O nastanku" Filozofije slobode" (2000)

Vojislav Janković

O NASTANKU „FILOZOFIJE SLOBODE”

2000

Rudolf Štajner (27.2.1861-30.3.1925) imao je 33 godine kad je prvi put objavljena njegova „Filozofija slobode”. Nju je izričito nagovestio početkom decembra 1891. u predgovoru za svoju knjigu „Istina i nauka”¹, kad je već napunio 30 godina. Prve misli o njoj su sazrevale još oko prve polovine 1886, dakle kad je imao 25 godina. On to sam naglašava u knjizi „Moj život”², citirajući deo pisma koje je uputio pesnikinji Mariji Evgeniji dele Gracije (1864-1931) povodom njene pesme „Priroda”³ objavljene u Beču 1.6.1886. godine.

U svakom slučaju „Filozofija slobode” predstavlja vrhunac prve polovine života Rudolfa Štajnera. To je ujedno i do danas najznačajnije filozofsko delo Novoga veka, razdoblja kad se budi čovekova svest, kad čovek treba da postane svestan svoga čoveštva. Ta svest o sopstvenom čoveštvu budi se preko „Filozofije slobode”. Ona pokazuje put, pomaže i uzdiže čoveka u vekovnim nastojanjima izraženim u rečima „Saznaj samoga sebe!” s tim, što se ona obraća svim današnjim ljudima koji hoće da misle, a ne samo posvećenicima u misterije, kojima se tim rečima obraćalo na ulazu u Apolonov hram u Delfima. A kad čovekova duša saznaje sebe, pojavljuje se u čoveku moralni svet kao njegov sasvim individualni doživljaj. A čovek je – kao makrokosmičko biće koje u sebi nosi sav ostali zemaljski svet – on je, izdvajanjem tog ostalog iz sebe, došao do mikrokosmosa.⁴

Nemački naslov "Die Philosophie der Freiheit" znači „Filozofija slobode” – ljubav prema mudrosti slobode, te slobode. Slobode koja ne može postojati ako čovek radi pod uticajem svojih nagona ili bilo kakvog autoriteta, koja ne može postojati ako čovek ne poznaje sve uslove – sve podloge i motive, iz kojih onda on sam iz samoga sebe donosi odluku o svom delanju.

Zar se sopstvenim mišljenjem prodire u stvarnost? Zar ne treba težiti za nekom božanskom objavom, jer ona u stvari predstavlja objavu nekog drugog, često samo nepoznatog čoveka? Zar naše saznavanje nema granica? Etički individualizam? Zar je s pojmom čoveka moguće povezati taj slobodni duh kao najčistiji izraz ljudske prirode, a koji etički deluje na osnovu svojih individualnih moralnih intuicija i to iz pune slobode? Samo slobodan duh može biti i jeste moralan? Saznavanje i etika su povezani? Čisto mišljenje i delanje? Sve delanje koje iz čistog mišljenja proizilazi jeste uvek moralno? Kako to povezati i objasniti? Zar su opažaji koje dobijamo spolja i pojmovi, koje dobijamo iznutra ista stvarnost? Sve čulno jeste otkrivenje duha? Saznavanjem se taj svet čula unosi u duhovno? Mišljenje može biti bez oslanjanja na čulnost? Do stvarnosti se dolazi kad se takvim mišljenjem iznutra krene za čulnim opažajima koji dolaze spolja? Zar je to preduslov za čovekovu slobodu, to mišljenje oslobođeno od čulnosti, a bez toga ne čovek, nego nešto drugo radi preko i kroz čoveka, nešto što deluje i u svim ostalim procesima u prirodi? Saznavanje nije odslikavanje stvarnosti, nego se njime neka nova oblast stvara? Saznavanjem se sa preko čula datim svetom pokazuje ukupna stvarnost? Zar se mogu povezati nauka, koja je okrenuta spoljnjem svetu i mistika, kojom se istražuje svoja unutrašnjost? Zar se po metodama razrađenim u naukama o prirodi mogu posmatrati i proučavati i duševne pojave? Može li se sloboda mišljenjem saznati, osećanjem doživeti i voljom ispoljiti? Zar moralnost dobija sadržinu, koja se iz duhovnog sveta otkriva u samoj toj čovečijoj individualnosti? Lična individualnost čovekova doživljava duhovni svet, iz njega dobija podstrek za moralno delanje i u tome uzajamnom odnosu s duhovnim svetom čovek doživljava svoju slobodu? Zar duhovni svet ne deluje u ljudskoj duši kao nužnost, već tako da čovek u slobodi mora da razvija aktivnost koja ga pobuđuje na prihvatanje tog duhovnog? I zar se iz etički neutralnog prirodnonaučnog sveta ideja može doći do sveta moralnih impulsa? Ako čovek zna da je on biće duhovne vrste, ali u sebi zatvoreno, jer živi u idejama koje ne proističu iz duha, nego su podstaknute materijalnim bivanjem – zar on i tada iz sopstvenog bića može razvijati intuicije takođe i za moralno? I na taj način to moralno u slobodnom postaloj individualnosti zablista kao individualna etička impulsivnost isto tako, kao što zablistaju i ideje iz posmatranja prirode? Tu dolazi do izraza „moralna fantazija” kao izvor moralnoga u čovekovoj pojedinačnoj individualnosti?

Potvrdni odgovori na ova pitanja nalaze se u „Filozofiji slobode”. Rudolf Štajner njih izlaže i dokazuje na isti način, kako se u matematici izračunava površina trougla ili rešava neka jednačina. Neki put je to i kao izračunavanje površine kruga, pri čemu se to može vršiti sa sve većom i većom tačnošću, ali nikada sa apsolutnom – uvek može i tačnije! Ta i sva matematička istraživanja i izvođenja jesu čisto duhovne prirode! U svetu čulnih opažaja ne postoje ni logaritmi ni dizanje na kvadrat ili kub. Čulima opažani krugovi nisu matematički krugovi. Matematičkim mišljenjem se čulima opažani krugovi odbacuju, shvataju se samo kao simboli za duhovnu stvarnost, čovek se oslobađa od sveta čula i prodire u čisto duhovno. Ni sama matematička linija se čulima ne može opažati, jer ima beskonačno malu debljinu. Ništa slično negativnim vrednostima i brojevima takođe nije u oblasti čulnih opažaja, već samo duhovnih. Slično matematičkim saznanjima i u unutrašnjoj jasnoći doživljavao je Rudolf Štajner – udubljujući se u mišljenje – i stvarnost sveta kao nešto duhovno u sebi.⁵

Sam Rudolf Štajner ističe da je još u vremenu pohađanja Visoke tehničke škole u Beču (1879-1882) za njega matematika imala poseban značaj u težnji za saznavanjem,⁶ a da ga je geometrija posebno privukla kad je imao devet godina i kad je za njega duhovni svet već bio stvarnost isto tako kao i čulni.⁷ Sa petnaestak godina on je mimo škole savladao analitičku geometriju, trigonometriju i diferencijalni i integralni račun.⁸

„Granice saznavanja” doživeo je Rudolf Štajner još kao sedmogodišnji dečko, kad je u Potahu (Pottschach) imao pristup i uvid u to šta se radi u mlinu, koji se nalazio nedaleko od stana gde je živeo sa svojom porodicom, a nije mogao da uđe u predionicu koja je bila još bliže, a stalno je gledao kako sirovine u nju ulaze i gotovi proizvodi izlaze, ali je pogled „u unutrašnjost” bio strogo zabranjen.⁹

U letnjim mesecima 1879, posle završetka Realne škole i pre stupanja u Tehničku visoku školu bacio se Rudolf Štajner na studiranje filozofskih nauka, dela Fihtea, Kanta (čiju je „Kritiku čistoga uma” proučavao još u trećem-četvrtom razredu, dakle sa 14-15 godina), Traugota Kruga, herbartijanca Tiloa, Šelinga i Hegela.¹⁰ To interesovanje za filozofiju nije prestalo ni u toku daljeg školovanja – posećivao je razna predavanja iz filozofije i proučavao po bibliotekama knjige mnogih filozofa.¹¹ To ga je podstaklo da u sebi počne da obrazuje neku vrstu „teorije saznavanja”.¹²

Sa osamnaest godina je za Rudolfa Štajnera duhovni svet bio apsolutna stvarnost. U njemu je zapažao duhovne individualnosti svakog čoveka, takođe i umrle, a takođe i druga duhovna bića.¹³ To duhovne gledanje nije se pred njegovom dušom pojavljivalo kao neko mračno mističko osećanje, već je bilo povezano s mišljenjem i sasvim slično čulnom opažanju. Zato je još u dvadeset drugoj godini bio sklon da veruje, da se duhovno gledanje može opravdati i pred forumom prirodnonaučnog mišljenja.¹⁴ U fizičkoj optici je Rudolf Štajner video most između gledanja u duhovni svet i naučnog istraživanja prirode, te je i sam vršio odgovarajuće eksperimente.¹⁵ Proučavao je i druge naučne grane – anatomiju i fiziologiju.¹⁶ Sem toga, da bi se izdržavao Rudolf Štajner je davao studentima časove iz matematike, mehanike i drugih prirodnih nauka, koje je zbog toga morao uvek da obnavlja. Nešto je čak sam morao prvo da nauči, da bi to mogao drugima predavati – na primer čak i knjigovodstvo.¹⁷ Tada je već proučavao i Geteove prirodnonaučne spise.

Proučavao je Rudolf Štajner u to vreme i književnost i druge umetnosti, istoriju, pedagogiju, socijalna pitanja i drugo, što se ne bi moglo lako dovesti u vezu sa sazrevanjem njegove „Filozofije slobode”, te se to ovde neće razmatrati – kao ni njegov rad iz druge polovine života. Proučavao je i mistiku, koju nije mogao da prihvati, jer ona u idejama ne nalazi duh, a ako se ulazi u svoju duševnu unutrašnjost bez ideja, onda se dolazi samo u region čistih osećanja i odbacuje se sfera saznavanja. Mističar je tu vrlo sličan materijalistički orijentisanom posmatraču prirode, koji ili potpuno odbacuje posmatranje duhovnog sveta ili zamišlja da ljudsko saznavanje valja samo za ono što je čulno opažljivo. Obojica odbacuju saznavanje ideja. Kao što posmatrači prirode postavljaju granice saznavanja preko kojih ne mogu da pređu, tako i mističari postavljaju granice saznavanja u pogledu doživljaja duše i ideje im ne dostižu do duhovnoga.¹⁸ Rudolf Štajner ni jedne ni druge granice saznavanja nije mogao prihvatiti, jer su veštački stvorene.

Stav Rudolfa Štajnera prema duhovnom svetu bio je donekle sličan kao i kod mističara. Jedino što je on bivanje s duhom tražio da bude preko duhom prosvetljenih ideja, a mističar je to bivanje s duhom imao s nečim bezidejnim. Rudolf Štajner nije imao teškoća da u sebi stvori potrebnu unutrašnju jasnoću za posmatranje duhovnoga, jer sa istinskim posmatranjem duhovnoga prestaje u čoveku da deluje ono lično onda, kada se biće duše preobrazi u organ za gledanje duhovnog sveta.¹⁹

Kad je svoja opažanja duhovnog sveta trebalo da opiše, izabrao je Rudolf Štajner način izražavanja sličan naukama o prirodi; hteo je da obrazuje ideje koje ukazuju na duhovno na sličan način kao i nauke koje ukazuju na čulno opažljivo. Mističke forme su mu za to izgledale nemoguće, jer one ne ukazuju na ono suštinsko izvan čoveka, već opisuju samo subjektivne doživljaje u čoveku, a on je hteo da pokaže kako se objektivno duhovni svet preko duhovnih organa otkriva u čoveku. Tako su se obrazovala ona idejna uobličenja, iz kojih je nastala „Filozofija slobode”. Iako su njegova doživljavanja bila iste vrste kao i mističareva opažanja, postojala je ipak i ta razlika, što se u njegovom opisivanju čovek odricao sebe i spoljašnji duhovni svet dovodio do objektivnog pojavljivanja u sebi, dok mističar svoj sopstveni unutrašnji život ojačava i na taj način istinsko obličje objektivnosti tog duhovnoga zbriše.²⁰ Mističar na taj način doživljavanje onih kosmičkih sila koje na primer obrazuju njegovo čulo mirisa ili ukusa često tumači kao sasvim drukčije otkrivenje Boga u sebi.

Iz gore opisanih duševnih nastrojenja nastala je „Filozofija slobode”, a zatim i drugi spisi i predavanja Rudolfa Štajnera, u kojima on iznosi rezultate svojih duhovnih istraživanja i daje uputstva za njihovu praktičnu primenu u životu.

Iz ovog kratkog opisa može se videti, da su protiv ovoga spisa – a takođe i drugih dela Rudolfa Štajnera i njegovih sledbenika – svi oni koji zabranjuju ulaz „u unutrašnjost” one predionice u Potšahu, a takođe i oni koji iz svoje komotnosti i ne žele i ne nastoje da uđu u nju. Mističari onda smatraju i propovedaju da se u njoj nalaze neka božanska bića, u koja treba samo verovati, a ne i saznavati ih jer su nedostižna. A naučnici koji priznaju samo čulima opažljiv svet u toj unutrašnjosti zamišljaju neki čulima neopažljiv svet čulnih opažaja, pripisujući mu razne osobine, te takav neopažljiv svet nazivaju raznim imenima i misle da su ga time objasnili: atomi, elektroni, sile, crne rupe, antimaterija i drugo. Ni jedni ni drugi ne žele da se potrude i stvore uslove pod kojima bi i oni sami mogli da uđu u tu predionicu i saznaju šta se u njoj zbiva.

Razume se da ni vlasnici te predionice ne žele da drugi u nju zavire, jer bi mogli da otkriju čitav proces proizvodnje i da im postanu konkurencija, a time ne bi imali monopol u kupovini sirovina i u prodaji prediva. A takvim monopolom se ostvaruje i vlast nad ljudima:

„Etički individualizam? – To nikako! Oni imaju da rade ono što im mi propišemo. A mi ćemo im to propisivati u ime nekog apstraktnog i nedostižnog boga. No pošto mnogi više ne veruju u tako nekog boga, mi smo od materijalističke nauke napravili neko takvo apstraktno i nedostižno božanstvo. Za te ništavne polu ljude polu životinje dovoljno je da se kaže da je nauka utvrdila to i to i oni u to imaju da veruju, ne znajući da su sve naučne institucije u našoj vlasti i da smo mi ti koji u ime boga ili nauke propisujemo sve što ti bednici treba da rade. Zar ti glupaci treba da misle! Za njih je samo bič i šargarepa! A one koji ih podstiču da misle proglašavajmo odmah da su jeretici, sektaši, materijalisti, rasisti, mističari, zanesenjaci, pripadnici tajnih loža ili neke omražene religije ili već šta zgodno dođe! Te gomile da se sastoje iz individualnosti, koje iz samih sebe treba da pronalaze svoje moralne intuicije? Ta i mi, koji smo toliko iznad njih, udružujemo se u grupe, jer se jedino udruženim snagama nas, koji nešto vredimo i znamo šta treba raditi i kako usmeravati čovečanstvo i svet, jedino se našim zajedničkim snagama može vladati tom bezobličnom masom, koja u svojoj drskosti sebe naziva ljudima. Razume se da i u našim grupama moraju postojati hijerarhije, jer je to božanski poredak sveta i onaj ko se uzdigao do nekog nižeg stepena posvećenja ima da se sa punom svešću i u skromnosti pokorava onom ko se uzdigao na stepen viši od njega. Stoga progonimo i bacajmo prokletstva na svakog onog ko propoveda neku slobodu!”.

Ta progonstva i prokletstva se bacaju i danas na sve one koji pođu putem, na koji se ukazuje u „Filozofiji slobode” Rudolfa Štajnera. Pogotovu što se iz tih njegovih podsticaja ukazuje i na neophodnost razbijanja tog idola koji se naziva državom i koji onim monopolistima služi za ostvarivanje vladavine nad pukom. Ako bi se država razbila na duhovnu oblast koja radi po načelu slobode, na političko-pravnu koja radi po načelu jednakosti i na privrednu koja radi. po načelu bratstva, i ako bi te tri oblasti svoj rad potpuno ravnopravno samo koordinirale i ne bi imale jedna prevagu nad drugom, onda bi naravno i vlast monopolista otpala. I uzaludna bi bila i njihova izmišljotina da je svaka vlast od Boga. Od Boga je ljubav i sa njom nerazdvojivo povezana sloboda, jer ljubav prema nekome kome se uskraćuje sloboda znači isključivo samoljublje, sebeljublje u toj posesivnosti,

A Tvorac se odrekao svog monopola i nad mudrošću i nad moći, da bi čovek u Njegovoj sveljubavi mogao postati slobodan i time nastavljati Njegovo stvaranje.

To je poruka do sada najznačajnije knjige Novoga veka – „Filozofije slobode” Rudolfa Štajnera.

Beograd, proleće 2000. godine

NAPOMENA:

Dole navedeni brojevi posle „GA” označavaju kataloške brojeve izdavača „Rudolf Steiner Verlag”, Dornach.

01 Wahrheit und Wissenschaft, GA 3

02 Mein Lebensgang, GA 28, str. 130

03 Maria Eugenie delle Grazie: "Die Natur" – v. "Aus dem Gesamtwerk" IV str. 66

04 Mein Lebensgang, GA 28, str. 403

05 Grundlinien einer Erkenntnistheorie der Goetheschen Weltanschauung, GA 2, str. 8

06 Mein Lebensgang, GA 28, str. 63

07 Mein Lebensgang, GA 28, str. 18-22

08 Mein Lebensgang, GA 28, str. 42

09 Mein Lebensgang, GA 28, str. 15

10 Mein Lebensgang, GA 28, str. 51-53

11 Mein Lebensgang, GA 28, str. 54-58

12 Mein Lebensgang, GA 28, str. 62

13 Mein Lebensgang, GA 28, str. 52 i 59

14 Mein Lebensgang, GA 28, str. 72

15 Mein Lebensgang, GA 28, str. 97

16 Mein Lebensgang, GA 28, str. 98

17 Mein Lebensgang, GA 28, str. 102

18 Mein Lebensgang, GA 28, str. 170-171

19 Mein Lebensgang, GA 28, str. 172

20 Mein Lebensgang, GA 28, str. 173