VOJISLAV JANKOVIĆ
O P R I R O D I
|
Mojoj Olgici
Zemaljskih duhova
puni smisao
Dolazi do otkrivenja
U slobodnom činu čoveka
A taj slobodni čin
Može biti posledica jedino
Nesebično izvojevane mudrosti.
Rudolf Štajner
Beograd, 2002.
S a d r ž a j:
Uvod ………………………………………………………….. 3
1. Postanje
dimenzija ……………………………………………. 10
2. Stvarnost i
apstraktnost ……………………………………….. 26
3. Geteanizam
……………………………………………………. 41
Napomene …………………………………………………….. 75
U V O D
Ovaj spis je u neku ruku nastavak
mojeg “Matematičkog pristupa duhovnoj nauci” (MP) iz 1989-1990, mog prevoda
predavanja Rudolfa Štajnera u Londonu 1906. “Snaga i supstancija” (SS) sa datim
“Napomenama” od avgusta 2001., kao i mojeg spisa “O nauci” (ON) iz 2001 godine.
Kao i ovi, i ovaj spis će se oslanjati na izlaganja kako Rudolfa Štajnera
(1861-1925), tako i na Fridriha fon Hardenberga-Novalisa (1772-1801).
Za poslednje tri godine svoga
kratkog života Novalis je izneo najdublje tajne svetskog postojanja – kako u
vidu kratkih beležaka, tako i u umetničkom obliku, za razliku od Rudolfa
Štajnera koji je o tome mnogo iscrpnije govorio i pisao. Pošto i jedan i drugi
upućuju na to da nauka, umetnost i religija treba da se spoje, to će se i u
ovom spisu i na tome nastojati. Zato će se u njemu dotaći kako najsuvlji
tehnički pojmovi, tako i moralna izlaganja, a pokušaće se nešto da obradi i na
umetnički način, mada to prema današnjim navikama mišljenja i shvatanjima
izgleda nespojivo. Ali – po Novalisu:
“32. Mi smo u jednoj misiji: za izgrađivanje Zemlje mi smo pozvani.” (2/241)
“28. Ako je svet takoreći talog iz ljudske prirode, onda je bogovski
svet jedna sublimacija – Oba se događaju uno actu *–
Nema plastičkog precipitata, bez duhovnog sublimata. Što onaj u toploti gubi, dobija
ovaj. Bog i svet nastaje
u jednoj meni
istovremeno – razlaganjem ljudske prirode. (Zli i dobri duhovi jesu takoreći zagušujuća tvar**
i životni vazduh. Oba pripadaju životinjskom životu –
a životinjsko telo
se najvećim delom sastoji iz zle duhovne tvari).” (2/321)
“95. Pre apstrakcije jeste sve jedno, ali jedno kao haos; posle te
apstrakcije je ponovo sve sjedinjeno, ali ova ujedinjenost jeste neko slobodno
spajanje samostalnih, samoodređenih bića. Iz jedne gomile postalo je jedno
društvo, haos je preobraćen u raznovrstan svet.” (2/271)
“256.
Individualni praoblik – Karakter moje iskonske volje. Karakter iz instinkta – karakter, iz osnovnih
stavova. Ukoliko zavisnija od slučaja i od okolnosti – utoliko manje
opredeljena, izgrađena – uložena volja. Ukoliko više ovo,
utoliko nezavisnije tamo.
“Umetnost da se postane svemoćan – umetnost da se naša volja totalno ostvaruje. Mi moramo
telo, kao dušu da imamo u
svojoj vlasti. Telo jeste oruđe za izgrađivanje i modifikovanje sveta –
Mi dakle moramo težiti da svoje telo
izgradimo u za sve sposoban organ. Modifikacija našeg
oruđa jeste modifikacija sveta.”
(2/376)
“483. Naše telo jeste deo sveta – bolje rečeno jeste član:
ono već izražava samostalnost, analogiju sa celinom – ukratko pojam
mikrokosmosa. Ovom članu mora odgovarati ta celina. Tako mnogo ćudi, tako mnogo
modusa univerzuma – univerzum potpuno analogon čovečjega bića u telu – duši i
duhu. Ovo abrevijatura, onaj elongatura iste supstancije.” (2/423)
Ove svakako sažete činjenice su zbilja teške za razumevanje, ali je
dobro u njih se udubljivati. Naredna izlaganja će ići na to da se i one
postepeno shvate, a u već pomenutim ranijim spisima ima dosta elemenata za
njihovo razumevanje.
Ovde ćemo iz knjige Rudolfa Štajnera “Kako se stiču saznanja viših
svetova”¹ navesti nekoliko preduslova da se pri saznavanju na zapadne u
sabludu:
1. Ne verovati ni u kakav autoritet, već sve sopstvenim snagama
proveravati. – Umesto autoriteta sme se imati samo neko poverenje u to da će
nam neko, ko je prošao nekim putem kojim mi nismo prošli, o tome nešto istinito
reći ili da ćemo negde nešto istinito pročitati, te samo zbog toga tome posvetiti
neko svoje vreme i napor, a ne da bi se nešto bez sopstvenog prosuđivanja
primilo. To se naravno ne odnosi na decu do 14 godina; kod njih treba delovati
iz autoriteta.
2. Ne prosuđivati samo razumom, već
i razvijati zdravo osećanje za istinu – oslobođeno od simpatija i antipatija
prema nekome mnjenju. – To je u vezi i sa moralnim razvojem, koji čini da se
pojačava to osećanje za isitnu: “ako pokušavaš da učiniš jedan korak u saznavanju
skrivenih istina, onda učini istovremeno tri napred u usavršavanju svoga
karaktera u dobru.”
3. Imati u vidu da se jedna stvar ne
može shvatiti samo iz onoga što se o njoj neposredno kaže, već i u vezi sa
sasvim drugim istinama u koje se ona uklapa. – Uzimajući i druge istine u
obzir, moćiće da se zapaze i neke finese, koje se pri prvom slušanju ili
čitanju lako previde.
4. poštovanje i devocija prema
istini i saznavanju. – Ako dete ima strahopoštovanje prema nekom odraslom, ono
time ne stiče naklonost ka potčinjenosti i ropstvu, već se to docnije pretvara
u poštovanje istine i saznavanja. U ovom stavu je sadržano i to, da se ne sme
praviti kompromis ni sa najmanjom laži, niti sa neispunjavanjem onoga što se
obeća – što je takođe laž. Ako se toga čovek pridržava, čitav život mu se
potpuno menja. On postaje drukčiji, a i drugi ljudi se prema njemu drukčije ophode.
5. Skromnost i skrušenost. U to
spada uzdržanost od osuđujuće kritike prema svakom čoveku. – To ne znači da se
ne zapažaju njegova neispravna i nemoralna dela. Njih treba osuđivati, ali ne i
čoveka. Jer u svakom čoveku se nalazi i božanska iskra, samo što je on neki put
suviše slab da nju dovede do izražaja. Čovek je – kako kaže i Pavle: “…telesan,
i kao takav prodan pod greh.” (Rim.7.14). Kroz tu telesnost može neki put da
deluje i neki drugi duh, a ne samo duh tog čoveka. Ne mora da je kroz nju
delovala njegova “iskonska volja”, jer još nije uspeo da “postane svemoćan” i
da svoje telo izgradi u “za sve sposoban organ”.
6. Uživanja koja život pruža ne
treba odbacivati. Ne treba se ni u njima utapati, već ih unutrašnje prerađivati
tako, da mu ona nešto otkriju o svetu. Uživanja treba čoveka da oplemenjuju za
svet, da mu pomognu da služi svetu.
7. Nikakvo saznanje ne sme da bude
samo zato, da bi čovek sebe obogatio. Ono mora služiti da bi čovek bio zreliji
na putu oplemenjivanja ljudi i sveta. Ideja koja ne postane ideal ubija u
čovekovoj duši neku snagu, a koja postane ideal stvara životne snage.
Ovde treba navesti i sledeće osnovno
raspoloženje i stav iz iste knjige: “Podesi svaku od svojih čini, svaku od
svojih reči tako, da se preko tebe ne zadire u slobodnu odluku volje nijednoga
čoveka.”
Ovo je svakako teže od svih gore
pobrojanih preduslova. Moglo bi se čak reći, da su svi oni u ovom na neki način
sadržani. Pošto telo “već izražava samostalnost”, “pojam mikrokosmosa”,
ono se ni kod koga ne sme ometati i remetiti u tome da služi “za izgrađivanje i
modifikovanje sveta”, “za izgrađivanje Zemlje”, sveta koji je “takoreći talog
iz ljudske prirode”, nastaje “razlaganjem ljudske prirode”.
To je svakako vrlo teško ispuniti,
jer smo svi mi ljudi na neki način povezani. I to s razlogom. Pitanje ljudske
slobode je ključno pitanje za razumevanje svega što postoji i svega što se oko
nas zbiva. Zato se s pravom i bez preterivanja može reći da je “Folosofija
slobode”², koju je Rudolf Štajner prvi put objavio 1894. godine najznačajnija
knjiga novoga veka.
Naravno da većinom, ljudi sasvim
nesvesno u tome greše, odnosno nesaglasno tome postupaju i to se ne može smatrati
samim po sebi neispravnim i nemoralnim. Ali oni ljudi, koji svesno žele i
nastoje da vladaju drugim ljudima, jer sebe smatraju da su za to na neki način
pozvani i predodređeni, kod njih je vrlo slabo čoveštvo i kao da u podsvesti
govore: “Ja ne želim da budem čovek!”. A oni to u pravom smislu i nisu.
Najčešće neki zao duh deluje kroz njihovo telo, neka “zagušujuća tvar”, neki
“životinjski život” . “A životinjsko telo se najvećim delom sastoji iz zle
duhovne tvari”.
U današnjem razdoblju, u razvoju
duše svesti neophodno je da se to jasno uvidi i da se te dve stvari jasno
razluče. Novalis kaže:
“25. Sve opčinjavanje događa se preko parcijalne identifikacije sa
opčinjenim – koga tako ja mogu da prinudim, da neku stvar gleda tako, da
veruje, da oseća, kako ja hoću.”
(2/223)
“407. Najveći čarobnjak bi bio onaj, koji bi sebe istovremeno mogao
tako opčiniti, da se njemu njegove čarolije ukažu kao tuđe, samovlasne pojave –
Ne bilo to sa nama slučaj.” (2/401)
“355. sve opčinjavanje je veštački izazvano ludilo. Sva strast jeste
opčinjavanje – Jedna dražesna devojka realnija čarobnica, nego što se veruje.” (2/390)
“200. Sve duhovno ticanje jeste nalik na ticanje čarobnog prutića. Sve
može postati oruđe očaravanja. Međutim onaj kome delovanje takvog ticanja tako
bajkovito, kome delovanje neke čarobne izreke tako čudno izgleda – taj neka se
ipak seti samo na prvo ticanje ruke svoje ljubljene – na njen prvi, značajni
pogled, gde je taj čarobni prutić otkinuti zrak svetlosti, – na prvi poljubac,
na prvu reč ljubavi – pa neka se pita, da li nije čar i čarolija toga momenta
bajkovita i čudesna, nerazrešljiva i večita?” (2/354)
“189. Ticanja čarobnog prutića. (Frikcija – lateralno delovanje.)” (2/352)
„293. Veoma čudna
jeste sličnost naše svete povesti sa bajkama – spočetka opčinjavanje –
zatim čudesno izmirenje – itd. Ispunjenje uslova začaranosti – Ludilo i
opčinjavanje imaju mnogo sličnosti. Čarobnjak je umetnik ludila.“ (2/801)
Ovih nekoliko Novalisovih beleški o opčinjavanju i
čarolijama dato je naročito, da bi se uočila bitna razlika u prividno sličim
delovanjima. Ako je neka devojka „čarobnica“, ako neka izmena misli, neki
pogled ili smešak ili drugo, ostvaruje čarobnu duhovnu vezu između dve osobe
(to ne mora biti samo različitih polova), to je skoro isključivo pitanje njihovih
karmičkih odnosa i to nam mora izgledati kao „ticanje čarobnog prutića“, to
onda i jeste „čar i čarolija toga momenta, bajkovita i čudesna, nerazrešiva i
večita“. Time se ne remeti redovni ispravni razvoj sveta. Međutim, od toga se
bitno razlikuje kad neko svesno nastoji da drugoga prinudi „da neku stvar gleda
tako, da veruje, da oseća kako on hoće. To već prelazi u crnu ili bar sivu
magiju.
U takvim svesnim zahvatima, u opčinjavanjima preko
sugestija, hipnoze, vradžbina i čaranja vrše se neispravni, neredovni,
nemoralni zahvati u tuđe telo, koje kao „deo sveta“ treba da „već izražava
samostalnost, analogiju sa celinom“. Ono je ta apstrakcija iz jednoga „kao
haos“. Tu imamo „univerzum potpuno analogon čovečjega bića u telu – duši i
duhu“. A, „posle te apstrakcije je ponovo sve sjedinjeno, ali ova ujedinjenost
jeste neko slobodno spajanje samostalnih, samoodređenih bića“, te
je „haos preobraćen u raznovrstan svet“.
Drugim rečima, iz jedne neizdiferencirane
duhovnosti, iz haosa nastao je čulni, fizički svet. U njemu je svaki čovek
dobio svoje posebno telo, „individualni praoblik – karakter moje iskonske
volje“. Ako je ta „uložena volja“ „zavisnija od slučaja i od okolnosti“, ona je
„manje opredeljena“, manje nezavisna, ne izgrađuje posebno samostalno i samoodređeno
biće, da bi se stvarao „raznovrstan svet.
Sve vrste sugestija, hipnotisanja, vračanja i
čaranja idu na to da magijskim putem preko eterskog, životnog tela čovekovog,
utiču i na fizičko telo, te oštećuju to „oruđe za izgrađivanje i modifikovanje
sveta“, odnosno otimaju ga, kradu od drugih ljudskih individualnosti – ako ne
mogu potpuno ono bar njihov deo – za neke sopstvene ciljeve čarobnjaka. U njega
ovi ugrađuju nešto strano, nešto lažno, nešto što ne odgovara toj ljudskoj
individualnosti, koja normalno treba da ga upotrebljava „za izgrađivanje
Zemlje“. Remeti se ono što je stvoreno i potrebno je da bude oruđe nekog drugog
ljudskog bića, izopačuje se ubacivanjem u njega nekih nakaznih tvorevina, koje
je takav čarobnjak iz svoje perverzne ljubavi prema takozvanoj „osmoj sferi“ –
sferi utvara – zamislio i uobličio.
U čovekovoj duši se nalaze tri snage: mišljenje,
osećanje i htenje. Njih čovekovo ja treba da drži u ravnoteži, da usmerava da
sinhronizovano rade. Kod takvih čarobnjaka – i ne samo kod njih – jeste htenje
odnosno volja jače izražena; nju ja ne kontroliše i njome ne vlada uz pomoć
mišljenja i osećanja. Iako neki put može izgledati da su oni vrlo inteligentni,
pažljivim posmatranjem se kod njih uvek može uočiti jednostranost i težnja ka
apstraktnosti. Te svoje apstraktnosti onda takvi čarobnjaci zbog svojeg
izgubljenog osećanja za istinu doživljuju „kao tuđe, samovlasne pojave“, a u
stvari su njih oni sami i njima podobni izgradili, izgradili su ih kao izvestan
paralelni svet, svet utvara. Prema tome svetu utvara, aveti i sablasti osećaju
oni onda neku perverznu naklonost, jer im je i snaga osećanja nekontrolisana i
nepravilno izgrađena.
Slaboumnost, nesreća i bolest takvih manje ili
više svesnih i nesvesnih čarobnjaka i uopšte ljudi koji teže da vladaju drugima
sastoji se u tome, što oni time slabe, a u krajnjem slučaju i gube svoje ja.
Jer „preko parcijalne identifikacije sa opčinjenim“, takvo ja se deli na veću
ili manju grupu telesa i time razlaže. U tim drugim telesima ono se spaja sa nečim
što je grupno – rasno, robovsko, narodnosno, mafijaško, stranačko i t.sl. – te
ne može da se samostalno i individualno uzdiže i usavršava, kao kad je usmereno
samo na jedno telo. Sem toga, pri izlaženju iz svojeg i ulaženju u tuđe
telo radi „parcijalne identifikacije sa opčinjenim“ takvo ja gubi kontrolu nad
svojim telom, ne može da ga ima „u svojoj vlasti“ i da ga izgrađuje „u za sve
sposoban organ“. U takvo telo
se onda lako useljava odnosno u njemu preuzima vlast neko sasvim drugo duhovno
biće. To može biti njegov duplikant ili neko ahrimanično ili lucifersko biće,
koje se sâmo ne bi moglo uteloviti u nekom čovečjem telu. Takvo biće može biti
na neki način i u izvesnom smislu razvijenije od čoveka i onda ljudska priroda
opsednuta takvim bićem dobija strahovitu snagu i genijalnost – ne svesnu i
slobodnu, već telesnu koja je prodana pod greh – kako kaže Pavle – ili
„životinjski život“, „životinjsko telo“, koje ima izvanredno snažne i
nepogrešive instinkte, ali ne i samosvest i slobodu, koje je ne nemoralno, već bezmoralno.
Sa ovim ključem za razumevanje sveta i života
svaki čovek može u svojoj bližoj ili daljoj okolini, pa i na televiziji da uoči
kod mnogih istaknutijih ljudi tu umanjenost ili čak i potpunu odsustvo
ljudskoga jastva, a da pri tom takva ljudska podoba uz bezmoralnost pokazuje i
izvanredno snažnu volju i inteligenciju. Ali to nije svesna, izvojevana,
ljudska volja i inteligencija koja bi bila vezana za stvarnost, nego
instinktivna, apstraktna, životinjska, koja je iste kategorije kao kod ptica
selica ili pčela ili dabrova. A sami hipnotizeri, koji se ni malo ne razlikuju
od drugih čarobnjaka i vračara, oni se mogu uporediti sa zmijama i sa žabama.
Dobro bi bilo kada bi psihijatri koji se ne bave hipnozom sa ovog stanovišta proučavali
svoje kolege koji se njome bave.
Rudolf Štajner pominje slučaj jednog čoveka, koji
je prilikom boravka u tropskim krajevima samim svojim pogledom uspevao da ubija
žabe. Međutim, kad je to u Evropi pokušao sa jednom istom takvom žabom, ona je
njega hipnotisala tako da se potpuno ukočio i lekari su mu jedva spasili život.
Sličnu pojavu možemo zapaziti kod svih hinotizera, vračara i čarobnjaka. Ako sa
svojim činima napadnu nekoga ko je jači u tom trenutku od njih, te čini se od
ovoga odbiju i njima vrate, one njih pogode – neki put kao grom. To je ustvari
sasvim slično onom „otkinutom zraku svetlosti“, samo – kako je to već rečeno –
treba dobro praviti razliku između svesno vršenih opčinjavanja i onih nesvesnih
i spontanih. Naravno da i ta nesvesna opčinjavanja treba uzdizati postepeno u
svest i izbegavati ih i kontrolisati ih, jer je to put čovekovog razvoja do
slobode. Ako „taj čarobni prutić“, „otkinuti zrak svetlosti“ (izraz koji
izvanredno odgovara stvarnosti) dolazi iz obostrane ljubavi, onda on dolazi iz
slobode, te je slobodan čin. Ako dolazi samo s jedne strane i to s namerom da
se ovlada drugim, onda je to nemoralno i protivno prirodi odnosno ispravnom
prirodnom poretku. Ovakav „čarobni prutić“ se više uočava u odnosima raznih
polova, ali on ne mora imati veze ni sa kakvom polnom privlačnošću, on je izraz
duhovnog spajanja sasvim različitih vrsta. U takvim spajanjima ljudi se
zajednički uzdižu do većeg savršenstva u ljubavi, jedni se drugima uzajamno
hrane – kako to kaže Novalis:
„439. ...sve duhovno
naslađivanje može se stoga izraziti jedenjm. – U prijateljstvovanju jede se
ustvari od svoga prijatelja, ili se živi od njega...“ (2/409)
Iz ovih izlaganja se vidi, da dve na oko sasvim
slične stvari mogu biti suštinski sasvim različite, da se ne radi samo o tome šta se dešava nego i kako,
kako se dešava. Ako se naš „otkinuti zrak svetlosti“ odbije od onoga kome je
poslat, vrati nama i nanese nam bol, to nam onda govori da naše namere nisu
bile sasvim čiste, da nisu bile ispunjene isključivo ljubavlju prema tom
bližnjem, ljubavlju koja ni malo ne zadire u njegovu slobodu. O tome treba da
dobro razmislimo. Samo bol koji usled toga doživljavamo može izgledati da nije
u vezi sa tim što smo učinili, ali da ipak bude posledica tog našeg čina.
Potrebno je razvijati čulo i za takva finija zapažanja.
Ovde treba naglasiti da bi ljubav koja bi zadirala
u tuđu slobodu bila samo sebeljublje. I to je jedno objašnjenje zašto je Tvorac
čoveku dao slobodu. Bog jeste sveljubav, što u sebi uključuje ljubav i prema
onima koji mogu biti i protiv njega. On iz tog razloga nije za sebe zadržao ni
svemoć ni svemudrost, jer tek deo mudrosti i deo moći koje neko ima jesu
preduslovi za njegovu slobodu. Čovek sam mora i da zna i da može da čini što
hoće, a ne da mu to bude nametnuto od Boga ili nekog drugog duhovnog bića ili
da mu to bude uslovljeno uopšte bilo čim drugim sem iz njegovog sopstvenog
bića. Tek onda on ostvaruje svoju slobodu.
Ova naša sadašnja kulturna epoha, koja je otpočela
1413. i trajaće do 3573. godine, jeste epoha razvoja duše svesti čovekove. U
njoj se tek čovek u pravom smislu suočava i raspravlja sa zlom. Dok su ga
ranije vodila razna viša duhovna bića, on nije bio potpuno odgovoran za svoje
postupke. U grčko-rimskoj eposi, koja je prethodila ovoj, duhovna bića ga prepuštaju
samom sebi. Pre nje, u egipatsko-haldejskoj eposi (2907-747) čoveka su vodili
anđeli, oni su ljudima upravljali. Međutim, u sadašnjoj eposi opet dolazi do
jače veze čoveka i njegovog anđela, ali sada tako što je čovek u svojoj slobodi
postao odgovoran za uspon i pad ne samo sebe, nego i svoga anđela, jer je sada
nebeska inteligencija otrgnuta od arhanđela Mihaila, koji je njom vladao i
spuštena je u ljude. Oni sada iz svoje slobode mogu da je prime i
upotrebljavaju u Mihailovom smislu, a mogu i u smislu duha koji se njemu
suprotstavlja – Ahrimana. To je neophodno potrebno da bi čovek mogao postići
slobodu, da se od ljudi stvori duhovna hijerarhija slobode.
Kao što pojedinačni čovek prolazi kroz razne faze
zrelosti, tako je to slučaj i sa celim razvojem čovečanstva. Ono je u ovoj
našoj sadašnjoj eposi dostiglo već punu zrelost i već počinje da stari. U
ranijim fazama ljudskim društvima se upravljalo preko staleža ili kaste
sveštenika, koji su imali kontakta sa višim duhovnim bićima i tumačili njihovu
volju. Njih zatim zamenjuje stalež ratnika – vladara i upravljača koji štite
društvo. Posle njih je došlo vreme kad glavni ton i upravljanje društvom
obavlja treći stalež, stalež privrednika, zanatlija i trgovaca, stalež koji
hrani i izdržava celo društvo. A sada je sazrelo vreme kad u upravljanju čitavim društvom ravnopravno treba da
učestvuju prema svojim znanjima i sposobnostima i mestu u društvu apsolutno svi
članovi zajednice, jer su se pomenuta tri staleža izdegenerisala i izopačila,
te su u svojim jednostranostima postala štetna za društvo, kad se njihova moć
proteže tamo gde im nije mesto.
To je moguće učiniti jedino, ako se država razbije
na tri nezavisne oblasti, kako je to predložio Rudolf Štajner:
1. Na duhovnu, koja bi bila zasnovana na načelu
pune slobode, kako bi se razbio monopol u programiranju dece po školama,
monopol „nepogrešivih“ naučnih institucija i privredno-pravni teror nad
umetiničkim stvaranjem.
2. Na političko-pravnu, koja bi bila zasnovana na
načelu potpune jednakosti svih ljudi, kako bi se onemogućilo manipulisanje ljudima preko njihovih samozvanih
„predstavnika“, koji ne smatraju da narodu treba ni da saopštavaju šta rade, a
kamo li da ga prethodno pitaju za dozvolu.
3. Na privrednu, koja bi bila zasnovana na načelu
bratstva između svih ljudi, i pametnih i glupih, i sposobnih i nesposobnih,
kako bi se sprečilo nemoralno prisvajanje prirodnih dobara i plodova rada ne
samo svojih savremenika nego i čitavih generacija, koje su i duhovni i fizički
rad ulagale da bismo mi sada mogli da proizvodimo automobile i električnu
energiju, pa i da eksploatišemo puteve, rudnike i izvore nafte, koje su ranije
generacije izgradile, a koje sada neki prisvajaju i kažu da su njihovi, jer su
za njih opet tako nekom sebi sličnom dali nekoliko kilograma hartije.
Ove tri oblasti bi morale da imaju potpuno
nezavisne uprave, a njihova koordinacija da se ostvaruje na potpuno
ravnopravnoj osnovi.
To je imperativ vremena. Bez toga se ne može
suprotstavljati stvaranju utvara od laži u duhovnom životu, aveti od
sebeljublja u političko-pravnom životu i sablasti od globalizacije u privrednom
životu.
Protiv ovoga su naravno oni, koji u svojoj
gordosti smatraju da u petoj poatlantskoj eposi treba da na sebe preuzmu ulogu
koju su anađeli imali u trećoj poatlantskoj eposi. Zbog toga se za vladavinu
nad narodima služe metodama opčinjavanja praktikovanim u toj trećoj,
egipatsko-haldejskoj eposi. U toj eposi to još nije bilo zlo, jer su ljudi tada
razvijali tek dušu osećaja – ne ni razuma ni svesti, te je bilo potrebno da
budu vođeni od više razvijenih ljudi, koji su imali prisniji kontakt sa
duhovnim svetom i znali kakvim impulsima iz njega treba da služe. A sadašnje
vođe predstavljaju samo karikature tadašnjih faraona i prvosveštenika, koji –
ako i imaju kontakta sa duhovnim svetom – to je samo sa onim duhovima koji su
zaostali u svom duhovnom razvoju, odbili su da prime impulse misterije na
Golgoti.
Sadašnje stanje kod najcivilizovanijih naroda može
se objasniti kao borba aveti rimskog carstva i sablasti globalizacije. Ona se
posebno vodi i takozvanoj Evropskoj zajednici, a naravno i kod nas i kod
drugih. Obe strane su potpuno u pravu u svemu onome što govore jedna o drugoj.
Jedino što nisu u pravu kad govore o sebi. Obe su jednostrane, a obe svaka na
svoj način guše duhovni život i u tom gušenju pružaju teren trećoj strani da ih
duhovno porobi. Ta treća strana čini to radi samoodbrane od fizičke agresije
prve dve, ali je i ona vrlo jednostrana u svojim metodama i vrlo agresivna. Ako
bi njihovi dobri duhovi vođama ovih triju strana došapnuli nešto o slabosti
njihovih jednostranosti, onda bi oni možda uvideli da je za spas i njih i
čovečanstva neophodno potrebno da se bar negde ostvari gore opisano tročlano
društveno uređenje, bar na nekom malom prostoru za početak, s tim da se on
postepeno širi. Tek sa saznanjima moderne, antroposofski orijentisane nauke o
inicijaciji mogu se uvideti slabosti svih tih jednostranih struja – a takođe i
njihove vrline – i nalaziti put za njihovo izmirenje i kompromis, a na spas
čitavog čovečanstva. Bez njih ne!
Svako ko pročita ove redove zauzeće jedan od ova
tri stava: 1. Zalagaće se za ostvarenje tročlanog društvenog uređenja; 2.
Boriće se protiv njega; 3. Biće pasivan.
„A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara,
pa nije spremio ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji
nije znao, a učinio ono što zaslužuje batine, biće malo bijen. Od svakog – kome
je mnogo dano – tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno – od njega će se
više zahtevati.“ (Lk. 12. 47-48)
Ova uvodna izlaganja završićemo sledećim rečima, kojma
Piko dela Mirandola (1463-1494) ukazuje na određenje čovekovo, a prema belešci
koju sam pre petnaestak godina dobio od Branka Ljubića:
„Nisam ti dao ni utvrđeno mesto, ni sopstveni lik,
niti bilo kakav posebni zadatak, o Adame, da bi ono mesto, onaj lik, ona
premućstva koje budeš sam želeo prema svojoj želji i prema sopstvenom sudu
postigao i čuvao. Ograničena priroda ostalih zakonima je, koje sam ja propisao,
prinuđena. Ti, nikakvom prinudom ograničen, odredićeš svoju prema sopstvenoj
volji u čije sam te ruke stavio. U središte sveta sam te postavio da bi odatle
bolje video sve što je u svetu. Nisam te učinio ni nebeskim, ni zemaljskim, ni
smrtnim, ni besmrtnim, da bi, skoro kao slobodan i častan tvorac, samog sebe uobličio
i izvajao u obliku koji budeš sam izabrao. Moći ćeš da se izrodiš u niže
oblike, kao što su životinjski; moći ćeš,
prema sudu sopstvene duše, da se ponovo rodiš u višim, kao što su
božanski.“
1. POSTANJE DIMENZIJA
„Pre apstrakcije je sve
jedno, ali jedno kao haos....“. Haos je grčki izraz za neko neodređeno duhovno
stanje, gde je sve sadržano i gde ničega nema. – čak ni vremena ni prostora.
Njemu odgovara hinduistička pralaja ili budistička nirvana. Iz njega
apstrakcijom ili diferenciranjem nastaje pojavni svet, po hinduizmu avantara, a
u kojem tek nastaju vreme i prostor. Ali istovremeno kad se iz takvog haosa
apstrahuje bilo šta, onda istovremeno i može se reći automatski nastaje i ono
sve što nije to „šta“, neka negacija toga „šta“. Ako se takva apstrakcija
označi znakom „+“, onda je to drugo „–“. Ako je na primer apstrahovan neki
prostor koji bi se označio sa „+“, mora istovremeno nastati i neki negativni
prostor ili neprostor koji bi se označio sa „–“ (vidi MP pod 5).
Na sličan način se može
govoriti i o nastanku dimenzija i o njihovim suprotnostima, koje mogu da te
dimenzije ukidaju (vidi MP
pod 4).
Za razjašnjenje ovih
pitanja proći ćemo kroz knjigu Rudolfa Štajnera „Četvrta dimenzija – Matematika
i stvarnost“ (3), koja je prvi put izdata 1995.g. u njoj je Renatus Ziegler na
izvanrendno savestan i stručan način obradio i izdao dosta nepotpune beleške sa
sedam predavanja održanih u Berlinu 1905. i još jednog održanog 1908. –
verovatno pred slušaocima koji nisu bili posebno naučno ili matematički
školovani, a u drugom delu je on skupio i obradio odgovore na pitanja
postavljena između 1904. i 1922., a u vezi sa istom temom. Iz te knjige izlazi
sledeće.
I – 24.3.1905.: Najjednostavnija prostorna veličina jeste
tačka. Ona nema dimenzije. Prava linija ima jednu dimenziju, a kada se ona
kreće dobijamo površinu, koja ima dve dimenzije. Kretanjem površine dobijamo
telo, koje ima tri dimenzije, a kretanjem tela – na primer kocke – opet
ostajemo u prostoru.
II – 31.3.1905.: Ako bi neko biće bilo u stanju da se samo
po jednoj liniji – jednoj dimenziji – kreće, ono bi moglo da dolazi do
predstave samo o tački. Neko dvodimenzionalno biće moglo bi da opaža samo
linije, dakle jednu dimenziju. Trodimenzionalno biće bi zapažalo samo površine
– dve dimenzije. Sledstveno tome, čovek koji zapaža tri dimenzije mora ustvari
biti četvorodimenzionalan.
Neka kocka koja se nalazi
izvan mene, stvara u meni neku predstavu, kao neku ogledalnu sliku preko mojeg
čulnog aparata. Ako bismo ovu predstavu hteli da poklopimo sa originalnom
trodimenzionalnom kockom, morali bismo da prođemo kroz četvrtu dimenziju isto
kao što bismo morali proći kroz treću, da bismo figure sa sl. 1, koje se nalaze u dve dimenzije
poklopili jednu sa drugom.
Ako imamo jednu tačku iz
koje se izračuje svetlost, njena suprotnost je sfera koja iz beskrajnoga
prostora izračuje tamu. Iz takve tačke izračena svetlost vraća se iz beskraja
kao tmina.
Slika 1. Slika 2. Slika 3. Slika 4.
III – 17.5.1905.: Po grčkoj mitologiji Uran predstavlja nebeski svet – Devahan;
Kronos astralni, Zeus fizički. Kronos proždire svoju decu: u astralnom se ne
rađa nego razlaže. U njemu je sve obrnuto. Ako u astralnom vidimo neku zver
kako nas davi, to je onda nešto što se u našem astralnom telu događa, to je
naša sopstvena žudnja koja davi.
Naš život je neka vrsta
preseka struje vremena koja iz budućnosti dolazi ka sadašnjosti i one koja iz
sadašnjosti ide ka budućnosti. To je neka vrsta ustave.
Može se doći do toga, da
se čoveku astralni svet iznenada otvori. Zato je potrebno znati da se u njemu
sve simetrički ogleda: Astralne snage i strasti dobijaju tom prilikom oblike
životinjskoga sveta. Čovek je u astralnom svetu odslikavanje svojih nagona i
strasti. Sve što u astralnom gledamo kako dolazi k nama, to ustvari mi
izračujemo.
Fizičkom izgledu kvadrata
odgovara približno mentalni izgled krsta. Taj fizički izgled treba predstaviti
kao ustavljanja suprotnih strujanja, snaga koje duž osa krsta idu od spolja ka
unutra i od unutra ka spolja (sl. 2, 3 i 4) i tako se dobijaju njegove četiri
strane.
Na sličan način – samo komplikovaniji – sve
fizičko ima svoj korelat u mentalnome. Slično kvadratu, kod kocke su
ustavljanjem na tri ose nastale šest površina odnosno strana, koje je
ograničavaju. Kocka je dakle presek sa šest pravaca delujućih strujanja: od
napred-natrag, gore-dole i desno-levo. Po jedna struja dolazi iz tačke, a druga
odgovarajuća iz beskonačnosti (Sl.5).
Ovih šest strujanja ili
snaga treba zamisliti kao dva puta po tri, s tim što prve tri mogu imati znak
„+“, a druge „–“.
IV – 24.5.1905.: Kao što je moguće trodimenzionalnu kocku
prikazati u dvodimenzionalnoj ravni onako kako je nacrtana na slici 5, tako
treba pokušati da se nešto četvorodimenzionalno prikaže u trodimenzionalnom
prostoru. To je prvi pokušao na razne načine da prikaže Charles Howard Hinton (1853-1907).
Slika 6. Slika 7.
Sad možemo kod te kocke
zamisliti da dvodimenzionalni plavo-crveni kvadrat prolazi s leva na desno kroz
zelenu boju, tj. da je pri tome iščezao u zelenome, prošao kroz treću dimenziju
i na desnoj strani se opet pojavio u sopstvenim bojama. Slično možemo zamisliti
da je crveno-zeleni kvadrat prošao kroz plavi prostor, a plavo-zeleni kroz
crveno. To je šematski prikazano na sl.8.
Slika
8
Slika 9
Na sličan način kako smo
pomoću boja od dvodimenzionalnih kvadrata dobili trodimenzionalnu kocku, možemo
od trodimenzionalnih kocki dobiti četvorodimenzionalnu tvorevinu. Pošto kocka
ima šest strana ( a ne četiri kao kvadrat), mi sad moramo upotrebiti još jednu
boju više, dakle ukupno četiri. Kao što smo kocku razvili u ravni kao šest kvadrata postavljenih u obliku krsta i dobili
sl.6, tako sada četvorodimenizionalnu tvorevinu možemo razviti u
trodimenzionalnom prostoru kao osam kocki – opet postavljenih u obliku nekog
prostornog krsta, koji je Hinton nazvao „tesarakt“. Po dve naspramne strane prve
kocke su obojeno belo, crveno i zeleno i ta kocka prolazi kroz četvrtu
dimenziju, koju označava plava boja. Kod druge kocke su naspramne strane
zeleno, plavo i crveno i četvrta dimenzija je belo. Kod treće su crveno, belo,
plavo i četvrta dimenzija zeleno. Kod četvrte su plavo, zeleno i belo i ona
prolazi kroz četvrtu dimenziju označenu sa crveno. Svaka od tih kocki prolazi i
iščezava u dimenziji one boje, koju ona ne sadrži i onda se opet pojavljuje na
drugoj strani sa svoje tri. To je šematski prikazano na sl.9.
V – 31.5.1905.: Da bi se napravila još jedna analogija u
redukovanju tri dimenzije na dve i četiri dimenzije na tri, strane kocke ćemo
umesto prema sl.6 postaviti u ravan prema sl.10. Pri tome, da bismo dobili
kocku prema sl. 7, treba kvadrat „6“ postaviti iznad kvadrata „5“, „1“ i „2“
podići, a „3“ i „4“ spustiti.
Slika 10.
Slika 11.
Slika 12.
Kao što se kvadrat sastoji
iz četiri strane, kocka iz šest kvadrata, tako se i četvorodimenzionalna
tvorevina, koju je Hinton nazvao tesaraktom, sastoji iz osam kocki. Ako taj
četvorodimenzionalni tesarakt razvijemo u trodimenzionalni prostor, dobićemo –
analogno sl.10 – sliku 11, s tim što te kocke treba smatrati da su u
trodimenzionalnom prostoru, kao što su oni kvadrati u dvodimenzionalnom. Pri
rasklapanju kocke u dvodimenzionalni prostor dobili smo sistem od šest kvadrata
sa odgovarajućim linijama u dvodimenzionalnom prostoru, a koje se pri ponovnom
sklapanju kocke onda poklapaju. Kad se tesarakt rasklopi u trodimenzionalni prostor, dobija se osam
kocaka kao na slici 12, s tim što je kocka „7“ nevidljiva za oko koje vidi tri
dimenzije, njoj odgovara i „8“ kao njen pandan – kao što će se to u daljem
izlaganju videti.
Kao što se kod kocke iz
dvodimenzionalno ploženih kvadrata datih na slici 10 prilikom ponovnog
sklapanja poklapaju odgovarajuće ivice njenih strana, tako se kod tesarakta –
koji je rasklopljen u tri dimenzije – prilikom ponovnog sklapanja u četiri
dimenzije poklapaju odgovarajuće strane njegovih kocki. Na primer, gornja
horizontalna strana kocke „1“ sa prednjom stranom odnosno površinom kocke „5“,
desna strana kocke „1“ sa prednjom stranom „4“, levi kvadrat kocke 1 sa
prednjim kvadratom „3“, donji od „1“ sa prednjim od „6“. Slično je i sa ostalim
kockama, a preostaje kocka „7“, kojoj kao
njen pandan odgovara kocka „8“.
Slika 13. Slika 14.
Kao što je na slici 5 već
prikazano, kocka se može uzeti kao pandan trodimenzionalnom prostoru. Ako se
čitav prostor zamisli kao pozitivan, onda je kocka negativna, ona je prema
prostoru polarna.
Jednu površinu u dve
dimenzije možemo ograničiti prvo sa četiri kruga koji se dodiruju. Ako pustimo
da se njihovi poluprečnici povećavaju i njihovi centri na odgovarajući način
udaljavaju, ti krugovi će se presecati kao na slici 15. Na kraju, kada
poluprečnici postanu beskonačno veliki, mi ćemo dobiti kvadrat ograničen sa
četiri prave, za koje se s pravom i na ovom primeru može smatrati da im se
krajevi u beskonačnosti dodiruju.
Slika 15.
Na sličan način možemo
jedan trodimenzionalni prostor ograničiti pomoću šest lopti koje se dodiruju.
Ako se njihovi poluprečnici povećavaju i postanu beskonačno veliki, onda će te
lopte obrazovati šest ravni, koje ograničavaju jednu kocku.
Pošto se jedan krug nalazi u ravni, onda – da bi
jedna njegova tačka po tom krugu došla na njemu na drugo mesto – takva tačka
mora da prođe kroz drugu dimenziju. Međutim, kod prave linije svaka tačka može
na njoj da promeni mesto, ali uvek ostaje u jednoj dimenziji. Drugim rečima,
ako se krug ispravio, pretvorio se u pravu liniju, onda je od dve dimenzije
nastala jedna, a druga se izgubila.
Isti je slučaj i sa
trodimenzionalnom loptom. Ako ona ispravljanjem pređe u ravan, to je zato što
je izgubljena jedna dimenzija, te su preostale samo još dve.
Može se poći i obrnutim
putem. Ako se neka jednodimenzionalna tvorevina iskrivi, dobijamo dve
dimenzije; ako se dvodimenzionalna iskrivi, dobijamo i treću dimenziju; a ako
se trodimenzionalna tvorevina zakrivi, onda dobijamo nešto
četvorodimenzionalno. Sa ovim krivljenjem dobijamo prelaz od mrtvog ka živom. –
Izdavač ovde napominje, da ima utisak da su izlaganja ovde vrlo skraćena.
VI – 7.6.1905.: Da bi se dobila predstava o
četvorodimenzionalnom prostoru, mora se upotrebiti analogija kao neki novi
način obrazovanja misli.
Jedna kocka u ortogonalnoj
paralelnoj projekciji u ravni prikazana je na slici 16. Ona je postavljena
tako, da joj se tačke naspramnih rogljeva poklapaju. To je kao neka senka
kocke, a na njoj su ivice skraćene i uglovi između njih izmenjeni, tako da se
granični kvadrati kocke pokazuju kao rombovi.
Slika 16. Slika 17. Slika 18.
Na sličan način kao što
smo trodimenzionalnu kocku prikazali u dve dimenzije njenim projektovanjem u
ravni, postupićemo i sa četvorodimenzionalnom tvorevinom projektujući je u trodimenzionalan
prostor. Kao što su se na slici 16 kvadrati pokazali kao rombovi, tako će se i
projekcije u prostoru osam kocaka tesarakta pokazati kao osam romboedara (telo
ograničeno sa šest strana u obliku romba). Njih prema postupku sličnom kao kod
kocke na slici 16 možemo tako postaviti, da oni u prostoru budu projektovani
kao rombododekaedar (prostor ograničen sa 12 rombova), koji je ovde prikazan na
slici 17, s tim što se osam romboedara u njemu i preklapaju.
Pošto je ovo objašnjenje
Rudolfa Štajnera po svojoj prilici vrlo nepotpuno zabeleženo i pošto se na
slici 17 mogu odmah uočiti samo šest romboedara – tri gore vidljiva i tri dole
zaklonjena, a što odgovara onim šest kocaka tesarakta sa slike 12 koji se u
prostoru mogu videti, daćemo ovde i dopunsko objašnjenje izdavača, za koje je
on napravio i crteže prikazane na našoj slici 18. Ako se tesarakt uzme samo kao
kostur sastavljen od njegovih ivica, onda se kao rezultat paralelne projekcije
u trodimenzionalnom prostoru pokazuju u opštem dve jedna prama drugoj paralelno
pomerene kocke zajedno sa pravima, koje povezuju odgovarajuće uglove odnosno
rogljeve. Ako se pravac projektovanja podesi kao na desnoj slici i tačke A′ i C
poklope, onda se dobija jedan rombododekaedar sa četiri dijagonale. Osam kocaka
tesarakta dobijaju se na levoj slici, kada se uoče svi mogući paralelopipedi,
koji se mogu dobiti kombinovanjem prikazanih ivica. To su prvobitna kocka,
pomerena kocka i šest paralelopipeda sa
po jednom stranom od prvobitne i od pomerene kocke. To se u osnovi ne menja ni
kod rombododekaedra desno, s tim što su sada svi „romboedri“ tako pomereni, da
oni unutrašnji prostor rombododekaedra tačno dvaput ispunjavaju. Pri tome se po
jedan paralelopiped preklapa sa po tri druga.
Za razliku od kocke koja
ima tri ose, rombododekaedar ima četiri i to naravno odgovara
četvorodimenzionalnoj tvorevini. Kao što je šestougaonik prema slici 16 senka
koju baca kocka na jednu ravan, tako je rombododekaedar senka tesarakta, koji
tu senku baca u prostor.
Na ovo poređenje ukazuje i
Platon (vidi „Država“). Na zidu neke pećine se mogu videti senke nekih ljudi,
koji se nalaze iza nas i nešto rade i kreću se. Ti ljudi su trodimenzionalni, a
senke su im dvodimenzionalne. Iz toga Platom zaključuje, da su sami ljudi
četvorodimenzionalni, ali se njihove slike samo pokazuju u trodimenzionalnom
prostoru. Mi ne vidimo prave stvari, nego samo njihove senke u tri dimenzije – naša
tela su upravo četvorodimenzionalna – zaključuje Platon.
Sve dotle dok su senke na
zidu nepomične, mi nemamo razloga da smatramo, da postoji i nešto izvan dve dimenzije. Ali ako se pokrenu, onda
moramo doći do toga, da u toj promeni neko kretanje dolazi od izvan zida, da
postoji i treća dimenzija, da sem dve postoji i treća dimenzija.
Slika ima izvesnu
realnost, ali je suštinski različita od stvarnog predmeta. I slika u ogledalu
se pokreće slično originalu, ali ona sama nema sposobnosti da se pokreće. U
samim tim slikama ili senkama na zidu ne postoji biće koje se kreće.
Ako bismo trodimenzionalni
svet zamislili da se odjednom zamrzao, on bi još uvek ostao trodimenzionalan.
On se međutim svakog trenutka menja. Bez tog vremena ne bi se dogodile nikakve
promene. Kao što slike na zidu ostaju uvek dvodimenzionalne i kad kod njih
vidimo promenu – te to ukazuje na treću dimenziju – isto tako promene u
trodimenzionalnom prostoru ukazuju na to da su uzrokovane iz četvrte dimenzije.
Ceo trodimenzionalni svet je projekcija senki nekog četvorodimenzionalnog sveta
– o čemu i Platon govori.
Zakrivljivanjem
jednodimenzionalne prave dobijamo dvodimenzionalnu površinu, zakrivljivanjem
površine dobijamo treću dimenziju, a zakrivljivanjem trodimenzionalne kocke
dobijamo četvrtu dimenziju – tesarakt.
Loptu možemo shvatiti kao
neku zakrivljenu sliku dvodimenzionalnog prostora. U prirodi se lopta
pojavljuje kao ćelija, kao najmanje živo biće. To je razlika između živoga i
beživotnoga, jer se minerali uvek pojavljuju kao kristali ograničeni ravnim
površinama, a nešto živo je uvek sastavljeno iz ćelija, dakle iz skupa
zakrivljenih loptica i to je ono suštinsko. Sklop nečeg još višeg bio bi
tvorevina od četvorodimenzionalnih granica:
„Četvorodimenzionalno
biće, to jest neko živo biće, ograničeno je trodimenzionalnim bićima, loptama i
ćelijama. Neko petodimenzionalno biće sâmo je ograničeno četvorodimenzionalnim
bićima, sferičkim tesaraktima.“
Po napomenama izdavača,
tesarakt bi bio topologijski ekvivalent trodimenzionalne sfere u
četvorodimenzionalnom prostoru. On nastaje odgovarajućim zakrivljivanjem i
slepljivanjem dve pune lopte trodimenzionalnog prostora. Krug, dvodimenzionalna
sfera i trodimenzionalna sfera su topologijski ekvivalenti graničnih uobličenja
kvadrata, kocke odnosno tesarakta.
Biljku ne upoznajemo, ako
je posmatramo samo u tri dimenzije, jer se ona stalno menja u svom obliku:
„Sve živo ukazuje na nešto
više, u čemu ono ima svoje istinsko biće, a izraz za to više jeste vreme. Vreme
je simptomatički izraz, pojava životnosti (shvaćeno kao četvrta dimenzija) u
tri dimenzije fizičkog prostora. Drugim rečima: Sva bića, za koja vreme ima
nekog unutrašnjeg značaja, jesu odslikavanje četvorodimenzionalnih bića. Ova
kocka je i posle tri ili šest godina uvek ista. Klica krina se menja. Jer za
nju vreme ima realno značenje. Stoga je to što mi u krinu gledamo samo
trodimenzionalno odslikavanje četvorodimenzionalnog bića krina. Vreme je dakle
preslikavanje, projekcija četvrte dimenzije, organske životnosti, u tri
prostorne dimenzije fizičkoga sveta.“ (str.83)
Ako se jedna linija
produžava samo u jednom pravcu, nikad ne može nastati neka nova dimenzija. Ali
ako duž nje iz suprotnih pravaca dolaze neke snage, onda u tački gde se
susretnu, gde dolazi do nekog ustavljanja, tu nastaje nova dimenzija. Strujanje
jedne takve snage možemo označiti kao pozitivno, a druge kao negativno, a tu
gde dolazi do njihove neutralizacije, tu nastaje nova dimenzija.
Četvrta dimenzija, koja se
izražava kao vreme, ponaša se takođe na pozitivan i na negativan način. Ako dva
bića, za koja vreme ima nekog značaja, zapadnu u neku koliziju, tu tada nastaje
kao neko ustavljanje suprotnih snaga. I tu onda za ta dva četvorodimenzionalna
bića, koja su stupila u neki odnos, nastaje peta dimenzija. Peta dimenzija je
posledica uzajamnog delovanja dva živa bića, ali ne spolja u obične tri
prostorne dimenzije i četvrtoj odnosno u vremenu. To se može označiti kao
saosećanje ili osećaj, pri čemu dva bića jedno o drugom imaju znanje o
unutrašnjosti onog drugog. To je peta dimenzija, s tim što „osećaj“ treba
smatrati kao njenu projekciju, izraz u fizičkom svetu.
Na isti način objasniti
šestu dimenziju bilo bi teško. U fizičkom svetu izraz za nju bio bi samosvest.
Za pravo biće biljke mora se smatrati da ima i četvrtu dimenziju (astralna
sfera), bića koja imaju osećaj moraju se popeti do pete dimenzije (donji
devahan ili rupa sfera). Bića koja imaju samosvest kao ljudi, idu do šeste
dimenzije (gornji devahan ili arupa sfera). Čovek je šestodimenzionalno biće, a
saosećanje i samosvest jesu projekcije pete odnosno šeste dimenzije u običnom
trodimenzionalnom prostoru. Čovek se uglavnom nesvesno uzdiže u te duhovne
sfere, a o njima dobija predstavu, kad se oslobodi nižih dimenzija.
Tri dimenzije našeg
fizičkog prostora jesu materijalna odslikavanja tri više, uzročno stvaralačke
dimenzije. Tri više dimenzije čovekove – samosvest, osećanje i vreme – ogledaju
se u fizičkom svetu u tri obične dimenzije.
Iz sledeća dva predavanja
održana na istu temu izvan ovog malog ciklusa, iznećemo ovde samo neke dopune.
7.11.1905.: Beskrajno produženi prostor treba shvatiti kao u
sebi zatvoren, kao površinu neke lopte ili krug, a ne da ima neki završetak. Sva
delovanja u prirodi imaju dva pola – kao pozitivan i negativan – slično
svetlosti, koja se izračuje u jednom pravcu, pa sve više slabi, da bi se onda
kao po beskonačno velikom krugu vraćala nazad kao sve veća tama, te tako imamo
pozitivan i negativan kvalitet. (U knjizi pogrešno stoji da u povratku
svetlosti ona sve jače svetli).
„Iz toga vi dobijate
pojam, da je prostor nešto puno snage. Tada nećemo moći posumnjati, da se u
našem trodimenzionalnom prostoru može naći neka snaga koja deluje iznutra.“
(vidi SS) (str. 92)
Kad se kreće tačka, dobija
se linija; kretanjem linije dobija se površina; kretanjem površine nastaje
trodimenzionalno telo. Ako se trodimenzionalni prostor kreće, dobijamo
rašćenje, razvoj, a time četvorodimenzionalni prostor sa vremenom projektovanim
u njemu kao kretanje:
„Vreme stoji upravno na
tri dimenzije, ono je četvrta, ono raste. Ako vreme učinite u sebi živim,
nastaće osećaj. Ako vreme u sebi umnožavate, pokretaćete ga u sebi samima, onda
imate biće životinje koja oseća, a koje u instinktima ima pet dimenzija.
Čovekovo biće ima uistinu šest dimenzija.“
(str.99)
Ovo se odnosi na fizički
plan.
Kad vreme ide u jednom
pravcu – to je odumiranje prirode, kad u drugom – ponovno oživljavanje. One dve
tačke gde ono prelazi jedno u drugo, to su rođenje i smrt. Budućnost stalno
dolazi nama u susret i tako nastaje nešto novo. Prerađena prošlost određuje
bića.
22.10.1908.: Kao što je tačka granica linije, linija granica
površine, površina tela, tako je i trodimenzionalno telo granica
četvorodimenzionalne tvorevine.
Kad kometa iščezne, ona
prolazi kroz četvorodimenzionalni prostor (vidi MP pod 8). I uopšte, kad se
posmatra nešto što s vremena na vreme iščezava i ponovo se pojavljuje,
opravdano je da se govori i o četvrtoj dimenziji. To je na primer slučaj sa
nekim osećanjem radosti, koji iščezava, pa se posle nekog vremena ponovo
pojavi. Takođe i neka misao, koja iščezne, pa opet izroni.
Neku liniju ograničavaju dve
tačke, kvadrat četiri linije, kocku šest površina, četvorodimenzionalni
tesarakt osam kocki.
***********
Ako nastavimo razmišljanje
na ova izlaganja Rudolfa Štajnera, može se uzeti da su deset tesarakta granice
pete dimenzije. To bi mogli biti na neki način 1. Mesec, 2. Merkur, 3. Venera,
4. Sunce, 5. Mars, 6. Jupiter, 7. Saturn, 8. Uran ili Pramesec, 9. Neptun ili
Prasunce i 10. Pluton ili Prasaturn. (Po Rudolfu Štajneru je sfera Staroga Meseca
dopirala do sadašnjeg Urana, a Starog Sunca do Neptuna – Pluton tad još nije
bio otkriven.). Granice šeste dimenzije bi mogli biti dvanaest zodijačkih
znakova. Ovo treba bliže ispitati.
Ovde treba napomenuti da
je Salvador Dali na slici, koju je nazvao „Crucifixion (Corpus Hipercubus)“
naslikao u nebeskim visinama tesarakt i na njemu kao u naznakama datog raspetog
– svakako eterskog – Hrista, koga sa zemlje gleda njegova Gala. Ta je slika
izrađena mnogo pre objavljivanja ove knjige, pa bi bilo dobro kad bi se saznalo
odakle mu ovo nadahnuće.
**********
Ovde će sada biti izneto
nešto iz, na ovu temu u raznim
prilikama, datih odgovora na postavljena pitanja, a koji su prikupljeni u istoj
ovoj knjizi.
Diseldorf, 21.4.1909.: Prostor je nešto što je stvoreno još
pre rada i delovanja najviših duhovnih hijerarhija, koje kao i ljudi deluju u
našem prostorno ograničenom svetu, a koji je stvorilo najviše Trojstvo. Najviši
duhovni procesi i kod čoveka i kod drugih duhovnih hijerarhija jesu
bezvremenski. Ali, ako bi sva bića stajala na istom razvojnom stupnju, vreme ne
bi ni postojalo. Kroz zajedničko delovanje nižih i viših bića nastaje vreme, a
i u bezvremenskom su mogući razni razvojni stepeni. – „Sve spoljašnje je u
prostoru, sve unutrašnje protiče u vremenu.“ (str.
125)
Bazel, 1.10.1911.: „Elektricitet jeste svetlost u
podmaterijalnom stanju. Tu je svetlost na najteži način zbijena. Svetlosti se
takođe mora pripisati unutrašnjost, ona je u svakoj tački ona sama. Toplota se
može protezati u tri pravca prostora, kod svetlosti mi moramo govoriti i o
jednom četvrtom. Ona je četvorostruko protegnuta; ona ima unutrašnjost kao
četvrto.“ (str. 128)
Minhen, 25.11.1912.: Matematičko špekulisanje na primer o
četvrtoj dimenziji dobija realnu vrednost, ali se mora imati bolja matematika
za primenu u duhovnom istraživanju. Matematičke predstave o beskonačnom imaju
neku korelaciju sa natčulnim svetom, ali se iz njih ne smeju izvlačiti
zaključci. „To matematičko je korisno samo formalno, ali ono nije mogućnost da
se dođe do realnosti; međutim, to matematičko se može uviđati isključivo preko
snaga u samoj duši i ima važnosti za svakog drugog čoveka. To je njoj
zajedničko sa naukom o duhu.“
(str. 131)
Štutgart, 11.3.1920.: Da bi se došlo do živog gledanja
imaginarnog, mora se izići iz oblasti opažajnoga. Za neki matematički slučaj
teško je dati opažajni korelat. Čak i prelaz iz cevastih kostiju u kosti
lobanje (vidi MP pod 7) još uvek je sasvim opažajan. Kod fizičkih posmatranja
za stvarne predstave o odnosima takozvane ponderabilne materije i
neponderabilnoga mora se naći prelaz od pozitivnog ka negativnom.
Spektar nije ispravno
iscrtavati u pravoj liniji u ravni, već tako da i crveno i ljubičasto izlaze u
prostor u raznim pravcima (vidi MP sl.48 i 49). Ta dva pravca treba zamisliti
da se negde sastaju, ali ne da idu po krugu nego spiralno:
„Isto tako ste vi
prinuđeni – kad iz prostornoga u neprostorno prelazite preko simbolizovanja tog
pozitivnog ka negativnome – da iskoračite još i iz onoga, što bi bilo viša
vrsta prostornoga i neprostornoga. – Uzmimo dakle, kao što bi i inače od dve različite vrste
mogao postojati neki zajednički sastav koji sadrži obe, tako bismo mogli sebi
predstaviti, da postoji nešto što je i
prostorno i neprostorno. Uz to se mora tražiti i nešto treće. A ako se zbilja
ide na to fizičko-stvarno u oblasti više stvarnosti, te se fizičko-stvarno
označi pozitivnim znakom, onda se jednostavno mora negativnim znakom označiti
to eteričko, stvarno eteričko, pri čemu se izlazi iz prostornoga, ulazi se
dakle već u duhovno. Ako se želi da ide u astralno, onda se ne izlazi na kraj s
tim prostornim i neprostornim, već se upravo mora ići ka trećem, koje se prema
pozitivnom i negativnom tačno tako odnosi, kao u formalnoj matematici imaginarno prema pozitivnom i negativnom. A
čovek bi čak bio prinuđen, ako iz astralnog prelazi ka pravom entitetu ja, bio
bi prinuđen da naznači jedan pojam, koji bu u odnosu na pojam imaginarnog bio
nadimaginaran.“ (vidi MP pod 2) (str.
150-151)
Osnovni pojam
nadimaginarnih brojeva dobija se sa postavkom, da proizvod ipak može biti
jednak nuli i kad su svi njegovi činioci različiti od nule.
Čovekovo biće predstavlja
ravnotežu između natčulnog i potčulnog, a kao mikrokosmos je sa makrokosmosom u
vezi sa svakom pojedinošću svojeg bića. To se može prikazati krivom linijom,
čiji bi zatvoreni deo dole – kao petlja – predstavljao ono potčulno, a koja bi
se gore razilazila i time predstavljala
ono natčulno. Ovu krivu zatim treba zamisliti kako rotira i time obrazuje
odgovarajuću površinu. Gornjim površinama koje se razilaze prikazano bi bilo
čovekovo nalaženje u makrokosmosu. A donje površine u obliku lukovice njegovo
izdvajanje iz makrokosmosa. Na gornjem delu čovek šalje svoje snage u
makrokosmos, a na donjem on snage makrokosmosa skuplja, da bi uopšte bio neki
određeni lik. Između ta dva jeste tačka, gde se nalazi njegova slobodna volja.
Dornah, 7.4. 1921.: U matematici se obično ne pravi nikakva
razlika u postupku sa tri dimenzije:gore-dole, desno-levo, napred-natrag.
Prostor kakav se kod Euklida predstavlja jeste apstrakcija i ne odgovara čovečjem
iskustvu.
„Čovek postavljen u svetu
opaža svojom sopstvenom delatnošću iskustva upravo samo jednu prostornu dimenziju
i to dimenziju dubine. Ovo opažanje, ovo radom stečeno opažanje dimenzije
dubine preko čoveka počiva na procesu svesti, na koji se vrlo često ne obraća
pažnja. Ali ovo postignuto opažanje ipak je nešto sasvim drugo nego
predstavljanje poravnatoga, predstavljanje protezanja u dve dimenzije. Kad mi u
svet gledamo s naša oba oka, dakle našim totalnim vidom, onda mi nikad ništa ne
znamo o tome, da se do ove dve dimenzije došlo sopstvenom delatnošću, rađenjem
sa dušom. Vi ste takoreći tu kao dve dimenzije. Dok se ona treća dimenzija –
iako se ovo delatno obično nikako ne uzdiže u svest – dok se ona ostvaruje
izvesnim takvim bavljenjem. Mi moramo upravo tek steći to znanje, to znanje o
tome, koliko je duboko u prostoru, koliko je od nas udaljena bilo kakva
tvorevina. Raširenost površine, mi za nju ne radimo, ona nam je data
posmatranjem. Ali pomoću svoja dva oka mi ustvari za sebe stvaramo dimenziju
dubine. Tako da je put i način kako mi doživljavamo dimenziju dubine doduše
strogo na granici svesnog i nesvesnog; no ko je naučio da obraća pažnju na
takve stvari, taj zna da je ta polu nesvesno ili trećinu nesvesno ostvarivana
delatnost procenjivanja dimenzije dubine mnogo više neka delatnost razuma,
uopšte nekoj aktivnoj duševnoj delatnosti slična, nego ono što se samo u ravni
posmatra.
„Ta jedna dimenzija
trodimenzionalnog prostora je dakle za našu predmetnu svest delatno zadobijena.
I mi ne možemo drukčije reći do: Onda kad posmatramo stav uspravnog čoveka,
onda je time dato nešto u odnosu prema dimenziji dubine – napred-natrag – što se
ne može zameniti s nekom drugom dimenzijom. Jer, jednostavno time što čovek u
svetu postoji i na izvestan način radeći doživljuje ovu dimenziju, nije to što
on tu doživljuje zamenljivo sa bilo kojim drugim pravcem. Za pojedinačnog
čoveka ova dimenzija dubine jeste nešto, što se ne može zameniti sa nekom
drugom dimenzijom. I to je apsolutno tako, da shvatanje dvodimenzionalnosti –
dakle gore-dole, desno-levo, naravno i ako je to ispred nas – da je to vezano
za druge delove mozga, pošto se to nalazi u procesu gledanja, dakle u procesu
čulnog posmatranja; u pogledu lokalizacije u mozgu međutim, ostvarivanje treće
dimenzije leži sasvim blizu onih centara, koje treba uzimati u obzir za
razumsku delatnost. I ovde dakle već vidimo, da pri ostvarivanju ove treće
dimenzije čak u pogledu doživljavanja postoji bitna razlika u odnosu na druge
dve dimenzije.
„Ali ako se zatim uspnemo
sve do imaginacije, onda uopšte izlazimo iz onoga što doživljujemo tu u trećoj
dimenziji: Mi ustvari u imaginaciji prelazimo ka dvodimenzionalnom
predstavljanju. A sada mi imamo – svakako isto tako ovlaš naznačeno kao i
postizanje treće dimenzije u predmetnom predstavljanju – takođe i drugo
predstavljanje, predstavljanje levo-desno da još radom steknemo; tako da tu
opet određeni doživljaj postoji u desno-levo. A konačno, ako se uzdignemo do
inspiracije, onda isto to važi za gore-dole.
„Za obično predstavljanje,
koje je vezano za naš nervno-čulni sistem stičemo mi radom treću dimenziju. Ali
ako se mi isključivanjem obične delatnosti nervno-čulnog sistema okrenemo
direktno ritmičkom sistemu – što se u izvesnom pogledu događa pri uspinjanju ka
imaginaciji, što nije baš sasvim tačno rečeno, ali zasad to ne mari – tada mi
imamo doživljaj druge dimenzije. A doživljavanje prve dimenzije imamo mi, kad
se uzdignemo do inspiracije, tojest kad uznapredujemo do trećeg člana čovečje
organizacije.
„Tako se ono što pred
sobom imamo u apstraktnom prostoru pokazuje kao tačno, pošto mi zbilja sve ono
što u matematici ovladavamo iz samih sebe iznosimo. Ono što se u matematici
pokazuje kao trostruki prostor, to je upravo nešto, što mi iz samih sebe imamo.
Ali ako u sebe dole siđemo preko natčulnog predstavljanja, onda se ne pokazuje
apstraktni prostor sa svoje tri jednako važeće dimenzije, nego se pokazuju tri
različite vrednosti za tri različite dimenzije: napred-natrag, desno levo, gore
dole; one se ne mogu jedna sa drugom izmenjivati.“ (str. 197-199)
Iz toga izlazi da ove tri
dimenzije ne smemo predstavljati da su istog intenziteta – kao što se radi u
analitičkoj geometriji. To bi bio neki kruti prostor, koji je apstrakcija.
Realni prostor, onaj koji se iz čoveka uzima, odgovara odnosima čovekovih
veličina – mera. Gore-dole ima veći intenzitet nego levo-desno, koje je veće od
napred-natrag. Formalni izraz za to bi bio elipsoid s tri različite dimenzije,
ali i to je samo neka apstrakcija.
Svetski prostor na sličan
način treba predstaviti, što se vidi i kod Mlečnog puta, koji je sočivast.
Duhovni istraživač ne
traži samo šta je logično, nego šta odgovara stvarnosti. Tako je Ajnštajnova
teorija relativnosti sasvim logička, ali je apstraktna, ne odgovara stvarnosti.
Hag, 12.4.1922.: Iz apstraktnih algebarskih pretpostavki
može se govoriti i o prostoru sa neodređenim brojem dimenzija. Međutim, u
stvarnosti ako prvu dimenziju označimo sa „+a“, drugu sa „+b“, treću sa „+c“,
onda po prirodi moramo četvrtu označiti sa „–c“. Tako da četvrta komad po komad
poništava treću, te preostaju samo dve. Isto tako petu treba označiti sa „–b“,
a šestu sa „–a“, te se njima tako poništavaju i prve dve i dobijamo tačku.
U korenu biljke posebno
deluje sila teže, tu je obična dimenzionalnost prostora. Oblik cveta se ne
može njome objasniti. Tu se kao polazna
tačka koordinanata mora uzeti beskonačni prostor, koji je samo drugi oblik
tačke; beskonačna sfera se mora uzeti kao središte koordinanata, koje od nje
idu ka centru – dakle centripetalno, a ne centrifugalno kao kod obične
prostorne dimenzionalnosti.
„Dobija se dakle i
kvalitativno suprotan sistem koordinantnih osa, čim se dođe u eteričko. Što se
na to ne obraća pažnja, to je nedostatak kod uobičajene teorije o eteru. Tu se
nalazi teškoća definicije etera. On se čas posmatra kao tečan, čas kao gas. U
tome se sastoji ta pogreška, što se polazi od koordinatnog sistema, na koji se
gleda sa središta. Ali čim se dođe u eter, mora se uzeti sfera, te čitav sistem
umesto iznutra ka spolja, konstruisati obrnuto.“ (str. 209)
U obično zamišljanoj
stvarnosti prostor i vreme se prepliću. U običnom predmetnom saznavanju uopšte
nije vreme; ono se meri čisto promenama prostornih veličina. To nije slučaj kad
se pređe na stvarno doživljavanje vremena. Stvarno vremensko doživljavanje
imamo kad uzmemo jedan trenutak svog duševnog života. To je kao neki vremenski
presek, koji je potpuno bez bilo kakvog prostornog preseka. U tom vremenskom
preseku postoji i neka perspektiva: raniji doživljaji su slabijeg intenziteta
od novijih; a to sve ipak deluju u tom preseku. Vreme možemo uzdići do
predstave samo ako se obraćamo svome duševnom životu, a ne kao u fizici
prostorno-saznajnim sredstvima. U duševnom životu nalazimo se mi u vremenskom
telu i njega treba shvatiti kao jedan organizam. U prostornom organizmu su
pojedine oblasti prostorno zavisne jedna od druge: smetnja u varenju može
izazvati sapatništvo u sasvim drugoj oblasti prostornog organizma.
U vremenskom organizmu su
kasnije i ranije na organski način povezani: ako neko u starosti može da
blagosilja, on je u mladosti učio da se moli i tako stekao tu duhovnu snagu.
Ako deci u osnovnoj školi dajemo oštro ocrtane pojmove, to je onda u kasnijem
uzrastu kao da mu ne dopuštamo da mu udovi rastu.
Sa običnim računanjem se
uopšte ne dolazi do vremenskih procesa, ono ne prati same procese. Ako i za
pomračenje Meseca stavimo negativne veličine mi dobijamo više zaostale stvari,
ali se ne krećemo dalje s tim stvarima, nego samo u prostornoj sferi:
„A tako se samo i dobija
ispravan pojam o onome što je pravo fizičko telo čovekovo, ako se može od
vremenskog razdvojiti prostorno. Kod čoveka je to od fundamentalnog značaja,
pošto se inače uopšte ne dolazi ni do kakvog razumevanja, ako se ne zna da kod
njega sve vremensko protiče kao entitet za sebe, a da tim prostornim vlada
vremensko kao nešto dinamično, dok je kod neke mašine vremensko samo funkcija
onoga što deluje prostorno. To je razlika. Kod čoveka je vremensko nešto
realno, dok je kod mehanizma vremensko samo funkcija prostora. To najzad na to
izlazi.“ (str. 217)
Četvrtu dimenziju treba
označiti negativnim znakom, jer prelaženje u četvrtu poništava treću dimenziju.
U imaginativnom svetu se ima posla sa svetom ravni – ako se uopšte može
poslužiti tim geometrijskim izrazom. Tu se ima posla sa svetom vremenske ravni,
koja se ne može svoditi na trodimenzionalan prostor, koja je izvučena iz te tri
dimenzije, koja se nalazi bilo gde i svuda.
U predmetnom svetu čovek
se orijentiše u tri dimenzije. Prva je njegov uspravni stav, druga levo-desno,
treća se ima pri viziranju. U imaginativnom svetu čovek živi u dve dimenzije.
Tu se mora govoriti samo o gore-dole i desno-levo. To se ne može odnositi na
koordinate u prostoru prema Euklidovoj geometriji. Sve inspiracije se kreću u
vertikalnom pravcu, ako se uopšte želi da se lokalizuju. Intuicija je kao
tačka, ali se ni ona ne odnosi na Euklidov koordinantni sistem u prostoru.
Ova izlaganja ćemo
dopuniti predavanjem Rudolfa Štajnera održanim u Dornahu 20.8.1915. „Epizodno
razmatranje o prostoru, vremenu, kretanju“ (4), jer je to u njemu više
objašnjeno nego u odgovorima na pitanja prikupljenim u gore navedenoj knjizi,
gde se takođe govori i o brzini kao nečem imanentnom u stvarima.
Kad uzmemo da se neko telo
kreće ravnomerno po pravoj liniji, naziva se put, koji je ono prešlo u jednoj
sekundi, brzinom. Na slici 19 je pokazano da je u prvoj sekundi prešlo put aa1,
u drugoj a1a2 itd., tako da je za pet sekundi prešlo put aa3. Put se obično
označava sa „s“, brzina u određenom vremenu sa „c“, a vreme sa „t“, te onda
imamo da je s = ct (put je jednak brzina puta vreme).
Iako pojam vremena ima
najveću ulogu u mehanici, o njemu se nema prava predstava. Još u osnovnim
školama se uči o računskim radnjama: sabiranju, oduzimanju, množenju i
deljenju. No kod deljenja se ne obraća pažnja, da tu imamo dve sasvim različite
stvari.
Jednu jabuku možemo
podeliti recimo na deset delova i to napisati:
1 jabuka (stvârno) = 1 jabuke
(stvârno) ili 20 jabuka = 2 jabuke
10 (broj) 10 10
U oba slučaja u brojiocu
imamo nešto stvarno – opipljivo, u imeniocu samo broj, a u količniku opet nešto
stvârno. Ali može se postaviti pitanje: koliko se puta dve jabuke sadrže u 20
jabuka? Onda dobijamo jedan broj:
20 jabuka (stvârno)
= 10 (broj)
2 jabuke (stvârno)
To su dve različite vrste
deljenja. U prvoj se traži, šta se dobija kad se nešto stvarno deli, a u drugoj
koliko puta se nešto stvârno sadrži u nečem takođe stvârnom iste vrste. Tu se
naravno ne može pitati, koliko puta se 2 jabuke sadrže u 20 krušaka.
Iz formule s = ct možemo dobiti: c= s i
t= s . Ovde
i „s“ i „c“ predstavljaju put,
t c
prvo ukupno pređen put, drugo opet pređen u jednoj sekundi. Tako da je ovaj
drugi izraz sličan obliku 20 jabuka
= 10
2 jabuke
Prema tome naše „t“ u
fizičkim razmatranjima ne može biti ništa drugo nego broj. To pokazuje i iznos c= s:t (1 jabuka : 10 = 1
jabuke).
10
Sam broj se naravno ne
može smatrati kao nešto stvârno. I tako nam vreme u fizičkim razmatranjima
jednostavno izmiče iz ruku i svodi se na čisti broj, koji nije ništa stvârno.
(vidi MP pod 9 sa sl. 44).
Prostor jeste nešto stvarno.
Ali, kako se neka stvar kreće kroz prostor, to zavisi od toga koliko brzo se
ona kreće i to je svojstveno njoj u njenoj unutrašnjosti:
„Dakle radi se o brzini
toga što se kreće, ona pripada tom pokretnom kao takvom, jeste unutrašnji
kvalitet tog pokretnog. A kada mi posmatramo svet, ukoliko ga posmatramo u
mehaničkim procesima, onda – ako govorimo o realnostima – onda moramo govoriti
o unutrašnjim brzinama tela ili atoma ili molekula. A čitav taj proces nas
prinuđava, da govorimo o unutrašnjim brzinama kao onome što spada u te stvari,
kao što crvena boja pripada ruži.
„Fundamentalni pojam jeste
dakle brzina; ona je to o čemu se radi. Iz toga sleduje da se mi ne smemo
držati formule koja ovde sadrži „c“ ( c = s ) , te ne smemo verovati da
t
s prostorom i vremenom imamo nešto naročito realno, jer ono što je realno u
stvarima, to je brzina, ne vreme. Vreme je opet tek apstrahovano iz pojma
brzine, pošto stvari imaju različite brzine. Ako pogledamo na različite brzine
i želimo da ih redukujemo na nešto zajedničko, onda dobijamo pojam vremena. On
je jedna apstrakcija i to tako kao što je apstrakcija i pojam vrste „jabuka“, a
realna je samo određena, konkretna jabuka. Ako se mi dakle upuštamo u ono
mehanički realno stvari, onda mi moramo da se upuštamo u brzinu i ne smemo
verovati da pojam vremena možemo staviti u prvi plan. To je ta velika greška,
koja se svuda u fizici čini, što se ne vodi računa o tome, da se mora polaziti
od brzine, koja je unutra u stvarima, koja uz njih spada kao život uz živa
telesa.“ (str. 258)
Ne vreme, nego brzina mora
biti u osnovi mehanike.
Mi od stvari ne možemo
odvojiti brzinu, jer je ona svojstvenost te stvari. Ne možemo govoriti o nekoj
svojstvenosti, koja je izdvojena od stvari.
„Duhovna nauka je s ovog
stanovišta zato tu, da mišljenje čovekovo koje je zapalo u fantastiku, ponovo
vrati u stvarnost, da se ne odvraća od stvarnosti. Vidite, dok se nauci o duhu
prebacuje da je ona fantastička, ona je u istini tu zato, da bi se fantastičke
predstave i pojmovi fizike vratili natrag u stvarnost. A za zdravo mišljenje će
biti izvanredno važno, da se u budućnosti detinjoj duši zaista iznese tako
nešto, kao te dve vrste deljenja, tako da deca ne računaju sa svakojakim
nejasnoćama, nego sa određenim pojmovima. Do predstava i pojmova koji imaju
nekog značaja za stvarnost ne može se doći drukčije, nego da se stvarnosti
upravo stvarno pristupa, to znači, da se sa duhovnom naukom misli, jer se tad
čoveku rađaju realni, ne fantastički pojmovi.“ (str. 262-3)
U fizici se brzina, koja
je neka unutrašnja svojstvenost stvari, razlaže na dve irealne predstave:
prostor i vreme. Brzina je ono prvobitno, a u fizici se ona posmatra kao
funkcija prostora i vremena. Ne sme se fantazirati o nekom beskonačnom prostoru
i neprekidnoj struji vremena, nego treba doći do onoga zbilja realnoga brzine:
„Čitava mehanika, koju smo
mi u mladosti primili kao nešto strahovito sigurno, kao ono najsigurnije što u
nauci postoji prema matematici, ona operiše sa sasvim mutnim pojmovima, jer ona
ne zna kakve je prirode brzina i ne zna da nju kao fundamentalnu
posmatra.“ (str. 263)
Ovde Rudolf Štajner
podseća na još nešto, o čemu je već ranije govorio. Svuda gde mi smatramo da je
materija, tu je neka praznina. Mi mislimo da je tu nešto realno što opažamo, a
to je isto tako kao kad mi mehuriće – dakle nešto prazno – opažamo u mineralnoj
vodi:
„Svud unaokolo je ono
duhovno stvarno i u njemu su svuda rupe;
njih čovek vidi, kao što se i u selterskoj vodi vide samo mehuri koji su
vazduh, voda se ne vidi. A kad ljudi veruju da tu gde ja udarim u sto nešto
postoji, to takođe ne odgovara, jer tu upravo nije ništa. Ja udaram u šupalj
prostor i pošto tu nije ništa, zbog toga ja upravo ne mogu dalje.“ (str.
264)
Ovim Rudolf Štajner
ukazuje na tu veliku iluziju, na maju, koju imamo pri čulnim opažanjima. A kao
potvrdu za to navodi on i zaključke nekih fizičara kad govore o eteru, na
primer Henri Poicaré (1854-1912) ili Max Planck (1858-1947), koji eteru ne
priznaje materijalna svojstva:
„To je stav, koji je
izgovorio jedan od najznačajnijih fizičara današnjice (Plank). To dakle znači,
da eteru – ako treba da on bude neka održiva osnova fizike – da se njemu smeju pripisivati samo spiritualna
svojstva. I iz toga dakle sleduje, da će današnji fizičari biti prinuđeni, da
materiju zamišljaju kao rupe i unaokolo eter, a koji mora da se tako
predstavlja, da on nema nikakvih materijalnih nego samo spiritualnih svojstava.
Dakle: Rupe, opkoljene spiritualnim eterom, to je ono što mora biti postavljeno
kao osnova, da bi se došlo do neke održive fizike. To se danas priprema; to
postoji.“ (str. 266)
Ovo poglavlje bismo
završili sledećim Novalisovim rečima:
„197. Priroda nije ništa, do čista prošlost – Nekadašnja sloboda – stoga sasvim tle povesti.“ (2/777)
„198. U svakom kretanju u prirodi nalazi se osnov za stalni
mobilitet.“ (2/777)
„335. Ništa duhu nije dostupnije, nego to beskonačno –„ (2/387)
***********
2. STVARNOST I
APSTRAKTNOST
Materijalističko shvatanje
sveta, koje pretenduje da se ono jedino
i isključivo drži stvarnosti, opipljive stvarnosti, ono je ustvari čovečanstvo
zavelo da još više zapadne u veliku iluziju, u maju, nego što bi to bilo kad bi
se samo zdravim razumom ocenjivalo ono što čulima opažamo (vidi ON). To
materijalističko shvatanje je naravno rašireno zahvaljujući državno-političkoj
moći, koja i uz pomoć privrede porobljava društveni duhovni život. A
interesantno je videti, kako ono samo sebi strahovito protivreči. Po njemu se
na primer smatra da je matematika tačna, te da je sve tačno što se matematički
izrazi. Pri tom se previđa da je matematika vrlo tačna i logička nauka, ali da
malo šta u njoj može da odgovara stvarnosti – bez obzira što je vrlo poželjno
da se sve stvârno i matematički izrazi. Mi matematički vrlo lako možemo uvideti
da je 2 x 3 = 6 ili da je 2 – 5 = -3, ali da li možemo 2 jabuke pomnožiti sa 3
jabuke ili 5 jabuka oduzeti od 2? Izvesne osnovne matematičke postavke kad se
radi samo sa neimenovanim brojevima – dakle nečim apstraktnim – ne mogu važiti
ako se primenjuju na stvarnost (vidi MP pod 1). Ima li kakvog smisla govoriti o
logaritmu ili o kvadratnom korenu iz 2 jabuke? To brkanje apstraktne logike i
stvarnosti dovelo je i do raznih Ajnštajnovih i tome sličnih teorija, gde se
mašti pušta na volju da se neki sat ili čovek kreće brzinom svetlosti u jednom
pravcu, pa kad se istom brzinom vrati na polaznu tačku, zatiče da je tamo
prošlo više vremena nego što je on ostario. To sve tako lepo i bombasto zvuči,
ali – iako je vrlo logičko – sa stvarnošću nema nikakve veze. Pa i samo
pričanje o brzini svetlosti kao o brzini nekog fizičkog tela nema nikakvog
smisla, jer se ona rasprostire po sasvim drukčijim zakonitostima, a ne kao
recimo neka lopta.
Isto tako je jedna od
omiljenih naučničkih priča, da je srce čovečje slično pumpi. Ako bi neko rekao
da pra-pradeda liči na pra-praunuka, šta bi se o njemu mislilo? Međutim u nauci
se uporedo tvrdi, da je srce od pumpe starije jedno milion i više godina, a
takva priča se redovno servira i još nedorasloj deci, umesto da im eventualno
kažu da je pumpa napravljena po ugledu na srce – što takođe nije tačno, ali je
bar logičnije i bliže stvarnosti. Posebno kada bi neko od naučnika bio
raspoložen da na čovekov krvotok primeni znanja iz hidrodinamike, pa izračunao
snagu tog motora koji proteruje kroz hiljadama kilometara dugačke krvne sudove
i kapilare (to je naučna računica) toliko i toliko viskoznu tečnost, sa takvim
i takvim trenjem o zidove krvnih sudova, savlađujući takve i takve krivine
itd., možda bi se takav naučnik zapitao, kako to taj srčani motor-pumpa može da
ima snagu možda kao cela obrenovačka elektrana ili i više. Međutim, to se već
stotinak godina propoveda po školama u kulturnom svetu, jer školama upravljaju
političari, koji su ili totalne neznalice ili zlonamerni.
Pre nekog vremena je bilo
u novinama, da je za čitav niz naučnih pronalazaka, za koje su dodeljene
Nobelove nagrade, posle izvesnog broja godina utvrđeno da su netačni. To je
vrlo simptomatično kako za nobelovce, tako i za komisije koje dodeljuju te
nagrade. To je politička ustanova, koja se upliće u duhovni život a raspolaže i
znatnim privrednim sredstvima. Zato nije ni čudo što su 32 nobelovca mogla da
napišu onako besmislen i smušen – da ne kažemo zlonameran – apel, koji je
objavljen u zagrebačkom „Vjesniku“ 2.11.1991. Na njega sam ja tada reagovao,
ali moja „Analiza“ nije smela da se objavi – verovatno da se ne bi zamerilo
Rimskoj imperiji odnosno čitavom društvenom sistemu, koji je iz nje proizišao i
koji i dalje vlada, te po nekom ključu i preko tako neke komisije odlučuje šta
je pametno, a šta nije.
Iz tog društvenog sistema
proizilazi i ta užasna destruktivna tendencija, da se deca još od četvrte-pete
godine sistematski odvraćaju od stvarnosti u apstraktnost i da im se
ubacivanjem pogrešnih predstava oduzme mogućnost objektivnog sagledavanja
stvari i pojava u svetu, te da im se ubacivanjem zbrkanih i netačnih pojmova
oduzme mogućnost logičkog rasuđivanja. Sem toga što se kljukaju u najvećoj meri
apstraktnim delom matematike i to još od prvih razreda osnovne škole, zahteva
se od dece već od osme ili devete godine da pišu neke svoje slobodne sastave,
koji nemaju veze sa stvarnošću, već samo sa njihovom maštom, umesto da im se dâ
da tačno opišu ono što se u stvarnosti i dogodilo, te da se time vežbaju da
uočavaju tačno sve pojave. Ali tada bi ta deca postepeno kad odrastu došla do
toga da pojmovi „dobar ministar prosvete“, „dobar ministar za kulturu“ i „dobra
odgovarajuća ministarstva“ isto toliko imaju smisla kao „drveno gvožđe“,
„troćoškasti kvadrat“ ili „reš pečeno pivo“. Dokle god se iz političko-pravne oblasti
potpomognute privrednom, odnosno u nakaznosti ojačane privrednom deluje na
duhovnu – na školstvo, religiju, nauku i umetnost, takozvani „najcivilizovaniji
deo čovečanstva“ može da ide samo u sve veću i veću propast. Ko se protiv toga
ne bori, taj se ustvari bori za propast kulture i pomaže, da taj kulturni deo
čovečanstva zapadne u totalno divljaštvo, a u koje je već u najvećoj meri
zagazio, da zapadne i u životinjstvo i ispod životinjstva.
To su samo mali primeri,
kako apstraktno postavljene ideje kad se nametnu društvenom životu postaju
takođe stvarnost. Čitave generacije dece se na ovakav način sistematski
upropašćuju i kad odrastu – mogu da postanu i nobelovci na osnovu svojih
pogrešnih naučnih rezultata. To je prešlo u stvarnost i tako vaspitani i
obrazovani ljudi unose čitav niz neispravnih impulsa u svet, na žalost ne samo
preko pogrešne nauke, nego i preko pogrešnih političko-pravnih i pogrešnih
privrednih postavki.
Ta porobljena duhovna
oblast povukla je za sobom raspad i pravne i privredne, jer one mogu cvetati
samo uz slobodni duhovni život. U takozvanim velikim i slobodnim parlamentarnim
demokratijama može se na primer izvršiti i državni udar, a do to ostane skoro
nezapaženo: predsednici republika protivustavno bez saglasnosti parlamenta i
senata objavljuju ratove, a ustavni sudovi ćute, te oni vladaju i dalje. Donose
se vrlo pametni i logički zakoni i uredbe, ali pošto se nema uvid u stvarnost,
oni ostaju samo kao bajke, o kojima onda ljudi sanjare i naravno drugi je kriv
što se to ne ostvaruje. Iako je još pre dvesta godina, dakle pedesetak godina
posle Monteskijeove smrti (Charles de Secondat Montesquieu, 1689-1755) na
primeru Fušea (Joseph Fouché, 1759-1820) – ministra policije pod svim režimima
– dokazano da ko ima izvršnu vlast, ima u svojim rukama i zakonodavnu i sudsku,
i danas se još i kod naših političara to propoveda kao posebno svetla ideja i
na tome prave stranački programi. Iako je još pre stopedeset godina utvrđeno da
načelo slobodne trgovine – ponude i potražnje, koje je propovedao Smit (Adam
Smith, 1723-1790) vrlo lako i redovno prelazi u monopole, koncerne i kartele,
te se time ne obaraju cene nego dižu, ta doktrina se i danas propoveda kao
naročito duboka i mudra. A čovek, koji iole posmatra život, vrlo lako može da
vidi kako se na pijaci trideset ili pedeset piljara lako dogovore – ili bar
moraju da pristanu – po kojim će cenama prodavati paprike ili krompir. Ili kad
se umnoži broj frizerskih radnji, cene njihovih usluga rastu, jer svi žele da
im ostane isti standard i kad vrše manji broj usluga. Ili da nema carinika,
koji kad mu se kaže: „Ako se sutra između 11 i 12 sati prošetaš na levo,
dobićeš 10.000 dolara; a ako kreneš na desno, biće ubijena tvoja ćerka!“ – nema
carinika, koji bi prihvatio smrt svoga deteta. Takve ljude ne možemo
proglašavati podmitljivim. Oni su žrtve naopakog društvenog uređenja. A onda to
po istom sistemu ide sve dalje i dalje...
Ta apstraktnost ubacuje se
onda i u religiozni život. Naravno pod uticajem rimske imperije, koja je
usisala hrišćanstvo i upotrebljava ga za svoje političke ciljeve odnosno
uspostavljanje svetske vladavine preko određenih podzemnih krugova, u kojima su
pojedinci možda toga svesni, ali većina ne. Zbog toga se onda nastojalo, da
„obični, prosti i neuki“ ljudi ne čitaju sami Sveto pismo, nego da im ga samo
njihovi duhovni oci tumače – naravno kako njima godi i odgovara za vladanje
ljudima. Vladati drugim to je izrazito nemoralan čin i direktna borba protiv
Hrista, koji „nas je oslobodio za slobodu“ (Gal. 5.1). Hristos upućuje da
ljubimo jedan drugoga, a ne da jedni drugima manipulišemo:
„Sve dakle što želite da
vama čine ljudi, činite i vi tako njima; jer je to zakon i proroci.“ (Mt. 7.
12)
Ima li koga da želi da ga
lažu i da se njim manipuliše i vlada?
Još sedamdesetih godina
dvadesetog veka mogao se u našoj publicistici zapaziti nov izraz
„judeo-hrišćanstvo“. U međuvremenu se pojavio i „hrislam“. Na televiziji se
tako davno moglo čuti sa vrlo mudre i ugledne strane da su judejstvo,
hrišćanstvo i islam jedno te isto, jer se tu svuda veruje u samo jednoga i
istog Boga, a sve ostale religije su mnogobožačke. Iako se u svetim spisima sve
ove tri religije pominju i poimence navode razni bogovi (neki put da bi se
ukazalo da njima ne treba služiti, jer nisu oni pravi), to vrlo učeni hrišćani
javno negiraju, računajući na neznanje velike većine ljudi i autoritet koji
nameću crkve. Da ovo ne bi bilo bez ikakve ilustracije i dokaza, ovde ćemo
navesti samo jedno, a ko hoće neka pročita cele te spise:
„Odgovori im Isus: zar ne
stoji napisano u vašem zakonu:‚Ja rekoh: bogovi ste‛?“ (Jn. 10.34)
To se odnosi na sve ljude.
Dakle i svi ljudi su bogovi, pod čim se podrazumevaju duhovna bića, od kojih
neka – kao ljudi – prolaze kroz rođenje i smrt, a neka ne. Ako Dionisije
Areopagit navodi imena raznih duhovnih hijerarhija, to se vrlo lepo može
poklopiti sa starom grčkom – kako se to danas kaže – mitologijom, ustvari
religijom. Slične paralele se mogu naći i u drugim religijama – hinduizmu,
budizmu i dr. Prema tome, ovakva tvrdnja o jednom jedinom Bogu je besmislica, a
takođe i to da su te tri religije jedine ispravne i jedno te isto. Tako nastaje
i još jedan lep pojam odnosno reč „judeohrislam“. To je isto kao kad bi se
reklo: Ispravno je služiti samo loncima, šerpenjama i tiganjima, jer se u njima
priprema hrana, a odbaciti onih stotinak komada posuđa, koji se sadrže u
servisu za ručavanje.
To bi bilo smešno, kad se
u tome ne bi sadržavala i velika politička mahinacija, kojom se napada čitavo
čovečanstvo za račun patološke težnje izvesnih krugova da zavladaju celim
svetom. Na osnovu te političke ujdurme kroji se i svetska politika. To su teze,
koje u novije vreme zastupaju razni Hantingtoni, Bžežinjiski i tome slični
(vidi ON pod 6). To su i čerčilovske i moneovske ideje, a to su i vilsonijade,
koje se i danas još podgrevaju. To je najdirektnija borba protiv Hristovog
impulsa. Jer, sa klanjanjem samo jednom bogu nastoje određeni krugovi da ljudi
nikako ne dođu do poimanja viših božanskih bića, nego najviše samo do onog
boga, koji je ustvari duh svoga naroda. Da se dođe dakle samo do arhanđela –
naravno i to ne svesno, a ne i do viših hierarhija – od arhaja pa sve do
serafima, a pogotovu ne do Hrista i Svete Trojice. Pri tome se vrlo vešto na
mesto Boga Tvorca stavljaju određeni arhanđeli i onda narodi mogu da se dovedu
u sukob: „Bog je sa nama“, „Bože, čuvaj kralja (ili kraljicu)“, „Bože blagoslovi
Ameriku“ itd. Tako se u ime Boga ubija i neki bog onda pobedi u jednoj borbi
neki u drugoj, ne dolazi se do Hrista, koji je prošao kroz smrt radi izbavljenja
celog čovečanstva, ne pojedinih naroda i grupa – on ostaje maskiran.
Iz ovoga se vidi, da ljudi
koji zastupaju takva shvatanja služe ustvari nekog boga koji je protivan
Hristu. I takvog boga oni maskiraju sa propovedanjem da postoji samo jedan bog,
jer time se sugestivno nameće, da je
dobro sve što se događa, jer – ko će se usuditi da pomisli da taj jedan jedini
bog nije dobar? Prema tome: „Predajte se apatično našim smicalicama, jer to taj
jedini Bog hoće!“ Naravno da njihov bog nije neki arhanđeo, neki redovno
razvijen arhanđeo, već neki bog koji je u opoziciji prema Hristu.
Sem toga, time što se
skriva da su i ljudi bogovi, osnažuje se sugestivna propaganda vladajućih
krugova „najcivilizovanijeg dela čovečanstva“ da su ljudi po prirodi zli, a ne
dobri. Time oni sami sebe lažu, da su oni sami i samo oni dobri, da imaju sve
moguće vrline, te time što su drugi zli daju sebi moralno opravdanje za svoju nemoralnu
vladavinu nad njima. Kad neko želi da ima opasnog, zlog psa, on ga onda još kao
štene vezuje, daje mu hranu kad šeni, tuče ga kad ne sluša, a pogladi kad mu se
pokorava i pujda ga da kidiše na svakog došljaka. Tako se od po prirodi dobrog
i umiljatog psa pravi zao pas. To isto ti vladajući krugovi rade i sa ljudima:
uskraćuju im duhovnu slobodu, izgladnjuju ih prisvajanjem prirodnih dobara i
terorišu svojim sumanutim ćefovima i tumačenjima ljudskih prava, pa kad su ih
tako učinili zlima, onda imaju opravdanje što ih drže na lancu i tuku korbačem.
Dokaz za sve ovo je to,
što se još poviše godina pre razbijanja Jugoslavije u raznim tajnim krugovima, a onda i javno sa
raznim kartama i nezvaničnim „slučajnim maštovitim“ spisima propovedalo načelo
da treba izvršiti drastični rez na istok i zapad i to posebno preko Balkana,
jer „balkanizacija“ ugrožava čitavo čovečanstvo i jer su tu sukobljene razne
kulture (kod nas vizantijska i austrijska i turska, možda i ruska itd.). O
pokvarenosti i gluposti ovde nećemo govoriti, pošto to nije tema ovog
poglavlja. Ali, propovednici ove svetle ideje kao da nisu znali da su se Turci
već naselili do Severnog mora i da se rezom po Jugoslaviji i Čehoslovačkoj tu u
tom pogledu ništa ne menja. To je delić jedne apstraktnosti, koja se ovde
upliće. Treba li ovde pomenuti naseljavanje Arapa, Kineza, Vijetnamaca, Kurda i
drugih po Zapadnoj Evropi i integrisanje crnaca i hispanosa u SAD? Prema tome,
u pitanju je nešto drugo.
Već jedno dve hiljade
godina i više je stara rimska izreka: „Divide et impera!“ – „Zavadi pa vladaj!“
Onaj ko hoće da vlada mora da insistira na razlikama između ljudi – verskim,
krvnim i narodnosnim, rasnim, socijalnim i političkim. Može se sve to i
pomešati, ali je za uspešnu vladavinu vrlo važno da se sa istog mesta krišom
upravlja obema ili većim brojem različitih, po mogućstvu zavadjenih strana.
Tako se sukobi preko svojih svesnih ili nesvesnih agenata sistematski izazivaju
i održavaju. Da ne bismo ostali u
apstraktnom, navešćemo ovde samo jedan veliki sukob koji je organizovan u 20.
veku. Rusima je nametnut komunizam, a Nemcima iz istih krugova nacional-socijalizam
i tako su oni jedni druge uništili. O uzgrednim žrtvama Srba, Cigana, Jevreja i
Poljaka ovde nećemo govoriti. U ovoj podeli sprovedena je jedna viša logika. Po
nekom prirodnom razvoju stvari – čak i prema istorijskom materijalizmu –
komunizam bi više pasovao Nemcima, a nacional-socijalizam Rusima, jer su Nemci
bili više industrijski razvijeni, a Rusima je bilo potrebno da se nacionalno, u
njihovoj naciji socijalizuju, da se oslobode od onog seoskog kmetstva odnosno
poluropstva i feudalizma. Ali po jednoj višoj logici, da bi se ti narodi što
bolje uništili i što više se mučili i stradali, nametnute su im suprotne
ideologije. Time su ustvari nosioci tih obeju revolucija sa većim fanatizmom i
surovije morali da sprovode svoje ideje, koje nisu odgovarale tim sredinama, pa
su zbog toga morali biti budniji i to im je davalo veću moć, a s druge strane
su bili više zavisni od stranih sila koje su ih postavile i podržavale. To je
viša logika, logika zla.
Slično je i sa
insistiranjem na podeli bogati – siromašni. Tu se siromašnima automatski
usađuje zavist, a bogatima strah i to su vrlo moćne sile za manipulisanje
ljudima, a koje se vrlo lako podgrevaju. Zbog toga se na tim razlikama
sistematski insistira, kako u okviru samih pojedinih država ili regiona, tako i
između pojedinih većih oblasti i prostora. Zbog toga su izmišljeni i pojmovi
„Evroamerika“ i „Evroazija“. Prva oblast, gde žive pretežno oni koji su
odbacili duh, na dar je dobila bogatstvo
i strah, druga bedu i zavist (vidi ON I/3). Za sprovođenje te ideje
nameće se sa velikom silinom privatizacija i u Evroamerici i u Evroaziji, jer
ako privatnik ne sluša, on lako bankrotira ili biva ubijen, što je sa
društvenim preduzećima teže. To ne znači da se kroz neku godinu ne proglasi
obrnuta tendencija, ako se privatnici osile. Treba stalno da žive u strahu.
Pošto određeni krugovi
znaju da evroamerički „judeohrišćani“ – čak kad bi u svoje redove uvukli i one
hrišćane koji bar teoretski nisu odbacili Svetog Duha – da čak i onda ne bi
imali dovoljan broj, da bi se mogli suprotstaviti drugim „kulturama“, oni zato
nastoje da stvore i „hrislam“ ili „judeohrislam“, te da i islamske narode
privuku na svoju stranu. Da bi se to ostvarilo, potrebno je i nešto više od
biča i šargarepe, potreban je fanatizam. Šema je vrlo prosta, ali se toga treba
setiti: agresivno napadaj sve islamske zemlje i u njima istovremeno ustoliči
svoje agente, koji će se protiv te agresije boriti; tako će se ti narodi i
fanatizovati i mobilisati da u datim momentima urade ono što se od njih bude
tražilo. To se već decenijama sprovodi, a i najnoviji događaji – kao „rat
protiv terorizma“ – mogu se time objasniti, jedino tako.
Slična šema je već i
decenijama trajala takođe sa takozvanim sukobom dve supersile. U tom prividnom
sukobu držani su u šahu i Evropa i žuta rasa. Jedino sa tom šemom bilo je
moguće da se u Kinu i Indokinu uvede komunizam, kako bi se ti narodi zaustavili
u razvoju.; a s druge strane da se evropske države dovedu u vazalni položaj, te
daju svoje plaćene vojske na svaki zahtev cara.
Naravno da to nije tako
prosto, jer postoje i druge sile, koje se služe drukčijim tehnikama i mogu da
donesu razna iznenađenja. Sem toga, u koncepciji svetske trgovine ili privrede,
potrebno je imati bar dve oblasti koje bi na neki način imale različite
strukture – inače nikakav protok ne bi bio moguć i sve bi zamrlo. Tako da i u
onoj tendenciji „svetska privreda pod vođstvom SAD“ – da ne bi ostala
apstraktna i da bi postala stvarnost – mora da postoje bar dve ili tri oblasti
sa različitim strukturama i nastrojenjem. One bi prema tome planu trgovale po
načelu „kontrolisane slobode u privredi“ (vidi ON pod 2), jer bi se i na te
druge oblasti uticalo sa istoga mesta. To bi mogao da bude recimo i centralni
deo Evroazije, koji bi pod tobožnjom kontrolom Rusa liferovao naftu i gas
Evroamerici. Naravno da će tu morati na neki način da se uključi i Daleki
Istok. To će se tek videti, ali je tendencija da se on navede da se on hrani
pirinčem iz Amerike, a da isporučuje industrijsku i zanatsku robu, kod koje je
potrebno ulagati više ljudskoga rada.
Trgovina i treba da bude
svetska, a ona to već i sada jeste. Međutim, i sve stvari koje su u snovi dobre
mogu biti zloupotrebljene i izopačene. Da bi se to uvidelo, navešćemo ovde ovaj
Novalisov stav:
„1059. O merkantilnom
duhu.
Duh trgovine jeste duh
sveta. On je upravo izvanredan duh. On stavlja sve u
pokret i povezuje sve. On budi zemlje i gradove – nacije i umetnička dela. On
je duh kulture – usavršavanje ljudskog roda. On je istorijski duh trgovine –
koji se ropski prema datim potrebama – prema prilikama vremena i mesta upravlja
– jeste samo kopile onog pravog, stvaralačkog duha trgovine“.
(2/706)
Prema tome, imamo dva
različita duha trgovine. Jedan oplemenjuje i usavršava ceo ljudski rod, jer se
u njemu svi ljudi među sobom osećaju i jedni na druge gledaju kao na braću; u
njemu nema podvala i prevare, u njemu vlada uzajamno razumevanje, maksimalni
moral, poverenje, poštenje i ljubav. Drugi je ćiftinski, gramziv i zasnovan na
prevari; u njemu se maksimalno i na lukav način iskorišćava beda i nevolja
svoga bližnjeg; gladnome se po najvećoj mogućoj ceni prodaje hrana, bolnome po
maksimalnoj ceni nude lekovi, podvaljuje se u deklarisanju kvaliteta robe,
prinudno se prodaju droge i oružje, uzima reket, vrše finansijske mahinacije,
oružjem i mitom dobijaju koncesije i uništava konkurencija itd., itd. Tročlanim
društvenim uređenjem, koje bi se uvelo makar i u nekoj manjoj oblasti, vrlo
mnogo bi se pomoglo da onaj prvi, onaj pravi, izvanredni duh trgovine,
duh sveta postepeno pobedi.
U apstraktnosti mogu
zamišljati vodeći krugovi Zapada da će pokoriti i Istok, u apstraktnosti mogu
zamišljati i vodeći krugovi Istoka da će pobediti Zapad – da uzmemo ovde podelu
samo na te dve strane, a i neka treća bi samo u apstraktnosti mogla zamišljati
da će zavladati celim svetom. U stvarnosti mogu iz tih težnji nastajati sve
gori i gori sukobi. Tehnike – okultne i neokultne – kojima jedna ili druga ili
treća i četvrta strana raspolažu, nisu takve da bi mogle odneti pobedu u svim
oblastima društvenog života; neke su orijentisane više na privredu, neke na
političko-pravnu, a neke na duhovnu oblast i u njima imaju posebnu snagu. Pri
tom pobeda u jednoj oblasti bez pobede i u drugim dvema ustvari i nije nikakva
pobeda, već izazivanje još veće protivakcije i udara na drugim područjima, gde
ona druga strana ima veću moć. I to takvog protivudara da će retko ko na onoj
prvoj prvobitno pobedničkoj strani uopšte i shvatiti šta ga to pogađa i kako ga
pogađa. Ko ima ključ za takvo zapažanje, taj to može i sad, bar delimično, da
uočava (vidi ON pod 5).
Da ne bismo ostali u
apstraktnosti, navešćemo ovde samo nekoliko slučajeva. Papa sv. Lav I Veliki
(440-461) odvratio je Atilu (umro 453.) od upada u Rim samom svojom pojavom
pred njim – kako je to i Rafael naslikao u Vatikanu. Za Bajazita I (1347-1403,
turski sultan od 1389) možda je bilo iznenađenje očeva pogibija na Kosovu, ali
svakako nije očekivao da će ga Tamerlan (1336-1405 osnivač drugog mongolska
carstva) kod Angore 1402, zatvoriti u kavez; manje je već bio iznenađen, kad je
ovaj posle te velike pobede odustao od osvajanja silnog Turskog carstva, a još
manje su to sve izgleda bila iznenađenja Stefana Lazarevića, koga Tamerlan
pušta da sa svojom vojskom ide slobodno kud hoće, te onda postaje despot.
Veliko iznenađenje je bilo i kad je Napoleon posle svoje velike pobede kod
Borodina u paničnom strahu bežao iz Rusije. Za neke je bilo iznenađenje što je
Francuska u drugom svetskom ratu pala kao zrela kruška, ali i ne za one tajne
krugove, koji se nisu ustručavali da javno u parlamentu deset godina ne
dozvoljavaju da se Mažinovljeva linija, neosvojiva odbrambena linija izgradi i
prema Belgiji – tako su Nemci i Rusi više mogli da se uzajamno uništavaju.
Iznenađenje je bilo i kad su Japanci 1945. odjednom kapitulirali, iako su tada
imali vlast nad svim onim što se nalazi do Singapura. Iznenađenje u novije
vreme je bilo i panično bekstvo i odustajanje od prve okupacije Haitija
najmoćnije supersile, a posle toga i definitivno panično bekstvo američke
vojske iz Somalije. Neka od ovih iznenađenja mogu se objasniti ovakvim ili
onakvim spoljašnjim sredstvima, a neka
samo okultnim.
Normalno bi bilo
pretpostaviti, da su svi vodeći krugovi svesni i svojih snaga i svojih
slabosti. Stoga bi bilo normalno pretpostaviti, da će oni shvatiti da je i u
njihovom interesu, da se između njih stvori neka tampon zona, neka oblast u
kojoj bi se organizovalo tročlano društveno uređenje. Ako bi tampon zona bila
zasnovana na dosadašnjim načelima jednodelne države, tu se nikada ne bi moglo
biti sigurnim, da tu centralnu vlast ne dograbi neka od sukobljenih strana i
celu tu tampon zonu jednim potezom prebaci u svoju sferu. Međutim, u tročlanom
društvenom uređenju, gde su duhovna oblast, političko-pravna i privredna
potpuno nezavisne i samo na sasvim ravnopravnoj bazi koordiniraju, tu je vlast
razvlašćena i neki državni udar se ne može tako lako izvesti niti se takva zona
može upotrebiti za bilo kakve jednostrane akcije. U njoj bi uvek postojala neka
ravnoteža i u duhovnom i u političko-pravnom i u privrednom životu, koja bi
proizilazila iz osnova, na kojima one deluju: na slobodi, na jednakosti odnosno
na bratstvu.
Ako ima iole pameti, koja
bi došla do izražaja i preovladala u takvim tajnim, okultnim krugovima, a
nemoguće je pretpostavljati da u njime nema i sasvim, baš sasvim uviđavnih,
dobronamernih i čestitih ljudi, oni bi se morali s tim složiti i na sebi
svojstven način – recimo nekim „nemuštim jezikom“ – sporazumeti, da se otpočne
sa ostvarivanjem neke takve tampon zone, koja bi istovremeno bila ne samo zona
razdvajanja nego i zona spajanja čitavog čovečanstva. Za takav početak bi ovi
naši predeli bili po svojoj prilici najpodesniji. Oni se u tom smislu na neki
način već i poodavno pripremaju – u šta se ovde nećemo upuštati. Naravno da se
radi toga oni koji su ovde najbolji, najpametniji, naj... i naj..., te zbog
toga smatraju da treba da vladaju – oni se radi toga moraju odreći svoje vlasti
i samo na ravnopravnoj bazi sa svima drugima upotrebljavati svoje lične – ne
grupne – sposobnosti na spas čovečanstva. Takođe i na svoj spas, da osveste u
sebi sopstveno čoveštvo, te da se izbave od grupnosti u koju su zapali, od
grupnosti koja se kroz njih izražava, da zbace njen jaram i da stanu na
sopstvene noge, da budu ljudi – da se svaki osvesti kao čovek. Ako to ne urade
– teško njima! „A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije
spremio ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao,
a učinio ono što zaslužuje batine, biće malo bijen. Od svakog – kome je mnogo
dano – tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno – od njega će se više
zahtevati.“ (Lk.12.47-48). Ako to ne urade, moraće da za sebe posle smrti
pripremaju tešku karmu, i da je ižive.
Naravno da ima ljudi,
kojima nije važno da li će i njima i svima drugima oko njih biti bolje, već im
je važno samo da ima pored njih ljudi, kojima je gore nego njima. Za neke je
veća radost, ako na kopnu u sigurnosti stoje – makar izloženi kiši i oluji, ali
da pri tom gledaju druge kako se u morskim talasima bore za goli život i da ne
budu razbijeni o stenje, nego li da i oni i ti brodolomnici zajedno sede
zaštićeni u nekoj kući i zajednički dele neki obilan obed – da malo prerađenu
upotrebimo Virgilijevu sliku. U tročlanom društvenom uređenju bi svaki čovek
bez razlike mogao da razvija svoju individualnost i time bude postavljen na
sopstvene noge, a ne da za svoj bolji status zahvaljuje tome, što je pripadnik
neke grupe. U tročlanom društvenom uređenju našao bi se impuls za stvaranje
nečega ogromnog, za stvaranje nove kulture, koja bi čovečanstvo izvukla iz
sadašnjeg pljaskanja i davljenja u žabokrečini, gde do izražaja dolaze samo
najnegativnije snage u čoveku, najniži – životinjski instinkti. Gde se duh
mehanizuje, duša vegetabilizuje, a telo animalizuje. Po prolasku kroz dveri
smrti svi ćemo imati savršeno jasnu procenu o tome, šta smo uradili i šta nismo
uradili. Ukoliko je ko imao veću vlast, utoliko će više njegova duša osetiti
patnje i bolove onih malih, koje su ovi pretrpeli zbog njihovog činjenja ili
nečinjenja. A „Teško svetu od sablazni; jer moraju sablazni doći, ali teško
čoveku čijim posredstvom sablazan dolazi.“ (Mt.18.7).
Ako se prilikom pravljenja
neke mašine ili kuće čovek ne pridržava stvarnosti, nego u to unosi neke svoje
apstraktnosti, to će se vrlo brzo uvideti – ta mašina neće raditi ili će se
kuća srušiti. Ako se međutim u društveni život unose apstraktnosti, one tu
postaju stvarnost i njihove pogrešnosti se često mogu videti tek posle mnogo i
mnogo godina i mnogo i mnogo ljudskih patnji, s tim što ih često – kako je gore
navedeno – mnogi ljudi i ne uviđaju ili i neće da uviđaju. Ne može se na primer
sumnjati u to, da su mnogi ljudi marksističke doktrine primili kao tačne i
ispravne. Tek kad su te apstrakcije unete u život i postale stvarnost, počelo
je da se uviđa da je to razorno za društvo, pa i to masa ljudi dugo nije htela
da prizna – sami su sebe zavaravali da je to u načelu dobro, ali da je neko
drugi ili nešto drugo krivo što to ne uspeva na radost i blagodat ljudi koji su
u to upleteni. Vilsonovo Društvo naroda nije sprečilo da posle dvadeset godina
nastane užasan pokolj. Sadašnje Ujedinjene nacije zasnovane na specijalnom
pravu jakih ili jačih, pravu samo velikih pobednica u Drugom svetskom ratu da
ne dozvole primenu onoga što i ogromna većina izglasa, pravu veta – one nisu
sprečile bezbroj ratova koji su doneli milione i milione mrtvih, niti su
smanjile nego samo povećale razlike između siromašnih i bogatih, koji uz
njihovu pomoć sada samo još više osiromašene zemlje eksploatišu. Kad se na to
ukazuje, to je naravno jeres, jer i tu je kao u marksizmu neko drugi ili nešto
drugo krivo, a ne sama apstraktna ideja, koju neki krugovi uporno sprovode. I u
tome je učestvovalo dosta ljudi koji su iskreno verovali u tu apstraktnost da
će jaki, samo zato što su jaki i pobednici biti i pošteni i raditi u interesu
slabih. Ali i jagnje vuku muti vodu, kad je iz potoka pije nizvodno!
Takve apstraktnosti dolaze
do izražaja i u daleko manjim potezima, ali kojih ima strahovito mnogo, te nisu
za zanemarivanje, jer predstavljaju svakodnevni život. Tu spadaju ne samo razni
zakoni, uredbe i propisi, nego i stvari iz porodičnih i prijateljskih odnosa.
Neko smatra na primer da će se drugi u određenoj situaciji ponašati slično
njemu, a ovaj učini nešto sasvim drugo. Neki roditelj recimo smatra da sin
treba da mu postane to i to i da se oženi tad i tad sa takvom i takvom
devojkom, a on uradi nešto sasvim drugo. Ili pođe neko da nešto kupi, a u
radnji uspostavi da nema para. Smatra da se supa ohladila, jer je skuvana pre
dosta vremena, a ona je vrela, jer ju je neko podgrejao – pa se opeče. Takvih
apstraktnosti ima bezbroj, neke se lakše uvide i koriguju – neke teže, neke se
lakše prebole – neke teže. Kolike bi li se veće ili manje nevolje izbegle, kad
bi se ljudi navikavali još u školama da uočavaju stvarnost, a ne da plivaju u
apstraktnostima svoje uobrazilje, za koje zamišljaju da su stvarnost? Rudolf
Štajner daje iscrpna uputstva i za to, kako da se deca uvode u stvarnost, da
što tačnije zapažaju i uočavaju pojave u svetu stvarnosti. Tako tek možemo
imati i pravu nauku o prirodi, nauku zasnovanu na tačnom posmatranju fenomena,
pa onda tek njihovo opisivanje, sistematizovanje, traženje nekih
zakonomernosti, pri čemu treba imati u vidu da nije sve u prirodi
uzrok-posledica, nego da postoji i sloboda. A, po Novalisu:
„1081. Sloboda jeste neka materija, čiji pojedinačni fenomeni, jesu
individue.“
(2/709)
Nauka o duhu nije zato tu
da bi se preko nje propovedao ovakav ili onakav moral, nego da se tačno iznose
činjenice, a svaki čovek iz svoje slobode kao individua neka sam odabere šta će
činiti. „Moći ćeš da se izrodiš u niže oblike, kao što su životinjski; moći
ćeš, prema sudu sopstvene duše, da se ponovo rodiš u višim, kao što su
božanski.“ To nije apstraktna fraza. Kod mnogih ljudi se može uočiti da im je
skoro ideal da žive kao životinje: da ih drugi hrani, mazi i timari, a da oni
samo uživaju ili eventualno i predu; da ne upotrebljavaju svoje ruke, nego
drugi da radi za njih.
Da ne bi došli do nekih
nerazumevanja u pogledu stava koji se ovde zauzima i da se ne bi smatralo da se
ovim napadaju i osuđuju neki ljudi ili grupe ljudi, ovde ćemo izneti nešto iz
predavanja Rudolfa Štajnera održanog 10.9.1915. u Dornahu i izdatog u već
pomenutoj knjizi (4). Nadovezujući se na razne vrste saznavanja prirode i da se
za inspiraciju treba moći saživeti na primer sa životom biljke, kao sa nekim
svojim životnim procesom, Rudolf Štajner
kaže:
„Ali je onda ovaj način
imanja interesovanja nužno povezan s postepenim uspinjanjem do takvog
prosuđivanja ljudi, kakvo je postepeno bilo geteovsko prosuđivanje ljudi, koje
smo mi naznačili. Gete je svojim nastojanjem (oko živih misli) učio da
razlikuje čovekove radnje od čovečijeg suštastva. A to je nešto izvanredno,
izvanredno važno! Ono što mi činimo ili smo učinili, to pripada objektivnom
svetu, jeste u delo postavljena karma; ono što smo mi kao ličnost, to je
neprekidno postajanje. I sud, koji mi izričemo o bilo čemu što je neki čovek
učinio, mora u osnovi uzevši stajati na sasvim drugom listu, nego sud koji mi
izričemo o vrednosti ili bezvrednosti neke ljudske ličnosti. Ako želimo da se
približimo višim svetovima, mi moramo naučiti da prema ljudskoj ličnosti možemo
tako objektivno da stojimo, kao što objektivno stojimo prema nekoj biljci ili
kamenu. Mi moramo naučiti da možemo da imamo udela takođe i u ličnosti onih
ljudi, koji su izvršili čine, koje mi možda u najeminentnijem smislu moramo
osuditi. Upravo ovo razdvajanje čoveka od njegovih čina, razdvajanje čoveka i
od njegove karme, ono se mora moći
izvršiti, ako čovek hoće da bude u stanju da stekne ispravan odnos prema višim
svetovima.“ (str. 72-73)
Na suprot tome,
materijalističko mišljenje danas ima tendenciju da pri suđenju o njegovim
delima sve više uvuče čovekovu ličnost. Tu se već u spoljašnjem sudstvu sve
više obraća pažnja na čitavu čovečju prirodu i da li je njegova duša manje ili
više vredna. U pomoć se uzimaju sad ne samo lekari nego i psiholozi. Silom se
traži da se sudi o biću čovekovom, umesto o činima, koji se samo i jedino tiču
spoljašnjeg života.
„Ono što čovek čini odnosi
se na dve oblasti: prvo njegovu karmu. To se već po sebi poravnava preko svoje
uzročnosti, to se ništa ne tiče drugih ljudi. Sam Hristos nije osudio greh
preljubnice, nego ga je upisao u zemaljsko tle, pošto će se on iživeti u toku
karme. Kao drugo, tiče se čovečji čin ljudskog zajedničkog života, te samo sa
ovog stanovišta treba čovečje delo prosuđivati. O čoveku kao takvom suditi, to
ne spada u spoljašnji društveni poredak.“
Nauka o duhu će se
postepeno od suđenja uzvinuti do razumevanja, nastojaće da se pomogne, a ne
sudi. Ako se u istini, a ne u laži želi da pomogne, to se većinom neće
priznavati – naročito od strane onoga kome treba pomoći:
„Onaj kome treba pomoć, on
će hteti da mu se pomogne onim putem i načinom kako on to zamišlja! Ali to bi
mogla biti možda najgora pomoć, koja bi mu se mogla pružiti, kad bi mu se
pomagalo tako kako on to sam zamišlja. Razumevanje stečeno na osnovu duševnog i
duhovnog života često će nas dovesti do toga, da mi čoveku kome želimo pomoći
upravo ne učinimo ono što on pretpostavlja da treba da mu činimo, nego da mi za
njega učinimo nešto sasvim drugo. Neki put će možda čak povlačenje od takvog
čoveka biti mnogo bolja pomoć nego ulagivanje; biće oštro odbijanje od bilo
čega neka mnogo bolja, ljubavlju punija pomoć nego umiljavajuće izlaženje u
susret i upuštanje u ono što dotični čovek upravo hoće. Mnogo srdačnije će
prema nekom čoveku stajati onaj, koji s njim pod izvesnim okolnostima strogo
postupa, nego onaj ko mu na svaki način popušta. A po sebi se razume da pogrešno
shvatanje u ovoj oblasti neće izostati, to je sasvim po sebi razumljivo. Možda
će upravo onaj ko se najviše potrudi da na ovaj način ulazi u dušu nekog
čoveka, da najviše ne bude priznat. No ne radi se o tome, nego o tome da se pod
svim okolnostima traži razumevanje, a ne da se obavlja sudska služba.“ (str.75)
U čovečijoj prirodi deluju
jače ili slabije Ahriman i Lucifer, život mu se klati tamo-amo između njihovih
impulsa, a sâmo bitisanje sveta teži da se ravnoteža održi. No tu se može
dvojako postupiti:
„Može se doneti presuda da
je bilo kakav čin nekog čoveka pod ahrimanskim ili luciferskim uticajem i prema
tome čovek osuditi. Ili se može ovo drugo učiniti: može se uvideti da je neki
čin čovekov pod ahrimanskim ili luciferskim uticajem, pa se može pokušati da se
preko ove činjenice taj čovek razume. A između ova dva suda je kako se samo
može zamisliti velika razlika. Jer izricanje suda da je u čoveku bilo šta
ahrimansko ili lucifersko, ono zahteva da se nikad sa nekim drugim stanovištem
ovaj sud ne donosi, nego tako: da se prema ovom saznanju da u čoveku žive
Ahriman i Lucifer, da se prema njemu o čoveku ne sudi ni malo više nego što bi
se sudilo bilo kakvoj biljci zato što cveta crveno, a ne plavo.“ (str.75-76)
Gete je u zrelijim
godinama nastojao da događaje između ljudi postavlja kao događaje prirode,
naravno ne kao neku mehaničku nužnost. Postavljanje čovekove duše prema
događajima u njegovom životu postaje postepeno takvo, da se i ti događaji
saznaju s istom objektivnom ljubavlju kao i događaji u prirodi. To pruža i
unutrašnju toleranciju, koja dolazi iz saznanja.
Ove reči Rudolfa Štajnera
dopunili bismo sledećim.
Razumsko objašnjenje za
gore iznet stav da delo treba odvojiti od čoveka iscrpno je izneo Pavle u
svojoj Poslanici Rimljanjima, koju treba dobro proučiti, a mi ćemo ovde navesti
samo nešto malo:
„Znamo, naime, da je zakon
duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh. Tako ne znam šta činim;
jer ne činim što želim, nego što mrzim – to činim. Ako pak činim što ne želim,
slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sad ne činim više ja, nego
greh koji obitava u meni. Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro
ne obitava; jer hteti – toga ima u meni, ali činiti dobro – toga nema. Jer ne
činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što
ne želim, to već ne činim više ja nego greh koji u meni obitava. Želeći, dakle,
da činim dobro nalazim da za mene važi zakon – da je zlo u meni. Tako se po
unutrašnjem čoveku radujem Božjem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim
udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji
je u mojim udovima. Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?
Bogu hvala kroz Isusa Hrista, Gospoda našega. Tako dakle, ja sâm umom služim
Božjem zakonu, a telom – zakonu greha.“(Rim.7.14-25)
Prema tome, ja čovekovo je
dobro – ono je Hristov deo, ali je prinuđeno da boravi u telu, koje je možda
nepodesno za njega i može biti izloženo i uticajima i raznih drugih bića (vidi
ON pod 3), ja nije isključivi i potpuni njegov gospodar, te ga ne treba ni
osuđivati. Ali, pre toga Pavle ističe:
„Jer svi koji su bez
zakona zgrešili bez sudelovanja zakona će i propasti, a svi koji su pod zakonom
zgrešili – biće po zakonu osuđeni. Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji samo
slušaju zakon, nego će biti opravdani oni koji zakon tvore. Kad, naime,
mnogobošci, koji nemaju zakona, po prirodi čine ono što zakon zahteva, onda su
oni, koji nemaju zakona, sami sebi zakon. Oni pokazuju da je
delo zakona napisano njihovim srcima,
što svedoči njihova savest i njihove misli koje se međusobno optužuju i brane, na
dan kada će Bog preko Isusa Hrista – po mom evanđelju – suditi ljudske tajne.“
(Rim.2.12.-16)
Ovde su podvučene izvesne
reči, da bi se videlo kako Pavle ukazuje na čovekovu slobodu. A da čovek može i
da utiče na svoje telo i da ga oplemenjuje, Pavle u istoj poslanici ističe:
„Tako isto i vi o sebi
mislite da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu. Stoga neka ne caruje
greh u vašem smrtnom telu – da slušate njegove požude, i ne dajte svoje udove
grehu za oružje nepravednosti, nego predajte Bogu sebe, kao žive iz mrtvih, a
svoje udove Bogu za oružje pravednosti. Jer greh neće više imati vlast nad
vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod blagodaću.“ (Rim.6.11-14)
„Ljudski govorim zbog
slabosti vašeg tela. Kao što ste, naime, nekad dali svoje udove da služe
nečistoti i bezakonju – za upražnjavanje bezakonja, tako sada dajte svoje udove
da služe pravednosti – na osvećenje.“
(Rim.6.19)
Upućujući na milost Božju,
Pavle saopštava za razumevanje tešku tajnu:
„Tako, dakle, smiluje se
na koga hoće, i učini okorelim – koga hoće.“ (Rim. 9.18)
To je vrlo duboka tajna, a
sa njom u vezi, Pavle objašnjava i sledeće:
„Ne želim naime, braćo, da
vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali po svojoj mudrosti: jedan
deo Izrailja je okoreo – dok ne uđu svi mnogobošci, i tako će se spasti sav
Izrailj, kao što je napisano: ′Izbavitelj će doći sa Siona, odvratiće
bezbožnost od Jakova. I ovo im je zavet od mene, kad uklonim njihove grehe.′ S
obzirom na evanđelje oni su neprijatelji Božji – vas radi, a s obzirom na izbor
Bog ih voli zbog otaca. Jer Bog se ne kaje za svoje blagodatne darove i poziv.
Kao što ste, naime, vi nekad bili Bogu neposlušni, a sad se smilovao na vas
zbog njihove neposlušnosti, tako su i oni sad postali neposlušni – radi vašeg
pomilovanja, da bi i oni bili pomilovani. Jer Bog je sve zajedno zatvorio u
neposlušnost – da bi svima pokazao svoju milost.“ (Rim.11.25-32)
A pre toga govori kako je
„jedan ostatak izabran po blagodati“, a ne po delima i da su se neki spotakli i
da „njihovim promašajem spasenje je došlo mnogobošcima“ (Rim.11.5 i 11). Dalje
Pvale kaže:
„Jer, kao što u jednom
telu imamo mnogo udova, a svi udovi nemaju isti posao, tako smo i mi mnogi
jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi.“ (Rim,12.4-5)
Treba dakle imati u vidu
celinu razvoja čovečanstva, za koji je radi ostvarenja slobode potrebno da ima
i okorelih. Na njima se budi svest.
Ovde ćemo sada citirati i
nešto, što će izgledati da protivreči onome što je ranije ovde zastupano:
„Svaki čovek da se
pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je
postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti – protivi se Božjem
poretku, a koji se protive primiće svoju osudu. Jer vladajući nisu strah za
dobro delo, nego za zlo. Ako pak hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro, pa će
te vlast hvaliti. Ona služi Bogu za tvoje dobro. Ako pak činiš zlo, boj se; jer
ne nosi mač uzalud. Ona je u službi Bogu, gnevni osvetnik onome što čini zlo.
Zato joj se treba pokoravati ne samo zbog gneva, nego i savesti radi. Zbog toga
plaćajte i poreze; jer su služitelji Božji koji baš na tome rade. Svakom dajte
ono što ste dužni: kome porez – porez, kome carinu – carinu, kome strah –
strah, kome čast – čast.“ (Rim.13.1-7)
Ove reči su vlastodršci
uvek isticali da bi imali i moralno opravdanje za svoju vladavinu odnosno da bi
ljude držali u pokornosti. Međutim, crkvenim jezikom bi se to reklo, da „zlo
nije po Božjoj volji, nego po Božjem dopuštenju“, a i Pavle u prethodnim
navodima govori o okorelosti. Na toj okorelosti, na tom zlu s kojim se ljudi
suočavaju, oni mogu da ostvaruju svoju slobodu, mogu da „zakon tvore“, da budu
„sami sebi zakon“ kako „svedoči njihova savest“. Pri tome se imaju
upotrebljavati „misli koje se međusobno optužuju i brane“ ili – po Rudolfu
Štajneru zdrav razum i osećaj za istinu. Poslednje reči iz ovog navoda „suditi
ljudske tajne“ nisu ovako razumljivo prevedene. Kod Lutera stoji „das
Verborgene der Menschen“ – „ono skriveno ljudi“ (skriveno što pripada ljudima).
Verovatno da bi to trebalo da znači, da će Bog prosuđivati o onome što je
skriveno u čoveku prema tome koliko je on
u sebe primio istine odnosno Hrista. Ovo je naravno dosta slobodno
tumačenje.
No bez obzira na to,
pokoravanje vlastima ne znači i da su te vlasti dobre i pravedne i da ih ne
treba popravljati. I Sokrat je rekao da se zakonima treba pokoravati pa makar
bili i nepravedni, ali se uporedo treba boriti da se takvi zakoni izmene. Zbog
takvog stava je i popio otrov, a nije prihvatio da beži. Bezakonje je svakako
gore od bilo kakvih zakona koji se poštuju. To je nužni prelaz sve dok ljudi
sami u sebi ne budu u stanju da „tvore zakon“, naravno moralan i pravedan, na
koji misli Pavle. Međutim, ako su na vlasti oni okoreli, to ne znači da takve
vlasti ne treba menjati i razvlastiti. One su zato tu da bi se ljudi probudili i
da u punoj svesti, oslanjajući se na same sebe i ne čekajući da im sve padne s
neba, iz svoje unutrašnjosti, iz savesti koja im ukazuje na pravednost
sopstvenim rukama nešto učinili. Jer duhovna bića, koja su vodila čovečanstvo
sada su se povukla i prepustila su ljudima da sami sređuju svoje uzajamne
odnose i prilike: „Nisam ti dao ni utvrđeno mesto, ni sopstveni lik, niti bilo
kakav poseban zadatak, o Adame, da bi ono mesto, onaj lik, ona premućstva koja
budeš sam želeo prema svojoj želji i prema sopstvenom sudu postigao i čuvao...“
U Uvodu je rečeno da je
Bog sveljubav, a ne svemudrost i svemoć. On je mudrost podelio sa Luciferom, a
moć sa Ahrimanom. Jedino tako čovek može postati hijerarhija slobode, na koju
ukazuje i ka kojoj nas vodi Hristos, koji u sebi sadrži i Lucifera i Ahrimana i
drži ih u ravnoteži. Hristos je „put, istina i život“ (Jn.14.6).
Za razjašnjenje ovoga neka
nam posluži sledeća Novalisova beleška:
„441. Treba li đavo, kao otac laži, da sam bude neka nužna avet?
Obmana i iluzija stoji sama nasuprot istini, vrlini i religiji.
Slobodnoj volji nasuprot
stoji bubice, ropska samovolja, praznoverje, ćudljivost, ludost, čistim
slučajnostima određena samovolja. Iz toga proizilazi zavaravanje.
Za Boga ne postoji baš
nikakav đavo – ali za nas je on na žalost vrlo delotvorna utvara. Carstvo
demonije.
Dužnost da se bude bistar
i miran.“
(2/841)
Ta iskušenja, da se ne
ispunimo istinom i da ne učinimo nešto moralno iz svoje slobode, to daje
mogućnost izbora, a bez mogućnosti izbora ne može postojati ni sloboda.
Pavle se dakle vrlo snažno
drži stvarnosti i ne daje neke apstraktne preporuke i tumačenja o dobru i zlu –
kako se to obično radi. To je možda i razlog zašto se sa raznih strana već više
decenija vodi propaganda protiv „Pavlovog hrišćanstva“. Sam taj izraz naravno
ima isto toliko smisla kao i „privatna opština“ i po tome se može i poznati
izvor, iz kojeg taj napad na Pavla potiče.
Pavle se i u svim drugim
poslanicama vrlo snažno drži stvarnosti i nije nimalo krut, nego se uvek
prilagođava stvarnosti. Tako su i izvesne njegove preporuke i uputstva davana
samo za određenu sredinu i vreme i njih ne treba bez daljnjega primenjivati na
u međuvremenu izmenjene okolnosti. To nikako ne bi bilo u smislu njegovih
pouka. Na primer:
„Prihvatajte slaboga u
veri, da se ne bi kolebao u svojim mislima. Jedan veruje da sme sve jesti, a
onaj slabi jede samo povrće. Koji jede neka ne nipodaštava onoga što ne jede, a
koji ne jede neka ne osuđuje onoga što jede, jer ga je Bog primio.“
(Rim.14.1-3)
„Ko polaže na izvestan
dan, čini to Gospodu, a ko jede Gospodu na slavu jede, jer Bogu zahvaljuje; i
koji ne jede Gospodu za ljubav ne jede, te i on zahvaljuje Bogu.“ (Rim.14.6)
Pavle ne daje dakle nikakve
apstraktne preporuke, već se drži stvarnih potreba i nastrojenja svojih
savremenika. Za današnje vreme to izgleda možda sasvim izlišno, ali tada je to
imalo velikog značaja. Danas nam može čudna izgledati i njegov stav prema
ropstvu, ali tada je to bilo stvarnost i on je na osnovu te stvarnosti davao i
odgovarajuće preporuke. Tako i po drugim pitanjima društvenog života. Međutim,
ono što je osnovno i čega se i danas treba držati, to je:
„Stoga, ne osuđujmo više
jedan drugoga, nego radije smatrajte da je pravo – ne postavljati bratu
spoticanja i sablazni.“ (Rim.14.13)
Prema tome, kod Pavla nema
nikakvih krutih propisa, već se u punoj slobodi treba prilagođavati prilikama i
iz svoje slobode donositi odluke i činiti. Ali najvažnije je pri tom „ne
postavljati bratu spoticanja i sablazni“. I sve činiti samo iz ljubavi.
A davanje nekome vlast –
to je za njega sablazan. Jer uz vlast uvek ide da se ne postupa po strogim
moralnim načelima, da se redovno bira između dva zla koje će se činiti. Na
primer, ako onaj ko ima vlast vidi da sto ljudi spremaju zaveru zbog koje će
izginuti hiljade – zar ih neće ubiti? To je stvarnost vezana za vlast, a u
apstrakcijama se može svašta pričati. Takav vladar koji je spasao hiljade ipak
će posle smrti u svojoj duši itekako doživeti bolove i patnje onih stotina koje
je ubio.
Sem toga, za sva društvena
izopačenja i nesreće svakako da je više kriv onaj ko ima vlast, nego onaj ko je
nema. Titovske teorije da sa izvora potiče bistra voda, te da se docnije
zamuti, nestvarne su. Ako vlast kroji državno uređenje u kojem ima i gladnih i
presitih, ona je onda ta koja podstiče krađu, prostituciju, korupciju i drugo.
To je stvarnost, a apstraktnost je kad presiti optužuju za nemoral gladne kad
kradu i onda ih zbog toga u ime poštenja kažnjavaju. Krađa je svakako nemoralno
delo, ali može se krasti zavlačenjem ruke u tuđ džep, a i donošenjem i
korišćenjem zakona koji favorizuju presite. Naravno da su takvi zakoni samo
karikature onih zakona o kojima govori Pavle. To nije onaj „zakon duhovan“, već
je to služenje „telom – zakonu greha“. Pred duhovnim svetom se neće opravdati
onaj ko se koristi takvim zakonima greha, mada će mu vlast na Zemlji davati i
ordenje za to.
Ti koji vladaju imaće
posle smrti da u svojoj duši osete sve jade onih malih koje su oni sablaznili,
a to će se dodati na one njihove patnje, kad su birali od dva zla manje. Dok je
ranije ovakva ili onakva vlast bila potrebna, u sadašnjem vremenu razvoja duše
svesti ona je sablazan. Stoga tročlanim društvenim uređenjem treba vlast razvlastiti,
da se bratu koji je na vlasti ne postavljaju spoticanja i sablazni. Ako je
vlast nekada i bila potrebna da bi se za probuđenje upotrebili okoreli, u
razvoju duše svesti ona je sad nepotrebna, jer se tu ljudi postavljaju na
sopstvene noge, sposobni su da sami ispravno vode društveni život. Razni –
makar i najdobronamerniji – narodni vođi i usrećitelji su samo smetnja za
ispravan razvoj čovečanstva. Oni će biti izvanredno korisni, ako svoje
sposobnosti upotrebe na razvoju slobode u duhovnoj oblasti, jednakosti u
političko-pravnoj i bratstva u privrednoj i samo tako. Time će pomoći i u
spasavanju onih okorelih. I samo tako. A nemoralno je danas ne boriti se za razvlašćivanja vlasti preko tročlanog
društvenog uređenja.
Oni koji su protiv Pavla
čine to upravo zato, što se Pavle ne obraća samo svojim savremenicima, nego u
vrlo velikoj meri piše i za današnju epohu, epohu razvoja duše svesti – a taj
razvoj oni hoće da spreče. Pavle nas u svim svojim poslanicama i budi i
osvešćuje, ukazuje na „put i istinu i život“, na Hristovu stvarnost.
Prema tome, i ovde kad se
govori o nekim ličnostima i nekim njihovim postupcima, to je samo osuđivanje
nekih i samo nekih njihovih dela, a ne ličnosti. Preko nečijeg tela može biti
izvršeno i nešto, za šta njegovo ja ne može biti odgovorno, jer to nije bio
njegov svestan čin. Najokoreliji zločinci nisu svesni zla koje čine, a i kod
njih se često u trenucima osvešćenosti može videti nešto plemenito i lepo –
pitajte njihove majke! Jer u svakom čoveku postoji i Hristov impuls, sem
impulsa onih koji mu se suprotstavljaju. Kod zločinaca je to drastičan primer,
ali svaki čovek kod svojih bližnjih može uočiti takve dvojake postupke – makar
i u blažoj formi. Apstraktnost je ako po jednom čovekovom postupku proglasimo
da je on takav i takav. Stvarnost je da se uoče razni njegovi postupci i u
njima vidi njegova borba da se uzdiže do svoga čoveštva, do slobodnog čoveka,
da savlada svoga duplikanta, o kojem govori Rudolf Štajner. A ko je od nas to
još postigao? Ali svi mi napredujemo u ostvarivanju svoje slobode, sjedinjujemo
se u većoj ili manjoj meri sa istinom odnosno sa Hristom:
„...i saznaćete istinu, i
istina će vas osloboditi“ (Jn.8.32)
Pomoću istine mi sve više
postajemo gospodari i nad svojim udovima i potiskujemo iz sebe uticaje svih
duhova, koji su zaostali u razvoju i sad čine opoziciju Hristu. Kad u nama nema
obmane i zablude, mi onda znamo sve razloge zbog čega nešto činimo, mi smo
slobodni. A, zar da osuđujemo nekoga za delo koje čini, a ne zna zašto ga čini?
Izvanredno je mali broj ljudi koji svesno čine zlo, a i oni su sami sebe
osudili, izabrali su da ne idu putem Hristovim, izabrali su da idu putem
Zavodnikovim.
Ovo poglavlje ćemo
završiti sa bar nekoliko Novalisovih rečenica iz inače na tri strane štampanog
njegovog fragmenta o Geteu (vidi MP Predgovor):
„443. Gete je sasvim praktičan pesnik. On je u svojim delima – što
je Englez u svojoj robi – u najvećoj meri jednostavan, čist, prijatan i
postojan... U njegovim fizikalnim studijama biva to sasvim jasno, da je on naklonjen
pre da nešto beznačajno sasvim dovrši – da mu da najveću polituru i podesnost,
nego da neki svet započne i učini nešto, o čemu se unapred može znati, da se to
neće savršeno izvesti, da to svakako ostaje nezgrapno, te da se to nikad ne
dovede u tome do neke majstorske umešnosti. I na ovom polju bira on neki
romantički ili drukčiji divno zapleten predmet. Njegova promatranja svetlosti,
preobražavanja biljaka i insekata jesu potvrde i istovremeno najubedljiviji
dokaz, da i savršeno predavanje u nastavi spada u oblast umetnika. Takođe bi se
u izvesnom smislu smelo s pravom tvrditi, da je Gete prvi fizičar svojeg
vremena – i da ustvari čini epohu u istoriji fizike. O obimu poznavanja ne može
ovde biti govora, isto tako kao što ni otkrića ne bi smela da određuju rang
istraživača prirode. Ovde se radi o tome, da li se priroda posmatra, kao
umetnik antiku – jer priroda jeste nešto drugo, nego neka živa antika... Kao
što se Gete kao fizičar prema drugim fizičarima odnosi, tako i kao pesnik prema
ostalim pesnicima. Po obimu, raznovrsnosti i dubokomislenosti biće on tu i tamo
prevaziđen, ali prema umetnosti stvaranja, ko bi se smeo staviti kao njemu
jednak? Kod njega je sve čin – kao kod drugih što je sve samo tendencija. On stvarno nešto pravi,
dok drugi samo nešto moguće – ili neophodno čine. Neminovni i mogući tvorci
jesmo mi svi – ali koliko malo stvarni...
Gete će biti i mora biti
prevaziđen – ali samo kako su stari mogli biti prevaziđeni, po sadržini i
snazi, po raznovrsnosti i dubokomislenosti – kao umetnik upravo ne – ili pak
samo sasvim malo, jer njegova tačnost i strogost je možda već uzornija, nego
što to izgleda.“ (2/412-414)
3. GETEANIZAM
Geteov pristup i
istraživanja prirode zvanična nauka odbacuje i time je olakšano sasvim
apstraktno objašnjavanje prirodnih pojava. Rudolf Štajner je još kao sasvim
mlad čovek – sa svoje dvadeset tri godine – dobio zadatak da za „Kürachsners
Deutsche National-Literatur“ za izdavanje pripremi Geteove spise iz nauke o
prirodi i na tome je radio od 1884. do 1897. godine. Za ta izdanja je pisao
Uvode (5), a sami ti Geteovi spisi su izdati u pet svezaka na 2640 strana (6) i
to kao fotokopije prvoga izdanja. Ovde ćemo dati bar naslove tih svezaka, da bi
se bar malo videlo čime se Gete još bavio, jer se o njemu sistematski govori
samo kao o pesniku, a njegova naučna istraživanja se sasvim nipodaštavaju:
Sveska I : Obrazovanje
i preobražavanje organskih priroda. Za
morfologiju. (1884)
Sveska II : Za nauku o prirodi u opštem. Mineralogija i
geologija.
Meteorologija.
(1887)
Sveska III : Prilozi za optiku. Za nauku o bojama.
Razotkrivanje
Njutnove teorije. (1890)
Sveska IV : Za učenje o bojama II: Materijali za istoriju
nauke o
bojama.
(1897)
Sveska V : Materijali za nauku o bojama (kraj).
Bezoptičke
(Entoptische) boje. Paralipomena+ za hromatiku. Dodaci
prirodnonaučnim spisima. (1897)
Sem ovih Uvoda je Rudolf Štajner pisao i druge
studije o Geteu i u mnogim predavanjima ukazivao na njegov pristup proučavanju
prirode, na njegovu fenomenologiju. Mi ćemo ovde proći kroz njegova predavanja
održana od 3. januara do 2. februara 1919. održana u Dornahu i izdata pod
naslovom „Geteanizam – impuls preobražavanja i misao vaskrsavanja – Nauka o
čoveku i nauka o društvu“. (7)
I – 3.1.1919.: Karakteristika
današnjega vremena je upravo odbijanje stvarno duhovnoga.
Za najveća pitanja čovečanstva nemaju interesovanja
čak ni mnogi antropozofi. – Ni rimokatolički vernici neće priznati da nešto
novo treba da dođe, iako je posle hiljadu devet stotina godina njihovog uticaja
došlo do ove katastrofe. I materijalizam je nastao iz crkvenih učenja i
predstava (vidi ON I/3). I materijalistička nauka i crkva smatraju da se čovek
razlikuje po tome od životinje, što on ima dušu koja može da obrazuje
apstraktne pojmove. Međutim:
„Ako se s preduslovima nauke o duhu čovek uporedi
s životinjom, onda se pokazuje da čovek doduše pred stvari u svetu stupa u
pojedinačnim posmatranjima i da zatim svakojakim misaonim operacijama za sebe obrazuje
apstraktne pojmove, u kojima obuhvata ono što je posebno video. Može se takođe
priznati, da životinja ovu apstrakciju nema, da životinja ne obavlja ovu
delatnost apstrahovanja. No osobito je to, što ti apstraktni pojmovi životinji
ne nedostaju, što životinja sa svojom dušom živi upravo u najapstraktnijim
mogućim pojmovima, koje mi ljudi sebi sa mukom obrazujemo, a da životinje nema
pojedinačna opažanja kao mi. Ono što mi imamo kao prednost, to je upravo to,
što mi imamo mnogo slobodniju upotrebu čula, sasvim određenu vrstu zajedničkog
delovanja čula i unutrašnjih emocija i voljnih impulsa. To imamo kao prednost
pred životinjama. Ali onu sigurnost instinkta koju imaju životinje, koja se
zasniva upravo na tome što životinja u samom početku živi s takvim apstraktnim
pojmovima, nju mi za sebe tek moramo obrazovati. U čemu se mi razlikujemo od
životinje, to je što se naša čula emancipuju i bivaju slobodnija u upotrebi
prema spoljašnjem svetu, te što mi i u svoja čula možemo da ulivamo volju, koju
životinja ne može da uliva. Ali ono što mi ljudi nemamo nego tek moramo da
stičemo, te apstraktne pojmove, njih životinja upravo ima, ma kako to nekom
izgledalo čudno. Svakako, svaka
životinja ima samo jednu određenu oblast, ali u toj oblasti ima životinja takve
apstraktne pojmove, ma kako čudno to može nekom izgledati. Čovek je upućen na
to, da gleda jednog, dva, tri psa; on sebi iz toga obrazuje apstraktni pojam
„pas“. Životinja u ovoj oblasti i to sasvim tačno ima isti apstraktni pojam
„pas“, koji mi imamo, ona nema potrebe da ga za sebe obrazuje. Mi ga za sebe
tek moramo obrazovati, životinji to nije potrebno. Ali životinja nema tu
sposobnost, da tačno razlikuje jednog psa od drugog, da ih tačno individuališe
čulnim opažanjima.“ (str. 19-29)
Životinja ima sasvim drukčiju vrstu čulnih
opažanja nego čovek. Ona vidi i eterska tela.
Od 15. veka čovečanstvo je ušlo u vreme razvoja
duše svesti. I:
„Sve što istraživač duha saznaje – to jest u svest
uzdiže – o takvim stvarima koje se nalaze u razvoju čovečanstva, to se kod
ljudi dešava u podsvesnome, mada se to ne prepoznaje. Čovečanstvo jednom
prolazi kroz izvesna iskustva, kad se razvija prema budućnosti. Ono prolazi
nesvesno skroz kroz ova iskustva, mada ono to ne smatra vrednim da ga uzdigne u
svest, što bi u razvoju duše svesti upravo trebalo da se događa. Ali upravo u
ovom razvoju duše svesti odbacuje se danas još mnogo šta, što kod čoveka ulazi
u podsvest.
„Između ostalog nailazi sve više i više čoveku
izvestan deo onog doživljaja, koji se može označiti kao susret s ′čuvarem
praga′. Svakako, ako se hoće istinski u punoj svesti da stupa u duhovni svet,
da se razvijaju imaginacije, inspiracije, intuicije, onda se mora u mnogo većoj
meri s bogatijim iskustvom, sa još sasvim drugim iskustvima stupati u oblast
natčulnoga sveta. Mora se temeljnije – ako smem da se poslužim ovim izrazom –
prolaziti pored čuvara praga, nego što čitavo čovečanstvo u toku razdoblja duše
svesti mora to da učini. Ali do izvesnog stepena mora čovek jednostavno do
kraja razvoja duše svesti da prođe pored čuvara praga. On sad može da bude
komotan, te da pusti ovo prolaženje da bude sasvim u podsvesnome. Ali da se to
ne dogodi, za to je upravo duhovna nauka tu. Ona treba na to da skrene pažnju, da
to upravo sada spada u te događaje, koji se dešavaju u razvoju čovečanstva. A
onaj, ko danas ljude odvraća od nauke o duhu, taj upravo ne želi ništa manje
nego da ljude natera ne da svesno nego nesvesno prođu pored čuvara praga, koji
baš jednostavno u ovom razdoblju ulazi u horizont ljudi.
„Drugim rečima: čovečanstvo mora u 2160 godina,
koliko traje razdoblje razvoja duše svesti – otprilike od 1413 – u bilo kojoj
inkarnaciji da prođe pored čuvara praga i da delimično doživi doživljaje, koje
može imati kod čuvara praga. Čovek može dopustiti da ga materijalistički
nastrojeni ljudi prinude da nesvesno prođe pored; ili može on u slobodi da se
dočepa te odluke da obraća pažnju na nauku o duhu i bilo sopstvenim gledanjem
bilo zdravim ljudskim razumom da nešto sazna o ovom prolaženju pored čuvara
praga. A pri ovom prolaženju pored čuvara praga upravo će se saznati ono, što
čoveka osposobljava da obrazuje za sebe ispravne, tačne predstave o konkretnom
natčulnom svetu, najpre one predstave koje su u stanju da pre svega sâmo
predstavljanje, mišljenje dovede u izvestan slobodan, nepristrasan, stvarnosti
naklonjen pravac.“
(str. 22-24)
Potrebno je znati bar izvesne stvari o duhovnom
svetu. Već i nauka o prirodi ukazuje na suštinske razlike na primer oka kod
životinje i oka kod čoveka, kod koga su i druga čula više emancipovana,
samostalnija od celog organizma i povezana sa njegovom voljom:
„Time se on u stvarnosti razlikuje od životinje,
što kroz čula protiče volja. Kod životinje kroz čula ne protiče volja nego neki
drugi element; stoga i prisnija veza organizacije čula sa celokupnim
organizmom. Čovek mnogo više živi u spoljašnjem svetu, životinja živi mnogo više
u svojem sopstvenom unutrašnjem svetu. Budući da se čovek služi svojim čulnim
oruđima, živi on mnogo više u spoljašnjem svetu.“ (str. 25-26)
U vremenu razvoja duše svesti nastao je
intelektualizam, nastala je mogućnost apstrahovanja. Sa apstraktnim pojmovima
se nekima čini, da se oni pomoću njih uzdižu iznad životinja.
„Ali i duhovni istraživač može doći i reći: U ovom
razdoblju razvoja duše svesti za čoveka je karakteristično upravo to, što on
sasvim naročito jako može razvijati tu sposobnost da obrazuje apstraktne
pojmove. – Kuda on time ide? On se time upravo vraća u životinjstvo! A to
objašnjava strahovito mnogo. To vam objašnjava, zbog čega upravo i nastaje kod
čoveka naklonost da se što više približi životinji, a to je zbog toga što on
ulazi u apstrakcije pojmova. No to vam objašnjava i nešto, što danas višestruko
nailazi u životnu praksu i vođenje života. Nauke postaju sve apstraktnije i
apstraktnije, a i u socijalnom životu čovek sve više ide tome, da želi da živi
tako kako upravo draga krava živi, naime da se brine samo za najsvakodnevnije
potrebe gladi i drugog. Na unutrašnju vezu između mogućnosti apstrahovanja i
životinjstva, na nju ukazuje nauka o duhu. Ovu unutrašnju zavisnost, nju čovek
pod svim okolnostima prolazi kao doživljaj u vremenu razvoja duše svesti. Ako
je on na napred opisan način ometan, onda on to prolazi nesvesno. Mnogobrojni
ljudi prolaze kroz to, što im u dubinama duše govori: Ti životinji bivaš sve
sličniji; upravo onda kad napreduješ, bivaš ti sve više sličan životinji. To je
užas, koji čovek dobija kad korača na tom putu. To je takođe i to, što daje
povoda ljudima, da tako rado konzervativno ostaju pri starim pojmovima.
„Sme li to da bude? Sme li ovo nesvesno
pojavljivanje životinjstva kod čuvara praga da zadrži ljude od koračanja dalje?
Ne, to se ne sme dogoditi; ali nešto drugo mora da nastupi. Onda kad se vraća
unazad u tom prividnom napredovanju, mora to vraćanje unazad da se tako događa,
da se to tamo-amo ne zbiva tako, kako bi to bezuslovno bilo, ako bi čovek samo
mogućnost apstrahovanja izgrađivao: tu bi se došlo na ranije stupnjeve razvoja
čovečanstva, da, došlo bi se uopšte na poživotinjenje. Ne, vraćanja unazad mora
biti, ali to tamo-amo tako, da se dogodi neko uzdizanje, a ovo uzdizanje mora
uvoditi u duhovno.
„Ono što mi gubimo onda kad ukoračujemo u
apstrakciju, to mi moramo paralisati time da svoje apstraktne ogledalne slike
ispunimo duhovnim, da to duhovno unesemo u apstrakciju. Pomoću toga mi
napredujemo.“
(str.26-27)
Ti apstraktni pojmovi, koje životinja ima bolje
nego ljudi, pogrešno se nazivaju instinktima. Oni su kod životinje jednostrani,
a čovek ih tek izgrađuje. Otud kod životinja dolazi i strah, prema kojem čovek
treba da ima saosećanje. Strah dolazi od nepoznatog, koje je kod životinje
raširenije nego kod čoveka, jer se ona slabije služi čulima. A:
„Ljudi se plaše pred duhovnim životom. – Pa otkud
dolazi to, da oni tako upadnu u strah? To dolazi otud, što oni sad u
podsvesnome moraju pred čuvara praga. Tu oni stoje pred ovom odlukom, o kojoj
sam vam govorio. Tu se oni približavaju životinji. Životinja se plaši. Kroz
region straha prolaze životinje. To su te uzajamne veze. A stanje straha će
bivati sve veće i veće, ako se ljudi ne budu ozbiljno potrudili da onaj svet, pred
koji oni moraju stupiti, da spiritualni svet zaista upoznaju, da ga zaista u
sebe prime.“
(str.30)
***********
Posle 83 godine od ovih
reči Rudolfa Štajnera može se videti, da se to u vrlo velikoj meri ostvaruje. Tek
sa ovim ključem mi možemo razumeti šta se u našoj okolini događa. S jedne
strano vrlo jaka želja i propaganda – takođe „duhovite“ reklame – da se kao
„draga krava živi“ i da se prepusti svojim instinktima, a s druge strane sve
moguće materijalističke apstrakcije, o kojima je u prethodnom poglavlju bilo
govora. Čovek se u stvari po rukama – ne po glavi – najviše razlikuje od
životinja, po rukama kojima može da radi i obavlja i najsloženije poslove. To
mu omogućava njegov uspravan hod za razliku od životinja, koje u horizontalnom
položaju, paralelno sa zemljinom površinom idu, te primaju i drukčije kosmičke
uticaje. U svom uspravnom položaju čovek izgleda kao obrnuta biljka, kojoj je
koren (koji odgovara čovekovoj glavi) dole, a rasplodni organi gore. Životinja
je sa svojim položenim položajem između njih; kod nje se te dve suprotne struje
sudaraju, nastaje neka vrsta ustavljanja i dolazi do poprečnog položaja. Tako
su ljudi, biljke i životinje postavljeni u obliku krsta. O tome govori i Platon,
kad u „Timaju“ kaže da je sveduša prikovana na krstu svetskog tela (8).
Tu spada i strah – sve
moguće fobije koje se sve više šire, a i strah koji izvesni krugovi uporedo sa
materijalizmom i posebno nameću kao sistem borbe protiv razvoja duše svesti, a
radi održavanja svoje vlasti. Tipičan primer za to je, što se sad već mesecima
javno propoveda napad na Irak, a on se još ne izvršava. Da je u pitanju samo
želja da se tamošnji režim smeni, to bi bilo izvršeno na prepad, jer su tako
ratne operacije najefikasnije. Svi stratezi su uvek nastojali da neprijatelja
iznenade, da mu ne dozvole da se pripremi. U ovom slučaju nije samo pokazivanje
osione nadmoći, nego i težnja da se širi strah u čovečanstvu – ne samo u Iraku.
Sem toga, kod mnogih se
već može videti kako prelaze preko praga duhovnog sveta, a da toga nisu
dovoljno svesni. Zadovoljavaju se izvesnim viđenjima, ali ne nastoje da ih i
razumski objasne. Tu bi spadale i igrarije sa raznim horoskopima, tarot
kartama, vidovnjačkim uputstvima za život, mađijanja i magijašenja i drugo. O
tome se čak sve više i filmovi snimaju. To je sve vrlo zavodljivo, ali je to i
borba protiv upotrebe zdravog razuma.
„Čuvar praga“ je duhovno
biće, koje čovek prvo sreta kad iz čulnog prelazi u duhovni svet i koje ga
odatle vraća, ako za to nije dovoljno spreman. To je opisano u „Kako se stiču
saznanja viših svetova (1).
II – 4.1.1919.: Protiv ovih izlaganja koja su za sadašnjost
neophodna javljaju se veliki otpori – mržnja, zloba i strah. S katoličke strane
se prigovara o nekom panteizmu nauke o duhu i to se širi preko izvesnih
sugestivnih i hipnotišućih delovanja i stalno se traži izvesna pasivnost, a ne
pojačavanje svojih sposobnosti. Upućuje se samo na potrebe sopstvene duše, a ne
da se gleda na odnose između svih ljudi. Katolička crkva proglašava jeretičkim,
ako se teži da dođe u duhovni svet i kad nauka o duhu kaže da čovek ima udela u
božanskome. Međutim, i njeni crkveni oci takođe o tome govore, na primer Jovan
od Krsta (Juan de la Cruz, 1542-1591, španski mističar), koji kaže da je Bog u
duši taj koji uglavnom radi. On takođe o mističkom putu u natčulno – prema
Štajneru – kaže:
„′One uske dveri, to je
noć čula. Da bi se kroz njih prošlo, mora duša od same sebe da se oslobodi i izljušti.′
– Za tadašnje vreme je to tako govoreno, kako se danas ne iz Rima, nego u
duhovnoj nauci govori. Nauka o duhu je istinsko nastavljanje takvih plemenitih
težnji ka gore u duhovni svet, kako je to zastupao Jovan od Krsta. Samo što je
ona to nastavljanje upravo za današnje vreme. Ona računa sa napredovanjem
čovečanstva.“ (str.43)
On bi prema sadašnjem stavu
rimske crkve bio ne svetac nego jeretik. Jovan od Krsta je govorio tada za malo
kandidata, a danas svi ljudi koji misle jesu kandidati. To je napredak, jer se
ušlo u razdoblje nauke o prirodi. Čovek sada bilo nesvesno bilo svesno prolazi
u izvesnom pogledu pored čuvara praga i tu se mora govoriti o božanskim
hijerarhijama, a ne samo o jedinstvenom Bogu. Takođe i o ahrimaničkom i
luciferskom, koji se njima suprotstavljaju. No kao što je katolička crkva sve
do 1822. htela da odvraća ljude od kopernikanizma, tako i sada hoće da spreči
ljude da pristupaju natčulnim saznanjima. Ona ne želi da ljudi obraćaju pažnju
na ono što iz duhovnih visina hoće da ustruji u razvoj čovečanstva.
Naravno da ima ljudi
koji smatraju da čovek danas nije
pripremljen za ulazak u duhovni svet, te da pred čuvarom praga razlikuje obmanu
od stvarnosti. Oni ne računaju sa nužnošću ovog vremena. Neki od njih mogu u
svojoj ograničenosti da budu i časni. Ali kod većine to nije slučaj:
„Sa najrazličitijih strana
se iz izvesnog osećaja straha prema toj istini skriva poplava te istine. Ovo
osećanje straha, njega imaju daleko raširena crkvena ispovedanja u svojim
zvaničnim zastupnicima; ali njega imaju i izvesna masonska i slična društva. Ja
sam na to skretao pažnju sa jednog drugog stanovišta. I tu u ovim društvima ima
nešto ljudi, koji su sa svog stanovišta časni; ali snaga, s kojom oni
zadržavaju napredak čovečanstva, ona je strašno jaka. Tu se naime nalazi
sledeće. Postoje ljudi, naročito u redovima visokih stepena, koji kažu: Čovek
po pravilu nije valjano zreo za to, da mu se duhovni svet neposredno iznese, s
toga neka se zadrži od neposrednog ulaska u duhovni svet, neka mu se ne dopusti
da uđe, neka mu se dopusti samo upražnjavanje u izvesnim starim ritualima
propisanih ceremonija. Neka se on uputi na svakojake simbole, koji ga ne uvode
neposredno u duhovni svet, samo simbolički da predstavlja te stvari, ali i tu
možda na simbole, koji su sasvim mnogo stari.“ (str.48-49)
U masonskim društvima – a
ona vole da su što starija – upućuje se onda na prastare rituale ili tradicije.
Često se neistinski misli, ali neki put i časno, kad se kaže da ti rituali
danas ljude i ne ugrožavaju, jer su pohabani i skrutnuti, samo senke onoga što
su bili.
„Sve ove stvari se zbilja
mogu zastupati, ali one moraju otpasti pred nužnošću, koja se danas provlači
kroz ovu prekretnicu vremena. Nedaća koja bi došla, ako bi čovek odbijao tu
prodiruću duhovnu poplavu, ona bi bila veća od svih drugih nedaća. Istinska
dužnost prema svim duhovima sveta koji su u vezi s razvojem čovečanstva jeste
ta, da se ljudi upoznaju sa onim što se danas ipak u podsvesnome, jednostavno
preko današnjih svetskih zakona, razvija u duši svakog čoveka. U razdoblju duše
svesti to izdignuti u svest, to je nužnost. A takođe i u pogledu na ono, što se
danas tako snažno pojavljuje kao socijalni zahtevi, neophodno je da se danas
upozna to, šta se upravo nalazi u dušama ljudi. Jer spoljašnje biva to
postojanje sve više maskirano, sve fenomenalnije. Apsolutno postoji mogućnost,
da se danas u svojoj duši doživljava tako, da se prolazi pored čuvara praga,
ali da se preko materijalizma ovog vremena svest o tome suzbije. No ono što se
suzbija, što ne biva svesno, ono zbog toga ipak nije da možda ne postoji; to je
uprkos tome tu. Bilo koji čovek prolazi skroz kroz čuvara praga – ali usled
savremenog obrazovanja on to suzbija. To, kako se to tad prikazuje, to može
biti nešto sasvim drugo. To mogu biti dela Lenjina, to mogu biti dela bilo
kojeg spartakiste+. Na to se mora obraćati
pažnja u sadašnjosti, da smo mi došli u razdoblje, kad se obmanjivačkim
impulsima materijalizma mogu spoljašnje maskirati prolaženja kroz izvesne
duhovne impulse jednim za čovečanstvo na najgori način ugrožavajućim postupkom.“ (str.49)
*********
Rudolf Štajner govori ovde o izmenjenom duhu koji
je zavladao u katoličkoj crkvi, a i u masonskim redovima. Najproduhovljenija
društva ako ne idu u korak s vremenom, moraju da se izdegenerišu. Tu ni
antroposofski pokret ne može biti izuzetak. Ako bi se pridržavalo samo onoga
što je njegov osnivač rekao, a ne bi dodavalo ništa što je u duhu vremena i
tekućih zbivanja, on bi se izdegenerisao kao i sva ostala društva, kod kojih je
ostalo samo ime, a kojim se pojedinci služe da bi se pravili važni ili za sebe
pribavljali posebnu korist.
Ovde treba istaći, da je
Isus Hristos umro za sve ljude – bez ikakve razlike.
Starati se samo za spas svoje duše i neinteresovanje za socijalna pitanja, za
potrebe i drugih ljudi, to je protivno Hristovom impulsu. Takođe i elitizam
bilo koje vrste. Svakako da ima ljudi koji su više razvijeni od drugih, ali ako
neko takav smatra da zbog toga što je razvijeniji, da zbog toga drugima treba
da vlada a ne da im služi – onda je on pod žigom zavodnika, strahovito je pao.
Taj samo pokazuje, da ni za sebe ne zna šta je dobro i šta treba da radi, a kamoli
za druge. Postavljati se kao predvodnik nekog čopora ili stada, to pokazuje da
je takav čovek u najmanju ruku naklonjen životinjstvu, jer je to primereno
životinjama, a ne ljudima, za koje je sloboda, a ne da idu za predvodnikom kome
je klepetuša okačena o vrat.
Posle 83 godine ljudi
masovno prolaze pored čuvara praga – i to se može zapaziti ako se ima ključ za
razumevanje toga – ali većinom podsvesno. Da ne bi pali u životinjstvo ili i
ispod životinjstva – bez obzira da li imaju neku vidovitost ili ne – oni moraju
da savladaju strah, pre svega strah pred istinom. Treba hrabro da se suočavaju
sa istinom, pa ma koliko im neprijatna bila. Da se suočavaju sa istinom i da iz
svoje duše potpuno otklone laž.
Čovek postaje čovek samo u
onoj meri, koliko se spojio sa istinom, a to čak i pripadnici raznih okultnih
pokreta zanemaruju. A posebno, ako se neko svesno služi neistinom da bi vladao
i manipulisao drugim ljudima, on tada pada ispod životinjstva. To posebno treba
da imaju u vidu ljudi, koji su prišli nekom okultnom pokretu, jer:
„Da nisam došao i da im
nisam rekao, ne bi imali greha; ovako nemaju izgovor za svoj greh.“ (Jn.15.22)
III – 5.1.1919.: Duhovnim putem se mora iznova orijentisati
kako u pogledima na spoljašnju prirodu tako i na odnose čoveka prema čoveku,
jer stara sredstva za orijentisanje više nisu dovoljna. Do 15. veka bio je
čovek pod nasledstvom starih pojmova i impulsa, a tada dolazi poplava duhovnog
talasa koji dolazi na neki način od uspinjanja u razvoju duhova ličnosti –
arhaja.
Čovek je okružen
mineralnim, biljnim, životinjskim i ljudskim carstvom; u tom vidljivom ljudskom
carstvu vidi se i da iz volje nastaje neka socijalna struktura i poredak. Pravi
uvid u tu okolinu dobija se samo
duhovno-naučnim posmatranjem, ali njega uvek prati i neki strah. Kod
posmatranja mineralnog i biljnog carstva oseća se kao neki zadah leša. S druge
strane, dok su u fizičkom telu, ljudi izgledaju uvek kao deca.
Na osnovu same mogućnosti
predstavljanja čoveku bi svet izgledao avetinjski. Solidno osećanje o
postojanju sveta ima on time što s nogama stoji na tlu. To je srodno sa voljom,
iz koje dolazi i da smo neki subjekt – iz predstavljanja ne. Ali kad razvijemo
volju, onda nam objekt izmiče iz svesti. Ono što čovek zbilja jeste, to je
sredina između predstavljanja i volje. A svoje pravo ja opaža on kao rupu u
događajima života, slično kao što i spavanje opaža kao rupu u svesti.
Na mineralno i biljno
carstvo treba gledati kao Gete, koji je to posmatrao samo kao fenomene i iz
njih izvodio osnovne ili prafenomene, a nije tražio prirodne zakone da mu se
otkriju. U posmatranju mineralnog i biljnog carstva vidi se samo spoljašnja
strana, a kod životinjskog i ljudskog carstva vidi se samo neki embrion čitavog
bića. Čovek ostaje dete, a životinja je kao sasušena.
Ono što nauka o prirodi
daje, to su samo slike, to je avetinjsko. I to prestaje, kad čovek prođe kroz
dveri smrti. Ako čovek u vremenu razvoja duše svesti ne želi da se uzdigne do
duhovnog sveta, njemu se onda sve više gubi veza sa svetom u koji ulazi kroz
dveri smrti. Ona iščezava iz svesnog života, ali ne i iz čežnje – čak i kod
onih koji najžešće poriču besmrtnost. Mnoge bolesti današnjice dolaze zbog te
čežnje, za koju čovek nema svesnih predstava. Čežnja potiče iz voljnih sfera i
ako čovek nešto iz njih ne može da ovlada svesnim predstavama, onda on počinje
da besni:
„To je bît bešnjenja,
besnila, što u voljnoj sferi ima nešto, što čovek ne može da obuhvati svojom
mogućnošću predstavljanja. A ako se ljudi ne povinuju tome, da se upuštaju u
shvatanje duhovnog sveta, da shvatanjem duhovnih svetova obuhvate ono što se u
voljnoj sferi već izuobličuje, onda će besovi u svetu biti sve veći i veći, oni
besovi koji se pojavljuju danas za ljude kao upravo prvi stadijum posle
zaključenja mira koji nije nastupio, ali su mu se ljudi uvek nadali (primirje
11.11.1918., mir versajski, juni 1919). To nije nešto o čemu se može govoriti u
nekom klubu za kuglanje, gde se prema uobičajenim filistroznim predstavama
misli, da se tu i tamo o ovome ili onome može naći lek, onda kad se sporazume –
ne, to je nešto što je u vezi s najdubljom suštinom čovečjeg razvoja. Čovek se
ne može braniti protiv toga, da se u njemu razvija ono što u njegovu voljnu
sferu ulazi. Nikakve moći nema on za to. On se samo može odlučiti za to, da
svesno prodre u duhovnu sferu, da nauči da razume to što u njegovu voljnu sferu
prodire. Time će se umesto besova moći da u budućnosti razvija sređen zajednički
život ljudi.
„Vidite, nije to nikakva
subjektivna činjenica da se čovek okrene duhovnom svetu, koja hoće da se
otkrije preko posebnog talasa događanja u našem vremenu, nego je to objektivna
nužnost, da se čovek u razdoblju duše svesti okrene duhovnom svetu. Jer promene
su upravo nastupile u razvoju čovečanstva.
„Sve do trenutka u kojem
se u životu Zemlje odigrala misterija na Golgoti, upravo je iz spavanja
dolazilo sve ono što je čoveku bilo potrebno da bi ovde u svetu donekle sigurno
stajao. Pre misterije na Golgoti drukčije se spavalo nego što se spava sada –
pa makar to današnji fiziolozi i ne priznavali.“ (str.64-65)
U snovima su se jevrejskim
prorocima otkrivale slike budućnosti, a ljudi su sve do grčkog vremena iz
spavanja donosili i misli. Toga više nema. Već od 15. veka glava je kod ljudi skoro
neupotrebljiva. Do u 19. vek je još priroda grudi imala naknadne impulse te
bezglavosti, kao senke misli.
„Ali i ove senke će
iščeznuti, ljudi neće imati baš nikakvih misli, ako budu hteli da se prepuštaju
samo svojoj glavi. A to tako zbilja i jeste, a to se pokazuje u tome, što ljudi
i ne žele da misle.“ (str.66)
Zbog toga se prepuštaju
eksperimentisanju, da im eksperiment kaže šta treba da misle, jer i nemaju
poverenja u to što sami izmisle. Same misli zbilja i nemaju stvarnost, ali
mišljenje – ne misli – mora postati aktivno, a to dolazi pomoću duhovnog sveta.
I socijalni istraživači, pošto ne žele da aktivno misle, idu na ono istorijsko,
što se nasledilo. Na primer Ruso ili socijalisti, koji se usmeravaju ka
najprimitivnijim stanjima. Svuda je strah od aktivnog mišljenja.
Pošto je čovek stupio u vreme
razvoja duše svesti, on sad mora svesno da stoji u svetu i svesno da shvata
socijalni život i odnose čoveka prema čoveku. Međutim, fatalno je to što čovek
može uvek samo jednog čoveka da sebi predstavi, a ne istovremeno dva. To je
važno da se uzme u obzir. A danas ljudi obično mogu samo sebe da predstave, tog
svog
čoveka. Tek preko nauke o duhu čovek stiče mogućnost da se od sebe nešto oslobodi. Kao spiritist
čovek postaje još egoističkiji, a preko nauke o duhu vaspitava se za socijalni
život. Pošto se za to mora početi sa predstavama, mora se sa socijalizovanjem
početi sa školstvom. Ako se to propusti, ljudi gube mogućnost da primaju
pojmove koji obuhvataju njihove čežnje, a time postaju sve bešnji.
Stupanjem u odnos sa
naukom o duhu čovek se oslobađa sopstvenih uskih interesa, a postaje i mnogo
praktičniji. Ko u duhovno-naučni pokret unosi svoje uske lične interese, on u
njemu pravi nered. Ali mnogi tu dođu da bi njime opravdavali svoje mišljenje.
Treba se raspraviti sa novim stvarima, koje se daju u ovom pokretu, jer:
„U jednom takvom na
početku zahvaćenom pokretu, kao što je ovaj duhovno-naučni pokret, može
izazvati štetu mnogo šta, što ne može tako mnogo izazvati štetu u starim,
sasušenim pokretima, koji više ništa ne koriste.“ (str.75)
Nikako se ne sme verovati
u autoritet. Iz verovanja i ljubavi prema autoritetu, lako se prebacuje u
mržnju.
***********
Danas se posle toliko
godina na svakom koraku mogu videti izlivi besnila – u većoj ili manjoj meri i
u raznim kvalitetima, koji te besove maskiraju. Ko je više decenija mogao da
posmatra svet, taj ima utisak da se ti besovi sve više i više povećavaju.
Dobijaju i razne vidove. O običnim i očiglednim ratnim besovima nije potrebno
naročito govoriti, ali njih treba upotpuniti sa besovima proizvođača i trgovaca
oružjem, koji su obično sakriveni, ali su još bešnjiji od avijatičara koji
sipaju njihove bombe na nezaštićeno stanovništvo i osećaju zadovljstvo pri
punom pogotku. Tu su i besovi raznih političara, koji svoje sumanute ideje i
težnje svojom vlašću nameću. Treba i te vidove besnila uočavati. Takođe i neke
sitnije, kao što su ispisivanja „grafita“ po sveže okrečenim zidovima,
lomljenje klupa i prevrtanje kontejnera sa đubretom, tuče na sportskim
stadionima ili rasistički ispadi, urlanje direktno ili kroz zvučnike, pa i
psovke koje su ušle čak i u umetnost takozvanih civilizovanih naroda. Tu
spadaju i nemoćni besovi koji se izražavaju u raznim političkim demonstracijama
ili u štrajkovima, pri čemu treba gledati kako na besove učesnika tako i na
besove njihovih protivnika sa svojim pomagačima. Lista je dugačka, a ovde je
navedeno samo ponešto da bi se skrenula pažnja i na ona bešnjenja, koja se
obično tako ne definišu, a i na ona kojih nije ni bilo u vremenima održavanja
ovih predavanja. Besovi se od onda povećavaju i dobijaju sve raznovrsnije
oblike.
Ako bi se izvršila anketa
od fabrikanata oružja i političara pa sve do ispisivača „grafita“ i psovača,
kod svih njih bi se ustanovilo da oni pri tome nemaju baš nikakvih misli, da im
je mišljenje sasvim neaktivno. Kao što je gore rečeno, sa misterijom na Golgoti
se i to promenilo – svest ljudi i duševna nastrojenja su sasvim drukčija nego
pre 2000 godina.
IV – 10.1.1919.: Danas je za sve ljude neophodno potrebno da
priznaju postojanje duhovnog sveta. Za to je potrebna hrabrost i interesovanje,
a ako sam čovek nije u stanju da se uzdigne u duhovni svet, dovoljno je da ga
zdravim razumom shvati:
„Ali njega (razum) čovek
mora bar da napregne, ako želi da shvati duhovni svet! Ovo naprezanje ljudi ne
vole; oni više vole da ovo ili ono priznaju iz verovanja u autoritet. Danas
ljudi zdrav ljudski razum zbilja mnogo manje vole nego što veruju, te bi tu
želeli da na neki način zaobiđu upotrebu tog zdravog razuma i želeli bi – što
im se čini lakšim, iako se taj sud možda donosi nesvesno – da u duhovni svet
prodru direktno svakojakim mozgarenjem, koji oni onda nazivaju meditacijom i
tome sličnim. Baš je vrlo rašireno to, da se u duhovni svet želi da prodre
upravo sa zaobilaženjem zdravog ljudskog razuma.“
(str.83)
Meditanti su često
revnosniji u takozvanim vežbama – koje su naravno vrlo opravdane – nego u
upotrebi zdravog razuma, koji se nikad ne sme isključivati. – Njime se mogu
shvatiti saopštenja onoga ko je nešto iskusio u duhovnom svetu. Pri tome treba
reći:
„Radosti, uzvišene
trenutke prihvatam ja svakako zahvalno kao božanski dar i veselim se nad svojom
sudbinom, što su mi takvi radosni, uzvišeni trenuci dodeljeni; ali svoja
saznavanja imam ja od svojih bolova, svoja saznavanja imam ja od svojih patnji.“
(str.88)
Ulaženje u duhovni svet
uvek pričinjava bol. Ali to je neophodno u ovoj eposi, inače čovečanstvo neće
postići svoj cilj, inače će dolaziti katastrofa za katastrofom i na kraju haos.
Sa pojmovima koje autoritativno iznosi nauka o prirodi ne mogu se rešiti
socijalna pitanja, već samo s naukom o duhu. Nauka o prirodi se ne interesuje
za duhovni život, iako se iza prirodnih pojava i činjenica nalazi duhovno, te s
toga ona i ne može da rešava socijalna pitanja.
Kad čovek prema čoveku
stoji, tu uvek ima nečeg uspavljujućeg i ono što je najvažnije u socijalnom
životu, to izmiče običnoj svesti, te ljudi instinktivno postupaju. Pošto se
slikastim predstavama intelekta najlakše uspavljuje, onda tad vladaju
najpustošniji instinkti, koji se čak proglašavaju opravdanim.
Za rešavanje socijalnih
pitanja potrebna je majčinska ljubav, sa kojom se priznaje i božansko-duhovna
priroda čovekova. Ako je neki put i potrebno da se kažnjava, to treba činiti iz
ljubavi a ne iz mržnje, koja treba da bude usmerena samo na nedelo, a ne i na
čoveka.
Kod civilizovanog sveta
Evrope i Amerike i prema njihovim crkvama smatra se da je čovečja priroda zla,
ako nije sputana. U kineskom čovečanstvu se nasuprot tome smatra, da je čovek
po prirodi dobar.
„To je moćna razlika, koja
mnogo veću ulogu no što se misli igra u onom konfliktu čovečanstva koji se
formira. Dakako, ako se danas govori o ovim stvarima, to ljudi isto tako malo
veruju, kao da im se u 1900. godini govorilo o ratu, u kojem se sada nalazimo.
Ali to je stoga ipak istina, da se priprema i jedan konflikt između azijatskog
i evropskog čovečanstva. A tu će još sasvim druge stvari igrati neku ulogu,
nego što su je odigrale ili još igraju i dalje će igrati u ovom katastrofalnom
konfliktu, u kojem se nalazimo.“ (str.98)
Velika je razlika u tome
što je Kinez ubeđen: Čovek je po prirodi dobar, i stava Evropljanina: Čovek je
po prirodi sa radikalnim zlom opterećen. To se ispoljava u čitavom životnom
temperamentu i duševno nastrojenju. Ljudi se drže uglavnom spoljašnjosti
životnih konflikata, a malo se osvrću na ono što je u osnovi najunutrašnjije
prirode.
Taj evropski stav da
čoveka treba vaspitavati i sputavati da bi postao dobar, izgradio je u duši
evropskog čoveka logiku i nauku, za koje Kinezi nemaju čak ni odgovarajuće
reči. Nauka i logika su kod Kineza nešto sasvim drugo nego što to Evropljani
misle.
Danas je čoveku u pogledu
izvesnih stvari izvanredno teško da se izvuče iz sebe. To utiče ne samo na
njegovo razumevanje, nego i na čitav život njegovih simpatija i antipatija. To
se pokazalo i u odnosu antropozofa i teozofa, koji sve hoće da istražuju na
medijalan način. Sa uskogrudošću i ličnim, uobičajenim stanovištem ne može se
ući u nauku o duhu. Stoga ona ima protivnike i u pripadnicima raznih okultnih
društava. U mnogim takvim društvima ima mnogo šarlatanstva. Ako pripadnik
takvog nekog društva nije otvoren, već ide za ličnim, on može zapasti u
nesuglasicu duševnog raspoloženja, jer se u takvim društvima ne nalaze živa
saznanja, već se drži onoga što stoji u knjigama i izvlači se iz rituala.
Protivništvo u Teozofskom društvu nastalo je upravo onda, kad je u „Teozofiji“
(9) objavljeno ono što dolazi iz duhovnog iskustva – samostalno duhovno
istraživanje su smatrali da je greh.
***********
Ovde treba istaći, da je
za današnje čovečanstvo možda najvažniji zadatak da se sruši svako verovanje u
autoritet. To je sada i glavni impuls one ogromne individualnosti Kristijana
Rozenkrojca, kojeg se do najviše mere i Rudolf Štajner pridržava. Za verovanje
u autoritet se naravno zalažu oni, koji su protiv redovnog razvoja čovečanstva.
Zato je sad ustanovljena i „nepogrešivost nauke odnosno naučnih institucija“, u
kojima političko-pravna oblast gospodari nad duhovnom – a u najvećoj meri
sprovodi ono, što joj se iz privredne oblasti nalaže. To pomažu i razni
meditanti, koji teže da nekakvim mističkim putem prodru u duhovni svet, a uz
zaobilaženje zdravog razuma.
Ovde se kratko pominju i
slikaste predstave kojima se uspavljuje intelekt. Obratimo danas pažnju na
ulogu televizije sa munjevito kratkim informacijama i slikama, koje svest jedva
ili uopšte ne prima, ali zato imaju jako dejstvo na podsvest. Tu spadaju i
razne naoko besmislene i glupe reklame, ali koje sugestivno deluju da ljudi
kupe nešto što im ne treba ili mnogo ne vredi. To sve spada – ako ne u crnu –
onda bar u sivu magiju.
U prethodnom poglavlju su
dati citati iz Poslanice Rimljanima, iz kojih se vidi da Pavle tačno uočava i
azijatski i evropljanski stav u pogledu prirode čovekove. Dok Kinezi posmatraju
duhovnu stranu čovekovu i vide da je čovek dobar, jer „ja se slažem sa
zakonom“, Evropljani posmatraju telesnu koja je „prodana pod greh“. Sredina
čovečanstva je pozvana da uočava oba ta stava i da ih pomiri, da shvati pravu
prirodu čovekovu; takođe „da nauku unutrašnje doživi i da istinu spoljašnje
zgrabi“ i da „obe jednu drugom prožme“ (vidi ON – Drugi deo pod 1), da istinu
uzme sa zapada, a nauku sa istoka – ne obrnuto!
Iz tih stavova proizilazi
i današnji vidljiv sukob uglavnom SAD i Kine oko ljudskih prava. Po kineskom
stavu, ako se i oni koji su na vlasti i narod moralno i ispravno ponašaju –
kako je to Konfučije propisao, onda je sve u redu i nisu potrebne nikakve
posebne odredbe, jer niko ničija prava i ne ograničava; a ko se tako ne ponaša,
njega treba u tome sprečiti i kazniti, a ako je na vlasti i ukloniti. Na Zapadu
vlada slično shvatanje u pogledu moralnog ponašanja, ali se smatra da oni koji
su na vlasti mogu biti po prirodi istovremeno i nasilnici i prekršitelji
ispravnog ponašanja, te ih u tome treba zakonima sprečavati, ali ne i ukloniti,
jer bilo ko da dođe na vlast, on je po prirodi zao. Pri tome vlada neki strah
od otvorene doslednosti da se s tim mišljenjem ide do kraja, a po kojoj bi oni
koji štite ljudska prava takođe morali da budu zli. A pošto se to bar u
podsvesti priznaje, onda se traži neki automatski društveni mehanizam, koji bi
tu pravdu i ljudska prava sprovodio i bez ličnih uviđanja i angažovanja ljudi.
Pri tome se opet zavarava da takav automat može biti izdvojen od ljudi koji u
njemu rade.
To je nedoslednost koja se
provlači kroz materijalističko shvatanje, koje ne priznaje duhovnost – uočava
istinu, ali nema nauku o duhu. A kod Kineza se stvari idealizuju i zanemaruje
vrlo značajna činjenica o telesnosti, koja nasuprot volji čovekovog ja ipak
greši – ne uviđa se ta istina, već posmatra apstraktno sa naukom bez oslanjanja
na činjenice. Tročlano društveno uređenje koje je predložio Rudolf Štajner daje
vrlo realno praktično rešenje za snošljiv socijalni život, a koje uzima u obzir
obe ove prirode čovekove i pruža mogućnost za otklanjanje sukoba među ljudima
računajući sa njima takvim kakvi jesu, računajući i sa njihovom dobrom
duhovnošću i sa njihovom zlom telesnošću,
Konflikt između azijatskog
i evropskog čovečanstva može se i danas uočavati i na našim prostorima.
Devedesetih godina 20. veka počela je vrlo jaka saradnja sa Kinom. Kod nas su
počeli da se naseljavaju Kinezi, iako je u Jugoslaviji bila krajnja beda, jer
joj je Zapad uništio svu privredu, te se to ne može objasniti ekonomskim
razlozima pojedinaca. Sukob SAD-Kina odneo je četiri žrtve (prva brojka)
prilikom bombardovanja kineske ambasade u Beogradu. To je prva kineska krv
prolivena u Evropi u toku ratnih operacija uperenih na Kinu. No u toku
poslednjih godina se kod nas zvanični politički stav prema Kinezima menja, sada
oni više nisu poželjni. Otuda „spontani“ napadi na njihove doseljenike i radnje
i zabrana JAT-u da leti za Kinu.
Istovremeno su u Zapadnoj Evropi Kinezi vrlo odomaćeni. To su samo
simptomatičke pojave za ovaj konflikt koji i dalje traje i dokaz da na ovim
prostorima treba napraviti tampon zonu sa tročlanim društvenim uređenjem.
Na Istoku je izgubljena
istina, jer je njihova nauka usmerena na apstraktnost, a ne na stvarnost. Ne
uzima se u obzir da dobra ljudska bića mogu da borave u telu koje ih vuče ka
grehu. Smatra se da se vaspitavanjem čovek može učiniti dobrim i socijalnim, ako
mu se usade opšte norme ponašanja, koje je neko vrlo dobro i precizno propisao.
Ako bi neko u tome napravio neki ispad, to jednoobrazno društvo će ga ili
vratiti na pravi put ili iz sebe isključiti.
Zapad ima istinu, jer je
primio hrišćanstvo („ja sam put, istina i život“), ali nema nauku o toj istini.
Gnostičke spise koji su o Hristu govorili uništili su crkveni krugovi. O
postojanju duhovnog sveta ostalo je samo da se veruje, a nauka i logika
usmereni su samo ka apstraktnosti koja ne uviđa duhovnu stvarnost, koja se
nalazi iza materijalnih pojava. Gleda se samo na telesnost čovekovu i tu se
nastoji da se učine neki zahvati kako bi se ona poboljšala. Dolazi se najviše
do one fine telesnosti, do eterskog ili životnog tela, tela oblikujućih snaga i
onda se na njega utiče raznim ceremonijalnim magijama, ritualima i simbolima,
kako bi se ta čovekova telesnost poboljšala. Time se ljudi iz opšte zajednice
izdvajaju u grupe, u kojima ljudi sebe smatraju da više vrede od onih koji
takve tretmane nisu prošli. U takvim grupama se obrazuju zajedničke
karakteristike te telesnosti eterskog tela i ljudi se slično ponašaju, po
ponašanju bivaju slični jedni drugima. Otuda dolazi takođe i uverenje da su
grupni sudovi jedino ispravni i da treba da budu merodavni za društvo –
parlamenti, porote i drugo.
Na Istoku su ljudi više
socijalizovani, osećaju se kao delić zajednice. Na Zapadu se više
individuališu, ali se to ometa pomenutim grupisanjem u razne lože,
nacionalizme, sektašenja i tome sl. U Sredini se pojavio geteanizam i
antropozofski orijentisana duhovna nauka, koja upućuje čoveka na to da se
individuališe, ali pri tom da bude i visoko svesno socijalno biće. To
individualisanje se postiže svesnim jačanjem duše, pa se to tek onda utiskuje u
etersko telo. To je razlika od starih tehnika ceremonijalnih magija, koje
deluju ne na svest astralnog – duševnog – tela, već na podsvest koja je u
eterskom telu. Te tehnike su bile dobre za vreme kad se razvijala duša osećaja
(2907-747), a ne duša svesti kao danas. Pri tome bitnu ulogu igra i moral i
saznavanje. To se postiže misaonim naporom, a pošto pri saznavanju svako
prisvaja po neki deo sveopšte istine, ugrađuje ga u svoje ja na svoj poseban
način, onda ne postoji nikakva mogućnost da zapadne u bilo kakvu grupnost ili –
bolje rečeno – on se iz svake grupnosti postepeno izdvaja. Postaje sve
slobodnija individualnost („i saznaćete istinu i istina će vas osloboditi“
Jn.8.32), a uz očuvanje svoga ja. Preko nauke o duhu čovek saznaje i svoj odnos
prema Hristu i svojim bližnjima, a to ga onda i socijalizuje („A vi ste
Hristovo telo i pojedinačno udovi“ I Kor.12.27). Otuda je proizišla i ideja o
tročlanome društvenom uređenju, koje ima podudarnosti sa čovekovom duševnošću.
Naravno da i na Zapadu i
na Istoku postoje i suprotne od ovde opisanih struja. Ali ova zapadna tehnika
zbog ne obraćanja pažnje na dušu omogućava, da čovek sa dobro prerađenim
eterskim telom ipak ostane lažljiv ili gramziv, a da ne govorimo o gordosti
začinjenoj elitizmom. A ova istočna odvraća čoveka od suočavanja sa stvarnošću,
zadržava ga u smušenosti. Pravi put danas jeste, da se svesno deluje na svoje
astralno telo, pa da onda ono preobrazi i etersko telo, da u njega utisne ono
što se svesnim radom postiglo. Kao na daleki ideal, gleda se i svesno
preobražavanje svoga fizičkog tela.
V – 11.1.1919.: Iako je misterija na Golgoti fizički
događaj, ona se istorijski ne može dokazati. Pošto je to i duhovni događaj,
mora se duhovno shvatiti i onda tek pristupiti i njenoj spoljašnjoj stvarnosti.
Kod nje je najvažnija misao o vaskrsenju – uprkos protestantskim teolozima, jer
prema Pavlu: „A ako Hristos nije vaskrsnut, tada je prazna naša propoved,
prazna je naša vera.“ (I Kor.15.14). to znači: Isus Hristos je prošao kroz
smrt, nju je pobedio i ponovo se živo povezao sa zemljinim razvojem.
Hristos je kao najnevinije
biće ubijen:
„To znači, najveći greh
ljudi je bio potreban za to, što je najveći blagoslov ušao u zemaljski razvoj,
što je zemaljski razvoj dobio svoj smisao. O tome bi se moglo upravo paradoksno
reći: Da ljudi tada nisu na sebe natovarili onaj greh, onaj najveći greh,
smisao Zemlje ne bi bio ispunjen.“ (str.105)
Kod te protivrečnosti ne
pomaže logika. Taj događaj je u Rimskom carstvu najpre ostao neprimećen. Tada
su kao dva religiozna pola stajali jevrejstvo i paganstvo. Paganstvo je bilo
istovremeno i shvatanje prirode, pri čemu bogovi u sebi nisu mnogo razvijali
moralne impulse. A jevrejstvo je otkrivalo moralne impulse u ljudima, ali nije
imalo razumski odnos prema prirodi. Tragedija nemogućnosti usklađivanja
prirodnih događaja sa delovanjem boga Jahvea prikazana je u Knjizi o Jovu. U
njoj se ukazuje na duhovno carstvo, u kojem je i dobro i zlo, a koje je sasvim
drukčije od carstva prirode.
U vreme misterije na
Golgoti došlo je čovečanstvo u ćorsokak. Shvatanje u starom smislu prirode sa
jedne strane, shvatanje moralnog sveta s druge, dostiglo je svoj vrhunac i nije
moglo dalje. Potrebna je bila smrt, da bi nastao nov život. I paganska i
jevrejska kultura su se iscrple i Hristos u ovojima Isusa daje im nov impuls.
Kultura čovečanstva zasnovana na starom nasleđu došla je do smrti. Smrt na
Golgoti je spoljašnji simbol za to, umiruće telo Isusa, reprezentanta
čovečanstva i iz vaskrsenja nada u novi impuls za čovečanstvo. To je objektivna
činjenica i hriščanstvo nije učenje, već gledanje ovog zemaljskog razvoja.
Hrišćanstvo nije valjano
pustilo koren ni u jevrejstvu, ni u helenstvu, ni u rimljanstvu. Mise i
ceremonije katoličke crkve uzete su iz paganskih misterija. Preko paganskih
rituala širilo se hrišćanstvo u južnim, civilizovanim zemljama grčko-rimske
epohe. Kod severnih varvara ono dobija primitivniji oblik, oni dugo ostaju
arijci, Isusa Hrista više posmatraju kao idealnog čoveka, kao narodnog vođu i
kralja, jer ne mogu da steknu komplikovane imaginativne slike ritula kao na
jugu. Oni su u četvrtoj poatlantskoj eposi još zaostali, ali je u njima već
klica za petu. Oni nemaju naučnih saznanja kao Grci niti političkih kao
Rimljani. Njihov život predstava je bio takoreći slobodan, oni nisu mogli mnogo
da misle. I dok su južnjaci Hrista primali kroz stare predstave iz predanja,
severni varvari su bili potpuno otvoreni za primanje Hristovog impulsa. Kod
njih Hristos ulazi u duše naroda.
Dok su u četvrtoj eposi
(747 pre do 1413 posle događaja na Golgoti) ljudi u grčko-rimskim zemljama
napredovali u razvoju, severni varvari su jako zaostali. Oni su tek za petu
epohu iz sopstvenog mesa i krvi izneli ono što je iz jelinstva izneto u
Platonovo vreme. Platon ne gleda na apstraktne ideje o kojima se danas
trabunja, na sâma duhovna bića on gleda. Severni varvari to dostižu tek u
Geteovo vreme. Jedna kulturna epoha traje 2160 godina, a toliko vremena je
otprilike proteklo od Platona (427-347) do Getea (1749-1832).
Platon filozofiju uzdiže
do religioznog posvećenja kad kaže: Bog jeste dobro. Tu on sluti da idejsko
shvatanje prirode mora biti povezano sa poretkom sveta. Time za jelinstvo dolazi iščekivanje
hrišćanstva. A time sa Geteom u severnom svetu bi se ukazivalo iščekivanje
obnove hrišćanstva. To se vidi iz njegove himne u prozi „Priroda“, koja
počinje:
„Priroda, ona nas okružuje
i obavija. Neupozorene i nepozvane prima nas ona u kružni tok svoje igre i bavi
se nama i dalje, dok ne budemo umorni i ne klonemo u njeno naručje... Sve je
priroda. Mi njoj pripadamo; ona se sa nama bavi i dalje. I najneprirodnije
jeste priroda. Najveće filistarstvo ima nečega od njenog genija. Ona je mene tu
podesila, ona svoje delo neće mrzeti. Sve je njena zasluga, sve njena
krivica.“ (str.119)
U „Prirodi“ se vidi
Geteova naklonost ka Bogu. On je časni predstavnik pete epohe, koja je za njega
iščekivanje. On ne može da ostane pri paganstvu, te naučno prilazi svojem
grandioznom shvatanju prirode, što se izražava u njegovoj morfologiji i
njegovoj nauci o bojama.
„Kao što Platon sa svojom
definicijom božanskoga kao dobroga za shvatanje četvrtog poatlantskog razdoblja
ukazuje na misteriju na Golgoti, tako Gete sa svojim iskazima, koji odzvanjaju
iz „Bajke o zelenoj zmiji i lepom ljiljanu“ ukazuje na jedno obnovljeno
shvatanje misterije na Golgoti, a koje mora tu doći. To je odgovor na pitanje:
Gde se nalazi Gete?“ (str.120)
Geteanizam je istovremeno
raspoloženje iščekivanja za novo shvatanje misterije na Golgoti. Njegova
„Priroda“ je govorenje za moderno čovečanstvo, kao što se za staro čovečanstvo
govorilo o Izidi.
*******
Na osnovu ovde navedenih
reči Pavlovih, pravoslavna crkva smatra da je Uskrs najveći hrišćanski praznik,
ali i u njenim redovima stalno postoji tendencija da se više proslavlja Božić.
To je posledica materijalističkog shvatanja sveta i nerazumevanje toga šta to
znači Hristovo vaskrsenje i vaskrsenje uopšte – da je to rađanje u duhu. Da je
to tako, vidi se i pažljivim čitanjem opisa tog događaja u evanđeljima.
Rudolf Štajner ovde govori
samo o misi katoličke crkve da je potekla iz paganskih misterija. To se međutim
odnosi i na liturgiju pravoslavnih i drugih crkava, a protestantske i nemaju
takvih rituala.
Platon je živeo u vreme
kad je helenstvo dostiglo svoj vrhunac i kad je centar kulture već prelazio u
više prozaički Rim. Gete, kad je evropska kultura dostigla vrhunac i kad se već
pojavljuju SAD (osnovane 1783) i centar kulture duše svesti sve više prelazi na
zapadnu obalu Atlantskog okeana i dalje – sada već na obe obale Tihog okeana.
Slično je bilo i sa egiptasko-haldejskom epohom, kad su najveća dostignuća bila
prvih nekoliko vekova u Egiptu, pa je centar prešao u manje duhovnu Haldeju. U
vremenu razvoja duše svesti to se nije moralo ponoviti, ali se ipak ponovilo.
Ponovilo se zbog pospanosti Evropljana.:
VI – 12.1.1919.:
Hristov impuls nije završen samo sa misterijom na Golgoti, već će
trajati skroz sve do kraja sveta. U vreme tog događaja ljudi su izgubili staru
vidovitost, telesa su postala nepodesna za to, te je bila neophodna pomoć iz
vanzemaljskog regiona. Oni su imali mnogo prigušeniju svest nego danas. Samo
one ličnosti koje su po svojoj karmi bile pozvane za to bile su posvećene u
misterijama. To je tad bilo moguće zbog konstitucije čovekove, koja sad više ne
postoji:
„Misterijske ceremonije,
misterijske radnje kroz različite stupnjeve sastojale su se u tome, što je
čovek u misterijama postajao neko drugi. To se danas više ne može dobro
predstaviti, pošto danas preko takvih radnji nije moguće – ja sam ih nedavno za
egipatske misterije opisao. Čovekova priroda je stvaranjem izvesnih emocija,
izvesnih unutrašnjih duševnih doživljaja, bivala zaista tako preobličena, da se
u punoj svesti duhovno odvijalo.“ (
str.124-125)
Za to su bile potrebne
pripreme i to duhovno se nije odvijalo u tako haotičnom stanju kao danas u
spavanju. Pošto više nije bilo moguće da se čovekova priroda takvim radnjama
preobrazi, bilo je potrebno da čovek Isus prođe kroz smrt i sa Hristovim
impulsom nju savlada. To je naravno za razum nepojmljivo, to vaskrsenje. No
neophodno je napraviti taj pomak, da se to nerazumljivo ipak razume.
„Hristos je najpre u
događaju sa Golgote došao do čoveka Isusa iz Nazareta. Tu je najpre ukazano
čovečanstvu – čovečanstvu Jevreja, čovečanstvu Grka, čovečanstvu Rimljana – na
ono najvažnije što se u zemaljskom postojanju dogodilo. Ali zatim je Hristos
došao još jedanput, sjedinio se sa ljudima, koji su bili nastanjeni na severu,
na istoku Evrope, koji nisu imali takvo obrazovanje kao Jevreji, kao Grci, kao
Rimljani. Tu se on nije s nekim pojedinačnim čovekom, tu se on sjedinio s
dušama naroda ovih narodnosnih plemena.“ (str.127)
Ova narodnosna plemena su
se postepeno razvijala i u petom stupnju su morala da nadoknade ono što su na
četvrtom izvršili jevrejsko-grčko-latinski narodi. Sa geteanizmom je za petu
poatlantsku epohu ponovo došlo ono, što je platonizam helenstva bio za četvrtu.
No to još nije došlo do novog uobličenja shvatanja misterije na Golgoti, to je
još u iščekivanju
Iz evropske Sredine je
izračena kultura u zapadnu, istočnu i južnu Evropu, a sada one žele da tu
Sredinu unište. U tim perifernim evropskim oblastima uključujući i Ameriku nema
nikakvog razumevanja za tu istorijsku činjenicu. Savet perifernih sila je
odlučio da Srednju Evropu u njenom spoljašnjem postojanju uništi i to će se
ispuniti u narednim decenijama. Ali izračavanje tog fermenta za čovečanski
razvoj će se nastaviti. U Srednjoj Evropi će se morati shvatiti intencije
tročlanstva socijalnog bića:
„Upravo će Srednja Evropa
biti pozvana na to, da shvati ovu tročlanost. A možda, kad ova Srednja Evropa
ne bude imala nikakve države, kad ova Srednja Evropa bude prinuđena da živi
tragično u haosu, tek tada će se početi da shvata, da se moraju nadvladati
stara shvatanja, za koja se sad periferija Evrope bori, jer ova stara shvatanja
neće moći ni periferija Evrope da održi. Stari pojam država će iščeznuti;
načiniće mesta tročlanstvu. A i u ovaj spoljašnji život moraće se uvući ono što
geteanizam jeste. Bilo da se tako nazove ili ne, to je sasvim svejedno. Bitno
je to, da se u Geteovom shvatanju sveta nalazi nagoveštaj onoga, što
jednostavno mora biti razjašnjeno i u pogledu na spoljašnje socijalno
uobličenje čovečanstva.“ (str.131)
Za to je prvo potrebno da
se shvati Gete. I on sam se osećao usamljenim, ni Nemci ga nisu razumeli. Više
dela je on ostavio nezavršena, jer nije hteo da ih zaokružuje, kad bi mu snaga
unutrašnjeg izvora usahnula. Pa čak i „Faust“ nije u punom zamahu završen. Gete
u svojem vremenu nije bio u stanju da iz duhovnoga ono najvažnije iznese, te on
od nas zahteva da s njim dalje radimo, mislimo, osećamo. Put ka njemu mora se
naći preko antropozofski orijentisane nauke o duhu.
Gete je kao dečak pošao od
paganstva, kao odrastao nije primio tradicionalnu hrišćansku crkvenost, jer je
u njegovom shvatanju bilo iščekivanje novog razumevanja misterija na Golgoti.
Na njega su najveći uticaj imali Šekspir, Spinoza i botaničar Line (Karl von
Lineé, 1707-1778). On je na nesvesni, ali donekle i svesni način na početku
devedesetih godina 18. veka prošao pored čuvara praga. To se vidi iz „Prirode“
i iz „Bajke o zelenoj zmiji i lepom ljiljanu“, gde imamo prelaz iz paganstva ka
hrišćanstvu – dato u moćnoj imaginaciji:
... gde Gete upravo daje,
kako sve ono što čovek preko spoljašnje empirijske nauke može naći, može voditi
samo do svetlosnih zavaravanja varljivih svetlosti (svetla lutalica), ali i
kako ono, što čovek u svojem najunutrašnjijem mora razviti, vodi njega tome, da
svoje duševne snage tako izgradi, da mu uzor može biti zmija koja se tu
žrtvuje, koja svoje sopstveno biće predaje toku razvoja čovečanstva, da bi se
mogao izgraditi most između dva carstva čulnoga i natčulnoga, između kojih se
uzdiže hram, novi hram, pomoću koga se može imati osećaj o natčulnom
carstvu.“ (str.139)
Iako se tu ne pominje
Hristos, to je snaga misli, nov put ka Hristu. On se ne može naći iz same
intelektualnosti, već preoblikovanjem duševnih snaga za prelaz ka slikovitosti.
U svim oblastima je 19.
vek učinio da se geteanizam pokopa. To su učinili i naučnici koji su krajem
osamdesetih osnovali Geteovo društvo u Vajmaru. Potrebna je duhovnonačuna
obnova ljudskih duša.
„Ma šta došlo preko ove
Evrope, koja sad u izvesnom smislu želi da počini svoje samoubistvo: grob, koji
pre svega u prvoj liniji bezmislenost (nemanje misli) kopa, taj grob će ipak
biti i grob, iz kojeg nešto vaskrsava. Ja sam već ukazao na to: Sa
srednjoevropskim dušama naroda povezao se Hristov duh; u krilu ovih duša naroda
nastao je geteanizam. Doći će vaskrsenje, jedno vaskrsenje koje ne treba
politički zamišljati, vaskrsenje koje će sasvim drukčije izgledati, ali će to
biti vaskrsenje. Geteanizam ne živi, geteanizam za spoljašnju kulturu još
počiva u grobu. Ali geteanizam mora da vaskrsne.“
(str.141-142)
Iz misterije na Golgoti
proizilazi da se apstraktno i intelektualističko znanje sadašnje nauke
preobrazi u ono, kojim se gleda u natčulne svetove i da dâ dublje znanje i za
čoveka dostojno uobličenje socijalne strukture.
*******
Geteanizam se ni danas još
nikako ne probija, vladajuća nauka ga negira. Ako neko i pokušava da ga
opravdava, to se zataškava. Jedan primer za to je Norvežanin ANRE BJERKE (rođen
1918 u Oslu). Ja sam s nemačkog preveo njegovu knjigu „Gete kontra Njutn“
(prema C 1961 Kosmos förlag Stockholm), u kojoj je na izvanredno ubedljiv način
on ukazao da je Geteova, a ne Njutnova teorija o bojama tačna. No u školama se
i dalje uči Njutnova pogrešna. Odgovornost za to svakako snose političari koji
vladaju ministarstvima prosvete, pa bilo da su toga svesni ili ne. Naravno još
više oni koji takve političare upotrebljavaju kao svoje oruđe, pošto su ih
začarali u bezmislenost. I to je jedan od dokaza da treba uvesti tročlano
društveno uređenje, sa slobodnim duhovnim životom, koji će onemogućavati da se
školska deca organizovano kljukaju neistinama.
Srednjoevropski narodi
danas već skoro da i nemaju svojih država. Ono što se po spoljašnjoj formi još
tako naziva, to su okupirane, vazalne teritorije. A to nemanje države je i po
spoljašnjoj formi kod Srba ostvareno. Oni su nazvani raznim imenima i
administrativno iscepkani na više delova, i preobraćeni u druge narodnosti, a i
ono što se kod njih još naziva državama, to u suštini to nije. Kod njih se
spolja reguliše kad će im goreti sijalice, koliko će im biti cene gotovih
proizvoda da ne bi ugrozile plasman zapadne robe itd. Hoće li se bar kod njih
nadvladati stara shvatanja?
VII – 24.1.1919.: Šiler je „Pisma o estetskom vaspitavanju
ljudi“ pisao podstaknut Francuskom revolucijom. Po njemu čovek sam treba da
dođe do slobode, a ne socijalnim poretkom. Čovek stoji između dva nagona. Jedno
je nagon koji dolazi iz čulne prirode, a drugo je razumska, logička, misaona nužnost.
Na suprot Kantovom kategoričkom
imperativu, Šiler smatra da treba iz naklonosti, iz ljubavi činiti. Idealno
stanje je u umetničkom stvaranju i umetničkom uživanju, gde se razumska nužnost
i čulna nužnost prožimaju. Ljudi, kod kojih je to slučaj, obrazovaće dobar
socijalni poredak.
Gete je sa Šilerom mnogo o
tom raspravljao. Gete nije imao tako moćnu unutrašnju pesničku strast i oštro,
apstraktno mišljenje kao Šiler; on je imao potpuno ljudske, harmonične, produhovljene
instinkte. Gete je priznavao veličinu tih njegovih „Pisama“, ali mu to nije
izgledalo tako jednostavno da se od nužnosti dođe do slobode. Stoga je napisao
„Bajku o zelenoj zmiji i lepom ljiljanu“, u kojoj je opisao ne tri, dvadesetak
duševnih snaga – ne u pojmovima, već u višesmislenim, slikastim obličjima. Tako
zlatni kralj predstavlja mudrost, srebrni privid, bronzani moć, a ljubav njih
kruniše. Tu on ukazuje i na politička uobličenja.
Od sredine 19.veka po
celoj Zemlji kod ljudi u mišljenju više ne vlada duh. Kod Šilera i Getea i
njihovih savremenika još je bilo odjeka stare atavističke duhovnosti. Pre
sredine 19. veka verovalo se da će se u čoveku naći svet, a posle toga se svet
samo gledao. To je neplodno, ako se u svemu što pripada svetu ne nalazi i
čovek. Ono što ljudi instinktivno hoće, pa makar to i ne znali, to ispunjava
nauka o duhu:
„Gledati spoljašnji svet i
u spoljašnjem svatu nalaziti čoveka.“ (str.157)
Tako se tek može shvatiti
i socijalni organizam. Čovek je tročlano biće. On se nekad i pokazivao na
tročlani način. Tek u razdoblju duše svesti koncentriše se u njemu sve na jednu
snagu, na jednu jedinu, pošto sad treba da se postavi na tu jednu tačku
sopstvenog samstva. Danas svako ima osećanje da mu sve kao čoveku iz jednog
jedinog potiče. Ali čovek sem sredine ima i nešto iznad i nešto ispod.
„Ono što je u sredini, to
je svagdašnje prosuđivanje, iz prosuđivanja delati. Ono što je iznad, jeste
nadahnuće, ono što se preko religije ili nekog drugog duhovnog nadahnuća gleda
kao na nešto više, natčulno. A ono što je ispod svagdašnjeg suda, jeste
iskustvo, jeste zbir doživljaja: nadahnuće – svagdašnje prosuđivanje –
iskustvo.“
(str.157-158)
Danas čovek smatra da je
nadahnuće staro praznoverje, a za iskustvo se ni u svesti ni u praksi ne pravi
razlika između mladalačkog neznanja ničega i starijega znanja preko iskustva.
Nadahnuće može doći u svim godinama, a njegov drugi pol, iskustvo skuplja se
samo kroz vreme koje se proživljuje između rođenja i smrti. Između njih je
svagdanji sud.
Danas donose kritičke
sudove i najmlađi ljudi, koji ništa nisu videli u svetu; oni kritički prosuđuju
i debele knjige koje su stari ljudi napisali. Čovek ne napreduje tako, već onda
kad se na starosti uzdiže da preko iskustva postane sposobniji za prosuđivanje.
Nadahnuću odgovara čovek
glave odnosno čulno-nervni, svagdanjem sudu čovek grudi, a iskustvu čovek
ekstremiteta. Može se reći i čovek čulno-nervnog života, čovek ritmičkog života
i čovek izmene materije. Na to se danas ne obraća pažnja, pa ne ni na
odgovarajući kosmički korelat. Za to se mora od čulnog uzdići do natčulnoga.
U životnim namirnicama
nalazi se i duhovna strana koja u čoveku deluje kad spava. U njima su duhovi
najviše hijerarhije: serafimi, heruvimi i troni. U njima je nešto što uobličuje
svet. Iza onoga što gledaju čula, nalaze se bića treće hijerarhije: anđeli,
arhanđeli i arhaji. Druga hijerarhija – kirioteti, dinamisi i eksusije – su tu
između, u disanju i uopšte u ritmičkom sistemu.
U današnje vreme se taj
tročlani čovek skuplja u jedinstvenost, a pandan tome se pravi državna
zakonitost. Mi imamo trojstvo, koje treba da se sastavi iz tri člana. Prvo,
prirodne podloge života, sve privredno, ekonomija. Drugo, zakonsko regulisanje
– koje odgovara sredini čovekovoj, ritmu. Treće, duhovni život. Postoji težnja
to trostruko da se sjedini i sve natovari na državu. Čovek opstaje jedino kad
su kod njega sistemi glave, grudi i donjega dela razdvojeni i u toj
razdvojenosti zajedno delaju. Slično je i sa socijalnim organizmom.
Zakonsko regulisanje
odgovara ritmičkom, disajnom sistemu koji reguliše rad između trbuha i glave i
to je apsolutno bezlični element, pred kojim su svi ljudi jednaki. No ako bismo
imali samo disanje bez ishrane i bez čulnih osećaja, mi ne bismo bili ljudi.
Tako:
„Mi moramo imati neku
državu koja zakonski upravlja sa bezličnim zakonima. Ali ako u ovu državu ne bi
uticalo ono polulično ekonomije gde čovek u tome učestvuje, te ono sasvim
lično, naime za spoljašnji život države sasvim lični duhovni život – onda bi
državni život bio isto tako nemoguć, kao kad bi čovek želeo da živi samo kao
čovek disanja. Isto tako kao što želudac kod današnjeg čoveka ne može da radi
ono što rade srce i pluća, a glava ne može da obavlja svoju delatnost ako
postane i srce i pluća, isto tako – ako treba da nastane neka zdrava socijalna
struktura – isto tako nije moguće da se na državu natovare oba ova druga
sistema: Ekonomski sistem, kod kojeg čovek mora da tu bude prisutan, čija preduzetništva
se ne mogu odvojiti od čoveka, te duhovni život, koji za državu mora tako
dolaziti kao za čoveka, kao što ono što on jede dolazi u čoveka spolja iz
prirode. To mora postati novo učenje, koje kao fundamentalno mora važiti: da
socijalna struktura jeste tročlana. Vi se kao čovek ne možete postaviti u svetu
i da ništa ne jedete, već to jelo morate primati spolja. Vi državu ne možete
postaviti u svet i njoj ne prinositi njenu hranu – to je ovde obrnuto, stoga
sam i ja obrnuto opisao – iz duhovnog proizvođenja ljudi. Duhovno stvaranje ljudi
jeste za državu isto to, što je spoljašnja fizička hrana za pojedinačnog
individualnog čoveka. I vi ne možete uspostaviti državu, a da joj s druge
strane ne date izvesne prirodne podloge u privredi. Jer privreda je za državu
tačno isto to, što je kod pojedinačnog, individualnog čoveka onaj element, koji
se sa druge strane privodi procesu disanja, što se čoveku privodi preko čulnog
opažanja.
Čulno opažanje: Treće
hijerarhija } Druga
hijerarhija
Hranljiva materija: Prva hijerarhija } Disanje
Nadahnuće Čovek glave –
Čulno
nervni život:
1. Prirodna podloga, privreda,
ekonomija.
Polulično,
bratstvo
Svagdašnji
sud Čovek grudi – Ritam:
2. Zakonsko
regulisanje,
Bezlično,
jednakost
Iskustvo Ekstremiteti –
Čovek izmene materija:
3. Duhovni život,
Ličnost,
sloboda
„Vi iz toga vidite, da se istinsko poznavanje čoveka
i istinsko poznavanje socijalne strukture međusobno uslovljavaju, da se do
jednoga ne može doći bez drugog. Kao što čovek jeste čovek glave, čovek grudi,
čovek izmene materija, dakle čovek čula i nerava, ritmički čovek i čovek izmene
materija, tako ni država nije neki ceo organizam, već socijalna struktura
jeste: država i privreda i duhovni život.“ (str.162-163)
To se mora uvideti, a socijalistički mislioci
greše kad eliminišu nadahnuće i iskustvo – ono polulično u kojem mora da vlada
bratstvo i ono lično u kojem mora da vlada sloboda, a u bezličnom elementu
zakona jednakost. U državu se ne može uneti bratstvo, bez kojeg se ne može biti
u privredi. Današnje socijalističko državno regulisanje proizvodnih sredstava
ne može biti zdravo. Sloboda, jednakost i bratstvo kojima se ispravno teži ne
mogu postojati bez tročlanosti, onda kad je država omnipotentna. Danas ljudi ne
uviđaju vezu između materijalizma i apstraktnog mišljenja sa socijalnim
pitanjem.
Jaka osnova za nastanak
materijalizma je što se država postepeno od 16.veka dočepala jeste slobodnih
korporacija i školskih institucija. Čovek se u novije vreme ponaša kao da je
samo čovek disanja:
„Ali u oblasti stvarnosti ne dovodi to samo do
pogrešnih teorija, nego i do pogrešnih institucija i pogrešnih ustrojstava.
Svaka škola, koja stoji neposredno samo pod vlašću države, jeste jedno nemoguće
ustrojstvo. To se ne mora sagledavati ako je čovek baš kratkovid, ali uprkos
tome je to nemoguće ustrojstvo, koje malo po malo vodi ka nesreći. Svaki
poduhvat, koji ide izvan onog čisto regulišućeg, koji hoće da bude proizvodan
jeste nesreća, ako se njime bavi država. To je ono o čemu se radi.“
(str.165-166)
Sada se u ono što treba samo zakonski da reguliše
ulivaju sve mogući poduhvati privrede i duhovnog života. Radikalne partije hoće
samo crkvu da odvoje od države, da bi tako crkve odumrle. Ali neće da škole
odvoje, čime bi duhovni život bio produktivniji.
***********
Za nadahnuće ima bezbroj
primera da bez obzira na godine ono može da se pojavi, neko vreme traje, a onda
i da nestane. Mnogi ljudi su u mladim godinama bili nadahnuti da dadu nešto
vrlo veliko, a onda su posle nekog vremena postali sasvim sterilni. Neki su
opet nadahnuća dobijali tek u starijim godinama. Iz nadahnuća – kojim se obično
mladi ljudi diče – može se neki put pogoditi prava stvar, ali to ne mora da
bude uvek. Postoji narodna izreka „Ne boji se buva mladića, već babe“, jer
mladić kad prstima uvati buvu hoće da vidi šta je – te mu ona pritom pobegne, a
baba kad je uhvati – ona joj odmah trljanjem polomi nožice pa je stuca. Stoga
se i iskustvo ne sme zanemarivati. A prosuđivanje je između ova dva: za
ispravno prosuđivanje je potrebno i nadahnuće i iskustvo.
U pomenutoj težnji da se
sve natovari na državu odnosno na političko-pravnu oblast, vrše se s jedne
strane sve moguće nacionalizacije privrednih preduzeća i u raznim vidovima
organizuju sistemi oporezivanja u korist društva, a s druge strane sva moguća
programiranja školskih programa i čitavog duhovnog života, kako bi se preko njega
država jačala.
Iako je za to bilo
nagoveštaja i ranije, poslednjih dvadeset ili trideset godina sve više uzima
maha težnja – najglasnije iz SAD – da privreda treba da gospodari i
političko-pravnom i duhovnom oblašću. Simptomi za to su privatizacije i u
kapitalističkim – eventualno „socijalnim“ državama – a takođe i u sad već
bivšim, u međuvremenu postalim bivšim komunističkim državama; uz to spada i
smanjivanje poreza i drugih državnih taksa i dažbina, nametanje naddržavnih
zakona o prometu kapitala i investicijama, ukidanje državnog
subvencionisanja izvesnih privrednih
grana uključujući međunarodne ugovore protiv dampinga, organizovanje čitavih
kontinenta u privredne saveze u kojima se ukidaju carine i drugo. Simptomi na
duhovnom polju su propovedi o „kraju istorije“, „sukobima civilizacija“,
„donatorstva“ kulturnim ustanovama, plaćanja školarina i privatizacija škola –
ne u smislu njihovog oslobađanja, već radi vandržavnog i naddržavnog
usmeravanja i programiranja dece, zatim kupovine naučnih rezultata i
usmeravanja naučnih istraživanja u korist privrednih efekata, kupoprodaja
umetnosti, pretvaranje verskih zajednica u privredna preduzeća i drugo. Sve se
to nameće ne sa razumom, već sa instinktivnim nadahnućima. Iz toga dolazi i već
ranije pominjana „kontrolisana sloboda u ekonomiji“. Instinktivno se oseća da u
privredi treba da bude nešto polulično, pa se onda bezlično regulisanje sabira
sa ličnom slobodom i pravi aritmetička sredina. Da je razum pri tome isključen,
pokazuje sam taj izraz. Postoji dakle težnja, da se omnipotentna država zameni
omnipotentnom privredom. Naravno da i to može da dovodi samo do nesreće, kao
što bi dovela do nesreće i omnipotentna duhovna oblast, koja je sad i u jednom
i u drugom sistemu impotentna.
Za tu omnipotentnu,
svemoćnu privredu navešćemo jedan simptomatičan primer iz SAD. Preko televizije
se daje serija njihovih filmova iz sudske prakse, a koji su snimani na osnovu
istinitih događaja. U filmu koji je prikazan 26.9.2002. u Beogradu, dati su
dokazi o upotrebi dece kao robova (uključujući i okove!) za šivenje konfekcije
i to usred Njujorka! Pred omnipotentnom privredom – jer je u pitanju zarada –
tu padaju državni zakonski regulativi, a i moralna shvatanja, o kojima duhovna
oblast propoveda, pa ih čak i celom ostalom svetu nameće sa teorijama o
ljudskim pravima, koje ostaju puka apstrakcija. Ovo je stvarnost „kontrolisane
slobode u ekonomiji“! Ako privreda nije zasnovana na bratstvu, već na
gramzivosti koja traži da se slobodno iživljuje, nikakva kontrola tu ne pomaže
niti postoje kontrolori, koji bi bili istovremeno i savesni i živi – našta se i
u ovom i u tome sličnim filmovima ukazuje. I najbolje za borbu obučen i
naoružan policajac može biti ubijen prepadom s leđa, a da ne govorimo o
njegovoj deci! To naravno ne važi samo za SAD, ali kod njih bar neko imao
hrabrosti da to javno kaže.
Narodi koji govore
engleski imaju poseban zadatak i prednost za razvoj duše svesti, a samim tim i
najveću odgovornost za ono što čine ili ne čine za dobrobit čitavog čovečanstva.
Da li će oni njihovi pripadnici, koji su primili Hrista i idu ispravnim putem
razvoja, biti u stanju da obuzdaju one zavedene i spasu čovečanstvo od propasti
u koju ga te mračne sile vuku? (vidi ON – II pod 4).
VIII – 25.1.1919.: Sa svojim fizičkim telom pripada čovek
prostoru, sa eterskim sferi vremena, a sa astralnim telom je čovek vanprostoran
i vanvremenski. Sa ja je čovek iznad prostora i vremena, pa čak i iznad
bezvremenosti i bezprostornosti. Svest o ja nastaje tek u grčko-latinsko doba.
Tri viša člana – duh sam, duh života i čovek-duh – dolaze tek u šestom i sedmom
kulturnom razdoblju.
Gete je pokušao da oživi
stara znanja o vezi čoveka sa vasionom, da čovek nije zatvoren u granice svoje
kože, da je to samo slika njegovog osobitog bića. Odblesak te veze nalazi se
još u Šilerovim „Pismima o estetskom vaspitanju“ i u Geteovoj „Bajci o zelenoj
zmiji i lepom ljiljanu“, u kojoj on prikazuje čoveka postavljenog u ljudskoj
zajednici, a i sam tok socijalnog razvoja. To su imaginacije o kraljevima
mudrosti, privida i moći i onoga koji sva tri haotički objedinjuje i raspada
se. Ista tema je i u drami „Dveri posvećenja“ (10). Važno je imati svest o kosmičkom
značenju čoveka. Moramo naj, najsvakodnevnije shvatati duhovno da bi se shvatio
spoljašnji socijalni život.
Čovek je tročlano biće: nervno-čulni,
ritmički i izmene materije. Socijalna struktura takođe: duhovna, čisto
regulišuća državna i privredno-ekonomska. Čovek stoji u tom socijalnom životu,
samo nekako obrnuto. Tu se ne može ići sa analogijama i u apstraktnim pojmovima
objašnjavati, već duhovno istraživati. Tako se nalazi da se pojedinačni čovek
razvija od detinjstva do starosti, a čovečanstvo od starosti ka detinjstvu.
Izmena materija je kod čoveka izraz onog najvećeg i kad se gleda duhovno, on odgovara
intuiciji, ritmičko inspiraciji a nervno-čulno imaginaciji.
Hrana koju čovek jede
izaziva u njemu podsticaj da razvija unutrašnju snagu. Glava je upravo prazna,
te time iz vasione možemo primati ono što je u čoveku produktivno. Ta
produkcija se iz glave samo izmamljuje. Glava je u mnogom pogledu najmanje
važan deo, ona je poslednji ostatak iz prethodne inkarnacije. Bez ritmičke
delatnosti ona ne bi mogla da misli; ona samo reflektuje misli. No time jeste
ona produktivna. Čovek tu produkciju razvija time, što sem ritma ima izmenu
materija, koja je pokretač.
U socijalnom organizmu je
obrnuto:
„Ono što je kod čoveka
unutrašnje, što čovek unutrašnje u sebi nosi, što ima preko svoje šuplje glave,
čemu je potreban pokretač od spolja pomoću izmene materija, to je za socijalni
život takva osnova kao za nas životne namernice. Ono što je za nas to što
jedemo, to je za socijalni organizam ono što ljudi stvaraju iz svojeg nervnog i
čulnog života. Dakle država ili bolje rečeno socijalni organizam jeste organsko
biće, koje – ako smem da upotrebim taj izraz – jede ono što ljudi izmišljaju,
što ljudi pronalaze, što iz ljudske duhovnosti dolazi.“
„Ako iz ljudske duhovnosti
oduzmemo onu pravu osnovnu snagu, onu pravu osnovnu osobenost, naime slobodu,
individualnu slobodu, to je onda tačno tako kao kad biste želeli da čovek
odraste a da mu se ne dâ da jede. Slobodni, individualni ljudi, koji se
postavljaju u socijalnu strukturu prisile i svoju duhovnost čine sterilnom,
puštaju takođe da i socijalna struktura odumre, kao što mora odumreti čovek
kome ne dajete hranu. Ono što glave stvaraju u svetu, to su životne namirnice
za socijalni organizam.“ (str.174-175)
Čovekovom ritmičkom
sistemu odgovara u socijalnom organizmu državno regulisanje i zakonitost. A u
državi je produktivno ono što ima osnovu u prirodi, privredni život, koji je na
neki način i glava države:
„Kao što je čovek
produktivan preko svojih nerava i čula, tako je socijalni organizam produktivan
preko svojih prirodnih podloga. I kao što čovek iz prirode prima svoju izmenu
materija, tako socijalno organizam svoju hranu prima iz ljudske glave.
(str.175)
Socijalni organizam je kao
čovek postavljen naglavačke, glava mu je dole, a noge gore.
/U ovakvim zagradama su data
razjašnjenja izdavača./
/Čovek, od gore ka dole/ /Socijalni organizam,
od dole ka gore/
Imaginacija ↓ Čulno-nervna sfera ↑ Hrana za socijalni organizam
↓ (produktivno) ↑ / = ljudske glave/
↓
↑
Inspiracija ↓ Ritmička sfera ↑ Državna zakonitost
↓
↑
Intuicija ↓ Izmena materija ↑ Podloge prirodne
(pokretač) ↑ (privredni život)
Od polovine 19. veka ljudi
su naklonjeni materijalizmu i izgubili su duh. Izgubili su ono što bi trebalo
da bude produkcija preko njihove prazne glave i prepuštaju se slučajnim pronalascima
i otkrićima preko eksperimentisanja. I nacionalni ekonomi se na njih oslanjaju
i zato baš ništa ne znaju o odnosu čoveka prema socijalnoj strukturi.
*********
Matematički izrazi za fizičko i prostorno su
pozitivni brojevi, za etersko i vremensko su negativni, za astralno i
vanprostorno i vanvremensko si imaginarni (pozitivni i negativni), a za ja i
iznad bezprostornosti i bezvremenosti su nadimaginarni brojevi (vidi MP pod 2).
O razvoju čovečanstva u
pravcu detinjstva govorio je Rudolf Štajner na drugim mestima. Prirodne snage
su nekada uticale na čoveka i razvijale ga bez njegovog učestvovanja sve do
starosti. To vreme se sve više skraćuje i danas je to otprilike do dvadeset
sedme godine. To znači da ako čovek posle tih godina na sebi sam ništa ne radi,
on ostaje i u starosti samo sa iskustvima i sposobnostima čoveka od dvadeset
sedam godina.
Čitava današnja tehnika je
zasnovana na eksperimentisanju. Bez obzira na teorijske naučne pretpostavke i
proračune koji se na osnovu njih vrše, za tehničku primenu se prvo to sve mora
eksperimentima proveriti i ispitati i izmeriti, pa tek onda na osnovu toga
izvršiti odgovarajuće korekture, te to primeniti u praksi, uneti u stvarnost.
Pri tome se neki put – na primer u mašinstvu – mora upotrebiti materijal koji
je i po nekoliko puta jači od izračunatog. To je primer kako se od
apstraktnosti proračuna prelazi na stvarnost prakse – istina samo u
materijalnome, a otud i ta veličina tehničkih dostignuća.
Isto tako kao što se u
tehnici prilikom ispitivanja čvrstoće nekog materijala ovaj mora razoriti, isti
takav slučaj je i u socijalnom životu, s tim što se iz takvog socijalnog
eksperimenta i razaranja ne mogu izvući egzaktni rezultati – da ne uzimamo u
obzir bolove koji se njima nanose. To je zato, što se u tehnici radi sa mrtvim
materijalom, koji dugo zadržava iste kvalitete, a u socijalnom sa živim
ljudima, koji su – sem njihove slobode –
u svakoj generaciji drukčiji i to se tu ne može uzeti u obzir, a potpuno
poništava eksperimentne postavke. Ako bi čak neki socijalni eksperiment i
pokazao dobre rezultate za vreme od pre dvadeset ili trideset godina i u
određenoj sredini, to ne može važiti za sadašnje vreme i na drugom mestu. Pogotovo
što i neko drugi, a ne samo suvereni eksperimentator tu može nešto svoje da
ubaci. Ko ima iole pameti, on to lako može da uvidi. Međutim, takvi
eksperimenti se ipak vrše i onda primenjuju neke apstraktne korekcije i
eksperimentator je zadovoljan. Otud dolaze ove socijalne nesreće i haos, pri
kojima su eksperimentatori ushićeni, jer se tu iživljava njihova želja za
gospodarenjem, a sem toga su ostvarili neke svetle ideje svojih velikih
prethodnika, na kojima je trebalo raditi sto, dvesta ili više godina. Da ne
bismo ostali samo u apstraktnosti, pomenućemo samo ono što je pre otprilike sto
dvadeset godina proklamovano preko Ante Starčevića da trećinu Srba u Hrvatskoj
treba pobiti, trećinu proterati i trećinu pokatoličiti, a što je sada i
ostvareno. To naravno nije jedino.
Da bi se suprotstavio
daljim socijalnim razaranjima Rudolf Štajner iz duhovnih sagledavanja ovih
problema daje praktično – ne apstraktno, kakvo je bilo još u Frnacuskoj
revoluciji – uputstvo kako da se organizuje društvo. Odmah posle ovog ciklusa
predavanja nastaje takozvano vreme tročlanstva, koje je trajalo skoro dve godine.
Ubrzo posle ovih predavanja objavljena je knjiga „Bitne tačke socijalnih
pitanja“ (11), a zatim slede stotine javnih predavanja Rudolfa Štajnera na tu
temu. Oko 150 ih je objavljeno u 12 knjiga, ali sem njih on to pitanje dotiče i
nadovezujući se na druge teme – i pre i posle ovih godina. To je bilo vreme
velikih trzavica i lutanja u Nemačkoj i Rudolf Štajner i njegovi sledbenici su
se tad jako založili za tu ideju, ne bi li Evropa bila spašena od daljeg
uništenja. Međutim, u tome nisu uspeli.
Poslednje 83 godine su
pokazale i pokazuju da je to jedino društveno uređenje kojim se čovečanstvu
može dati impuls za obnovu kulture i napredak. U protivnome će možda iz još
većih razaranja nastati nešto novo.
IX – 26.1.1919.: Obično se misli da se od događaja uči time
što se oni prosuđuju i takvi sudovi se posmatraju kao iskustvo. No potrebno je
ne da se daju procenjivanja događaja, nego da se od samih događaja uči, da se
pusti da sami događaji sude.
Na izvesnim vodećim
mestima preduzetničke klase smatra se da treba razviti moralni osećaj, da bi se
rešilo socijalno pitanje. Međutim, ljudi iz radničke klase smatraju da
buržoaziju ne treba ni slušati šta kaže, nego je učiniti neškodljivom; takođe
isključuju mogućnost da se mišljenjem nešto postiže. Ta misao, da misao ništa
ne vredi potiče od Karla Marksa (1818-1883., napisao „Komunistički manifest“
1848.). U svetskoj istoriji je samo jedan jedini naučni impuls postao
svetsko-istorijski impuls. To je jedino učinio Lazal (Ferdinand Lasalle,
1825-1864., napisao „Nauka i radnici“ 1863.), da bi preko marksizma obnovio
proleterski pokret. Ta misao, da misao ništa ne vredi, ona je kao misao najviše
delovala poslednjih šezdeset ili sedamdeset godina. Delovanje neke misli ne
zavisi od njene sadržine, već nečeg sasvim drugog. U ovu misaonu protivrečnost
treba se dobro udubiti da bi se razumela sadašnjost.
Sadržine teorije i
programa nemaju nikakvog značenja. Delotvornost misli se zasniva na njenom
odnosu prema raspoloženju ljudi koji je primaju. Da je Marks svoj manifest i
„Kapital“ napisao pedeset godina ranije, on bi ostao bez dejstva, a ovako je
postao internacionalni impuls, koji se iživljava u ruskom boljševizmu, pa dalje
u celom srednjoevropskom haosu, koji će biti i još veći, pa će i cela Zemlja
biti zahvaćena.
„Tako nešto će vam
skrenuti pažnju na to, da se mnogo više radi o tom govorenju neke stvari
pedeset godina ranije ili kasnije, nego o sadržini. Sadržina ima značenja kao
sadržina samo u izvesnom vremenu. Stoga nije to ni neka moja omiljena sklonost,
kada ja na primer za antropozofsku nauku kažem: Sada ona mora da bude govorena,
sada ona mora da ulazi u srca ljudi, jer sada je trenutak kad ljudi treba da je
prime. – Ovde se radi o nečem drugom. Kod marksizma je to bilo nešto što se
samo od sebe zapalilo; kod nauke o duhu je to nešto što ljudi preko slobode
moraju da prime.“ (str.183-184)
Obično se govori da devet
desetina naroda jeste neobrazovano, nesamostalno, zavisno, da mu je potrebno
vođstvo, ali to nema stvarne vrednosti, što se vidi iz sledećeg. U Rimskom
carstvu gde je nastalo hrišćanstvo postojala je već najveća mudrost, a najjači
njegov impuls primili su severni varvari, a to traje sve do danas, kad dolazi
neki drugi odnos. Visokom postala razvijena, apstraktnom postala duhovnost ne
može da primi istorijski impuls na tako snažan način kao prividno zaostali
ljudi, koji su s mudrošću instinktivne ljudske prirode.
„U iznosu od devet
desetina takozvanog neobrazovanog, zavisnog čovečanstva koje ima potrebu da
bude vođeno – kako bi se moglo reći –
latentno je skrivena inteligencija, koja je strahovito mnogo prijemčiva
za taj snažni duhovni impuls, koji treba da se danas primi, koji je strahovito
mnogo jači nego onaj, koji se može naći kod takozvane inteligencije sa
dekadentnom inteligencijom. Ono što danas nosioca tog duhovnog impulsa odvaja
od prijemčive široke mase, to nije sama ta široka masa, to nisu duše široke
mase čovečanstva, već su to vođe, to je vođstvo. A ovo vođstvo, takođe i
socijalističkih proletera, ono je sâmo sasvim natopljeno, prožeto dekadentnim
razumom buržoazije. To je ono što je pre svega potrebno: prosto, čisto
priznavanje da za istinski impuls duhovnog razvoja treba naći put ka takozvanim
neobrazovanim, zavisnim, kojima treba vođstvo, nesamostalnim ljudima, samo ako
se ima uvid u pravo delovanje ove inteligencije.“
(str.187-188)
Nijedna klasa nije bila
više fantastička od građanstva sa svojom današnjom praksom. To što danas želi
da bude životna praksa, to je zakonski nametnuto. Široke mase njihove vođe ne
vode nego zavode. Danas se vrši seoba naroda odozdo nagore, a ne kao ona
istorijski takonazvana sa istoka na zapad i jug. Tom proleterskom elementu mora
odozdo da dođe nešto duhovno, duhovno-naučno shvatanje socijalnih odnosa sveta.
Za širenje hrišćanstva potrebno je shvatanje novih otkrivenja o Hristu i
misteriji na Golgoti. Tome se suprotstavljaju oni koji žele da se drže starih
pojmova pod vođstvom takozvane inteligencije i neplodne nauke. Socijalni
organizam se ne može shvatiti bez znanja o tročlanosti.
„Jer vidite, u pogledu
socijalnog organizma najveći broj ljudi danas uopšte još ne mogu da misle,
pošto im nedostaju vodeće niti ovog mišljenja. Ja sam već jednom pomenuo: ljudi
u ovoj oblasti polaze od čudne, groteskne ideje, da je neka pojedinačna država
ili pojedinačna narodna oblast neki organizam za sebe. Oni upravo žele da
zasnuju narodne organizme. To je po sebi besmislica. Ja sam jednom izložio: Ako
se želi nešto da uporedi u pogledu zajedničkog života ljudi na Zemlji, onda se
sme samo cela Zemlja posmatrati kao jedan organizam; neka pojedinačna državna
ili narodnosna oblast može biti samo jedan član u tom organizmu. Ako se želi da
upotrebi pojam organizam, to onda mora biti zatvoren organizam. Onaj ko želi da
nacionalnu ekonomiju, učenje o narodnoj privredi, socijalizam osnuje u oblasti
jedne jedine zemlje, taj liči na čoveka, koji bi recimo hteo da anatomiju celog
čoveka zasnuje iz samo ruke ili noge ili želuca. O tome se u mnogo većoj meri
radi, nego što to ljudi danas sebi predstavljaju.“ (str.190)
Kao što su Platon i
Aristotel prihvatili da je za privredu neophodan srazmerno veliki broj robova,
tako se danas smatra da je ljudska radna snaga roba kao bilo šta drugo.
„Sad, pokušajmo da
delujemo tako, da se ovde izloženo tročlanstvo postepeno realizuje. Ono se može
samo polako realizovati. Ne radi se ovde na naglom prevratu, nego na davanje
smernica, na nalaženju mera u pojedinačnome u smislu ove smernice.“
(str.192)
U ovom bolesnom socijalnom
organizmu treba postepeno razvijati ta tri člana. Tek onda će i ljudski rad
prestati da bude roba – ne nikakvim zakonima.
Vrednost robe se ne
određuje samo prema njenim kvalitetima, mestu i vremenu gde se nalazi, nego i
prema ljudskim potrebama i veštačkim i prirodnim interesovanjima. Te potrebe ne
treba da nastaju preko samo jednog socijalnog procesa, preko privrednog, već
preko etičkog ili drugog kulturnog procesa. U nezdravim vremenima se potrebe iz
privrede stvaraju i tome se raduju ljudi koji nezdravo misle. Na to utiču
reklame i to je bolest socijalnog organizma.
Pitanje naseljenosti ne
sme biti neko socijalno pitanje. Da li je poželjno da se povećava ili na
izvesnom nivou održava broj ljudi, to ne sme zavisiti od procena narodne
privrede, već etičkih, spiritualnih procenjivanja.
„Pri raspravljanju ovog
pitanja mora se sasvim posebno razmišljati o tome, da – ako se veštački pomoću
narodne privrede radi na značajnom povećanju stanovništva – da se tada duše,
koje možda žele da tek posle četiri ili pet decenija budu utelovljene, da se
prinuđavaju, da one već sada siđu, da bi u utoliko gorem stanju na ovaj način
sišle. Tako da pod izvesnim okolnostima povećavanje stanovništva znači prinudu,
koju vi vršite na te duše, koje tada u telesnu inkarnaciju moraju ući pod
utoliko gorim stanjem. Time onda u datim prilikama nadolazi nivo moralne
baruštine. Pitanje povećavanja stanovništva ili stabilnosti ili čak smanjenja
stanovništva, ono nikad ne sme biti pitanje narodne ekonomije, nego pitanje
etičkog, moralnog, ukratko onog duhovnoga, pa čak i spiritualnog shvatanja
života i sveta.“
(str.199-200)
Za to je neophodno
duhovno-naučno fundiranje sveg socijalnog mišljenja.
***********
Učenje od samih događaja,
to je upućivanje na Geteovu fenomenološku metodu. Treba posmatrati ono što je
simptomatično, iako možda izgleda da je skoro beznačajno. Iz takvih možda
beznačajnih simptomatičih fenomena onda čovek može da sastavi sliku – da ih
ređa kao kockice. Tako se dolazi do objektivne stvarnosti, bez predrasuda. A
ako se uči prema našim unapred donetim sudovima, onda se dolazi do subjektivne
apstraktnosti, pošto smo te događaje već subjektivno svaki ponaosob posebno
apstrahovali iz njegove potpunosti, nismo ih potpuno obuhvatili već samo
delimično – samim tim našim procenjivanjem.
Nauka o duhu se može primati
samo preko slobode, to znači u punoj svesti – za razliku od marksizma i drugih
učenja, koja deluju na podsvest. Zbog tog se ona i ne propoveda, ali uvek stoji
otvorena na raspolaganju svima onima koji traže istinu. Nju odvajaju od širokih
masa oni, koji žele da vladaju onim delom „čovečanstva koje ima potrebe da bude
vođeno“, te im godi da taj deo bude što veći. Oni su zato prigrabili monopol
nad svim sredstvima informisanja i pretvorili ih u sredstva za javno
dezinformisanje, jer „i znaćete istinu, i istina će vas osloboditi“, osloboditi
i od jarma narodnih vođa i usrećitelja. Stoga se kod takvih krugova može kao
vrlo simptomatično zapaziti panični strah pred naukom o duhu i uopšte pred
istinom. Tu je po sredi i onaj podsvesni prolazak pored čuvara praga takođe i
tih ljudi, koji se borbom protiv duha brane od svog suočavanja sa svojim pravim
likom. Oni bi i za sebe i za druge učinili veliku stvar, kad bi prikupili snage
i hrabrosti i napravili bar jedna svestan korak u probijanju granica čulnoga
sveta. Tada bi uvideli da narodne mase treba da
oslobode od svojeg vođstva, te bi sami vrlo mnogo napredovali na putu
svoje slobode – ne bi bili robovi svojih robova, tj. ceo svoj život posvećivali
tome kako da njima vladaju, da se ponašanju svojih robova prilagođavaju, a ne
iz samih sebe da deluju. Takođe da stalno budu na oprezi da se o nauci o duhu
ne saznaje ili bar da tu antroposofiju izopačuju koliko ikako mogu, pri čemu su
oni ne iz slobode, nego iz ropske prinude naterani da je uče da bi je mogli
izopačavati; ona njima diktira stavove, koji oni moraju da uče, da bi ih
mogli izokretati. Time su oni sami sebi na vrat stavili ropski jaram, koji je
daleko teži jer su ga oni sami voljno stavili, daleko teži od onog jarma koji
oni stavljaju drugima koji njega nevoljno trpe, te nastoje da ga se oslobode.
Slobodan može biti samo onaj čovek, koji tuđu slobodu ničim ne ograničava.
Tročlano društveno
uređenje se može samo postepeno razvijati i svakako se ne može izvršiti bez
makar prećutne saglasnosti i Istoka i Zapada – kao što je napred objašnjeno u
vezi sa eventualnim stvaranjem neke tampon zone kod nas ili oko nas. Nijedan
kraj Zemlje ne može biti izolovan od ostalog sveta, ali svi mogu shvatiti da bi
deo sveta zasnovan na tročlanom društvenom uređenju bio vrlo značajan organ, iz
kojeg bi izlazile lekovite snage za izlečenje organizma celog čovečanstva.
Nezdravo stvaranje potreba
iz privrede vidi se iz principa koji je zahvatio razvijenije zemlje
„proizvodnja radi proizvodnje“, da bi se na taj način rešavali socijalni
problemi – zaposlenost i drugo. Tu spada proizvodnja aparata koji će kraće
trajati nego što mogu da bi se brže bacili, luksuzna ambalaža pa čak i za
lekove da bi se bolje prodavali, žvakaće gume, oružje i drugo. To povlači za sobom
i nerazumno uništavanje i zagađivanje prirode i sve gori i neprijatniji život
ljudi.
Rudolf Štajner je više
puta govorio kako čovekova duša iz duhovnog sveta sarađuje na pripremi svojeg
budućeg fizičkog tela i to stotinama godina kroz niz generacija i da ona sama
bira i spaja svoje roditelje. U ovom predavanju on ukazuje na to, da ljudi na
Zemlji mogu uticati na to da se tu nešto poremeti. Izgleda da ta mogućnost ozbiljnije
nastaje tek od 19. veka i to posebno do vremena kad je počela vladavina arhanđela
Mihaila. Naravno da nije on taj koji to podstiče, već duh koji se protiv njega
bori da se dočepa čovekove inteligencije – Ahriman. Mihailo upućuje na svesno
sagledavanje i prihvatanje moralnog poretka sveta, a Ahriman taj poredak
izopačuje odnosno remeti.
Delovanje ljudi više se uočava
na ograničavanju rađanja nego na povećanju – bar u novije vreme. Nekada se
preko mnogoženstva nastojalo da se pojedine narodnosne ili verske grupe
veštački povećavaju, što je danas uglavnom prestalo. U „Opijumskom ratu“ je sem
privrednih interesa bila i težnja da se kineska tela preko opijuma
onesposobljavaju za rađanje, da bi se duše koje su imale potrebe za kineskima
telima rađale u Evropi, da bi se Evropljani u izvesnom smislu pokinezili. U
Kini i Indiji poslednjih decenija državne vlasti vrlo snažno deluju na
ograničenje rađanja, zato što se na njihovim teritorijama ne proizvodi dovoljno
hrane. Kod nas je to pod titoizmom iz političkih razloga učinjeno
liberalizovanjem i propagiranjem abortusa (oko 600.000 godišnje), administrativnim
ometanjem izgradnje stanova i drugim.
Administrativno
podstrekivanje rađanja davanjem nekih novčanih pomoći i drugih privilegija,
koje je sprovedeno u mnogim državama, nije bilo naročito efikasno. Snažnije je
na tome rađeno u nacističkoj Nemačkoj, ali i to je u velikoj meri potpomognuto
i iz duhovne, ne samo privredne oblasti. Da li je to Rudolf Štajner predvideo i
da li je imao u vidu u neke druge slučajeve koji nisu dovoljno poznati? Da li
su neke takve duše u Nemačkoj još kao deca izginule od bombardovanja, te nisu
mogle dovoljno da iskoriste tu inkarnaciju, a sem toga boravile u nepodesno
vreme?
Ovde treba pomenuti i to, da
se u godinama i Prvog i Drugog svetskog rata milioni duša u oblastima gde su
vođeni nisu mogli da inkarniraju, jer su muževi i žene na veštački način bili više godina razdvojeni, razdvojeni zbog
okolnosti koje su ljudi svojim zakonima i drugim akcijama izazvali – ratovi su
mogli biti izbegnuti. Te duše su se onda možda utelovljavale u sasvim
neodgovarajućim telima na drugim kontinentima, a možda su i čekale, pa su se
tek posle više godina inkarnirale i to u vreme koje im nije odgovaralo, a možda
i u tela koja nisu bila najpodesnija. Posle rata se zapazilo znatno povećanje
nataliteta u tim oblastima. Da li su iste te duše čekale da se ipak u tim
narodima inkarniraju? Sada u nepovoljnije vreme i u telima, koja su posle
Drugog svetskog rata posebno kvarena raznim vakcinama, veštačkim đubrivima,
pesticidima, olovom iz vazdušnih gasova automobila, galofaksima i drugim – spisak
je dugačak, a umeđuvremenu je proširen, proširen posebno i patnjama životinja
koje služe za ishranu, a kojima ih ljudi izlažu radi boljeg privrednog efekta.
Za dejstvo tih patnji na čoveka znali su stari Jevreji, kad su uveli ritualno
klanje stoke. Te, u inkarniranju zaostale, zadocnele duše morale su sad da
prime i sasvim monstruozno vaspitanje i obrazovanje, koje su pobednici nametali
i u svojim i pobeđenim zemljama – kod nas preko titoizma.
Tim sistematskim kvarenjem
ljudskih telesa može se objasniti eventualno i to, što su mnogi ljudi, koji su
po svojoj karmi i pod impulsima primljenim u duhovnom svetu pre svoga rođenja,
što su mnogi takvi ljudi došli u kontakt i do izvesne mere primili
antropozofiju, ali nisu mogli da se srode sa njenom suštinom, pa su je ili
napustili ili izopačili i upotrebili samo za lično iživljavanje, a ne za
pomaganje svetu i svojim bližnjima; uneli su u nju materijalistički način
mišljenja i stavove, kojih se nisu mogli osloboditi, jer im je teško da se
oslobode mišljenja mozgom, da počnu da misle duhom.
Sve ovo treba bliže
ispitati. U svakom slučaju u vreme razvoja duše svesti ljudi i na takve stvari
mogu uticati – ne samo na skraćivanje života ljudi ubijanjem, nego i na
usmeravanju mnogih duša na to gde će se i kad inkarnirati – bar u izvesnoj meri
i uopšteno.
Sa ovog aspekta treba
proučiti i ono što poslednje dve ili tri, pa i više decenija sve više uzima
maha. Ali ovde ćemo prvo navesti Novalisove reči:
„332. Magija. Fizički mag
zna da prirodu oživotvori, te da sa njom postupa svojevoljno, kao sa
svojim telom.“ (2/531)
Mada se ovo može odnositi
i na teleplastiku i telekinezu – za koje sam se i ja lično uverio da se mogu
ostvariti, a svojevremeno je pisalo u „Politici“ da je jedan Rus u Sibiru uspeo
da mrtvaca sa odra digne na noge ne dodirujući ga – mi ćemo se ovde osvrnuti na
nešto, što možda baš i nije to, ali ipak ima neke sličnosti, a u vezi je sa
ovom temom. U to bi donekle moglo spadati i nastojanje nekih lekara ne samo na
proizvodnji „lekova“ za sprečavanje začeća, nego i razna lečenja sterilnosti,
veštačka oplođavanja i kloniranja. Tu bi spadalo i presađivanje vitalnih
organa. Pri tome se nedovoljno prati, a i kad se prati rezultati se uglavnom ne
objavljuju o tome, kakve su posledice takvih zahvata. Ono što je moralo da se
objavi, to je rađanje koje desetine hiljada nakazne dece u Nemačkoj kao
posledica uzimanja takvih sredstava – i ja sam čak negde sedamdesetih godina
prošlog veka video odraslog mladića, kome su šake izrasle direktno iz ramena –
bez nadlaktice i podlaktice. Te fizičke deformacije su morale biti priznate. A
one duševne koje su skrivenije? I da li je praćen život takvih ljudi i dalje?
Da li se prati život blizanaca – neki put i početvoro i petoro – koji su se
rodili posle takvih lekarskih tretmana žena koje nisu mogle da začnu? Jesu li
te duše prinudno pre vremena utelovljene? Postoji li statistika koliko se u
nekoj zemlji rađalo mongoloida i drugih vrsta defektne dece u godinama pre i
posle masovne upotrebe takvih sredstava, koja utiču na rađanje ili nerađanje –
o drugim ovde nećemo govoriti? Nauka – ako je nauka – morala bi da proučava i
da statistički obradi i takve slučajeve i to ne samo dece, nego da život takvih
ljudi proučava i kad odrastu. Rudolf Štajner objašnjava da ta takozvana deca
zaostala u razvoju jesu ustvari duše, koje su se spuštale u telo i osetile
strah od onog što će doživeti, pa se njihovo ja trglo i nije dovoljno zahvatilo
to telo i ne može njime da vlada. A šta, ako se trglo jer ga na silu vuku u
utelovljenje u vremenu i mestu koje toj duši ne odgovara? Na magijski način?
To je primer da se nauka
na sme izdvajati od etike. A tim magima, kad prođu kroz dveri smrti, nikakvo
olakšanje neće biti što su to žene parama i drugim sredstvima dobrovoljno
pristale da im posluže za njihove eksperimente. Nauka bez etike vodi samo u
propast.
X – 31.1.1919.: Socijalnim problemima se danas pristupa
teoretski, a to onda u praksi postaje tragično. O njima se razmišlja na način
nauke o prirodi, koji je za nju dobar, ali za socijalne odnose nepodesan.
Veliki deo civilizovanog sveta stoji zato pred socijalnim haosom. To se polako
priprema još od 16 ili 17 veka. Tad su se privredni poretci raspršili i do
sredine 19. veka zavladao je privredni haos, odnosno anarhija. Tada se opet
pokušalo da izađe iz te anarhije, ali nedovoljnim sredstvima.
Sa razvojem duše svesti
čovek teži da izobličuje svoje lične, individualne elemente i za to mu više ne
pogoduju stare zadruge i esnafi. Od 15. ili 16. veka počinje monopolisanje
raznih privrednih grana. Oko polovine 19. veka baš pod uticajem privrednog
individualizma nastaje antimonopolski pokret, a to zatim dovodi do
kapitalističkog načina proizvodnje. Tad se razvija i tehnika, koja potpuno preobličuje
privredu. Pored kapitalizma nastaje
proleterska klasa, sa kojom se u zapadnim zemljama još nedovoljno
računa.
U Srednjoj Evropi do u
Rusiju u privredna tela ubacuju se državne strukture, koje su ostaci srednjovekovnih
shvatanja. U ovoj katastrofi iz poslednjih godina pokazalo se da moderni
privredni život ne može da se ujedini sa starim državnim pojmovima:
„Tu se stoji pred posebnom
perspektivom. U zapadnim državama je zasada zadržan pokret, koji mora doći
preko celog modernog čovečanstva. On se može zaustaviti samo dotle, dok su
stari građansko-demokratski impulsi koji ne računaju sa modernim privrednim
životom toliko jaki, da mogu da suzbijaju proleterski pokret. U trenutku kad
ovaj proleterski život u zapadnim državama ne bude mogao više da biva suzbijan,
kratkovido čovečanstvo ovih zapadnih država će već takođe uvideti, da ono danas
igra hazardnu igru sa životom. To ti ljudi apsolutno nikad ne žele da dopuste
da im se u pravo vreme kaže. Međutim, za države Srednje i Istočne Evrope
varnica je već pala u bure baruta.“
(str.207)
Ljudi to ne uviđaju, jer
su razvijali mišljenje, koje ne odgovara životu koji se razvio u spoljašnjem svetu.
Kao što moderna nauka o
prirodi neće ništa da zna o tročlanosti čoveka, tako i moderno socijalno
mišljenje o tročlanosti socijalnog tela, jer je ono pod uticajem mišljenja te
nauke. Potreba je regeneracija tog mišljenja, koje za izvesne oblasti ima velikih
zasluga, ali ne odgovara socijalnom životu.
Danas se još uvek traže
formule za socijalizovanje. Međutim, ako se zajednica raščlani na ona tri dela,
onda će se socijalizovati samo od sebe – ono što hoće da se socijalizuje.
U privredi se vrše ogromne
promene. U jednoj američkoj fabrici se u 1910. godini počelo da proizvodi dva
puta više železničkih šina nego u 1900. U Nemačkoj su mašine poslednjih
decenija izvršile rad veći nego sve njeno stanovništvo. To za sobom povlači i
druge promene. Dobro bi bilo da ljudi Srednje i Istočne Evrope o podržavljenju
proizvodnih sredstava prestanu da govore.
„Zasad ljudi o ovim
stvarima govore još prema starim navikama mišljenja i ne razmišljaju da države
zbilja više ne postoje, da su otpale, da na njihovo mesto mora nešto sasvim
novo da se stvori, nešto što još nije tu.“
(str.218)
Konfuzni pojmovi, koji su
poslednjih decenija izbili na površinu, nisu za praktične situacije.
„Na jedno sam ja ovde
stalno ukazivao. Mogu proleteri danas da kažu šta hoće; šta danas neki čovek
kaže, to je uopšte većinom sasvim svejedno, pošto to što kaže postoji u
njegovoj gornjoj svesti, dok ono što on gura, ono zbog čega mu je stalo da
radi, to je sadržano u njegovoj podsvesti. Ljudi se danas skoro nikako ne
upoznaju preko onog što oni govore. Preko onoga što u njihovoj podsvesti
provejava, preko puta i načina kako ljudi govore, upoznaju se oni
mnogo više nego preko sadržine onoga šta govore. Jer sadržina onoga šta oni govore većinom je
samo presađena sadržina odumirućeg ili već odumrlog vremena. Ono što se nalazi
u podduševnom ljudi, to je ono što je novo.“
(str.218-219)
Proleteri govore u
pojmovima koje su dobili iz marksizma i sličnih izvora. U istini su pod
impulsima da ljudska radna snaga ne sme da bude roba. To bi trebalo da traže, a
ne nacionalizovanje proizvodnih sredstava. Groteskno je što se traži da države
koje su iščezle budu preduzimači na mesto privatnika.
********
Nauka o prirodi dala je na
mnogim poljima izvanredne rezultate, bez obzira što su njena objašnjenja za te
pronalaske često vrlo pogrešna, a i neki put su i zaključci pravljeni na osnovu
nedovoljnog sagledavanja i omaški prilikom vršenja eksperimenta. Metodologija
koju je ona razradila jeste ono što je najznačajnije, bez obzira što se te
metodologije mnogi naučnici nedovoljno i nedosledno pridržavaju, te tako dolazi
često do velikih promašaja. Tu treba naglasiti da nauka spada u duhovnu oblast,
koju je porobila država, a dobrim delom i privreda – uglavnom posredstvom
države. Veliki deo njenih promašaja je upravo zbog tih uticaja, jer se preko
„nepogrešivosti“ nauke i njenih institucija ostvaruje politička moć i privredna
korist. Sama „nepogrešivost“ je svakako nenaučna, ona ne dolazi iz duhovne
oblasti gde dolazi do izražaja samo ličnost, a ličnost niko ozbiljan neće
smatrati da je nepogrešiva. „Nepogrešivost nauke“ je lansirana iz političko-pravne
oblasti koja je bezlična, a „nepogrešivost naučnih institucija“ iz privrede
koja je polulčina. Po ovom ključu se može zaključivati „odakle vetar duva“.
Đordano Bruno je spaljen, jer je iz političkih razloga trebalo sprečiti ljude
da misle, da naučno misle, a ne da veruju ono što im se kaže. A naučne
institucije potvrđuju da je genska tehnologija za proizvodnju mesa neškodljiva,
da bi se imala veća privredna korist.
Kad bi naučnici bili
oslobođeni od ta dva pritiska, naša današnja nauka bi sasvim drukčije
izgledala. Probile bi se „granice saznavanja prirode“, pa bi se istraživala i
nedokučiva Kantova „stvar po sebi“. Sam pojam „granica“ je politički a ne
naučni, a „stvar po sebi“ je takođe pravna odrednica. Svakako da tu ima i
izvesnih kočenja lične prirode, ali nauka o prirodi – kad se oslobodi ropskog
jarma države i privrede – svakako da će tu granicu svojim egzaktnim metodama i
probiti, kao što je učinio Gete, Novalis, Rudolf Štajner i drugi.
Rudolf Štajner je doživeo
tek početak katastrofe, na koju ukazuje. Bure baruta Srednje i Istočne Evrope
je u međuvremenu eksplodiralo. Najveća sramota u istoriji čovečanstva –
koncentracioni logori, gde se preventivno zatvaraju i muče milioni i milioni
potencijalnih protivnika – raširili su se od zapadne do istočne obale Tihog
okeana, idući prema zapadu. To je samo jedan od plodova društvenog uređenja za
koje se zalažu razne i javne i tajne i polujavne i polutajne organizacije koje
vladaju svetom. Treba li time da se diče, jer su to njihovi plodovi? Ili da odstupe
i oslobode čovečanstvo od sebe i svojih ubuđalih ideja i dadu mesta nečem novom
što dolazi iz duhovne nauke, ali se sa zdravim razumom vrlo lako može shvatiti?
Tačan sud ćemo o tome svi mi imati kad prođemo kroz dveri smrti, ali blago onom
ko to za života uvidi i uradi. Jer, „posle smrti nema pokajanja“,
Rudolf Štajner je navodio
samo početak onog tehničkog razvoja, koji je u međuvremenu udesetostručen – ili
i više. Kad se jednom mašinskom kopačicom za minut iskopa više zemlje nego što
jedan radnik rukama može da iskopa za ceo dan, onda ne mogu valjati stara
društvena uređenja. Države su danas u velikoj meri zbrisane i zavisne od
privrednih zahteva i naređenja. Podržavljena privreda u komunističkim državama
bila je neefikasna, jer se ta neefikasnost preko države lako organizovala i
sprovodila – naravno po nalogu zapadnih efikasnih privreda, koje su ih
pljačkale, pa su zato i samo zato bile efikasne – ne zbog svoje pameti, već na
tuđem znoju i krvi. U to je naravno upletena i kupovina ljudskog rada, a po
mogućstvu i savesti – kako u svojoj kući tako i u tuđim. Naravno da je tu
ukinut i svaki pojam o bratstvu, koje je neophodno za privatno preduzetništvo,
ako čovek hoće da bude pošten, te je na njegovo mesto stavljena „kontrolisana
sloboda“. Sada se u toj svemoćnoj privredi radije propoveda konkurencija, tj.
da je čovek čoveku vuk. Tu dolazi do izražaja i ono „kako ljudi govore“ – da
li urlaju kao vuci. Čovek treba da se izvežba da neki put ne sluša i ne prati
sadržinu onoga što neko govori, nego samo intonaciju. Tako će steći određene
duševne sposobnosti za viša saznanja, a i za prepoznavanje čoveka koji govori.
XI – 1.2.1919.: Socijalisti misle da je socijalistički
poredak u privredi nužan nastavak onoga što se razvijalo poslednjih vekova. Sam
tehnički proces povećavanja industrijskih postrojenja vodi ka prikupljanju sve
većeg broja radnika i pojedinačni preduzimači to više ne mogu da vode već
zajednica, država ili komuna. Ova misao deluje s ogromnom sugestivnom snagom na
proletarijat. To su misaone forme koje su dobre samo za nauku o prirodi, a
primenjuju se ovde i na privredu. To su ta shvatanja o uzroku i posledici, po
kojima se i zdrav i bolestan organizam može na isti način objasniti. To je loše
kad se primeni na socijalne procese.
Nekad je zanatlija
proizvodio i prodavao svoju robu i to je zavisilo od njegove lične umešnosti,
revnosti i časti da roba bude što bolja itd. To se menja od 15., 16. i 17.
veka, kad nastaje kapitalistički način proizvodnje. Tu se sad ne radi o
životnom položaju zanatlije, već o povećavanju kapitala. Privredni proces se
odvaja od ličnosti. Sada više i ne postoji neka radost pri proizvođenju,
najviše još da je ima u umetnosti. Čovekova proizvodnja je odeljena od samog
čoveka.
Socijalistički ideali su: Proizvodni
pogoni treba da budu svojina zajednice, proizvodnja da se reguliše prema
potrebama, odnosi plata i rada da se regulišu demokratski i svaki višak
vrednosti odnosno profit da se prenese na zajednicu. U te četiri tačke veruju
milioni i milioni ljudi, a to je nemoguće. Buržoazija je propustila da shvati
ta goruća socijalna pitanja. Neophodno je socijalni organizam shvatiti kao
pojedinačni čovekov.
Sadašnja pospanost
čovečanstva je ogromna. Često se govori da je nauka o duhu nepotrebna, da je
dovoljna vera, a ona je jednostavnija. Taj stav je kriv za današnje
katastrofalne događaje, jer se ne istražuje istina. Čovek danas ne treba samo
da veruje u Boga ili bogove, nego da ih pusti da oni u njemu deluju, da dopusti
da se snage duhovnoga sveta ulivaju u ono što on sam radi u svakodnevnome
životu.
„Što mi činimo od jutra do
večeri, to mora tako da se događa, da je božansko-duhovna snaga u našem činu.
To će u našem činu biti samo, ako je to pre svega u našem mišljenju. Boga
delatno, ne samo sa sadržajem vere u sebe primiti, to je to što je zadatak
modernog čovečanstva. Ne samo o Bogu misliti, nego misliti tako, a da u našim
mislima Bog živi, o tome se radi. Ako se čovek preda takvom idealu, onda će već
razviti potrebno interesovanje za sve ono, zašta nažalost u poslednjim decenijama
najveći deo modernog čovečanstva nije razvio interesovanje.“ (str.228)
Mora se izvršiti preokret
u čitavom svetu misli. Pošto su takozvani intelektualci propustili da rade u
tom pravcu, bude se sad najpustošniji instinkti čovečanstva gotovo po celom
civilizovanom svetu, bar preko velikog dela. Ako oni dostignu neku kulminaciju,
trebaće mnogo vremena da se sami izjedu. Samo se do izvesnog trenutka mogu
obuzdavati instinkti. Životinja u čovečanstvu izbija na površinu, kad se
propusti da podstakne ono što je plemenitije. Čovek je odvojen od svog
proizvoda, a kapital ne teži radnom učinku nego profitu.
„S jedne strane
otcepljenje čovečje ličnosti iz privrednog procesa, s druge strane isušivanje
ove ličnosti koja se oslobodila iz privrednog procesa upravo za ta najintimnija
svojstva duševno-duhovnog bića čovekovog. Obe ove stvari spadaju zajedno. Obe
ove stvari su izazvale ono užasno nicanje modernih velikih gradova, u kojima je
kapitalizam postavio svoja naročita sedišta, gde na jednoj strani deluje
kapital, na drugoj strani vlada nepostojanje interesovanja za najintimnija
pitanja čovečjeg najunutrašnjijeg bića.“
(strr.229)
Čitavo moderno čovečanstvo
je – ako ne direktno – indirektno, radi svoje egzistencije zavisno od
kapitalističkog privrednog poretka. Kapitalizam je svoje pipke pružio svuda,
naročito u duhovni život. Ljudima nije stalo do istine, već do opravdavanja
onoga što čine. Kapitalizam može sebe opravdavati samo u najspoljašnjijem
materijalnom procesu, a uz isključivanje duhovno-duševnih činjenica. Neko može
da veruje ili ne veruje u ono što pop propoveda, ali mora da živi u onom što se
kapitalistički zbiva. Ekstremni kapitalizam je izazvao apstraktan
moralno-duhovni život, koji želi da se odvoji od stvarnosti. To je isto zlo,
ako čovek smatra da treba samo da se brine o svojoj duši, a ne o nekim ahrimanskim
kreditima, novcu, svojini i drugom. Ali čovek je u životu povezan i sa onim
impulsima iz spoljašnjeg privrednog života.
„A za to moderno
katastrofalno krivi su isto tako – kao što su na jednoj strani materijalistički
kapitalisti – isto tako su krivi i oni, koji na drugoj strani žele da budu samo
pobožni, samo duhovno-naučni, da u svom smislu apstraktno ograničavaju nauku o
duhu i da se ne upuštaju u prožimanje svakodnevne stvarnosti oštrim mišljenjem.
To je ono što me je stalno i opet pobuđivalo, da vam govorim o tome, da vi ipak
zbilja ovaj antropozofski duhovni pokret ne treba da uzimate kao neku okolnost
da čujete samo propovedi nedeljom popodne, koja prija čoveku u duši, pošto one
govore o tome da je život večni i tako dalje, nego da vi ovaj antropozofski
pokret primite kao put da se zbilja smisleno poduhvati modernih zadataka
postojanja, koji ka nama tako gorući prodiru. A jedna od prvih nužnosti jeste
ova: da se razume gde se mora početi, te da ništa ne pomaže sve to, ako ljudi
ne dobiju pristup nepristrasnom mišljenju.“ (str.231-232)
Obično se kaže da svako
ima neko svoje mišljenje i ubeđenje. No uz uzimanje u obzir i toga da se neka
stvar može fotografisati s jedne ili s druge strane, svi ljudi o jednoj te
istoj stvari u svojoj najdubljoj unutrašnjosti imaju isto mišljenje. Međutim, ljudi
uprkos toga govore različito, zato što se u to uvlači njihovo emocionalno,
njihova egoistička predrasuda i tu stvar im iskvari, karikira. Istinski su
ljudi različiti samo u pogledu emocija, ne u pogledu pojmova i ideja. Ako se
došlo do nekog stvarnog pojma, ne može se o tome imati neko svoje subjektivno
mišljenje. Greške dolaze iz emocija. Čovek je često ubeđen u neku stvar samo zato
što je lenj, da taj pojam istinski uočava. Mora se skrenuti pažnja na tu
unutrašnju moralnu stranu čovekove prirode.
Današnje vreme je puno
nadmenosti i emocija čak i u objektivnoj nauci i nije naklonjeno da traži
pristup sudu, koji se nalazi u stvarnim idejama i pojmovima. Ono što mora da se
zasnuje u privrednom organizmu nalazi se u imaginacijama, koje kod većine iz
nesvesnoga provejavaju u slutnjama. Ali te slutnje su bolje od onih današnjih
iz učenih pojmova. Ono što je u duhovnom životu, to počiva na inspiracijama. A
ono što je izdvojeno od čoveka, gde ljudi moraju biti jednaki pred zakonom, to
počiva na intuicijama. Inspiracija, intuicija, imaginacija moraju zajedno
delovati za uobličenje životnih odnosa i jedino se iz metoda nauke o duhu mogu
rešiti socijalna pitanja.
************
Kad se naučna shvatanja o
uzroku i posledici primenjuju na spoljašnju prirodu, ona su dobra, a ako se
primenjuju na čoveka i njegov duševni život, onda su pogrešna, jer ne uzimaju u
obzir čovekovu slobodu.
Nastanak kapitalizma
povezan je i sa otkrićem Amerike, iz koje su Evropljani izvlačili ogromne
količine zlata i srebra, koji su bili platežno sredstvo. Pojedinci su ga tom
prilikom strahovito nagomilali i pomoću njega uticali i na politiku vladara.
Sada više novac nije vezan za zlato, a kapitalistička privreda se sve više pretvara
u kreditnu privredu. Po nekim američkim podacima, ako se odobri deset milijardi
dolara kredita, taj iznos se devet puta obrne i umnoži sa kreditima datim iz
ovog početnog kredita.
Pospanost u čovečanstvu je
možda najveća tamo, gde su ljudi dobro nahranjeni i uživaju, mašine ili neko
drugi za njih rade, što je u velikoj meri potpomognuto automatizacijom i kompjuterskim
programiranjem. Čovek se po rukama najviše razlikuje od životinje; ako ih ne
upotrebljava, na površinu izbija životinja.
Kapitalizam forsira
stvaranje velikih gradova time što ugrožava ljude koji žive na selu i tako za
sebe stvara poslušni proletarijat. Zemljoradnik je pod normalnim uslovima mnogo
slobodniji, jer najveći deo svojih potreba podmiruje sam. Tako je i kod nas pod
titoizmom prvi zadatak bio da se uništi zemljoradnik – prinudni otkup stoke
koja je držana u vagonima dok nije pocrkala od žeđi, otkup žita koje nije ni
moglo da rodi itd. Tako je od zemljoradničke zemlje nastala proleterska i ljudi
postali zavisniji od kapitala, koji je bio „u društvenom vlasništvu“, tj. u
rukama jednog jedinog čoveka i to bezimenog. To je bilo pod Lenjonovom
direktivom, da za pobedu komunizma na Balkanu treba da bude uništen srpski
seljak. On je inače bio svršio crnomagijsku školu u Cirihu i za njegove akcije
u Rusiji zajednički su se pobrinule vlade obeju zaraćenih strana. Nemačka ga je
u plombiranom vagonu uz obilan „džeparac“ u zlatu transportovala, a u
Petrogradu je iz britanskog poslanstva dobio velike količine oružja – što mi je
rekao jedan Rus, koji je tu preko puta stanovao i svojim očima gledao. Naravno,
da je za rušenje pravoslavne Rusije i
Rim bio zainteresovan – ne direktno tek oko 1814., mada je ranije Suvorov papu
vratio na presto – da bi se tamo stvorio verski vakuum, a 1945. i kod Srba.
Posle 83 godine i kod
najvećeg broja ljudi koji su kod nas došli u dodir sa antropozofijom vlada taj
stav, da ne treba iz znanja ove nauke nešto raditi za društvo, već samo za
sebe. Dosta njih se čak i otvoreno izjašnjava i radi protiv tročlanstva, protiv
tročlanog društvenog uređenja, neki put iz objašnjenja da je to preuranjeno, a
neki put da je zastarelo. Svako naravno ima neki svoj posebni razlog za to.
XII – 2.2.1919.: U shvatanjima i apstrakcijama proletarijata
učestvuju duhovni impulsi. Najupadljivije je nepoverenje u moralnost i da kod
vladajuće klase bilo kakvi moralni ili drugi duhovni impulsi mogu da doprinesu
rešavanju socijalnih problema. Potrebna je klasna borba za ekonomske interse. I
intelektualne vođe iz kapitalizma, iz građanstva takođe ne veruju u moralne
impulse. Poverenje vlada samo u pogledu znanja spoljašnje prirode, koje je oslobodjeno
od morala i duha. Ne postoji veza između misli o prirodi i misli o moralnom
poretku sveta.
S druge strane, spisi koji
govore sladunjavo i patetički o etičkim ipmulsima i idealima ništa ne govore o
gorućim socijalnim pitanjima. Etičko mišljenje se povuklo od onoga što deluje
neposredno, svakodnevno u društvu. Bez ikakve moralne impulsivnosti govori se o
dobronamernosti, ljubavi, plemenitosti, pravu... S jedne strane retorika koja
ne može da zahvati čoveka, s druge strane ekonomski poredak zasnovan na
kauzalnosti.
„To bi bilo upravo danas
bitno, ako bi se išlo pravim putem do etike, religije i duhovnosti ka
svakodnevnim ekonomskim, narodnopriverdnim socijalnim pitanjima. Ovaj put
znati, to se ne sme propustiti, ako ne treba da u čovečanstvo dođe još već
nesreća, nego što je već došla u poslednje vreme.“ (str.238)
Proleterske partije su od
buržoazije preuzele stav, da ono što se tiče duševnog života treba odvojiti od
svakodnevnog života. Time je izgubljeno preko potrebno sagledavanje života.
Treba stvoriti most od etike, religije i duhovnosti ka neposredno realnom
životu u vidu socijalnih, ekonomskih zahteva i uopšte socijalne zagonetke koja
je pred čovečanstvom.
Najvažnije je sagledati
duhovne prilike. Te duhovne stvari , a posebno školstvo moraju se osloboditi od
političke zajednice, inače se ništa neće uraditi. Za to nema mnogo vremena, jer
uskoro može biti prekasno. Divlji besovi instinkata prilaze unutrašnjem
suštastvu ljudi. Ako propovedate ljudima, koji su u sadašnjem socijalnom haosu
već razvili besne instinkte, oni će vas ismejati. Kao što je razvoj u
kapitalzmu poslednjih vekova doveo duhovno u potpunu nejasnoću, tako
antropozofski orijentisana nauka o duhu hoće da ove stvari razjasni.
Nauka o duhu želi da
iznese: Prvo, ne samo verovanje u nešto duhovno-božansko nego gledanje, pa
makar ono bilo samo posredovano pojmovima koje može shvatiti zdrav čovekov
razum. Tu se ne govori o nečem panteističkom i neodređenom nego o sasvim
određenim duhovnim bićima, prema hijerarhijama i to tako konkretno kao kad se
gleda mineralno, biljno i životnjisko carstvo u fizičkom svetu. Danas ljudi idu
samo na verovanje bez gledanja. Nauka o duhu daje gledanje duhovnog sveta. –
Drugo je što ona obraća pažnju i ocenjuje čoveka kako je on postavljen u
čitavom kosmosu, još od njegovog nastanka i kako se razvijao. To nedostaje, ako
se gleda samo na ono spoljašnje čulno. Nauka o duhu ostaje u stvarnosti, pošto
je najspoljašnjija čulnost samo pričina. Materijalističko gledanje nema tog
korektiva, te mora biti neistinito. – Treće je što u kosmosu postoje stvari i
procesi izvan čoveka, a nauka o duhu to povezuje sa čovekom. U spoljašnjem
fizičkom svetu su mineralno, biljno i životinjsko carstvo ispod čoveka. Ali ono
što je više, zavisno je od nižeg u svojem postojanju. Zato sa strahopoštovanjem
treba da se pokoni nižem.
Nauka o duhu zahvata i u
duhovni život, ali i u ono materijalno u sadašnjosti: prvo, duhovnim gledanjem;
drugo, procenjivanjem ljudi; treće, ispravnim određivanjem vrednosti svih
stvari sveta prema čoveku. Sve dok se ne ispune ta tri preduslova –
postavljanje čoveka prema svetu, prema drugim ljudima i prema duhovnosti –
nemoguće je da zavladaju ispravni impulsi u životu zajednice.
***********
Neverovanje u moral danas
je još veće nego pre 83 godine i s razlogom: moral je strahovito pao, a sem
toga ljudi su čak i izgubili mnoge pojmove o tome šta je moralno, a šta ne.
Onih deset zapovesti, koje je Mojsije doneo sa brega na Sinaju, skoro potpuno
su ukinute ili bar potpuno relativizovane. Dobro je pročitati ih i o svakoj
ponaosob razmisliti, te ih uporediti sa stvarnostima u životu. Možemo li naći
koga, ko se njih svih bar koliko-toliko pridržava? A ipak su one – makar
drukčije formulisane – osnov, koji se nalazi bar u podsvesti apsolutno svih
ljudi na Zemlji. Kod Pavla je to osvešćeno: „jer hteti – toga ima u meni, ali
činiti dobro – toga nema“. To treba svi ljudi da osveste, pa će se onda s većim
uspehom boriti protiv tog drugog zakona „u svojim udovima“. A dotle:
„Mi pak jaki dužni smo da
snosimo slabosti slabih, a ne da se ponašamo kako se nama dopada.“ (Rim.15.1)
Ali ako iz jakog – koji
uglavnom i vlada – izlaze sablazni, koje one slabe stavlja u položaj da greše,
pružaju im više iskušenja, pa im čak u podsvest raznim propagandama ulivaju
antimoral? I to se onda tumači nepodesnim sastavom i rasporedom gena, pa se
onda takvi ljudi eventualno i „likvidiraju“? (Izraz ubijaju uglavnom je izbačen
iz upotrebe, jer se odnosi na ličnost, a ovaj na nešto bezlično.). Čitav sistem
društvenog uređenja gde vlada nebratska privreda, pravna nejednakost među
ljudima i nesloboda u duhovnom razvoju, to je sablazan, koja je skoro potpuno
ukinula tih deset zapovesti. To se mora osvestiti i napraviti most od etike ka
realnom životu u društvu. Bez tog mosta divlji besvoi instinkata se sve više i
više razbuktavaju. To se samim propovedima ne može sprečiti, već promenom
društvenog uređenja koje te antimoralne impulse na svakom koraku podstrekava –
o čemu su ovde samo neki primeri navedeni. Sablazni dolaze od onih koji vladaju
i ne žele da se odreknu svoje vlasti. Naravno ne samo od njih, ali korupcija se
bez razbijanja jednodelne države nikako ne može ukloniti iz društva – da
pomenemo samo ovo jedno zlo.
Iz svih ovih izlaganja na
osnovu antropozofski orijentisane nauke o duhu vidi se, da ona nastoji da se
taj most izgradi i da se spoljašnja priroda nikako ne može shvatiti bez onog
duhovnog, a posebno ne povezujući je sa čovekom, koji iz svoje slobode utiče i
na ono što se u njoj zbiva i da u njoj ne vlada neki suvereni zakon uzroka i
posledice. Treba se osvrnuti i na ono unutrašnje duhovno u čoveku, za koje se
kao simbol mogu uzeti nadimaginarni brojevi.
NAPOMENE
Sa „GA“ označeni su
kataloški brojevi prema izdavaču Rudolf Steiner, Verlag, Dornach, Scweiz. Sa
„MP“ moj „Matematički pristup duhovnoj nauci“, a sa „ON“ „O nauci“.
Br.
|
Str.
|
GA
|
Naziv originala
|
1
|
2
|
10
|
Wie erlangt man Erkenntnisse der höheren Welten?
|
2
|
3
|
4
|
Die philosphie der Freiheit
|
3
|
8
|
324a
|
Die vierte Dimension – Mathematik und Wirklichkeit
|
4
|
18
|
164
|
Der Wert des Denkens für eine den Menschen befriedigende Erkenntnis
|
5
|
32
|
1
|
Einleitnugen zu Goeths Naturwissenschaftlichen schriften
|
6
|
32
|
1a-e
|
J.W.GOETHE: Naturwissenschaftliche Schriften
|
7
|
33
|
188
|
Der
Goetheanismus, ein Umwandlungsimpula und Auferstehungsgedanke
|
8
|
35
|
324a
|
Vidi /3/ strana 47 i 48
|
9
|
40
|
9
|
Theosophie –
Einführung in übersinnliche Welterkenntnis und Menschbestimmung
|
10
|
49
|
14
|
Vier Mysteriendramen
|
11
|
50
|
23
|
Die Kernpunkte der Sozialen Frage
|
Radi daljeg udubljivanja u
ove misli dobro je pročitati drugo – možda nezavršeno poglavlje Novalisovog
romana „Učenici u Saisu“, nazvano „Priroda“. Njegov prevod je objavljen u
časopisu „Upoznaj sebe“ 1934., a drugi prevod u izdanju Nolita 1964. Ovde ćemo
na završetku dati samo još sledeći njegov fragment:
„44. Kad neki duh umre – postaje on čovek. Kad taj
čovek umre, postaje on duh. Slobodna smrt duha –
slobodna smrt čoveka.
Šta s one strane odgovara
čovečjoj egzistenciji? – egzistencija demona ili genijusa – čije telo jeste to,
što nama duša jeste.“ (2/456)
Sledeć pregled ovde
prevedenih Novalisovih fragmenata dat je prema knjizi Carl Hanser Verlag, Müchen-Wien,
1978 NOVALIS - Band 2:
strana strana strana
Broj
|
orig.
|
prev.
|
broj
|
orig.
|
prev.
|
broj
|
orig.
|
prev.
|
32
|
241
|
2
|
355
|
390
|
4
|
335
|
387
|
20
|
28
|
321
|
2
|
200
|
354
|
4
|
1059
|
706
|
24
|
95
|
271
|
2
|
189
|
352
|
4
|
1081
|
709
|
27
|
256
|
376
|
2
|
293
|
801
|
4
|
441
|
841
|
30
|
483
|
423
|
2
|
iz 439
|
409
|
5
|
iz 443
|
412-414
|
32
|
25
|
223
|
3
|
197
|
777
|
20
|
332
|
531
|
54
|
407
|
401
|
4
|
198
|
777
|
20
|
44
|
456
|
61
|
************
Pisano u Beogradu od kraja maja do početka novembra 2002. godine
Vojislav Đ. Janković
P.S.
Nikakva moć i nikakvo
vreme ne čini da propadne to,
Što se u ovom vremenu
izvojuje
I sazri kao plodovi za
večnost.
Rudolf
Štajner