Izgledi (2014)

Vojislav Janković

IZGLEDI

Govoriti o pojedinostima stvari koje će se u čovečanstvu u budućnosti možda odigrati, to nema nikakvog smisla, jer to zavisi od slobodne volje mnogih pojedinaca, koji na ovakav ili onakav način na te događaje utiču. Jedino se može govoriti o sasvim opštim stvarima, o opštim pojavama iz kojih razne pojedinosti u budućnosti mogu ali ne moraju na ovakav ili onakavnačin da nastanu, u te opšte pojave treba uključiti i delovanja raznih duhovnih bića kojih čovek nije svestan, a koja zahvataju onaj deo čovekove volje koji nije slobodan, nije osvešćen. Taj neslobodni deo čovekove volje je daleko veći od onog slobodnog. Ako se to uzme u obzir, onda otpada bilo kakvo moralno procenjivanje i osuđivanje ljudi kao individualnih duhovnih bića, mogu se samo žaliti ako je preko njih učinjeno nešto neispravno. Samo ta preko njih izvršena dela treba moralno procenjivati. Pri tom treba imati u vidu, da je vrlo malo rđavih dela koja neko baš svesno čini. Naravno da ima i takvih i to se ubraja u crnu magiju.

Ovde treba naglasiti, da istoriju čovečanstva stvaraju bića viša od čoveka, duhovi bića treće hijerarhije - Arhaji, Arhanđeli i Anđeli, s tim što neka od tih duhovnih bića rade u smislu redovnog, Hristovog razvoja, a neka ne, jer su i sama zaostala na nekom od tih za njih nižih stupnjeva. To je po božanskoj promisli tako, da bi se od čovečanstva napravila hijerarhija slobodnih duhovnih bića. Ovo je samo uzgredna napomena, o tome što će se sad govoriti i što se vidljivo izvršava preko ljudi - svesnih toga što čine ili nesvesnih toga što čine, t.j. onih koji su samo oruđa gore navedenih viših duhovnih bića. Pri tom treba imati u vidu da i ljudi preko kojih neka viša duhovna bića izvršavaju neke svoje krupne ili manje krupne namere, a kojih oni nisu svesni, da i ti ljudi pri automatskom izvršavanju takvih namera uvek imaju i makar umanjenu svoju slobodu u izvesnim detaljima tih izvršavanja. Ta sloboda se vrlo često pokazuje u tome kako oni te neminovnosti izvršavaju, a ne samo šta.

Sem toga, treba imati u vidu i da istoriju čovečanstva stvaraju razna duhovna bića, bića koja nisu jedinstvena u svojim ciljevima, koja mogu imati i sasvim različite i suprotne ciljeve, te se ne može unapred znati koja će u nekom trenutku imati prevagu; pogotovu što ta prevaga često zavisi i od slobodne volje i činjenja ljudi. I ljudi sa svojim nastrojenjem deluju na istorijska događanja. To je sve vrlo komplikovano, te se zato može govoriti samo o nekim izgledima onoga šta sami ljudi rade.

Naravno da ima i modernih proroka i "proroka", koji predskazuju neke relativno ograničene događaje iz budućnosti. U ove druge - bar u poslednjih sto ili dvesta godina - spadaju oni koji od izvesnih tajnih organizacija dobijaju nalog šta da objave od onog što oni nameravaju da učine. Time se širokim masama daje sugestija da su to neke neminovnosti koje se moraju prihvatati bez ikakvog suprotstavljanja, te je time onda takvim tajnim organizacijama olakšano da sprovedu svojie namere. A neki put se i pod imenom nekih koji imaju neku moć sagledavanja nečeg u budućnosti serviraju vesti koje neka tajna organizacija želi da poturi. Tipičan primer za to je kod Srba takozvano "Kremansko proročanstvo", koje su prvo frizirali karađorđevićevci, a posle titoisti. Ni takve falsifikatore ne treba osuđivati, nego žaliti zbog sudbine kroz koju će morati da prođu.

Povod za takav rad je vlastoljublje. A vlastoljublje je u svest uzdignuto podsvesno osećanje niže vrednosti, a od tog osećanja nastaje i manija veličine. A sa tom manijom veličine povezan je i strah od istine, jer bi istina srušila iluziju koja je takvog čoveka ponela i koje se on tako rado pridržava. No pošto to osećanje niže vrednosti - iako je podsvesno - jeste jedna stvarnost i deluje kao i svaka druga stvarnost, ono onda podstiče takve ljude da se udružuju u grupe, jer u grupama više doživljuju neku svoju snagu i vrednost. Jedan vuk neće smeti da napadne bika, ali će ga čopor lako savladati.

Međutim, s godinama čovekova snaga popušta i to je neka sudbinska neminovnost, neka opšta pojava koja se mora uzeti u obzir, ako čovek hoće da procenjuje šta će se dogoditi u budućnosti. Posle neke evolucije uvek dolazi odgovarajuća involucija. To u velikoj meri uviđaju i ti ljudi koji boluju od vlastoljublja (vlastoljublje je bolest). Sem toga, za neke radnje je potrebna i veća snaga nego što se ima u starijim godinama. Zbog toga stariji ili ostareli vlastoljupci gledaju da na odgovarajući način pripreme i vaspitaju mlade ljude preko kojih će oni delovati iz pozadine. To se najlakše radi sa onima koji još nisu završili razvoj svojeg tela osećaja i s onima koji su tek počeli razvoj svoje duše osećaja, dakle s ljudima koji su koju godinu mlađi ili koju godinu stariji od 21 godine. U tim godinama čovek ima vrlo snažan podsticaj za samopotvrđivanjem, da se pokaže delatnost sopstvenoga ja. Ako čoveku tih godina neko pomaže u tome, on će ga vrlo rado slušati i raditi po njegovim uputstvima.

To vrlo dobro znaju i ljudi bez ikakvog okultnog školovanja, ljudi koji samo s običnim budnim razumevanjem idu kroz život i posmatraju činjenice. Zna se na primer da vojnik stariji od 26 ili 27 godina ne može biti dobar vojnik, jer počinje da razmišlja. Zbog toga je i na insistiranje engleskih predstavnika u Ujedinjenim nacijama doneta odluka, da se za vojsku smeju mobilisati i mladići već sa 16 godina, a ne tek od 18 - kako je bilo predlagano. A poznato je da je engleska vladajuća elita za vreme t.zv. Drugog svetskog rata za avijaciju vrbovala mladiće od tih 16 godina. Iz takvih -možda i naopakih okultnih znanja - uvedeno je i punoletstvo sa 18 godina, jer se sa ljudima bez ikakvog životnog iskustva najlakše manipuliše (naročito ako nekog takvog proglase da je genije).

Ali ovde se može i mora reći i nešto iz znanja nauke o duhu. Čovek je samo u mišljenju budan; u osećanjima je kao kad sanja; u htenju kao kad spava bez snova. U trećoj kulturnoj eposi - u egipatsko-asirsko-vavilonsko-jevrejskoj eposi - čovek je razvijao tek svoju dušu osećaja, još ne ni dušu razuma odnosno dušu duševnosti niti dušu svesti. Iz visokih misterijskih znanja te epohe davane su vežbe i podsticaji za razvoj te duše osećaja, davane su odgovarajuće ceremonijalne magije i simboli. Takve vežbe - pa makar danas i dosta izmenjene i zaboravljene - ipak vrlo snažno deluju na ljude koji u današnjem razdoblju razvoja duše svesti još nisu izišli iz dvadesetih godina svojeg života (duša svesti se danas razvija tek od 35-e godine, a duša razuma odnosno duša duševnosti od 28 do 35). No te vežbe na takve mlade ljude deluju tako, da se utiskuju u njihovu sanjalačku podsvest i time ometaju pravilan prirodni razvoj i duše razuma odnosno duševnosti i duše svesti. Ti mladi ljudi takvim vežbama bivaju vučeni u stanje razvoja treće kulturne epohe. Današnja ljubav odnosno naklonjenost prema takvim vežbama prilagođenim za treću kulturnu epohu jeste isto kao kad bi čovek od 37 godina želeo da živi kao mladić od 22 godine.

Sve je ovo naravno uopšteno rečeno, a koliko će ko ostati zakucan u tom stanju razvoja treće kulturne epohe, to je pitanje njegove ličnosti, njegove karme i drugog, a u to spada i njegov lični rad i osvešćivanje - pa i onoga što se obično naziva "srećom".

Kao potvrdu za to ja ću navesti jedan primer. Dobro je poznato da je čitav niz tajnih ili javnih okultnih društava zasnovan na praktikovanju egipatskih, asirskih ili sličnih misterijskih uputstava. U tom razdoblju čovek još nije imao razvijen osećaj za ja, osećaj za sopstveno ja, još se osećao samo kao član, kao delić nekog svog plemena ili naroda sa kojim je bio vezan po krvi, njegova duša se osećala kao jedno sa svetom (u grčko-latinskom se osećao sa svojom telesnošću, a sad treba da sebe u samom sebi da nađe.[1] Iz takvog osećanja je kao prirodna posledica u tim društvima bila razvijena i krvna osveta: nije se gledalo na ličnost koja je nešto loše počinila, nego na narod ili pleme kojem je ta ličnost pripadala, te se osveta ili zadovoljenje tražilo od bilo kojeg njihovog pripadnika; postojala je neka zajednička svest plemena, neka vrsta grupne duše.[2]

Sa dolaskom Hristovim te krvne veze počinju da se kidaju (Mt.15.22; Mk.7.26; Lk.10.33; Jn.4.9). To je jedan od Hristovih impulsa: svi ljudi čitavog čovečanstva jesu međusobno braća, a svaki je čovek u tom čovečanstvu ličnost za sebe. Taj Hristov impuls nezaustavljivo deluje u celom čovečanstvu i to se može videti na duševnom nastrojenju običnih ljudi, ukoliko i kad nisu zavedeni od strane svojih vladajućih elita. Vladajuće elite i kod hristijanizovanih naroda bore se protiv tog Hristovog impulsa. One su uvek propovedale nejednakost i isticale neka svoja posebna urođena prava vezane za nasledstvo po krvi. Naravno da ta prava oni sami za svoje nagone i sebe izglasavaju i time čine legalnim, te to onda njihova vlast i oružjem brani.

Takođe i da veliki deo stanovništva živi u bedi da bi njih služili za parče hleba koje im oni milostivo daju. Hristov impuls takva "prava" ruši, tako da je kod ogromne većine današnjih ljudi kupovanje i prodavanje robova nešto odvratno kao i srednjevekovno "lex primae noctis" ("pravo prve noći") koje su za sebe izglasali plemići, jer su imali "plavu krv" - borili su se dakle za razlike po krvi odnosno protiv gore pomenutog Hristovog impulsa. Međutim, neki njihovi potomci se i danas ponose takvim precima - ne stide ih se!

Vladajuće elite su naravno izmislile i rasizam da bi time opravdale svoju nezajažljivost i davale podstrek svojim slugama da se bore za moderno robovlasničko društvo, koje se naravno ne sme tako nazvati, jer se vlastoljupci boje istine. No pošto je većina zvaničnih i nezvaničnih vladara prošla kroz neko školovanje prilagođeno trećoj kulturnoj eposi, oni se svesno ili podsvesno drže grčevito tog - nešto sadašnjosti prilagođenog - shvatanja o krvnim vezama. Tako je i posle t.zv. Prvog svetskog rata Vilson (Thomas Woodrow Wilson, 28. predsednik SAD od 1913–1921) i vilsonijanci lansirao ideju o "pravima naroda", te je zatim i stvoreno Društvo naroda koje ta prava treba da obezbeđuje. Preko tog Vilsona iskazan je odlučan stav protiv Hrista, a na tome se insistira i danas - naravno na način kako to odgovara vladajućim elitama. Te elite - da bi se držale tih prava - neki put sto naroda proglase da su jedan narod, a neki put da je jedan narod deset naroda. Tako su ta despotski proklamovana prava potnuno zadovoljena. A jednakost naroda se vidi i u tome, što je u Ujedinjenim nacijama glas naroda od koje desetine hiljada vredan isto toliko kao nekog od sto miliona i više.

Kad ljudi raspravljaju o pravima naroda, to je isto tako kao kad bi biljke raspravljale o pravima ljudi. Jer, duhovi koji vode narode jesu Arhanđeli, dakle duhovi za dva stepena viši od čoveka - baš kao što su ljudi za dva stepena viši od biljaka.

* * * * * * *

Ove duhovne vežbe koje vuku poreklo iz treće kulturne epohe, one su prilagođene razvoju duše osećaja, one u njoj onda pobuđuju neke vrste snova, koje onda današnjim ljudima izgledaju kao neko probuđenje u višim svetovima. To je Luciferovo zavođenje duše osećaja, to je u vezi sa padom u moralni greh. Njegova jata su zahvatila čovekovo astralno telo i njegove požude usmerile ka zemaljskoj sferi.[3]

No postoje i savremenija neispravna okultna školovanja. Tu je najpoznatiji jezuitizam. On je usmeren na direktno jačanje volje, u kojoj je čovekova današnja svest kao u stanju spavanja bez snova. Na nju se deluje tako, što se vaspitanik navikava da istog trenutka kad čuje naređenje svoga pretpostavljenoga - bez obzira šta radio - odmah pristupa izvršenju datog zadatka; ako je na primer pisao, da čak ni započetu reč ne završi do kraja. Na taj način se sprečava da spavajuća volja bude ometena bilo budnim mišljenjem bilo sanjajućim osećanjem, nego da radi isključivo kao automatizovan mehanizam. Takva volja dobija ogromnu snagu - baš zato što je potpuno nesvesna. I to se i bez ikakvog okultnog školovanja zna: ljudi sa pomračenom svešću imaju i fizičku snagu koju ni nekoliko ljudi ne mogu savladati.

Ali uz ovo savremeno okultno - jezuitsko - školovanje spada i to, da ljudi svojom voljom stvaraju imaginacije, stvaraju u sebi slike - što bi moglo da spada i u ispravno savremeno okultno školovanje. Međutim, u ovom jezuitskom školovanju ne stvaraju se neke proizvoljne slike, nego naročito takve koje su suprotne stvarnosti. U uputstvima na primer stoji:

"Iako u evanđelju piše ... , ti treba da zamisliš ... (nešto suprotno)".

To je posledica Ahrimanovog zavođenja, to je posledica pada u intelektualni greh. On je čoveka doveo "u pogrešno procenjivanje materijalnoga, doveo ga u zabludu i greh i laž", zahvatio je čovekovu dušu razuma odnosno dušu duševnosti koja je vezana za etersko telo.[4]

A u sadašnjem vremenu razvoja duše svesti - u nju i u fizičko telo čovekovo zahvataju zavodnički još moćniji duhovi, duhovi koji se mogu nazivati Asurasi, pri čemu se ne misli na one asurase koji idu ispravnim razvojem nego na one koji su zaostali kao Duhovi Ličnosti. Oni nastoje "da se čovekovo ja sjedini sa čulnošću Zemlje". Oni otkidaju od čoveka komade njegovog postojanja, komade od duha čovekovog:

"Ove asuraske moći se objavljuju u našem razdoblju preko onog duha koji tu vlada i koga bismo mogli nazvati duhom isključivog života u čulnosti i zaboravljanja svih stvarnih duhovnih bića i duhovnih svetova."

Danas te moći zavode čoveka u neku vrstu teorijskog materijalizma, te da je njegovo ja samo rezultat čisto fizičkog sveta i da je čovek samo viša životinja.[5]

Posle više decenija od ovog predavanja Rudolfa Štajnera to se vrlo jasno pokazuje u t.zv. filmskoj umetnosti Zapada, gde se - sa vrlo malim izuzecima - na sladunjav i lascivan ili zločinački i bezosećajan način prikazuje čovek kao životinja. Međutim, vrlo često se na filmovima prikazuje i da su takve vrste ljudi ne samo na nižim nego i na višim položajima u društvu, a sa kojih se sprovodi državna vladavina. Takva prikazivanja su svakako pod uticajem Hristovog impulsa - pa makar podsvesnim.

Ja bih ovde ukazao i na jednu treću vrstu pogrešnog okultnog školovanja, a u vezi sa pomenutim Asurasovim zavođenjem. U toku čak i ispravnog okultnog školovanja čovek u jednom momentu dolazi do toga da treba da iziđe iz svojeg fizičkog tela. To je užasan događaj, čovek to doživljava kao survavanje u neki ponor u kojem će izgubiti sebe i svoju svest. Mnogi posvećenici s užasom odustaju od toga smatrajući da svoju svest odnosno same sebe mogu da sačuvaju samo u tom fizičkom svetu, u svetu čula. Iz gornjeg saopštenja Rudolfa Štajnera može se zaključiti da je to pod uticajem Asurasa. Međutim, posvećenici koji su se potpuno proželi Hristovim impulsom, oni ne odustaju od toga, oni idu dalje i bude se u duhovnom svetu sa još više ojačanom svešću, sa osnaženom individualnošću, ne gube svoje ja.

Da bi to bilo jasnije, ja ću nešto ovde nevesti i iz drugih saopštenja Rudolfa Štajnera.

To izlaženje posvećenika iz tela i sveta čula u svet duha, to je slično prolasku i običnog čoveka kroz dveri smrti. A rođenje čovekovo u fizičkom telu, to je u stvari čovekovo izlaženje iz tog sveta duha. Taj svet duha su ljudi nazivali božanskim - u Svetom pismu Carstvom nebeskim; on je bio obuhvaćen u Bogu, Bogu Ocu. Otud je još u Srednjem veku od ljudi koji su to znali nastala izreka "Ex deo nascimur" ("Iz Boga se rađamo").

Pre silaska Hristovog u telo Isusa iz Nazareta i pre Golgotske Misterije ljudi su posle smrti u tom svetu duha boravili sa vrlo ograničenom svešću, nisu mogli da opšte sa drugim bićima - kako sa umrlim ljudima, tako i sa bićima višim od ljudi - svest im je bila usmerena na samog sebe. To je bilo vrlo mučno stanje. Međutim, posle Misterije na Golgoti i onoga što se u hrišćanstvu naziva "Hristovom pobedom nad smrti", takav život posle smrti se suštinski menja: umrli ljudi doživljuju svesno i sva ta duhovna bića oko sebe. Zato je onda iz tih hrišćanskih znanja nastala izreka "In Christo morimur" ("U Hristu umiremo").

A onda, pošto Sveti Duh na neki način obuhvata i čovekovo rađanje i čovekovo umiranje, dakle i prelazak iz sveta duha u svet čula i iz sveta čula u svet duha i to uz očuvanje čovekove individualne svesti, data je i treća izreka "Per spiritum sanctum reviviscimus" ("Preko duha svetoga vaskrsnućemo").

Rudolf Štajner u predavanju održanom 26.12.1921 u Bazelu[6] to vrlo sažeto kaže:

"U toku vekova sve više i više se gubilo razumevanje za Vaskrsloga, za Pobednika smrti, pa se prosvećena teologija novijeg vremena držala samo za čoveka Isusa iz Nazareta. Taj čovek Isus iz Nazareta ne može biti onaj Drugi pored principa Oca. On bi mogao da objavljuje Oca, ali u smislu diskusija prvog hrišćanstva on se ne bi mogao postaviti pored Oca. Ali jednakovredni stoje jedan pored drugog božanski Otac, koji prouzrokuje prelaz iz natčulnoga u čulno: Ex deo nascimur, i božanski Sin koji prouzrokuje prelaz iz čulnoga u natčulno: In Christo morimur. - A uzvišen iznad oba, iznad bivanja rođenim i umiranjem, jeste treći princip, on proizilazi iz oba, što je opet jednakovredno u vezi sa oba, sa božanskim Ocem i božanskim Sinom: Duh, Sveti Duh. Tako da u čoveku treba razaznati prelaz iz natčulnoga u čulno; Ex deo nascimur, prelaz iz čulnoga u natčulno: In Christo morimur, te sjedinjenje oba, povezivanje sa onim u čemu niti rođenje niti smrt nemaju neku suštastvenost, vaskrsavanje pomoću Duha: Per spiritum sanctum reviviscimus."

Danas, preko mnogih tajnih krugova širena propaganda da su hrišćanstvo, jevrejstvo i Islam jedno te isto, jer svi veruju u jednoga Boga, to je najžešće negiranje Hrista i Svetoga Duha, a i izopačavano prikazivanje Boga Oca. To ima isto toliko smisla kao kad bi se reklo da su golubovi, kopci i kokoške isto, jer svi imaju krila. Prema toj i takvoj propagandi izlazi da svaka od tih religijskih struja veruje u nekog svog Boga, a koji stalno ratuje protiv ona druga dva - nikako da veruju u istoga. Slaboumnost takve propagande zasnovana je na pretpostavci da niko nije čitao svete knjige na kojima se zasnivaju te tri religije, jer se u svima njima mnogi bogovi i po imenima nazivaju. Toj slaboumnosti je prethodila i ona, koju su vladajuće državne elite nametale preko himni: u svim himnama gde se pominje bog, to je u stvari bog koji vodi te države - ne ni Arhanđeli koji vode narode. Ti bogovi su često u sukobu - otud ratovi. U te ratove se mogu naravno umešati i Arhanđeli koji su vodeći Duhovi Naroda, ali pretpostavka da bi neki vrhunski bog bio na strani samo jednog naroda - u stvari države - to je potpuna slaboumnost. O toj borbi bogova znao je i srpski pesnik koji je na početku pesme "Početak bune protiv dahija" rekao:

"Nebom sveci staše vojevati

I prilike različne metati

Viš Srbije na nebu vedrome."

* * * * * * *

Asuraski duhovi su mnogo moćniji i od ahrianskih i od luciferskih duhova. Zato se ne treba čuditi, što se iz okultnih krugova koji su pod vođstvom nekih Asuraskih duhova vlada i luciferski školovanim krugovima kao i onim ahrianski školovanim. Ako uzmemo kao tipične i najpoznatije za onu prvu grupu slobodne zidare, a za drugu jezuite, za njih se onda može reći da su oni krvni neprijatelji. Međutim, u mnogo čemu se vide i neke njihove zajedničke akcije i skladan rad po mnogim pitanjima koja se odnose na društveno uređenje; jedino se bore oni oko toga, ko će od njih u istom društvenom uređenju da vlada.

Ja ću ovde navesti samo jedan primer o tom skladu između njih. Papa Pije IX, kome su posebno jezuiti svesrdno pomagali 1870. godine na Prvom vatikanskom koncilu, doneo je 8. decembra 1854. dogmu o bezgrešnom začeću Marije. Taj datum su kao praznik prihvatile - možda ne sve - i slobodno zidarske lože, a taj datum se bira uvek i kad treba promovisati neki politički potez, na primer osnivanje Evropske unije i tako dalje. Ja to ostavljam istoričarima da popišu, ali to nikako ne može biti slučaj.

Taj sinhronizovani rad slobodnih zidara i jezuita uočili su i mnogi drugi, te neki smatraju da su oni sklopili savez - kažu još 1805. protiv Napoleona. No ja bih pre to protumačio time, da su i jedne i druge te i takve organizacije pod vladavinom trećih, onih koji su posvećeni u asurasku inicijaciju i koji pomoću njih žele da ostvare svoju vladavinu čitavim svetom, jer su i jedni i drugi vrlo pogodni za to; za to je vrlo pogodna i sanjajuća i spavajuća svest.

Da bi se takva vladavina ostvarila, mora se nastojati da se kod ljudi izgubi bilo kakvo istinsko znanje o Hristu. Zbog toga se naročito kod zapadnih hrišćana skoro isključivo - i to bogohulno i besmisleno često - pominje samo Isus, po kome su i jezuiti - isusovci nazvali svoj red. Međutim, to nije dovoljno. Da se ne bi došlo do saznavanja onoga što je Hristos doneo u čovečanstvo, a što znači jednu jedinstvenu prekretnicu u razvoju ne samo čovečanstva nego i čitavog sveta - o čemu sam ja samo jedan detalj gore naveo -sistematski se forsira proučavanje marijalogije, da se ljudi ne bi bavili hristologijom.

Ja nemam nameru da se bavim nikakvim teološkim raspravama o Mariji. Rudolf Štajner je o njoj dosta govorio. Rimokatolička crkva Mariju identifikuje sa egipatskom Izidom. To nije drukčije ni sa stanovišta pravoslavnih i drugih hrišćanskih crkava, u kojima je ona vrlo često na ikonama prikazana kako drži malog Isusa u naručju. To je vrlo slično kao Izida sa Horusom. No u ovom sadašnjem slučaju radi se o tome, da se zaustavi, na vremenu pre silaska Hrista u telo Isusovo, a koje se dogodilo prilikom Jovanovog krštavanja na Jordanu.

Prema predavanju Rudolfa Štajnera od 25.12.1921.[7] sve do 353. godine rođenje Hristovo praznovalo se na taj dan kad je Jovan krstio Isusa, a tek je 354. godine prebačeno na 25. decembar.

S druge strane - prema Rudolfu Štajneru - hrišćanstvo se širilo tako što je primilo duh u Grčkoj, telo u Rimu, a dušu jevrejsku. Ovde treba dodati da su hrišćanski rituali u glavnom zasnovani na znanjima iz egipatskih misterija, a i da je Oktavijan sa svojim "Avgust" uneo egipatsko faraonstvo u Rim, koji je dao telo hrišćanstvu.

Sem ove tri vrste pogrešnog okultnog školovanja postoje svakako i ispravna okultna školovanja. Njih svih ima naravno u celom svetu. Da bi se razlikovalo neispravno okultno školovanje od ispravnog, ja ću ovde dati samo jedan pokazatelj, ali pokazatelj koji ukazuje na nešto suštinsko. Kod neispravnog okultnog školovanja čovek koji se izdiže na sve više i više stepene saznavanja i samoosvešćivanja, taj smatra da oni koji taj stepen nisu dostigli treba njemu da služe, njemu da se pokoravaju jer je on vredniji od njih, da on treba njima da vlada, a kod ispravnog okultnog školovanja čovek koji se uzdiže na sve više i više stepene svesti i saznanja, taj postaje sve skrušeniji i skrušeniji, smatra da je on taj koji svima nižim od sebe mora da služi, njima da se pokloni, jer njima treba da bude zahvalan za svoje uzdizanje, da bude spreman da nižima od sebe pere noge - kako je to Isus Hristos prao svojim učenicuma. A ta skrušenost čini da takav okultista nikad ne zadire u odluke slobodne volje drugih, pa makar bili daleko niži od njega. Ni Hristos nije sprečio Judu da ga izda (Jn.13.27).

To važi kako za hrišćanske okultiste, tako i za okultiste koji možda nikad nisu ni čuli za Hrista. Jer ispravni okultisti su oni koji su duboko prožeti Hristom, pa bez obzira da li oni to tako svesno nazivaju ili ne. Jer, setimo se: Hristos je na Golgoti umro za sve, apsolutno sve ljude. I: ako je neko ispunjen istinom i dobrotom, on je - prema Rudolfu Štajneru - pravi hrišćanin, pa čak i ako nikad nije ni čuo za Hrista. S druge strane, ako neko smatra da je laž dozvoljena, on nije hrišćanin, pa ma koliko često išao u neki hrišćanski hram i krstio se.

Ja ću ovde zasad samo pomenuti, da su ljudi u sadašnjem razdoblju razvoja duše svesti počeli da se dele na one koji osećaju devociju prema istini i na one koji osećaju strah od istine. To nije već danas konačna podela - većina ljudi se talasa između te dve krajnosti - ali to je podela koja će u relativno bliskoj budućnosti biti konačna, recimo posle još jedne ili dve inkarnacije čovekove. U svakom slučaju u ovom našem razdoblju koje je počelo sa XV vekom čovek mora da se suoči sa zlom, ovde sad čovek postaje potpuno svestan onoga što čini; u ovoj eposi je čovek u pravom smislu odgovoran za ono što čini. Posebno što je 1899. godine završeno Mračno doba (indijska Kali Juga) i čovek stiče mogućnosti da opet svesno stupi ili ne stupi u svet duha, bar da sazna da pored sveta čula postoji i svet duha.

Čovek koji ne ide putem nekog okultnog školovanja i koji iz neke komotnosti i lagodnosti ne želi i ne trudi se da dođe do nekog saznanja o duhu, on se vrlo često u današnjem vremenu razboljeva od nekih duševnih poremećaja. A čovek koji ide putem pogrešnog okultnog školovanja, on postaje rob nekih od gore navedenih zaostalih duhovnih bića, pa čak i posle prolaska kroz dveri smrti on i onda njima služi, prinudno služi čak i kad ne želi.

Rudolf Štajner je u predavanju održanom 01.01.1919. godine[8]rekao, da je sa Prvim svetskim ratom obelodanjen samo mali deo katastrofe u koju je zapalo tadašnje čovečanstvo, da je to samo spoljašnja manifestacija onoga što se u dušama ljudi događa. To je u stvari to asurasko zavođenje ljudi da se potpuno spoje sa svetom čula. Iz njega su proistekle i te čulne razuzdanosti -naročito po velikim gradovima. Vladajuće elite to čak i forsiraju, za to upotrebljavaju i "nauku" i "javno mnjenje" - pa i policiju. Naravno da te elite imaju pomračenu svest.

Iz duha srpskog naroda potekla je i poslovica: "Čega se pametan stidi, time se lud ponosi". Držeći se  - svesno ili nesvesno - toga na šta ukazuje ova narodna mudrost, vladajuće elite "kulturnih" naroda u poslednje vreme nameću u tim "kulturnim" zemljama t.zv. "parade ponosa". To se sistematski čini da bi ljudi izgubili zdravu pamet, kako bi se onda njima lakše vladalo. To nije slučaj, a učesnici u tim paradama po svoj prilici većinom i nisu homoseksualci, već plaćenici. I to je jedna od spoljašnjih manifestacija katastrofe u koju je palo čovečanstvo posebno od početka XX veka. To je produženo delovanje Mračnog doba odnosno Kali Juge.

* * * * * * *

Kao što je gore rečeno, srpski pesnik koji je spevao "Početak bune protiv dahija" na svoj pesnički način - bilo iz znanja bilo iz nekog nadahnuća - vrlo izričito govori o vezi događanja među ljudima živim na Zemlji sa impulsima koji dolaze iz duhovnog sveta, a koji se pokazuju i u raznim "prilikama" odnosno događanjima kako na Zemlji, tako i u njenoj atmosferi i u kosmosu. On pod nazivom "sveci" verovatno podrazumeva i duhovna bića viša od čoveka - ne samo umrle ljude. To se može zaključiti i iz pre toga datog izraza:

"... i radi su božji ugodnici,

jer je krvca iz zemlje provrela ..."

Prema antropozofski orijentisanoj nauci o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner u duhovnom svetu - na "nebu" - postoje mnogobrojna duhovna bića, koja je i Dionisije Areopagit svrstao u tri hijerarhije od po tri kategorije.[9] Međutim, i sva ta duhovna bića idu svojim putem razvoja, pri čemu neka idu redovnim razvojem, neka brže, a neka zaostaju. A i jedna i druga takva bića deluju i na ljude i podstiču ih da rade bilo u smislu redovnog razvoja, bilo protiv toga. Redovan razvoj vodi vrlo uzvišeno duhovno biće: Hristos. U njegovom smislu rade i mnogobrojna druga visoka bića raznih stepena razvoja, a na suprot tome mnoga duhovna bića koja su i sama zaostala u svom razvoju. To je po božanskoj promisli tako, da bi čovek mogao da ostvaruje svoju slobodu, a sloboda u sebi uključuje mogućnost izbora između bar dve različite stvari. Tako da i zlo treba posmatrati samo kao u razvoju zaostalo dobro, ono što je nekada bilo dobro.

Da bi bio jasniji taj uticaj "božjih- ugodnika" i kako i "sveci staše vojevati", ja ću ovde izložiti nešto iz već pomenutih predavanja Rudolfa Štajnera[10] i to iz ona dva koja nisu prevedena na srpski. Prvo predavanje je dosta skraćeno prevedeno pod naslovom "Rođenje Hrista u ljudskoj duši", a drugo do šestog pod "Kako može čovečanstvo ponovo naći Hrista". U sedmom predavanju održanom u Dornahu 31.12.1918. Rudolf Štajner kaže da se mi osećamo prinuđenim da svoj život posmatramo u vezi sa celinom sveta, i sa celinom ljudi. Kao primer za to on navodi "poslednje četiri i po godine" i "pozadinu neuporedivih svetskih događaja poslednjih godina".

Spoljašnji svet nije prostorno poređani zbir stvari, nego je neki tok događaja, koji se odigravaju izvesnom brzinom. Sličan je slučaj i sa ljudima, samo što se njihovo postajanje odvija drugim brzinama nego što su brzine prirodnih događaja. /Brzine su ono osnovno iz čega nastaje i vreme i prostor, a ne obrnuto - kako se uči u školama./

"Mi nikad ne bismo mogli da dođemo do shvatanja, da je svet nešto materijalno, ako bismo se mi sa njim kretali istom brzinom. Time što se mi ne krećemo istom brzinom, taj svet napolju koji ide brže pokazuje nam se na tvarni način, materijalno, a naš sopstveni život nam se pokazuje duhovno-duševno."

Sa svim onim što je u vezi sa našim čulima mi se krećemo sporije kroz svet nego spoljašnja priroda, a:

"Sa svojim mislima, ukoliko su zavisne od naše volje, mi se krećemo mnogo brže nego tok spoljašnjeg sveta."

U prvom slučaju krećemo se sedam puta sporije, u drugo sedam puta brže od spoljašnjeg sveta.

Nauka o duhu jeste otkrivenje Duhova Ličnosti, koji sada kao Tvorci novo zahvataju, a ako se ona živo prima, to čoveka na neki način podmlađuje, te i u starijim godinama čovek može da uči kao kad je bio dete. Ali:

"Naša mladež nije više dovoljno ispunjena nadom; naši stariji su bezpredmetno rezignirani."

"Mi smo prošli mnogo šta, što nam je pričinjavalo i takve radosti kakve neće imati oni koji danas imaju pet, šest, osam, devet godina."

Valter Ratenau (Walter Rathenau 1867-1922, nemački državnik) je bio idealista, ali je bio daleko od nauke o duhu. Baš zbog toga Rudolf Štajner ovde vrlo opširno iznosi njegove reči. Pri svom obraćanju "svim nacijama" on kaže da je to:

"S pravom nekoga ko je decenijama u sebi nosio predosećanje najdubljeg pada, te znao da je ovaj pad dublji nego što ljudi slute, prijatelji i neprijatelji."

On dalje kaže da je nemački narod nevin, ali da je neopravdano verovao svojim vlastodršcima. Njega će bratski evropski narodi uništiti radi osvete.

To je procenio najhladnijim razumom jedan materijalist bez ikakve simpatije ili antipatije, a to je on rekao i za vreme rata.

On dalje navodi kako će Nemce porobiti, ali ne kao u staro doba nego će to biti "anoniman, sistematski, naučnički kuluk" jednog naroda drugom. Zatim, da oni koji su željni osvete nisu pravi predstavnici svojih naroda. Jer, ako se to dogodi:

"Tada će jedna horda očajnika, jedan neevropski gazdinski duh logorovati pred vratima zapadne civilizacije, a on neće oružjem nego zarazom ugroziti te obezbeđene nacije. "

Ako zapadne nacije polako ubijaju Nemačku, onda:

"Neki teret će ležati na ovoj planeti, a dolazeći naraštaji će se rađati sa nekom savešću koja više nije slobodna. Lanac duga koji sad još može biti iskidan, biće neraskidiv i beskrajno će obmotavati telo Zemlje. Razdor i sukob buduće epohe biće žešći i rascepkaniji nego ikad ranije, pošto je on natopljen osećanjem zajedničke nepravde."

To je proračunao jedan materijalistički duh - ne iz duhovno naučnih impulsa - i spoljašnje posmatrano to je tačno i nema drugog izgleda, pa Rudolf Štajner dalje kaže da će se stvari spoljašnje događati katastrofalno kako je to Ratenau proračunao. Ali:

"Postoji samo jedno, ako pogledamo ono što je u prošlosti bilo učinjeno - što zaista nije učinio ovaj ili onaj narod, što je učinilo čitavo civilizovano čovečanstvo na Zemlji - postoji samo jedno: kako u velikom svetskom novogodišnjem posmatranju gledati na to što je čovečanstvo dosad proživelo, te tada sagledati da je sad u izvesnom smislu bilo zrelo, da dođe do nekog kraja, pa je ušlo u ono što oni novi Duhovi Ličnosti iz nebeskih visina žele da snesu na Zemlju. Ali ovde se susreću uviđanje i volja. To što ti Duhovi Ličnosti kao Novi Tvorci žele da otkriju, to će moći da dođe u svet samo ako to u ljudskim srcima i u ljudskim dušama, u ljudskim duševnostima nađe plodno tle, ako ljudi sebe nađu u ovim duhovno naučnim impulsima,"

Mnogi se zavaravaju da će se već sve samo po sebi popraviti, ali:

"Tome na suprot može se samo reći: Ako samo ti spoljašnji materijalistički impulsi deluju u svetu i u ljudskim glavama i u ljudskim srcima, tada će to tako biti! Tada će s jednim užasnim ropskim lancem ne samo Nemačka i Srednje zemlje i Rusija, nego čitava civilizovana zemlja biti postepeno opasana užasnim ropskim lancima i nikad više neće biti radosna. Jer preko onoga što se samo iz davnina rađa jeste svet na kraju! Novo ne dolazi odatle. Novo mora doći iz duhovnog sveta. Ali ono ne dolazi, ako čovek ne želi da mu se približi, ako čovek u slobodnoj volji ne želi da ga primi. Spasenje može doći samo, ako se nađu ljudske duše koje idu u susret tom duhu, koji na nov način hoće da se objavi preko Duhova Ličnosti, koji od samo Duhova Vremena žele da postanu Tvorci. Ne postoji nikakav drugi izlaz. Pošten može čovek biti samo na dva načina: bilo da govori tako kao Valter Ratenau bilo da ponovo ukazuje na nužnost priklanjanja sebe duhovnom svetu. Ovo poslednje će biti predmet našeg novogodišnjeg razmatranja."

U tome predavanju održanom 01.01.1919. Rudolf Štajner kaže da se treba dublje uneti u odnose pod kojim je čovečanstvo u sadašnjosti zapalo u takve katastrofalne događaje odnosno - što je još važnije - u izvesno katastrofalno stanje. Ali za to nije dovoljno da se čovek zaustavi na izvesnom površinskom sloju posmatranja sveta:

"Vi se sećate kako sam ja ovih dana izložio, da u ono sasvim najvažnije, sasvim najbitnije u saznavanju sadašnjeg vremena spada to, da čovečanstvo stoji nekako pred jednim novim otkrivenjem. To je ono otkrivenje koje treba da se dogodi, a u izvesnom pogledu se već i događa, preko Duhova Ličnosti, koji se - ako se želi tako da izrazi - uzdižu na položaj Tvoraca, dok smo mi dosada kao Tvorce u svetskom toku čovečanstva mogli da nazivamo samo one duhove, koji se u Bibliji nazivaju Elohimima, koje mi nazivamo Duhovima Oblika. Nešto tvoračko će se dakle pojaviti u onome što čovek može da primeti pri teženju da se upozna spoljašnji svet."

/Ovo je Rudolf Štajner pomenuo i 05.01.1919. - vidi moj spis "O prirodi"./

U sadašnjim prilikama čovečanstvo se kostreši na neko takvo otkrivenje. Ali:

"Time što se ljudi kostreše da primaju takvo otkrivenje, iz sveta se naravno neće ukloniti ta činjenica da ovo otkrivenje dođe. Ovo otkrivenje se izliva kao neki nov duhovni talas preko događanja u koje je upregnut čovek. Čovek ovaj talas ne može recimo da odgurne od Zemlje. On se preliva preko Zemlje. To je činjenica. Dakle, rekao bih, od pre nekog vremena, naročito od početka XX veka - ili upravo jasnije rečeno od godine 1899. otprilike - onda kad kao ljudi idemo po svetu, stojimo mi u jednom novom talasu duhovnog života, koji se uliva u onaj drugi život čovečanstva."

Ali za to je potrebno da se ljudi priberu, potrebna je izvesna aktivnost da se to primeti:

"... ta stvar je takva da, time što ljudi žive na Zemlji, jednostavno time što su oni ljudi XX veka, oni su prijemni aparati za ono što se na opisani način uliva u život. Čovek se može kostrešiti da sa svojom svešću to prizna, ali on to ne može sprečiti da njegova duša ipak primi taj udar talasa, da taj udar talasa u njemu bude."

Danas je najznačajnija sposobnost ljudske duše intelektualnost, a njom se naročito služi prirodnonaučno shvatanje sveta, pa na taj način misli i svaki današnji čovek. No to shvatanje nauke o prirodi nema ničeg stvarnog, to je samo neko avetinjsko predivo. Njegove predstave su preparirale ljude za to da odbacuju ono pozitivno duhovno.

"Tako da u današnjim ljudima, upravo u ljudima koji daju ton, postoji nešto što ne može da primi ovaj talas; postoji nešto od udaranja ovog talasa, ali istovremeno je u njihovoj svesti nešto što ne može da zahvati ovaj talas."

Izvanredno je važno razumeti ovu duševnu konstituciju:

"Jer mi ne bismo ovu užasnu ratnu katastrofu ili bolje ratni izraz ove katastrofe - katastrofa koja u čovečanstvu vlada zbilja je različito uobličena, ima razne strane, rat o kojem je govoreno jeste samo jedna strana -ovu ratnu stranu te katastrofe, to što je u glavnom besnelo u poslednje četiri i po godine, to mi nikako ne bismo mogli dobiti da tome nije prethodila ova duševna činjenica."

"To je jedan talas koji je pre svega takoreći ispod površine onoga na šta se obično obraća pažnja."

"Svakako, u njemu žive oni Duhovi Ličnosti koji žele da se otkriju kao dosad nepoznati Tvorci, ali upravo još mnogo šta drugo živi u ovom talasu."

"Ono što se tu talasa u dušama, što zbilja provaljuje u duše, to je borba, borba svetova koja se odigrava nekako iza scene sadašnjeg sveta. U ovu borbu svetova je čovek upleten. Gledanje Duhova Ličnosti o kojima ja govorim za istraživača duha nikako nije - rekao bih - neka ugodna, prijatna stvar."

To nije kao neki osvežavajući napitak, kako bi to mnogi želeli. Ta borba iza kulisa sveta jeste nužna u razvoju sveta.

U predhrišćanskim vremenima je u čitavom paganskom svetu bilo prilično po sebi razumljivo da postoje ponavljani zemaljski životi. Hrišćanstvo je imalo zadatak da se za neko vreme povuče taj talas razvoja koji u čoveku budi svest o ponavljanim zemaljskim životima. Potrebno je bilo da se čovek navikne da ozbiljno i intenzivno uzme taj jedan zemaljski život.

"Ali sada smo mi na neki način pri vraćanju ove stvari; sad smo mi u tome, da mi ne napredujemo ako ne usmerimo pogled na ponovne zemaljske živote. Sada moraju ponovo oni duhovni elementi, koji žele da čoveku donesu svest o ponavljanim zemaljskim životima, da iza kulisa postojanja biju strašan boj protiv onih koji žele da u svest čovekovu puste samo i jedino one stare elemente i impulse. To je značajan boj, u kojem se mora učestvovati, ako čovek hoće da gleda ono što se događa iza kulisa čovečanskog razvoja, svetskog razvoja uopšte. - Samo ne treba pretpostavljati, da je iza kulisa čulnog postojanja nešto u čemu se može tako prijatno ležati i spavati. To su po pravilu predstave o raju materijalističkih ljudi."

To dolazi iz ličnog egoizma. Čovek mora biti učesnik u toj borbi.

Ljudi treba da se interesuju jedni za druge, ali ne samo kao u fizičkom životu da se drže samo za čoveka. To nije dovoljno za razumevanje sveta i socijalnog života.

"Drugim rečima: čovek danas ne izlazi na kraj, ako iza onoga što se fizički događa, stvarno ne priznaje neki duhovni svet u realnosti, u konkretnosti. To je vrlo važno. Pred tim ljudi velikim delom imaju strah. Taj strah svakako nije bez osnova."

Mi smo pozornica za delovanje svakojakih duhovnih bića.

"Čovek izgleda tako kao džak koji je ispunjen svim mogućim bićima."

Pred tim čovek ne treba da bude slep i gluv, jer je to stvarnost. Pomoć se mora pribavljati na drugi način.

Ako talas one borbe udari u nekog čoveka koji ne drži ništa do duhovnog sveta, koji isključivo misli na način sadašnje nauke o prirodi kao na primer Ludendorf (Erich Ludendorff 1865-1937, vojskovođa, merodavan u nemačkoj vrhovnoj komandi za vreme Prvog svetskog rata), takav čovek ne može da primi u svest ono što se u njegovoj duši oslobodilo.

"A tako je on nesreća velikog dela čovečanstva. Tako je on jedan od trideset do četrdeset ljudi sadašnjice, od kojih spoljašnje zavisi ova katastrofa, čovek koji se na položaju na kojem stoji jednostavno opire protiv priznavanja bilo čega, duhovnoga. Ali danas je već tu ono vreme, kad na ljudsku nesreću mogu postojati ljudi, koji se na vodećim mestima opiru protiv priznavanja nečeg duhovnoga, koji ne žele da priznaju da to duhovno zahvata osobito u život ljudi. To je vrlo važno da se ova činjenica uoči. No, ako oni pre svega i nisu bili na vodećim položajima kod ove ratne katastrofe, ipak su danas tako mnogobrojni, oni ljudi, koji jednostavno iz strašljivosti ili drugih osnova odbijaju taj talas duhovnog života, koji nailazi preko Duhova Ličnosti, zato što oni žele da samo prirodno-naučno misle."

To je razlog zašto se mnoge ličnosti pogrešno procenjuju.

"Svašta demonskoga odigrava se tu u tim ljudima, a što se njima pripisuje, što međutim upravo oni sami odbijaju, pošto oni u svojoj duši nose neko čisto avetinjsko predivo prema uzoru nauke o prirodi i sa tim oni ne mogu da shvate tu stvar."

Mnogi ljudi se oglušuju o to cepanje ličnosti:

"Oni se oglušuju o to što upravo u njihovoj unutrašnjosti besni, a što se uvek u tome sastoji da preti da se njihova ličnost raspadne; jednostavno pod uticajem nužnih savremenih događaja preti da se njihova ličnost raspadne, jer se oni boje toga da se survaju u tu borbu koja se iza kulisa, sad u svetu odigrava i na, čijim talasima Duhovi Ličnosti žele da uđu naše vreme."

Nauka o duhu se ne sme posmatrati samo kao neka teorija:

"Ako je vi posmatrate kao neku teoriju, onda radije čitajte kuvare i tome slično; jer ono što je samo sadržina u nauci o duhu, to nije upravo ono suštinsko i važno. Ono o čemu se radi jeste način kako se mora misliti da bi se nauka o duhu prihvatila."

Ima dva načina obrazovanja misli: Jedan jeste raščlanjavajući, razlikujući kao u nauci o prirodi, koja daje ton i traži krute definicije.

"Ali krute definicije nisu ništa više nego razlikovanja stvari koje se definišu od drugih stvari. Ovaj način mišljenja je neka vrsta maske, kojom se naročito rado služe oni duhovi koji danas žele da nas rastrgnu, koji se nalaze u ovoj borbi. Trivijalno bi se moglo reći: Veliki broj onih ljudi koji su prouzrokovali sadašnju ratnu katastrofu i oni koji se nalaze u onome što su posledice jesu poremećeni."

Drugi način predstavljanja - kao u nauci o duhu - jeste uobličavajući način mišljenja. Tu se mora isticati razlika od "kako" isto tako kao i razlika od "šta". Taj uobličavajući način mišljenja ima svrhu da uvodi u natčulne svetove. To je u sadašnjosti potrebno.

"Ako vi raščlanjavajući mislite, ako mislite tako kao što misli današnji istraživač prirode, tada vi mislite isto tako kao izvesni duhovi ahrianskoga sveta, te otud mogu ovi ahrianski duhovi da prodru u vašu dušu."

Uobličavajuće mišljenje, metamorfozirajuće mišljenje kao Geteovo, vezano je tesno za čoveka.

"Tako uobličavajući, kako čovek tim mišljenjem u samom sebi deluje, nisu u stanju nikakva druga bića sem onih koja su povezana sa normalnim razvojem čovečanstva. To je ono osobito. Vi time nikad ne možete doći na pogrešne puteve, kada se pomoću nauke o duhu upuštate u uobličavajuće mišljenje. Tu se vi nikad ne možete izgubiti kod onih različitih duhovnih bića koja žele da zadobiju uticaj na vas. Oni naravno prolaze skroz kroz vaše biće. Ali čim vi uobličavajući mislite, čim se potrudite ne samo da mozgate i da razlikujete nego da mislite kako to zaista želi ova moderna nauka o duhu, onda vi ostajete u sebi, onda vi ne možete imati osećanje čiste ispražnjenosti."

Hristov impuls jeste u tom uobličavajućem mišljenju.

"Danas stvarno - to nikako nije preterano - nije čoveku potrebno ništa drugo nego da se drži načina predstavljanja, načina mišljenja ove nauke o duhu, tada mu ništa ne mogu ona demonska bića koja se sa ovim novim talasom ovamo valjaju kao prateće pojave onih Duhova Ličnosti."

Taj talas se ne može zaustaviti, a ako se ljudi protiv njega opiru:

"Tada iz toga izlazi ono što je u osnovi u dubljem smislu dovelo do ove katastrofe sadašnjosti: to neprimanje duhovnoga sveta. To je ipak dublji uzrok za današnje katastrofalne događaje, naime i za današnja katastrofalna stanja duša. A pošto je to borba koja zbilja dole postoji, onda nema nikakvog drugog sredstva, nego da se uobličavajućim mišljenjem ljudska ličnost u sebi samoj plastički izgrađuje i time ta borba doživi u duši. Inače će se ta borba u spoljašnjem svetu stalno voditi."

Treba, računati sa tim novim talasom. Ako se razmišlja samo o onome što je ovde u fizčkom svetu, onda se samo razara.

"A tada se ne treba čuditi kad se u fizičkom životu odigrava ta borba čiji gospodar čovek ne želi da bude u duhovnome, jer ona se zbilja, bije ovde u ljudima. A ako oni nju ne žele da izbore u duši, onda ona vodi jednoga protiv drugoga, narod protiv naroda, čoveka protiv čoveka. Ono što se događa ovde u fizičkom svetu može biti samo neko odslikavanje duhovnoga sveta: Ili čovek ovu borbu uzima tako da je on u svojoj duši izbori, što znači da se ljudi duhovno prodube, ili će ova borba. - koja kroz svest prolazi kao kroz sito, kada čovek želi da misli samo tako kako sadašnjost misli - ili će ona izbiti time što ljude, ljudske duše isključuje u spoljašnjem svetu, te prouzrokuje sve ono što vi upravo sada gledate."

O to se ne sme oglušiti i pokušati da se prespava ta perspektiva budućnosti. Za spas čovečanstva mora se priznati duhovni svet.

"Ko sagledava duhovni svet i njegov odnos prema fizičkom svetu, taj zna da izvesni zakoni vladaju, pa makar da to nije nikakva logička posledica, ali logička posledica se nalazi baš u tom raščlanjavajućem, ne u uobličavajućem mišljenju, ne u gledajućem mišljenju koje sam ja opisao."

Takvi zakoni vladaju i u onom spoljašnjem, ali oni nisu strogo prema brojevima.

Ljudi danas nastoje da iz svesti izbace vezu sa duhovnim zakonima postojanja. To se odražava u školstvu, a za postojanje duhovnog sveta ljudi idu u spiritizam ili se vole simboli i rituali, jer pri tom ne treba upotrebljavati svoju inteligenciju.

U Rusiji je na primer već dve decenije vođena propaganda da se sruši carizam. Od 1900. do 1904. se u njoj pojavilo šesdeset miliona anticaristickih spisa, od kojih je samo 20-25% policija pronašla. Veliki deo naroda je time pripremljen za rušenje carizma. To potiče otud što su vođe te agitacije došle do nečega što je strahovito važno, ali što ljudi ne žele da uvide. Ali kad se to uvidi u ahrianskom smislu kao ove vođe, onda se može vrlo snažno delovati.

"Oni su došli do toga da bilo šta što se istim rečima izgovori deluje na sasvim različit način prema tome, da li je neko policajac koji strogo caristički misli ili se to iznosi nekom čoveku iz naroda. Iste te rečenice koje - kad su samo na odgovarajući način rečene - na policajca, deluju kao jagnje krotko, iste te u narodu prema prilikama deluju socijalistički u najužasnijem smislu."

Tu su širene knjige o botanici koje su preko načina sastavljanja u najeminentnijem smislu preparirale duše za revoluciju od 1917. godine. To je svakako brižljivo proučeno. Neki Nikolaj Rubakin /izdavači nisu našli nikakve podatke o njemu/ računao je sa tim:

"U našem vremenu sve hoće da se inteligentno događa, ali ne treba nigde da se učestvuje sa naprezanjem te subjektivne inteligencije."

Nikolaj Rubakin je organizovao proučavanje ljudi koji nešto čitaju, koje su njima omiljene knjige i šta u tim knjigama na njih naročito deluje. Pri tom su pitanja tako postavljana ljudima, da se isključe simpatije i antipatije, da se dođe samo do objektivnog delovanja inteligencije.

"To je taj jedan način: da on čini da čitaoci sami sebe raščlanjavaju, da oni njemu jednostavno preko pitanja koja im on postavlja govore stvari, pomoću kojih on dublje sagledava u njihove duše nego što to oni sami čine."

S druge strane, tim rafiniranim postavljanjem pitanja on daje da ljudi analiziraju knjige koje se pojave. Pri tom nije važna sadržina knjige nego kako ona deluje - lepotom svojih rečenica, temperamentom pisca, da li je dosadna.

"Čitav taj način ide na to, da se u sadašnjosti delujuća inteligencija upozna u izlivanju i u primanju."

Ako se takva nauka izgradi do izvesnog stepena, onda neka knjiga može biti strahovito revolucionarna - bilo da se u njoj piše o Jupitru bilo o prvoj desnoj nožici gundelja, obe mogu služiti istom cilju. Tu - u tome kako, a ne šta se kaže - tu se upoznaje šta kao inteligencija objektivno deluje u čovečanstvu, a čega ljudi nisu svesni. Tu se sad ne deluje samo subjektivno, kao kad se pri računanju ne pušta da učestvuje sopstvena inteligencija, nego se deluje u onome što kao inteligencija vlada, ali tako da subjektivna inteligencija bude sasvim isključena.

Na ovakvoj osnovi bi se mogla osnovati i neka visoka škola, koja bi se bavila revolucionarnom propagandom, a takvih težnji ima u sadašnjosti.

"Sve one idu upravo na to, da čoveka u vremenu inteligencije ne uvedu u tu inteligenciju, nego da ga upravo izbace iz inteligencije. To je isto to što ne želi, da čovek svesno, sa tom svešću koja je upravo svest sadašnjice, da primi to duhovno, taj spiritualni svet. Ali to je nužno. A samo to može doneti spas čovečanstvu u sadašnjosti i u najbližoj budućnosti;- prepustiti, sebe smelo i hrabro tom ovamo delovanju duhovnoga sveta."

Nužno je služiti se inteligencijom, ali je primeniti na spiritualni život. Znanje treba primiti zdravim ljudskim razumom.

Ako se prikloni duhu, nije nužno biti pesimist. Uzroci današnjeg propadanja su u neulaženju u spiritualni svet.

Danas se vrlo lepo piše o ljubavi, pa i ljubavi prema neprijateljima, a i ti ljudi se međusobno mrze kako se nikad nije mrzelo. To se teorijski prihvata, a onda se okreće vilsonijanizmu i šovinizmu i govori tako da se zadržava ovo katastrofalno vreme, koje će trajati sve dok se duhovni svet ne primi "sa svešću, konkretno, bez straha i bez malodušnosti".

Ljudi sebe zaglušuju političkim proricanjima, Društvom naroda i Vilsonovim apstraktnim mislima u četrnaest tačaka. Ali je manje udobno da se kaže:

"Ako pred nama ne treba da bude takva perspektiva kako je gleda Ratenau, nužno je da što više ljudi dođu do svesnog priznavanja duhovnog sveta."

"Ali za to je potrebno da čovek odbaci sve predrasude, koje čovek još danas u sebi gaji, time što ponovo iznosi ono baš sasvim prastaro da bi se u njemu s nasladom podavao, potrebno je da se čovek mnogo više upušta u ono stvarno NOVO."

"Gde čovek neće da traži duh, bio on pobednik ili pobeđeni, tu neće biti spasa u budućnosti!"

* * * * * * *

Pošto je prošlo već sto godina od kako je grubo, čulno vidljivo iskrsla ta duševna katastrofa, a nešto manje od održavanja gore pomenuta dva predavanja Rudolfa Štajnera, potrebno je osvrnuti se i na ono što se u međuvremenu dogodilo, a takođe dati i izvesna dopunska objašnjenja prilagođena sadašnjem vremenu.

Rudolf Štajner ovde ukazuje na neke od tih "Božijih ugodnika" koji deluju na zemaljske prilike i utiču na ono što se u čovečanstvu događa. Tu on pominje samo Duhove Ličnosti odnosno Arhaje ili Duhove Vremena - kako ih još naziva. Međutim, na drugim mestima on pominje da je sad u toku i uzdizanje Arhanđela Mihaila na stepen Arhaja. Sem toga on opširno govori o tome da sem Mihaila još šest Arhanđela vode manja vremenska razdoblja, razdoblja od po nešto više od tri stotine godina,[11] te se može zaključiti da je već počelo uzdizanje takođe i drugih Arhanđela na stepen Arhaja. A i kod ljudi se već u sadašnjoj, petoj kulturnoj eposi pojavljuju impulsi za razvoj duha samog odnosno manasa, čiju klicu će primiti u narednoj kulturnoj eposi.

Iz gornjega se može zaključiti, da se u sadašnjem vremenu ne samo Duhovi Ličnosti, nego i druge hijerarhije počinju da uzdižu na odgovarajući viši stupanj, da pri tom napuštaju svoju dosadašnju službu i počinju da rade nešto novo.

Kao što svaki čovek ima svog Anđela - Anđela čuvara, tako i svaki narod ima svog Arhanđela koji ga vodi. Ako se takvi Arhanđeli uzdižu na stepen Arhaja, njihova mesta - moglo bi se reći - ostaju upražnjena. No pošto se i neki Anđeli uzdižu na stupanj Arhanđela, sasvim je verovatno da oni na ta mesta dolaze, pa sad narodi dobijaju nove duhove koji njima upravljaju, te narod koji je dobio novog upravljača menja mnoga svoja obeležja. A narod kojeg je napustio njegov Arhanđeo i nije dobio nekog drugog, on odumire. To se naravno događalo i u ranijim vremenima, a i u spoljašnjoj istoriji se zna da su neki narodi izumrli.

Naravno da u svim duhovnim hijerarhijama ima i naprednijih i manje naprednih, a takođe i u razvoju zaostalih duhova. Tako se može shvatiti i da manje ljudske zajednice - porodice i plemena - vode neki manje razvijeni Arhanđeli ili Anđeli koji su na putu da postanu Arhanđeli. Tako da i te manje ljudske zajednice mogu: da se razvijaju, a onda i da odumiru. Rudolf Štajner je jedanput u tom smislu pomenuo Habzburgovce, mada nije govorio o duhu koji je njih vodio.

A što se tiče "vojevanja" takvih duhovnih bića, Rudolf Štajner pominje kako Arhanđeo Gavrilo - koji u punoj meri neguje fizičke nasledne snage čovekove - ne može da shvati Arhanđela Mihaila i bori se protiv njega - a ovaj opet radi na kidanju naslednih krvnih veza. On naravno govori i o drugim u razvoju zaostalim duhovnim bićima, koji se bore protiv onih koji idu Hristovim putem razvoja, te koji i ljude usmeravaju u tom pogrešnom pravcu.

Sve je to vrlo složeno, ali se ovim bar malo ukazuje na to da život treba posmatrati u vezi sa celinom sveta i sa celinom ljudi - kako je to Rudolf Štajner rekao na početku svog predavanja održanog 31.12.1918. godine.

No bez obzira na duhovno-naučna objašnjenja, i ljudi koji sa zdravim razumom dublje posmatraju i analiziraju spoljašnje događaje, i oni mogu da vide i da naslute čemu oni vode, te da osećaju i potrebu da se nešto u tome promeni. Tako je i Ratenau to uviđao.

Nemačka istoričarka Renate Rimek pominje Ratenauove spise iz 1911. i 1913. i 1918, a takođe i Karla Krausa (Karl Kraus, 1874-1936) koji je jednom u svojem časopisu (osnovanom 1899.) Austriju nazvao "probnom stanicom propasti sveta".[12] Ona takođe navodi da je 1917. godina "epohalna godina istorije", jer su tada "pobočne sile" počele da odlučuju o sudbini Evrope, dok se do tada iz Evrope vladalo celim svetom. Te godine je izbila Ruska revolucija /27. februara/12. marta) i te godine su SAD ušle u evropski rat (Nemačkoj objavile 06.04.1917, a Austrougarskoj tek 07.12.1917.). U isto to vreme (8. aprila) polazi Lenjin iz Ciriha i posle desetogodišnjeg odsustva vraća se u Rusiju (16. aprila). U svakom slučaju pred rat su SAD dugovale Evropi 3 milijarde dolara, a posle rata Evropa njima 9 milijardi dolara. A iste te godine 1. avgusta Vatikan izdaje Mirovnu notu, sa čime se uzdiže autoritet papa.

Ja bih ovde samo napomenuo da su obe te "pobočne sile" mogle da budu pod istom komandom iz Evrope. Time bi se možda našla i veza između putovanja Lenjina i objave rata SAD Nemačkoj.

No ovde je vrlo značajno kako je taj materijalistički nastrojen Ratenau na osnovu čisto spoljašnjih posmatranja predviđao da će doći do "anonimnog, sistematskog, naučničkog kuluka", zatim dolaženje u Evropu "horde očajnika" koje će je "zarazom ugroziti", te da će se dolazeći naraštaji rađati kao neslobodni, pa da će "lanac duga" "obmotavati telo Zemlje", a sukobi će biti žešći i to zbog osećanja "zajedničke nepravde". On to smatra da će taj teret ležati na celoj planeti, a samo za nemački narod kaže da je "neopravdano verovao svojim vlastodršcima".

Ta Ratenauova predviđanja su se u međuvremenu i obistinila, naravno sa raznim varijantama i obojenjima. I drugi narodi veruju ili ne veruju ali se ipak pokoravaju svojim vlastodršcima. Pri tom je on svakako mislio na spolja vidljive i zvanične vlastodršce, ali je bio ubeđen i u postojanje "anonimnih" vlastodržaca. Ko su oni?

Uz svaku vlast ide i strah, strah da će se ta vlast izgubiti, pa i sam biti pogubljen; a ukoliko je vlast veća utoliko je i strah veći. Da je taj strah opravdan, to potvrđuje i spoljašnja istorija koja beleži i mnogobrojne atentate - naravno samo javne - na tako neke istaknute ličnosti. Zbog toga mnogi koji žele vlast nastoje da oni sami ostanu anonimni, jer se boje da bi i njih tako nešto moglo da zadesi. A da bi se u javnosti mogla da sprovodi njihova vlast, oni onda izaberu neku za to pogodnu ličnost, dignu je na neki visoki položaj u društvu i daju joj odgovarajuće zadatke - eventualno i hipnotišu, a preko hipnotisane ličnosti se najlakše hipnotišu i mase. Ako takva ličnost ne izvršava njihovu volju kako treba ili se otrgne i počinje samovoljno da vlada, oni je onda uklone, a po potrebi i zvanično ili nezvanično ubiju. Tako su prošli mnogi i svetovni i duhovni vladari.

Takvi anonimni vladari se obično udružuju da bi bili jači, a često stvaraju ili i ulaze i u razna već postojeća udruženja da bi se bolje skrivali. Oni najčešće i ne znaju šta u stvari rade, oni su najčešće samo oruđa nekih viših duhovnih bića, ali o tome sad neće biti govora. A i ovde treba dobro razlikovati pojedinačne ličnosti koje se nalaze u istoj grupi, a koje sve ne moraju na isti način delovati, te tu takođe može biti nesuglasica. Da bi to bilo jasnije, ja ću navesti sledeće primere.

U "Nepisanoj istoriji" pod "11. Za razmišljanje" ja sam naveo ko je sve želeo da Franc Ferdinand ne postane jednog dana austrougarski car. Renate Rimek u gore pomenutoj knjizi kaže, da su vlasti u Sarajevu znale da se na njega priprema atentat - čak su u svojim obaveštenjima navodili i ime Gavrila Principa. Kad je Čabrinovićeva bomba ranila samo jednog oficira iz prestolonaslednikove pratnje, ovaj je hteo da ga odmah vidi u bolnici, te su skrenuli jednom pustom ulicom. No na jednoj raskrsnici - na suprot naređenju - auto kojim je vođena ta povorka, a kojim su komandovali gradonačelnik Sarajeva (bosanski muhamedanac) i šef gradske policije (Mađar) skrenuo je u jednu zakrčenu ulicu i zaustavili su se baš na mestu gde ih je čekao Gavrilo Princip sa pištoljem - da završi posao. To ne može biti slučajno.

Ko je od te dvojice glavno komandovao tom paradom - to se ne zna. A možda su i oni jedan drugoga morali da kontrolišu da se ne omane. U svakom slučaju oni su bili samo izvršioci nekih anonimnih, nalogodavaca. Ni njih dvojicu ne treba osuđivati, jer su tu zapovest možda izvršavali pod pretnjom; "Ako to ne uradiš, pobićemo ti decu!".

Renate Rimek u istoj knjizi navodi i da je čuvena proročica "Madame de Thebes" (gospođa Savigny) u Parizu još decembra 1912. proricala da će Franc Ferdinand biti ubijen 1913. godine, pa kad se to nije dogodilo prebacila je to na 1914. i to sa tačnim datumom – 28. juna. Inače, Bosna i Hercegovina su bile pod zajedničkom upravom i Austrije i Ugarske preko zajedničkog "k.u.k." ministarstva finansija.

I drugi primer ću uzeti ja iz iste knjige ove nemačke istoričarke. Kad je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, ruski car Nikolaj II je 29. jula 1914. nagovoren da potpiše ukaz o opštoj mobilizaciji, a iste noći je tu naredbu povukao kad je primio telegram od nemačkog cara Vlljema II, jer se nadao da će Nemačka posredovati u ovom sukobu. Međutim, po nagovoru ministra spoljnih poslova Sazonova (Sergej Dimitrijević Sazonov, 1860-1927) Nikolaj II 30. jula ponovo naređuje punu mobilizaciju. Sazonov je inače od 1894-1904. bio otpravnik poslova u Vatikanu kod Lava XIII (1878-1903), a nastavio je istu politiku kao i njegov prethodnik - slobodni zidar - Izvoljski (Aleksandar Petrović Izvoljski, 1856-1919), koji je od 1897. bio ruski poslanik u Srbiji, a od 1906-1910. ministar spoljnih poslova u Rusiji. Izvolskog je 1888. vrlo srdačno u Vatikanu primio papa Lav XIII i njegov kardinalski državni sekretar Rampola (Mariano Rampolla del Tindaro, 1843-1913), koji je bio sicilijanski plemić - pokrajinski gospodar - i milioner, i važio kao kandidat jezuita, a naslikan je sa malteškim krstom na grudima.[13]

Od Lava XIII potiču "hrišćanske demokratije" - po svoj prilici u saradnji sa Rampolom odnosno po njegovom nagovoru. U "Nepisanoj istoriji" ja sam izneo da su Romanovi bili veliki pokrovitelji "malteških vitezova", te je to naravno bio i Nikolaj II. Posle je to preneto na srpskog kralja Aleksandra Karađorđevića (zašto ne na bugarskog? - ruski vladari su uvek više forsirali Bugare zbog Bosfora i Dardanela). A Viljem II je takođe pripadao tom redu - slikao se s tim simbolom kao ordenom.[14]

Ja naravno ne znam šta se tu sve događalo, ali ću navesti nešto samo kao mogućnost. Možda su i Nikolaj II i Viljem II znali da se priprema pokolj između njihovih naroda, a ruska mobilizacija je po nemačkom ratnom planu bila povod za energičan napad na Francusku, da se ne bi vodio rat na dva fronta, znali su pa su to oni u poslednjem trenutku hteli da spreče. Međutim, pripadnost nekom takvom tajnom društvu zahteva apsolutnu poslušnost njegovim anonimnim vladarima. U protivnom sledi najoštrija kazna. Nikolaja II su ti koji su organizovali Rusku revoluciju sigurno mogli da prebace recimo u Nemačku, kao što su Lenjina prebacili u Rusiju, ali je naređenje došlo da bude ubijen sa celom svojom porodicom. A Viljema II su samo zbacili s prestola i pronosili vesti da je neozbiljan i da lako odaje državne tajne.

A prenošenje pokroviteljstva na srpskog kralja Aleksandra Karađorđevića - ne recimo na bugarskog - bilo je verovatno zato što se računalo s tim da će preko njega Srbi biti pokatoličeni - kako je to 1934. u svom dnevniku zapisao Stepinac[15] - ili bar unijaćeni. A pošto on to nije hteo ili mogao da sprovede, organizovan je na njega atentat u Marseju na vrlo sličan način kao svojevremeno na Franca Ferdinanda. A onda su se naravno proturale razne priče da se ta stvar zamuti, da bi se odvratila pažnja od francuske službe obezbeđenja koja je odigrala ključnu ulogu u tom atentatu.

Što se tiče tog "anonimnog, sistematskog, naučničkog kuluka", ja bih ovde dodao nešto što bih nazvao "novčani okultizam". Za razliku od drugih -makar i pogrešnih - novčanim okultizmom se ne može baviti niti u njega biti posvećen pojedinac, već samo neka grupa. Taj novčani okultizam se sastoji iz proizvodnje, vrednovanja i raspodele novca.

Proizvodnja novca je danas vrlo uprošćena: daleko najveće količine novca su danas samo u kompjuterima i proizvode se sasvim anonimno. Iz kompjutera se onda daju krediti i oni se opet pretežno kompjuterski upotrebljavaju. Iz jednog kredita se daje drugi, iz drugog treći i tako dalje - do onog najmanjeg. Na taj način je uveden sistem da čovek može da troši i novac koji nema, ali ga zato neko kompjuterski zadužuje i uzima mu nadzelenaške kamate; ako ih ne plaća, onda mu oduzimaju sve što ima i to je jedan od "anonimnih, sistematskih naučničkih kuluka", jer je takav dužnik prinuđen da radi bilo šta i pod bilo kakvim uslovima. To je izgleda prvo uvedeno u Kanadi i SAD, da bi se njihove široke mase držale na uzici, a pri tom još i hvale kako su slobodni građani sa visokim životnim standardom.

Vrednovanje novca se vrši na berzama, gde se anonimnost čuva pod maskom nekih komercijalnih zakonitosti, a koje se reklamiraju da su iste kao i prirodni zakoni gravitacije, prelamanja svetlosti i drugog, a ne da su zavisni isključivo od ljudi koji ih po svojoj volji podešavaju. Tako su uvedene i "tvrde" i "meke" valute, pomoću kojih oni sa "tvrdim" eksloatišu one sa "mekim", jer ih sistematski neki anonimni i "omekšavaju" na berzama. Na taj način ogromna većina čitavih naroda radi pod kulukom, a "povoljni" krediti koje je neki narod na početku otplaćivao sa "x" svoje valute na kraju otplaćuje sa "2x" ili "3x" svoje valute.

Raspodela novca se - opet anonimno - vrši tako, da se "uspešnim" državama daju veće količine novca, da građani dobijaju veće plate, ali da ujedno moraju da više plaćaju za podmirenje svojih potreba - sve cene su srazmerno veće. Međutim, kad oni lično ili bezlično preko međudržavnih aranžmana kupuju neku robu ili usluge od onih država u koje se ubacuju manje količine istog tog novca, pa su i njihove plate i cene u toj srazmeri niže, onda oni za istu količinu istog tog novca od tih drugih uzimaju više robe i usluga nego što bi to mogli u svojim državama. To je opet "naučnički" način eksploatisanja većine stanovnika Zemlje od strane onih "uspešnih", "dobro organizovanih", "vrednih" i "pametnih".

Kao što se iz ovog kratkog opisa vidi, za bavljenje tim "novčanim okultizmom" mora sinhronizovano da radi neka bezlična, anonimna grupa, ne može pojedinac, zbog toga su osnovani čak i odgovarajući kaluđerski ili polu-kaluđerski redovi - naravno i svetovni, u kojima se ponekad pomene i neko ime. Posebno što je za prihvatanje ovih vrsta kuluka potrebno i u eksploatisanim, a "slobodnim" državama - sada nezvaničnim kolonijama - učvrstiti na vlasti ljude koji će to prihvatati i sprovoditi, te otkloniti one koji to prozru i usprotive se, iako su ih bivši kolonizatori postavili kao diktatore. Za to se naravno upotrebljava i oružje i ne ubijaju se samo ti, nego se teroristički ubijaju i oni prema kojima ovi imaju neku naklonost - ljubav ili sažaljenje prema svojim sunarodnicima.

Na taj način su napravljene ogromne razlike između "sposobnih" i "nesposobnih", te su "horde očajnika" navalile u zapadne zemlje, naročito posle druge ratne katastrofe. Prvo da rade prljave i neprijatne poslove koje pripadnici "najkulturnijih" naroda ne žele da obavljaju, a u poslednje vreme da rade i one poslove za koje su potrebna veća znanja, a koja se naravno s velikim naporom stiču. Oni bogati nemaju neki posebni stimulans da se naprežu, jer i bez toga dobro žive, a postepeno su prihvatili ideal da žive kao domaće životinje, t.j. da ih drugi hrani i timari. Oni jadnici ne shvataju da se čovek po rukama najviše razlikuje od životinja, te da neupotreba ruku znači poživotinjavanje.

Zbog toga su "horde očajnika" došle sa svih kontinenata u te bogate zapadne zemlje da ih hrane i timare i postepeno zarazom "gazda-sluga" ugrožavaju njihove domoroce, jer ovi iz vrlo raširene lagodnosti ne žele da raskinu taj "lanac duga" sa kojim su i oni sami vezani i koji sve više ''obmotava telo Zemlje". Tim "lancem duga" su vezana i deca koja su se tek rodila, pa i ona koja će se tek kroz mnogo godina roditi! To je novčani okultizam organizovao i to je teret koji pritiska celu Zemlju. A "osećanje zajedničke nepravde" dovodi do svemogućih razdora. Ta "zajednička nepravda" jeste čuvanje društvenog uređenja jednodelnih država koje je odavno prevaziđeno, ali se sistematski čuva i čak pokušava da vrati u faraonsko vreme ili - sa globalizacijom - još i više unazad.

* * * * * * *

Iz gornjih izlaganja se vidi da su se ta predviđanja Valtera Ratenaua za ovih skoro sto godina i ostvarila, spoljašnje ostvarila i da se ništa spoljašnje nije suštinski izmenilo na spas čovečanstva - naprotiv, pogoršalo se.

Ta zrelost čovečanstva koju pominje Rudolf Štajner pokazuje se i u tome što je novembra 1879. Arhanđeo Mihailo - koji se uzdiže na stepen Arhaja -preuzeo duhovno vođstvo civilizovanog čovečanstva i nastoji da ljudi inteligenciju povežu sa spiritualnim, da se kultura ponovo spiritualizuje.

To je u smislu tih Duhova Ličnosti - Arhaja - koji postaju novi Tvorci.

Arhanđel Mihailo, koji deluje sa Sunca, smenio je Arhanđela Gavrila, pod kojim su bile negovane fizičke nasledne snage. Gavrilo je delovao u smislu Jehove, Elohima koji deluje sa Meseca.

"Vojevanje svetaca" se može i spoljašnje videti u tome, što se pod impulsom Gavrila i danas vrlo snažno podržava naučna misao Bekona (Francis Bacon, engleski filozof i državnik, 1561-1626) i moderno vaspitavanje Amona Komeniusa (Jan Amos Komensky, češki vaspitač i verski vođa, 1592-1670), kao i insistiranje na razlikama po krvi Vilsona (1856-1924), a takođe i nastojanje od Drugog vatikanskog koncila (1962-1965) da se papstvo proširi ne samo na hrišćane nego i na jevrejstvo i muhamedanstvo. Naravno i na mnogo čemu drugom.

Uz tu zrelost čovečanstva spada i to, da svaki čovek iz svoje slobodne volje sada odlučuje da li će raskinuti te "užasne ropske lance", koji su spolja vidljivi u dugovima kojima su vezani i rođeni i još nerođeni ljudi; da li će spiritualizovati svoju inteligenciju, kosmičku inteligenciju koja se do VIII-IX veka spustila u ljude; da li će poći putem naučnog proučavanja duha - naravno uz priznavanje da duh postoji. Drugim rečima, da li će raditi u smislu onoga što kao "novo mora doći iz duhovnog sveta".

Rudolf Štajner (1861-1925) je ukazivao da je čovek pod zavođenjem Luciferovim pao u moralni greh, a pod zavođenjem Ahrimanovim u intelektualni greh. S obzirom na vreme koje je proteklo od održavanja ovih njegovih predavanja, kao i od njegove smrti, te i s obzirom na ove katastrofe iz kojih se u međuvremenu nisu izbavile duše ljudi, ja smatram da je posebno od XX veka čovek zapao i u treći greh. Taj greh bih ja nazvao:

Greh zamračivanja pod zavođenjem Asurasa.

To je greh zadržavanja u Mračnom dobu koje je isteklo 1899. godine, greh zasenjivanja duhovne svetlosti koja dolazi sa Sunca odnosno od Hrista.

Posle isteka tog Mračnog doba kod sve većeg broja ljudi se pojavljuju neke vidovite snage, ali njih većina i ne razume, mada ti doživljaji ostavljaju snažan utisak na njih. Oni se sada postavljaju pred slobodan izbor: ili da to proučavaju, da im to bude korak bliže ka saznavanju duhovnog sveta ili da to samo nesvesno primaju i da im to bude neka vrsta naslade. U prvom slučaju ide se redovnim, Hristovim putem, jer:

"Opet prozbori dalje Isus govoreći: ja sam svetlost sveta; ko ide zamnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost." (Jn.8.12)

"Stoga reče Isus Judejima koji su mu poverovali: ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu i istina će vas osloboditi." (Jn.8.31)

"Odgovori im Isus: zaista, zaista kažem vam, da je svaki - ko greši -rob greha. A rob ne ostaje u kući doveka; sin ostaje doveka. Ako vas, dakle, Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni." (Jn.8.34-36)

A u onom drugom slučaju:

"Zašto ne razumete moga govora? Zato što ne možete da slušate moju reč. Vi potičete od oca đavola, i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je laža i otac laži. Meni ne verujete što vam govorim istinu." (Jn.8.43-45)

U gornjim navodima ja sam podvukao neke reči, a ovde bih dodao da o nekoj stvari postoji samo jedna istina, a da o njoj može postojati bezbroj laži. Ove reči su posebno značajne za ovaj, XXI vek, jer će u njemu - prema Rudolfu Štajneru - da se inkarnira u nekom ljudskom telu u Americi sam taj veliki duh - Ahriman. On će istupiti kao veliki čarobnjak - i genijalan -i moći će kod ljudi na sasvim lak način da otvori pogled u duhovni svet, te da ih time usrećuje. Jedino što će takvi ljudi imati samo neka svoja sopstvena opažanja, svaki drukčija, te neće znati istinu o duhovnim bićima koja opaža; svaki će imati neku svoju laž, a sa njom će se izolovati od ostalih ljudi i maksimalno skrutnuti u svom egoizmu.

Onaj Hristov put je da čovek iz svoje slobode, sopstvenim radom saznaje istinu o duhovnom svetu. Ta istina će biti zajednička spona svih ljudi koji je prime, te će oni uz očuvanje svoga ja pomoću ljubavi pobediti svaki egoizam. Time će se preko ljudi ova Zemlja razviti u "Kosmos ljubavi":

"Duhovno saznavanje se preko onoga što ono jeste preobražava u ljubav."

"Mudrost je preduslov za ljubav; ljubav je rezultat u ja ponovo rođene mudrosti."[16]

Ovde treba napomenuti da je od XX veka već počelo cepanje čovečanstva na dva dela: na one koji osećaju devociju prema istini i na one koji osećaju strah od istine. Od prvih će se obrazovati dobra rasa, a od drugih zla rasa ljudi. Naravno da to nije sad još tako strogo do krajnjih granica izraženo i da će ljudi još imati prilike da svoje stavove izmene ili i utvrde.

U sadašnjem kulturnom razdoblju snage razuma koje su se razvile u grčko-rimskoj eposi biće sve više usmerene na svesno saznavanje "skrivenoga znanja", znanja o natčulnim svetovima i to uprkos tome što se to sad privremeno odbija. To je razlika prema egipatsko-haldejskoj eposi, u kojoj su se ta znanja sticala u sumračastoj svesti. O sadašnjoj eposi će te saznavane natčulne činjenice biti prožete snagama razuma i ličnog osećanja čovekovog. U svakom slučaju, ova i sledeća kulturna epoha biće odlučujuće za gore navedenu podelu ljudi na dve rase, na onu duševno-duhovnu i na onu ogrezlu u čulnosti.[17]

* * * * * * *

Radi boljeg pristupa gore prepričanom predavanju od 01.01.1919. i onoga što ja imam uz njega da dodam, neka posluže reči Rudolfa Štajnera koje je iskazao skoro godinu dana ranije, u predavanju održanom u Berlinu 22.01.1918:[18]

"Ko misli da istorijske impulse može da shvati s onim razumom koji se sasvim dobro može primeniti u nauci o prirodi, taj nikad ne nalazi te istorijske impulse, pošto ovi u ljudskom razvoju deluju tako kao snovi, u našem sopstvenom životu snova. Istorijski impulsi ne utiču u običnu svest, sa kojom mi ovladavamo svakodnevicu ili nauku o prirodi; već ono što se u istoriji događa, to deluje kao onakvi impulsi, kao ono što se samo u našim snovima odigrava. Može se reći, istorijsko bivanje jeste jedan veliki san čovečanstva. Ali ono što se u snovima kreće kao brzo prolećuće slike, to biva jasno i razgovetno u imaginacijama nauke o duhu. Otud ne postoji nikakva istorija koja ne bi bila nauka o duhu; a ta istorija koja se danas uči nije nikakva istorija."

Pri spoljašnjem posmatranju istorijskih zbivanja, pa i onom dubljem o kojem se obično ne piše, čovek može izvesne događaje da poveže sa izvesnim ličnostima, pa čak i sa izvesnim "anonimnim" organizacijama koje preko njih deluju i to je na neki način i opravdano. Ali šta je pokretalo izvesne ljude da u nekom trenutku ovo ili ono urade, to potpuno izmiče čovekovom saznavanju. To je ono što sam ja gore pomenuo, dotičući se ubistva Franca Ferdinanda.

One nesreće kroz koje je čovečanstvo prolazilo već više od sto godina posledice su katastrofalnog stanja u dušama ljudi i to ne samo onih koji su na vodećim položajima u društvu. Rudolf Štajner je pomenuo da je za izbijanje Prvog svetskog rata bilo angažovano samo trideset do četrdeset ljudi, da je samo toliko ljudi pokrenulo tu vidljivu katastrofu odnosno da su oni mogli da je spreče. Međutim, zašto su ti ljudi tako postupali i da li su bili svesni toga šta čine ili su bili opsednuti nekim snažnijim duhovnim bićima - to bi se moralo za svakog od tih učesnika posebno duhovno-naučno istraživati. A to što je tako mali broj ljudi mogao da pokrene druge stotine miliona, to je zato što i te stotine miliona nisu bili dobri "prijemni aparati" za prijem onog "novog otkrivenja" koje je dolazilo posle 1899. godine, nisu bile spremne da prime taj "drugi život čovečanstva", nego su se držale starih navika mišljenja, navika stečenih intelektualističkim načinom mišljenja nauke o prirodi. Taj način mišljenja je došao posle pada ljudi u intelektualni greh, iz čega je izniklo to "avetinjsko predivo" kojim se odbacuje sve "pozitivno duhovno".

Posebno ljudi "koji daju ton" u društvu nisu sposobni da prime taj "novi talas". To je zbog toga što su oni najdublje pali u taj intelektualni greh. S jedne strane zato što su oni najviše prihvatili materijalističko shvatanje sveta, a s druge strane zato što - ako traže duhovnost, oni nju traže na pogrešan način: ili na neki zastareli način - pa još i pogrešno protumačen, ili na načine neoslobođene od intelektualnog greha. Zbog toga su takvi ljudi prošli i kroz na tim pogrešnim načinima zasnovane okultne škole, te time stekli i neku posebnu moć.

Ti zastareli načini su uglavnom oni koji su nastali u trećoj kulturnoj eposi, u egipatsko- haldejsko-vavilonskoaasirsko-jevrejskoj eposi. U toj eposi su ljudi razvijali svoju dušu osećaja i te metode su bile tome prilagođene. Tada se iz spavajuće volje težilo slobodi za dušu, za koju se znalo da joj je fizičko telo samo privremeno stanište. A sada, u vremenu razvoja, duše svesti - koja se pali na fizičkom telu - ljudi kroz to pogrešno školovanje traže slobodu za telo, slobodu u privrednom životu kojim se zadovoljavaju potrebe tela. Ta težnja ka slobodi duše posebno je izražena i početkom četvrte epohe u učenjima Gautame Bude, a u sadašnjoj eposi duša treba slobodno da se razvija u duhovnome životu.

U toj četvrtoj, grčko-rimskoj eposi ljudi su sa već razvijenom dušom osećaja razvijali dušu razuma odnosno dušu duševnosti, a u kojoj tek počinje da zasijava čovekovo ja, čovekova samosvest. Zatim se iz tog sanjajućeg osećanja traži jednakost za duh. To se izražava u političko-pravnom životu, na primer u rimskom zakonodavstvu - pa i u srpskom cara Dušana, zatim u bar formalnom ukidanju ropstva i drugom. Tu neko može da postane i car ako ima neke sposobnosti, ne mora da carstvo nasledi od oca. Tu je sa tom potpuno razvijenom dušom osećaja nastalo i staro hrišćansko posvećenje, koje su mogli primiti svi ljudi bez obzira na svoje poreklo.

Međutim, u sadašnjoj eposi razvoja duše svesti, a zbog pada u intelektualni greh i pogrešnog školovanja, čak se i to staro hrišćansko posvećenje počelo da materijalistički shvata, te da se nekim spoljašnjim, vidljivim radnjama i ispitivanjima neko proglasi da je u njega posvećen - da ne govorimo o tome da se neko iz političkih razloga proglasi svecem. Isto tako i u sekularnom životu svako je od državnih vlasti počeo da dobija (pa i kupuje) razne visoke školske diplome i time sticao pravo da zauzme i najviše položaje u društvu, pa bez obzira na njegove stvarne sposobnosti i znanja, a da ne govorimo o njegovim moralnim osobinama koje se i ne vrednuju - sem od strane vlastodržaca "moralno-politički". Time je načelo jednakosti preneto u duhovni život, koji bi inače trebalo da bude zasnovan na slobodi, na slobodi za duše, da se duše slobodno individuališu prema svojim nastrojenjima.

U sadašnjoj, petoj kulturnoj eposi ljudi su završili razvoj i duše osećaja i duše razuma odnosno duše duševnosti. Oni sada iz budnog mišljenja traže bratstvo za telo. Iz toga su potekle možda i pogrešne socijalne težnje, pogrešne ako su usmerene samo na zadovoljavanje telesnih potreba. Iz toga je nastala i moderna tehnika, kojom se u ogromnoj meri čovekov telesni rad zamenjuje mašinskim. Ta tehnička dostignuća su plod i fizičkog i još više duhovnog rada nebrojenih generacija ljudi i pripadaju svim ljudima, a ne ni nekim pojedincima ili grupama, koji su za sebe prisvojili pravo da sa njima slobodno raspolažu. No da bi te prigrabljene privilegije za sebe sačuvali i pošto žive u strahu da bi im ih neki koji žive u oskudici mogli oduzeti, oni su bratstvo preneli u političko-pravni život, iz kojeg oni kao starija braća toj mlađoj braći milostivo udeljuju nešto što nije njihovo i što oni sami ne mogu da potroše, te ih tako zavaravaju.

U ovoj sadašnjoj kulturnoj eposi nastali su i izvesni pogrešni okultizmi. Ti pogrešni okultizmi su zasnovani pod inspiracijom nekih vrlo visokih duhovnih bića, ali takvih koja se bore protiv Duhova Ličnosti koji idu Hristovim putem i na putu su da postanu Tvorci. Ljudi koji su osnovali te pogrešne okultne škole samo su oruđa tih Hristu suprotstavijenih duhova. Ali oni ipak taj talas ne mogu sprečiti, pa čak i ako se svesno protiv njega bore.

Čovek jeste poprište te "borbe svetova", "borbe iza kulisa sveta" koja je nužna za razvoj njegove slobode. Naravno da je duhovno gledanje takve borbe daleko teže nego što se s običnom svešću i može zamisliti. Pa i ta katastrofa koju je Rudolf Štajner pokušao da ublaži sa svojim predlogom za tročlano društveno uređenje, za razbijanjem starog državnog idola na tri nezavisna dela:

• na duhovni život, u kojem bi se duša slobodno razvijala;
• na političko-pravni život, u kojem bi došla do izražaja jednakost po
  duhu;
• na privredni život, u kojem bi se ostvarilo bratstvo po telu;
• a pri tom da sva tri ravnopravno učestvuju na sinhronizovanju svoga
  rada.

I ta katastrofa nije do sada ovim osvešćivanjem ublažena, nigde to nije sprovedeno za ovih stotinak godina. Protiv tog razbijanja državnog idola bore se ljudi i organizacije koje daju ton u današnjem društvu, bore se jer su sa uspavanom svešću porobljeni raznim neispravnim okultnim školovanjima, te nisu sposobni da prime taj novi duhovni talas, pa se u paničnom strahu čak i bore protiv njega, a uopšte i ne znaju koji duhovi njima vladaju i na to ih podstiču. Pored ostalog neki zaostali duhovi ih podstiču i na taj način što u antropozofski pokret ubacuju svoje ljude koji se svim silama "bore za nauku o duhu", ali uporedo s tim nastoje da se odvrati pažnja od tog predloga za tročlano društveno uređenje. Pod maskom svog nesebičnog zalaganja u raznim antropozofskim društvima i pri raznim antropozofskim manifestacijama, oni nastoje da se po mogućstvu i ne pomene to tročlanstvo društvenog života, a ako se slučajno pomene, oni autoritativno dokazuju da za njega još nije došlo vreme, iako bi  - da je svojevremeno bar negde uvedeno - bila sprečena ili bar ublažena ona vidljiva katastrofa Drugog svetskog rata. To tročlano društveno uređenje je prilagođeno sadašnjem stanju razvoja čovečanstva odnosno tom novom duhovnom talasu koji udara iz duhovnog sveta. Ti ljudi koji daju ton u današnjim "kulturnim" društvima odnosno državama, oni to rade uprkos toga što su se države već razbile na sasvim haotičan način, a o čemu sam ja pisao u "Nepisanoj istoriji" pod "Za razmišljanje."

A onaj zadatak da se za neko vreme od ljudi otkloni znanje o ponavljanim zemaljskim životima unela su u hrisćanstvo viša duhovna bića i za to ne treba ni optuživati ni hvaliti neke ljude, preko kojih je to izvršeno. Pogotovo zato što tada ti ljudi i nisu bili potpuno svesni toga što čine, nisu to radili iz svoje slobodne volje. Međutim sada, kad je čovek došao do toga da razvija svoju dušu svesti i kad je isteklo Mračno doba, sada se mora biti onaj strašan boj protiv onih koji žele da se drže samo onih starih impulsa, impulsa prilagođenih tadašnjim razvojima čovekove svesti. Čovek u tom boju mora učestvovati, ne sme to prespavati ili sanjati o nekom zemaljskom raju - kako je to činjeno i čini se preko nametnutog komunizma odnosno preko sada tako raširenih trockističko-lenjinističkih demokratija, u kojima se stalno priča o nekom privrednom prosperitetu i koji se objašnjava nekim apstraktnim brojkama, a koje baš ništa ne znače.

To interesovanje ljudi jednih za druge mora biti produbljeno tim shvatanjem da je čovek duh među duhovima:

"Odgovori im Isus; zar ne stoji napisano u vašem zakonu: 'Ja rekoh bogo vi ste'?" (Jn.10.34)

To je rečeno u Psalmima:

"Zaista sam ja rekao: Vi ste bogovi

i svi zajedno sinovi Najvišega,

ali vi ćete umirati kao ljudi

i kao neki kralj propadati." (Ps.82.6-7)

Ali ljudi treba da shvate da postoje i drugi bogovi, pa i oni koji su zaostali u svom razvoju:

"A onih sedamdeset i dva vratiše se s radošću govoreći: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u tvoje ime. A on im reče: gledao sam satanu kako je pao s neba kao munja." (Lk.10.17-18)

Svakako da ljudi pred tim osećaju strah, ali strah same te čimjenice ne može da izmeni. Ne može da izmeni ni tu činjenicu da je u svakoj ljudskoj koži puno svih mogućih i dobrih i zlih duhovnih bića. Tek kad to shvati, on stiče mogućnost da on i njima upravlja i vlada, da mu se "pokoravaju".

Ako to ne uviđa, onda on ostaje zaslepljen kao Ludendorf i drugih "trideset ili četrdeset ljudi sadašnjice", kao i drugi koji su i u ovo današnje vreme na vodećim položajima u društvu. No i oni drugi, koji nisu na vodećim položajima, a iz strašijivosti ili iz lagodnosti ne nastoje da zbace sa sebe ono "avetinjsko predivo" koje se ispreda pomoću nametane materijalističke nauke o prirodi, i oni će vrlo lako biti oruđa raznih zavodničkih duhova. Zato se danas baš kod najcivilizovanijih društava vidi da su laž, krađa i ubistvo postali kao sasvim normalni stil života.

I takve ljude ne treba pogrešno procenjivati, kad kroz njih nešto tako demonsko izbija, izbija kao na primer "Doktor Džekil i gospodin Hajd" (roman Robert Louis Stivenson-a, 1850-1894). Taj rascep ličnosti u većoj ili manjoj meri može se opaziti kod mnogih ljudi: u nekim trenucima su sasvim mile osobe, a onda odjednom iz njih izbiju besovi. Zbog toga se ne sme ustručavati da se upusti u tu borbu koja se "iza kulisa" odigrava, već primiti nove impulse koje preko svojih vesnika šalje Isus Hristos u svet.

Zbog toga se nauka o duhu ne sme posmatrati kao neka teorija, jer ona vrlo praktično ukazuje na "način kako se mora misliti" da bi se suprotstavilo raznim zavođenjima koja dolaze od izvesnih, od čoveka mnogo viših duhova.

To raščlanjavajuće mišljenje uobičajeno u nauci o prirodi, ono je na neki način statičko, njime se konstatuje ono što je sada tu, a to je umrtvljena prošlost. Čak i kad se istražuju neke davno nastale formacije - geološke i fosili - to se čini sa zaustavljanjem u nekom davnom trenutku, ne posmatra se da je sve to bilo u nastajanju i u prelaženju; sve se na neki način umrtvljuje. Umrtvljuju se čak i "prirodni zakoni", smatra se da su oni od pre više miliona godina, bili uvek isti kao i danas, a takođe da ti "prirodni zakoni" moraju biti isti i ovde na ovoj maloj Zemlji i u beskrajnim daljinama prostora.

To naravno nije istinski naučnički način mišljenja, ali se to svuda potura kao "nauka". Ako se na takav način misli, onda "mogu ovi ahrianski duhovi da prodru u vašu dušu". Taj način mišljenja rastrže čoveka, jer on ne nalazi prelaz iz jednog stanja u drugo. A pošto se taj način mišljenja sistematski nameće kroz obavezno i porobljeno školstvo i drugo, onda nije nikakvo čudo što tako "poremećeni" ljudi uzrokuju i ratne i druge katastrofe.A u socijalne odnose tako poremećeni ljudi unose hiljade i stotine hiljada zakona kojim se nastoji nešto da fiksira - posebno njihove privilegije. A to je ujedno i borba protiv Isusa Hrista, jer:

"Tako ste vi, braćo moja, posredstvom Hristovog tela umrtvijeni za zakon, da pripadate drugome, vaskrslome iz mrtvih, da donesemo plod Bogu." (Rim.7.4.)

A uobličavajući način mišljenja jeste živ, ne zaustavlja se na onome što je sada, nego istražuje kako je do toga došlo, a takođe i šta od toga može da nastane. To je onaj način kojim je Gete došao do "prabiljke" ili preoblikovanja kostiju. To "uvodi u natčulne svetove", to je dobra priprema za imaginativno saznanje. Time se dolazi i do pojimanja slobode, jer se ne istražuje samo neka zakonska neminovnost kao što se to radi u nauci o prirodi, nego se dolazi do raznih samo mogućnosti kako će se nešto uobličiti pod ovakvim ili onakvim prilikama. To je normalni razvoj čovečanstva: put ka slobodi, Hristov put. Na suprot njemu, neka duhovna bića rade na tome da čoveka zadrže u zakonima prirodne neminovnosti. Takva duhovna bića doduše prolaze kroz čoveka i stalno mu nameću tu neminovnost, ali njih čovek tim Hristovskim uobličavajućim mišljenjem izgoni iz sebe, pa se onda čovek ne oseća da je u nekoj "ispražnjenosti", drugim rečima da on kao čovek ništa ne može da čini u toj prirodnoj neminovnosti, da ništa od njega ne zavisi. On može da izgoni ta demonska bića, koja su prateća pojava u onom novom talasu, koji u čovečanstvo nailazi posle pomenutog svršetka Mračnog doba ili Kali Juge.

To tadašnje katastrofalno stanje duša traje i danas posle više od sto godina od isteka Mračnog doba. Tu se kao nepobitne činjenice priznaje postojanje nečeg duhovnog, ali se to duhovno sistematski tumači kao da je posledica nekih materijalnih zbivanja, pa se i njegovo postojanje dokazuje raznim materijalnim eksperimentima koji su dostižni spoljašnjim fizičkim čulima. To je nadmaterijalizovanje materijalizma. To je posledica pada u onaj treći greh koji sam ja nazvao zamračivanjem pod zavođenjem Asurasa. U taj greh padaju mnogi ljudi koji se pogrešno duhovno školuju, koji primenjuju okultna znanja - i to najvećim delom zaboravljena i iskrivljena - znanja i školovanja koja su bila dobra za nekadašnja stanja ljudske svesti, a ne sadašnje ili neka okultna školovanja i znanja koja su proizvod pada u intelektualni greh, koja nikad nisu ni mogla biti ispravna.

Tako sticana znanja služe zadovoljavanju samo ličnog ili i grupnog egoizma, protivna su opšte čovečanskoj, Hristovskoj ljubavi. Ona u fizičkom svetu mogu da deluju samo razarajući. Ako se u dušama ljudi ne izbori ta borba u kojoj treba da se obuzda egoizam i razvije ljubav prema svim ljudima, ne da se vlada svim ljudima, onda čak i rat svih protiv svih može doći pre vremena, pre nego što bi po redovnom toku događaja nastupio.

To su izvesni duhovni zakoni, koji nisu nikakve logičke posledice, jer su zavisni od slobodne volje ljudi. Zbog toga to ljudi ne bi smeli da prespavaju. A zbog toga je neophodno osloboditi pre svega školstvo od tiranije tih nesrećnika koji su zavedeni nekim pogrešnim okultnim školovanjem. Oni su nesposobni da shvate da svaki naraštaj donosi nešto novo iz duhovnog sveta, te da to novo ne sme da se okiva njihovim izanđalim predstavama, koje se vuku još iz već isteklog Mračnog doba.

Sistem Rubakina danas je preobražen i usavršen pomoću svih mogućih anketa. A uz onaj opis kako se u Rusiji došlo do znanja o različitom delovanju istih reči na razne ljude, ja bih ovde dodao da je Rudolf Štajner drugom prilikom rekao, da se i preko nekog pisma najbanalnije poslovne sadržine može delovati na primer na nekog ministra da donese željenu odluku. Sem toga, u međuvremenu je usavršeno i neko takvo sugestivno delovanje naročito preko televizije. I to je postalo čitava nauka kod onih nesrećnika koji pod opsednutošću nekim duhovnim bićima žele da vladaju što većim brojem drugih ljudi; oni i ne slute da su oni sami u vlasti nekih demona koji su u njihovoj "koži" i koji im zamračuju svest.

A u taj način kako se nešto kaže spada i brzo i ovlaš izgovaranje neistina, tako da se time sugeriše da o njima ne treba ni razmišljati, jer se podrazumeva da je to tako - a ne daje se ni vremena da se o tome misli. I to je jedan od načina za isključivanje inteligencije kod ljudi. A u međuvremenu su možda u tajnosti osnovane takve "visoke škole" za sugestivno delovanje. Bez toga je teško shvatiti da inteligentni ljudi nazivaju demokratijom društvena uređenja u kojima najviše 2% ljudi učestvuju u vladavini nad 98% stanovnika, a i tih 2% da su pod vođstvom ko zna kakvih viših duhovnih bića, za koja ljudski državni ustavi nemaju baš nikakvog značenja, pa ih preko vidljivih vođa krše.

Zbog tog "neulaženja u spiritualni svet" u međuvremenu se i dalje razvijao "vilsonijanizam" sa svojim pravom naroda. Pod njegovim uticajem se poslednjih pedesetak godina stvaraju "nacionalne multietničke države", a o drugim njime izazvanim ratnim katastrofama ovde nije potrebno govoriti. No, posle one prve ratne katastrofe došla je druga još tri put strašnija od one koju Rudolf Štajner pominje. A posle nje su od Društva naroda postale Ujedinjene nacije, a evropske države izgubile svoje državnosti.

Sem toga, ljudi su ostali uspavani i nisu se oslobodili starih predrasuda, pored ostalog ni društvenog uređenja iz vremena motike i srpa iako je pronađen i traktor i kombajn, a da ne govorimo o izmenjenome stanju čovečije svesti. A to katastrofalno stanje vidi se kako u dušama ljudi velikih pobednika, tako i pobeđenih. Kod svih koji odbijaju taj talas NOVOGA.

* * * * * * *

I svojim statičkim, raščlanjavajućim načinom mišljenja došlo se u modernoj nauci do znanja i korišćenja sila, koje se čulima ne mogu direktno opažati, s tim što se naravno ne sme reći da neki "duh" privlači dva "nešto" kroz "ništa" - kao kod gravitacije. Pri tom se izbegava da tumači njihovo postojanje ili se maštovito tumači da su duhovne pojave proizvodi materijalnih zbivanja - otud i zakon o pretvaranju materije u energiju i obratno, pri čemu oba zajedno predstavljaju neku konstantu. Priznaje se i hipnoza, a i zračenje podzemnih voda i drugo, pa bez obzira kako se to tumači.

Rudolf Štajner u već pomenutom ciklusu predavanja u Berlinu 1918. godine govori i o drugim uticajima - naravno duhovnih bića - kakvi se mogu zapažati na raznim krajevima Zemlje ili kod raznih naroda. Tako u predavanju od 30.03.19l8.[19] on navodi da duh naroda preko vazduha deluje na italijanskom poluostrvu i daje naročitu konfiguraciju italijanskom narodu, kao i starom rimskom. (Na drugom mestu on kaže da je isti slučaj i sa Španijom.) Na području današnje Francuske duh naroda deluje preko tečnog elementa i time određuje narodni karakter. Duh naroda britanski deluje preko zemljastoga, preko čvrstoga. Duh naroda američkih deluje preko podzemaljskih magnetskih i električnih strujanja. To podzemaljsko deluje na volju čovekovu. Čovek sa svojom slobodnom ličnosti može biti u vezi sa elementima od zemlje naviše. Ali sa podzemaljskom narodnom duševnosti duša naroda se ne obrazuje u slobodi nego je čovek tom dušom naroda takoreći opsednut, kao na primer Vilson. Duh naroda kod ruskog, slovenskog elementa deluje preko svetlosti i to svetlosti odbijane od tla. Na azijskom istoku duh naroda delimično takođe deluje preko svetlosti koje se odbija od tla, ali i preko harmonije sfera koja se odbija od Zemlje.

Ovo nisu rasni odnosi, nego spiritualno-geografski.

U Srednjoj Evropi - u koju ne spadaju Francuska i Italija - duh naroda deluje preko toplote, a to nije čvrsto određeno, može biti individualisano. Pri tome spoljašnjoj toploti dolazi u susret unutrašnja toplota čovekova.

Čovek ne postaje odjednom već kroz generacije sličan tim Zemljinim odnosima. Zbog toga ni u Americi nikad ne može biti dobra joga kao na Istoku, gde ona deluje na ritam disanja pod uticajem harmonije sfera.

Rudolf Štajner u ovom predavanju ne govori pojedinačno o narodima Srednje Evrope - možda baš i zato što je to vrlo individualno. Drugom prilikom je on pomenuo da Česi, Poljaci i Srbi imaju zadatak da plodove ove sadašnje kulturne epohe prenesu u šestu - Rusima. Iz toga se može zaključiti da on verovatno i celo Balkansko poluostrvo ubraja u Srednju Evropu. Naravno da ni granice svih tih pomenutih oblasti nisu po jednom linijom strogo određene, već da ima i pograničnih mešavina.

Iako to Rudolf Štajner nije tako izričito rekao (bar nije zapisano), može se iz sličnosti karaktera i drugih odnosa zaključiti da su Česi povezani i slični sa Englezima, Poljaci sa Italijanima, a Srbi sa Francuzima, te da i iste zadatke, prenose Rusima: Česi sazrelu dušu svesti, Poljaci usavršenu dušu osećaja, a Srbi usavršenu dušu razuma odnosno dušu duševnosti.

Od vremena održavanja ovih predavanja nastale su i izvesne promene. Rudolf Štajner još 21.05.1918. kaže:[20]

"Šta se danas događa - ja želim samo jedno da istaknem - to je da se na jedan značajan način priprema beznačajnost spoljšnjeg britanskog carstva, oduzetost onoga što je svet upravo istorijski poznavao kao britanstvo, pri čemu to što je bilo specifično britansko prelazi u pan-anglo-amerikanizam. To se razvija i najneposrednijoj sadašnjosti. Razvija se nešto što teži tome da britanstvo iščezne u pan-anglo-amerikanizmu."

To je već tada počelo, a sada je već vrlo izraženo. To su još tada znali i drugi - makar i pogrešni - okultisti, a mogli su to doznati i iz ovog predavanja. To se dokazuje i time, što je prema nekim podacima od kraja XX veka više od polovine članova Društva isusovaca živelo u SAD. Oni su takođe doprineli da se i danas u njihovim filmovima stalno kao uzrečica pominje Isus, a nikad Hristos. Naravno da to nije samo pod njihovim uticajem, već i brojnih sekti koje su u SAD nastale u XIX veku, a koje se većinom više drže Starog Zaveta, pa i kad se nazivaju Hrišćanskim.

Razlog za to stapanje Isusovaca sa amerikanizmom sastoji se u tome što engleski narodi u svojim instinktima nose sposobnost za vladanje drugima. Britanija je u vreme ovih predavanja vladala 1/4 sveta. Sa tim pan-anglo-amerikanizmom centar moći prebačen je u SAD - posebno posle Drugog svetskog rata. Za to britansko slabljenje je najsimptomatičnije isterivanje Engleza iz tadašnje Indije, od koje je nastao Pakistan, sadašnja Indija, Bangladeš i Mjanmar (Burma). Oni nisu isterani oružjem već okultnim delovanjem: milioni Indijaca su godinama intenzivno mislili "Englezi napolje!". A misli su ogromna duhovna snaga.

Naravno da za te instinkte znaju i drugi - uvek pogrešni - okultisti, te nastoje da za svoju moć i želju za vladavinu svetom upotrebe te anglo-američke instinkte i tu opsednutost duhom naroda, o kojoj je malo pre bilo govora. Oni znaju da kod naroda koji govore engleski postoje impulsi za "zemaljsko-univerzalnom vladavinom svetom", te to nastoje da iskoriste za sebe.

Ljudi koji pripadaju takvim pogrešnim okultnim društvima - pogreška se najbolje uočava u samoj toj njihovoj želji za vladavinom svetom - takvi ljudi nastoje na tome da engleski jezik bude na neki način univerzalni, da zameni nekadašnju ulogu latinskog, samo mnogo šire. Međutim, oni istovremeno nastoje da se i sama reč obezvredi, a za to je baš engleski najpogodniji:[21]

"Na tome se može videti kako veliku ulogu igra taj jezik, kada taj govorni problem prihvataju okultisti koji govore engleski; jer to se nalazi u vremenskim impulsima. Otud se radi o tome da se sa okultnih osnova izmisle sredstva i načini da se bez pomoći jezika obavlja vladavina svetom. To je ona velika suprotnost Orijenta i Oksidenta: Orijent sa svojim neobično živim intenzitetom govora, Oksident sa odbacivanjem unutrašnje smislom ispunjenog govora. Srednje-evropljanin je opet postavljen između oba ova ekstrema."

O tome sam ja već pisao u "Povesnoj simptomatici". A to je za ovih stotinak godina vrlo izraženo i u upotrebi samo početnih slova nekih engleskih reči, pa i u pravljenju reči od početnih slova nekih složenica.

Srodnost jezuitizma sa amerikanizmom se sastoji u tome što oba odbacuju naklanjanje ljudi ka duhovnom svetu. Isusovci imaju ogroman uticaj na fizičko-čulnu nauku, a ujedno nastoje da druge ljude odvrate od duhovnoga, te da samo oni njima nešto o duhovnome govore. Taj njihov zajednički rad je uticao da dođe do one ratne katastrofe.[22]

Ja bih ovde dodao da je i samo to Društvo Isusovo možda samo spoljašnji vid nekog mnogo "anonimnijeg" društva, koje je znalo nešto i o pripremama i o vođenju Francuske revolucije. Takoreći uoči nje papa Klement XIV "ukida" 1773. taj red, da bi se jezuiti - "kao žrtve papizma" - infiltrirale u protestanstku Prusku i u pravoslavnu Rusiju i u njima na odgovarajući način delovali. Kad je posao sa Francuskom završen, Pije VII taj red "obnavlja" 1814, čim se vratio u Rim i čim su Burboni vraćeni na francuski presto uz pomoć ruskog cara Aleksandra I (1777, car l801-l825). Pre toga su jezuiti pomogli Fridrihu II (1712, kralj Pruske, 1740-1786) da u Potsdamu napiše statut za Škotski red masona; zatim da podrže Katarinu II (1729, carica 1762-1796) i da nagovore njenog sina Pavla I (1754, car 1796-1801) da pošalje Suvorova (Aleksandar Vasiljevič Suvorov, Knjaz Italiskij, ruski vojskovođa, 1729 -1800) u Italiju da se bori protiv revolucije, a uz pogibiju hiljada ruskih vojnika.

Kao što je britanstvo u međuvremenu iščezlo u pan-anglo-amerikanizmu, tako su i vrlo moćne kolonizatorske evropske sile u drugoj polovimi XX veka iščezle u pan-evropeizmu. U taj pan-evropeizam su uvučene i silom se i dalje uvlače i druge zemlje Srednje Evrope. To je samoubistvo Srednje Evrope - kako se to izrazio Rudolf Štajner u predavanju od 12.01.1919, a što sam ja naveo u svojem spisu "O prirodi". To je grob zbog "nemanja misli", ali iz kojeg će ipak nešto novo vaskrsnuti, ali ne politički.

To polaganje u grob je jasno svima koji se potrude da to sagledaju, a u današnjem vremenu se još ne vidi vaskrsavanje o kojem govori Rudolf Štajner. To samoubistvo takozvanih najcivilizovanijih naroda vidi se po tome što svi oni stare i umiru, te bez uzimanja krvi drugih, posebno mlađih naroda ne bi bili u stanju da opstanu. Dok je do pre nekih sto ili sto pedeset godina i bilo po sebi razumljivo iseljavanje iz Evrope i osvajanje tuđih teritorija, jer mase njenih naroda nisu imale šta da jedu (porodice su rađale po desetak dece), sadašnje njene generacije zbog prezasićenosti ne žele da rade nego samo da uživaju u plodovima tuđeg rada - posebno one iz "uspešnih" zemalja. Velika je razlika u tome, da li gladni pljačkaju site ili presiti pljačkaju gladne, pa su zato "uspešni".

Zbog toga je iz tih "uspešnih" zemalja još u XIX veku nikao i rasizam - kao opravdanje za pljačku i zločine, a nikla je i teorija da oni koji su "obrazovani" treba da vladaju onom ogromnom većinom "neobrazovanih" svoga sopstvenog naroda i drugih. Međutim, te "obrazovane" elite su više pale u ona tri greha nego "neobrazovani":

• u moralni, jer smatraju da njima pripada daleko najveći deo prirodnih dobara;
• u intelektualni, jer smatraju da oni treba da upravljaju duhovnim životom;
• u greh zamračivanja, jer ne shvataju da su i oni istog duhovnog porekla kao i ti "neobrazovani", pa da u duhovnom svetu posle smrti neće imati nikakvih privilegija.

Kod "neobrazovanih" je mnogo više razvijena i smernost i trpeljivost i čovekoljublje nego kod "obrazovanih", posebno još i "okultno pogrešno obrazovanih". Jer zbog ona tri greha ovi "obrazovani" postaju robovi onih kojima vladaju, pošto su prinuđeni da stalno misle o onome što ti njihovi "robovi" misle i kako će te njihove misli da usmeravaju po svojoj želji, te da bi svi radili ono što oni hoće; drugim rečima kako i čime da ih stalno drže u pospanosti. Zbog toga je ta ogromna većina "neobrazovanih" mnogo prijemčivija za ono novo što treba da dođe pod uticajem Duhova Ličnosti koji sad postaju Tvorci, mnogo više nego te "obrazovane" i vladajuće elite.

* * * * * * *

O tom grehu zamračivanja - kako sam ga ja nazvao - Rudolf Štajner u predavanju održanom 1.12.1922 u Dornahu[23] kaže:

"Isključivanje na ovoj Zemlji znanja o duhovnim svetovima znači, sebe duhovno-duševno zaslepljivati za život posle smrti. I čovek prosto kao bogalj stupa u duhovni svet, kad stupa kroz dveri smrti, ako ovde u ovom svetu prezrivo odbija da nešto zna o tom duhovnom svetu, jer se čovečanstvo razvija za slobodu."

A u narednom predavanju od 03.12.1922. on kaže,[24] da ahrianska bića čoveku za vreme spavanja govore da je zlo dobro i da je dobro zlo. On takođe kaže, da je zemaljsko-moralni poredak povezan sa čovekovim eterskim telom koje čovek kad spava ostavlja u krevetu, a da ahrianska bića nastoje tada da u čoveka iz Zemljinog etera ugrade čitavo jedno etersko telo koje bi on i posle smrti sačuvao. Ako bi to uspela:

"Tada bi Zemlja mogla da bude konzervisana. Činjenica je da u čvrstom i vodenastom sklopu Zemlje mi imamo takvo mnoštvo bića koja bi želela da čovečanstvo malo po malo do kraja Zemlje učine čistim sablastima, eterskim sablastima, tako da cilj, normalni cilj Zemljinog razvoja ne bi mogao biti postignut."

Ispravna bića iste te kategorije pomoću bolesti spašavaju ljude od tih ahrianskih bića.

Luciferska bića imaju stanište u toploti i vazduhu koji okružuju Zemlju. Ona za vreme spavanja čovekovog deluju tako, da od njega žele da načine moralni automat bez izgleda da ikad stekne slobodu, žele da ga otrgnu od Zemljinog sveta, da prezrivo odbije Zemlju.

"Ova dva vojna tabora, luciferski u odnosima toplote i odnosima vazduha Zemlje, ahrianska u zemljastim odnosima i vodenastim odnosima udaraju svojim talasima u naš kulturni život."

Luciferska četa danas zaražuje pre svega zastarelu teologiju i mi vidimo kao izliv ove luciferske moći u kulturnom životu one tvrdnje, koje hoće da Hrista učine nekim mitom. Jer Hristos je kao realno biće preko Misterije na Golgoti sišao na Zemlju. To je naravno nešto što bića koja žele da čoveka učine moralnim automatom, ne žele da ga učine slobodnim bićem - to je nešto što je pre svega protiv svih njihovih intencija, stoga: Izbrisati realno biće Hrista, Hristos je mit! ... Onaj drugi prvi talas koji dolazi iz ahrianskog tabora, iz onog tabora koji se drži u čvrstim i zemljastim odnosima i u vodenastim odnosima Zemlje, on udara u suprotno gledište: tu se strogo zabranjuje Hristos, te se dopušta da važi samo "jednostavan čovek iz Nazareta", Isus kao fizička ličnost - opet jedan "teološki specijalitet!" U predavanju od 15.12.1922.[25] Rudolf Štajner ponavlja, da ako se između rođenja i smrti ne stekne nikakvo znanje o natčulnom svetu, da onda to znači da je posle smrti čovek kao zaslepljen, da ništa ne vidi. To važi i za one koji steknu vidovitost:

"Ako bi neki čovek ovde na Zemlji i još toliko vidovit bio, ako bi i još toliko jasno gledao u duhovni svet - pa ako bi on suviše lagodan bio da to što gleda u duhovnom svetu on ne preobrati u sređene logički pojmljive predstave, on bi isto tako posle smrti ostao u duhovnom svetu zaslepljen."

Rudolf Štajner ovde kaže da je to vrlo bolno reći, a drugom prilikom je rekao da će čarolijama Ahrimanovim - kad se u XXI veku bude inkarnirao u Americi - ljudi vrlo lako dolaziti do vidovitosti, ali da će svaki nešto drugo videti i s tim biti zadovoljan. To će tek biti najveći izvor ne samo zabluda zbog Luciferovog skrivanja istina, nego i Ahrimanovo potapanje ljudi u baruštinu materije, pri čemu će on sam poricati i samo svoje postojanje - kako se to izrazio Rudolf Štajner 12.1.1913.[26] To će podeliti ljude - neće ih povezivati zajednička istina o duhovnom svetu.

Ja bih ovde - podstaknut predavanjem od 17.12.1922.[27] rekao, da će to biti neka vrsta unošenja prostornoga u vremensko. U sadašnjem kulturnom razdoblju od prostornog ljudi sve procenjuju.

"Jer, posmatranje prostora jeste u potpunosti ljudsko posmatranje. Bogovi, sa kojima čovek zajedno živi u svojem najvažnijem vremenu između smrti i novog rođenja, imaju doduše izrazito posmatranje vremena, ali ovo posmatranje prostora koje čovek na Zemlji stiče, oni nikako nemaju. To je specifično ljudsko, to posmatranje prostora."

"A čovek može za bogove da osvoji jedan novi deo sveta, ako on to čini na ispravan način, ako se ne zaustavlja na tom prostoru, nego ako u to prostorno posmatranje ponovo unese ono duhovno."

U poslednjoj trećini XIX veka je Arhanđel Mihailo smenio Arhanđela Gavri1a. Dok je Gavrilo bio orijentisan na pasivne osobine ljudi, Mihailo od ljudi zahteva unutrašnju aktivnost:

"A za ono postupanje koje potiče iz impulsa ljubavi, za to ima Mihailo naročitu srodnost."

"On je u stanju da - nadovezivanjem na ono što ljudi u čistom mišljenju izgrađuju, u čistoj volji ostvaruju - da sazna ono što ovi građani Zemlje, što ljudi osvajaju, te da to iznese gore u božanske svetove."

Ako bi ljudi izgrađivali samo znanje prostora, oni bi se odvojili od bogova. Ako bi ljudi želeli da postignu cilj Zemlje, onda oni treba da se potrude da u prostorno ponovo unesu ono vremensko, natčulno, da bi time svoj život povezali sa životom bogova.

U predavanju od 24.12.1922.[28] Rudolf Štajner kaže da:

"Mi moramo steći duhovno uvo za neprestana otkrivenja ovog Logosa kroz samo čovečije biće."

"Tad se čovečanstvo neće zaustaviti na tome, da se samo osvrće na ono što je biblijski preneto o duhovnom hodanju po zemlji Hrista Isusa, već će čovečanstvo imati neko razumevanje za to, da je se Hristos od onog vremena povezao sa čovekom u zemaljskom životu i da se on uvek otkriva - samo ako čovek hoće da pažljivo sluša."

"... sad mi živimo u vremenu, kad mi otkrivenje Mihaila iz poslednje trećine XIX veka duboko u svojoj duši iz tog sopstvenog ljudskog bića treba da razumemo."

U evanđeljima nije dato ono što tadašnji ljudi ne bi mogli da podnesu. Ali:

"Čovečanstvo je nadareno da sve više i više podnosi od onoga što Hristos ima da mu da."

Ne treba se predavati iluziji:

"...da u spoljašnjem životu, u spoljašnjoj zemaljskoj civilizaciji, da u spoljašnjoj zemaljskoj kulturi danas postoji svetlost, nego da - ako se predamo istini - da tu postoji samo mrak, ali da se u tome mraku mora tražiti ona svetlost, koju je Hristos preko Isusa hteo da donese u ovaj svet."

U poslednjem predavanju iz ovog ciklusa, održanom 31.12.1922.[29] Rudolf Štajner kaže, da je čovekov nervno-čulni sistem sa sistemom disanja na neki način suprotan od sistema cirkulacije krvi i sistema izmene materija i udova, da se njihova prirodna delovanja potiru.

"Čovek jeste deo prirode, ali pošto su ta delovanja prirode u čovečijoj organizaciji upravljena jedno na suprot drugome, ona se potiru, pa je čovek takav kao da on baš nikako nije priroda. Ali time je čovek jedno slobodno biće. Na njega se ne smeju primenjivati zakoni prirodne nužnosti, jer nema nikakve prirodne nužnosti nego dva jedno na suprot drugom orijentisana prirodna delovanja, a ona se u čoveku potiru. A u ovoj oblasti sebe potirućih se prirodnih delovanja jeste sad ono duhovno-duševno čoveka, na koje ne utiču prirodna delovanja, te se mora razaznavati iz njegove sopstvene zakonitosti."

Čovekovo fizičko i etersko telo ukazuju na prošlost, na duhovni život u predzemaljskom postojanju, a isto tako i ono mineralno i vegetabilno spoljašnje prirode.

"U prirodnim zakonima i prirodnim snagama mi ćemo ukazivati na prošlost Zemlje, na odumiranje Zemlje.... Ako treba ovo odumiruće zemaljsko postojanje ponovo da se oživi, da u sebi ima impulse budućnosti, onda se to može dogoditi samo na isti taj način kako se to kod čoveka događa i to time što se u mineralno i vegetabilno uvuče duševno i duhovno, duševno se uvlači kod životinja, duhovno zatim kod čoveka."

U fizičkom i eterskom telu čovek ima delovanje prošlosti, a u ja i astralnom telu delovanje za budućnost. I mineralno i biljno su takođe rezultat prošlosti.

"Mi u čoveku vidimo na neki način jedno pored drugoga prošlost i budućnost. Ako pogledamo, u prirodu ukoliko je ona mineralna i vegetabilna, mi vidimo samo prošlost. Ono što u čoveku već u sadašnjosti deluje kao budućnost, to njemu upravo daje bit slobode. Ta bit slobode ne postoji u spoljašnjoj prirodi. Ako bi spoljašnja priroda bila osuđena da ostane takva, kakva je preko njenog mineralnog i biljnog carstva, onda bi ona bila osuđena i na to da umre kao što u vasioni umire čisto fizički i eterski organizam čovekov. Fizički i eterski organizmi umiru, ne umire čovek, pošto astralno biće i biće ja u njemu ne nose u sebi smrt nego bivanje, nastajanje."

Da spoljašnja priroda ne odumre, mora čovek u nju da unese ono što je natčulno-nevidljivo, prvenstveno svoje delatne misli, koje su nezavisne od prirodnog organizma.

"Ako on ostvari te samostalne misli, tada on daje Zemlji budućnost. Ali za to mora on sam njih prvo da ima, te samostalne misli, jer sve misli koje mi u običnom saznavanju prirode stvaramo o onome što je odumiruće, to su ogledalne misli, nisu nikakva stvarnost. Misli koje mi primamo iz istraživanja duha, one se oživijuju u imaginaciji, inspiraciji, intuiciji. Ako mi njih primimo, onda su one u Zemljinom životu samostalno postojeće tvorevine."

To su stvaralačke misli.

* * * * * * *

Poslednjih decenija se - naročito na Zapadu - vrlo snažno ističe "geopolitika". Međutim, ako se ne uzimaju u obzir ona delovanja duhova naroda o kojima je malo pre bilo reči, onda su sama ta razmatranja "geopolitičara" potpuno natopljena tim "spiritualno- geografskim" odnosima. To je naročito jasno izraženo kod onih geopolitičara koji nisu pod uticajima "elemenata od zemlje naviše", već onim "podzemaljskim" koji zahvataju njihovu volju. Takvi geopolitičari su i najglasniji, ta ih nije potrebno ovde imenovati. Oni spadaju u te narode koji su izgubili iz vida čoveka, za koje je čovek samo najviša životinja - ako je i to. Čovek se tu više posmatra kao neki moralni automat i to privredni automat koji radi isključivo po zakonima prirode. To se vidi iz "naučnih" objašnjenja o homoseksualcima i drugom, a to se vidi i u tome, što njihovi sudovi - sada i naši - sa velikom matematičkom tačnošću osuđuju zločince na primer na 140 ili 150 godina robije ili određuju da li neki film nije preporučljiv za mlađe od 15 ili 16 godina.

Po sebi se razume da nisu samo geopolitičari, već i političari, pa i drugi pod snažnim uticajima svojih duhova naroda. Zato su i pripadnici naroda čiji duhovi deluju preko čvrstog i vodenastog elementa više izloženi zavođenjima ahrianskih, a oni čiji duhovi naroda deluju preko toplote i vazduha više izloženi, zavođenju luciferskih bića. To se vrlo jasno pokazuje i u ona dva "teološka specijaliteta", te ni ovde nije potrebno da se ti narodi posebno pominju. Naravno da se ni ovde ne smeju vršiti nikakva uopštavanja. U pitanju je svaki pojedinac kako će se iz svoje slobode ponašati, da li će ići s duhom vremena ili ne, da li će primiti poziv Arhanđela Mihaila ili će se zaustaviti na impulsima Gavrila. To je ogromna razlika.

Ovo nikako ne treba tumačiti kao neko potcenjivanje uloge Arhanđela Gavrila. On je delovao kad je još uvek trajalo Mračno doba, a Mihailo je preuzeo vođstvo kad je ono bilo pri kraju, i pruža i judima pomoć da se u tome snađu i prime svetlost - ali samo ako oni to iz svoje slobode hoće. A ako hoće da prime tu svetlost i pošto su za ovih dve hiljade godina izgradili nove sposobnosti - dobili više "talanata" (Mt.25.14-30), te "ako je seme palo na dobru zemlju" (Mt.13.8) - onda treba da traže i nova saznanja, a ne samo ona koja su tada zapisana, zapisana za one ljude koji su to tada "mogli da podnesu", nisu mogli ono što sadašnji ljudi mogu.

To je znao i čitav niz od hrišćanskih crkava priznatih učitelja, kad su izlagali svoja shvatanja i duhovna otkrića. Možda je tu bilo i nekih pogrešaka, ali svaki čovek ima i zdrav razum i osećaj za istinu - naravno ako nije duboko pao u ona tri greha - te njih treba prvo da razume uživljavajući se i u ono vreme i prilike u kojima su nastale, a onda da ih dopuni i sa svojim i tuđim iskustvima, koja su u međuvremenu stečena. Nauka o duhu nije nauka o nečem mrtvom nego o živom, nečem što se stalno preobražava i dopunjava se. Čovek ne sme ni da se samo kruto drži nečeg što je pre više vekova zabeleženo, on mora to razumski da procenjuje, jer i to što je sačuvano možda je pogrešno zabeleženo ili na neki moderan jezik pogrešno prevedeno.

Tako je i Rudolf Štajner imao misiju da objavi nauku o duhu prilagođenu Novom dobu i to onda kad je čovečanstvo izišlo iz Mračnog doba odnosno Kali Juge. I on je ponegde nešto pogrešio ili je nešto iz njegovih predavanja pogrešno zabeleženo ili izostavljeno, a sem tog i mnogo šta se u ovom svetu dogodilo posle njegovog odlaska. Nije suština u tome šta je on rekao nego u načinu kako on ukazuje na put kojim treba ići. Držati se samo onoga što je on rekao ili napisao, to bi bilo poricanje samog njegovog impulsa. Nauka o duhu nije nauka o nečem mrtvom, nauka o prošlosti. Ako se u njoj proučava i prošlost, to je zato da bi se bolje shvatila i sadašnjost i moguća budućnost, moguća zato što se u čoveku potiru delovanja prirode, delovanja koja uzrokuju nužnost. Kad se u njoj govori o budućnosti, govori se samo o nekoj većoj ili manjoj verovatnoći šta će se dogoditi, a na osnovu onoga što se događa sada. I tu se nikad ne govori o pojedinačnim ljudima - ne može se znati šta će koja individualnost iz svoje slobode uraditi - nego samo uopšteno, sa globalnim pretpostavkama.

Ovde treba posebno obratiti pažnju i na ono kako se nešto izlaže, a ne samo na ono šta. I to "kako" treba da bude prilagođeno odgovarajućem vremenu i pojmovima, kakve ljudi tada imaju, a takođe i njihovim nastrojenjima i navikama. I to "kako", je razlog zašto se mnogi stari spisi ne razumeju, pa i pogrešno tumače.

Nažalost, kod ogromnog broja ljudi koji traže neka dublja saznanja o svetu i o samom sebi postoji težnja za primenjivanjem nekih starih - zapisanih ili u predanjima sačuvanih - metoda, koje su bile izvanredno dobre za ljude sa onim stanjem svesti kakvo su imali u tim davnim vremenima. Sem mogućih grešaka u njihovim prepisivanjima i tumačenjima, najveća zabluda je u tome kad se smatra da se čovekova svest u toku hiljada godina nije promenila. To je posledica pada u intelektualni greh.

Isto tako je ogromna zabluda, kad se smatra da se metode koje su na neki način dobre za ljude koji žive na dalekom istoku, da su one isto tako dobre i za ljude na zapadu. Ja sam o tome pisao u spisu "O nauci". I to je posledica pada u intelektualni greh, a takođe i u greh zamračivanja - kako sam ga ja sad ovde nazvao.

* * * * * * *

Pre deset godina ja sam u "Povesnoj simptomatici" pri kraju poglavlja "Širenje komunizma" opširno pisao o zakletvama. Međutim, pošto je zaklinjanje možda najnemoralnija ustanova, koja je ubačena u hristijanizovane narode, da bi se borilo protiv Hrista, a i nadovezujući se na ono što je malo pre izneto, ja ću se ovde ponovo osvrnuti na zakletve.

Zakletva koja se odnosi na neko svedočenje o prošlosti, a koja treba da garantuje da je to istina, ona istovremeno tvrdi da bez takvog zaklinjanja čovek sme da laže, da je laž u svim drugim prilikama dozvoljena i normalna. Zahtev da se samo u takvim izvanredno retkim slučajevima mora reći istina, to je ujedno potvrda i uputstvo da se u svim drugim slučajevima sme i treba lagati. Svakodnevno iskustvo daje potvrdu za to što je iz takvih zakletvi nastalo: laži se čak i u umetnosti, a i u životu prikazuju na simpatičan: način, pa je čak stvoren izraz "bela laž".

Laž kao sredstvo za postizanje nekog cilja upotrebljavaju čak i pripadnici nekih društava, u kojima se - naravno pogrešno - okultno školuje. A oni su zaklinjanje uveli silom državne vlasti, da bi tu svoju vlast ojačali.

Međutim, svaka laž o prošlosti jeste u stvari stvaranje nekog paralelnog sveta, sveta iluzija, a sa kojim se mogu identifikovati oni koji ga stvaraju, jer postaju njemu sve sličniji, u opasnosti su da postanu one "eterske sablasti" o kojima je ranije bilo reč, a koje mogu nastati pod uticajem ahrianskih bića, koja im u snu govore da je zlo dobro i da je dobro zlo. Od takvih ljudi se stvaraju zatim ubice i razaratelji.

Zakletva odnosno zavet koji se odnosi na budućnost, t.j. da će čovek u nekoj oblasti života raditi ono što je danas odlučio - a to "danas" je već sutra prošlost - to je unošenje prostornog u vremensko. Prošlost je nepromenljiva, ona je mrtva, tako da to ujedno znači da čovek zakletvom odnosno zavetom za budućnost vrši delimično samoubistvo, ubija u sebi nešto što bi trebalo da "čistim mišljenjem izgrađuje, u čistoj volji da ostvaruje". A kad se u živu budućnost ubacuje mrtva prošlost, to je u stvari stvaranje "moralnih automata" pod uticajem luciferskih bića. Ona nastoje da čoveka odvoje od Zemlje, da se na njoj više ne inkarnira i time individuališe, da ga utope u neku grupnu dušu koja se takvim zavetima stvara, pa da kao neka avet lebdi oko Zemlje. Time se stvaraju bezsavesni ljudi, ljudi preko kojih se može sprovoditi bilo šta, a da oni sami toga nisu ni svesni; njihova savest se potpuno isključuje i time oni gube svoju individualnost.

Zakletva je dakle moralni greh u koji su ljudi još pre mnogo vekova pali, pali u toku Mračnoga doba.

Međutim, od kad je hrišćanstvo postalo "državna religija", postalo svojina Rimskog carstva, prema načinu kako se zaklinjanje obavlja, zakletva postaje i intelektualni greh. Naime, zaklinjanje se sve više i više vrši na knjizi u kojoj izričito piše "ne kunite se nikako" (Mt.5.34). I to je jedan poseban "teološki specijalitet". Zbog toga je Rimska imperija - sada pod drugim nazivom - nastojala na zabrani "profanima" da čitaju Sveto pismo, pa je mogla pod zakletvom da ih šalje i da ubijaju, a što je po Svetom pismu takođe zabranjeno.

Ja ni ovde ništa ne želim da morališem, već samo da iznosim činjenice, A šta je bilo - bilo je! No sada, kada je prošlo Mračno doba, ova se stvar mora rasvetliti - u protivnom se pada u greh zamračivanja. Na žalost, i zvanični i nezvanični - anonimni - vladari posebno hrišćanskih država to i dalje zamračuju, ne žele da prihvate da:

"Istinita svetlost, koja osvetljava svakog čoveka dolažaše na svet." (Jn.1-9)

"A ovo je sud, svetlost je došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više nego svetlost, jer dela njihova behu zla. Svaki, naime, koji rđavo radi, mrzi svetlost i ne ide na svetlost, da se ne obelodane njegova dela; a ko čini istinu ide na svetlost, da se pokažu njegova dela - da su u Bogu učinjena." (Jn.3.19-21)

Ti i takvi nesrećnici koji zavoleše mrak i suviše su se nagli nad ambisom podčoveštva i treba ih spasavati da se ne strovale u njega. Zbog toga sam ja u "Povesnoj simptomatici" pri kraju poglavlja "Svetska revolucija" napisao da "Tražim pomilovanje za vlastelina!"

* * * * * * *

U toku ovog mog pisanja, u drugoj polovini maja 2014. godine ogroman broj Srba je stradao od nezapamćenih poplava. Nije bilo mnogo poginulih, ali su mnoge kuće i imanja, pa i putevi i mostovi uništeni. U svakom slučaju mnogi su propatili, pa i dalje pate. Neki smatraju da je to prirodna pojava koja se događa možda jedanput u hiljadu godina, a neki smatraju da su to neki ljudi - anonimni vladari - izazvali pomoću t.zv. "harpa" radi ostvarenja nekih svojih ciljeva, ciljeva mržnje.

Ja se u to neću upuštati, jer - ako su tu sudelovali i neki ljudi, to ne znači da su oni to svesno činili. Tako nešto bi mogli da rade samo ljudi koji su pali u greh zamračivanja i koji nisu mogli da se odupru onom prišaptavanju ahrianskih bića za vreme spavanja, a koja im govore da je zlo dobro i da je dobro zlo. Jer onaj koji zna da će posle smrti na sebi osetiti sve bolove koje je drugima naneo - naravno i sve radosti - taj nikad ne bi u tako nečem sudelovao. Ranije je već navedeno, da smo mi pozornica za delovanje svih mogućih bića i da:

"Čovek izgleda tako kao džak koji je ispunjen svim mogućim bićima."

Prema tome, nije na nama da bilo koga osuđujemo nego da sagledavamo ono što se i u svetu duha, a ne samo u svetu čula odigrava.

Čovek je ispunjen svim mogućim bićima - i ahrianskim i luciferskim, ali treba imati u vidu da je i Hristos u svakom čoveku. To i Pavle kaže:

"Mudrost pak govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga sveta, niti vladara ovoga sveta koji propadaju, nego govorimo Božiju mudrost u tajni, skrivenu mudrost, koju je Bog pre svih vekova predodredio za našu slavu, koju nijedan od vladara ovoga sveta nije upoznao; jer da su je upoznali, ne bi raspeli Gospoda slave... Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku - sem čovekovog duha koji je u njemu?... Pa i to ne govorimo rečima naučenim od ljudske mudrosti, nego rečima naučenim od Duha, tumačeći ono što je duhovno duhovnim ljudima. A zemaljski čovek ne prima što je od Božijeg Duha, jer je to za njega ludost, i ne može da sazna, zato što o tome treba na duhovan način rasuđivati. ..." (1.Kor.2.6-16)

Dakle, vladari ovoga sveta, propadaju. Oni propadaju bilo time što bivaju paralisani i uspavani, bilo time što bivaju sasvim izbačeni iz normalnog ljudskog razvoja, te što se od njih formiraju posebne grupe, utapaju se u neke grupne duše, obezindividuališu se. Ređi je slučaj da se iz svoje slobode i uviđavnosti sami vladari odriču svoje vladavine i time sebe spašavaju. Taj slučaj u Pavlovo vreme nije ni bio moguć, jer je tada još vladalo Mračno doba, a sada - posle 1899. godine - i to je moguće, moguće je i da vladari ovoga sveta svojom voljom iziđu iz zamračenosti, da nauče nešto od Duha, te da na duhovan način rasuđuju; ali to je moguće samo ako rasuđuju u smislu Hristove istine, Hristove istine koju im prinosi Arhanđel Mihailo, ako ne smatraju da je to ludost. Naravno, svaki pojedinac iz slobodne odluke svoje volje mora da traži istinu.

Za to je potrebno razvijati sopstvenu i svesnu inteligenciju, te zavoleti "svetlost koja je došla u svet", a ne mrak, dakle izbavljati se iz greha zamračivanja. Uz to spada i to, da se sopstvenom inteligencijom oslonjenom na razvijanju duše svesti uvidi i to, da je gornja izjava Pavlova potpuno tačna za ono njegovo vreme, ali da u sadašnjem vremenu ona ne može biti tačna. Isto tako je potpuno tačno za ono njegovo vreme, kad Pavle kaže:

"Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima." (Ef.6.12)

Ali sada - posle mnogo vekova - te zle duhove je Arhanđel Mihailo 1879. godine zbacio  sa nebesa dole na Zemlju, pali su među ljude. Nešto što je bilo tačno i važilo za vreme od pre mnogo vekova, to ne znači da važi i danas. To je ogromna zabluda mnogobrojnih okultista, što se drže nekih znanja, kultnih postupaka, simbola i drugog (neki put i pogrešno prenetih i protumačenih), a što je moglo biti čak i potpuno ispravno za neko ranije vreme i mesto, a što je sasvim neodgovarajuće i štetno za sadašnje vreme, pa i mesto gde se to upražnjava. Takve greške su nastale iz nekih opštih i instinktivnih inteligencija, a njih može čovek da ispravi sa razvojem svoje sopstvene inteligencije, ali samo ako je natopljena ljubavlju prema istini - da se opet pozovemo na Pavla (2.Sol.1.10)

Da bi ovo bilo jasnije, treba se podsetiti da je Pavle svoje poslanice pisao u vremenu kad je čovečanstvo razvijalo svoju dušu razuma odnosno dušu duševnosti. Iako taj izraz "duša duševnosti" može zvučati kao pleonazam, njega Rudolf Štajner upotrebljava da bi istakao da je to jedan deo čovekove duše koji je na neki način središni, da je to na neki način srž duševnog života, da tu dolazi do izvesne prekretnice u čovečijem razvoju. U toj duši razuma ili duši duševnosti počinje da zasijava čovekovo ja, u njoj se budi čovekova samosvest. Iz nje se čovek usmerava da gleda s jedne strane na ono što doživljuje sa dušom osećaja, a s druge strane na ono što doživljuje i čini sa svojom dušom svesti.[30]

U to Pavlovo vreme čovek je već prošao bio razdoblje razvoja duše osećaja, ali još nije došlo do razvoja duše svesti, a koja je počela da se razvija od oko 1413. godine. Tako je i razvoj duše razuma odnosno duše duševnosti mogao u njegovo vreme biti usmeren prvenstveno na traženje razumevanja za ono što se doživljavalo sa dušom osećaja. A za tu dušu osećaja je bio dat zakon, jer u njoj čovek još nije potpuno budan, u njoj čovek ima svest kao kad sanja, te deluje prema nekoj opštoj inteligenciji, a koja zahvata njegove instinkte, nagone i strasti.

Taj razvoj duše razuma odnosno duše duševnosti počeo je oko 747. godine pre dolaska Hristovog. Tada su ljudi uglavnom u potpunosti izgubili mogućnost gledanja duhovnog sveta, pa su počeli - pored te opšte i instinktivne - takođe da razvijaju i sopstvenu inteligenciju i to na osnovu iskustava, dobijanih preko duše osećaja. U toj sopstvenoj inteligenciji čovek je počeo i da greši - mogao je da padne u intelektualni greh, pogotovu što je Mračno doba još uvek trajalo, te je čoveku bilo nepristupačno direktno sagledavanje bilo čega duhovnog. Naravno da je i tu uvek bilo izuzetnih ličnosti koje su to mogle, s tim što to ne znači da su uvek imale i ispravno razumevanje za to što vide - duša razuma se tek razvijala.

Kad je u XV veku počela da se razvija duša svesti, duša razuma odnosno duša duševnosti je kod ljudi bila skoro isključivo upravljena na ono što je iz sveta čula delovalo na dušu osećaja. Zbog toga je tada počela da se razvija potpuno obezduhovljena nauka o prirodi, te da se čitav kosmos - pa i sam čovek - posmatra kao neki automatizovani mehanizam. Međutim, uprkos toga čovek je u svojoj duši duševnosti počeo da doživljuje sebe kao izdvojenim od tog kosmosa, u njemu se budila samosvest.

To je sve bilo po božanskoj promisli da bi čovek mogao da postane slobodno biće. A tu dušu razuma odnosno dušu duševnosti, nju u ovozemaljski život čovek donosi iz svog života od pre rođenja odnosno od pre začeća. U toj duši razuma odnosno duši duševnosti živi zbog toga vrlo snažan impuls i osećanje da su svi ljudi jednaki, zato, što svi potiču iz iste te duhovnosti. Jednakost je kod ljudi izražena u toj duši razuma odnosno duši duševnosti.

* * * * * * *

Ovde treba nešto reći i o izdvojenosti u toj jednakosti.

Svi mi znamo da u svetu postoje dve polarno suprotne snage: ljubav i mržnja. Pošto ti izrazi vrlo snažno deluju na osećanja ljudi, ja bih ih radije ovde zamenio izrazima: simpatija i antipatija. Ovi izrazi manje remete "hladni tehnički razum" da bi se došlo do "istinskih otkrivenja" - kako to kaže Novalis. Dakle, u simpatiji deluje neka sila privlačenja, težnja za nekom vrstom spajanja dva nečega što je izdvojeno. A u antipatiji deluje neka sila odbijanja, težnja da se nešto odvoji od nečega.

Iza tih sila simpatije i antipatije se svakako nalaze visoka duhovna bića. Rudolf Štajner nije o tome govorio - ili bar ja to nisam kod njega našao, ali se može pretpostaviti da su to Dinamisi ili sile, dakle duhovni bića koja su za jedan rang viša od Eksusija odnosno Duhova Oblika; oni to što ovi kao izvesnu celinu stvaraju, oni to razdvajaju ili opet spajaju, odbijaju jedno od drugog ili ih privlače. Samo tako neka visoka bića duhovna mogu da drže na primer i planete našeg sunčanog sistema i razdvojene i na neki način privučene u jednu celinu.

Za naše navike izražavanja i za osećanja koja u nama pobuđuju neke reči, ta reč "mržnja" je vrlo teška, ali iza nje se nalazi sila koja bilo šta izdvaja iz nečeg sveopštega. A ljubav prema nečemu ne može postojati, a da ne postoji mržnja koja je to nešto odvojila. Ovo je naravno rasuđivanje "na duhovan način" - kako kaže Pavle.

Da bi se nešto izdvojilo iz opštosti, mora postojati sila antipatije, a simpatija ne može postojati, ako nema neke izdvojenosti. Tako su simpatija u antipatija tesno povezane, one su kao dva suprotna pola nečeg jedinstvenog - kao što je to slučaj recimo kod elektriciteta ili magnetizma.

Ako "rečima naučenim od ljudske mudrosti" - kako kaže Pavle - kažemo "čaša", za onu koju imamo pred sobom na stolu, mi smo "rečima naučenim od Duha" istovremeno podsvesno izgovorili i "ne-ta-čaša". U svest smo primili tu čašu koja je na stolu, a u podsvesti smo istovremeno označili sve ono što nije ta čaša.

Tako isto, ako ja u svesti imam simpatiju prema nekome ili nečemu, ja u podsvesti imam antipatiju koja me izdvaja od tih predmeta moje simpatije, doživljujem sebe odvojenim od njih.

A isto tako, ako ja u svojoj svesti imam antipatiju prema nekome ili nečemu, ja u podsvesti imam simpatiju prema njima ili sam sa njima spojen ili težim da se sa njima spojim. To je i objašnjenje za ono što je Rudolf Štajner rekao, da ako neko oseća mržnju prema nekom narodu, da se on onda u narednom zemaljskom životu u tom narodu inkarnira; takođe i da pri spavanju u ovom životu boravi prisno u vezi sa duhom tog naroda.

Iz ovoga dalje izlazi, da čovek postaje utoliko veća individualnost, ukoliko više ima svesnih simpatija prema što većem broju ljudi. To je smisao i onih "zapovesti" o ljubavi koje se nalaze kod Mojsija (5.Mojs.6.4-5 i 3.Mojs.l9.18), a koje Isus Hristos potvrđuje (Mt.22.37-40, Mk.I2.29-31), s tim što to Hristovo ne treba smatrati kao zapovest, nego kao preporuku. To se vidi iz iz sledećeg:

"Nego vama - koji slušate - velim; ljubite svoje neprijatelje, činite dobro onima koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one koji vas vređaju." (Lk.6,27-28)

Sa Hristovim dolaskom otpale su zapovesti zakona, čovek iz svoje slobode odlučuje sve više o tome što čini. To naročito dolazi do izražaja u sadašnjem vremenu, vremenu razvoja duše svesti koje je nastupilo od XV veka, a posebno je još izraženo posle isteka Mračnog doba.

Iz ovih izlaganja izlazi, da je čovek utoliko više individualan, ukoliko je prema većem broju ljudi svesno razvio simpatiju odnosno ljubav, jer je u podsvesti on utoliko više od njih odvojen.

I obrnuto: ukoliko čovek u svesti ima više antipatija, utoliko više u podsvesti ima simpatija, oseća se - pa i jeste povezan sa ljudima koje mrzi, te je zbog toga manje individualan. Svi oni koji žele da vladaju drugima, svi - oni njih u stvari mrze, mrze sve ono što bi ti ljudi iz samih sebe činili, jer vole samo one impulse koji u njima deluju, a to su uvek impulsi iz neke grupne inteligencije. Zbog toga oni ne mogu da se izdvoje od grupe kojom vladaju ili makar samo žele da vladaju. Oni ne rade iz svoje sopstvene slobode, već iz impulsa koje dobijaju od ljudi kojima žele da vladaju odnosno od duhova koji njih vode. Takvi ljudi gube svoju individualnost utoliko pre, što uporedo sa antipatijom koju osećaju prema onima koje teže da sebi potčine, oni svesno razvijaju i simpatiju prema grupi ljudi koja im u tome pomaže, grupi koja je ista odnosno slična kao oni. Njih to utvrđuje u nekoj grupnoj, instinktivnoj inteligenciji, sličnoj onoj koja laste s jeseni vodi u toplije krajeve, a s proleća natrag u njihova gnezda.

To je posebno slučaj kod onih koji sebe školuju tako da isključuju sopstvenu volju, da sebe učine moralnim automatom koji će uvek delovati u smislu volje nekoga koga smatra svojim vrhunskim autoritetom - bez ikakvog svog razmišljanja ili osećanja. Naravno da time ta jedinstvena volja dobija ogromnu snagu, ali takvi ljudi koji gase slobodu svoje volje, oni padaju u neku grupnu duševnost, gube svoju individualnost.

Sličan je slučaj i kod onih, koji nekim kultnim radnjama - ne u punoj svesti - obrađuju neke niže članove svoga bića. Ni oni se ne izdvajaju iz grupe koja se istim tim kultovima bavi; na sličan način se ponašaju i na sličan način razmišljaju, od sebe odbacuju i bore se protiv svega što se ne uklapa u ono što se takvim kultovima u podsvest prima. I oni u stvari postupaju prema nekoj grupnoj duševnosti, njih vode i usmeravaju neka duhovna bića i to bez njihovog slobodnog opredeljenja.

Naravno da i u jednom i drugom slučaju ima bezbroj varijacija, a koje dolaze i od raznih drugih uticaja, uticaja duhovnih bića i viših i nižih od čoveka, bića koja idu redovnim, Hristovim putem, a i onih koja se protiv njega bore.

Ovde treba pomenuti da, kao što svaki čovek ponaosob ima svog anđela čuvara i kao što svaki narod ima svog Arhanđela koji ga vodi, tako i manje skupine ljudi uvek privuku neko duhovne biće koje ih vodi. Ko je malo osetljiviji i obraća pažnju na to, on to može i da doživi, može da doživi da drugi duh vlada među ljudima koji se skupljaju da zajedno sviraju, a drugi, među ljudima koji se redovno skupljaju u nekoj kafani, drukčiji u nekoj planini i drukčiji u ravnici, drukčiji u nekom manastiru i drukčiji na nekom političkom zboru.

Sami ljudi takođe privlače neka duhovna bića, a neki put neka duhovna bića privlače odgovarajuće ljude - naročito kad im je iz bilo kojih razloga zamračena svest njih privlače duhovna bića koja ne idu Hristovim putem. Sve je to izvanredno komplikovano i nikako to ne treba šablonski primati.

* * * * * * *

Kao što se kod ljudi može opažati da su neki razvijeniji od drugih, a neki manje razvijeni ili zaostali u razvoju, tako je sličan slučaj i sa duhovnim bićima koja su viša od čoveka: neka idu - moglo bi se reći - redovnim razvojem, neka na tome putu zaostaju, a neka brže napreduju. Sva ta duhovna bića na neki način utiču i na ljude. Međutim, ona niti vode, niti usmeravaju ljude, nego im samo daju neke impulse, neke podsticaje koje ljudi iz svoje slobode mogu da prime ili da odbace odnosno da biraju kojim će putem ići.[31]

I ta duhovna bića koja su daleko viša od ljudi idu putem nekog svog razvoja, ne ostaju uvek ista i nemaju uvek istu ulogu u svetu. Ja ću ovde navesti nešto što je Rudolf Štajner naveo u predavanju održanim u Dornahu 16.3.1923:[32]

"Misli su u stvari vladajuće snage."

"Misli su svetom vladajuće snage, koje su svuda u kosmosu raširene. Ali te misli zbog toga ipak ne lete slobodno unaokolo, nego njih uvek nose, obrađuju ih bilo kakva bića. A, što je najvažnije, njih ne nose uvek ista, ne uvek jednaka bića."

Misli su do IV pohrišćanskog veka nosili Eksusije, Duhovi Oblika. Oni su bili pozvani da u kosmosu misli izlivaju kroz svetske procese.

"U razvoju čovečanstva došao je dakle onaj IV pohrisćanski vek. A on je za ovaj natčulni svet doneo izvanredno značajni događaj, taj što su Eksusije - te snage, Bića Oblika - svoje misaone snage predali Arhajima, Prasnagama odnosno Prapočecima. Tada su ti Prapoćeci, Arhaji bili pozvani da rade ono što su ranije radile Eksusije. Takvih procesa ima u natčulnom svetu. To je bio jedan sasvim istaknuti važan kosmički događaj. Eksusije, Bića Oblika povukli su se od tog vremena isključivo na zadatak da regulišu spoljašnja opažanja čula, dakle da sa naročitim kosmičkim snagama vladaju svim onim što u svetu postoji kao boja, zvuči i tako dalje. "

Sutradan, 17.03.1923. Rudolf Štajner objašnjava:[33]

Neki Duhovi Oblika su u tim prvim hrišćanskim vekovima zaostali u razvoju.

"To znači da izvesni Duhovi Oblika nisu mogli da se odluče, da svet misli predadu Prapočecima, Arhajima, da su ga za sebe zadržali. Pa tako među duhovnim bićima koja upravljaju događanjima ljudi mi imamo one ispravno razvijene Prasnage sa posedovanjem sveta misli, a imamo i zaostale Duhove Oblika, zaostala bića Elohima, koja i sada još upravljaju svetom misli. Time u duhovnoj struji koja vlada čovečanstvom nastaje uzajamno delovanje Prasnaga, Arhaja, a i Duhova Oblika, Elohimskih bića. Ljudi su tad izloženi sledećem: Onaj koji je preko svoje karme ispravno podešen za to, taj impulse svoga mišljenja prima preko Arhaja. Time njegovo mišljenje -mada ostaje objektivno - postaje njegov lični posed. On sve više i više izrađuje misli kao svoj lični posed. Drugi ne dolaze do toga da misli izrađuju kao svoj lični posed. Oni misli preuzimaju bilo preko naslednih odnosa odnosno od roditelja i predaka, bilo da ih preuzimaju kao konvencionalne misli koje vladaju u njihovoj narodnoj zajednici, zajednici roda i tako dalje. "

Na početku Srednjeg veka su misaoni impulsi Arhaja prvo zahvatili izvesne duhovne ličnosti Prednje Azije, pripadnike arapske kulture i to se širilo preko Afrike, Španije, južne Italije ka Zapadnoj Evropi. Kasnije su to bili i misaoni impulsi Galileja, Kopernika i drugih. Uz to više severno iz Azije dolazi ka Evropi i struja misaonog života, koja je pod uticajem zaostalih duhova oblika. To je posebno izraženo, kad su iz Azije nadolazile turske mase.

Ta duhovna borba ispravnih Arhaja i zaostalih Eksusija počev od IV veka vidi se i u seobi naroda, borbama Huna i Turaka i u Krstaškim ratovima.

Kao što ima duhovnih bića koja normalno napreduju i ona koja zaostaju, tako ima i onih koja streme i iznad cilja.

Na Zapadu, i to od juga nagore, u čitavo kretanje zahvataju zaostali Arhanđeli, oni koji su već mogli da budu Arhaji, a od gore oni na opravdani način postali Arhaji. U Zapadnoj Evropi dakle sve više zajedno deluju "Normalni Arhaji" sa "Nenormalnim Arhanđelima". Ti Arhanđeli imaju južno-severni pravac, a Arhaji i Zaostale Eksusije zapadno-istočni i istočno-zapadni.

Sve što se i do današnjih dana događa u Zapadnoj Evropi jeste odslikavanje zajedničkog delovanja takvih Normalnih Arhaja sa tim Nenormalnim Arhanđelima. A pošto su oni vrlo bliski ljudima, oni ih na vrlo snažan način podstiču, posebno im svoje jezike prinose na emocionalan način, na fanatičan način.

U raznim vremenima je ta stvar slabija ili jača. Na Zapadu preovlađuju Normalni Arhaji, a na jugu impulsi Abnormnih Arhanđela.

Na Istoku, ono što bi se dogodilo biva bitno preinačeno time što su Zaostali Duhovi Oblika pod snažnim uticajem normalno razvijenih arhanđela koji deluju od severa ka jugu.

U predavanju održanom 18.03.1923.[34] Rudolf Štajner objašnjava da misli koje pojedinačni ljudi imaju nisu povezane sa kosmičkim mislima. Inače čovek ne bi mogao postati slobodno biće. Čovek mora da ih otrgne, ali zatim one moraju ponovo da budu povezane. Njima moraju da vladaju Arhaji.

Pri stupanju u duhovni svet mi susrećemo te Arhaje:

"Mi ćemo tada moći da opažamo, šta su oni mogli da rade sa našim mislima, koje su prvo radi naše slobode u nama bile izolovane. A tu ćemo svoju ljudsku vrednost i svoje ljudsko dostojanstvo upoznati na onome što ti Arhaji, ti Duhovi Ličnosti mogu da načine od naših misli. A obraća se kosmička misao neposredno na moralno nastrojenje, na moralnu impulsivnost. Iz ispravno shvaćene antropozofije može danas apsolutno svuda da nastane moralna impulsivnost. Mora se samo čitavim čovekom zahvatiti ono što antropozofi ja jeste."

"A to je najvažniji dodatak civilizaciji u naše vreme! To su upravo dublji zadaci čovekovi: preko svog ispravnog stava prema Arhajima, prema Duhovima Ličnost postati slobodan, da bi se time stekao i ispravan stav prema onim Duhovima Oblika, koji nisu u pravu sa vladavinom mislima, koju oni još žele da obavljaju isto tako kao i ranije, a što je nekad bilo njihovo pravo. I mi ćemo s jedne strane naći ono što danas u svetu život čini teškim, ali ćemo takođe svuda nalaziti puteve uz tih teškoća ovoga sveta. Jedino što moramo te puteve tražiti kao slobodni ljudi. Jer ako nemamo nikakve volje za razvijanje slobodnih misli, šta onda sa nama treba arhaji da započnu?"

A Zaostali Duhovi Oblika;

"Njih danas u prvoj liniji vidimo delatnim u nacionalnim šovinizmima koji se šire po čitavom svetu, tamo gde se misli ljudi ne razvijaju iz neposrednog najunutrašnjijeg ljudskog središta nego iz krvi, iz onoga što buja nagore iz instinkata."

* * * * * * *

Da su misli stvarno vladajuće snage, to se jasno vidi i iz onog misaonog isterivanja Britanaca iz Indije, o kojem sam ja već pisao: Gandi sa svojim pristalicama nije Engleze isterao oružjem, pa čak ni raznim "neposlušnostima" ni privrednim kontraakcijama, već mislima. To se u indijskim okultnim krugovima dobro znalo.

Naravno da i u Indiji ima okultnih krugova koji su prihvatili impulse Arhaja koji su oko IV veka preuzeli misaona snage od Eksusija, a ima i takvih koji primaju impulse od onih Duhova Oblika koji su zaostali u razvoju, te svet misli nisu predali na upravu Prapočecima. Jedan od dokaza za to jeste i taj, što su izvesni indijski okultisti prisvojili i izopačili Teozofski pokret koji je osnovala Helena Petrovna Blavacka - plašili su se od širenja saznanja o Hristu, te su i na nju na izvesan način delovali.

Međutim, u Indiji postoje i okultisti koji su vrlo dobro posvećeni u tajne oko Hristovog bića i koji žele i nastoje da se ta znanja šire. Da je to tako, ja ću ovde izneti nešto iz autobiografije nemačke istoričarke Renate Rimek (Renate Riemeck).[35]

Renatu Rimek je 1959. iznenada u Wupertal-u posetio Aryanayakam, učenik Gandijev i nekadašnji ministar obrazovanja u Nehruovom kabinetu. On je tad bio na putu iz Delhija ka Njujorku radi posete Unesco-u. U dugom razgovoru o Gandiju i Nehruu i o "civilnoj neposlušnosti" Renata je stekla utisak da on o njoj sve zna. On ju je zatim iscrpno obavestio o svom upravo okončanom putu u Moskvu, gde je držao predavanja na Lomonosovom univerzitetu. Tu se u razgovorima sa studentima uvek vraćalo na Isusa Hrista:

"Ti mladi sovjetski građani su njega, hindusa, pitali o hrišćanstvu. On je na to njima govorio o hrišćanskim korenima marksizma i nalazi se još uvek pod utiskom te velike spremnosti ateistički vaspitavanih Rusa da prime osnovna učenja hrišćanstva. Ali ne on, nego neki čovek kao ja bio bi zbilja pre podesan da hrišćanstvo u Rusiji ponovo učini verodostojnim. Da je on ubeđen, da ja Hrista Isusa smatram da je središte istorije sveta. Zar ne bi trebalo da ja iz toga izvučem konsekveneije?"

Renata je njega slušala bez reči i bilo joj je očigledno da on treba da izvrši neki zadatak. Oni su govorili o reinkarnaciji i karmi, ali on nije zbog toga došao.

"On je hteo meni da predoči da ne napustim borbu protiv atomske opasnosti, te da me istovremeno podseti da se budućnost hrišćanstva nalazi u Rusiji. Aryanayakam se pojavio, kad je u Saveznoj republici preovladavao zaslepljeni besni antisovjetizam i antikomunizam, pa mi je sad kazao, da ja ne bi trebalo da se prevarim u svojem verovanju u narod budućnosti Ruse."

To je konkretno značilo da se mora boriti za svetski mir, da ne dođe do atomskog rata između Rusa i Amerikanaca.

"Ta munjevita poseta Aryanayakam-a postala je vrlo važna za mene."

Renate se onda još više borila protiv hladnog rata i za duhovno povezivanje sa ruskim ljudima. Da je to teško i Aryanayakam je nju podsetio na hapšenja Nehrua i Gandija. - Njen dalji rad je stalno pratila tajna služba.

Ja bih ovde dodao - iz drugih njenih izjava u "Info 3" - da je Renate Rimek u potpunosti prihvatila antropozofski orijentisanu nauku o duhu Rudolfa Štajnera, ali da nikad nije bila i član nekog antropozofskog društva. Ona se isticala i 1957-8. u borbi nemačkih profesora univerziteta protiv atomskog naoružanja. Sem više značajnih istorijskih knjiga koje je napisala, ona je držala i mnogobrojna javna predavanja, koja se nisu sviđala vladajućim političarima.

Što se tiče Aryanayakam-a, vrlo je verovatno da je i on dobro proučio dela Rudolfa Štajnera i prihvatio njegova učenja. Vrlo je verovatno da su sa antropozofijom bili dobro upoznati i njegovi učitelji Gandi i Nehru - i da su je i oni prihvatili, naravno i sa drugim svojim, znanjima dopunili. Jedino se tako može objasniti ta posebna misija Aryanayam-a kod antropozofkinje Renate Rimek i njegov predlog da ona hrišćanstvo u Rusiji ponovo učini verodostojnim".

Izgleda da je ona podstaknuta time; napisala svoje vrlo značajno delo "Moskva i Vatikan",[36] a u kojem je poslednja pomenuta godina 1964, a počinje sa istorijom još od IX veka. Knjiga je puna raznih istorijskih podataka i vrlo je verovatno da je prevedena na ruski. Ja sam svojevremeno pokušao da se prevede na srpski i štampa, ali su se tu umešale izvesne sile koje su to energične sprečile uz upotrebu i sasvim nečasnih metoda.

Ali...

* * * * * * *

Ja naravno ne znam šta je Renate Rimek radila i kako je možda još uticala na to "da hrišćanstvo u Rusiji ponovo učini verodostojnim". Ja samo mogu da pretpostavim da je ona u tom smislu radila što je mogla. Kao istoričarka ona nije mogla da daje obaveštenja o impulsima koje su raznim istorijskim ličnostima davala razna duhovna, bića viša od čoveka, već je opisivala čisto ljudske postupke. Međutim, sva njena izlaganja potvrđuju delovanja takvih impulsa, kako ih je Rudolf Štajner opisao u gore pominjanim predavanjima držanim u Dornahu marta 1923. Radi potvrde toga, ja ću ovde navesti samo jedan primer.

U prvoj svesci ove knjige "Moskva i Vatikan" na strani 40. dato je nekoliko od 27 teza sadržanih u "Dictatus papae", koje je Grgur VII (1073-1085) objavio. Među njima stoje i ove:

"Papa je neograničeni gospodar univerzalne crkve."

"Papa je vrhovni vladalac sveta."

Peter de Rosa za njega kaže da je on bio jedini papa koji je sam sebe kanonizovao. Zatim, da je njega prilikom sahranjivanja pape Aleksandra II (1061-1073) masa izvikala za papu, što je tadašnji Hildebrand (rođen između 1010. i 1020. u Toskani) i prihvatio. On je bio asketa. Kao mladić on je doživeo i izbor jedanaestogodišnjeg dečaka za papu Benedikta IX (1032-1048) i sve ono što je on radio, a i druge pape posle njega. On je tu hteo da zavede red, ali kako? Time što se oslanjao na falsifikovane dokumente i što je i sam sa svojim pomoćnicima falsifikovao nove![37]

Da li je rimska kurija koja ga je prihvatila kao papu znala za njegovu bolest? Da li je ta bolest u vezi sa neispravno upražnjavanim asketizmom?

U svakom slučaju ovo je dokaz da je globalizam postojao još bar hiljadu godina, a verovatno je još mnogo stariji. On nije proizvod ljudi koji su njime opsednuti, već duhovnih bića koja su daleko viša od njih, a koja su - kako je napred rečeno - zaostala u svom razvoju. Ona se pojedinim ljudima - koji su za to podesni - služe kao oruđima za sprovođenje svojih ciljeva. To su po svoj prilici oni Zaostali Duhovi Oblika koji upravijanje svetom misli nisu hteli da predadu ispravno razvijenim Arhajima. Ti Arhaji ne opsedaju ljude, nego samo daju impulse onome "koji je preko svoje karme ispravno podešen za to" i koji te impulse hoće da primi i da na neki svoj način primeni. A oni zaostali Duhovi Oblika su ti koji upravljaju "konvencionalnim mislima" koje vladaju u nekoj zajednici, a koje oni nameću ljudima koji se ne razvijaju normalno, t.j. u Hristovom smislu. Takve ljude, pa čak i čitave njihove skupine onda opsedaju neka duhovna bića mnogo nižih hijerarhija nego što su Elohimi, koja su čak i ispod hijerarhije ljudi, a koja rade u smislu tih Zaostalih Duhova Oblika. U takve opsednute ljude je spadao i Grgur VII i mnogi iz njegovog okruženja.

Preko njih je jak Luciferov talas globalizacije natopljen gordošću udario u Ahrimanovu baruštinu falsifikata natopljenih lažima i time zaprljao svet. Isto to se događalo i događa i u docnijim vremenima, s tim što je Ahrimanova baruština u međuvremenu još dopunski zaprljana materijalističkim shvatanjem sveta, a Luciferov talas je obuhvatnije zahvatio sve oblasti društvenog života, upotrebljavajući razne ljudske grupe koje su se izdvajale iz opšteg čcvečanstva, koje ne shvataju da su i one jednako vredne kao i svi drugi odnosno da su delovi istog svetskog ja, nego smatraju da su daleko uzvišeniji od drugih, jer raspolažu izvesnim znanjima koja skrivaju od njih, a što im daje izvesnu moć za vladanje drugima.

Radi zadovoljavanja njihovih grupnih interesa, društveno uređenje koje je već i inače zastarelo, nije prilagođavano svim novonastalim prilikama i odnosima među ljudima i njihovom stanju svesti. Pošto su bile dobro organizovane, te grupe su se dokopale vlasti u svim oblastima i nametnule svoje monopole: na pamet i obrazovanje, na umetnost i religije, na eksploataciju prirodnih dobara i tehničkih dostignuća koja su plod rada stotina generacija, na deljenje pravde donošenjem nebrojenih zakona koje drugima nameću oružjem, a za njih ne važe i tako dalje.

Zato je u privredni život umesto bratstva nametnuta sloboda otimanja, u duhovni život umesto slobode žabokrečina jednakosti, a u političko-pravni život umesto jednakosti nametnuta hijerarhijsko-autoritativna poslušnost sve do vrhunskog anonimnog Velikog Brata - kako ga je nazvao Orvel.

* * * * * * *

Renate Rimek kao Nemica nije mogla mnogo da učini da "hrišćanstvo u Rusiji ponovo učini verodostojnim". U ovom razdoblju razvoja duše svesti nemački narod posebno razvija ja čovekovo, kao što Englezi, u njemu razvijaju samu tu dušu svesti, te kao što Francuzi dušu razuma odnosno dušu duševnosti, a Italijani dušu osećaja u ovom razdoblju uzdižu na veći stepen savršenstva. Kad je ovo saopštio, Rudolf Štajner je odmah naglasio da nikako ne treba misliti da neki od tih naroda više vredi ako posebno razvija neki viši član čovekovog bića. Ruski narod će biti središte naredne, šeste kulturne epohe, a plodove ove epohe on dobija preko zapadnih Slovena: od Čeha za dušu svesti, od Poljaka za dušu osećaja, a od Srba za dušu razuma odnosno dušu duševnosti.

Kad se to uzme u obzir, razumevanje za ono što se dogodilo na Golgoti ruski narod teško može da prima neposredno od nemačkog naroda, nego mnogo lakše posredno preko Srba. Srbi mogu i direktno od Nemaca da prime ovu nauku o duhu koja tu Misteriju objašnjava, a mogu i ta saznanja da na svoj način prenesu Rusima, te da je ovi ispravno prime, pošto je taj srpski narodni način za Ruse prihvatljiviji. Ovo naročito i zbog toga, što ih vezuje ista crkva, te im to ne bi dolazilo iz jeretičkih zemalja.

Srbi u ovoj kulturnoj eposi usavršavaju dušu razuma odnosno dušu duševnosti kao i Francuzi s tim, što ovi to čine usmeravajući se na svet čula odnosno na prošlost, a Srbi više na svet duha - prvo na razumevanje pojava u eterskom svetu - odnosno na budućnost. To su plodovi ove kulturne epohe koje Srbi prenose Rusima. To razumevanje pojava u eterskom svetu obuhvata i pojavu Hrista u njemu. Srbi treba da se probiju do toga i da to prenesu Rusima, da bi to bilo kod njih ugrađeno u klicu za duh sam odnosno manas. To je po svoj prilici i glavni razlog zašto je sudbina Srba određena prema tome kako ih drugi mrze, za razliku od sudbine Francuza određene prema tome kako ih drugi vole - kako se to izrazio Rudolf Štajner.

Da bi Srbi bolje shvatili taj svoj zadatak, ja ću samo sledeće prevesti iz predavanja. Rudolfa Štajnera održanog 15.03.1910. u Minhenu:[38]

"Naredni član je duša razuma odnosno duševnosti. Ja prigušeno drema u duši osećaja i budi se tek u duši razuma odnosno duševnosti. Kada mi sa svojim ja dremamo u duši osećaja, tada mi ne možemo da u svim ljudima nađemo ono što njih tek čini stvarnim ljudima: to ja. Pre nego što je čovek u sebi razvio to ja, on mora da svoju dušu osećaja ostavi da se probudi gore u višim svetovima, da bi tamo mogla nešto da opaža. Ali ako se on razvija u duši razuma odnosno duševnosti, on može da ljude pored sebe opaža. Kod svih dosad pomenutih članova /čovekovog bića - nižih/ moramo se mi setiti na ono što je bilo dato u ranijim carstvima /prirode/. Tek u duši razuma odnosno duševnosti može se duša ispuniti onim što od čoveka čoveku struji. U sklopu stava petog blaženstva /Mt.5.7/ moraće da bude nešto naročito; subjekt i predikat moraju biti jednaki, pošto treba da tu bude ukazano na ono, što ja u sebi razvija. Taj peti član kaže 'Ko razvija saučešće i milosrđe, taj će milosrđe ponovo naći.' To je jedno suštinsko proveravanje, to što mi ovde činimo na jednom okultnom dokumentu. Hristos je sve obećao u vezi sa pojedinim članovima, čovečije prirode, sve se slaže."

Kod Srba taj impuls postoji kao i osećaj jednakosti po duhu koji oni donose iz života od pre rođenja. To treba i potpuno svesno da usavršavaju, jer je to njihov zadatak u ovoj eposi razvoja duše svesti. Ako to bude činio dovoljan broj Srba, Srbi će moći da budu središte, oko kojeg bi se okupljali i drugi narodi - svaki sa svojim posebnim zadacima -za razvoj čovečanstva.

Ovo što ja pišem, to znaju i drugi - posebno oni koji se bave i nekim, makar i pogrešnim okultizmom. Oni, koji primaju impulse od ispravno razvijenih Arhaja koji su preuzeli upravljanje svetom misli, oni nastoje da to potpomognu u smislu razvoja i koristi čitavog čovečanstva i to u Hristovom smislu. A oni, koji primaju impulse - i svesno prema njima rade - od Zaostalih Duhova Oblika koji upravljanje svetom misli ne žele da predadu tim Arhajima, oni to znanje upotrebljavaju za svoje grupne interese, ne za razvoj čitavog čovečanstva.

U vezi sa ovim što je ovde o Srbima rečeno, treba kao simptomatični pomenuti jedan skoriji događaj, ali ne i objasniti:

Kad je 1999. godine avijacija NATO-a poslata da bombarduje Srbe, tadašnji - bar zvanični - glavni nalogodavac Bil Klinton, kao predsednik SAD i malteški vitez, izjavio je da Srbi ugrožavaju bezbednost SAD, a tu operaciju bombardovanja je nazvao slanjem "Milosrdnog Anđela".

Strah je naravno redovna propratna pojava kod svakoga koji ima neku vlast. Strah ljude sabija u grupe, jer se u grupama sabiraju snage jedinki. Strah te jedinke okiva lancem autoritativne hijerarhijske poslušnosti. A da li je opravdano što se Klinton plašio baš od Srba, to je drugo pitanje. Ako je opravdano, to svakako nije zbog njihove vojne moći. Srpski vlastodršci su se s njegovima u glavnom poslušno dogovarali o tome šta će i kad biti bombardovano. Pa čega se onda plašio Klinton? Da li toga što je "krvca iz zemlje provrela", što je ja koje deluje u krvi uzelo snagu iz zemlje i izbija na površinu? A Srbi se u tome na neki način ističu? I kako je došao na taj naziv "Milosrdni Anđeo" i šta je s tim hteo da postigne? Da li to ima neke veze sa onim što sam ja gore citirao o Besedi na gori i zadacima Srba i kakve?

Ja na ta pitanja ne mogu da odgovorim, a od davanja nekih pretpostavki ja ću se uzdržati.

* * * * * * *

Radi boljeg razumevanja odnosno boljeg pristupa razumevanju istorijskih događaja, treba uzeti u obzir i to, da su ljudi ti koji - svesno ili nesvesno, slobodno ili neslobodno - izvršavaju nešto, zašta impulse daju pomenuta viša duhovna bića.

Pri tom treba imati u vidu i to što je Rudolf Štajner u vezi sa Avraamom rekao u predavanju održanom u Štutgartu 06.03.1910:[39]

"Jer to je od praiskona zakon sveta, da takoreći svaka pojedina indivdualnost neki određeni čin periodično više pita, pre svega dvaput ima da čini, jedanput kao suprotnost drugome."

On je na neka takva činjenja upućivao u mnogim svojim predavanjima. Na primer da se duša Grgura VII inkarnirala kao Ernst Hekel (Ernst Haeckel, 1834-1919), a koji je bio borac protiv papstva.[40] No ja se ovde neću upuštati u pojedine ličnosti, već ću izneti nešto što je Rudolf Štajner govorio o globalnim, masovnim pokretima pod tim impulsima viših duhovnih bića, kako su ona uticala na stvaranje duševnih nastrojenja kod ljudi koji se inkarniraju na nekom prostoru na Zemlji.

U predavanju održanom 12.12.1920. godine[41] u Dornahu Rudolf Štajner kaže da su prilikom osvajanja Amerike Evropljani tamo zatekli po njihovom shvatanju divlje narode. Ti narodi su obožavali nekog Velikog Duha, mada je to već bilo u dekadenciji. Oni su imali više religiozno-panteističke predstave i nisu sudelovali u onome što je evropskom stanovništvu donosilo hrišćanstvo. Sa tim intenzivnim panteističkim osećanjem njihove duše su provodile srazmerno kratko vreme između smrti i novog rođenja. Zbog toga su se ne samo one indijanske duše koje su živele pri prvom osvajanju Zapada - gotovo sve, nego i one kasnije "sada već ponovo došle i to u bitnom u zapadno-evropsko stanovništvo". To su duše koje "još ništa od hrišćanskih impulsa nisu imale, koje su u bitnom u sebi nosile neku vrstu panteističkog impulsa". One su, vaspitavanjem od spolja primale hrišćanstvo.

Duše stanovništva koje su se za vreme Seobe naroda iseljavale iz Evrope bile su slične onima koje su primile hrišćanstvo koje se širilo od juga ka severu. Te duše koje su živele prvih vekova u Evropi, njima je bilo potrebno da duže žive između smrti i novog rođenja i one su se ponovo utelovljavale više prema Aziji:

"To što sad ja opisujem, to se jasno pokazuje u ovim vremenima kad se približavala ova užasna katastrofa druge decenije XX veka. A sa sasvim naročitim značenjem pojavljuje se ovaj način posmatranja naše sadašnje zemaljske civilizacije, kada vidimo da su se takve duše utelovile osobito u japanskom narodu; dakle, duše koje su nekad u Evropi prošle taj naročiti način hristijanizovanja, a koje sad sve od detinjstva ne čuju nijedan glas o hrišćanstvu, koje samo iz podsvesti u sebi preko tadašnjih hrišćanskih impulsa nose izvesno nijansiranje dekadentnog azijatstva, koje danas u sebi nose i sve ono što se okreće protiv današnje Evrope. To je u bitnom rezultat sasvim u dekadenciju zapale orijentalske mudrosti, koja je nekad bila tako velika - kako sam vam ja to opisao, a u sazvučju s prvim primitivnim hrišćanskim impulsima kakvi su nastali kad se u Evropi od juga ka severu hrišćanstvo širilo kod varvarskih naroda. To je suštinski bilo kod većine stanovništva. To se svakako komplikovalo time što su se tu umešala mnoga pojedinačna tela, u kojima su bile duše koje su u prvim hrišćanskim vekovima živele više na jugu - duše američkog prvobitnog stanovništva su otišle ka istoku kao i srednjeevropsko stanovništvo."

U sadašnjoj civilizaciji ima i veliki broj duša koje su u vekovima pre osnivanja hrišćanstva živele u Aziji, a iz čije su mudrosti - ne više potpune - nastali pojmovi za razumevanje Golgotske Misterije. Učenja prvih hrišćanskih vekova su preuzeta sa Istoka:

"One duše, koje su živele neposredno pre, a i za vreme zbivanja Misterije na Golgoti, a koje su bile orijentalske duše, one su dugo vremena provodile između smrti i novog rođenja, pošto je sama orijentalska kultura još u dekadenciji dušama donosila izvanredno komplikovane predstave. Te duše, one se pojavljuju osobito u onome stanovništvu, koje postaje stanovništvo Amerike, kad je Ameriku preplavilo osvajačko stanovništvo iz Evrope. Čitava američka kultura koja ima materijalističku nijansu proizilazi u bitnom iz toga, što se tu pojavljuju duše, koje su upravo bile orijentalske duše u vremenu koje sam ja opisao, a koje sad uronjavaju u tela tako, što je njima ta telesnost strana, što se - rekao bih - sa svojim tada već vrlo u dekadenciju zapalim pojmovima upijaju u tu telesnost, što oni tu telesnost ne razumeju, nego je prilično primitivno materijalistički uzimaju, prolaze više ili manje baš pored čoveka, koji im biva stran time što su oni u svojem prethodnom životu u osnovi uzevši težili ka snažnim apstrakcijama. Oni ne mogu da se snađu u sadašnjoj inkarnaciji, ali iz svojeg prethodnog zemaljskog života iznose sve ono, što zatim živi u onoj od spoljašnjeg posmatranja prirode odvojenoj, često sektaškoj religioznosti."

"Mi se moramo osvrnuti na to, da u bilo kojoj generaciji bilo kojeg naroda sadašnjice jesu duše, koje ovamo dolaze sa sasvim drugog mesta, a ne recimo od pra-pra-prapredaka istoga naroda. Narodnom egoizmu to upravo ne može izvanredno prijatno da zvuči. Ali taj narodni egoizam mora bez daljnjega iščeznuti, ako čovečanstvo treba da prođe kroz odgovarajući razvoj u budućnosti. A mora se već ukazati na to, da veliki deo evropskog stanovništva svakako prenosi krv od srednjevekovnih predaka, ali u sebi nosi indijanske duše, da one duše koje su ovde u Evropi živele - veliki deo njih u Atilino vreme, a koje su tada primile hrišćanstvo, da one sad nastupaju preko u Aziji."

* * * * * * *

Ja bih ovde dodao da je Rudolf Štajner drugom prilikom rekao, da je Opijumski rat protiv Kine u XIX veku vođen i s namerom da se u evropske narode inkarniraju duše kojima je više odgovaralo inkarniranje u kineska tela i da se to i ostvarilo time, što su kineski uživaoci opijuma postajali nesposobni za rađanje.

Rudolf Štajner ovde govori o većinama stanovništva u nekim predelima, a to podrazumeva da je bilo i duša koje su se tamo utelovljavale i koje su u prethodnoj inkarnaciji živele u nekim drugim oblastima - možda i u istoj kao i tada. To je sve vrlo komplikovano i o tome se ne sme špekulisati.

A da li su neke od ranije hristijanizovanih duša inkarniranih u Japanu bile te koje su od ruske pravoslavne crkve svojevremeno primile hrišćanstvo i zasnovale japansku pravoslavnu crkvu?

Ono objašnjenje za duše koje žive u Americi potvrđuje se i time, što je u SAD nikao veliki broj sekti - posebno u XIX veku. A da "prolaze baš pored čoveka" vidi se i iz njihovih filmova, koji u glavnom prikazuju ne gornji već donji deo kentaura, te se i u životu ponašaju kao neki privredni automat - svima je osnovna ideja vodilja kako da zgrnu što više para. Naravno da i tu ima izuzetaka.

Sem toga, besmislenosti iz kojih je proizišao takozvani Prvi svetski rat mogu se bar donekle shvatati na osnovu ovih izlaganja Rudolfa Štajnera, a takođe i kod Drugog svetskog rata koji on nije doživeo. Vladajuće i vidljive i nevidljive elite su radile što su radile, ali za prihvatanje njihovih - ako su njihovi - impulsa i njihovom povinovanju bilo je potrebno i odgovarajuće duševno nastrojenje svih tih narodnih masa. Time se jedino može objasniti masovno pokoravanje takvim poklicima - ja ću ih pojednostaviti, na primer u Prvom svetskom ratu:

"Nemci! Srbin je ubio Austrijanca - zato vi ubijajte Francuze!"

"Australijanci! Turci ugrožavaju Australiju - zato ginite na Galipolju!"

"Argentinci! Objavite rat da biste pokazali svoju velikodušnost time što ćete poklanjati

meso koje vi i onako ne možete pojesti!"

Ili u Drugom svetskom ratu:

"Francuzi! Predajte svoje oružje i ratnu industriju Nemcima, jer i inače niste umeli da

ih upotrebite da Italiju pokorite za desetak dana!"

"Britanci! Ne puštajte Nemce u Egipat, jer je dovoljno što im ne ometate prevoz nafte iz

Libije!"

"Amerikanci! Izgubite bitku u Ardenima da bi rat duže trajao!"

Naravno da je bilo i još mnogo drugih tome sličnih usklika, kojima su se narodne mase bez pogovora pokoravale. Naravno i da su takve parole bile zaodenute u mnogo lepše ruho nego što ih ja ovde dajem.

* * * * * * *

Onaj IV pohrišćanski vek odrazio se na fizičkom planu među ljudima i na taj način, što je tada na Balkanu rođeni car Konstantin (rođen 274, car 306-337) središte Rimskog carstva prebacio na Bosfor. Sem toga on je Rimljane Milanskim ediktom od 313. godine lišio zadovoljstva da u Koloseumu gledaju kako kao buktinje trče hrišćani namazani katranom i zapaljeni. Njegov nećak Julijan (rođen 331, car 361-363) koga su nazvali Apostatom zato što je iz starih misterijskih znanja objavljivao pravo biće Hristovo, bio je zbog toga ubijen kad je ratovao s Persijom. A 354. godine je praznik Hristovog rođenja od Bogojavljenja odnosno krštenja Isusovog 6. januara na Jordanu prebačen u Rimu na 25. decembar. Rudolf Štajner o tome 25.12.1921. u Bazelu kaže:[42]

"Ovo Jovanovo krštenje u Jordanu znači, da je se iz nebeskih visina, iz vanzemaljskih kosmičkih osnova biće Hristovo spustilo dole i povezalo sa bićem čoveka Isusa iz Nazareta. Ovo Jovanovo krštenje u Jordanu znači dakle jedno kosmičko oplođivanje Zemlje iz kosmičkih svetova. Ovo Jovanovo krštenje znači neko jedno u drugom delovanje neba i Zemlje. A onda kad se praznovao taj praznik pojave Hristove, to je bio praznik natčulnog rođenja, praznik rođenja Hristovog u tridesetogodišnjem čoveku Isusu."

"Za nepristrasnog posmatrača deli se celokupni zemaljski razvoj čovečanstva upravo na ova dva dela: Na ono vreme, u kojem se čekalo na tu Misteriju na Golgoti, čekalo ne samo u jednostavno-detinjastim ljudskim dušama, već se čekalo sa najvećom mudrošću - i na ovaj posle Misterije na Golgoti u kojem se mi nalazimo i za koji se mi nadamo sve daljem i daljem ponovnom ispunjenju natčulnoga sveta, ponovnom ulivanju vanzemaljske kosmičke stvarnosti u zemaljska događanja u razvoju Zemlje. Tako stoji Misterija na Golgoti u sred Zemljinog razvoja, Zemljinom razvoju daje pravi smisao."

U IV veku je uvedeno i praznovanje "Sabora Arhistratiga Mihaila i ostalih bestelesnih sila nebeskih" odnosno "Sabor sv. Arhanđela Mihaila" i to na dan 8. novembra. Taj praznik je uveo ili sv. Silvester, episkop rimski (314-335) ili sv. Aleksandar, patrijarh aleksandrijski (312-324). Taj praznik više ne postoji u zapadnim crkvama, a u Srpskoj pravoslavnoj crkvi spada među najveće od onih koji nisu vezani za Isusa Hrista. Na Zapadu je sačuvan samo "Miholjdan" koji se praznuje 29. septembra kao spomen na osvećenje bazilike sv. Mihaila blizu Rima, a koji se praznuje i u istočnim crkvama.

O Miholjdanu Rudolf Štajner govori kao o četvrtom godišnjem prazniku -jesenjem, pored Božića, Uskrsa i Ivanjdana, a praznik sabora i ne pominje, mada i na njega u stvari vrlo izričito ukazuje kao i na to, da je početkom novembra 1879. vođstvo civilizovanim čovečanstvom preuzeo Mihailo.

* * * * * * *

Sa onim širenjem arapske kulture pod uticajem "misaonih impulsa Arhaja" ne treba mešati ono što je - može se reći - uporedo s tim dolazilo iz Gondišapura, a što je otupljeno nadolazećim turskim masama. Ove su donosile nešto što je suprotno onome iz Gondišapura, te je samo time njegov uticaj mogao da se na neki način suzbija odnosno ograniči.

Međutim, uticaj akademije iz Gondišapura delovao je na one zaostale Arhanđele s juga, bio je s njima povezan, te je tako došlo 869. godine do "ukidanja duha" na Osmom Vaseljenskim saboru. A to je bila samo senka jednog velikog događaja u duhovnom svetu o kojem je Rudolf Štajner govorio 27.08.1924. u Londonu,[43] a u vezi sa Hristom i njegovom slikom, pa i drugim.

Razna duhovna bića posebno utiču i različito deluju na raznim delovima Zemlje, a što se odražava i na ljude koji tamo žive. To se najlakše uočava na delovanju arhanđela koji su vodeći Duhovi Naroda: narodi koji na izvesnom prostoru žive imaju svoje posebne karakteristike, koje se naročito izražavaju u jeziku. Međutim i kod svih njih se vide uticaji i drugih naroda odnosno Arhanđela koji njih vode, te se i to može zapaziti u njihovom govoru.

Takva delovanja - naročito duhovnih bića viših od Arhanđela - mogu se takođe uočiti. Delovanja takvih i ispravno razvijenih i zaostalih visokih duhovnih bića mogu u izvesnim oblastima Zemlje da traju i mnogo vekova. Rudolf Štajner je u tom smislu govorio na primer o Jerusalimu, ali ja se ovde neću u to upuštati. Ja ću - pošto sam se rodio u srpskom narodu, makar i na francuskoj teritoriji - i ovde kao i na drugim mestima više izlagati ono što je u nekoj vezi sa Srbima, jer bi to odgovaralo zadatku i impulsima Arhanđela koji njih vodi.

Gore su pomenuti carevi Konstantin i Julijan koji su se rodili negde u sredini Balkanskog poluostrva, a uz njih se mogu pomenuti i drugi carevi tu negde na ovom poluostrvu rođeni, a koji su igrali značajne uloge u evropskoj kulturi. Iz gore davanih objašnjenja može se shvatiti da ne treba posebno insistirati na njihovom poreklu po krvi. Sem toga, za ono što su oni radili, oni su svakako dobijali podsticaje od viših duhovnih bića.

Isto tako i što se na Apeninskom poluostrvu događalo, a što se vezuje za neke ljude koji su tamo živeli, mora se uzeti u obzir da su i oni dobijali podsticaje od nekih daleko viših duhovnih bića.

Kao što je već gore pomenuto, i ta viša bića mogu biti u sukobu, u nekoj vrsti borbe, a razna viša bića raspolažu i sa raznim snagama - neka su jača, a neka slabija. Redovno razvijeni Arhanđeli koji vode narode na Balkanskom poluostrvu svakako su slabiji od onog Arhanđela koji je mogao da se uzdigne već na stepen Arhaja i koji kao područje svojeg delovanja ima pretežno Apeninsko poluostrvo odnosno sa ovog poluostrva deluje i na ostali svet.

Taj na stupnju Arhanđela zaostali mogući Arhaj u potpunosti prihvata -i njima se služi - one svetske misli, čije upravljanje Zaostali Duhovi Oblika nisu hteli da predadu Normalno Razvijenim Arhajima. Takve svetske misli kojima upravljaju zaostali Duhovi Oblika jesu lanci kojima su okovani oni ljudi koji smatraju da oni treba da vladaju drugima. Njima su okovane razne grupe ljudi, pa čak i one u kojima se misli da se bore protiv toga na stupnju Arhanđela zaostalog mogućeg Arhaja - istim sistemom misli se i oni služe. S obzirom da je tu u pitanju delovanje vrlo visokih duhovnih bića, to pripadnici takvih grupa i ne uviđaju, misle da treba da se drže neke mudrosti koja je bila velika i prilagođena prilikama od pre više hiljada godina, te da je ona i različita, od ove kojom se služi taj arhanđeo i posle IV veka.

U suštini i viša duhovna bića i ljudi dele se na one koji se drže sveta misli kojim upravljaju redovno razvijeni Arhaji i one koji se drže sveta misli kojim još uvek upravljaju oni Zaostali Duhovi Oblika.

Redovno razvijeni Arhanđeli su svakako slabiji od onoga koji je mogao da bude Arhaj, ali oni njemu mogu da pariraju uz pomoć Arhanđela Mihaila koji je na putu da postane Arhaj i koji - sa svetom misli kojim upravljaju Arhaji - upućuje ljude da inteligenciju u srcu povezu sa spiritualnim, da intelekt usmere na duhovno.

Toga se naravno plaše oni koji - čuvanjem za sebe izvesnih znanja o duhovnom svetu - žele da vladaju drugima.

U toj celoj stvari sudeluju i ljudi, jer se neke stvari, neke moralne impulsivnosti mogu ostvarivati jedino u ovom svetu čula. Ljudi u svojoj slobodi moraju svaki na svoj način obrađivati svet misli i stavljati ih na raspolaganje duhovnom svetu, da bi ih na odgovarajući način upotrebili Arhaji, a u smislu hristovske evolucije. Nije svejedno da li i kako ljudi upotrebljavaju svoje darove. Da bi radili na ispravan način uvek treba da u sebi osećaju: "Ne ja, nego Hristos u meni!"

* * * * * * *

Antropozofski orijentisana nauka o duhu daje podsticaje ljudima da bolje razumeju ono što se oko njih događa i da iz toga stvaraju ispravnu moralnu impulsivnost. Iz toga nastaju misli koje su u skladu, sa razvojem čovečanstva i koje je čovek kao slobodno biće izdvojio iz kosmičkih misli. Takve misli mogu da upotrebe i ti Redovno Razvijeni Arhaji i da pomoću njih deluju na ispravan - hristovski - dalji razvoj čovečanstva.

No antropozofiju mora čovek da zahvati čitavim svojim bićem - ne samo glavom. U grudima ona mora da čoveku pobudi saosećanje sa svim ljudima i da pokrene volju za odgovarajuće činjenje. Ako čovek ne saoseća i sa onima koji vladaju i sa onima kojima se vlada i ne čini ništa da se raskine taj ropski lanac, onda on i nije antropozof, pa ma koliko se zalagao u nekom "antropozofskom" radu. A taj ropski lanac kojim su robovlasnici okovani i čijim drugim krajem oni nastoje da obmotaju i druge ljude, pa su neke i uspeli da uz sebe kao robove okuju, on se može raskinuti samo razbijanjem jedinstvenih država i uvođenjem tročlanog društvenog uređenja sa

• duhovnim životom zasnovanim na slobodi,
• političko-pravnim zasnovanim na jednakosti,
• privrednim zasnovanim na bratstvu,
• pri čemu sva tri koordiniraju na ravnopravnoj osnovi.

Pri tom:[44]

• od prve duhovne hijerarhije - od Serafima, Heruvima i Trona – dobijati inspiracije za sticanje iskustva u duhovnom životu;

• od druge duhovne hijerarhije - od Kirioteta, Dinamisa i Eksusija - primati intuicije za formiranje svagdašnjeg mnjenja u političko-pravnom životu;
• od treće hijerarhije - od Arhaja, Arhanđela i Anđela - sticati imaginacije za nadahnuća u privrednom životu. Ja bih tu dodao: - da za koordiniranje sva ta tri nezavisna dela uvek treba imati u vidu ono "Ne ja, nego Hristos u meni!".

Sa tim se najpre može početi negde u Sredini, dakle ne ni na Istoku ni na Zapadu - i čovečanstvo je već na neki način tročlano. Ovde treba uzeti u obzir i reči Rudolfa Štajnera iz predavanja održanog 08.11.1920. u Stutgartu:[45]

"Danas ja želim samo da vam skrenem pažnju na to da je ova ponovna pojava Hrista, a koja je prisno povezana, s razumevanjem tročlanosti čitavog svetskog bića, da se ona razvija tim, što Sredina mora s jedne strane gledati ka zastareloj instinktivno-spiritualnoj kulturi Istoka, te mora gledati - temeljno razumevajući - ka onom što, se tu priprema, ka danas još materijalističkoj zapadnoj kulturi, ali koja u sebi u tom materijalizmu nosi klicu jedne buduće spiritualnosti. Tu unutra se mora postaviti kultura Sredine, mora naći jačinu i snagu da se tu postavi i da bude usmeravajuća."

To u opštoj čovečanskoj celini znači, da Istok treba da se na ispravan način usmeri pretežno na pravilan razvoj duhovnog života, Zapad pretežno na pravilan razvoj privrednog života, a Sredina pretežno na pravilan razvoj političko-pravnog života kojim se usklađuju odnosi među ljudima. Pri tom, niko od njih ne sme da preovladava. Kod svih njih treba da vlada sveopšta ljubav i razumevanje za sve različitosti kod drugih, da je to potrebno za celoviti razvoj čitavog čovečanstva kao jednoga tela, a u kojem su svi ljudi samo pojedinačne ćelije - neki put skupljene -za obrazovanje pojedinih organa, toga tela, da su svi oni sadržani u Hristu, te da jedni bez drugih ne mogu napredovati na njegovom putu.

Sredina ne sme da ostane zdruzgana između Istoka i Zapada. Ona mora i da razdvaja i da spaja Istok i Zapad. Bez nje ne može Zapad da odbija udarce koji dolaze iz dekadentnog dela Istoka niti da prima blagoslove iz njegovog prohristovljenog dela. Bez Sredine ni Istok ne može odbijati silovite materijalističke udarce Zapada niti primati blagoslove njegovog individualisanja i oslobađanja u Hristu. Ako se ne izbori ta borba. za oslobađanje i osamostavljivanje Sredine, čovečansto se neće spasti iz te katastrofe, pre svega duševne katastrofe, u koju je zapalo posle završetka Mračnoga doba.

To posebno treba da imaju u vidu Srbi - ja se iz navedenog razloga prvenstveno njima obraćam - jer Srbi u toj Sredini imaju zadatak da posebno razvijaju srednji član čovekovog bića, dušu razuma odnosno dušu duševnosti i to onaj njen deo koji je usmeren prema budućnosti, a u kojoj će ljudi sve više gledati što se događa u eterskom svetu. To treba razumeti i sada uz pomoć Arhanđela Mihaila, a nešto od toga može učiniti svako samo ako ima volju za to, pa ma kako mu to malo izgledalo. Svako treba da učini ono što on može, a - da uzmemo u pomoć matematiku - beskonačno mnogo beskonačno malih veličina kada se saberu daju jednu konačnu veličinu. Ona nije za zanemarivanje.

A za to razumevanje eterskog sveta u budućnosti Srbi se moraju otvoriti za svet misli koji je predat na upravu redovno razvijenim arhajima, te time prema svojim nadarenostima pomagati celom čovečanstvu, a posebno to prenositi Rusima.

Imajući to u vidu, ja ću ova izlaganja završiti rečima Rudolfa Štajnera koje je 05.06.1913. u Helsingforsu uputio ruskim slušaocima:[46]

"Da ljudska duša kao pojedinačna duša u budućnosti sve više i više stiče vezu sa vodećom dušom naroda iz reda arhanđela, to je nešto što nam mora doneti spiritualno shvatanje sveta. A jedino ako mi razumevanje donosimo u susret onome što za nas ova duša naroda hoće, kada je ova duša naroda razvila neko htenje za budućnost - samo onda možemo mi na prikladan način sarađivati na spiritualnoj evoluciji čovečanstva."

Rađeno u Beogradu od 08.03 do 07.09.2014 g.

Vojislav Janković

D O D A T A K

Serafimi, Duhovi ljubavi

Heruvimi, Duhovi harmonije

Troni, Prestoli, Duhovi volje, Duhovi hrabrosti

Kiriotete, Gospodstva, Dominioni, Duhovi mudrosti

Dinamisi, Moći, Sile, Duhovi kretanja

Eksusije, Duhovi oblika, Vlasti, Potentati, Elohimi u Starom Zavetu

Arhaji, Duhovi ličnosti, Prapočeci, Prasnage, Načelnici, Duhovi vremena, Poglavarstva

Arhanđeli, Duhovi ognja, Duhovi naroda

Anđeli, Sinovi života, Sinovi sumraka, Lunarni Pitri

---

[1] Rudolf Steiner: Ergebnisse der Geistesforschung, GA 62, str. 472

[2] Rudolf Steiner: Das Hereinwirken geistiger Wesenheiten in den Menschen, GA 102, str. 100

[3] Rudolf Steiner: Geisteswissenschaftliche Menschenkunde, GA 107, XVI pred. 22.03.1909, str.243

[4] Rudolf Steiner: Das Hereinwirken geistiger Wesenheiten in den Menschen, GA 102, str.247

[5] Rudolf Steiner: Das Hereinwirken geistiger Wesenheiten in den Menschen, GA 102, str.248-249

[6] Rudolf Steiner; Nordische und mitteleuropäische Geistimpulse, GA 209, s.168

[7] Renate Riemeck: Mitteleuropa -Bilanz einer Jahrhunderte, Fischer Taschenbuch Verlag GmbH, Frankfurt am Main, 1983, str.146

[8] Rudolf Steiner:Wie kann die Menschheit den Christus wiederfinden?GA187

[9]Dela Svetog Dionisija Areopagita, prevod sa starogrčkog jezika Dr Aleksandar M. Petrović, Miroslav, Beograd2010, O nebeskoj jerarhiji, str 11-52. Videti dodatak na kraju ovog spisa.

[10] Rudolf Steiner:Wie kann die Menschheit den Christus wiederfinden? GA187,VII pred., 31.12.1918

[11] Rudolf Steiner: Esoterische Betrachtungenkarmischer Zusammenhange,GA 240 i 239, Band VI i Band V

[12] Renate Riemeck: Mitteleuropa -Bilanz einer Jahrhunderte, Fischer Taschenbuch Verlag GmbH, Frankfurt am Main, 1983

[13] Der Europäer Nr. 6/7 April/Mai 2013, str. 29, 35

[14] Der Europäer Nr. 4 Februar 2014, slika na str. 14

[15] Vladimir Dimitrijević: Gramatika ekumenizma, Biblioteka Ohrana, Beograd 2011, str. 267

[16] Rudolf Steiner: Die Geheimwissenschaft im Umriss, GA 13, str. 445 pri kraju Gegenwart und Zukunft der Welt und Menschheitsentwickelung

[17] Rudolf Steiner: Die Geheimwissenschaft im Umriss, GA 13, str. 445 pri kraju Gegenwart und Zukunft der Welt und Menschheitsentwickelung

[18] Rudolf Steiner: Erdensterben und Weltenleben, GA181, Berlin 1918, I p. str. 18

[19] Rudolf Steiner: Erdensterben und Weltenleben, GA181, Berlin 1918, VIII pred., str. 149-157

[20] Rudolf Steiner: Erdensterben und Weltenleben, GA181, Berlin 1918, XIV pred., str. 261

[21] Rudolf Steiner: Erdensterben und Weltenleben, GA181, Berlin 1918, XI pred.,str. 212- 214

[22] Rudolf Steiner: Erdensterben und Weltenleben, GA181, Berlin 1918, XX pred., str. 397-398

[23] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, II pred., str. 43

[24] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, III pred., str.49-56

[25] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, IV pred., str. 70, 72

[26] Rudolf Steiner: Die Welt des Geistes und ihr Hereinragen in das physische Dasein, GA 150, str. 136

[27] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, VI pred., str. 94, 98 i 99

[28] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, IX pred., str. 144-146

[29] Rudolf Steiner: Das Verhältnis der Sternenwelt zum Menschen und des Menschen zur Sternenwelt, GA 219, XII pred., str.182-3, 186, 188 i 190-191

[30] Rudolf Steiner: Die Polarität von Dauer und Entwickelung im Menschenleben, GA 184, XV pred., 11.10.918

[31] Rudolf Steiner: Die Impulsierung des weltgeschichtlichen Geschehens durch geistige Machte, GA 222, IV pred. 17.03.1923, str, 71

[32] Rudolf Steiner: Die Impulsierung des weltgeschichtlichen Geschehens durch geistige Machte, GA 222, III pred. 16.03.1925, str. 45-48

[33] Rudolf Steiner: Die Impulsierung des weltgeschichtlichen Geschehens durch geistige Machte, GA 222, IV pred. 17.03.1923, str. 60-62, 66-68

[34] Rudolf Steiner: Die Impulsierung des weltgeschichtlichen Geschehens durch geistige Machte, GA 222, V pred. 18.03.1923, str. 82-83, 85

[35] Zeitschrift "Info 3", 10/1992, Ich bin ein Mensch für mich, str. 11-13

[36] Renate Riemeck: Moskau und Vatikan, Verlag Die Pforte, Basel 2. Aufl. 1978, citat str. 40

[37] Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemerscher Verlag, München 1989, str. 74

[38] Rudolf Steiner: Das Ereignis der Christus-Erscheinung in der atherischen Welt, GA 118, X pred, str. 146 38.

[39] Rudolf Steiner: Das Ereignis der Christus-Erscheinung in der ätherischen Welt, GA 118, VIII pred., str. 123

[40] Rudolf Steiner,: Esoterische Betrachtungenkarmischer Zusammenhange, GA 240, XI pred., str. 230

[41] Rudolf Steiner: Die Brücke zwischen der Weltgeistigkeit und dem Physischen des Menschen, GA 202, VIII pred., str. 124-135, citati 127, 129. i 130

[42] Rudolf Steiner: Nordische und mitteleuropäische Geistimpulse, GA 209, citati str. 146 i 148

[43] Rudolf Steiner: Esoterische Betrachtungenkarmischer Zusammenhange, GA 240, XV pred., str. 295-301

[44] Rudolf Steiner: Der Goetheanismus, ein Umwandlungsimpuls und Auferstehungsgedanke, GA 188, VII pred. 24.1.1919

[45] Rudolf Steiner: Gegensätze in der Menschheitsentwickelung, GA 197, IX, str. l63

[46] Rudolf Steiner: Der Zusammenhang des Menschen mit der elementarischen Welt, GA 158