezivanje rimokatoličke crkve (i „izmirenje“) sa jevrejstvom i sa
muslimanima, posle njega sve pape idu na zajedničke molitve i kod jednih i kod drugih - i u
sinagoge i u džamije, a pripadnici određenih tajnih krugova propovedaju da su
sve te tri religije iste, jer su monoteističke - pretpostavljaju da niko svete
spise tih religija nije čitao, a oni
sami znaju da se u svima njima razni bogovi i po imenu nazivaju.
Posle toga se posebno
reklamiraju i tako zvani „vaseljenski patrijarsi“ sa tendencijom da se oni proglase
nekim papama istočnih crkava, sa očiglednom namerom da - kad se neki od njih pokloni rimskom papi
- da to znači uniju sa njim svih
pravoslavnih, pa i nepravoslavnih istočnih crkava. Još kad bi se tu dodali jevreji i
muslimani i afrički animisti,- pod rimskim papom bi bio dobar deo čovečanstva -
ne onako neznatan prema budizmu i hinduizmu i drugima kakav je danas.
Tu se naravno postavlja i
pitanje: Da li je to izraz krajnjeg materijalizma, kad se smatra da jedan
episkop više vredi od drugih, samim tim što živi u nekom određenom gradu? Da je
to dokaz da je na neki način od Boga izabran, a ne procenjuje se njegov moralni lik, znanje i
činjenje?
Dok je Vatikanum I imao
za cilj što veće uzdizanje ugleda rimskog pape u rimokatoličkoj crkvi, Vatikanum II ima za
cilj da se uticaj i vlast rimskog pape proširi i na sve druge verske zajednice
- po mogućstvu na ceo svet. To bi bilo u smislu „jedna jedina svetska država sa jednom
jedinom religijom“. Naravno, i „jednim jedinim zastupnikom Boga na Zemlji“. Ovo
je naravno zavijeno u oblandu visoko
zvučnih fraza.
U tom smislu je i
Benedikt XVI iz „Papinskog godišnjaka 2006“ izbacio svoj naziv „Patrijarh
Zapada“.[8] Verovatno
je smatrao da bi mu više odgovara „Patrijarh celog sveta“. A možda su to i
drugi učinili pod njegovim imenom? Takva podmetanja političari vrlo često rade -
naročito oni iz potaje.
6. Koliki
je broj rimokatolika u svetu - naravno i hrišćana, kao i drugih religija? Njihov broj se računa po državnim
političkim statistikama, a ne po
stvarnoj privrženosti nekoj veri.
Jer, da li se može
smatrati da je neko hrišćanin, jevrejin, musliman, budista, hindu itd. ako on smatra da
je laganje dozvoljeno, pa čak i potrebno - ne ako samo laže kad je u nekoj
nezgodnoj situaciji, što je posledica nekih njegovih slabosti? Nijedna od tih niti
drugih religija ne propoveda da treba lagati, nijedna druga sem satanističke, jer su sve
druge osnovane na znanju da se svakom
lažju ubija po jedan deo sopstvene duše.
Pri tom treba imati u
vidu da je satanistička religija postala državna religija svih iole civilizovanih
država - pri čemu se i tu laže ako se kaže da nije. To je naravno jedna od
posledica pada u intelektualni greh, a u državnim satanističkim religijama se
to skriva, pošto se kod njih oseća panični strah od istine. Onaj ko se ne boji
istine, on će istinu saopštavati svakome kome je ta istina potrebna za zauzimanje nekog
moralnog stava i donošenja neke odluke za
moralno delanje. A sve državne vlasti čuvaju u najvećoj tajnosti od svojih naroda ono
što se državnici – „koje je narod izabrao“ - dogovore, te naročito one istine
sa kojima će narod biti podstaknut da čini mnoga dela koja sve druge religije zabranjuju.
Dokaz za to su sva akta na kojima piše „strogo poverljivo“. Tako se onda i najplemenitija - neki
put možda i pogrešna - osećanja ljudi upotrebljavaju za postizanje nekih „državnih“
ciljeva, u stvari ciljeva onih koji su dograbili vlast u državi.
Iako čovek rezultate
raznih anketa mora da uzima sa dosta rezerve, ipak mnoga ispitivanja pokazuju da one
zvanične državne statistike nikako ne odgovaraju stvarnoj privrženosti nekoj
veri. Tako se po ispitivanjima iz 1991. pokazalo, da se samo 75% Evropljana izjasnilo da pripada
nekoj religiji, dok je 1981. to tvrdilo 85%. U Francuskoj se 2001. g. 71% ljudi
izjasnilo da su rimokatolici, a već 2006. g. samo 51%, a dok se pre 50 godina u
njoj rukopolagalo oko 1000
sveštenika godišnje, 2012. samo 100; a od 1990. do 2000. broj katoličkih parohija je u njoj
od 34.595 pao na 19.468.[9]
Slične pokazatelje daju i
razna druga ispitivanja i u Evropi i u Americi, te se iz njih mora zaključiti da su
zvanične državne statistike o pripadnostima religijama sasvim veštačke i da ne
odgovaraju stvarnosti, da ih izmišljaju državni političari (i Vatikan je
država; da bi izgledali da su jači). Za to se upotrebljavaju papiri i
kompjuteri, a ne život. Treba li verovati životu ili statistikama?
7. Zbog toga što broj; čak i zvaničnih
statističkih pripadnika rimokatoličkoj crkvi već decenijama opada, a posebno i broj
sveštenika koji treba da je nose, zbog toga su njene vođe u Vatikanu bile
prinuđene da sazivaju Drugi vatikanski koncil, još pre kojeg su svakako donete
odluke u smislu primanja neke vrste „infuzija“,
pa i „transfuzija“ iz drugih verskih zajednica kako bi se rimokatolička crkva
održala u životu. Naravno da ovde pod „rimokatolička crkva“ ne treba podrazumevati onu
duhovnost koja nadahnjuje izvesne ljude, nego samo onu spoljašnju političku
organizaciju koja teži da njima vlada. To se mora razlučivati.
Do sličnog zaključka je
došao i Valter Fajt - sa kojim se ja inače u mnogo čemu ne slažem. On ističe:
„Principi ekumenskog
pokreta objavljeni su u toku Vatikana II i tako utvrđeno da je
glavni cilj celokupnog ekumenskog truda da se prepozna prevlast rimskog biskupa. Da
bi se crkve mogle ujediniti, sve crkve moraju da prihvate prevlast papske stolice.“[10]
To potpuno odgovara i
medicinskim infuzijama: moraju da se prilagode krvi pacijenta.
Fajt takođe navodi da je
i u septembru 1995. sličnu izjavu dao i Jovan pavle II.
To Je onaj papa koji je
kao Karol Vojtila više puta pod najžešćim komunizmom dobijao poljske vize za svoje
studije u Rimu, dobijao onda kad ni vrlo oprobanim članovima komunističke partije nije tada
bilo dozvoljeno da pređu „gvozdenu zavesu“. To dokazuje vrlo tesnu spregu Staljin-Pije XII odnosno onih koji su iza njih
stajali.
Prema Valteru Fajtu reč „Vatikan“
znači „Božanstvena zmija“. On je dao i sliku skulpture iz Londonskog muzeja
asirskog cara koji na grudima nosi ono što se danas naziva „malteški krst“.
Maltežani, odnosno
njihovi prethodnici hospitalci uzeli su taj asirski simbol u vreme kad su se
vodili krstaški ratovi u „Svetoj zemlji“, a sa njime su svakako primili i odgovarajuće impulse iz
Mesopotamije, koje su im preneli njihovi „neprijatelji“
Saraceni i Arapi. Ti „neprijatelji“ su njih time duhovno porobili i u njih usadili neka znanja i veštine
upražnjavane - još u trećoj Egipatsko-haldejskoj
poatlantskoj eposi, dakle iz vremena kad
su visoki sveštenici umeli da čitaju spoljašnje znanje sa neba, ali kad u
njihovim dušama još nije govorio glas savesti iznutra. Tako je i taj „malteški krst“ asirski sa one četiri strele
upravljene ka kružiću u sredini verovatno ukazivao na uticaj na zemlju ona
glavna četiri zodijačna znaka na nebu, praćena sa svake strane sa po jednim
susednim znakom. To je u Asiriji od
pre nekoliko hiljada godina bilo nešto izvanredno veliko, a sada je sasvim dekadentno, jer današnji ćovek treba iz svoje
unutrašnjosti da. traži pristup
duhovnom svetu, da pozna Hrista u sebi, Hrista koji se sad u njemu pojavljuje, a ne u spoljašnjem svetu. Na tu razliku
ukazuje Pavle:
„Jer ja sam posredstvom
zakona umro zakonu - da Bogu živim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne
živim više ja, nego Hristos živi u meni.“ (Gal.2.19-20)
Na to ukazuje i Angelus Silezius (Johannes Scheffler,
1624-1677):
„U tebi Bog
mora biti rođen
Ako bi se Hristos i
hiljadu puta u Vitlejemu rodio,
A ne u tebi, ti bi i
dalje večno izgubljen bio.“[11]
Velika je to tragedija,
ako čovek to ne uviđa.
U svakom slučaju - prema
Valteru Fajtu - rimokatolička crkva je primila i „transfuziju“ od anglikanske
crkve posebno juna l999. sa njenom izjavom da „samo papa ima moralni autoritet da ujedini razne
hrišćanske veroispovesti“, a od luteranske
1998. sa rezolucijom „da papu više ne treba smatrati anti-hristom“.
Da se podsetimo:
666+666+666=1998. To je i godina kad su SAD i Velika Britanija napale Irak, kad
su vršene pripreme za bombardovanje Srba, kad je pod Jovanom Pavlom II beatifikovan
Alojzije Stepinac (Pije XII ga je unaprediio za kardinala 1953.
dok je bio u kućnom zatvoru, a za vreme rata imenovao , za vojnog vikara Pavelićeve vojske,[12] a:
„Još 1934. Stepinac je u
svom dnevniku zapisao 'Da je veća sloboda i dovoljno radnika (većina) - Srbija
bi bila za 20 godina katolička'.“[13]
Naravno, taj Antihristov
impuls nije ograničen samo na 1998. godinu, već je delovao snažno i više godina
pre i više godina posle nje. Na primer, ona strašna pretnja neposlušnicima u SAD
11.9.2001, kojom je pokazano da se atomske
eksplozije mogu izvršiti i iznad zemljine površine u Njujorku. Koga oni kao svetski policajci treba da slušaju?
Sem toga:
„T'eško vama kad svi ljudi o vama lepo
govore; njihovi očevi su tako činili lažnim
prorocima.“ (Lk.b.26)
8. Taj asirski impuls koji su hospitalci primili za vreme
krstaških ratova u „Svetoj zemlji“
odlično se uklopio u egipatski impuls koji je ranije pokorio Rim - oba potiču
iz iste epohe, a nekada je i sama Asirija bila pod vlašću Egipta, a i Egipat
pod vlašću Asirije. Kao objašnjenje za to ja ću ovde navesti nešto iz članka
Franz-Jürgen Rommeler-a:[14]
- Obelisk pred Petrovom
crkvom u Vatikanu doneo je iz Aleksandrije i tu postavio Kaligula (12, car 37-41).
- Emil Bock opisuje poslednju Ptolomejsku
caricu Kleopatru (umrla 37): „To je bilo kao
da je ova poslednja faraoaska ćerka u sebi nosila čitavu tu lucifersku dušu dekadentnog i pre svoje smrti još
jednom uzbunjenog Egipta.“
- 48. g. pre n.r.vremena
dopao je Gaj Julije Cezar (101-44) u ruke toj dvadesetjedaogodišnjoj Egipćanki. Kad
se vratio u Rim, on naređuje da se na kovanom novcu prikazuje on kao „pontifex
maximus“ („najviši vrhovni sveštenik“)
- Cezarov
sledbenik Antonije (83-30) takođe biva potčinjen (sad dvadesetosmogodišnjoj)
egipatskoj vrhovnoj kraljici-sveštenici.
- Posle sledećih sedam godina
Oktavijan u pomorskoj bitci potuče Antonija, koga onda Kleopatra natera na samoubistvo,
a i sama se otruje. Ali Oktavijan (63 pre do 14 posle n.e.) sad postaje „Augustus“ („Uzvišeni“)
i na taj način ustvari završava delo
kojem je ona težila.
- Prema Emil-u
Bock-u: „Ako je Julije Cezar još na neki način Egipat romanizovao, onda je to
što je Avgust učinio, upravo egiptovanje Rima“. On je na sebe preuzeo
nadležnost „pontifex-a maximus-a“, s tim što taj kult nije ograničen na bogove
Rima, već ga je proširio „na sveobuhvatno vrhovništvo svih kultura i
misterija, na neki način na religiozno središte sveta koje svima
gospodari“. Sa tim je „zasnovan kult rimskih cezara sa svojim mračnim osnovama i haotičnim nizom pojava“. To
proglašavanje bogovima rimskih careva, to je egipatsko-faraonsko trovanje Rima.
- U svim osvojenim
zemljama su rimski carevi milom ili silom bili posvećivani u tamošnje njihove misterije i iz svih njih su za
Rim prisvajali dotada strane bogove, a
takođe i okultne simbole. A njihove carske biste postavljane su u najsvetija
mesta pobeđenlh.
- Počev sa papom Lavom I
Velikim (umro 461) rimski biskupi uzimaju titulu „pontifex maximus“, te se u crkvenoj
državi oživijuje egipatska epoha, što se pokazuje i na više od tuce egipatskih obeliska u Rimu,
čiji je vrh pozlaćen ili prevučen
"elektronom" (legura srebra i zlata) da bi sijao na suncu.
- Prema Rudolfu Štajneru,
faraoni su svojom snažnom duhovnošću mogli neposredno da deluju na ljude, da
rečima neposredno deluju. To mi danas ne radimo, jer čovek danas treba đa bude uveravan u to što čuje. No ovi stari faraoni su imali ogromnu moć i tako su oni mogli da
čudovišno deluju.
- „pons“ ima i značenje „put“, čiji je jedan deo
i most.
- Pije IX je 8. decembra 1864. osudio slobodu religije i razdvajanje države od
crkve, kao zablude.
Kao što se iz ovog kratkog navođenja iz pomenutog članka
vidi, rimokatolička crkva je na neki
način produžetak egipatskog faraonstva. A i razne vrste slobodnog zidarstva,
koje su navodno krvni neprijatelji rimokatoličke crkve, i one su pod apsolutnom
duhovnom okupacijom egipćanstva. To se vidi i iz njihovog
građenja obeliska i piramida, a neki pod uticajem Kleopatre u svoje redove uključuju i žene.
Poredeći sa onim što je navedeno pod „7“, vidi se da i sadašnji pontifex-i
maximus-i rade u istom smislu kao i oni od pre dvadeset vekova.
A samoublstvo jedne vrhovne egipatske sveštenice se ne može protumačiti kao bekstvo iz ovog
sveta zato što je poražena. Ona je vrlo dobro poznavala zagrobni život, te je
verovatno smatrala da će posle svoje smrti moći da iz duhovnog sveta snažnije
deluje na Oktavijana i druge. To je ona i učinila i samo tako se može objasniti
što je Oktavijan kao „pobednik“ postao i „Augustus“ i „pontifex maximus“ - slično egipatskim
faraonima.
Stari Egipat je
imao zadatak da ljude što više privuče u materiju. Zato je vršio mumificiranje, jer su time umrli još dugo posle smrti iz
duhovnog sveta bili povezani sa
svojim životom u čulnom, u materijalnom svetu, iz njega je nastao i moderni materijalizam, mada se i
danas mumificiraju tela papa, a u SAD
se dobro zarađuje na zaleđivanju mrtvih telesa.
Prema Rudolfu Štajneru, duh vremena pete poatlantske kulturne epohe je morao da se upušta u
neku vrstu kompromisa sa duhom vremena starog Egipta.[15]/
Ko su ti ljudi kojima se služi taj duh treće epohe i da li su oni svesni toga da rade na suprot
onoga što ljudi treba da postignu u sadašnjoj kulturnoj eposi; da razvijaju dušu
svesti, a ne neke podsvesne snage ceremonijama i simbolima iz Starog Egipta i
Haldeje?
9. Taj duh Starog Egipta delovao je i na rimske careve koji su vladali iz Konstantinopolja. Oni
su kao i faraoni objedinjavali i svetovnu i crkvenu vlast, samo što nisu za sebe
prisvajali titulu „pontifex maximus“ - to je preneto na rimske pape, koji su tada
bili ugroženi od najezda „varvara“.
U svakom slučaju, i hrišćanske crkve su iz egipatskih misterijskih znanja preuzele i u
bogosluženje unele njihove ceremonijalne postupke. Pa i srpski sveti Sava je išao u
Egipat, da odande stekne neka znanja.
Naravno da su nrišćanske crkve sa svojim učenjem razvijale pod uticajem onoga što je donosila
četvrta, grčko-rimska kulturna epoha, u kojoj je čovečanstvo razvijalo svoju dušu razuma
odnosno duševnosti. Pri tom treba imati u vidu da su se istočne crkve više pridržavale
platonizma, a zapadne aristotelizma. A, dok je Platon davao dokaze o postojanju duše
čovekove i pre rođenja i posle smrti, Aristotel je učio da se duša stvara tek
sa fizičkim začećem i da posle smrti
večito živi u stanju kakvo je dostigla u tom jednom jedinom životu na Zemlji. Ti
impulsi kod običnih ljudi nisu živeli u punoj svesti, ali su delovali u njihovoj podsvesti.
To je bila osnova zbog koje su zapadni hrišćani bili više naklonjeni
materijalizmu, pa je i oslobađanje praznog Hristovog groba moglo da bude pokretač
velikih masa ljudi za učestvovanje u krstaškim ratovima. A oni koji su te ratove organizovali,
vodili i iskorišćavali imali su i sasvim drukčije motive, što nije moglo da se prikrije ni u
pisanim istorijama. U njima se jedino nedovoljno ističe, da su posle četvrtog
krštaškog rata (1202-1204) - kojim je osvojen Konstantinopolj, a pre njega
Zadar - da su tada ukinute četiri pravoslavne patrijaršije, one u
Konstantinopolju, u Aleksandriji, u Antiohiji i u Jerusalimu.[16]
Prema tome, oni koji su kao i faraoni umeli sa izvesnom sugestivnom snagom rečima da deluju na
naivne ljude - ubacili su im krilaticu „Bog to hoće“ - oni nisu vodili tih u zvaničnoj
istoriji opisanih osam „krstaških ratova“ zbog oslobađanja Hristovog groba i Svete zemlje od
nevernika. Nekima od njih je kao cilj bio
samo pljačka (tamo je bilo mnogo zlata), nekima uništavanje crkava hrišćanskih koje ne prizmaju papu odnosno
njegovu vrhovnu i duhovnu i svetoviau vlast, a nekim naravno i jedno i
drugo. A oni koji su bili pokrenuti tom
faraonskom krilaticom, njih su vodeći vitezovi često prodavali kao roblje
Arapima; to im se više isplaćivalo nego da ih hrane i snabdevaju oružjem, kojim oni ionako nisu umeli da barataju.
Međutim, kao posledica razvoja duše razuma počelo je na neki način i
cepanje tog faraonstva. Pošto se gubila i ta posvećenost neposredno sagledavanje veze između sveta
čula i sveta duha, nastajali su za to i spoljašnji pokazatelji, a i sie veći broj ljudi
je u tome učestvovao, ne samo oni koji su bili posvećivani u ovakve ili onakve
misterije. Slikovito rečeno: neki ljudi su se bolje razumevali u baratanje
mačem, a neki bolje u baratanje krstom. To je uveliko počelo još u Srednjem
veku i za to je možda najsimptomatičnija borba za investituru od 1074. do 1122, sa
vrhuncem sukoba između Henriha IV (r.1050, car 1056-1106) i pape Grgura VII (1073-l085). To cepanje se nastavljalo i dalje i to je
osudio Pije IX kao pretendent na faraonstvo.
Sa tom podvojenošću pao je u dekadenciju i - po Platonu - odbranbeni stalež koji se usmerio na
pljačkaške pohode i gusarenje, a takođe i sveštenički stalež koji se usmerio na
političke smicalice i podvale uključujući i falsifikovanje „istoriskih“
dokumenata.
Da li treba i dalje raditi u takvom smislu ili ne zadirati u tuđu slobodu, da bi time čovek sam
sebe oslobađao od greha? Ili i dalje usavršavati - sada zamaskirani -
robovlasnički društveni poredak? Zar ne treba robovlasnike izbavljati od tog
pada njihovog, zato što iz njih izlaze sablazni? (Lk.l8.7)
10. Pad Ptolemaisa u ruke
Saracena 1291. g. uzima se kao kraj tih krstaških ratova. Četiri decenije posle toga
dolazi opet jak impuls Sorata: 666+666=1332. Nešto pre toga, 1309. Francuzi prebacuju
papu Klementa V (1305-1314) u Avinjon, a on red Templara ukida već 1312.
g. A Filip IV Lepi (1268, kralj 1285-1314) njih hapsi, progoni,
pljačka, na najsvirepiji način muči i ubija. Da li je to slučajno što su i Klement
V i Filip IV Lepi ubrzo posle toga
umrli? S obzirom na način kako su Templari mučeni, ne može se prihvatiti zvanična
istoriska priča, da je to samo zbog toga da se Filip IV Lepi dokopa njihovog - makar ogromnog - blaga. U pitanju
su bili čisto crnomagijski postupci. Hospitalce je to mimoišlo. Zašto, kad su i
oni donosili slične - svakako
ne iste - impulse sa istoka?
Međutim - prema Rudolfu Štajneru - kao podloga za vođenje krstaških ratova bilo je izvesno
naslućivanje da dolazi vreme razvoja duše svesti, u kojem ličnost treba da se emancipuje,
no da će najpre biti neproduktivna. Ali ljudi nisu mogli ili hteli da
prihvataju neku novu misiju, nego su težili da se dokopaju nečeg starog, a to
nije bilo u smislu univerzalnog impulsa katolicizma odnosno rimskih papa. A impulsi koje su templari
doneli sa istoka uživeli su se u evropski život i delovali su i dalje posle
njihovog ukidanja kroz razne
okultne lože.
Rim - docnije povezan i s jezuitizmom - je sa svojom sugestivnom kulturom nastojao da se ljudi
zadrže na razvoju duše razuma odnosno duše duševnosti, a sledbenici templara - razne
slobodno-zidarske lože - da se unese sadržina egipatsko-haldejske epohe, tada već sasvim
oceđene. Oba ta pokreta su bila protiv razvoja
duše svesti. Dok je Rim pomoću sugestije oduzimao samostalnost duše svesti i u
ljudima izazivao snove, ovi drugi su ljude
sasvim uspavljivali:
sasvim uspavljivali:
„Tako da mi u ovoj novijoj istoriji imamo dve struje: S Jedne strane, pošto je sad impuls za
dušom svesti tu, želi se haotično bratstvo, sloboda, jednakost. S druge strane
je teženje raznih redova da se ugasi buđenje u duši svesti, da bi se pojedine
individualnosti ovog buđenja u duši svesti mogle za sebe iskoristiti. Ove dve struje
idu jedna u drugu u čitavom toku istorijskog života. Novog vremena.“[17]
U kakvom smislu rade sada malteški vitezovi, kao sledbenici hospitalaca? Oni još uvek
upotrebljavaju onaj asirski simbol nazvan „malteški krst“. Ko im to nameće i time ih
uspavljuje, ne da im da se probude u duši svesti?
11. Prema Johannes-u Greiner-u:
„Centralni motiv antropozofije jeste, da se svet ne zamišlja kao dvojstvo od dobra i zla, nego kao
trojstvo u kojem dobro obrazuje sredinu između dve komplementarne vrste zla.
Sve dotle dok se dobro pojima samo kao suprotnost zla, ne može se u njemu
nikako naći stvarno dobro. Ono je tada jednostavno onaj drugi ekstrem. Tako su mnoge
misli o nebu i bogovima ponele u prošlosti luciferičke crte. Jer ono
ahrimaničko su ljudi većinom gledali kao zlo, a onda su to dobro sebi
pretstavljali kao neku vrstu antiteze za to. Međutim, antiteza Ahrimana nije to dobro nego
Lucifer. Tek kad se traži sredina između tih ekstrema, nalazi se stvarno dobro. Ono se nalazi
između suviše mračnog (Ahriman) i, suviše svetlog (Lucifer).
Traženje dobroga jeste traženje zlatne sredine.“[18]
Ovo je početak članka koji govori o zbivanjima u starom Egiptu i u kojem se
pokazuje kako je severni Egipat bio više pod uticajem ahrimaničkih sila, a južni lueiferičkih, te
da je kratko vreme pod vladavinom Ehnatona bila tražena sredina između oba.
Ovde se treba podsetiti da je ta treća kulturna epoha (2.907-747) bila izrazito pod uticajem Lucifera. Međutim, u
godini 666 dolazi najjači impuls Sorata ili
Antihrista, koji je unapred najviše ublažen samom Hristovom žrtvom na Golgoti, ali je on ipak uticao da se među
zapadnim hrišćanima preko „filioque“
raširi shvatanje da se život može objašnjavati pomoću „dva“, a ne pomoću „tri“; sa „filioque“ se od trihotomije
prešlo na dihotomiju.
Pošto je ljudima u to vreme razvoja duše razuma pogled bio usmeren skoro
isključivo na zbivanja u svetu čula, oni su u tom svetu videli da ima mnogo zla i ta zla su
pripisivali dejstvu đavola ili satane. A svet duha, koji nisu mogli da opažaju i u koji su
samo verovali, oni su smatrali da je, idealan i da se u njemu nalazi samo nešto dobro. To dobro da
je naravno božansko, a ono zlo da je
đavolsko.
U to su naravno bili upleteni i zaostali uticaji druge, prapersijske epohe (5067-2907), a u kojoj
je bilo sasvim opravdano učenje o dva: Ahura Mazdao i Ahriman. Lucifer se tada još
nije bio inkarnirao na Zemlji, nego tek
u trećoj kulturnoj eposi.
Međutim, u hriščanskom vremenu došlo je do toga da se kod nekih to božansko poistoveti sa
Luciferom, sa Luciferom čijim je zavođenjem čovek uveden u taj svet čula, svet
iluzija, svet Ahrimana. Sa svojim inkarniranjem na Dalekom Istoku Lucifer je
vrlo jako počeo da zahvata razvoj duše osećaja kod ljudi. A pošto je duša
razuma odnosno duševnosti sa kojom se budilo čovekovo ja više bila okrenuta
svetu čula, onda su ljudi svojim podsvesnim verovaajem, koje je dolazilo iz
duše osećaja, bili nadahnjivani tako da potpadnu pod sledeće Luciferovo kušanje, koje je Isus Hristos
odbacio:
„Opet ga odvede đavo na vrlo visoku goru, i pokaza mu sva svetska carstva i njihovu slavu, i reče
mu: daću ti sve ovo, ako padneš i pokloniš mi se.“ (Mt.4.8-9)
Svi koji su poželeli ili nastoje da vladaju makar nekim manjim delom tih carstava pali su i
klanjaju se Luciferu i u njemu gledaju vrhovno Božanstvo, njega smatraju jedinim ili bar
vrhovnim Bogom - većinom ne svesno nego podsvesno.
Pod dejstvom Lucifera ljudi su pali u moralni greh, a pod dejstvom Ahrimana
u intelektualni greh.
Ono dobro koji je sredina između ta dva zla, to je ljubav, a nosilac ljubavi je
Hristos.
Hristos je ono Božanstvo koje obuhvata i Lucifera i Ahrimana i koje oba ta ekstrema drži u
savršenoj ravnoteži. U Hristu su i svetlost i senke spojene u jasnosti - kako se to u
jednoj pesmici izražava Novalis.[19]
12. Pošto su pisci zvaničnih istorija pod uticajem
Ahrimana pali u intelektualni greh i
nastoje samo „da ovo kamenje hlebovi postanu“, te niti čuju niti žive „od svake reči koja izlazi iz usta
Božijih“ (Mt.4.3-4), potrebno je u
ovom vremenu razvoja duše svesti - koje je peta kulturna epoha, a „pet“ je broj zla - potrebno je da se osvesti i raspravi
to pitanje zla. Po Rudolfu Štajneru, u sadašnjem razdoblju ne postoji
nikakav zločin ka kojem ne bi svaki čovek u svojoj podsvesti bio naklonjen.[20]
Bog Tvorac nije sam po sebi stvorio zlo, pa ni Lucifer ni Ahriman nisu neki zli bogovi, koji bi
recimo težili da upropaste ljude. Oni su - svaki na svoj način - u službi ljudi da bi
svojim impulsima od njih stvorili viša i to slobodna bića. Tvorac ne bi
bio Tvorac, ako deo svoje tvorevine ne bi potpuno odvojio od sebe, ako bi ta
tvorevina ostala da bude deo njegov. Da bi se to omogućilo, dali su Ahriman supstanciju, a
Lucifer snagu, a koji su izdvojeni od neposrednog uticaja Tvorca. Zahvaljujući
njima ljudi dobijaju mogućnost da postanu slobodna bića, da budu odvojeni od Tvorca.
Međutim, da ne bi sad postali samo neki deo Ahrimana ili neki deo Lucifera, oni moraju i
supstanciju prvoga i snagu drugoga da drže u ravnoteži, da se prožimaju samo
onolikom supstancijom koju mogu sami onom u sebi primljenom snagom da obrađuju. Ako
uzimaju neki višak supstancije, to je jedno zlo; ako uzimaju neki višak snage,
to je drugo zlo. U prvom slučaju oni bi se skrutnjavali i rasparčavali, a u drugom rasplinjavali
i gubili u svetu.
Iz ovoga se vidi da ni Lucifer ni Ahriman misu po sebi zli, neki zli bogovi, nego je pitanje
kako čovek njihove „proizvode“ upotrebljava, da li i kako čovek ono što mu oni u svojem
žrtvovanju daju prožimaju od Hrista primljenom ljubavlju, u kojoj je uključena i sloboda i
moral; da li on njihove darove drži u
hristovskoj ravnoteži. To se naročito odnosi na onu supstanciju i onu snagu, u
kojima je čovek njihov sastvaralac: novac i njegova upotreba. Za novac je čovek
od Ahrimana uzeo supstanciju, a za njegovu upotrebu od Lucifera uzeo snagu.
Time treba vladati i držati u, hristovskoj ravnoteži.
To naročito važi za ljude sadašnje kulturne epohe, jer po Rudolfu Štajneru:
„U vasioni vladaju snage zla. Čovek mora njih da primi. Onda kad ih primi. usađuje on u sebe klicu
da spiritualni život sa dušom svesti uopšte doživi. One dakle istinski nisu tu, te snage
koje se izopačuju ljudskim socijalnim poretkom, one istinski nisu tu da bi
izazivale zle postupke, nego su one upravo zato tu, da bi čovek na stupnju duše
svesti mogao da prodre do duhovnog života.“[21]
13. Pravoslavne crkve nisu
prihvatile ovu gore pomenutu dihotomiju, pa su time ostale otvorene za „trajno
uticanje Hristovog impulsa“ - kako se to izražava Rudolf Štajner, te su
posebno Rusi postali „Hristov narod“. U sredini Evrope i više ka zapadu nastali
su pod uticajem rimokatoličke crkve „crkveni narodi“ sa onim bogohulnim
označavanjem Hrista kao nekog - makar i mističkog – „kralja“, čiji je namesnik nemistički papa.
Još dalje na zapadu, u Britaniji i Americi preteže neka vrsta kneževstva, u kojem se ne prihvataju dekreti, nego se
organizuju društva koja deluju duhovnim sredstvima, a koja drugi ne zapažaju. Time se
obrazuju „narodi loža“, kod kojih se u daljem razvoju od „Hrista kralja“ dolazi
do toga da je „Hristos učitelj“, što je naravno još veće bogohuljenje. A i kod
jednih i kod drugih se mnogo više pomanje Isus nego Hristos.
No kod tih naroda u kojima se preko „filioque“ huli i na Duha Svetoga - naravno ne kod svih
ljudi koji njima pripadaju - ima i izvesnih sličnosti između najekstremnijih i najizrazitijih
njihovih organizacija:
„A tako je to jedna čudnovata činjenica, u pogledu svega onoga što deluje u ljudskoj duši, što
je ovaj princip loža – koji je zbilja zatim u slobodnim zidarima proizveo svoju
majmunsku karikaturu - što je to kao ova vrsta loža sad opet unutrašnje srodno
sa jezuitizmom. Tako da, makako neprijateljski,
smrtno neprijateljski ako smem da se poslužim tim trivijalnim izrazom, jeste jezuitizam tom ložinstvu - što vi
zbilja znate, to tu ima ipak neku strahovitu sličnost u pogledu oblika
predstavljanja. ... Ako i jeste jezuitizam kao što je rečeno smrtni neprijatelj
onome - o tome se ne radi; nešto može
biti smrtni neprijatelj baš onome, što daje upravo taj oblik predstave. To se dogodilo, to je istorijski,
da su se jezuiti ne samo u sve lože uvukli, da visoko rangirani jezuiti stoje u
vezi sa visoko rangiranima loža nego je to takođe tako, da oba - pa makar i kod
različitih naroda - potiču iz onog istog, pa makar da su se ono jedno razvijalo
ka papstvu, ono drugo ka slobodi, ka
razumnosti, ka prosvetljenju. To vam daje samo neku vrstu slike o onome što ja mogu nazvati delovanje evolucije
duše svesti.“[22]
U to su naravno uvučena i druga tajna društva, ali su sva ona slična bilo
jednom bilo drugom. To se može lako uočiti, te nije potrebno o tome posebno govoriti.
14. To ubacivanje svojih agenata u
redove onih koje ne mogu da za sebe pridobiju, pa ih zbog toga smatraju svojim protivnicima,
to se upražnjava naravno i u drugim
društvenim organizacijama, pa su takvi agenti čak dobili i naziv „krtice“. Tako je
svojevremeno preko agenata neispravnih okultnih društava i Teozofsko društvo
bilo usmereno i upotrebljeno da se stvore pogrešne predstave o Hristu. A pošto
su istine koje se iznose u antropozofski orijentisanoj nauci o duhu takve, da se ne mogu ni
sugestivno-verski ni intelektualističko-razumski da obore, jer je istina uvek jača od laži, onda su i od strane
jezuitizma i od strane slobodnog zidarstva u antropozofska društva ubačeni
agenti da bi antropozofski rad usmeravali tako da služi njihovim grupno-egoističkim ciljevima, a ne opšte
čovečanskim.
Grupni egoizam ima daleko strašnije posleiice od individualnog egoizma. Od individualnog egoizma
se čovek oslobađa preko svoje karme u toku narednih zemaljskih života, isto
tako kao i od drugih svojih grehovitosti. A grupni egoizam zarobljava čoveka u
neke novo stvarane grupne duše koje nemaju ja u fizičkom čulnom svetu, sprečava
ga da se kao individua razvija u smislu opšteg čovečanstva i čoveštva. Grupna
volja je svakako jača od pojedinačnih i to je onda primamljivo i zavodničko i
razlog što se pojedinci udružuju u takve
grupe. Međutim, oni u tim grupama stiču i grupno mišljenje i ono - to grupno mišljenje njima upravlja. U mišljenju je
inače čovek jedino budan, u volji je kao kad spava, a u osećanjima kao
kad. sanja. Ako čovek prima grupno mišljenje,
on svoje individualno mišljenje uspavljuje, te time gubi svoju samosvest,
gubi svoje jastvo, pada u neku grupnu dušu, otpada
od ispravnog Hristovskog - razvoja. Čovek koji se priključuje tako nekoj grupi podlegao je sledećem iskušenju:
„Tada ga đavo povede u Sveti grad i postavi ga na vrh hrama i reče mu: ako si Sin Božiji, baci
se dole; jer je napisano da će anđelima svojim narediti za tebe, i na rukama će te
nositi, da gde ne zapneš za kamen nogom svojom“." (Mt.4.5-6)
Takav čovek zamišlja da se neće povrediti kad bude padao sa one visine, na koju ga je grupa uzdigla.
15. A otkud to da su ti „krvni neprijatelji“
- jezuitizam i slobodno zidarstvo
- tako slični?
Iako su oba oformljena tek u petoj poatlantskoj eposi, oni oba potiču od
duha treće poatlantske epohe, sa kojim je - kako je ranije rečeno - duh pete
epohe morao da načini neki kompromis. To se vidi i iz spoljašnjih simbola i radnji kojima
se i jedni i drugi služe, da bi sugestivno delovali na podsvest ljudi. Najupadljivije su
egipatske piramide i obelisci i to kako oni iz Egipta preneti, tako i novo izgrađeni.
Piramide naravno nisu prenete, ali je zato i za ulaz u pariški Luvr napravljena
jedna moderna ružna piramida, koja stilski potpuno odudara od tog dvorca i
kvari celokupan izgled, a u Beogradu
je u Knez-Mihailovoj ulici postavljena jedna -istina mala - kao ukras. Sem
toga, grade se i razne vrste obeliska, na primer u Beogradu na adi Ciganliji, kao
antitehničko rešenje za konstrukciju mosta, a čiji se vrh - iako nije prevučen zlatom ili
elektronom - ipak blista na suncu; a još šesdesetih godina prošlog veka je kod Brankovog mosta podignut i jedan manje
savršeni obelisk u spomen nesvrstanosti - valjda zato što je nesvrstanost predviđena
samo kao prelazna forma za svetsku vladu, u koju svi svi treba da budu u jedno svrstani.
S druge strane iz asirskih misterija preuzet „malteški krst“ više se čuva
za internu upotrebu društva, mada se i ne krije.
Tu treću kulturnu epohu Rudolf Štajner naziva i sa proširenim imenima,
kojim obuhvata egipatsko-haldejsko-vavilonsko-asirsko-jevrejsku oblast, jer su sve te oblasti bile
njeni nosioci, Egipat je bio najzapadniji, Haldeja najistočniji, a Asirija najseverniji
deo te oblasti.
Da li sadašnji višedecenijski ratovi i trzavice imaju neke veze s tim što je ona bila nosilac
treće kultirne epohe i kakve? Zašto je čitav Irak pretresala svetska policija i da li
je i šta tu našla?
U svakom slučaju izgleda đa su za vrema krstaških ratova templari bili
povezani sa egipatskim misterijama, a hospitalci sa asirskim. Te misterije u kojima se još do pre
tri hiljade godina najavljivao dolazak Hristtov, već su u vreme krstaških
ratova bile sasvim u dekadenciji i nisu prepoznavale da se dogodilo ono što je u
njima nekad bilo predviđano. Isto se to događalo i sa starim jevrejskim misterijama, pa ni
njihovi kasniji sledbenici nisu prepoznali dolazak njihovog očekivanog Mesije.
Ta osirimašena znanja, koja su tako time postala teške iluzije i varke,
preneli su krstaši u Evropu, a došla su naravno i preko arabizma.
Iz tih impulsa kao podloge došlo je do shvatanja da je Histos kralj sveta
koji je neko drugi stvorio, da nije on ta Reč ili Logos kroz koju je sve
postalo - kako stoji na početku evanđelja po Jovanu; takođe da se Hristos
sasvim zanemari, te da se ističe samo Isus kao neki uzorni učitelj. A slobodni zidari umesto
njega postavljaju svog Velikog Arhitektu sveta, koji se vrlo umno služi svojim lenjirom i
šestarom, a dobro barata i mistrijom i čekićem, te tako mudro i vešto sređuje
materiju koju je neko drugi stvorio i dao mu te alatke u ruke.
Kakve je to posledice imalo?
16. Na početku ove naše sadašnje, pete kulturne epohe,
dakle od XV veka nastupila je u Evropi Renesansa. To je ponovno rađanje
- ne neko novo rađanje, to je bilo ponovno rađanje onoga što je čovečanstvo prošlo na početku četvrte kulturne epohe,
uglavnom onoga što se događalo pre Misterije na Golgoti. Tada je obnavljana i
proučavana mudrost starih grčkih filozofa, a stvarana su i divna umetnička dela -
većinom u tom starom stilu, mada su u to uključeni i izvesni impulsi nastali iz hrišćanstva.
Zbog toga je Pavle Florenski - ruski inžinjer, koji je pre bio i kaluđer i
koji je Hrista svakako doživljavao kao duha koji obuhvata i vodi čitavo
čovečanstvo - Pavle Florenski koji je dvadesetih ili tridesetih godina XX veka izgleda pogubljen negde u Sibiru, on je zbog toga
sigurno smatrao da je renesansa bez vrednosti, pa čak i ako se uzmu u obzir ona izvrsna dela koja
se odnose na prva vremena hrišćanstva, jer i to je samo neko vraćanje na staro - pa ma koliko mu
se divili.
Međutim, kad je ta istoriska renesansa prošla, nastupila je druga,
ne-istoriska Renesansa koja traje i danas. To je ponovno rađanje onoga što je živelo u trećoj kulturnoj
eposi, pa je posle nje odumrlo. To se može uvideti iz prethodnih izlaganja.
I ta druga renesansa je bez vrednosti za čovekov razvoj, sem ako nas ona ne podseća na ono što je bilo dobro pa
odumrlo i da u ovom vremenu treba nešto novo da se rodi.
Tom drugom renesansom su u sadašnjoj eposi posebno ometeni - može se čak reći napadnuti - narodi
koji govore engleski. Napred je već bilo govora o tome da oni u ovoj eposi treba da
budu glavni nosioci nečeg novog, a ne da se zakivaju u starom, pa čak i da se u razvoju vraćaju
koju hiljadu godina unazad.
17. U smislu pravog duha engleskog naroda - ne duhova
koji su zaostali prilikom prolaska
kroz nekadašnja vremenska razdoblja, pa još uvek deluju na načine koji su tim vremenima bili primereni - u
smislu tog duha engleskog naroda:
- Nije da pod uticajem aveti Rimskog carstva njegovi
pripadnici stvaraju svetsku političku
imperiju, nego da stvaraju samo svetsku privredu, ne da utiču ni na duhovni ni na političko-pravni život
drugih naroda.
- Nije da se ljudi skupljaju u neke ložinske grupe u kojima gube svoju individualnost, nego da
se sve više individuališu i to u pripadnosti čitavom čovečanstvu.
- Nije da se u umetnosti, pa i nauci ukazuje skoro
isključivo na ono životinjsko u
čoveku, na donji deo kentaura, nego na čoveka kao samosvesno i individualno biće, koje se iz tog donjeg izdiže kao
gornji deo kentaura.
- Nije da se kroz posmatranje čulnog sveta ulazi u potčulno
nego u natčulno, da se u čulnom svetu pronađe i otkrije objava duha, ali ne da
se pomoću čula dokazuje postojanje duha i da se time nadmaterijalizuje
materijalizam, kao što se to radilo u spiritizmu, a sada radi na bezbroj drugih
macina.
- Nije da se na taj način
od papstva dolazi do nekog iz njega proizišlog duha, nego da se od duha dođe i
do saznanja o papstvu, od onog duha na koga papstvo posebno huli 869, 1054,
1870. i 1961. godine.
- Nije da izopačeno
ponašanje ljudi smatra da je prirodna pojava kao i sve drugo, nego da je to pitanje morala
odnosno nešto na šta čovek slobodno i svesno može da utiče, da je čovekov
zadatak da svesno stvara moral i savlađuje svoje telesne slabosti.
- Nije da svesno izmišlja i
širi laži, nego da se svesno bori za traženje i širenje istine.
- Nije da smatra da
profesionalno prenošenje makar i tuđih laži nema razornih posledica i za samog prenosioca, nego da se osvesti da je svaki
takav prenos ubijanje jednog dela
sopstvene duše.
- Nije da smatra da su potrebne i dozvoljene razne podvale i smicalice, nego da „Honesty ist the
best policy“ („Poštenje je najbolja politika“) - prema izreci koju je on nadahnuo.
- Nije da smatra da je XV vek isti takav nastavak na XIV
vek, kao što je ovaj
nastavak na XIII, a XIII na XII itd., nego da je u XV veku nastao jedan skok u ljudskoj evoluciji, da je nastalo nešto novo.
- Nije da je u tom tobožnjem
nastavku i samo anglikanstvo nastavak latinstva, nego da je anglikanstvo u tom
preskoku otkinuto od latinstva.
- Nije da anglikanstvo treba da bude hrana za avet Rimskog carstva i za druge aveti prošlosti,
nego da sve te aveti baci u ponor i stvori neko neavetinjsko društveno uređenje u
čovečanstvu.
- Nije da državno-pravno robovlasničko društvo zamenjuje privrednim robovlasničkim društvom,
nego da potpuno ukine ropstvo time što će vladajućim „elitama“ oduzeti moć.
- Nije da guši impulse koji dolaze iz drugih naroda
i da im nameće svoje, nego da ih
svesno pomaže, jer svaki narod odnosno njegov duh ima svoju posebnu misiju u razvoju čitavog čovečanstva.
- Nije da ukida različitosti koje su hiljadana godina stvarane, nego da ih
oplemenjuje i harmonizuje koliko god on to može.
- Nije da neke svoje
nesavršenosti nameće drugim narodima, nego da im pomogne da ono što je kod njih od
svojeg bolje i savršenije, da to dođe do izražaja na korist celom čovečanstvu.
- Nije da zanemari
neki ideal koji zbog određenog nastrojenja ne može da se ostvari kod sopstvenog naroda, nego da pomogne da se ostvari kod
drugog koji za to ima više podloge,
da mu pomogne u osvešćivanju šta je njegova misija i da mu da podršku za njeno ostvarenje.
- Nije da se dezindividuališe
i raspline u luciferičkom carstvu ili da se individuališe u egoizmu i tako
skrutne u ahrimaničkom, nego da se individuališe u ljubavi prema apsolutno
svima drugim individualnostima i tako pođe Hristovim putem, sjedini se sa
Hristom u celokupnoj Istini sa onim u sebi prikupljenim istinama.
- Nije da pod imenom „novo doba“ („new age“)
traži stara znanja i već davno
prevaziđena učenja Istoka, nego da osvesti ono što se dogodilo na Golgoti i šta je to što treba učiniti u sadašnjem
vremenu, što odgovara sadašnjem
stepenu razvoja ljudi a ne nekadašnjem.
Da li u ovim narodima koji govore engleski ima dovoljan broj ljudi koji
shvataju taj impuls svoga duha naroda? Da li oni hoće u tom smislu da rade ili su sasvim pasivni?
Ako hoće, da li će steći snage da uguše impulse duhova prošlosti, da zbace sa sebe
njihov jaram, pa da i drugim narodima pomažu za stvaranje nove kulture, a
ne da obnavljaju već prevaziđene stupnjeve razvoja prošlosti? Da u ovoj eposi
razvoja duše svesti bude tu svest, a ne da je uspavljuju? Da pođu putem
Hristovim, a ne nekim od puteva Zavodnika?
18. Da li i pripadnici drugih
naroda treba da rade u smislu svog ili nekog drugog duha naroda?
Svaki duh naroda ima svoj jezik, u njegovom govoru se izražava njegovo
stanovište sa kojeg se posmatra svet. Preko govora duh naroda daje svojim
pripadnicima uputstva u kakvom smislu treba da se vladaju i rade. To je najuočljivije izraženo u
narodnim poslovicama - kako je to gore jedan primer naveden. Sa dubljim
proučavanjem može se uvideti da je to slučaj i sa svakim načinom izražavanja, pa i sa svakom
reci. U jednom jeziku neka reč obuhvata više pojmova, a za svaki od njih u
drugom jeziku postoji zasebna reč. Takođe neka reč ili izraz u nekom jeziku
bolje odgovara nekom pojmu ili misli nego što to postoji u drugom, te ga ovaj
onda prihvata i postaje njegov sastavni deo. A u nekom jeziku i ne postoje ni
reči ni pojmovi za nešto što postoji u jezicima naroda koji žive u drugoj nekoj
zemaljskoj oblasti nego u onoj koju onaj narod nastanjuje.
Nijedan od postojećih jezika nije sveobuhvatan i propovedanje da svi narodi u sadašnjem stanju
čovečanskog razvoja treba da govore samo jednim jezikom, to je plod slaboumnosti, jer
bi to bilo ubijanje čovečanske kulture. Za razumevanje među ljudima je potrebna ljubav, duh,
a ne svetu čula prilagođen jezik koji se
još i materijalistički shvata.
Duh naroda preko govora vaspitava svoje pripadnike. Kad se neko rodi i odrasta
u nekom govornom području, on iz tog govora uči da misli i to je pretežnije od njegovog
porekla po krvi. Kao dokaz za to ja ću navesti jedan slučaj koji mi je ispričao jedan
poslovni prijatelj - mislim čistokrvni Portugalac - kad sam bio u Porto Alegru.
- Za vreme Drugog svetskog rata je u Brazilu nastala velika kampanja protiv
Nemaca i njihovog rasizma i nacizma. Pošto je tamo u južnom Brazilu bilo naselja koja su osnivali
i naseljavali skoro isključivo pripadnici nekog određenog evropskog naroda - Italijani,
Nemci, Rusi - u takvim naseljima se uglavnom služilo tim jezicima, a ne
portugalskim. U takvom jednom nemačkom naselju živeo je i jedan crnac, koji je
- uplašen od povika na Nemce - svojim nemačkim prijateljima rekao: „Mi Nemci treba da se uzajamno
čuvamo!“.
Iako je taj istiniti događaj prepričavan više kao neki dobar vic, to pokazuje kako je jedan
možda i vrlo slabo obrazovan Crnac uviđao nešto suštinsko. On nije bio onelogikovan
naučnim teorijama o genima koji se ovako ili onako sklapaju.
Prema tome, pripadnici onog naroda od koga su preko govora naučili da misle treba da oslušnu
šta im duh toga naroda nalaže, te da u tom smislim i rade, a ne ono što im nalažu države
koje su od tog naroda prisvojile ime, a kojima vladaju neki skriveni duhovi - ne duhovi tih
naroda. Tako da i ratovi koji se vode nisu između naroda
ili duhova tih naroda. Ratove vode države
odnosno duhovna bića koja opsedaju elite koje državama vladaju, a njih treba dobro razlikovati od duhova naroda. Duhovi
naroda samo u ljubavi dopunjavaju
jedan drugoga, da bi čitavo čovečanstvo bilo jedna celina koja se sastoji iz
mnogobrojnih individualnosti, a ne neka bezindividualna kaša, u kakvu spadaju i
elite, što se vidi i iz same te reči, od koje nema izvedene reči za individuu kao recimo „činovništvo“ – „činovnik“.
Kako se to može proveriti, ja ću u daljim izlaganjima ukazati samo na neke bliže primere.
19. U ovom razdoblju razvoja
duše svesti italijanski narod ima misiju da na viši nivo uzdigne čovekovu dušu
osećaja, koju je čovečanstvo primilo još u egipatsko-haldejskoj eposi. To mu daje posebnu snagu i
mogućnost da utiče i na druge narode. S druge strane, zbog te misije na njega najlakše i najjače deluje duh vremena te treće kulturne
epohe, sa kojim je duh pete morao da napravi
neku vrstu kompromisa. A pod uticajem duha pete epohe duša osećaja - koju je
duh treće epohe uneo u čovekovu podsvest - treba da se što više osvešćuje i da njome sve više ovladava
čovekovo ja.
Dok se duša osećaja ne osvesti, ona je najprijemčivija za sugestije koje joj se spolja nameću.
Ako se ona osvesti i iznutra Hristovom svetlošću obasja, od nje otpadaju sve sugestije
i ona biva slobodna.
Duša osećaja je deo astralnog tela čovekovog, onoga što se može nazvati i dušom, a duša čovekova
treba da bude slobodna, da se slobodno razvija u duhovnom životu na Zemlji.
Taj oslobađajući razvoj može se videti i na umetničkim delima nastalim kod
Italijana u petoj eposi, iako su stvarana po porudžbinama, finansiranjima i
nadzorom vlastodržaca, a u kojima su umetnici ipak izražavali ono što je dolazilo iz
sopstvenog, ličnog iskustva, a ne samo ono što je naručilac zahtevao.
Tako da u
italijanskom, narodu imamo dve pojave. Jedno je sugestivna kultura koja potiče iz egipatsko-haldejskog razvoja i
koja je svoj najjači izraz našla u rimokatoličkoj crkvi i njenom papstvu, a
druga je vrlo snažan impuls oslobađanja od toga. Ono prvo je dobro poznato i o
njemu je već bilo govora.
Ono drugo, ono što je pod dejstvom pravog duha italijanskog naroda, to je razvoj saosećanja.
Pošto je to strahoviti udarac na sve vladajuće državne elite i na sve duhove
koji njih opsedaju, to se uglavnom skriva ili ismeva i daje mu se drugo značenje. Ta
osvešćivana duša osećaja koja se kod Italijana ispoljava u saosećanju sa drugim
ljudima deluje posebno vrlo snažno od početka XX veka, dakle od prestanka
Mračnog doba ili- Kali Juge. To se spoljašnje najjače pokazalo u masovnom
sabotiranju rata od strane italijan-skog naroda. To naravno sve moguće državne elite - sve se
one pomoću ratova održavaju na vlasti, njima se one hrane - sve vladajuće elite
to istorijski skrivaju, a kad ne mogu, one to ismejavaju i nazivaju
strašijivošću. Vladajuće elite to nazivaju strašijivošću, jer se one same od
toga boje, jer to ruši njihovu grupno egoističnu vladavinu.
20. Francuski narod u ovoj eposi
ima misiju da na viši nivo uzdigne dušu razuma, dušu duševnosti. Nju je čitavo čovečanstvo
primilo u prethodnoj eposi, grčko-rimskoj. U njoj već svesnije zasijava ja, budi se samosvest.
Ona je kao neko središte duševnog života. Zbog toga je u četvrtoj kulturnoj eposi nastalo
zakonodavstvo koje ljudi donose radi regulisanja međusobnih odnosa, dok su zakoni
donošeni pre te epohe bili objave bogova kojima se naređivalo ljudima kako da se
vladaju.
Da su ljudi sami donosili te rimske zakone kojima se određivao odnos čoveka
kao ličnosti prema društvu, vidi se po tome što se o njima raspravljalo i što
su u raznim momentima bili i menjani. Na primer, posle veće borbe prešlo se od onog „si
patricius“ i „si plebs“ („ako patricije“" i „ako plebs“) na ono „si quis“ („ako ko“),
bez obzira kako se to i koliko sprovodilo, to je prvi impuls kojim je iz dogovora
ljudi iskazano da su svi ljudi jednaki - pa makar se to pre svega odnosilo samo na rimske
građane.
Taj impuls duh francuskog naroda u sadašnjoj eposi uzdiže do shvatanja, da su apsolutno svi ljudi
na Zemlji jednaki i to je njegova prava misija. Međutim, pod uticajem duha koji je
vodio grčko-rimsku epohu i u sadašnje Francuze je snažno ugrađena militantnost, vojna
agresivnost i želja za osvajanjem. Obe te struje su snažno došle do izražaja u
Francuskoj revoluciji. U njoj je došlo i do pobune zbog pravne nejednakosti sa vladajućom klasom i do težnje da se to
silom iskoreni u celom svetu - bar evropskom.
Ta revolucija je imala dušu koja je lebdela u apstrakcijama izraženim u „Sloboda-
Jednakost-Bratstvo“, ali nije nalazila telo u kojem bi se to ostvarilo. U
svojim apstrakcijama nije uviđala da se ta tri načela mogu ostvarivati samo u trima izdvojenim
oblastima društvenog života, a ne u jednodelnoj državi, da nju treba razbiti na tri dela i slobodu
uneti u duhovni život, jednakost u
političko-pravni, a bratstvo u privredni život. To je bio impuls za nešto novo, ali je propao
zato što se nastojalo da se on unese u nešto staro, u rimsku državnost, u kojoj se sa jednog mesta
upravljalo i duhovnim i političko-pravnim i privrednim odnosima.
Pa i Monteskije je
- još uvek opterećen tadašnjim shvatanjem državnosti - bio za neko apstraktno razbijanje, ali samo političko-pravne oblasti
najtri dela: zakonodavnu, izvršnu i
sudsku. Duhovni i privredni život on nije posebno uzimao u obzir. To je naravno nestvarno, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što bi po sudskoj presudi izvršna
vlast morala samu sebe da kažnjava ako nešto zgreši, a i da se stara o
nezavisnosti zakonodavne i sudske vlasti, koje bi time zavisile od nje.
Ali iz toga se ipak vidi impuls duha
francuskog naroda, da celom državom ne sme da se vlada samo sa jednog mesta, da nju treba razbiti.
U vreme kad su Italijani više podsvesno i saosećajno počeli da sabotiraju rat, Francuzi se razumski
pitaju „Pour qui et pourquoi?“ („Za koga i zašto?“). Nijednom neelitnom
Francuzu nije bilo razumljivo zbog čega on treba da ubija Nemce ako je jedan Srbin ubio jednog Austrijanca. Zbog
toga su - što pisane istorije izbegavaju đa
pomenu - oni u Prvom svetskom ratu masovno bacali oružje i išli svojini kućama, ali je njihova
rimljanski nastrojena militantna elita uspevala da od njih svakog desetog
strelja, da bi onih devet poslala na
front. A u drugom svetskom ratu - naročito posle poraza - pojavila se u francuskoj vojsci krilatica „Pas moi!“ („Ne
ja!“). Ti Francuzi su uviđali da nije
dobro to kuda ih vladajuća elita vođi, ali u svojoj zbunjenosti smatrali su da neko drugi to treba da popravi.
Verovatno su neki uviđali da višestruko bolje naoružana Francuska nije na
početku rata preduzela nijednu ofanzivu
protiv Nemačke i Italije, da je jedva čekala da Nemci uđu kroz širom otvorena belgijska vrata i bez otpora ih
primi, da im stavi na uslugu svoju u
to vreme u svetu najveću ratnu industriju, pa još da im da i možda milion radnika - koje zarobljenih, koje „dobrovoljnih“
- da bi Nemačka mogla što više svojih ljudi da mobiliše i pošalje na front.
No Francuska je
ipak iz rata izišla kao jedna od velikih pobednica, Jer je De Gol, koji je zbog uspešnih manevara u Alžiru od pukovnika
uznapredovao do maršala, jer je on
ukorak išao za Patonom i zajedno s njim ušao u Berlin, kad ga je ovaj malo pričekao.
Međutim, počevši sa De Golovim apsolutizmom Francuska je sve više gubila svoju državnost, dok je
konačno nije predala Evropskoj uniji, koja je sad za nju postala i zakonodavna i
izvršna i sudska vlast, a iz koje se potpuno upravlja njenim duhovnim životom, a
skoro potpuno i privrednim. U duhovni život Francuza je uneto načelo
jednakosti, što je vrlo dobro opisao bivši masonski veliki majstor Anri Tor-Nuges,
a što sam ja opširno izneo u, dva svoja
spisa.[23]
No francuska elita još u velikoj meri vlada privrednim životom, za koji je za sebe prisvojila
slobodu da i dalje može da vlada pomoću plaćenih ubica svrstanih i u Legiju
stranaca, u kojoj nalaze utočišta kako oni koji time izbegavaju smrtnu kaznu
ili mnogogodišnju robiju, tako i oni avanturisti koji u ubijanju gledaju neku vrstu
sporta. Takvo ubijanje ima mnogo više draži nego ubijanja bombama bačenim iz
aviona, jer se tu ima bliži kotakt sa žrtvama. Ta legija još uvek deluje u „oslobođenim“
afričkim državama da bi branila francuske „nacionalne“ interese.
Iz poslušnosti eliti koja vlada Evropskom unijom Francuska je primila milione doseljenika -
Alžiraca, Crnaca, Turaka, Kineza i drugih. Bez obzira koliko nesavršeno i sa
kolikim ispadima, pravi duh francuskog naroda njih prihvata kao jednake
sa Francuzima. Ta jednakost se izražava bar politički-pravno, iako država nije podeljena
na tri oblasti. Nekim Francuzima možda i smeta, kad u određeno doba dana doseljeni muslimani
svojim molitvama ometaju ulični saobraćaj, ali većina to naseljavanje stranaca ipak prihvata.
To od druge polovine XX veka mešanje raznih naroda i rasa najviše se vrši u
Evropi i to u zapadnim državama. A u SAD je u to vreme bar politički-pravno naglašena
jednakost između rasa. Međutim, ta političko-pravna jednakost se u pravom smislu može
ostvariti tek ako bi država razbila na tri nezavisne oblasti i u duhovnu unela sloboda, a u
privrednu bratstvo. A to bi se najlakše ostvarilo u državama istočno od Rajne, njihovi narodi imaju za to najbolje osnove.
21. Nemački narod u eposi razvoja duše svesti
ima misiju da posebno razvija jastvo.
Čovek ima tri snage koje su na neki način povezane i sa njegovom fizičkom organizacijom:
- mišljenje sa glavom i nervno-čulnim sistemom,
- osećanje sa grudima odnosno ritmičkim sistemom
disanja i krvi,
- htenjem sa izmenom marerija i udovima.
Te tri snage su nekad sasvim automatski sinhronizovano delovale: ono što je čovek osećao da mu je
potrebno, on je o tome mišljenjem stvarao predstavu kako da to ostvari i prenosio to u
htenje kojim se to ostvaruje. Međutim, u XX veku je počelo, a s vremenom se to sve više širi, da te
tri snage više ne deluju automaiski sinhronizovano. Ko obrati,
pažnju na to, može kod mnogo ljudi u svojoj
okolini da uoči da se te tri snage razilaze, da nisu sinhronizovane. Na
primer, čovek u mislima donese odluku za nešto što oseća da je dobro, a onda sasvim drukčije, čak suprotno uradi.
To je prirodna pojava u evoluciji
čovekovoj i zbog toga čovek svojim ja mora sad da to svesno sinhronizuje.
Te tri snage čovekove ličnosti imaju svoj odraz i u čitavom društvu:
- mišljenjem čovek dobija nadahnuće kako da upravlja privrednim životom, da bi zadovoljio potrebe svoga tela, a to je
polulično;
- osećanjem se stvara svagdašnje mnjenje o tome što je
pravo i na osnovu toga se vrši
zakonsko regulisanje kojim se stvara moral i time ispunjava misija čovekovog
duha, a to je bezlično;
- htenjem čovek prema
svojem iskustvu vodi duhovni život da bi ostvarivao težnje svoje duše, pa je to ličnost.[24]
I u čitavom društvu se te tri oblasti na neki način u sadašnjosti haotički
razdvajaju i prepliču, te ih treba svesno sinhronizovati.
I to je zadatak
koji nalaže pravi duh nemačkog naroda, a ne da se nadmeće sa engleskim u privrednom, sa francuskim u
političko-pravnom i sa italijanskim u
duhovnom životu, nego da ih dopunjava i usmerava u smislu hristovske evolucije
čovečanstva.
22. Pravi duh ruskog naroda vrši pripremu čovečanstva
za puni razvoj u narednoj, šestoj
kulturnoj eposi, koja će se razvijati od 3573. do 5733. godine. Taj „Hristov narod“ priprema podlogu za ono
što će tek docnije ući u razvoj čovekov. On u ruske duše ne usađuje ni
instinkte za privredu ni razumevanje za
politiku, već samo osećaj da je u njima Hristos. To je tako duboko da se i za
vreme staljinizma kod Rusa održao izraz „hristjanin“ kao značenje za „čovek“,
što sam i ja čuo na jednom poslovnom sastanku sa njima sedamdesetih
godina XX veka.
Po Rudolfu Štajneru su Nemci „apolitički“ narod, a Rusi „antipolitički“. Ako su išli u velike
osvajačke pohode u Aziji i u vojne intervencije u Evropi, to je bilo pod vođstvom
ruskih vladajućih elita - u kojima je bilo dosta i nerusa - elita, koje su-
bile pod snažnim dejstvom okultnih uticaja i napada sa Zapada. Tako se jedino
može objasniti da je Rusija uz pogibiju hiljada Rusa pod komandom Suvorova vratila papu Pija VII u Rim, a ovaj joj u znak zahvalnosti obnovio red jezuita, koji - posle
ukidanja reda 1773. dobili utočište u pravoslavnoj Rusiji i protestantskoj
Pruskoj. Kakva grandiozna ujdurma!
Za tu buduću, „Slovensku epohu“ plodove evolucije sadašnje epohe preneće budućim Rusima:
- Poljaci usavršenu dušu osećaja,
- Srbi usavršenu dušu razuma odnosno duševnosti,
- Česi usavršenu
dušu svesti.
To se može videti iz
izvesnih sličnosti sa napred opisanim narodima:
- Poljaka, možda ne baš
potpuno sa Italijanima, nego više sa Špancima koji na malo različiti način
takođe usavršavaju dušu osećaja, a na tu vezu simbolički ukazuje Alkazar za vreme Španskog
građanskog rata i Gdinja početkom Drugog svetskog rata, u kojima su branioci radije svi
izginuli nego da se predaju.
- Srba sa Francuzima, što se vidi i iz
toga što svi pripadnici i jednog i drugog naroda vrlo rado govore o politici,
jer se svi u nju „razumeju“.
- Česi sa Englezima, što
se vidi i u tesnoj povezanosti Jana. Husa sa Viklifom.
A da su Srbi od duha
svoga naroda naročito upućeni na političko-pravnu oblast, vidi se i iz Dušanovog
zakonika, po kojem se zakon stavlja iznad volje careve i time uspostavlja možda
prva ustavna monarhija - što istoričari treba da ispitaju i provere. To je možda razlog i
što druge države nisu pritekle u pomoć Srbima da se brane od Turaka – „nevernika“,
a možda što ih i danas mrze, jer duh
srpskog naroda njemu usađuje shvatanje da su ljudi čitavog čovečanstva po duhu jednaki.
To izvesne elitističke sile koje smatraju da su pozvane da vladaju celim svetom nikako ne
podnose i svojom lažljivom propagandom propovedaju da i kod Srba postoji rasizam, pa mu ga na neki
način i podmeću. Pod uticajem Zavodnika te grupe smatraju da više vrede od
ostalih ljudi, te da zato svima one treba da vladaju. One ne shvataju da ih taj stav vuče u duhovnu smrt.
Ovo što ja pišem jeste
izraz bratske ljubavi prema njima.
23. A kakve
su to sile koje su stvorile i stvaraju haos u sadašnjem društvenom životu? To su spolja vidljive razne
vladajuće elite, koje nisu svesne da
su samo oruđa duhova ekstremnog mraka ili duhova ekstremne svetloteti, tih duhova koji ometaju građenje mosta između sveta
čula i sveta duha i da u stvari ti duhovi preko njih vladaju. Ti duhovi se bore
protiv saznavanja istine i o jednom i
o drugom svetu. Oni prvi ljude zakivaju u čulima opažljivom svetu, a oni drugi ljude rasplinjuju u nekoj
opštoj duhovnosti. I jedni i drugi
izbacuju, ljude iz hristovske ravnoteže.
Posledica taga je stvaranje nekih vrsta - može se nazvati
- država koje se ne poklapaju sa državnim granicama ucrtanim na geografskim kartama, država za koje te granice ne
postoje. Na primer: monopol nad informisanjem svetske javnosti; monopol upravljanja svim
berzama u svetu i bankama; monopol naftne industrije; proizvodnja novca i
određivanje visine njegove kupovne moći u raznim delovima sveta; organizovanje
ratova radi povećanja potrošnje oružja i municije; proizvodnja, transport i
distribucija droga; krijumčarenje razne robe i ljudi; trgovina kako ljudskim
radom, tako i čitavim ljudima ili samo njihovim organima; industrijska
proizvodnja zakona kojima se „legalizuje“ prednost i korist neke vandržavne
grupe, kako u jednoj; tako i u više država istovremeno; komercijalizacija
pravosuđa; i zvanično partijsko i nezvanično partijsko - i jedno-državno i
multinacionalno - osvajanje i zauzimanje više rangiranih položaja u društvu, sa
kojih se mogu povećavati i štititi koristi neke grupe, čak i onih koristi koje
se pribavljaju nasuprot postojećih državnih zakona; organizovana javna i tajna
društva sa nekim svojim „internacionalnim“ ciljevima, jer su i ona
internacionalna i interdržavna; stvaranje državica kao „legalnih“ oruđa izvesnih internacionalnih organizacija
radi izigravanja zakona zvaničnih većih
država; korupcija kako lokalnih tako i internacionalnih razmera, korupcija kao
naddržavna avet, korupcija kojom se daje neka korist ili preti oduzimanjem ili
uništavanjem nečeg što je čoveku drago
- naravno i kombinacija oba, na što će pasti svako ko ima neku vlast; internacionalne - crvene, zelene i druge -
nevladine organizacije; Ona nauka
koja plodove čovečije mašte ne razlikuje od stvarno opažanih činjenica; ona
umetnost koja u svoje tvorevine ne ugrađuje život i duh, nego ističe smrt i najgori egoizam; sve religije; i tako dalje.
Da li treba svesno i smišljeno razbiti države na već
pominjane one tri oblasti ili čekati da se ovako haotički raspadaju. Ovakvom
raspadanju se svakako ne može odupreti
nikakva državna vlast, pa makar sebe u javnosti proglasila da vlada celim svetom, te
time zadovoljila svoju sujetu.
24. Rudolf
Štajner je kao austrijski Nemac osvestio to kako treba da se primene ona tri načela
koje su u Francuskoj revoluciji došla iz podsvesti: „Sloboda - Jednakost –Bratstvo“. Prvu
knjigu o tome on je izdao 1919. godine, a u burnim događajima koji su se u Nemačkoj odigravali
prvih godina posle rata on je o tome održao više stotina predavanja, od kojih
su mnoga stenografisana, te štampana
u mnogim knjigama. On je nastojao da se u Nemačkoj ili bar u Gornjoj Šleziji uvede to
tročlano društveno uređenje, kako bi se predupredili katastrofalni događaji, koje je on predviđao
da će se kroz dvadeset godina
dogoditi, ako se time ne preduprede. Radi toga je on držao i kurseve za govornike i
zastupnike tog razbijanja države na tri dela.
Rudolf
Štajner na žalost u tome nije uspeo. Jednom prilikom je rekao da bi u tome uspeo da je imao bar 50 govornika koji
bi se na tome angažovali. Ali, od
preko 6.000 članova Antropozofskog društva kojima je on svojeručno potpisao
članske karte u tom smislu se angažovalo samo njih desetak ili malo više.
Ja sam ta uputstva Rudolfa Štajnera za naše potrebe sažeo
na najmanju moguću meru.[25]
Međutim, ni to ni one mnogobrojne knjige Rudolfa Štajnera nikako ne treba
primiti kao neki partijski program kojem treba težiti. To su samo osnovne smernice
u kojem pravcu treba raditi, a takođe i osvetijavanje društvenih odnosa - da bi se uvidelo
zašto je to neophodno, da se uvidi neophodnost da se bar negde država razbije, svesno razbije na
samostalni duhovni, samostalni političko-pravni i samostalni privredni život, a koji bi se
sinhronizovali samo na ravnopravnoj osnovi. Samo vreme i lokalne prilike moraju
biti odlučujući u tome kad će se i šta i kako od toga ostvariti, jer se tu ne radi o nekoj
revoluciji nego o evoluciji.
Za uvođenje ovog tročlanog društvenog sistema nisu - bar
u prvo vreme – pogodne države i narodi zapadno od Rajne baš zbog toga što oni
imaju naglašenu misiju da razvijaju
sasvim određene delove ljudske duše. Nemačka bi za to bila vrlo pogodna, ali je već
mnogo decenija okupirana i usisana od strane Zapada i uljuljkana u blagostanju.
Ali druge države Srednje i Istočne Evrope, pa i Bliskog Istoka i Severne Afrike jesu vrlo pogodne za
to, njihovi narodi bi to rado dočekali,
pored ostalog i zato što bi ih to spašavalo od zapadnjačkog eksploatisanja. Ako
bi se to u nekoj od tih država počelo, to bi se onda i kod svih drugih iz tih
oblasti prihvatalo. To bi onda sa svojim obojenjem i države Dalekog Istoka
prihvatale, a u dužoj perspektivi i države zapada.
Time bi se
spašavali i pripadnici njihovih vladajućih elita, ukoliko su još sačuvali svoju
ličnost, ukoliko još nisu potonuli u grupnost svoje elite. Time bi se
spašavali takođe i pripadnici elita
drugih zemalja, ukoliko bi pomagali ili bar ne bi smetali da se tročlano
društveno uređenje bar negde začne i ostvari.
Naravno da će
oni koji su potpuno potpali pod vlast nekog od Zavodnika svim silamanastojati
da se to ne dogodi. Utoliko gore po njih. A u to se upliću i druga bića, bića
koja nisu ljudi, a koja se utelovljuju kao ljudska bića na Zapadu, a druga samo
inspirišući na Istoku. To sam ja naveo u „O nauci“, a i još mnogo šta drugo,
što treba uzeti u obzir pri ovim raznatranj ima.[26]
Iako među
Nemcima ima procentualno najviše pristalica i pobornika za tročlano društveno
uređenje, to je danas teško da se kod njih ostvari i uvede, jer kod njih vrlo
snažno deluje avet Rimskog carstva, a i mamnjenja ka lagodnom životu. Ali, ako
bi se to uvelo u bilo kojoj državi iz gore pomenutog područja, nemačke
pristalice bi tu nagrnule i to vrlo svesrdno svim svojim sposobnostima
pomagale.
Iako je ovaj
pokret nastao iz hrišćanskih impulsa, njega bi rado prihvatili i svi islamski
narodi iz ovde pomenutih oblasti, jer su oni bliži hrišćanstvu nego mnogi koji
sebe nazivaju hrišćanima. Po učenju Islama Isus je prorok, a kod zapadnih
hrišćana samo učitelj ili kralj - naravno ne kod svih nego kod onih koji ih
vode i koji su od njih zavedeni.
Međutim, i kod
zapadnih i kod istočnih naroda ima visoko prosvećenih, pa i posvećenih ljudi
koji shvataju takve impulse i teže ostvarivanju pravih evolucionih procesa. I
jedni i drugi znaju da je Zapad daleko nadmoćniji u privredi i tehmici, a da
je. Istok daleko nadmoćniji u duhovnom životu. Stoga istočnjaci gledaju da
privredu uče od Zapada, a zapadnjaci da duhovnost uče od Istoka. I jedni i
drugi znaju kakvim snagama raspolažu i da su njima zdruzgali sredinu, te da će
doći da užasnih sudara između njih, ako tu Sredinu ponovo ne ožive, da bi ih
privremeno razdvajala, a u daljoj budućnosti u Hristu spojila. Međutim i kod
jednih i kod drugih vladaju sile koje nastoje da se suzbije svako znanje o
Hristu, o Hristu kao božanskom biću i o onome što se dogodilo na Golgoti.
Ta, gore opisana
Sredina može ublažavati i silinu Zapada i silinu Istoka, pa ih i izmiriti i
držati u ravnoteži jedino ako se uvede tročlano društveno uređenje, jer se
njime savlađuje kako dominantnost privrednog, tako i dominantnost duhovnog
života. A oni oba uništavaju pravednost, iako se prikazuju da iz
političko-pravnog oni „usrećuju čovečanstvo“.
Ogromna većina
ljudi uviđa da je sadašnje društveni poredak rđav, ali nemaju ideje kako da se
promeni. A ako im se ukaže na ovo svesno razbijanje države, oni će - ako o tome
razmisle i to povežu sa svojim iskustvima - oni će uvideti da se samo time može
ukinuti sadašnje moderno robovlasničko društvo i stvoriti nova kultura.
Na kraju ovog poglavlja mora se
naglasiti da na Zemlji raja nikad ne može biti, ali da se može stvoriti stanje
koje je snošljivo i kojim se daje mogućnost da se ljudi dalje razvijaju u
smislu ispravne - hristovske - evolucije, što znači u smislu opšte ljubavi i
slobode. Da bi se to postiglo treba ukinuti moderno - skriveno - robovlasničko
društvo. To robovlasništvo se naravno skriva raznim lažnim nazivima, a sami
robovlasnici i njihovi goniči robova često i sami sebe lažu o tome, jer su pali
i u intelektualni greh, a ne samo moralni.
* * *
Ne smeju se
ljudi ulagivati avetima prošlost, nego ih baciti u ponor, te time stvoriti
mogućnost za stvaranje nečeg novog, nečega što je primereno sadašnjem stupnju
razvoja i sadašnjoj svesti ljudi. U tome smislu naravno svaki pojedinac mora
sam da se bori, mora da traži Hristovu pomoć kako kako za sebe tako i za druge
i za ceo svet, a ne da očekuje da će mu se ona dati kao milost bez obzira na to
šta on čini ili ne čini. Ljubav može da postoji samo između „ja“ i „ti“, dakle
neke izdvojenosti slobodne od „ja“. Inače to ne bi bila ljubav nego
sebeljublje. Ali to „ti“ može da bude iz svoje slobode i neprijateljsko tome
„ja“, a to „ja“ da ipak oseća ljubav prema njemu, ne da gleda da ga uništi
pripajajući ga sebi. To je objašnjenje zašto će Hristos pomoći čoveku samo ako
se on iz svoje slobode njemu za to obrati.
No sloboda ne bi mogla postojati,
ako ne bi postojala neka mogućnost izbora. Tu mogućnost izbora čoveku pružaju oni duhovi
koji se nazivaju Zavodnici. A od izbora čovekovog za kojim će duhom poći zavisi
i njegova dalja sudbina. Jer, čovek
će izgoreti samo ako se baci u požar ili će biti mokar ako uđe u vodu, inače neće.
Posledice će dakle zavisiti od toga na šta se čovek odluči.
Ali sem takvih čulima opažljivift posledica,
postoje i neke čisto duhovne, "a koje
naravno mogu ali ne moraju da se izraze i na način čulima opažljiv. Na primer, bledilo od straha, suze od žalosti i
drugo. A i ono što je posledica čovekovih čina, a običnim čulima se ne opaža,
to takođe ima svoje posledice slično
ulaženju u vodu:
1. Ako čovek
laže, on u duhovnom svetu stvara neke utvare koje se oko njega tako vrzmaju da mu pomute zdrav razum i
mišljenje. On te utvare onda ne razlikuje
od stvarnosti odnosno pojmova koji odgovaraju nekoj stvarnosti. U većini
slučajeva on te utvare kao utvare ne vidi, ali one deluju na njega. Tako je moglo da dođe i do vrlo raširenih
krilatica koje same sebe u svom izražavanju
negiraju, a da ljudi sa svojim pomućenim razumom to i ne primećuju. Na primer: „nista
nije istina“ - dakle ni ova konstantacija nije istinita, kao i „Sve je
relativno“; ili „Svako ima svoju istinu“, čime se negira pojam istine, kao „jednopolarno“
kojim se negira pojam polarnosti. Utoliko pre tu spadaju i malo složenija
shvatanja koja se propovedaju. Na primer,ona
izjava anglikanske crkve da papa ima „moralni autoritet“, kojom se negira postojanje morala, jer moral može
postojati samo ako je slobodan, a autoritetom se ukida sloboda. Takođe i kad
Pije IX smatra da je sloboda religije zabluda, a niko nikoga ne
može sprečiti da veruje u šta hoće, te je zabluda kad se smatra, da da
religija nije slobodna. To je naravno proklamovanje sugestivne kulture, koju i
njegov sledbenik Lav XIII (1878-1903) potvrđuje. No još pre njih je Grgur XVI (1831-1846) 1832 u „Mirari“ napisao da je sloboda savesti ludilo,
čime u stvari negira i pojam i postojanje savesti. Jer, ako čoveku govori neki
unutrašnji glas koji nije slobodan, onda to nije savest nego sugestija. Tu
spadaju i politikantska propovedanja o demokratskim slobodama i biranju „narodnih“
predstavnika, o tome da sudija može biti nezavisan od onog ko ga postavlja, i
tako dalje. To sve pokazuje da te utvare. čak i kod nadprosečnih ljudi zamućuju zdrav razum i
mišljenje. To je u većoj ili manjoj raeri slučaj i sa svim ljudima. Te - naravno ne
samo sopstvene, koje neko sam
proizvodi - te utvare sprečavaju čoveka da dođe do istine, da je sazna.
2. Ako čovek vara druge ljude, ako im „podmeće
nešto ispod žita“ i uopšte se ne ponaša „ljudski“
prema njima, on time stvara aveti koje ga guše i ne daju mu da ima saosećanja
prema drugima, zatvaraju ga u samog sebe, otuđuju ga od sveta. Tu spadaju sve
moguće podmuklosti. Na primer, ako se u tegle u kojima se obično prodaje kilogram neke namirnice zapakuje 900 grama i
to na etiketi i napiše, ali jedva
primetnim slovima; ili ako se objavi neki događaj, a prećuti ono što je u njemu
suštinsko, a i onda kad se u razmaku od nekoliko minuta čuju dve suprotne tvrdnje; naravno i sve moguće reklame - i
direktne i skrivene u neku „naučnu“ oblandu, kao i upotreba „nauke“ da bi se
suzbila konkurencija na primer u lekovima. Takođe i ubacivanje svojih agenata u
tuđu organizaciju da bi je minirali iznutra i drugo. I u ovom području svi
ljudi greše. Danas je na primer vrlo rašireno povlačenje ljudi od sveta,
uvlačenje u sebe, netrpeljivost prema drugima, neiskrenost u ponašanju,
nepažnja i otuđivanje. To je u
velikoj meri i posledica nedovoljno razvijenog čula za ja drugoga, kao i čula mišljenja, pa i čula govora. Te
aveti i njih prigušuju.
3. Ako jedan
čovek navodi ili nateruje na bilo koji način drugoga da nešto radi što taj ne bi činio, onda takav čovek
stvara sablasti koje se hrane njegovom
voljom. Takav čovek gubi sposobnost za bilo kakvo činjenje iz ljubavi, pa time otpada iz razvoja ka slobodi i pada
u stanja niža od čoveštva. Na to ukazuju u evanđeljima one pouke o
sablažnjavanju (Mt.l8.6-9; Mk.9.42-48;
Lk.17.1-2). I u ovome ljudi greše izvanredno mnogo, najčešće nesvesno greše,
jer ne cene slobodu duše, žele da na neki način preovladaju dušama svojih bližnjih, netolerantni su prema njihovom
mišljenju. U to spada i
ubeđivanje i prinudno nagovaranje i
savetovanje koje ne ide na buđenje
drugoga i upućivanje na pravilno
mišljenje, sa kojim on sam treba da donese odluku.
A
koliko je to delikatna stvar, vidi se i po tome. što čovek kad dođe u neko društvo, on nesvesno svojom tugom ili razđraganošću
odmah prenese to raspoloženje i na
druge.
O ovim stvarima je sa stanovišta nauke o duhu Rudolf
Štajner govorio, na primer i 04.06.1908.
u Berlinu.[27]
/77/. Svi ljudi u ovim stvarima nesvesno greše i zbog toga:
„Zakonodavac i sudija je samo jedan - koji može da spase
i pogubi. A ko si ti što osuđuješ bližnjega?“(Jak.4.12)
Međutim, opasno je kad čovek svesno protiv toga radi, a
pogotovu ako se uz to još bavi i nekim okultizmom. Jer svesna - dakle slobodna
odluka da se protiv ovih moralnih
načela radi ima daleko teže posledice za počinioca nego kad to čovek nesvesno
ili podsvesno čini:
„Tako govorite i tako tvorite kao ljudi kojima će se zakonom slobode suditi. Jer sud nema
milosti prema onom koji nije milost ukazivao; milost slavi pobedu nad sudom.“
(Jak.2.12-13,)
Tim gresima su opterećeni svi ljudi, a borba protiv tih greha sastoji se iz sledećeg:
1. U zajedničkom bratskom trudu u saznavanju
istina -i u razotkrivanju laži i zabluda.
2. U saosećanju tuđih
bolova i radosti - jednakom kao da su sopstveni.
3.
U|radom
davanju i primanju svega što potiče iz slobodnog činjenja iz ljubavi.
Kad čovek u svome ja to osvešćuje i bdi da u tom smislu se i ponaša, onda se Hristos rađa u
čovečijoj duši, na šta ukazuju one gore navedene reči Angelusa Sileziusa.
To su ideali, kojima - ako i ne mogu da se u potpunosti ostvare - treba
ipak težiti. Oni treba da budu putokaz u borbi protiv zla.
Ovde treba skrenuti pažnju i na jedno vrlo rašireno shvatanje naročito kod
vladajućih elita, Naime, da ako čovek nekom lukavošću ili čak i zločinima zagrabi tuđi
imetak, pa od njega ništa ne zadrži za sebe, nego ga pokloni nekom drugom - na
primer državi ili. nekoj grupi - da od toga neće.na njemu ostati nikakvi loši tragovi i
posledice. To je posledica materijalističkog shvatanja, gledanja samo na ono što je čulima
opažljivo - kao recimo samo na suze, a ne i na tugu. Pri tom se ono duhovno-duševno ne uzima u obzir, ne uzima se ona
tuđa ucveljenost niti sopstvena lukavost. To izazivanje ucveljenosti i ta sopstvena
lukavost ili zločinstvo, oni se ne mogu preneti sa plenom na drugoga. To ostaje
kao teret u sopstvenoj duši i počinilac takvog dela moraće na bilo koji način
da snosi posledice toga, da okaje svoj greh, kako bi svoju dušu od tolja oslobodio.
I tu se vidi ta zbrka u mišljenju kojim se odbacuje saznavanje
duhovnih i duševnih činjenica, prema
kojima čovek ostaje slep. Naravno da tu dolaze u obzir i izvesni neispravni ideali, kojima čovek teži da učini dobro
nekoj grupi, pa makar to bilo na štetu neke druge grupe ljudi, ideali koji
potiču iz grupnog egoizma, a ne iz ljubavi prema apsolutno celom čovečanstvu.
Ljudi vrlo lako podležu takvim iskušenjima,
posebno što im je skrivena istina o bezrođenosti,
a često ne veruju ni u besmrtnost. Ne veruju u ono što stoji i u Starom i u Novom Zavetu, gde Bog (onaj koji je
„sudija bogovima“) kaže ljudima: „Ja
rekoh: bogovi ste“ (Ps.82.6 i Jn.l0.34). .Ne veruju da se i oni sami iz sveta duha spuštaju u svet čula, da bi u
njemu iz svoje slobode stvarali
moral, a takođe da je Hristos i u njima dokle god teže istini (Jn.15.4). Ne
veruju da „je vladar ovoga sveta osuđen“ (Jn.16.11), a da on: „Kada
govori laž,- od svoga govori, pošto je laža i otac laži.“ (Jn.8.44)
Pošto je čovek u mišljenju najsvesniji i ako sačuva svoje
ja koje su i svi ljudi od Hrista
dobili - ne utopi ga u neku grupu, već ga oseća kao jednako sa ljudima celog
čovečanstva - onda:
„... i saznaćete istinu i istina će vas osloboditi“
(Jn.8.32) Međutim, lažni proroci
stalno nastoje na tome da se skriva istina ili - što je isto - skriva znanje o
Hristu. U vezi s tim se posebno na Zapadu napada „Pavlovo hrišćanstvo“, jer
Pavle - sem konkretnih uputstava davanih za svoje savremenike - daje i
objašnjenja koja su dragocena i to baš za ljude koji u ovoj kulturnoj eposi razvijaju
svoju dušu svesti, objašnjenja koja većina današnjih ljudi može da shvati, a
onda i da ih prihvati, te primeni u
životu. Lažni proroci se na primer plaše sledećih Pavlovih reči, koje je uputio Kifi (Petru) zbog njegovog dvoličenja:
„... Mi smo po rođenju
Judeji a ne grešnici iz mnogobožaca, ali znajući da se čovek ne opravdava delima
zakona nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani
verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti
opravdan. ... Jer ja sam posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu žiirim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne
živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u
Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene. Blagodat Božiju ne
odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud
umro.“ (Gal.2.15-16; 12.19-21)
A malo dalje:
„A pre no što je došla
vera mi smo bili čuvani pod zakonom i zatvoreni - za veru koja je
imala da se otkrije. Tako je zakon postao naš pedagog za Hrista, da mi budemo na osnovu vere opravdani. A
pošto je vera došla, nismo više pod
pedagogom." (Gal.3.23-25)
„Hristos nas je oslobodio
za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu.“
(Gal.5.1)
Pošto pravednost ne
dolazi posredstvom zakona, današnji lažni proroci proizvode bezbrojne zakone i to
industrijski, sasvim automatizovano, a o čemu je već bilo govora, A što se tiče vere, to je -
prema Rudolfu Štajneru – „snaga ljubavi koja
se preliva“.
Lažni proroci se žestoko
bore protiv tog Hristovog impulsa i svim silama nastoje da ljude podvrgnu pod zakon
- i to njihov zakon., ne Mojsijev. Zato se negira i postojanje savesti, za koju Pavle kaže:
„Zašto da tuđa savest
sudi mojoj slobodi?“ (1.Kor.10.29)
Za borbu protiv tog
impulsa za oslobađanje ljudi lažni proroci se udružuju i sa izrazito
starozavetnim religijama, zasnovanim na Zakonu - jevrejstvom, Islamom i drugim koje sebe
nazivaju hrišćanskim, a više ističu Stari zavet. Oni uzimaju u pomoć takođe i
još starije religije, koje nisu bile u stanju da shvate onaj preokret koji se dogodio sa Hristovom
žrtvom na Golgoti, nisu bile u stanju
jer su zapale u dekadenciju.
Međutim, ni ovde nikako
ne treba moralisati nego samo konstatovati činjenice. Naime, isto ovo forsiranje
zakona i Starog zaveta nema jednako dejstvo na sve ljude. Na one za koje je
Hristos visoko božansko biće, to deluje zavodnički i ometa ih u daljem razvoju ako mu se ne
suprotstavljaju. Za one za koje je Hristos samo kralj ili učitelj, pa i prorok, to deluje tako da ih učvršćuje u
neslobodi. A za one koji su zastali u razvoju ili koji su pali u divljaštvo od pre
Mojsijevih zakona, to je uzdizanje bar na stepen Starog zaveta, da bi im zakon bio pedagog -
kako kaže Pavle.
Pošto čovek sa sadašnjim
stanjem razvoja svoje svesti nije u stanju da ispravno procenjuje kakve
dalekosežne posledice imaju tako neki događaji u evoluciji čovečanstva, te da
li su pojedini ljudi samo nesvesna oruđa u rukama nekih viših duhovnih moći ili
svesno rade u ovom ili onom smislu, to je onda zbilja mudro da nikad ne treba nikog lično
osuđivati. Mi ne znamo da li je
na primer neki čovek zbog greha koji je počinio u nekom ranijem životu iz sadašnje podsvesti - ali iz pune svesti od pre
sadašnjeg rođenja - odlučio da treba da bude ubijen ili mučen, kako bi se time
popravio i postao savršeniji, a takođe ni da li je njegov ubica samo potpuno
nesvesno oruđe kojim se to ostvaruje.
To su sve vrlo
teška pitanja, ali je i to jedan od razloga zašto ne treba nikad osuđivati čoveka
nego samo njegovo delo. A sem toga:
„Ne sudite, da ne budete osuđeni; jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, odmeriće vam se.“
(Mt.7.1-2)
Ali dela sama po sebi treba procenjivati, jer se time stvara moral, a to, je zadatak koji je u ovom svetu čula
postavljen čovečanstvu: da iz ljubavi i slobode
stvara moral. Ne da mu se moral odozgo propisuje, te da ga on samo automatski izvršava, da ga izvršava kao neslobodno
biće.
Da čak ni mnogo viša bića od ljudi nisu pozvana za to da sude drugima, vidi. se i iz sledećeg:
„A arhanđel Mihailo, kada se svađao i prepirao s đavolom za Mojsijevo telo, nije se usudio da
izrekne pogrdni sud, nego reče: „Neka te Gospod pokara“. Ovi pak hule na ono što ne
znaju, a što kao nerazumne životinje po prirodi znaju, u tom propadaju.“
(Jud.9-10)
Kad ni Mihailo,
arhistrateg arhanđeo Mihailo „nije se usudio, da izrekne pogrdni sud“, da li to sme čovek? Čovek koji
svojom svešću treba da shvati i ovo:
„Odgovori im Isus:
zar nisam ja izabrao vas, Dvanaestoricu? i - jedan od vas je đavo.“ (Jn.6.70)
Međutim, čovek treba da uočava dela, te da ih procenjuje da li su ona moralna ili ne. Jer:
„I reče svojim učenicima: nije mogućno da sablazni ne dođu, ali teško onome
čijim posredstvom dolaze.“ (Lk.17.1)
Čovek treba i sebe i druge da brani od tih sablazni, ali nije njegovo da osuđuje one preko kojih
te sablazni dolaze u svet, nego da nastoji da ih spašava, s puno ljubavi da ih
spašava.
Pod uticajem u razvoju zaostalih bića - kako ljudi, tako i čisto duhovnih bića i nižih i viših od
ljudi - nastalo je u istorijskom razvoju ljudi, posebno od početka XX veka, sasvim divljačko mahnitanje, a ono traje i danas. Za ta divljaštva su najodgovornije
bilo javne bilo tajne vladajuće elite najcivilizovanijih naroda, iz njih su
izlazile svakojake sablazni, a koje su vrlo razorno delovale na nedovoljno zrele
i nedovoljno budne široke narodne mase. A sami ti širi slojevi njihovih naroda
su odgovorni zbog svoje pasivnosti prema njima, zbog toga što ne nastoje ili
nedovoljno rade na tome da te svoje vladajuće elite spašavaju od njihove
sopstvene vlasti i vlastoljublja koji ih bacaju u ponor; ne gledaju u njima braću koju treba spasavati od moralnog greha
koji se poslednjih vekova učvršćuje i produbljuje intelektualnim grehom.
Možda najsimptomatičniji primer za to je, što čak i najdobronamerniji ljudi
koji uviđaju da treba nešto korenito menjati u postojećem društvenom sistemu,
nikad ni ne pominju da treba bilo šta menjati u proizvodnji novca i njegovim
manipulisanjam kao - takvim, nego samo o tome eventualno ko njega zloupotrebljava. A tim,
sada nametnutim karakterom novca stvoren je i održava se moderni robovlasnički
društveni poredak. Tim i takvim novcem se obilno plaćaju moderni goniči robova,
a i razne vrste plaćenih ubica i nasilnika, a preko kojih se utiče na svakog ko
stekne nekakvu vlast, pa makar taj imao i najbolje namere i po prirodi bio
najčestitiji.
Pošto ovo poglavlje treba da bude pomoć ljudima posebno za izbavljanje iz intelektualnog greha,
a preko njega i iz moralnoga i to pomoću ispravnog načina mišljenja pri saznavanju
istina kako o svetu čula, tako i o svetu duha, ja ću ga završiti recima Jana Husa, kojima se on obraća na sve delove
čovekovog bića, dakle na celog čoveka:
„Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči istinu, ljubi istinu, govori istinu,
čuvaj istinu, brani istinu sve do smrti. Jer istina tebe čini slobodnim od
greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite smrti.“
Napomene
50. A.P.Shepherd and Mildred
Robertson NIcoll: The Redemption of Thinking,
Hodder and Stoughton, London, 1956
Hodder and Stoughton, London, 1956
51. Novalis, Cafl Hanser
Verlag, Miinchsn Wien, 1978; Band 1, str. 127 Frey-
berg, 11 Mai 1798 /Kenne dich selbst/ i Banđ 2, str.657, br.769
berg, 11 Mai 1798 /Kenne dich selbst/ i Banđ 2, str.657, br.769
52. Vojislav Janković:
Slučaj "Slučaj papa", 2O11-2012
53. Renate Riemeck: Glaube-Dogma-Macht, Uraehhaus,
Stuttgart, 1985> str.95
54». Vojaslav Janković: Matematički pristup duhovnoj nauci, 1989-1990
54». Vojaslav Janković: Matematički pristup duhovnoj nauci, 1989-1990
55. Ilija M.Pavlović: 27
mart 1941, Nova iskra, Beograd, 1997
56. Peter de Rosa: Gottes erste Diener,
iJraemersche Verlagsanstalt, Munchen,
1989, str. 117,-122
1989, str. 117,-122
57. Vladimir Dimitrijević:
Gramatika ekumenizma, Biblioteka ohrana, Beograd,
2011, str. 175
2011, str. 175
58. Olga i£etverikO¥a:Zavera papizma protiv hrišćanstva,
Sveta Rusija,
Beograd, 2ul2, str.131-132
Beograd, 2ul2, str.131-132
59. Valter Dž.Fajt: Istina i
naše vreme, Preporod, Beograd, 2005, str. 283,
193, 251, 352, 289, 290
193, 251, 352, 289, 290
61.
Angelus Silesius: Der cherubinische Wanđersmann,
Diogenes, Zurich,
1979, str. 39
1979, str. 39
62.
Branimir Stanojević: Alojzije Stepinac - Zločinac ili
svetac, Fova
knjiga, Beograd, 1986, str. 364
knjiga, Beograd, 1986, str. 364
63. Vidi 57, str. 267
64.
Der guropaer, Jg.l8/Nr.l, Fovember 2013,"Cleopatra's
Meedles": Obelisken
als okkulte t>ymbole retardierende Krafte in Rom, od Franz-jiirgen Rommeler
als okkulte t>ymbole retardierende Krafte in Rom, od Franz-jiirgen Rommeler
65. Rudolf Steiner: Die
Mission einzelner Volksseelen im Zusammenhange mit
der germanisch-nordische Mythilogie, GA 121, predavanje 12.6.191U
der germanisch-nordische Mythilogie, GA 121, predavanje 12.6.191U
66. Atanasije Sakirelos:
Jedinstvo "crkava" se dogodilo, Atina, 2007,str.25
67. Kudolf Steiner:
Geschicht.liche Symptomatologie, GA 185, predavanje
19.10.1918 u Dornach-u, citat str. 48
19.10.1918 u Dornach-u, citat str. 48
68.
Der Etaropaer, Jg.l8/Nr.'2/3 December/Januar 2013/14, Der
Menschheits-
reprasentant im Alten A"gypten, od Johannes Greiner
reprasentant im Alten A"gypten, od Johannes Greiner
69.
Vidi 51, Banđ 1, str. 406
70.
Vidi 66, predavanje 26.10.1918, str.110
71. Vidi 66 i 69, citat na
str.111
72.
Vidi 66, predavanja od 2.11.1918 i 3.11.1918 sa
citatimataa s.2O9 1)217'
73. Vojislav Janković:
Povesna simptomatika, 2005, str.179-199 i Povodom
knjige "Masonski red" od Anri Tor-Nugesa, 2006
knjige "Masonski red" od Anri Tor-Nugesa, 2006
73' Rudolf Steiner: Der
Goetheanismus, ein Wmwandlungsimpuls und Auferste-hungsgeđaake, GA 188, str. 163
74.
Vojislav Janković: Tročlano društveno uređenje, 2006
75. Vojislav Janković: 0
nauci, 2001, pod 25. Opseđnutost"
76.
Vidi 54, str. 181-182
77.
Buđolf Steiner: Das Hereinwirken geistiger Wesenheiter*
in den Menschen,
GA 102, predavanje 4.6.1908
GA 102, predavanje 4.6.1908
Ova dva poglavlja
pisana u Beogradu od 15.10.2013 do 17.1.2ul4 godine
Vojislav Janković
Sadržaj
Sadržaj
I. 1. Polazne postavke 1
2. Primeri i upozorenja 6
3. Iz novije istorije
Srba ' 11
4.
Jedna zavera 19
5.
Red Sv.Jovana Jerusalimskog 22
6.
Frazerstvo 36
7-
tesecij
II.8. Nešto 0 antropozofij'i 58
9. Meke antropozofske
dopune 69
10. Spašavanje mišljenja 84
11.
Za razmišljanje 96
Napomene . 119
Napomene . 119
[1] A.P.Shepherd and Mildred
Robertson Nicoll: The Redemption of Thinking, Hodder and Stoughton, London,
1956
[2] Novalis, Carl Hanser Verlag,
München - Wien, 1978; Band 1, str. 127, Freyberg, 11 Mai 1798 (Kenne dich
selbst) i Band 2, str.657, br.769
[10]
Valter Dž. Fajt: Istina i naše vreme,
Preporod, Beograd, 2005, str. 283, 193, 251, 352, 289, 290
[11] Angelus Silesius: Der
cherubinische Wandersmann, Diogenes, Zurich, 1979, str. 39
[12] Branimir Stanojević: Alojzije
Stepinac - Zločinac ili svetac, Nova knjiga, Beograd, 1986, str. 364
[13] Vladimir Dimitrijević: Gramatika
ekumenizma, Biblioteka ohrana, Beograd, 2011, str. 267
[14] Der Europäer, Jg. 18, Nr. l,
November 2013, „Cleopatra's Needles“: Obelisken als okkulte symbole
retardierende Kräfte in Rom, od Franz-Jürgen Rőmmeler
[15] Rudolf Steiner: Die Mission
einzelner Volksseelen im Zusammenhange mit der germanisch-nordische Mythilogie,
GA 121, predavanje 12.6.1910
[17] Rudolf Steiner: Geschichtliche
Symptomatologie, GA 185, predavanje 19.10.1918. u Dornach-u, citat str. 48
[18] Der Europäer, Jg.l8, Nr. 2/3
December/Januar 2013/14, Der Menschheits-reprasentant im Alten Ägypten, od
Johannes Greiner
[19] Novalis, Carl Hanser Verlag,
München - Wien, 1978; Band 1, str. 406
[21]
Rudolf Steiner:
Geschichtliche Symptomatologie, GA 185, citat na str.111
[22] Rudolf Steiner: Geschichtliche
Symptomatologie, GA 185, predavanja od 2.11.1918 i 3.11.1918 sa citatima na str
209 i 217
[23] Vojislav Janković: Povesna
simptomatika, 2005, str.179-199 i Povodom knjige „Masonski red“ od Anri
Tor-Nugesa, 2006
[24] Rudolf Steiner: Der
Goetheanismus, ein Umwandlungsimpuls und Auferste-hungsgedanke, GA 188, str.
163
[25] Vojislav Janković: Tročlano
društveno uređenje, 2006
[26] Rudolf Steiner: Der
Goetheanismus, ein Umwandlungsimpuls und Auferste-hungsgedanke, GA 188, str.
163