O prirodi (2002)

VOJISLAV  JANKOVIĆ

O   P R I R O D I

Mojoj Olgici

Zemaljskih duhova puni smisao

Dolazi do otkrivenja

U slobodnom činu čoveka

A taj slobodni čin

Može biti posledica jedino

Nesebično izvojevane mudrosti.

Rudolf Štajner

Beograd, 2002.

S a d r ž a j:

    Uvod …………………………………………………………..   3

1. Postanje dimenzija ……………………………………………. 10

2. Stvarnost i apstraktnost ……………………………………….. 26

3. Geteanizam ……………………………………………………. 41

  

    Napomene …………………………………………………….. 75

U V O D

            Ovaj spis je u neku ruku nastavak mojeg “Matematičkog pristupa duhovnoj nauci” (MP) iz 1989-1990, mog prevoda predavanja Rudolfa Štajnera u Londonu 1906. “Snaga i supstancija” (SS) sa datim “Napomenama” od avgusta 2001., kao i mojeg spisa “O nauci” (ON) iz 2001 godine. Kao i ovi, i ovaj spis će se oslanjati na izlaganja kako Rudolfa Štajnera (1861-1925), tako i na Fridriha fon Hardenberga-Novalisa (1772-1801).

            Za poslednje tri godine svoga kratkog života Novalis je izneo najdublje tajne svetskog postojanja – kako u vidu kratkih beležaka, tako i u umetničkom obliku, za razliku od Rudolfa Štajnera koji je o tome mnogo iscrpnije govorio i pisao. Pošto i jedan i drugi upućuju na to da nauka, umetnost i religija treba da se spoje, to će se i u ovom spisu i na tome nastojati. Zato će se u njemu dotaći kako najsuvlji tehnički pojmovi, tako i moralna izlaganja, a pokušaće se nešto da obradi i na umetnički način, mada to prema današnjim navikama mišljenja i shvatanjima izgleda nespojivo. Ali – po Novalisu:

“32. Mi smo u jednoj misiji: za izgrađivanje Zemlje mi smo pozvani.”       (2/241)

“28. Ako je svet  takoreći  talog  iz  ljudske prirode, onda  je  bogovski  svet jedna sublimacija – Oba se  događaju uno actu *– Nema  plastičkog  precipitata, bez  duhovnog sublimata. Što  onaj  u  toploti  gubi,  dobija  ovaj.  Bog  i  svet   nastaje  u  ­jednoj    meni  istovremeno – razlaganjem ljudske prirode.  (Zli i dobri duhovi jesu takoreći  zagušujuća tvar**  i  životni  vazduh.  Oba  pripadaju  životinjskom  životu  –  a  životinjsko  telo  se najvećim delom sastoji iz zle duhovne tvari).”                                                          (2/321) 

“95. Pre apstrakcije jeste sve jedno, ali jedno kao haos; posle te apstrakcije je ponovo sve sjedinjeno, ali ova ujedinjenost jeste neko slobodno spajanje samostalnih, samoodređenih bića. Iz jedne gomile postalo je jedno društvo, haos je preobraćen u raznovrstan svet.”                                                                                                       (2/271)

“256. Individualni praoblik – Karakter moje iskonske volje. Karakter iz instinkta – karakter, iz osnovnih stavova. Ukoliko zavisnija od slučaja i od okolnosti – utoliko manje opredeljena, izgrađena – uložena volja. Ukoliko više ovo, utoliko nezavisnije tamo.

“Umetnost da se postane svemoćan – umetnost  da se naša volja totalno ostvaruje. Mi moramo telo, kao dušu  da  imamo  u  svojoj  vlasti. Telo jeste  oruđe za izgrađivanje i modifikovanje sveta – Mi dakle moramo težiti da  svoje telo izgradimo u za sve sposoban organ. Modifikacija našeg oruđa jeste modifikacija sveta.”                                      (2/376)

“483. Naše telo jeste deo sveta – bolje rečeno jeste član: ono već izražava samostalnost, analogiju sa celinom – ukratko pojam mikrokosmosa. Ovom članu mora odgovarati ta celina. Tako mnogo ćudi, tako mnogo modusa univerzuma – univerzum potpuno analogon čovečjega bića u telu – duši i duhu. Ovo abrevijatura, onaj elongatura iste supstancije.”                                                                                                         (2/423)

Ove svakako sažete činjenice su zbilja teške za razumevanje, ali je dobro u njih se udubljivati. Naredna izlaganja će ići na to da se i one postepeno shvate, a u već pomenutim ranijim spisima ima dosta elemenata za njihovo razumevanje.

Ovde ćemo iz knjige Rudolfa Štajnera “Kako se stiču saznanja viših svetova”¹ navesti nekoliko preduslova da se pri saznavanju na zapadne u sabludu:

1. Ne verovati ni u kakav autoritet, već sve sopstvenim snagama proveravati. – Umesto autoriteta sme se imati samo neko poverenje u to da će nam neko, ko je prošao nekim putem kojim mi nismo prošli, o tome nešto istinito reći ili da ćemo negde nešto istinito pročitati, te samo zbog toga tome posvetiti neko svoje vreme i napor, a ne da bi se nešto bez sopstvenog prosuđivanja primilo. To se naravno ne odnosi na decu do 14 godina; kod njih treba delovati iz autoriteta.

            2. Ne prosuđivati samo razumom, već i razvijati zdravo osećanje za istinu – oslobođeno od simpatija i antipatija prema nekome mnjenju. – To je u vezi i sa moralnim razvojem, koji čini da se pojačava to osećanje za isitnu: “ako pokušavaš da učiniš jedan korak u saznavanju skrivenih istina, onda učini istovremeno tri napred u usavršavanju svoga karaktera u dobru.”

            3. Imati u vidu da se jedna stvar ne može shvatiti samo iz onoga što se o njoj neposredno kaže, već i u vezi sa sasvim drugim istinama u koje se ona uklapa. – Uzimajući i druge istine u obzir, moćiće da se zapaze i neke finese, koje se pri prvom slušanju ili čitanju lako previde.

            4. poštovanje i devocija prema istini i saznavanju. – Ako dete ima strahopoštovanje prema nekom odraslom, ono time ne stiče naklonost ka potčinjenosti i ropstvu, već se to docnije pretvara u poštovanje istine i saznavanja. U ovom stavu je sadržano i to, da se ne sme praviti kompromis ni sa najmanjom laži, niti sa neispunjavanjem onoga što se obeća – što je takođe laž. Ako se toga čovek pridržava, čitav život mu se potpuno menja. On postaje drukčiji, a i drugi ljudi se prema njemu drukčije ophode.

            5. Skromnost i skrušenost. U to spada uzdržanost od osuđujuće kritike prema svakom čoveku. – To ne znači da se ne zapažaju njegova neispravna i nemoralna dela. Njih treba osuđivati, ali ne i čoveka. Jer u svakom čoveku se nalazi i božanska iskra, samo što je on neki put suviše slab da nju dovede do izražaja. Čovek je – kako kaže i Pavle: “…telesan, i kao takav prodan pod greh.” (Rim.7.14). Kroz tu telesnost može neki put da deluje i neki drugi duh, a ne samo duh tog čoveka. Ne mora da je kroz nju delovala njegova “iskonska volja”, jer još nije uspeo da “postane svemoćan” i da svoje telo izgradi u “za sve sposoban organ”.

            6. Uživanja koja život pruža ne treba odbacivati. Ne treba se ni u njima utapati, već ih unutrašnje prerađivati tako, da mu ona nešto otkriju o svetu. Uživanja treba čoveka da oplemenjuju za svet, da mu pomognu da služi svetu.

            7. Nikakvo saznanje ne sme da bude samo zato, da bi čovek sebe obogatio. Ono mora služiti da bi čovek bio zreliji na putu oplemenjivanja ljudi i sveta. Ideja koja ne postane ideal ubija u čovekovoj duši neku snagu, a koja postane ideal stvara životne snage.

            Ovde treba navesti i sledeće osnovno raspoloženje i stav iz iste knjige: “Podesi svaku od svojih čini, svaku od svojih reči tako, da se preko tebe ne zadire u slobodnu odluku volje nijednoga čoveka.”

            Ovo je svakako teže od svih gore pobrojanih preduslova. Moglo bi se čak reći, da su svi oni u ovom na neki način sadržani. Pošto telo “već izražava samostalnost”, “pojam mikrokosmosa”, ono se ni kod koga ne sme ometati i remetiti u tome da služi “za izgrađivanje i modifikovanje sveta”, “za izgrađivanje Zemlje”, sveta koji je “takoreći talog iz ljudske prirode”, nastaje “razlaganjem ljudske prirode”.

            To je svakako vrlo teško ispuniti, jer smo svi mi ljudi na neki način povezani. I to s razlogom. Pitanje ljudske slobode je ključno pitanje za razumevanje svega što postoji i svega što se oko nas zbiva. Zato se s pravom i bez preterivanja može reći da je “Folosofija slobode”², koju je Rudolf Štajner prvi put objavio 1894. godine najznačajnija knjiga novoga veka.

            Naravno da većinom, ljudi sasvim nesvesno u tome greše, odnosno nesaglasno tome postupaju i to se ne može smatrati samim po sebi neispravnim i nemoralnim. Ali oni ljudi, koji svesno žele i nastoje da vladaju drugim ljudima, jer sebe smatraju da su za to na neki način pozvani i predodređeni, kod njih je vrlo slabo čoveštvo i kao da u podsvesti govore: “Ja ne želim da budem čovek!”. A oni to u pravom smislu i nisu. Najčešće neki zao duh deluje kroz njihovo telo, neka “zagušujuća tvar”, neki “životinjski život” . “A životinjsko telo se najvećim delom sastoji iz zle duhovne tvari”.

            U današnjem razdoblju, u razvoju duše svesti neophodno je da se to jasno uvidi i da se te dve stvari jasno razluče. Novalis kaže:

            “25. Sve opčinjavanje događa se preko parcijalne identifikacije sa opčinjenim – koga tako ja mogu da prinudim, da neku stvar gleda tako, da veruje, da oseća, kako ja hoću.”                                                                                                                         (2/223)

“407. Najveći čarobnjak bi bio onaj, koji bi sebe istovremeno mogao tako opčiniti, da se njemu njegove čarolije ukažu kao tuđe, samovlasne pojave – Ne bilo to sa nama slučaj.”                                                                                                              (2/401)

“355. sve opčinjavanje je veštački izazvano ludilo. Sva strast jeste opčinjavanje – Jedna dražesna devojka realnija čarobnica, nego što se veruje.”                               (2/390)

“200. Sve duhovno ticanje jeste nalik na ticanje čarobnog prutića. Sve može postati oruđe očaravanja. Međutim onaj kome delovanje takvog ticanja tako bajkovito, kome delovanje neke čarobne izreke tako čudno izgleda – taj neka se ipak seti samo na prvo ticanje ruke svoje ljubljene – na njen prvi, značajni pogled, gde je taj čarobni prutić otkinuti zrak svetlosti, – na prvi poljubac, na prvu reč ljubavi – pa neka se pita, da li nije čar i čarolija toga momenta bajkovita i čudesna, nerazrešljiva i večita?”                 (2/354)

“189. Ticanja čarobnog prutića. (Frikcija – lateralno delovanje.)”               (2/352)

„293. Veoma čudna jeste sličnost naše svete povesti sa bajkama – spočetka opčinjavanje – zatim čudesno izmirenje – itd. Ispunjenje uslova začaranosti – Ludilo i opčinjavanje imaju mnogo sličnosti. Čarobnjak je umetnik ludila.“                         (2/801)

Ovih nekoliko Novalisovih beleški o opčinjavanju i čarolijama dato je naročito, da bi se uočila bitna razlika u prividno sličim delovanjima. Ako je neka devojka „čarobnica“, ako neka izmena misli, neki pogled ili smešak ili drugo, ostvaruje čarobnu duhovnu vezu između dve osobe (to ne mora biti samo različitih polova), to je skoro isključivo pitanje njihovih karmičkih odnosa i to nam mora izgledati kao „ticanje čarobnog prutića“, to onda i jeste „čar i čarolija toga momenta, bajkovita i čudesna, nerazrešiva i večita“. Time se ne remeti redovni ispravni razvoj sveta. Međutim, od toga se bitno razlikuje kad neko svesno nastoji da drugoga prinudi „da neku stvar gleda tako, da veruje, da oseća kako on hoće. To već prelazi u crnu ili bar sivu magiju.

U takvim svesnim zahvatima, u opčinjavanjima preko sugestija, hipnoze, vradžbina i čaranja vrše se neispravni, neredovni, nemoralni zahvati u tuđe telo, koje kao „deo sveta“ treba da „već izražava samostalnost, analogiju sa celinom“. Ono je ta apstrakcija iz jednoga „kao haos“. Tu imamo „univerzum potpuno analogon čovečjega bića u telu – duši i duhu“. A, „posle te apstrakcije je ponovo sve sjedinjeno, ali ova ujedinjenost jeste neko slobodno spajanje samostalnih, samoodređenih bića“, te je „haos preobraćen u raznovrstan svet“.

Drugim rečima, iz jedne neizdiferencirane duhovnosti, iz haosa nastao je čulni, fizički svet. U njemu je svaki čovek dobio svoje posebno telo, „individualni praoblik – karakter moje iskonske volje“. Ako je ta „uložena volja“ „zavisnija od slučaja i od okolnosti“, ona je „manje opredeljena“, manje nezavisna, ne izgrađuje posebno samostalno i samoodređeno biće, da bi se stvarao „raznovrstan svet.

Sve vrste sugestija, hipnotisanja, vračanja i čaranja idu na to da magijskim putem preko eterskog, životnog tela čovekovog, utiču i na fizičko telo, te oštećuju to „oruđe za izgrađivanje i modifikovanje sveta“, odnosno otimaju ga, kradu od drugih ljudskih individualnosti – ako ne mogu potpuno ono bar njihov deo – za neke sopstvene ciljeve čarobnjaka. U njega ovi ugrađuju nešto strano, nešto lažno, nešto što ne odgovara toj ljudskoj individualnosti, koja normalno treba da ga upotrebljava „za izgrađivanje Zemlje“. Remeti se ono što je stvoreno i potrebno je da bude oruđe nekog drugog ljudskog bića, izopačuje se ubacivanjem u njega nekih nakaznih tvorevina, koje je takav čarobnjak iz svoje perverzne ljubavi prema takozvanoj „osmoj sferi“ – sferi utvara – zamislio i uobličio.

U čovekovoj duši se nalaze tri snage: mišljenje, osećanje i htenje. Njih čovekovo ja treba da drži u ravnoteži, da usmerava da sinhronizovano rade. Kod takvih čarobnjaka – i ne samo kod njih – jeste htenje odnosno volja jače izražena; nju ja ne kontroliše i njome ne vlada uz pomoć mišljenja i osećanja. Iako neki put može izgledati da su oni vrlo inteligentni, pažljivim posmatranjem se kod njih uvek može uočiti jednostranost i težnja ka apstraktnosti. Te svoje apstraktnosti onda takvi čarobnjaci zbog svojeg izgubljenog osećanja za istinu doživljuju „kao tuđe, samovlasne pojave“, a u stvari su njih oni sami i njima podobni izgradili, izgradili su ih kao izvestan paralelni svet, svet utvara. Prema tome svetu utvara, aveti i sablasti osećaju oni onda neku perverznu naklonost, jer im je i snaga osećanja nekontrolisana i nepravilno izgrađena.

Slaboumnost, nesreća i bolest takvih manje ili više svesnih i nesvesnih čarobnjaka i uopšte ljudi koji teže da vladaju drugima sastoji se u tome, što oni time slabe, a u krajnjem slučaju i gube svoje ja. Jer „preko parcijalne identifikacije sa opčinjenim“, takvo ja se deli na veću ili manju grupu telesa i time razlaže. U tim drugim telesima ono se spaja sa nečim što je grupno – rasno, robovsko, narodnosno, mafijaško, stranačko i t.sl. – te ne može da se samostalno i individualno uzdiže i usavršava, kao kad je usmereno samo na jedno telo. Sem toga, pri izlaženju iz svojeg i ulaženju u tuđe telo radi „parcijalne identifikacije sa opčinjenim“ takvo ja gubi kontrolu nad svojim telom, ne može da ga ima „u svojoj vlasti“ i da ga izgrađuje „u za sve sposoban organ“. U takvo telo se onda lako useljava odnosno u njemu preuzima vlast neko sasvim drugo duhovno biće. To može biti njegov duplikant ili neko ahrimanično ili lucifersko biće, koje se sâmo ne bi moglo uteloviti u nekom čovečjem telu. Takvo biće može biti na neki način i u izvesnom smislu razvijenije od čoveka i onda ljudska priroda opsednuta takvim bićem dobija strahovitu snagu i genijalnost – ne svesnu i slobodnu, već telesnu koja je prodana pod greh – kako kaže Pavle – ili „životinjski život“, „životinjsko telo“, koje ima izvanredno snažne i nepogrešive instinkte, ali ne i samosvest i slobodu, koje je ne nemoralno, već bezmoralno.

Sa ovim ključem za razumevanje sveta i života svaki čovek može u svojoj bližoj ili daljoj okolini, pa i na televiziji da uoči kod mnogih istaknutijih ljudi tu umanjenost ili čak i potpunu odsustvo ljudskoga jastva, a da pri tom takva ljudska podoba uz bezmoralnost pokazuje i izvanredno snažnu volju i inteligenciju. Ali to nije svesna, izvojevana, ljudska volja i inteligencija koja bi bila vezana za stvarnost, nego instinktivna, apstraktna, životinjska, koja je iste kategorije kao kod ptica selica ili pčela ili dabrova. A sami hipnotizeri, koji se ni malo ne razlikuju od drugih čarobnjaka i vračara, oni se mogu uporediti sa zmijama i sa žabama. Dobro bi bilo kada bi psihijatri koji se ne bave hipnozom sa ovog stanovišta proučavali svoje kolege koji se njome bave.

Rudolf Štajner pominje slučaj jednog čoveka, koji je prilikom boravka u tropskim krajevima samim svojim pogledom uspevao da ubija žabe. Međutim, kad je to u Evropi pokušao sa jednom istom takvom žabom, ona je njega hipnotisala tako da se potpuno ukočio i lekari su mu jedva spasili život. Sličnu pojavu možemo zapaziti kod svih hinotizera, vračara i čarobnjaka. Ako sa svojim činima napadnu nekoga ko je jači u tom trenutku od njih, te čini se od ovoga odbiju i njima vrate, one njih pogode – neki put kao grom. To je ustvari sasvim slično onom „otkinutom zraku svetlosti“, samo – kako je to već rečeno – treba dobro praviti razliku između svesno vršenih opčinjavanja i onih nesvesnih i spontanih. Naravno da i ta nesvesna opčinjavanja treba uzdizati postepeno u svest i izbegavati ih i kontrolisati ih, jer je to put čovekovog razvoja do slobode. Ako „taj čarobni prutić“, „otkinuti zrak svetlosti“ (izraz koji izvanredno odgovara stvarnosti) dolazi iz obostrane ljubavi, onda on dolazi iz slobode, te je slobodan čin. Ako dolazi samo s jedne strane i to s namerom da se ovlada drugim, onda je to nemoralno i protivno prirodi odnosno ispravnom prirodnom poretku. Ovakav „čarobni prutić“ se više uočava u odnosima raznih polova, ali on ne mora imati veze ni sa kakvom polnom privlačnošću, on je izraz duhovnog spajanja sasvim različitih vrsta. U takvim spajanjima ljudi se zajednički uzdižu do većeg savršenstva u ljubavi, jedni se drugima uzajamno hrane – kako to kaže Novalis:

„439. ...sve duhovno naslađivanje može se stoga izraziti jedenjm. – U prijateljstvovanju jede se ustvari od svoga prijatelja, ili se živi od njega...“             (2/409)

Iz ovih izlaganja se vidi, da dve na oko sasvim slične stvari mogu biti suštinski sasvim različite, da se ne radi samo o tome šta se dešava nego i kako, kako se dešava. Ako se naš „otkinuti zrak svetlosti“ odbije od onoga kome je poslat, vrati nama i nanese nam bol, to nam onda govori da naše namere nisu bile sasvim čiste, da nisu bile ispunjene isključivo ljubavlju prema tom bližnjem, ljubavlju koja ni malo ne zadire u njegovu slobodu. O tome treba da dobro razmislimo. Samo bol koji usled toga doživljavamo može izgledati da nije u vezi sa tim što smo učinili, ali da ipak bude posledica tog našeg čina. Potrebno je razvijati čulo i za takva finija zapažanja.

Ovde treba naglasiti da bi ljubav koja bi zadirala u tuđu slobodu bila samo sebeljublje. I to je jedno objašnjenje zašto je Tvorac čoveku dao slobodu. Bog jeste sveljubav, što u sebi uključuje ljubav i prema onima koji mogu biti i protiv njega. On iz tog razloga nije za sebe zadržao ni svemoć ni svemudrost, jer tek deo mudrosti i deo moći koje neko ima jesu preduslovi za njegovu slobodu. Čovek sam mora i da zna i da može da čini što hoće, a ne da mu to bude nametnuto od Boga ili nekog drugog duhovnog bića ili da mu to bude uslovljeno uopšte bilo čim drugim sem iz njegovog sopstvenog bića. Tek onda on ostvaruje svoju slobodu.

Ova naša sadašnja kulturna epoha, koja je otpočela 1413. i trajaće do 3573. godine, jeste epoha razvoja duše svesti čovekove. U njoj se tek čovek u pravom smislu suočava i raspravlja sa zlom. Dok su ga ranije vodila razna viša duhovna bića, on nije bio potpuno odgovoran za svoje postupke. U grčko-rimskoj eposi, koja je prethodila ovoj, duhovna bića ga prepuštaju samom sebi. Pre nje, u egipatsko-haldejskoj eposi (2907-747) čoveka su vodili anđeli, oni su ljudima upravljali. Međutim, u sadašnjoj eposi opet dolazi do jače veze čoveka i njegovog anđela, ali sada tako što je čovek u svojoj slobodi postao odgovoran za uspon i pad ne samo sebe, nego i svoga anđela, jer je sada nebeska inteligencija otrgnuta od arhanđela Mihaila, koji je njom vladao i spuštena je u ljude. Oni sada iz svoje slobode mogu da je prime i upotrebljavaju u Mihailovom smislu, a mogu i u smislu duha koji se njemu suprotstavlja – Ahrimana. To je neophodno potrebno da bi čovek mogao postići slobodu, da se od ljudi stvori duhovna hijerarhija slobode.

Kao što pojedinačni čovek prolazi kroz razne faze zrelosti, tako je to slučaj i sa celim razvojem čovečanstva. Ono je u ovoj našoj sadašnjoj eposi dostiglo već punu zrelost i već počinje da stari. U ranijim fazama ljudskim društvima se upravljalo preko staleža ili kaste sveštenika, koji su imali kontakta sa višim duhovnim bićima i tumačili njihovu volju. Njih zatim zamenjuje stalež ratnika – vladara i upravljača koji štite društvo. Posle njih je došlo vreme kad glavni ton i upravljanje društvom obavlja treći stalež, stalež privrednika, zanatlija i trgovaca, stalež koji hrani i izdržava celo društvo. A sada je sazrelo vreme kad u upravljanju  čitavim društvom ravnopravno treba da učestvuju prema svojim znanjima i sposobnostima i mestu u društvu apsolutno svi članovi zajednice, jer su se pomenuta tri staleža izdegenerisala i izopačila, te su u svojim jednostranostima postala štetna za društvo, kad se njihova moć proteže tamo gde im nije mesto.

To je moguće učiniti jedino, ako se država razbije na tri nezavisne oblasti, kako je to predložio Rudolf Štajner:

1. Na duhovnu, koja bi bila zasnovana na načelu pune slobode, kako bi se razbio monopol u programiranju dece po školama, monopol „nepogrešivih“ naučnih institucija i privredno-pravni teror nad umetiničkim stvaranjem.

2. Na političko-pravnu, koja bi bila zasnovana na načelu potpune jednakosti svih ljudi, kako bi se onemogućilo manipulisanje  ljudima preko njihovih samozvanih „predstavnika“, koji ne smatraju da narodu treba ni da saopštavaju šta rade, a kamo li da ga prethodno pitaju za dozvolu.

3. Na privrednu, koja bi bila zasnovana na načelu bratstva između svih ljudi, i pametnih i glupih, i sposobnih i nesposobnih, kako bi se sprečilo nemoralno prisvajanje prirodnih dobara i plodova rada ne samo svojih savremenika nego i čitavih generacija, koje su i duhovni i fizički rad ulagale da bismo mi sada mogli da proizvodimo automobile i električnu energiju, pa i da eksploatišemo puteve, rudnike i izvore nafte, koje su ranije generacije izgradile, a koje sada neki prisvajaju i kažu da su njihovi, jer su za njih opet tako nekom sebi sličnom dali nekoliko kilograma hartije.

Ove tri oblasti bi morale da imaju potpuno nezavisne uprave, a njihova koordinacija da se ostvaruje na potpuno ravnopravnoj osnovi.

To je imperativ vremena. Bez toga se ne može suprotstavljati stvaranju utvara od laži u duhovnom životu, aveti od sebeljublja u političko-pravnom životu i sablasti od globalizacije u privrednom životu.

Protiv ovoga su naravno oni, koji u svojoj gordosti smatraju da u petoj poatlantskoj eposi treba da na sebe preuzmu ulogu koju su anađeli imali u trećoj poatlantskoj eposi. Zbog toga se za vladavinu nad narodima služe metodama opčinjavanja praktikovanim u toj trećoj, egipatsko-haldejskoj eposi. U toj eposi to još nije bilo zlo, jer su ljudi tada razvijali tek dušu osećaja – ne ni razuma ni svesti, te je bilo potrebno da budu vođeni od više razvijenih ljudi, koji su imali prisniji kontakt sa duhovnim svetom i znali kakvim impulsima iz njega treba da služe. A sadašnje vođe predstavljaju samo karikature tadašnjih faraona i prvosveštenika, koji – ako i imaju kontakta sa duhovnim svetom – to je samo sa onim duhovima koji su zaostali u svom duhovnom razvoju, odbili su da prime impulse misterije na Golgoti.

Sadašnje stanje kod najcivilizovanijih naroda može se objasniti kao borba aveti rimskog carstva i sablasti globalizacije. Ona se posebno vodi i takozvanoj Evropskoj zajednici, a naravno i kod nas i kod drugih. Obe strane su potpuno u pravu u svemu onome što govore jedna o drugoj. Jedino što nisu u pravu kad govore o sebi. Obe su jednostrane, a obe svaka na svoj način guše duhovni život i u tom gušenju pružaju teren trećoj strani da ih duhovno porobi. Ta treća strana čini to radi samoodbrane od fizičke agresije prve dve, ali je i ona vrlo jednostrana u svojim metodama i vrlo agresivna. Ako bi njihovi dobri duhovi vođama ovih triju strana došapnuli nešto o slabosti njihovih jednostranosti, onda bi oni možda uvideli da je za spas i njih i čovečanstva neophodno potrebno da se bar negde ostvari gore opisano tročlano društveno uređenje, bar na nekom malom prostoru za početak, s tim da se on postepeno širi. Tek sa saznanjima moderne, antroposofski orijentisane nauke o inicijaciji mogu se uvideti slabosti svih tih jednostranih struja – a takođe i njihove vrline – i nalaziti put za njihovo izmirenje i kompromis, a na spas čitavog čovečanstva. Bez njih ne!

Svako ko pročita ove redove zauzeće jedan od ova tri stava: 1. Zalagaće se za ostvarenje tročlanog društvenog uređenja; 2. Boriće se protiv njega; 3. Biće pasivan.

„A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao, a učinio ono što zaslužuje batine, biće malo bijen. Od svakog – kome je mnogo dano – tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno – od njega će se više zahtevati.“ (Lk. 12. 47-48)

Ova uvodna izlaganja završićemo sledećim rečima, kojma Piko dela Mirandola (1463-1494) ukazuje na određenje čovekovo, a prema belešci koju sam pre petnaestak godina dobio od Branka Ljubića:

„Nisam ti dao ni utvrđeno mesto, ni sopstveni lik, niti bilo kakav posebni zadatak, o Adame, da bi ono mesto, onaj lik, ona premućstva koje budeš sam želeo prema svojoj želji i prema sopstvenom sudu postigao i čuvao. Ograničena priroda ostalih zakonima je, koje sam ja propisao, prinuđena. Ti, nikakvom prinudom ograničen, odredićeš svoju prema sopstvenoj volji u čije sam te ruke stavio. U središte sveta sam te postavio da bi odatle bolje video sve što je u svetu. Nisam te učinio ni nebeskim, ni zemaljskim, ni smrtnim, ni besmrtnim, da bi, skoro kao slobodan i častan tvorac, samog sebe uobličio i izvajao u obliku koji budeš sam izabrao. Moći ćeš da se izrodiš u niže oblike, kao što su životinjski; moći ćeš,  prema sudu sopstvene duše, da se ponovo rodiš u višim, kao što su božanski.“

1. POSTANJE DIMENZIJA

            „Pre apstrakcije je sve jedno, ali jedno kao haos....“. Haos je grčki izraz za neko neodređeno duhovno stanje, gde je sve sadržano i gde ničega nema. – čak ni vremena ni prostora. Njemu odgovara hinduistička pralaja ili budistička nirvana. Iz njega apstrakcijom ili diferenciranjem nastaje pojavni svet, po hinduizmu avantara, a u kojem tek nastaju vreme i prostor. Ali istovremeno kad se iz takvog haosa apstrahuje bilo šta, onda istovremeno i može se reći automatski nastaje i ono sve što nije to „šta“, neka negacija toga „šta“. Ako se takva apstrakcija označi znakom „+“, onda je to drugo „–“. Ako je na primer apstrahovan neki prostor koji bi se označio sa „+“, mora istovremeno nastati i neki negativni prostor ili neprostor koji bi se označio sa „–“        (vidi MP pod 5).

            Na sličan način se može govoriti i o nastanku dimenzija i o njihovim suprotnostima, koje mogu da te dimenzije ukidaju                                     (vidi MP pod 4).

            Za razjašnjenje ovih pitanja proći ćemo kroz knjigu Rudolfa Štajnera „Četvrta dimenzija – Matematika i stvarnost“ (3), koja je prvi put izdata 1995.g. u njoj je Renatus Ziegler na izvanrendno savestan i stručan način obradio i izdao dosta nepotpune beleške sa sedam predavanja održanih u Berlinu 1905. i još jednog održanog 1908. – verovatno pred slušaocima koji nisu bili posebno naučno ili matematički školovani, a u drugom delu je on skupio i obradio odgovore na pitanja postavljena između 1904. i 1922., a u vezi sa istom temom. Iz te knjige izlazi sledeće.

            I – 24.3.1905.: Najjednostavnija prostorna veličina jeste tačka. Ona nema dimenzije. Prava linija ima jednu dimenziju, a kada se ona kreće dobijamo površinu, koja ima dve dimenzije. Kretanjem površine dobijamo telo, koje ima tri dimenzije, a kretanjem tela – na primer kocke – opet ostajemo u prostoru.

            II – 31.3.1905.: Ako bi neko biće bilo u stanju da se samo po jednoj liniji – jednoj dimenziji – kreće, ono bi moglo da dolazi do predstave samo o tački. Neko dvodimenzionalno biće moglo bi da opaža samo linije, dakle jednu dimenziju. Trodimenzionalno biće bi zapažalo samo površine – dve dimenzije. Sledstveno tome, čovek koji zapaža tri dimenzije mora ustvari biti četvorodimenzionalan.

            Neka kocka koja se nalazi izvan mene, stvara u meni neku predstavu, kao neku ogledalnu sliku preko mojeg čulnog aparata. Ako bismo ovu predstavu hteli da poklopimo sa originalnom trodimenzionalnom kockom, morali bismo da prođemo kroz četvrtu dimenziju isto kao što bismo morali proći kroz treću, da bismo figure  sa sl. 1, koje se nalaze u dve dimenzije poklopili jednu sa drugom.

            Ako imamo jednu tačku iz koje se izračuje svetlost, njena suprotnost je sfera koja iz beskrajnoga prostora izračuje tamu. Iz takve tačke izračena svetlost vraća se iz beskraja kao tmina.

                  Slika 1.                         Slika 2.                  Slika 3.                     Slika 4.

            III – 17.5.1905.: Po grčkoj mitologiji  Uran predstavlja nebeski svet – Devahan; Kronos astralni, Zeus fizički. Kronos proždire svoju decu: u astralnom se ne rađa nego razlaže. U njemu je sve obrnuto. Ako u astralnom vidimo neku zver kako nas davi, to je onda nešto što se u našem astralnom telu događa, to je naša sopstvena žudnja koja davi.

            Naš život je neka vrsta preseka struje vremena koja iz budućnosti dolazi ka sadašnjosti i one koja iz sadašnjosti ide ka budućnosti. To je neka vrsta ustave.

            Može se doći do toga, da se čoveku astralni svet iznenada otvori. Zato je potrebno znati da se u njemu sve simetrički ogleda: Astralne snage i strasti dobijaju tom prilikom oblike životinjskoga sveta. Čovek je u astralnom svetu odslikavanje svojih nagona i strasti. Sve što u astralnom gledamo kako dolazi k nama, to ustvari mi izračujemo.

            Fizičkom izgledu kvadrata odgovara približno mentalni izgled krsta. Taj fizički izgled treba predstaviti kao ustavljanja suprotnih strujanja, snaga koje duž osa krsta idu od spolja ka unutra i od unutra ka spolja (sl. 2, 3 i 4) i tako se dobijaju njegove četiri strane.

           

                                                                 Slika  5.

Na sličan način – samo komplikovaniji – sve fizičko ima svoj korelat u mentalnome. Slično kvadratu, kod kocke su ustavljanjem na tri ose nastale šest površina odnosno strana, koje je ograničavaju. Kocka je dakle presek sa šest pravaca delujućih strujanja: od napred-natrag, gore-dole i desno-levo. Po jedna struja dolazi iz tačke, a druga odgovarajuća iz beskonačnosti (Sl.5).

            Ovih šest strujanja ili snaga treba zamisliti kao dva puta po tri, s tim što prve tri mogu imati znak „+“, a druge „–“.

            IV – 24.5.1905.: Kao što je moguće trodimenzionalnu kocku prikazati u dvodimenzionalnoj ravni onako kako je nacrtana na slici 5, tako treba pokušati da se nešto četvorodimenzionalno prikaže u trodimenzionalnom prostoru. To je prvi pokušao na razne načine da prikaže Charles Howard Hinton (1853-1907).

                     

                                 Slika 6.                                      Slika 7.

Razvijajući strane jedne kocke dobija se slika u obliku krsta data na sl.6, a koja se sastoji iz šest kvadrata. Trodimenzionalnu tvorevinu smo postavili u ravan. Ako ivice ovih šest kvadrata na označeni način sa tri različite boje nacrtamo, onda smo tri dimenzije prostorne kocke prikazane na sl.7 preobrazili u tri boje.

            Sad možemo kod te kocke zamisliti da dvodimenzionalni plavo-crveni kvadrat prolazi s leva na desno kroz zelenu boju, tj. da je pri tome iščezao u zelenome, prošao kroz treću dimenziju i na desnoj strani se opet pojavio u sopstvenim bojama. Slično možemo zamisliti da je crveno-zeleni kvadrat prošao kroz plavi prostor, a plavo-zeleni kroz crveno. To je šematski prikazano na sl.8.

                             Slika 8                                                    Slika 9

            Na sličan način kako smo pomoću boja od dvodimenzionalnih kvadrata dobili trodimenzionalnu kocku, možemo od trodimenzionalnih kocki dobiti četvorodimenzionalnu tvorevinu. Pošto kocka ima šest strana ( a ne četiri kao kvadrat), mi sad moramo upotrebiti još jednu boju više, dakle ukupno četiri. Kao što smo kocku razvili u ravni kao šest  kvadrata postavljenih u obliku krsta i dobili sl.6, tako sada četvorodimenizionalnu tvorevinu možemo razviti u trodimenzionalnom prostoru kao osam kocki – opet postavljenih u obliku nekog prostornog krsta, koji je Hinton nazvao „tesarakt“. Po dve naspramne strane prve kocke su obojeno belo, crveno i zeleno i ta kocka prolazi kroz četvrtu dimenziju, koju označava plava boja. Kod druge kocke su naspramne strane zeleno, plavo i crveno i četvrta dimenzija je belo. Kod treće su crveno, belo, plavo i četvrta dimenzija zeleno. Kod četvrte su plavo, zeleno i belo i ona prolazi kroz četvrtu dimenziju označenu sa crveno. Svaka od tih kocki prolazi i iščezava u dimenziji one boje, koju ona ne sadrži i onda se opet pojavljuje na drugoj strani sa svoje tri. To je šematski prikazano na sl.9.

            V – 31.5.1905.: Da bi se napravila još jedna analogija u redukovanju tri dimenzije na dve i četiri dimenzije na tri, strane kocke ćemo umesto prema sl.6 postaviti u ravan prema sl.10. Pri tome, da bismo dobili kocku prema sl. 7, treba kvadrat „6“ postaviti iznad kvadrata „5“, „1“ i „2“ podići, a „3“ i „4“ spustiti.

             Slika 10.                               Slika 11.                           Slika 12.

            Kao što se kvadrat sastoji iz četiri strane, kocka iz šest kvadrata, tako se i četvorodimenzionalna tvorevina, koju je Hinton nazvao tesaraktom, sastoji iz osam kocki. Ako taj četvorodimenzionalni tesarakt razvijemo u trodimenzionalni prostor, dobićemo – analogno sl.10 – sliku 11, s tim što te kocke treba smatrati da su u trodimenzionalnom prostoru, kao što su oni kvadrati u dvodimenzionalnom. Pri rasklapanju kocke u dvodimenzionalni prostor dobili smo sistem od šest kvadrata sa odgovarajućim linijama u dvodimenzionalnom prostoru, a koje se pri ponovnom sklapanju kocke onda poklapaju. Kad se tesarakt rasklopi  u trodimenzionalni prostor, dobija se osam kocaka kao na slici 12, s tim što je kocka „7“ nevidljiva za oko koje vidi tri dimenzije, njoj odgovara i „8“ kao njen pandan – kao što će se to u daljem izlaganju videti.

            Kao što se kod kocke iz dvodimenzionalno ploženih kvadrata datih na slici 10 prilikom ponovnog sklapanja poklapaju odgovarajuće ivice njenih strana, tako se kod tesarakta – koji je rasklopljen u tri dimenzije – prilikom ponovnog sklapanja u četiri dimenzije poklapaju odgovarajuće strane njegovih kocki. Na primer, gornja horizontalna strana kocke „1“ sa prednjom stranom odnosno površinom kocke „5“, desna strana kocke „1“ sa prednjom stranom „4“, levi kvadrat kocke 1 sa prednjim kvadratom „3“, donji od „1“ sa prednjim od „6“. Slično je i sa ostalim kockama, a preostaje kocka „7“, kojoj kao  njen pandan odgovara kocka „8“.

            Uzimajući u obzir i dalja izlaganja Rudolfa Štajnera, izdavač ove knjige je to lepo prikazao u svojim napomenama. Prvo je rasklopljenu kocku sa slike 10 nacrtao tako, da kvadrat „6“ bude poklopljen kvadratom „5“, da budu jedan na drugom kao na slici 13. Tako su za biće koje se nalazi u dve dimenzije nevidljivi i „5“ i „6“. Podizanjem kvadrata „1“, „2“,  „3“ i „4“ da budu upravni na ravan crteža, onda njihove gornje ivice obrazuju ustvari kvadrat „6“, te se tada kocka može rasklopiti u ravan i kao na sl.6. – Slično tome, kod tesarakta na slici 12 kocke „7“ i „8“ se nalaze jedna u drugoj, kad je tesarakt rasklopljen iz četiri u tri dimenzije. Jedno trodimenzionalno biće njih ne može da vidi. Međutim, on se može – analogno sl.6 – prikazati i kao na slici 14, pri čemu se strane kocaka od „1“ do „6“ moraju identifikovati sa stranama kocke „8“, kako je to na slici prikazano.

                  Slika 13.                                                   Slika 14.

            Kao što je na slici 5 već prikazano, kocka se može uzeti kao pandan trodimenzionalnom prostoru. Ako se čitav prostor zamisli kao pozitivan, onda je kocka negativna, ona je prema prostoru polarna.

            Jednu površinu u dve dimenzije možemo ograničiti prvo sa četiri kruga koji se dodiruju. Ako pustimo da se njihovi poluprečnici povećavaju i njihovi centri na odgovarajući način udaljavaju, ti krugovi će se presecati kao na slici 15. Na kraju, kada poluprečnici postanu beskonačno veliki, mi ćemo dobiti kvadrat ograničen sa četiri prave, za koje se s pravom i na ovom primeru može smatrati da im se krajevi u beskonačnosti dodiruju.

                                  

                                                              Slika 15.

            Na sličan način možemo jedan trodimenzionalni prostor ograničiti pomoću šest lopti koje se dodiruju. Ako se njihovi poluprečnici povećavaju i postanu beskonačno veliki, onda će te lopte obrazovati šest ravni, koje ograničavaju jednu kocku.

           

Pošto se jedan krug nalazi u ravni, onda – da bi jedna njegova tačka po tom krugu došla na njemu na drugo mesto – takva tačka mora da prođe kroz drugu dimenziju. Međutim, kod prave linije svaka tačka može na njoj da promeni mesto, ali uvek ostaje u jednoj dimenziji. Drugim rečima, ako se krug ispravio, pretvorio se u pravu liniju, onda je od dve dimenzije nastala jedna, a druga se izgubila.

            Isti je slučaj i sa trodimenzionalnom loptom. Ako ona ispravljanjem pređe u ravan, to je zato što je izgubljena jedna dimenzija, te su preostale samo još dve.

            Može se poći i obrnutim putem. Ako se neka jednodimenzionalna tvorevina iskrivi, dobijamo dve dimenzije; ako se dvodimenzionalna iskrivi, dobijamo i treću dimenziju; a ako se trodimenzionalna tvorevina zakrivi, onda dobijamo nešto četvorodimenzionalno. Sa ovim krivljenjem dobijamo prelaz od mrtvog ka živom. – Izdavač ovde napominje, da ima utisak da su izlaganja ovde vrlo skraćena.

            VI – 7.6.1905.: Da bi se dobila predstava o četvorodimenzionalnom prostoru, mora se upotrebiti analogija kao neki novi način obrazovanja misli.

            Jedna kocka u ortogonalnoj paralelnoj projekciji u ravni prikazana je na slici 16. Ona je postavljena tako, da joj se tačke naspramnih rogljeva poklapaju. To je kao neka senka kocke, a na njoj su ivice skraćene i uglovi između njih izmenjeni, tako da se granični kvadrati kocke pokazuju kao rombovi.

          Slika 16.                     Slika 17.                                      Slika 18.

            Na sličan način kao što smo trodimenzionalnu kocku prikazali u dve dimenzije njenim projektovanjem u ravni, postupićemo i sa četvorodimenzionalnom tvorevinom projektujući je u trodimenzionalan prostor. Kao što su se na slici 16 kvadrati pokazali kao rombovi, tako će se i projekcije u prostoru osam kocaka tesarakta pokazati kao osam romboedara (telo ograničeno sa šest strana u obliku romba). Njih prema postupku sličnom kao kod kocke na slici 16 možemo tako postaviti, da oni u prostoru budu projektovani kao rombododekaedar (prostor ograničen sa 12 rombova), koji je ovde prikazan na slici 17, s tim što se osam romboedara u njemu i preklapaju.

            Pošto je ovo objašnjenje Rudolfa Štajnera po svojoj prilici vrlo nepotpuno zabeleženo i pošto se na slici 17 mogu odmah uočiti samo šest romboedara – tri gore vidljiva i tri dole zaklonjena, a što odgovara onim šest kocaka tesarakta sa slike 12 koji se u prostoru mogu videti, daćemo ovde i dopunsko objašnjenje izdavača, za koje je on napravio i crteže prikazane na našoj slici 18. Ako se tesarakt uzme samo kao kostur sastavljen od njegovih ivica, onda se kao rezultat paralelne projekcije u trodimenzionalnom prostoru pokazuju u opštem dve jedna prama drugoj paralelno pomerene kocke zajedno sa pravima, koje povezuju odgovarajuće uglove odnosno rogljeve. Ako se pravac projektovanja podesi kao na desnoj slici i tačke A′ i C poklope, onda se dobija jedan rombododekaedar sa četiri dijagonale. Osam kocaka tesarakta dobijaju se na levoj slici, kada se uoče svi mogući paralelopipedi, koji se mogu dobiti kombinovanjem prikazanih ivica. To su prvobitna kocka, pomerena kocka i šest paralelopipeda  sa po jednom stranom od prvobitne i od pomerene kocke. To se u osnovi ne menja ni kod rombododekaedra desno, s tim što su sada svi „romboedri“ tako pomereni, da oni unutrašnji prostor rombododekaedra tačno dvaput ispunjavaju. Pri tome se po jedan paralelopiped preklapa sa po tri druga.

            Za razliku od kocke koja ima tri ose, rombododekaedar ima četiri i to naravno odgovara četvorodimenzionalnoj tvorevini. Kao što je šestougaonik prema slici 16 senka koju baca kocka na jednu ravan, tako je rombododekaedar senka tesarakta, koji tu senku baca u prostor.

            Na ovo poređenje ukazuje i Platon (vidi „Država“). Na zidu neke pećine se mogu videti senke nekih ljudi, koji se nalaze iza nas i nešto rade i kreću se. Ti ljudi su trodimenzionalni, a senke su im dvodimenzionalne. Iz toga Platom zaključuje, da su sami ljudi četvorodimenzionalni, ali se njihove slike samo pokazuju u trodimenzionalnom prostoru. Mi ne vidimo prave stvari, nego samo njihove senke u tri dimenzije – naša tela su upravo četvorodimenzionalna – zaključuje Platon.

            Sve dotle dok su senke na zidu nepomične, mi nemamo razloga da smatramo, da postoji i nešto  izvan dve dimenzije. Ali ako se pokrenu, onda moramo doći do toga, da u toj promeni neko kretanje dolazi od izvan zida, da postoji i treća dimenzija, da sem dve postoji i treća dimenzija.

            Slika ima izvesnu realnost, ali je suštinski različita od stvarnog predmeta. I slika u ogledalu se pokreće slično originalu, ali ona sama nema sposobnosti da se pokreće. U samim tim slikama ili senkama na zidu ne postoji biće koje se kreće.

            Ako bismo trodimenzionalni svet zamislili da se odjednom zamrzao, on bi još uvek ostao trodimenzionalan. On se međutim svakog trenutka menja. Bez tog vremena ne bi se dogodile nikakve promene. Kao što slike na zidu ostaju uvek dvodimenzionalne i kad kod njih vidimo promenu – te to ukazuje na treću dimenziju – isto tako promene u trodimenzionalnom prostoru ukazuju na to da su uzrokovane iz četvrte dimenzije. Ceo trodimenzionalni svet je projekcija senki nekog četvorodimenzionalnog sveta – o čemu i Platon govori.

            Zakrivljivanjem jednodimenzionalne prave dobijamo dvodimenzionalnu površinu, zakrivljivanjem površine dobijamo treću dimenziju, a zakrivljivanjem trodimenzionalne kocke dobijamo četvrtu dimenziju – tesarakt.

            Loptu možemo shvatiti kao neku zakrivljenu sliku dvodimenzionalnog prostora. U prirodi se lopta pojavljuje kao ćelija, kao najmanje živo biće. To je razlika između živoga i beživotnoga, jer se minerali uvek pojavljuju kao kristali ograničeni ravnim površinama, a nešto živo je uvek sastavljeno iz ćelija, dakle iz skupa zakrivljenih loptica i to je ono suštinsko. Sklop nečeg još višeg bio bi tvorevina od četvorodimenzionalnih granica:

            „Četvorodimenzionalno biće, to jest neko živo biće, ograničeno je trodimenzionalnim bićima, loptama i ćelijama. Neko petodimenzionalno biće sâmo je ograničeno četvorodimenzionalnim bićima, sferičkim tesaraktima.“

            Po napomenama izdavača, tesarakt bi bio topologijski ekvivalent trodimenzionalne sfere u četvorodimenzionalnom prostoru. On nastaje odgovarajućim zakrivljivanjem i slepljivanjem dve pune lopte trodimenzionalnog prostora. Krug, dvodimenzionalna sfera i trodimenzionalna sfera su topologijski ekvivalenti graničnih uobličenja kvadrata, kocke odnosno tesarakta.

            Biljku ne upoznajemo, ako je posmatramo samo u tri dimenzije, jer se ona stalno menja u svom obliku:

            „Sve živo ukazuje na nešto više, u čemu ono ima svoje istinsko biće, a izraz za to više jeste vreme. Vreme je simptomatički izraz, pojava životnosti (shvaćeno kao četvrta dimenzija) u tri dimenzije fizičkog prostora. Drugim rečima: Sva bića, za koja vreme ima nekog unutrašnjeg značaja, jesu odslikavanje četvorodimenzionalnih bića. Ova kocka je i posle tri ili šest godina uvek ista. Klica krina se menja. Jer za nju vreme ima realno značenje. Stoga je to što mi u krinu gledamo samo trodimenzionalno odslikavanje četvorodimenzionalnog bića krina. Vreme je dakle preslikavanje, projekcija četvrte dimenzije, organske životnosti, u tri prostorne dimenzije fizičkoga sveta.“              (str.83)                                                   

            Ako se jedna linija produžava samo u jednom pravcu, nikad ne može nastati neka nova dimenzija. Ali ako duž nje iz suprotnih pravaca dolaze neke snage, onda u tački gde se susretnu, gde dolazi do nekog ustavljanja, tu nastaje nova dimenzija. Strujanje jedne takve snage možemo označiti kao pozitivno, a druge kao negativno, a tu gde dolazi do njihove neutralizacije, tu nastaje nova dimenzija.

            Četvrta dimenzija, koja se izražava kao vreme, ponaša se takođe na pozitivan i na negativan način. Ako dva bića, za koja vreme ima nekog značaja, zapadnu u neku koliziju, tu tada nastaje kao neko ustavljanje suprotnih snaga. I tu onda za ta dva četvorodimenzionalna bića, koja su stupila u neki odnos, nastaje peta dimenzija. Peta dimenzija je posledica uzajamnog delovanja dva živa bića, ali ne spolja u obične tri prostorne dimenzije i četvrtoj odnosno u vremenu. To se može označiti kao saosećanje ili osećaj, pri čemu dva bića jedno o drugom imaju znanje o unutrašnjosti onog drugog. To je peta dimenzija, s tim što „osećaj“ treba smatrati kao njenu projekciju, izraz u fizičkom svetu.

            Na isti način objasniti šestu dimenziju bilo bi teško. U fizičkom svetu izraz za nju bio bi samosvest. Za pravo biće biljke mora se smatrati da ima i četvrtu dimenziju (astralna sfera), bića koja imaju osećaj moraju se popeti do pete dimenzije (donji devahan ili rupa sfera). Bića koja imaju samosvest kao ljudi, idu do šeste dimenzije (gornji devahan ili arupa sfera). Čovek je šestodimenzionalno biće, a saosećanje i samosvest jesu projekcije pete odnosno šeste dimenzije u običnom trodimenzionalnom prostoru. Čovek se uglavnom nesvesno uzdiže u te duhovne sfere, a o njima dobija predstavu, kad se oslobodi nižih dimenzija.

            Tri dimenzije našeg fizičkog prostora jesu materijalna odslikavanja tri više, uzročno stvaralačke dimenzije. Tri više dimenzije čovekove – samosvest, osećanje i vreme – ogledaju se u fizičkom svetu u tri obične dimenzije.

            Iz sledeća dva predavanja održana na istu temu izvan ovog malog ciklusa, iznećemo ovde samo neke dopune.

            7.11.1905.: Beskrajno produženi prostor treba shvatiti kao u sebi zatvoren, kao površinu neke lopte ili krug, a ne da ima neki završetak. Sva delovanja u prirodi imaju dva pola – kao pozitivan i negativan – slično svetlosti, koja se izračuje u jednom pravcu, pa sve više slabi, da bi se onda kao po beskonačno velikom krugu vraćala nazad kao sve veća tama, te tako imamo pozitivan i negativan kvalitet. (U knjizi pogrešno stoji da u povratku svetlosti ona sve jače svetli).

            „Iz toga vi dobijate pojam, da je prostor nešto puno snage. Tada nećemo moći posumnjati, da se u našem trodimenzionalnom prostoru može naći neka snaga koja deluje iznutra.“ (vidi SS)                                                                                                      (str. 92)

            Kad se kreće tačka, dobija se linija; kretanjem linije dobija se površina; kretanjem površine nastaje trodimenzionalno telo. Ako se trodimenzionalni prostor kreće, dobijamo rašćenje, razvoj, a time četvorodimenzionalni prostor sa vremenom projektovanim u njemu kao kretanje:

            „Vreme stoji upravno na tri dimenzije, ono je četvrta, ono raste. Ako vreme učinite u sebi živim, nastaće osećaj. Ako vreme u sebi umnožavate, pokretaćete ga u sebi samima, onda imate biće životinje koja oseća, a koje u instinktima ima pet dimenzija. Čovekovo biće ima uistinu šest dimenzija.“                                                              (str.99)

            Ovo se odnosi na fizički plan.

            Kad vreme ide u jednom pravcu – to je odumiranje prirode, kad u drugom – ponovno oživljavanje. One dve tačke gde ono prelazi jedno u drugo, to su rođenje i smrt. Budućnost stalno dolazi nama u susret i tako nastaje nešto novo. Prerađena prošlost određuje bića.

            22.10.1908.: Kao što je tačka granica linije, linija granica površine, površina tela, tako je i trodimenzionalno telo granica četvorodimenzionalne tvorevine.

            Kad kometa iščezne, ona prolazi kroz četvorodimenzionalni prostor (vidi MP pod 8). I uopšte, kad se posmatra nešto što s vremena na vreme iščezava i ponovo se pojavljuje, opravdano je da se govori i o četvrtoj dimenziji. To je na primer slučaj sa nekim osećanjem radosti, koji iščezava, pa se posle nekog vremena ponovo pojavi. Takođe i neka misao, koja iščezne, pa opet izroni.

            Neku liniju ograničavaju dve tačke, kvadrat četiri linije, kocku šest površina, četvorodimenzionalni tesarakt osam kocki.

***********

            Ako nastavimo razmišljanje na ova izlaganja Rudolfa Štajnera, može se uzeti da su deset tesarakta granice pete dimenzije. To bi mogli biti na neki način 1. Mesec, 2. Merkur, 3. Venera, 4. Sunce, 5. Mars, 6. Jupiter, 7. Saturn, 8. Uran ili Pramesec, 9. Neptun ili Prasunce i 10. Pluton ili Prasaturn. (Po Rudolfu Štajneru je sfera Staroga Meseca dopirala do sadašnjeg Urana, a Starog Sunca do Neptuna – Pluton tad još nije bio otkriven.). Granice šeste dimenzije bi mogli biti dvanaest zodijačkih znakova. Ovo treba bliže ispitati.

            Ovde treba napomenuti da je Salvador Dali na slici, koju je nazvao „Crucifixion (Corpus Hipercubus)“ naslikao u nebeskim visinama tesarakt i na njemu kao u naznakama datog raspetog – svakako eterskog – Hrista, koga sa zemlje gleda njegova Gala. Ta je slika izrađena mnogo pre objavljivanja ove knjige, pa bi bilo dobro kad bi se saznalo odakle mu ovo nadahnuće.

**********

            Ovde će sada biti izneto nešto  iz, na ovu temu u raznim prilikama, datih odgovora na postavljena pitanja, a koji su prikupljeni u istoj ovoj knjizi.

            Diseldorf, 21.4.1909.: Prostor je nešto što je stvoreno još pre rada i delovanja najviših duhovnih hijerarhija, koje kao i ljudi deluju u našem prostorno ograničenom svetu, a koji je stvorilo najviše Trojstvo. Najviši duhovni procesi i kod čoveka i kod drugih duhovnih hijerarhija jesu bezvremenski. Ali, ako bi sva bića stajala na istom razvojnom stupnju, vreme ne bi ni postojalo. Kroz zajedničko delovanje nižih i viših bića nastaje vreme, a i u bezvremenskom su mogući razni razvojni stepeni. – „Sve spoljašnje je u prostoru, sve unutrašnje protiče u vremenu.“                                                   (str. 125)

            Bazel, 1.10.1911.: „Elektricitet jeste svetlost u podmaterijalnom stanju. Tu je svetlost na najteži način zbijena. Svetlosti se takođe mora pripisati unutrašnjost, ona je u svakoj tački ona sama. Toplota se može protezati u tri pravca prostora, kod svetlosti mi moramo govoriti i o jednom četvrtom. Ona je četvorostruko protegnuta; ona ima unutrašnjost kao četvrto.“                                                                                        (str. 128)        

            Minhen, 25.11.1912.: Matematičko špekulisanje na primer o četvrtoj dimenziji dobija realnu vrednost, ali se mora imati bolja matematika za primenu u duhovnom istraživanju. Matematičke predstave o beskonačnom imaju neku korelaciju sa natčulnim svetom, ali se iz njih ne smeju izvlačiti zaključci. „To matematičko je korisno samo formalno, ali ono nije mogućnost da se dođe do realnosti; međutim, to matematičko se može uviđati isključivo preko snaga u samoj duši i ima važnosti za svakog drugog čoveka. To je njoj zajedničko sa naukom o duhu.“                                                 (str. 131)

            Štutgart, 11.3.1920.: Da bi se došlo do živog gledanja imaginarnog, mora se izići iz oblasti opažajnoga. Za neki matematički slučaj teško je dati opažajni korelat. Čak i prelaz iz cevastih kostiju u kosti lobanje (vidi MP pod 7) još uvek je sasvim opažajan. Kod fizičkih posmatranja za stvarne predstave o odnosima takozvane ponderabilne materije i neponderabilnoga mora se naći prelaz od pozitivnog ka negativnom.

            Spektar nije ispravno iscrtavati u pravoj liniji u ravni, već tako da i crveno i ljubičasto izlaze u prostor u raznim pravcima (vidi MP sl.48 i 49). Ta dva pravca treba zamisliti da se negde sastaju, ali ne da idu po krugu nego spiralno:

            „Isto tako ste vi prinuđeni – kad iz prostornoga u neprostorno prelazite preko simbolizovanja tog pozitivnog ka negativnome – da iskoračite još i iz onoga, što bi bilo viša vrsta prostornoga i neprostornoga. – Uzmimo dakle,  kao što bi i inače od dve različite vrste mogao postojati neki zajednički sastav koji sadrži obe, tako bismo mogli sebi predstaviti, da postoji nešto što je  i prostorno i neprostorno. Uz to se mora tražiti i nešto treće. A ako se zbilja ide na to fizičko-stvarno u oblasti više stvarnosti, te se fizičko-stvarno označi pozitivnim znakom, onda se jednostavno mora negativnim znakom označiti to eteričko, stvarno eteričko, pri čemu se izlazi iz prostornoga, ulazi se dakle već u duhovno. Ako se želi da ide u astralno, onda se ne izlazi na kraj s tim prostornim i neprostornim, već se upravo mora ići ka trećem, koje se prema pozitivnom i negativnom tačno tako odnosi, kao u formalnoj matematici  imaginarno prema pozitivnom i negativnom. A čovek bi čak bio prinuđen, ako iz astralnog prelazi ka pravom entitetu ja, bio bi prinuđen da naznači jedan pojam, koji bu u odnosu na pojam imaginarnog bio nadimaginaran.“ (vidi MP pod 2)                                                                    (str. 150-151)

            Osnovni pojam nadimaginarnih brojeva dobija se sa postavkom, da proizvod ipak može biti jednak nuli i kad su svi njegovi činioci različiti od nule.

            Čovekovo biće predstavlja ravnotežu između natčulnog i potčulnog, a kao mikrokosmos je sa makrokosmosom u vezi sa svakom pojedinošću svojeg bića. To se može prikazati krivom linijom, čiji bi zatvoreni deo dole – kao petlja – predstavljao ono potčulno, a koja bi se gore razilazila i time  predstavljala ono natčulno. Ovu krivu zatim treba zamisliti kako rotira i time obrazuje odgovarajuću površinu. Gornjim površinama koje se razilaze prikazano bi bilo čovekovo nalaženje u makrokosmosu. A donje površine u obliku lukovice njegovo izdvajanje iz makrokosmosa. Na gornjem delu čovek šalje svoje snage u makrokosmos, a na donjem on snage makrokosmosa skuplja, da bi uopšte bio neki određeni lik. Između ta dva jeste tačka, gde se nalazi njegova slobodna volja.

            Dornah, 7.4. 1921.: U matematici se obično ne pravi nikakva razlika u postupku sa tri dimenzije:gore-dole, desno-levo, napred-natrag. Prostor kakav se kod Euklida predstavlja jeste apstrakcija i ne odgovara čovečjem iskustvu.

            „Čovek postavljen u svetu opaža svojom sopstvenom delatnošću iskustva upravo samo jednu prostornu dimenziju i to dimenziju dubine. Ovo opažanje, ovo radom stečeno opažanje dimenzije dubine preko čoveka počiva na procesu svesti, na koji se vrlo često ne obraća pažnja. Ali ovo postignuto opažanje ipak je nešto sasvim drugo nego predstavljanje poravnatoga, predstavljanje protezanja u dve dimenzije. Kad mi u svet gledamo s naša oba oka, dakle našim totalnim vidom, onda mi nikad ništa ne znamo o tome, da se do ove dve dimenzije došlo sopstvenom delatnošću, rađenjem sa dušom. Vi ste takoreći tu kao dve dimenzije. Dok se ona treća dimenzija – iako se ovo delatno obično nikako ne uzdiže u svest – dok se ona ostvaruje izvesnim takvim bavljenjem. Mi moramo upravo tek steći to znanje, to znanje o tome, koliko je duboko u prostoru, koliko je od nas udaljena bilo kakva tvorevina. Raširenost površine, mi za nju ne radimo, ona nam je data posmatranjem. Ali pomoću svoja dva oka mi ustvari za sebe stvaramo dimenziju dubine. Tako da je put i način kako mi doživljavamo dimenziju dubine doduše strogo na granici svesnog i nesvesnog; no ko je naučio da obraća pažnju na takve stvari, taj zna da je ta polu nesvesno ili trećinu nesvesno ostvarivana delatnost procenjivanja dimenzije dubine mnogo više neka delatnost razuma, uopšte nekoj aktivnoj duševnoj delatnosti slična, nego ono što se samo u ravni posmatra.

            „Ta jedna dimenzija trodimenzionalnog prostora je dakle za našu predmetnu svest delatno zadobijena. I mi ne možemo drukčije reći do: Onda kad posmatramo stav uspravnog čoveka, onda je time dato nešto u odnosu prema dimenziji dubine – napred-natrag – što se ne može zameniti s nekom drugom dimenzijom. Jer, jednostavno time što čovek u svetu postoji i na izvestan način radeći doživljuje ovu dimenziju, nije to što on tu doživljuje zamenljivo sa bilo kojim drugim pravcem. Za pojedinačnog čoveka ova dimenzija dubine jeste nešto, što se ne može zameniti sa nekom drugom dimenzijom. I to je apsolutno tako, da shvatanje dvodimenzionalnosti – dakle gore-dole, desno-levo, naravno i ako je to ispred nas – da je to vezano za druge delove mozga, pošto se to nalazi u procesu gledanja, dakle u procesu čulnog posmatranja; u pogledu lokalizacije u mozgu međutim, ostvarivanje treće dimenzije leži sasvim blizu onih centara, koje treba uzimati u obzir za razumsku delatnost. I ovde dakle već vidimo, da pri ostvarivanju ove treće dimenzije čak u pogledu doživljavanja postoji bitna razlika u odnosu na druge dve dimenzije.

            „Ali ako se zatim uspnemo sve do imaginacije, onda uopšte izlazimo iz onoga što doživljujemo tu u trećoj dimenziji: Mi ustvari u imaginaciji prelazimo ka dvodimenzionalnom predstavljanju. A sada mi imamo – svakako isto tako ovlaš naznačeno kao i postizanje treće dimenzije u predmetnom predstavljanju – takođe i drugo predstavljanje, predstavljanje levo-desno da još radom steknemo; tako da tu opet određeni doživljaj postoji u desno-levo. A konačno, ako se uzdignemo do inspiracije, onda isto to važi za gore-dole.

            „Za obično predstavljanje, koje je vezano za naš nervno-čulni sistem stičemo mi radom treću dimenziju. Ali ako se mi isključivanjem obične delatnosti nervno-čulnog sistema okrenemo direktno ritmičkom sistemu – što se u izvesnom pogledu događa pri uspinjanju ka imaginaciji, što nije baš sasvim tačno rečeno, ali zasad to ne mari – tada mi imamo doživljaj druge dimenzije. A doživljavanje prve dimenzije imamo mi, kad se uzdignemo do inspiracije, tojest kad uznapredujemo do trećeg člana čovečje organizacije.

            „Tako se ono što pred sobom imamo u apstraktnom prostoru pokazuje kao tačno, pošto mi zbilja sve ono što u matematici ovladavamo iz samih sebe iznosimo. Ono što se u matematici pokazuje kao trostruki prostor, to je upravo nešto, što mi iz samih sebe imamo. Ali ako u sebe dole siđemo preko natčulnog predstavljanja, onda se ne pokazuje apstraktni prostor sa svoje tri jednako važeće dimenzije, nego se pokazuju tri različite vrednosti za tri različite dimenzije: napred-natrag, desno levo, gore dole; one se ne mogu jedna sa drugom izmenjivati.“                                                                         (str. 197-199)

            Iz toga izlazi da ove tri dimenzije ne smemo predstavljati da su istog intenziteta – kao što se radi u analitičkoj geometriji. To bi bio neki kruti prostor, koji je apstrakcija. Realni prostor, onaj koji se iz čoveka uzima, odgovara odnosima čovekovih veličina – mera. Gore-dole ima veći intenzitet nego levo-desno, koje je veće od napred-natrag. Formalni izraz za to bi bio elipsoid s tri različite dimenzije, ali i to je samo neka apstrakcija.

            Svetski prostor na sličan način treba predstaviti, što se vidi i kod Mlečnog puta, koji je sočivast.

            Duhovni istraživač ne traži samo šta je logično, nego šta odgovara stvarnosti. Tako je Ajnštajnova teorija relativnosti sasvim logička, ali je apstraktna, ne odgovara stvarnosti.

            Hag, 12.4.1922.: Iz apstraktnih algebarskih pretpostavki može se govoriti i o prostoru sa neodređenim brojem dimenzija. Međutim, u stvarnosti ako prvu dimenziju označimo sa „+a“, drugu sa „+b“, treću sa „+c“, onda po prirodi moramo četvrtu označiti sa „–c“. Tako da četvrta komad po komad poništava treću, te preostaju samo dve. Isto tako petu treba označiti sa „–b“, a šestu sa „–a“, te se njima tako poništavaju i prve dve i dobijamo tačku.

            U korenu biljke posebno deluje sila teže, tu je obična dimenzionalnost prostora. Oblik cveta se ne može  njome objasniti. Tu se kao polazna tačka koordinanata mora uzeti beskonačni prostor, koji je samo drugi oblik tačke; beskonačna sfera se mora uzeti kao središte koordinanata, koje od nje idu ka centru – dakle centripetalno, a ne centrifugalno kao kod obične prostorne dimenzionalnosti.

            „Dobija se dakle i kvalitativno suprotan sistem koordinantnih osa, čim se dođe u eteričko. Što se na to ne obraća pažnja, to je nedostatak kod uobičajene teorije o eteru. Tu se nalazi teškoća definicije etera. On se čas posmatra kao tečan, čas kao gas. U tome se sastoji ta pogreška, što se polazi od koordinatnog sistema, na koji se gleda sa središta. Ali čim se dođe u eter, mora se uzeti sfera, te čitav sistem umesto iznutra ka spolja, konstruisati obrnuto.“                                                                                              (str. 209)

            U obično zamišljanoj stvarnosti prostor i vreme se prepliću. U običnom predmetnom saznavanju uopšte nije vreme; ono se meri čisto promenama prostornih veličina. To nije slučaj kad se pređe na stvarno doživljavanje vremena. Stvarno vremensko doživljavanje imamo kad uzmemo jedan trenutak svog duševnog života. To je kao neki vremenski presek, koji je potpuno bez bilo kakvog prostornog preseka. U tom vremenskom preseku postoji i neka perspektiva: raniji doživljaji su slabijeg intenziteta od novijih; a to sve ipak deluju u tom preseku. Vreme možemo uzdići do predstave samo ako se obraćamo svome duševnom životu, a ne kao u fizici prostorno-saznajnim sredstvima. U duševnom životu nalazimo se mi u vremenskom telu i njega treba shvatiti kao jedan organizam. U prostornom organizmu su pojedine oblasti prostorno zavisne jedna od druge: smetnja u varenju može izazvati sapatništvo u sasvim drugoj oblasti prostornog organizma.

            U vremenskom organizmu su kasnije i ranije na organski način povezani: ako neko u starosti može da blagosilja, on je u mladosti učio da se moli i tako stekao tu duhovnu snagu. Ako deci u osnovnoj školi dajemo oštro ocrtane pojmove, to je onda u kasnijem uzrastu kao da mu ne dopuštamo da mu udovi rastu.

            Sa običnim računanjem se uopšte ne dolazi do vremenskih procesa, ono ne prati same procese. Ako i za pomračenje Meseca stavimo negativne veličine mi dobijamo više zaostale stvari, ali se ne krećemo dalje s tim stvarima, nego samo u prostornoj sferi:

            „A tako se samo i dobija ispravan pojam o onome što je pravo fizičko telo čovekovo, ako se može od vremenskog razdvojiti prostorno. Kod čoveka je to od fundamentalnog značaja, pošto se inače uopšte ne dolazi ni do kakvog razumevanja, ako se ne zna da kod njega sve vremensko protiče kao entitet za sebe, a da tim prostornim vlada vremensko kao nešto dinamično, dok je kod neke mašine vremensko samo funkcija onoga što deluje prostorno. To je razlika. Kod čoveka je vremensko nešto realno, dok je kod mehanizma vremensko samo funkcija prostora. To najzad na to izlazi.“        (str. 217)

            Četvrtu dimenziju treba označiti negativnim znakom, jer prelaženje u četvrtu poništava treću dimenziju. U imaginativnom svetu se ima posla sa svetom ravni – ako se uopšte može poslužiti tim geometrijskim izrazom. Tu se ima posla sa svetom vremenske ravni, koja se ne može svoditi na trodimenzionalan prostor, koja je izvučena iz te tri dimenzije, koja se nalazi bilo gde i svuda.

            U predmetnom svetu čovek se orijentiše u tri dimenzije. Prva je njegov uspravni stav, druga levo-desno, treća se ima pri viziranju. U imaginativnom svetu čovek živi u dve dimenzije. Tu se mora govoriti samo o gore-dole i desno-levo. To se ne može odnositi na koordinate u prostoru prema Euklidovoj geometriji. Sve inspiracije se kreću u vertikalnom pravcu, ako se uopšte želi da se lokalizuju. Intuicija je kao tačka, ali se ni ona ne odnosi na Euklidov koordinantni sistem u prostoru.

            Ova izlaganja ćemo dopuniti predavanjem Rudolfa Štajnera održanim u Dornahu 20.8.1915. „Epizodno razmatranje o prostoru, vremenu, kretanju“ (4), jer je to u njemu više objašnjeno nego u odgovorima na pitanja prikupljenim u gore navedenoj knjizi, gde se takođe govori i o brzini kao nečem imanentnom u stvarima.

            Kad uzmemo da se neko telo kreće ravnomerno po pravoj liniji, naziva se put, koji je ono prešlo u jednoj sekundi, brzinom. Na slici 19 je pokazano da je u prvoj sekundi prešlo put aa1, u drugoj a1a2 itd., tako da je za pet sekundi prešlo put aa3. Put se obično označava sa „s“, brzina u određenom vremenu sa „c“, a vreme sa „t“, te onda imamo da je s = ct (put je jednak brzina puta vreme).

         

Slika 19.

            Iako pojam vremena ima najveću ulogu u mehanici, o njemu se nema prava predstava. Još u osnovnim školama se uči o računskim radnjama: sabiranju, oduzimanju, množenju i deljenju. No kod deljenja se ne obraća pažnja, da tu imamo dve sasvim različite stvari.

            Jednu jabuku možemo podeliti recimo na deset delova i to napisati:

           1 jabuka (stvârno)  =  1  jabuke (stvârno)  ili  20 jabuka = 2 jabuke

                  10 (broj)              10                                      10

            U oba slučaja u brojiocu imamo nešto stvarno – opipljivo, u imeniocu samo broj, a u količniku opet nešto stvârno. Ali može se postaviti pitanje: koliko se puta dve jabuke sadrže u 20 jabuka? Onda dobijamo jedan broj:

    

                                           20 jabuka (stvârno) = 10 (broj)

                                              2 jabuke (stvârno)

            To su dve različite vrste deljenja. U prvoj se traži, šta se dobija kad se nešto stvarno deli, a u drugoj koliko puta se nešto stvârno sadrži u nečem takođe stvârnom iste vrste. Tu se naravno ne može pitati, koliko puta se 2 jabuke sadrže u 20 krušaka.

            Iz formule s = ct možemo dobiti:  c= s  i  t= s . Ovde  i „s“ i „c“ predstavljaju put,

                                                                         t          c

prvo ukupno pređen put, drugo opet pređen u jednoj sekundi. Tako da je ovaj drugi izraz sličan obliku   20 jabuka = 10

                         2 jabuke

            Prema tome naše „t“ u fizičkim razmatranjima ne može biti ništa drugo nego broj. To pokazuje i iznos  c= s:t  (1 jabuka : 10 =  1  jabuke).

                                                                       10

            Sam broj se naravno ne može smatrati kao nešto stvârno. I tako nam vreme u fizičkim razmatranjima jednostavno izmiče iz ruku i svodi se na čisti broj, koji nije ništa stvârno. (vidi MP pod 9 sa sl. 44).

            Prostor jeste nešto stvarno. Ali, kako se neka stvar kreće kroz prostor, to zavisi od toga koliko brzo se ona kreće i to je svojstveno njoj u njenoj unutrašnjosti:

            „Dakle radi se o brzini toga što se kreće, ona pripada tom pokretnom kao takvom, jeste unutrašnji kvalitet tog pokretnog. A kada mi posmatramo svet, ukoliko ga posmatramo u mehaničkim procesima, onda – ako govorimo o realnostima – onda moramo govoriti o unutrašnjim brzinama tela ili atoma ili molekula. A čitav taj proces nas prinuđava, da govorimo o unutrašnjim brzinama kao onome što spada u te stvari, kao što crvena boja pripada ruži.

            „Fundamentalni pojam jeste dakle brzina; ona je to o čemu se radi. Iz toga sleduje da se mi ne smemo držati formule koja ovde sadrži „c“ ( c = s ) , te ne smemo verovati da

                                                                                                  t                                                                                                                                                 

s prostorom i vremenom imamo nešto naročito realno, jer ono što je realno u stvarima, to je brzina, ne vreme. Vreme je opet tek apstrahovano iz pojma brzine, pošto stvari imaju različite brzine. Ako pogledamo na različite brzine i želimo da ih redukujemo na nešto zajedničko, onda dobijamo pojam vremena. On je jedna apstrakcija i to tako kao što je apstrakcija i pojam vrste „jabuka“, a realna je samo određena, konkretna jabuka. Ako se mi dakle upuštamo u ono mehanički realno stvari, onda mi moramo da se upuštamo u brzinu i ne smemo verovati da pojam vremena možemo staviti u prvi plan. To je ta velika greška, koja se svuda u fizici čini, što se ne vodi računa o tome, da se mora polaziti od brzine, koja je unutra u stvarima, koja uz njih spada kao život uz živa telesa.“     (str. 258)

            Ne vreme, nego brzina mora biti u osnovi mehanike.

            Mi od stvari ne možemo odvojiti brzinu, jer je ona svojstvenost te stvari. Ne možemo govoriti o nekoj svojstvenosti, koja je izdvojena od stvari.

            „Duhovna nauka je s ovog stanovišta zato tu, da mišljenje čovekovo koje je zapalo u fantastiku, ponovo vrati u stvarnost, da se ne odvraća od stvarnosti. Vidite, dok se nauci o duhu prebacuje da je ona fantastička, ona je u istini tu zato, da bi se fantastičke predstave i pojmovi fizike vratili natrag u stvarnost. A za zdravo mišljenje će biti izvanredno važno, da se u budućnosti detinjoj duši zaista iznese tako nešto, kao te dve vrste deljenja, tako da deca ne računaju sa svakojakim nejasnoćama, nego sa određenim pojmovima. Do predstava i pojmova koji imaju nekog značaja za stvarnost ne može se doći drukčije, nego da se stvarnosti upravo stvarno pristupa, to znači, da se sa duhovnom naukom misli, jer se tad čoveku rađaju realni, ne fantastički pojmovi.“             (str. 262-3)

            U fizici se brzina, koja je neka unutrašnja svojstvenost stvari, razlaže na dve irealne predstave: prostor i vreme. Brzina je ono prvobitno, a u fizici se ona posmatra kao funkcija prostora i vremena. Ne sme se fantazirati o nekom beskonačnom prostoru i neprekidnoj struji vremena, nego treba doći do onoga zbilja realnoga brzine:

            „Čitava mehanika, koju smo mi u mladosti primili kao nešto strahovito sigurno, kao ono najsigurnije što u nauci postoji prema matematici, ona operiše sa sasvim mutnim pojmovima, jer ona ne zna kakve je prirode brzina i ne zna da nju kao fundamentalnu posmatra.“                                                                                                               (str. 263)

            Ovde Rudolf Štajner podseća na još nešto, o čemu je već ranije govorio. Svuda gde mi smatramo da je materija, tu je neka praznina. Mi mislimo da je tu nešto realno što opažamo, a to je isto tako kao kad mi mehuriće – dakle nešto prazno – opažamo u mineralnoj vodi:

            „Svud unaokolo je ono duhovno stvarno i u  njemu su svuda rupe; njih čovek vidi, kao što se i u selterskoj vodi vide samo mehuri koji su vazduh, voda se ne vidi. A kad ljudi veruju da tu gde ja udarim u sto nešto postoji, to takođe ne odgovara, jer tu upravo nije ništa. Ja udaram u šupalj prostor i pošto tu nije ništa, zbog toga ja upravo ne mogu dalje.“                                                                                                                      (str. 264)

            Ovim Rudolf Štajner ukazuje na tu veliku iluziju, na maju, koju imamo pri čulnim opažanjima. A kao potvrdu za to navodi on i zaključke nekih fizičara kad govore o eteru, na primer Henri Poicaré (1854-1912) ili Max Planck (1858-1947), koji eteru ne priznaje materijalna svojstva:

            „To je stav, koji je izgovorio jedan od najznačajnijih fizičara današnjice (Plank). To dakle znači, da eteru – ako treba da on bude neka održiva osnova fizike – da se  njemu smeju pripisivati samo spiritualna svojstva. I iz toga dakle sleduje, da će današnji fizičari biti prinuđeni, da materiju zamišljaju kao rupe i unaokolo eter, a koji mora da se tako predstavlja, da on nema nikakvih materijalnih nego samo spiritualnih svojstava. Dakle: Rupe, opkoljene spiritualnim eterom, to je ono što mora biti postavljeno kao osnova, da bi se došlo do neke održive fizike. To se danas priprema; to postoji.“                   (str. 266)

            Ovo poglavlje bismo završili sledećim Novalisovim rečima:

            „197. Priroda nije ništa, do čista prošlost – Nekadašnja sloboda – stoga sasvim tle povesti.“                                                                                                                     (2/777)

            „198. U svakom kretanju u prirodi nalazi se osnov za stalni mobilitet.“       (2/777)               

            „335. Ništa duhu nije dostupnije, nego to beskonačno –„                             (2/387)

***********

2. STVARNOST  I  APSTRAKTNOST

            Materijalističko shvatanje sveta, koje pretenduje da se ono  jedino i isključivo drži stvarnosti, opipljive stvarnosti, ono je ustvari čovečanstvo zavelo da još više zapadne u veliku iluziju, u maju, nego što bi to bilo kad bi se samo zdravim razumom ocenjivalo ono što čulima opažamo (vidi ON). To materijalističko shvatanje je naravno rašireno zahvaljujući državno-političkoj moći, koja i uz pomoć privrede porobljava društveni duhovni život. A interesantno je videti, kako ono samo sebi strahovito protivreči. Po njemu se na primer smatra da je matematika tačna, te da je sve tačno što se matematički izrazi. Pri tom se previđa da je matematika vrlo tačna i logička nauka, ali da malo šta u njoj može da odgovara stvarnosti – bez obzira što je vrlo poželjno da se sve stvârno i matematički izrazi. Mi matematički vrlo lako možemo uvideti da je 2 x 3 = 6 ili da je 2 – 5 = -3, ali da li možemo 2 jabuke pomnožiti sa 3 jabuke ili 5 jabuka oduzeti od 2? Izvesne osnovne matematičke postavke kad se radi samo sa neimenovanim brojevima – dakle nečim apstraktnim – ne mogu važiti ako se primenjuju na stvarnost (vidi MP pod 1). Ima li kakvog smisla govoriti o logaritmu ili o kvadratnom korenu iz 2 jabuke? To brkanje apstraktne logike i stvarnosti dovelo je i do raznih Ajnštajnovih i tome sličnih teorija, gde se mašti pušta na volju da se neki sat ili čovek kreće brzinom svetlosti u jednom pravcu, pa kad se istom brzinom vrati na polaznu tačku, zatiče da je tamo prošlo više vremena nego što je on ostario. To sve tako lepo i bombasto zvuči, ali – iako je vrlo logičko – sa stvarnošću nema nikakve veze. Pa i samo pričanje o brzini svetlosti kao o brzini nekog fizičkog tela nema nikakvog smisla, jer se ona rasprostire po sasvim drukčijim zakonitostima, a ne kao recimo neka lopta.

            Isto tako je jedna od omiljenih naučničkih priča, da je srce čovečje slično pumpi. Ako bi neko rekao da pra-pradeda liči na pra-praunuka, šta bi se o njemu mislilo? Međutim u nauci se uporedo tvrdi, da je srce od pumpe starije jedno milion i više godina, a takva priča se redovno servira i još nedorasloj deci, umesto da im eventualno kažu da je pumpa napravljena po ugledu na srce – što takođe nije tačno, ali je bar logičnije i bliže stvarnosti. Posebno kada bi neko od naučnika bio raspoložen da na čovekov krvotok primeni znanja iz hidrodinamike, pa izračunao snagu tog motora koji proteruje kroz hiljadama kilometara dugačke krvne sudove i kapilare (to je naučna računica) toliko i toliko viskoznu tečnost, sa takvim i takvim trenjem o zidove krvnih sudova, savlađujući takve i takve krivine itd., možda bi se takav naučnik zapitao, kako to taj srčani motor-pumpa može da ima snagu možda kao cela obrenovačka elektrana ili i više. Međutim, to se već stotinak godina propoveda po školama u kulturnom svetu, jer školama upravljaju političari, koji su ili totalne neznalice ili zlonamerni.

            Pre nekog vremena je bilo u novinama, da je za čitav niz naučnih pronalazaka, za koje su dodeljene Nobelove nagrade, posle izvesnog broja godina utvrđeno da su netačni. To je vrlo simptomatično kako za nobelovce, tako i za komisije koje dodeljuju te nagrade. To je politička ustanova, koja se upliće u duhovni život a raspolaže i znatnim privrednim sredstvima. Zato nije ni čudo što su 32 nobelovca mogla da napišu onako besmislen i smušen – da ne kažemo zlonameran – apel, koji je objavljen u zagrebačkom „Vjesniku“ 2.11.1991. Na njega sam ja tada reagovao, ali moja „Analiza“ nije smela da se objavi – verovatno da se ne bi zamerilo Rimskoj imperiji odnosno čitavom društvenom sistemu, koji je iz nje proizišao i koji i dalje vlada, te po nekom ključu i preko tako neke komisije odlučuje šta je pametno, a šta nije.

            Iz tog društvenog sistema proizilazi i ta užasna destruktivna tendencija, da se deca još od četvrte-pete godine sistematski odvraćaju od stvarnosti u apstraktnost i da im se ubacivanjem pogrešnih predstava oduzme mogućnost objektivnog sagledavanja stvari i pojava u svetu, te da im se ubacivanjem zbrkanih i netačnih pojmova oduzme mogućnost logičkog rasuđivanja. Sem toga što se kljukaju u najvećoj meri apstraktnim delom matematike i to još od prvih razreda osnovne škole, zahteva se od dece već od osme ili devete godine da pišu neke svoje slobodne sastave, koji nemaju veze sa stvarnošću, već samo sa njihovom maštom, umesto da im se dâ da tačno opišu ono što se u stvarnosti i dogodilo, te da se time vežbaju da uočavaju tačno sve pojave. Ali tada bi ta deca postepeno kad odrastu došla do toga da pojmovi „dobar ministar prosvete“, „dobar ministar za kulturu“ i „dobra odgovarajuća ministarstva“ isto toliko imaju smisla kao „drveno gvožđe“, „troćoškasti kvadrat“ ili „reš pečeno pivo“. Dokle god se iz političko-pravne oblasti potpomognute privrednom, odnosno u nakaznosti ojačane privrednom deluje na duhovnu – na školstvo, religiju, nauku i umetnost, takozvani „najcivilizovaniji deo čovečanstva“ može da ide samo u sve veću i veću propast. Ko se protiv toga ne bori, taj se ustvari bori za propast kulture i pomaže, da taj kulturni deo čovečanstva zapadne u totalno divljaštvo, a u koje je već u najvećoj meri zagazio, da zapadne i u životinjstvo i ispod životinjstva.

            To su samo mali primeri, kako apstraktno postavljene ideje kad se nametnu društvenom životu postaju takođe stvarnost. Čitave generacije dece se na ovakav način sistematski upropašćuju i kad odrastu – mogu da postanu i nobelovci na osnovu svojih pogrešnih naučnih rezultata. To je prešlo u stvarnost i tako vaspitani i obrazovani ljudi unose čitav niz neispravnih impulsa u svet, na žalost ne samo preko pogrešne nauke, nego i preko pogrešnih političko-pravnih i pogrešnih privrednih postavki.

            Ta porobljena duhovna oblast povukla je za sobom raspad i pravne i privredne, jer one mogu cvetati samo uz slobodni duhovni život. U takozvanim velikim i slobodnim parlamentarnim demokratijama može se na primer izvršiti i državni udar, a do to ostane skoro nezapaženo: predsednici republika protivustavno bez saglasnosti parlamenta i senata objavljuju ratove, a ustavni sudovi ćute, te oni vladaju i dalje. Donose se vrlo pametni i logički zakoni i uredbe, ali pošto se nema uvid u stvarnost, oni ostaju samo kao bajke, o kojima onda ljudi sanjare i naravno drugi je kriv što se to ne ostvaruje. Iako je još pre dvesta godina, dakle pedesetak godina posle Monteskijeove smrti (Charles de Secondat Montesquieu, 1689-1755) na primeru Fušea (Joseph Fouché, 1759-1820) – ministra policije pod svim režimima – dokazano da ko ima izvršnu vlast, ima u svojim rukama i zakonodavnu i sudsku, i danas se još i kod naših političara to propoveda kao posebno svetla ideja i na tome prave stranački programi. Iako je još pre stopedeset godina utvrđeno da načelo slobodne trgovine – ponude i potražnje, koje je propovedao Smit (Adam Smith, 1723-1790) vrlo lako i redovno prelazi u monopole, koncerne i kartele, te se time ne obaraju cene nego dižu, ta doktrina se i danas propoveda kao naročito duboka i mudra. A čovek, koji iole posmatra život, vrlo lako može da vidi kako se na pijaci trideset ili pedeset piljara lako dogovore – ili bar moraju da pristanu – po kojim će cenama prodavati paprike ili krompir. Ili kad se umnoži broj frizerskih radnji, cene njihovih usluga rastu, jer svi žele da im ostane isti standard i kad vrše manji broj usluga. Ili da nema carinika, koji kad mu se kaže: „Ako se sutra između 11 i 12 sati prošetaš na levo, dobićeš 10.000 dolara; a ako kreneš na desno, biće ubijena tvoja ćerka!“ – nema carinika, koji bi prihvatio smrt svoga deteta. Takve ljude ne možemo proglašavati podmitljivim. Oni su žrtve naopakog društvenog uređenja. A onda to po istom sistemu ide sve dalje i dalje...

            Ta apstraktnost ubacuje se onda i u religiozni život. Naravno pod uticajem rimske imperije, koja je usisala hrišćanstvo i upotrebljava ga za svoje političke ciljeve odnosno uspostavljanje svetske vladavine preko određenih podzemnih krugova, u kojima su pojedinci možda toga svesni, ali većina ne. Zbog toga se onda nastojalo, da „obični, prosti i neuki“ ljudi ne čitaju sami Sveto pismo, nego da im ga samo njihovi duhovni oci tumače – naravno kako njima godi i odgovara za vladanje ljudima. Vladati drugim to je izrazito nemoralan čin i direktna borba protiv Hrista, koji „nas je oslobodio za slobodu“ (Gal. 5.1). Hristos upućuje da ljubimo jedan drugoga, a ne da jedni drugima manipulišemo:

            „Sve dakle što želite da vama čine ljudi, činite i vi tako njima; jer je to zakon i proroci.“ (Mt. 7. 12)

            Ima li koga da želi da ga lažu i da se njim manipuliše i vlada?

            Još sedamdesetih godina dvadesetog veka mogao se u našoj publicistici zapaziti nov izraz „judeo-hrišćanstvo“. U međuvremenu se pojavio i „hrislam“. Na televiziji se tako davno moglo čuti sa vrlo mudre i ugledne strane da su judejstvo, hrišćanstvo i islam jedno te isto, jer se tu svuda veruje u samo jednoga i istog Boga, a sve ostale religije su mnogobožačke. Iako se u svetim spisima sve ove tri religije pominju i poimence navode razni bogovi (neki put da bi se ukazalo da njima ne treba služiti, jer nisu oni pravi), to vrlo učeni hrišćani javno negiraju, računajući na neznanje velike većine ljudi i autoritet koji nameću crkve. Da ovo ne bi bilo bez ikakve ilustracije i dokaza, ovde ćemo navesti samo jedno, a ko hoće neka pročita cele te spise:

            „Odgovori im Isus: zar ne stoji napisano u vašem zakonu:‚Ja rekoh: bogovi ste‛?“ (Jn. 10.34)

            To se odnosi na sve ljude. Dakle i svi ljudi su bogovi, pod čim se podrazumevaju duhovna bića, od kojih neka – kao ljudi – prolaze kroz rođenje i smrt, a neka ne. Ako Dionisije Areopagit navodi imena raznih duhovnih hijerarhija, to se vrlo lepo može poklopiti sa starom grčkom – kako se to danas kaže – mitologijom, ustvari religijom. Slične paralele se mogu naći i u drugim religijama – hinduizmu, budizmu i dr. Prema tome, ovakva tvrdnja o jednom jedinom Bogu je besmislica, a takođe i to da su te tri religije jedine ispravne i jedno te isto. Tako nastaje i još jedan lep pojam odnosno reč „judeohrislam“. To je isto kao kad bi se reklo: Ispravno je služiti samo loncima, šerpenjama i tiganjima, jer se u njima priprema hrana, a odbaciti onih stotinak komada posuđa, koji se sadrže u servisu za ručavanje.

            To bi bilo smešno, kad se u tome ne bi sadržavala i velika politička mahinacija, kojom se napada čitavo čovečanstvo za račun patološke težnje izvesnih krugova da zavladaju celim svetom. Na osnovu te političke ujdurme kroji se i svetska politika. To su teze, koje u novije vreme zastupaju razni Hantingtoni, Bžežinjiski i tome slični (vidi ON pod 6). To su i čerčilovske i moneovske ideje, a to su i vilsonijade, koje se i danas još podgrevaju. To je najdirektnija borba protiv Hristovog impulsa. Jer, sa klanjanjem samo jednom bogu nastoje određeni krugovi da ljudi nikako ne dođu do poimanja viših božanskih bića, nego najviše samo do onog boga, koji je ustvari duh svoga naroda. Da se dođe dakle samo do arhanđela – naravno i to ne svesno, a ne i do viših hierarhija – od arhaja pa sve do serafima, a pogotovu ne do Hrista i Svete Trojice. Pri tome se vrlo vešto na mesto Boga Tvorca stavljaju određeni arhanđeli i onda narodi mogu da se dovedu u sukob: „Bog je sa nama“, „Bože, čuvaj kralja (ili kraljicu)“, „Bože blagoslovi Ameriku“ itd. Tako se u ime Boga ubija i neki bog onda pobedi u jednoj borbi neki u drugoj, ne dolazi se do Hrista, koji je prošao kroz smrt radi izbavljenja celog čovečanstva, ne pojedinih naroda i grupa – on ostaje maskiran.

            Iz ovoga se vidi, da ljudi koji zastupaju takva shvatanja služe ustvari nekog boga koji je protivan Hristu. I takvog boga oni maskiraju sa propovedanjem da postoji samo jedan bog,  jer time se sugestivno nameće, da je dobro sve što se događa, jer – ko će se usuditi da pomisli da taj jedan jedini bog nije dobar? Prema tome: „Predajte se apatično našim smicalicama, jer to taj jedini Bog hoće!“ Naravno da njihov bog nije neki arhanđeo, neki redovno razvijen arhanđeo, već neki bog koji je u opoziciji prema Hristu.

            Sem toga, time što se skriva da su i ljudi bogovi, osnažuje se sugestivna propaganda vladajućih krugova „najcivilizovanijeg dela čovečanstva“ da su ljudi po prirodi zli, a ne dobri. Time oni sami sebe lažu, da su oni sami i samo oni dobri, da imaju sve moguće vrline, te time što su drugi zli daju sebi moralno opravdanje za svoju nemoralnu vladavinu nad njima. Kad neko želi da ima opasnog, zlog psa, on ga onda još kao štene vezuje, daje mu hranu kad šeni, tuče ga kad ne sluša, a pogladi kad mu se pokorava i pujda ga da kidiše na svakog došljaka. Tako se od po prirodi dobrog i umiljatog psa pravi zao pas. To isto ti vladajući krugovi rade i sa ljudima: uskraćuju im duhovnu slobodu, izgladnjuju ih prisvajanjem prirodnih dobara i terorišu svojim sumanutim ćefovima i tumačenjima ljudskih prava, pa kad su ih tako učinili zlima, onda imaju opravdanje što ih drže na lancu i tuku korbačem.

            Dokaz za sve ovo je to, što se još poviše godina pre razbijanja Jugoslavije  u raznim tajnim krugovima, a onda i javno sa raznim kartama i nezvaničnim „slučajnim maštovitim“ spisima propovedalo načelo da treba izvršiti drastični rez na istok i zapad i to posebno preko Balkana, jer „balkanizacija“ ugrožava čitavo čovečanstvo i jer su tu sukobljene razne kulture (kod nas vizantijska i austrijska i turska, možda i ruska itd.). O pokvarenosti i gluposti ovde nećemo govoriti, pošto to nije tema ovog poglavlja. Ali, propovednici ove svetle ideje kao da nisu znali da su se Turci već naselili do Severnog mora i da se rezom po Jugoslaviji i Čehoslovačkoj tu u tom pogledu ništa ne menja. To je delić jedne apstraktnosti, koja se ovde upliće. Treba li ovde pomenuti naseljavanje Arapa, Kineza, Vijetnamaca, Kurda i drugih po Zapadnoj Evropi i integrisanje crnaca i hispanosa u SAD? Prema tome, u pitanju je nešto drugo.

            Već jedno dve hiljade godina i više je stara rimska izreka: „Divide et impera!“ – „Zavadi pa vladaj!“ Onaj ko hoće da vlada mora da insistira na razlikama između ljudi – verskim, krvnim i narodnosnim, rasnim, socijalnim i političkim. Može se sve to i pomešati, ali je za uspešnu vladavinu vrlo važno da se sa istog mesta krišom upravlja obema ili većim brojem različitih, po mogućstvu zavadjenih strana. Tako se sukobi preko svojih svesnih ili nesvesnih agenata sistematski izazivaju i održavaju.  Da ne bismo ostali u apstraktnom, navešćemo ovde samo jedan veliki sukob koji je organizovan u 20. veku. Rusima je nametnut komunizam, a Nemcima iz istih krugova nacional-socijalizam i tako su oni jedni druge uništili. O uzgrednim žrtvama Srba, Cigana, Jevreja i Poljaka ovde nećemo govoriti. U ovoj podeli sprovedena je jedna viša logika. Po nekom prirodnom razvoju stvari – čak i prema istorijskom materijalizmu – komunizam bi više pasovao Nemcima, a nacional-socijalizam Rusima, jer su Nemci bili više industrijski razvijeni, a Rusima je bilo potrebno da se nacionalno, u njihovoj naciji socijalizuju, da se oslobode od onog seoskog kmetstva odnosno poluropstva i feudalizma. Ali po jednoj višoj logici, da bi se ti narodi što bolje uništili i što više se mučili i stradali, nametnute su im suprotne ideologije. Time su ustvari nosioci tih obeju revolucija sa većim fanatizmom i surovije morali da sprovode svoje ideje, koje nisu odgovarale tim sredinama, pa su zbog toga morali biti budniji i to im je davalo veću moć, a s druge strane su bili više zavisni od stranih sila koje su ih postavile i podržavale. To je viša logika, logika zla.

            Slično je i sa insistiranjem na podeli bogati – siromašni. Tu se siromašnima automatski usađuje zavist, a bogatima strah i to su vrlo moćne sile za manipulisanje ljudima, a koje se vrlo lako podgrevaju. Zbog toga se na tim razlikama sistematski insistira, kako u okviru samih pojedinih država ili regiona, tako i između pojedinih većih oblasti i prostora. Zbog toga su izmišljeni i pojmovi „Evroamerika“ i „Evroazija“. Prva oblast, gde žive pretežno oni koji su odbacili duh, na dar je dobila bogatstvo  i strah, druga bedu i zavist (vidi ON I/3). Za sprovođenje te ideje nameće se sa velikom silinom privatizacija i u Evroamerici i u Evroaziji, jer ako privatnik ne sluša, on lako bankrotira ili biva ubijen, što je sa društvenim preduzećima teže. To ne znači da se kroz neku godinu ne proglasi obrnuta tendencija, ako se privatnici osile. Treba stalno da žive u strahu.

            Pošto određeni krugovi znaju da evroamerički „judeohrišćani“ – čak kad bi u svoje redove uvukli i one hrišćane koji bar teoretski nisu odbacili Svetog Duha – da čak i onda ne bi imali dovoljan broj, da bi se mogli suprotstaviti drugim „kulturama“, oni zato nastoje da stvore i „hrislam“ ili „judeohrislam“, te da i islamske narode privuku na svoju stranu. Da bi se to ostvarilo, potrebno je i nešto više od biča i šargarepe, potreban je fanatizam. Šema je vrlo prosta, ali se toga treba setiti: agresivno napadaj sve islamske zemlje i u njima istovremeno ustoliči svoje agente, koji će se protiv te agresije boriti; tako će se ti narodi i fanatizovati i mobilisati da u datim momentima urade ono što se od njih bude tražilo. To se već decenijama sprovodi, a i najnoviji događaji – kao „rat protiv terorizma“ – mogu se time objasniti, jedino tako.

            Slična šema je već i decenijama trajala takođe sa takozvanim sukobom dve supersile. U tom prividnom sukobu držani su u šahu i Evropa i žuta rasa. Jedino sa tom šemom bilo je moguće da se u Kinu i Indokinu uvede komunizam, kako bi se ti narodi zaustavili u razvoju.; a s druge strane da se evropske države dovedu u vazalni položaj, te daju svoje plaćene vojske na svaki zahtev cara.

            Naravno da to nije tako prosto, jer postoje i druge sile, koje se služe drukčijim tehnikama i mogu da donesu razna iznenađenja. Sem toga, u koncepciji svetske trgovine ili privrede, potrebno je imati bar dve oblasti koje bi na neki način imale različite strukture – inače nikakav protok ne bi bio moguć i sve bi zamrlo. Tako da i u onoj tendenciji „svetska privreda pod vođstvom SAD“ – da ne bi ostala apstraktna i da bi postala stvarnost – mora da postoje bar dve ili tri oblasti sa različitim strukturama i nastrojenjem. One bi prema tome planu trgovale po načelu „kontrolisane slobode u privredi“ (vidi ON pod 2), jer bi se i na te druge oblasti uticalo sa istoga mesta. To bi mogao da bude recimo i centralni deo Evroazije, koji bi pod tobožnjom kontrolom Rusa liferovao naftu i gas Evroamerici. Naravno da će tu morati na neki način da se uključi i Daleki Istok. To će se tek videti, ali je tendencija da se on navede da se on hrani pirinčem iz Amerike, a da isporučuje industrijsku i zanatsku robu, kod koje je potrebno ulagati više ljudskoga rada.

            Trgovina i treba da bude svetska, a ona to već i sada jeste. Međutim, i sve stvari koje su u snovi dobre mogu biti zloupotrebljene i izopačene. Da bi se to uvidelo, navešćemo ovde ovaj Novalisov stav:

         „1059. O merkantilnom duhu.

            Duh trgovine jeste duh sveta. On je upravo izvanredan duh. On stavlja sve u pokret i povezuje sve. On budi zemlje i gradove – nacije i umetnička dela. On je duh kulture – usavršavanje ljudskog roda. On je istorijski duh trgovine – koji se ropski prema datim potrebama – prema prilikama vremena i mesta upravlja – jeste samo kopile onog pravog, stvaralačkog duha trgovine“.                                                                        (2/706)                                                                                              

            Prema tome, imamo dva različita duha trgovine. Jedan oplemenjuje i usavršava ceo ljudski rod, jer se u njemu svi ljudi među sobom osećaju i jedni na druge gledaju kao na braću; u njemu nema podvala i prevare, u njemu vlada uzajamno razumevanje, maksimalni moral, poverenje, poštenje i ljubav. Drugi je ćiftinski, gramziv i zasnovan na prevari; u njemu se maksimalno i na lukav način iskorišćava beda i nevolja svoga bližnjeg; gladnome se po najvećoj mogućoj ceni prodaje hrana, bolnome po maksimalnoj ceni nude lekovi, podvaljuje se u deklarisanju kvaliteta robe, prinudno se prodaju droge i oružje, uzima reket, vrše finansijske mahinacije, oružjem i mitom dobijaju koncesije i uništava konkurencija itd., itd. Tročlanim društvenim uređenjem, koje bi se uvelo makar i u nekoj manjoj oblasti, vrlo mnogo bi se pomoglo da onaj prvi, onaj pravi, izvanredni duh trgovine, duh sveta postepeno pobedi.

            U apstraktnosti mogu zamišljati vodeći krugovi Zapada da će pokoriti i Istok, u apstraktnosti mogu zamišljati i vodeći krugovi Istoka da će pobediti Zapad – da uzmemo ovde podelu samo na te dve strane, a i neka treća bi samo u apstraktnosti mogla zamišljati da će zavladati celim svetom. U stvarnosti mogu iz tih težnji nastajati sve gori i gori sukobi. Tehnike – okultne i neokultne – kojima jedna ili druga ili treća i četvrta strana raspolažu, nisu takve da bi mogle odneti pobedu u svim oblastima društvenog života; neke su orijentisane više na privredu, neke na političko-pravnu, a neke na duhovnu oblast i u njima imaju posebnu snagu. Pri tom pobeda u jednoj oblasti bez pobede i u drugim dvema ustvari i nije nikakva pobeda, već izazivanje još veće protivakcije i udara na drugim područjima, gde ona druga strana ima veću moć. I to takvog protivudara da će retko ko na onoj prvoj prvobitno pobedničkoj strani uopšte i shvatiti šta ga to pogađa i kako ga pogađa. Ko ima ključ za takvo zapažanje, taj to može i sad, bar delimično, da uočava (vidi ON pod 5).

            Da ne bismo ostali u apstraktnosti, navešćemo ovde samo nekoliko slučajeva. Papa sv. Lav I Veliki (440-461) odvratio je Atilu (umro 453.) od upada u Rim samom svojom pojavom pred njim – kako je to i Rafael naslikao u Vatikanu. Za Bajazita I (1347-1403, turski sultan od 1389) možda je bilo iznenađenje očeva pogibija na Kosovu, ali svakako nije očekivao da će ga Tamerlan (1336-1405 osnivač drugog mongolska carstva) kod Angore 1402, zatvoriti u kavez; manje je već bio iznenađen, kad je ovaj posle te velike pobede odustao od osvajanja silnog Turskog carstva, a još manje su to sve izgleda bila iznenađenja Stefana Lazarevića, koga Tamerlan pušta da sa svojom vojskom ide slobodno kud hoće, te onda postaje despot. Veliko iznenađenje je bilo i kad je Napoleon posle svoje velike pobede kod Borodina u paničnom strahu bežao iz Rusije. Za neke je bilo iznenađenje što je Francuska u drugom svetskom ratu pala kao zrela kruška, ali i ne za one tajne krugove, koji se nisu ustručavali da javno u parlamentu deset godina ne dozvoljavaju da se Mažinovljeva linija, neosvojiva odbrambena linija izgradi i prema Belgiji – tako su Nemci i Rusi više mogli da se uzajamno uništavaju. Iznenađenje je bilo i kad su Japanci 1945. odjednom kapitulirali, iako su tada imali vlast nad svim onim što se nalazi do Singapura. Iznenađenje u novije vreme je bilo i panično bekstvo i odustajanje od prve okupacije Haitija najmoćnije supersile, a posle toga i definitivno panično bekstvo američke vojske iz Somalije. Neka od ovih iznenađenja mogu se objasniti ovakvim ili onakvim spoljašnjim sredstvima,  a neka samo okultnim.

            Normalno bi bilo pretpostaviti, da su svi vodeći krugovi svesni i svojih snaga i svojih slabosti. Stoga bi bilo normalno pretpostaviti, da će oni shvatiti da je i u njihovom interesu, da se između njih stvori neka tampon zona, neka oblast u kojoj bi se organizovalo tročlano društveno uređenje. Ako bi tampon zona bila zasnovana na dosadašnjim načelima jednodelne države, tu se nikada ne bi moglo biti sigurnim, da tu centralnu vlast ne dograbi neka od sukobljenih strana i celu tu tampon zonu jednim potezom prebaci u svoju sferu. Međutim, u tročlanom društvenom uređenju, gde su duhovna oblast, političko-pravna i privredna potpuno nezavisne i samo na sasvim ravnopravnoj bazi koordiniraju, tu je vlast razvlašćena i neki državni udar se ne može tako lako izvesti niti se takva zona može upotrebiti za bilo kakve jednostrane akcije. U njoj bi uvek postojala neka ravnoteža i u duhovnom i u političko-pravnom i u privrednom životu, koja bi proizilazila iz osnova, na kojima one deluju: na slobodi, na jednakosti odnosno na bratstvu.

            Ako ima iole pameti, koja bi došla do izražaja i preovladala u takvim tajnim, okultnim krugovima, a nemoguće je pretpostavljati da u njime nema i sasvim, baš sasvim uviđavnih, dobronamernih i čestitih ljudi, oni bi se morali s tim složiti i na sebi svojstven način – recimo nekim „nemuštim jezikom“ – sporazumeti, da se otpočne sa ostvarivanjem neke takve tampon zone, koja bi istovremeno bila ne samo zona razdvajanja nego i zona spajanja čitavog čovečanstva. Za takav početak bi ovi naši predeli bili po svojoj prilici najpodesniji. Oni se u tom smislu na neki način već i poodavno pripremaju – u šta se ovde nećemo upuštati. Naravno da se radi toga oni koji su ovde najbolji, najpametniji, naj... i naj..., te zbog toga smatraju da treba da vladaju – oni se radi toga moraju odreći svoje vlasti i samo na ravnopravnoj bazi sa svima drugima upotrebljavati svoje lične – ne grupne – sposobnosti na spas čovečanstva. Takođe i na svoj spas, da osveste u sebi sopstveno čoveštvo, te da se izbave od grupnosti u koju su zapali, od grupnosti koja se kroz njih izražava, da zbace njen jaram i da stanu na sopstvene noge, da budu ljudi – da se svaki osvesti kao čovek. Ako to ne urade – teško njima! „A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao, a učinio ono što zaslužuje batine, biće malo bijen. Od svakog – kome je mnogo dano – tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno – od njega će se više zahtevati.“ (Lk.12.47-48). Ako to ne urade, moraće da za sebe posle smrti pripremaju tešku karmu, i da je ižive.

            Naravno da ima ljudi, kojima nije važno da li će i njima i svima drugima oko njih biti bolje, već im je važno samo da ima pored njih ljudi, kojima je gore nego njima. Za neke je veća radost, ako na kopnu u sigurnosti stoje – makar izloženi kiši i oluji, ali da pri tom gledaju druge kako se u morskim talasima bore za goli život i da ne budu razbijeni o stenje, nego li da i oni i ti brodolomnici zajedno sede zaštićeni u nekoj kući i zajednički dele neki obilan obed – da malo prerađenu upotrebimo Virgilijevu sliku. U tročlanom društvenom uređenju bi svaki čovek bez razlike mogao da razvija svoju individualnost i time bude postavljen na sopstvene noge, a ne da za svoj bolji status zahvaljuje tome, što je pripadnik neke grupe. U tročlanom društvenom uređenju našao bi se impuls za stvaranje nečega ogromnog, za stvaranje nove kulture, koja bi čovečanstvo izvukla iz sadašnjeg pljaskanja i davljenja u žabokrečini, gde do izražaja dolaze samo najnegativnije snage u čoveku, najniži – životinjski instinkti. Gde se duh mehanizuje, duša vegetabilizuje, a telo animalizuje. Po prolasku kroz dveri smrti svi ćemo imati savršeno jasnu procenu o tome, šta smo uradili i šta nismo uradili. Ukoliko je ko imao veću vlast, utoliko će više njegova duša osetiti patnje i bolove onih malih, koje su ovi pretrpeli zbog njihovog činjenja ili nečinjenja. A „Teško svetu od sablazni; jer moraju sablazni doći, ali teško čoveku čijim posredstvom sablazan dolazi.“ (Mt.18.7).

            Ako se prilikom pravljenja neke mašine ili kuće čovek ne pridržava stvarnosti, nego u to unosi neke svoje apstraktnosti, to će se vrlo brzo uvideti – ta mašina neće raditi ili će se kuća srušiti. Ako se međutim u društveni život unose apstraktnosti, one tu postaju stvarnost i njihove pogrešnosti se često mogu videti tek posle mnogo i mnogo godina i mnogo i mnogo ljudskih patnji, s tim što ih često – kako je gore navedeno – mnogi ljudi i ne uviđaju ili i neće da uviđaju. Ne može se na primer sumnjati u to, da su mnogi ljudi marksističke doktrine primili kao tačne i ispravne. Tek kad su te apstrakcije unete u život i postale stvarnost, počelo je da se uviđa da je to razorno za društvo, pa i to masa ljudi dugo nije htela da prizna – sami su sebe zavaravali da je to u načelu dobro, ali da je neko drugi ili nešto drugo krivo što to ne uspeva na radost i blagodat ljudi koji su u to upleteni. Vilsonovo Društvo naroda nije sprečilo da posle dvadeset godina nastane užasan pokolj. Sadašnje Ujedinjene nacije zasnovane na specijalnom pravu jakih ili jačih, pravu samo velikih pobednica u Drugom svetskom ratu da ne dozvole primenu onoga što i ogromna većina izglasa, pravu veta – one nisu sprečile bezbroj ratova koji su doneli milione i milione mrtvih, niti su smanjile nego samo povećale razlike između siromašnih i bogatih, koji uz njihovu pomoć sada samo još više osiromašene zemlje eksploatišu. Kad se na to ukazuje, to je naravno jeres, jer i tu je kao u marksizmu neko drugi ili nešto drugo krivo, a ne sama apstraktna ideja, koju neki krugovi uporno sprovode. I u tome je učestvovalo dosta ljudi koji su iskreno verovali u tu apstraktnost da će jaki, samo zato što su jaki i pobednici biti i pošteni i raditi u interesu slabih. Ali i jagnje vuku muti vodu, kad je iz potoka pije nizvodno!

            Takve apstraktnosti dolaze do izražaja i u daleko manjim potezima, ali kojih ima strahovito mnogo, te nisu za zanemarivanje, jer predstavljaju svakodnevni život. Tu spadaju ne samo razni zakoni, uredbe i propisi, nego i stvari iz porodičnih i prijateljskih odnosa. Neko smatra na primer da će se drugi u određenoj situaciji ponašati slično njemu, a ovaj učini nešto sasvim drugo. Neki roditelj recimo smatra da sin treba da mu postane to i to i da se oženi tad i tad sa takvom i takvom devojkom, a on uradi nešto sasvim drugo. Ili pođe neko da nešto kupi, a u radnji uspostavi da nema para. Smatra da se supa ohladila, jer je skuvana pre dosta vremena, a ona je vrela, jer ju je neko podgrejao – pa se opeče. Takvih apstraktnosti ima bezbroj, neke se lakše uvide i koriguju – neke teže, neke se lakše prebole – neke teže. Kolike bi li se veće ili manje nevolje izbegle, kad bi se ljudi navikavali još u školama da uočavaju stvarnost, a ne da plivaju u apstraktnostima svoje uobrazilje, za koje zamišljaju da su stvarnost? Rudolf Štajner daje iscrpna uputstva i za to, kako da se deca uvode u stvarnost, da što tačnije zapažaju i uočavaju pojave u svetu stvarnosti. Tako tek možemo imati i pravu nauku o prirodi, nauku zasnovanu na tačnom posmatranju fenomena, pa onda tek njihovo opisivanje, sistematizovanje, traženje nekih zakonomernosti, pri čemu treba imati u vidu da nije sve u prirodi uzrok-posledica, nego da postoji i sloboda. A, po Novalisu:

            „1081. Sloboda jeste neka materija, čiji pojedinačni fenomeni, jesu individue.“                                                                                                              

                                                                                                                                    (2/709)

            Nauka o duhu nije zato tu da bi se preko nje propovedao ovakav ili onakav moral, nego da se tačno iznose činjenice, a svaki čovek iz svoje slobode kao individua neka sam odabere šta će činiti. „Moći ćeš da se izrodiš u niže oblike, kao što su životinjski; moći ćeš, prema sudu sopstvene duše, da se ponovo rodiš u višim, kao što su božanski.“ To nije apstraktna fraza. Kod mnogih ljudi se može uočiti da im je skoro ideal da žive kao životinje: da ih drugi hrani, mazi i timari, a da oni samo uživaju ili eventualno i predu; da ne upotrebljavaju svoje ruke, nego drugi da radi za njih.

            Da ne bi došli do nekih nerazumevanja u pogledu stava koji se ovde zauzima i da se ne bi smatralo da se ovim napadaju i osuđuju neki ljudi ili grupe ljudi, ovde ćemo izneti nešto iz predavanja Rudolfa Štajnera održanog 10.9.1915. u Dornahu i izdatog u već pomenutoj knjizi (4). Nadovezujući se na razne vrste saznavanja prirode i da se za inspiraciju treba moći saživeti na primer sa životom biljke, kao sa nekim svojim životnim procesom, Rudolf Štajner  kaže:

            „Ali je onda ovaj način imanja interesovanja nužno povezan s postepenim uspinjanjem do takvog prosuđivanja ljudi, kakvo je postepeno bilo geteovsko prosuđivanje ljudi, koje smo mi naznačili. Gete je svojim nastojanjem (oko živih misli) učio da razlikuje čovekove radnje od čovečijeg suštastva. A to je nešto izvanredno, izvanredno važno! Ono što mi činimo ili smo učinili, to pripada objektivnom svetu, jeste u delo postavljena karma; ono što smo mi kao ličnost, to je neprekidno postajanje. I sud, koji mi izričemo o bilo čemu što je neki čovek učinio, mora u osnovi uzevši stajati na sasvim drugom listu, nego sud koji mi izričemo o vrednosti ili bezvrednosti neke ljudske ličnosti. Ako želimo da se približimo višim svetovima, mi moramo naučiti da prema ljudskoj ličnosti možemo tako objektivno da stojimo, kao što objektivno stojimo prema nekoj biljci ili kamenu. Mi moramo naučiti da možemo da imamo udela takođe i u ličnosti onih ljudi, koji su izvršili čine, koje mi možda u najeminentnijem smislu moramo osuditi. Upravo ovo razdvajanje čoveka od njegovih čina, razdvajanje čoveka i od  njegove karme, ono se mora moći izvršiti, ako čovek hoće da bude u stanju da stekne ispravan odnos prema višim svetovima.“                                                            (str. 72-73)

            Na suprot tome, materijalističko mišljenje danas ima tendenciju da pri suđenju o njegovim delima sve više uvuče čovekovu ličnost. Tu se već u spoljašnjem sudstvu sve više obraća pažnja na čitavu čovečju prirodu i da li je njegova duša manje ili više vredna. U pomoć se uzimaju sad ne samo lekari nego i psiholozi. Silom se traži da se sudi o biću čovekovom, umesto o činima, koji se samo i jedino tiču spoljašnjeg života.

            „Ono što čovek čini odnosi se na dve oblasti: prvo njegovu karmu. To se već po sebi poravnava preko svoje uzročnosti, to se ništa ne tiče drugih ljudi. Sam Hristos nije osudio greh preljubnice, nego ga je upisao u zemaljsko tle, pošto će se on iživeti u toku karme. Kao drugo, tiče se čovečji čin ljudskog zajedničkog života, te samo sa ovog stanovišta treba čovečje delo prosuđivati. O čoveku kao takvom suditi, to ne spada u spoljašnji društveni poredak.“

            Nauka o duhu će se postepeno od suđenja uzvinuti do razumevanja, nastojaće da se pomogne, a ne sudi. Ako se u istini, a ne u laži želi da pomogne, to se većinom neće priznavati – naročito od strane onoga kome treba pomoći:

            „Onaj kome treba pomoć, on će hteti da mu se pomogne onim putem i načinom kako on to zamišlja! Ali to bi mogla biti možda najgora pomoć, koja bi mu se mogla pružiti, kad bi mu se pomagalo tako kako on to sam zamišlja. Razumevanje stečeno na osnovu duševnog i duhovnog života često će nas dovesti do toga, da mi čoveku kome želimo pomoći upravo ne učinimo ono što on pretpostavlja da treba da mu činimo, nego da mi za njega učinimo nešto sasvim drugo. Neki put će možda čak povlačenje od takvog čoveka biti mnogo bolja pomoć nego ulagivanje; biće oštro odbijanje od bilo čega neka mnogo bolja, ljubavlju punija pomoć nego umiljavajuće izlaženje u susret i upuštanje u ono što dotični čovek upravo hoće. Mnogo srdačnije će prema nekom čoveku stajati onaj, koji s njim pod izvesnim okolnostima strogo postupa, nego onaj ko mu na svaki način popušta. A po sebi se razume da pogrešno shvatanje u ovoj oblasti neće izostati, to je sasvim po sebi razumljivo. Možda će upravo onaj ko se najviše potrudi da na ovaj način ulazi u dušu nekog čoveka, da najviše ne bude priznat. No ne radi se o tome, nego o tome da se pod svim okolnostima traži razumevanje, a ne da se obavlja sudska služba.“ (str.75)

            U čovečijoj prirodi deluju jače ili slabije Ahriman i Lucifer, život mu se klati tamo-amo između njihovih impulsa, a sâmo bitisanje sveta teži da se ravnoteža održi. No tu se može dvojako postupiti:

            „Može se doneti presuda da je bilo kakav čin nekog čoveka pod ahrimanskim ili luciferskim uticajem i prema tome čovek osuditi. Ili se može ovo drugo učiniti: može se uvideti da je neki čin čovekov pod ahrimanskim ili luciferskim uticajem, pa se može pokušati da se preko ove činjenice taj čovek razume. A između ova dva suda je kako se samo može zamisliti velika razlika. Jer izricanje suda da je u čoveku bilo šta ahrimansko ili lucifersko, ono zahteva da se nikad sa nekim drugim stanovištem ovaj sud ne donosi, nego tako: da se prema ovom saznanju da u čoveku žive Ahriman i Lucifer, da se prema njemu o čoveku ne sudi ni malo više nego što bi se sudilo bilo kakvoj biljci zato što cveta crveno, a ne plavo.“                                                                                              (str.75-76)

            Gete je u zrelijim godinama nastojao da događaje između ljudi postavlja kao događaje prirode, naravno ne kao neku mehaničku nužnost. Postavljanje čovekove duše prema događajima u njegovom životu postaje postepeno takvo, da se i ti događaji saznaju s istom objektivnom ljubavlju kao i događaji u prirodi. To pruža i unutrašnju toleranciju, koja dolazi iz saznanja.

            Ove reči Rudolfa Štajnera dopunili bismo sledećim.

            Razumsko objašnjenje za gore iznet stav da delo treba odvojiti od čoveka iscrpno je izneo Pavle u svojoj Poslanici Rimljanjima, koju treba dobro proučiti, a mi ćemo ovde navesti samo nešto malo:

            „Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh. Tako ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim – to činim. Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni. Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro ne obitava; jer hteti – toga ima u meni, ali činiti dobro – toga nema. Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja nego greh koji u meni obitava. Želeći, dakle, da činim dobro nalazim da za mene važi zakon – da je zlo u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božjem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojim udovima. Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela? Bogu hvala kroz Isusa Hrista, Gospoda našega. Tako dakle, ja sâm umom služim Božjem zakonu, a telom – zakonu greha.“(Rim.7.14-25)

            Prema tome, ja čovekovo je dobro – ono je Hristov deo, ali je prinuđeno da boravi u telu, koje je možda nepodesno za njega i može biti izloženo i uticajima i raznih drugih bića (vidi ON pod 3), ja nije isključivi i potpuni njegov gospodar, te ga ne treba ni osuđivati. Ali, pre toga Pavle ističe:

            „Jer svi koji su bez zakona zgrešili bez sudelovanja zakona će i propasti, a svi koji su pod zakonom zgrešili – biće po zakonu osuđeni. Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji samo slušaju zakon, nego će biti opravdani oni koji zakon tvore. Kad, naime, mnogobošci, koji nemaju zakona, po prirodi čine ono što zakon zahteva, onda su oni, koji nemaju zakona, sami sebi zakon. Oni pokazuju da je delo zakona napisano  njihovim srcima, što svedoči njihova savest i njihove misli koje se međusobno optužuju i brane, na dan kada će Bog preko Isusa Hrista – po mom evanđelju – suditi ljudske tajne.“ (Rim.2.12.-16)

            Ovde su podvučene izvesne reči, da bi se videlo kako Pavle ukazuje na čovekovu slobodu. A da čovek može i da utiče na svoje telo i da ga oplemenjuje, Pavle u istoj poslanici ističe:

            „Tako isto i vi o sebi mislite da ste mrtvi grehu, a živi Bogu u Hristu Isusu. Stoga neka ne caruje greh u vašem smrtnom telu – da slušate njegove požude, i ne dajte svoje udove grehu za oružje nepravednosti, nego predajte Bogu sebe, kao žive iz mrtvih, a svoje udove Bogu za oružje pravednosti. Jer greh neće više imati vlast nad vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod blagodaću.“ (Rim.6.11-14)

            „Ljudski govorim zbog slabosti vašeg tela. Kao što ste, naime, nekad dali svoje udove da služe nečistoti i bezakonju – za upražnjavanje bezakonja, tako sada dajte svoje udove da služe pravednosti – na osvećenje.“   (Rim.6.19)

            Upućujući na milost Božju, Pavle saopštava za razumevanje tešku tajnu:

            „Tako, dakle, smiluje se na koga hoće, i učini okorelim – koga hoće.“ (Rim. 9.18)

            To je vrlo duboka tajna, a sa njom u vezi, Pavle objašnjava i sledeće:

            „Ne želim naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo – dok ne uđu svi mnogobošci, i tako će se spasti sav Izrailj, kao što je napisano: ′Izbavitelj će doći sa Siona, odvratiće bezbožnost od Jakova. I ovo im je zavet od mene, kad uklonim njihove grehe.′ S obzirom na evanđelje oni su neprijatelji Božji – vas radi, a s obzirom na izbor Bog ih voli zbog otaca. Jer Bog se ne kaje za svoje blagodatne darove i poziv. Kao što ste, naime, vi nekad bili Bogu neposlušni, a sad se smilovao na vas zbog njihove neposlušnosti, tako su i oni sad postali neposlušni – radi vašeg pomilovanja, da bi i oni bili pomilovani. Jer Bog je sve zajedno zatvorio u neposlušnost – da bi svima pokazao svoju milost.“ (Rim.11.25-32)

            A pre toga govori kako je „jedan ostatak izabran po blagodati“, a ne po delima i da su se neki spotakli i da „njihovim promašajem spasenje je došlo mnogobošcima“ (Rim.11.5 i 11). Dalje Pvale kaže:

            „Jer, kao što u jednom telu imamo mnogo udova, a svi udovi nemaju isti posao, tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi.“ (Rim,12.4-5)

            Treba dakle imati u vidu celinu razvoja čovečanstva, za koji je radi ostvarenja slobode potrebno da ima i okorelih. Na njima se budi svest.

            Ovde ćemo sada citirati i nešto, što će izgledati da protivreči onome što je ranije ovde zastupano:

            „Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje. Stoga, ko se protivi vlasti – protivi se Božjem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu. Jer vladajući nisu strah za dobro delo, nego za zlo. Ako pak hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro, pa će te vlast hvaliti. Ona služi Bogu za tvoje dobro. Ako pak činiš zlo, boj se; jer ne nosi mač uzalud. Ona je u službi Bogu, gnevni osvetnik onome što čini zlo. Zato joj se treba pokoravati ne samo zbog gneva, nego i savesti radi. Zbog toga plaćajte i poreze; jer su služitelji Božji koji baš na tome rade. Svakom dajte ono što ste dužni: kome porez – porez, kome carinu – carinu, kome strah – strah, kome čast – čast.“ (Rim.13.1-7)

            Ove reči su vlastodršci uvek isticali da bi imali i moralno opravdanje za svoju vladavinu odnosno da bi ljude držali u pokornosti. Međutim, crkvenim jezikom bi se to reklo, da „zlo nije po Božjoj volji, nego po Božjem dopuštenju“, a i Pavle u prethodnim navodima govori o okorelosti. Na toj okorelosti, na tom zlu s kojim se ljudi suočavaju, oni mogu da ostvaruju svoju slobodu, mogu da „zakon tvore“, da budu „sami sebi zakon“ kako „svedoči njihova savest“. Pri tome se imaju upotrebljavati „misli koje se međusobno optužuju i brane“ ili – po Rudolfu Štajneru zdrav razum i osećaj za istinu. Poslednje reči iz ovog navoda „suditi ljudske tajne“ nisu ovako razumljivo prevedene. Kod Lutera stoji „das Verborgene der Menschen“ – „ono skriveno ljudi“ (skriveno što pripada ljudima). Verovatno da bi to trebalo da znači, da će Bog prosuđivati o onome što je skriveno u čoveku prema tome koliko je on  u sebe primio istine odnosno Hrista. Ovo je naravno dosta slobodno tumačenje.

            No bez obzira na to, pokoravanje vlastima ne znači i da su te vlasti dobre i pravedne i da ih ne treba popravljati. I Sokrat je rekao da se zakonima treba pokoravati pa makar bili i nepravedni, ali se uporedo treba boriti da se takvi zakoni izmene. Zbog takvog stava je i popio otrov, a nije prihvatio da beži. Bezakonje je svakako gore od bilo kakvih zakona koji se poštuju. To je nužni prelaz sve dok ljudi sami u sebi ne budu u stanju da „tvore zakon“, naravno moralan i pravedan, na koji misli Pavle. Međutim, ako su na vlasti oni okoreli, to ne znači da takve vlasti ne treba menjati i razvlastiti. One su zato tu da bi se ljudi probudili i da u punoj svesti, oslanjajući se na same sebe i ne čekajući da im sve padne s neba, iz svoje unutrašnjosti, iz savesti koja im ukazuje na pravednost sopstvenim rukama nešto učinili. Jer duhovna bića, koja su vodila čovečanstvo sada su se povukla i prepustila su ljudima da sami sređuju svoje uzajamne odnose i prilike: „Nisam ti dao ni utvrđeno mesto, ni sopstveni lik, niti bilo kakav poseban zadatak, o Adame, da bi ono mesto, onaj lik, ona premućstva koja budeš sam želeo prema svojoj želji i prema sopstvenom sudu postigao i čuvao...“

            U Uvodu je rečeno da je Bog sveljubav, a ne svemudrost i svemoć. On je mudrost podelio sa Luciferom, a moć sa Ahrimanom. Jedino tako čovek može postati hijerarhija slobode, na koju ukazuje i ka kojoj nas vodi Hristos, koji u sebi sadrži i Lucifera i Ahrimana i drži ih u ravnoteži. Hristos je „put, istina i život“ (Jn.14.6).

            Za razjašnjenje ovoga neka nam posluži sledeća Novalisova beleška:

            „441. Treba li đavo, kao otac laži, da sam bude neka nužna avet? Obmana i iluzija stoji sama nasuprot istini, vrlini i religiji.

            Slobodnoj volji nasuprot stoji bubice, ropska samovolja, praznoverje, ćudljivost, ludost, čistim slučajnostima određena samovolja. Iz toga proizilazi zavaravanje.

            Za Boga ne postoji baš nikakav đavo – ali za nas je on na žalost vrlo delotvorna utvara. Carstvo demonije.

            Dužnost da se bude bistar i miran.“                                                               (2/841)

            Ta iskušenja, da se ne ispunimo istinom i da ne učinimo nešto moralno iz svoje slobode, to daje mogućnost izbora, a bez mogućnosti izbora ne može postojati ni sloboda.

            Pavle se dakle vrlo snažno drži stvarnosti i ne daje neke apstraktne preporuke i tumačenja o dobru i zlu – kako se to obično radi. To je možda i razlog zašto se sa raznih strana već više decenija vodi propaganda protiv „Pavlovog hrišćanstva“. Sam taj izraz naravno ima isto toliko smisla kao i „privatna opština“ i po tome se može i poznati izvor, iz kojeg taj napad na Pavla potiče.

            Pavle se i u svim drugim poslanicama vrlo snažno drži stvarnosti i nije nimalo krut, nego se uvek prilagođava stvarnosti. Tako su i izvesne njegove preporuke i uputstva davana samo za određenu sredinu i vreme i njih ne treba bez daljnjega primenjivati na u međuvremenu izmenjene okolnosti. To nikako ne bi bilo u smislu njegovih pouka. Na primer:

            „Prihvatajte slaboga u veri, da se ne bi kolebao u svojim mislima. Jedan veruje da sme sve jesti, a onaj slabi jede samo povrće. Koji jede neka ne nipodaštava onoga što ne jede, a koji ne jede neka ne osuđuje onoga što jede, jer ga je Bog primio.“ (Rim.14.1-3)

            „Ko polaže na izvestan dan, čini to Gospodu, a ko jede Gospodu na slavu jede, jer Bogu zahvaljuje; i koji ne jede Gospodu za ljubav ne jede, te i on zahvaljuje  Bogu.“ (Rim.14.6)

            Pavle ne daje dakle nikakve apstraktne preporuke, već se drži stvarnih potreba i nastrojenja svojih savremenika. Za današnje vreme to izgleda možda sasvim izlišno, ali tada je to imalo velikog značaja. Danas nam može čudna izgledati i njegov stav prema ropstvu, ali tada je to bilo stvarnost i on je na osnovu te stvarnosti davao i odgovarajuće preporuke. Tako i po drugim pitanjima društvenog života. Međutim, ono što je osnovno i čega se i danas treba držati, to je:

            „Stoga, ne osuđujmo više jedan drugoga, nego radije smatrajte da je pravo – ne postavljati bratu spoticanja i sablazni.“ (Rim.14.13)

            Prema tome, kod Pavla nema nikakvih krutih propisa, već se u punoj slobodi treba prilagođavati prilikama i iz svoje slobode donositi odluke i činiti. Ali najvažnije je pri tom „ne postavljati bratu spoticanja i sablazni“. I sve činiti samo iz ljubavi.

            A davanje nekome vlast – to je za njega sablazan. Jer uz vlast uvek ide da se ne postupa po strogim moralnim načelima, da se redovno bira između dva zla koje će se činiti. Na primer, ako onaj ko ima vlast vidi da sto ljudi spremaju zaveru zbog koje će izginuti hiljade – zar ih neće ubiti? To je stvarnost vezana za vlast, a u apstrakcijama se može svašta pričati. Takav vladar koji je spasao hiljade ipak će posle smrti u svojoj duši itekako doživeti bolove i patnje onih stotina koje je ubio.

            Sem toga, za sva društvena izopačenja i nesreće svakako da je više kriv onaj ko ima vlast, nego onaj ko je nema. Titovske teorije da sa izvora potiče bistra voda, te da se docnije zamuti, nestvarne su. Ako vlast kroji državno uređenje u kojem ima i gladnih i presitih, ona je onda ta koja podstiče krađu, prostituciju, korupciju i drugo. To je stvarnost, a apstraktnost je kad presiti optužuju za nemoral gladne kad kradu i onda ih zbog toga u ime poštenja kažnjavaju. Krađa je svakako nemoralno delo, ali može se krasti zavlačenjem ruke u tuđ džep, a i donošenjem i korišćenjem zakona koji favorizuju presite. Naravno da su takvi zakoni samo karikature onih zakona o kojima govori Pavle. To nije onaj „zakon duhovan“, već je to služenje „telom – zakonu greha“. Pred duhovnim svetom se neće opravdati onaj ko se koristi takvim zakonima greha, mada će mu vlast na Zemlji davati i ordenje za to.

            Ti koji vladaju imaće posle smrti da u svojoj duši osete sve jade onih malih koje su oni sablaznili, a to će se dodati na one njihove patnje, kad su birali od dva zla manje. Dok je ranije ovakva ili onakva vlast bila potrebna, u sadašnjem vremenu razvoja duše svesti ona je sablazan. Stoga tročlanim društvenim uređenjem treba vlast razvlastiti, da se bratu koji je na vlasti ne postavljaju spoticanja i sablazni. Ako je vlast nekada i bila potrebna da bi se za probuđenje upotrebili okoreli, u razvoju duše svesti ona je sad nepotrebna, jer se tu ljudi postavljaju na sopstvene noge, sposobni su da sami ispravno vode društveni život. Razni – makar i najdobronamerniji – narodni vođi i usrećitelji su samo smetnja za ispravan razvoj čovečanstva. Oni će biti izvanredno korisni, ako svoje sposobnosti upotrebe na razvoju slobode u duhovnoj oblasti, jednakosti u političko-pravnoj i bratstva u privrednoj i samo tako. Time će pomoći i u spasavanju onih okorelih. I samo tako. A nemoralno je danas ne boriti se  za razvlašćivanja vlasti preko tročlanog društvenog uređenja.

            Oni koji su protiv Pavla čine to upravo zato, što se Pavle ne obraća samo svojim savremenicima, nego u vrlo velikoj meri piše i za današnju epohu, epohu razvoja duše svesti – a taj razvoj oni hoće da spreče. Pavle nas u svim svojim poslanicama i budi i osvešćuje, ukazuje na „put i istinu i život“, na Hristovu stvarnost.

            Prema tome, i ovde kad se govori o nekim ličnostima i nekim njihovim postupcima, to je samo osuđivanje nekih i samo nekih njihovih dela, a ne ličnosti. Preko nečijeg tela može biti izvršeno i nešto, za šta njegovo ja ne može biti odgovorno, jer to nije bio njegov svestan čin. Najokoreliji zločinci nisu svesni zla koje čine, a i kod njih se često u trenucima osvešćenosti može videti nešto plemenito i lepo – pitajte njihove majke! Jer u svakom čoveku postoji i Hristov impuls, sem impulsa onih koji mu se suprotstavljaju. Kod zločinaca je to drastičan primer, ali svaki čovek kod svojih bližnjih može uočiti takve dvojake postupke – makar i u blažoj formi. Apstraktnost je ako po jednom čovekovom postupku proglasimo da je on takav i takav. Stvarnost je da se uoče razni njegovi postupci i u njima vidi njegova borba da se uzdiže do svoga čoveštva, do slobodnog čoveka, da savlada svoga duplikanta, o kojem govori Rudolf Štajner. A ko je od nas to još postigao? Ali svi mi napredujemo u ostvarivanju svoje slobode, sjedinjujemo se u većoj ili manjoj meri sa istinom odnosno sa Hristom:

            „...i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jn.8.32)

            Pomoću istine mi sve više postajemo gospodari i nad svojim udovima i potiskujemo iz sebe uticaje svih duhova, koji su zaostali u razvoju i sad čine opoziciju Hristu. Kad u nama nema obmane i zablude, mi onda znamo sve razloge zbog čega nešto činimo, mi smo slobodni. A, zar da osuđujemo nekoga za delo koje čini, a ne zna zašto ga čini? Izvanredno je mali broj ljudi koji svesno čine zlo, a i oni su sami sebe osudili, izabrali su da ne idu putem Hristovim, izabrali su da idu putem Zavodnikovim.

            Ovo poglavlje ćemo završiti sa bar nekoliko Novalisovih rečenica iz inače na tri strane štampanog njegovog fragmenta o Geteu (vidi MP Predgovor):

            „443. Gete je sasvim praktičan pesnik. On je u svojim delima – što je Englez u svojoj robi – u najvećoj meri jednostavan, čist, prijatan i postojan... U njegovim fizikalnim studijama biva to sasvim jasno, da je on naklonjen pre da nešto beznačajno sasvim dovrši – da mu da najveću polituru i podesnost, nego da neki svet započne i učini nešto, o čemu se unapred može znati, da se to neće savršeno izvesti, da to svakako ostaje nezgrapno, te da se to nikad ne dovede u tome do neke majstorske umešnosti. I na ovom polju bira on neki romantički ili drukčiji divno zapleten predmet. Njegova promatranja svetlosti, preobražavanja biljaka i insekata jesu potvrde i istovremeno najubedljiviji dokaz, da i savršeno predavanje u nastavi spada u oblast umetnika. Takođe bi se u izvesnom smislu smelo s pravom tvrditi, da je Gete prvi fizičar svojeg vremena – i da ustvari čini epohu u istoriji fizike. O obimu poznavanja ne može ovde biti govora, isto tako kao što ni otkrića ne bi smela da određuju rang istraživača prirode. Ovde se radi o tome, da li se priroda posmatra, kao umetnik antiku – jer priroda jeste nešto drugo, nego neka živa antika... Kao što se Gete kao fizičar prema drugim fizičarima odnosi, tako i kao pesnik prema ostalim pesnicima. Po obimu, raznovrsnosti i dubokomislenosti biće on tu i tamo prevaziđen, ali prema umetnosti stvaranja, ko bi se smeo staviti kao njemu jednak? Kod njega je sve čin – kao kod drugih što je  sve samo tendencija. On stvarno nešto pravi, dok drugi samo nešto moguće – ili neophodno čine. Neminovni i mogući tvorci jesmo mi svi – ali koliko malo stvarni...

            Gete će biti i mora biti prevaziđen – ali samo kako su stari mogli biti prevaziđeni, po sadržini i snazi, po raznovrsnosti i dubokomislenosti – kao umetnik upravo ne – ili pak samo sasvim malo, jer njegova tačnost i strogost je možda već uzornija, nego što to izgleda.“                                                                                                              (2/412-414)

3. GETEANIZAM

            Geteov pristup i istraživanja prirode zvanična nauka odbacuje i time je olakšano sasvim apstraktno objašnjavanje prirodnih pojava. Rudolf Štajner je još kao sasvim mlad čovek – sa svoje dvadeset tri godine – dobio zadatak da za „Kürachsners Deutsche National-Literatur“ za izdavanje pripremi Geteove spise iz nauke o prirodi i na tome je radio od 1884. do 1897. godine. Za ta izdanja je pisao Uvode (5), a sami ti Geteovi spisi su izdati u pet svezaka na 2640 strana (6) i to kao fotokopije prvoga izdanja. Ovde ćemo dati bar naslove tih svezaka, da bi se bar malo videlo čime se Gete još bavio, jer se o njemu sistematski govori samo kao o pesniku, a njegova naučna istraživanja se sasvim nipodaštavaju:

            Sveska I :    Obrazovanje  i preobražavanje organskih priroda. Za

                                morfologiju. (1884)

            Sveska II :   Za nauku o prirodi u opštem. Mineralogija i geologija.

                                Meteorologija. (1887)

            Sveska III :  Prilozi za optiku. Za nauku o bojama. Razotkrivanje 

                                Njutnove teorije. (1890)

            Sveska IV :  Za učenje o bojama II: Materijali za istoriju nauke o

                                bojama. (1897)

Sveska V  :  Materijali za nauku o bojama (kraj). Bezoptičke

                    (Entoptische) boje. Paralipomena+ za hromatiku. Dodaci            

                    prirodnonaučnim spisima. (1897)

Sem ovih Uvoda je Rudolf Štajner pisao i druge studije o Geteu i u mnogim predavanjima ukazivao na njegov pristup proučavanju prirode, na njegovu fenomenologiju. Mi ćemo ovde proći kroz njegova predavanja održana od 3. januara do 2. februara 1919. održana u Dornahu i izdata pod naslovom „Geteanizam – impuls preobražavanja i misao vaskrsavanja – Nauka o čoveku i nauka o društvu“. (7)

I – 3.1.1919.: Karakteristika današnjega vremena je upravo odbijanje stvarno duhovnoga.

Za najveća pitanja čovečanstva nemaju interesovanja čak ni mnogi antropozofi. – Ni rimokatolički vernici neće priznati da nešto novo treba da dođe, iako je posle hiljadu devet stotina godina njihovog uticaja došlo do ove katastrofe. I materijalizam je nastao iz crkvenih učenja i predstava (vidi ON I/3). I materijalistička nauka i crkva smatraju da se čovek razlikuje po tome od životinje, što on ima dušu koja može da obrazuje apstraktne pojmove. Međutim:

„Ako se s preduslovima nauke o duhu čovek uporedi s životinjom, onda se pokazuje da čovek doduše pred stvari u svetu stupa u pojedinačnim posmatranjima i da zatim svakojakim misaonim operacijama za sebe obrazuje apstraktne pojmove, u kojima obuhvata ono što je posebno video. Može se takođe priznati, da životinja ovu apstrakciju nema, da životinja ne obavlja ovu delatnost apstrahovanja. No osobito je to, što ti apstraktni pojmovi životinji ne nedostaju, što životinja sa svojom dušom živi upravo u najapstraktnijim mogućim pojmovima, koje mi ljudi sebi sa mukom obrazujemo, a da životinje nema pojedinačna opažanja kao mi. Ono što mi imamo kao prednost, to je upravo to, što mi imamo mnogo slobodniju upotrebu čula, sasvim određenu vrstu zajedničkog delovanja čula i unutrašnjih emocija i voljnih impulsa. To imamo kao prednost pred životinjama. Ali onu sigurnost instinkta koju imaju životinje, koja se zasniva upravo na tome što životinja u samom početku živi s takvim apstraktnim pojmovima, nju mi za sebe tek moramo obrazovati. U čemu se mi razlikujemo od životinje, to je što se naša čula emancipuju i bivaju slobodnija u upotrebi prema spoljašnjem svetu, te što mi i u svoja čula možemo da ulivamo volju, koju životinja ne može da uliva. Ali ono što mi ljudi nemamo nego tek moramo da stičemo, te apstraktne pojmove, njih životinja upravo ima, ma kako to nekom izgledalo čudno.  Svakako, svaka životinja ima samo jednu određenu oblast, ali u toj oblasti ima životinja takve apstraktne pojmove, ma kako čudno to može nekom izgledati. Čovek je upućen na to, da gleda jednog, dva, tri psa; on sebi iz toga obrazuje apstraktni pojam „pas“. Životinja u ovoj oblasti i to sasvim tačno ima isti apstraktni pojam „pas“, koji mi imamo, ona nema potrebe da ga za sebe obrazuje. Mi ga za sebe tek moramo obrazovati, životinji to nije potrebno. Ali životinja nema tu sposobnost, da tačno razlikuje jednog psa od drugog, da ih tačno individuališe čulnim opažanjima.“                                                       (str. 19-29)

Životinja ima sasvim drukčiju vrstu čulnih opažanja nego čovek. Ona vidi i eterska tela.

Od 15. veka čovečanstvo je ušlo u vreme razvoja duše svesti. I:

„Sve što istraživač duha saznaje – to jest u svest uzdiže – o takvim stvarima koje se nalaze u razvoju čovečanstva, to se kod ljudi dešava u podsvesnome, mada se to ne prepoznaje. Čovečanstvo jednom prolazi kroz izvesna iskustva, kad se razvija prema budućnosti. Ono prolazi nesvesno skroz kroz ova iskustva, mada ono to ne smatra vrednim da ga uzdigne u svest, što bi u razvoju duše svesti upravo trebalo da se događa. Ali upravo u ovom razvoju duše svesti odbacuje se danas još mnogo šta, što kod čoveka ulazi u podsvest.

„Između ostalog nailazi sve više i više čoveku izvestan deo onog doživljaja, koji se može označiti kao susret s ′čuvarem praga′. Svakako, ako se hoće istinski u punoj svesti da stupa u duhovni svet, da se razvijaju imaginacije, inspiracije, intuicije, onda se mora u mnogo većoj meri s bogatijim iskustvom, sa još sasvim drugim iskustvima stupati u oblast natčulnoga sveta. Mora se temeljnije – ako smem da se poslužim ovim izrazom – prolaziti pored čuvara praga, nego što čitavo čovečanstvo u toku razdoblja duše svesti mora to da učini. Ali do izvesnog stepena mora čovek jednostavno do kraja razvoja duše svesti da prođe pored čuvara praga. On sad može da bude komotan, te da pusti ovo prolaženje da bude sasvim u podsvesnome. Ali da se to ne dogodi, za to je upravo duhovna nauka tu. Ona treba na to da skrene pažnju, da to upravo sada spada u te događaje, koji se dešavaju u razvoju čovečanstva. A onaj, ko danas ljude odvraća od nauke o duhu, taj upravo ne želi ništa manje nego da ljude natera ne da svesno nego nesvesno prođu pored čuvara praga, koji baš jednostavno u ovom razdoblju ulazi u horizont ljudi.

„Drugim rečima: čovečanstvo mora u 2160 godina, koliko traje razdoblje razvoja duše svesti – otprilike od 1413 – u bilo kojoj inkarnaciji da prođe pored čuvara praga i da delimično doživi doživljaje, koje može imati kod čuvara praga. Čovek može dopustiti da ga materijalistički nastrojeni ljudi prinude da nesvesno prođe pored; ili može on u slobodi da se dočepa te odluke da obraća pažnju na nauku o duhu i bilo sopstvenim gledanjem bilo zdravim ljudskim razumom da nešto sazna o ovom prolaženju pored čuvara praga. A pri ovom prolaženju pored čuvara praga upravo će se saznati ono, što čoveka osposobljava da obrazuje za sebe ispravne, tačne predstave o konkretnom natčulnom svetu, najpre one predstave koje su u stanju da pre svega sâmo predstavljanje, mišljenje dovede u izvestan slobodan, nepristrasan, stvarnosti naklonjen pravac.“

                                                                                                                  (str. 22-24)

Potrebno je znati bar izvesne stvari o duhovnom svetu. Već i nauka o prirodi ukazuje na suštinske razlike na primer oka kod životinje i oka kod čoveka, kod koga su i druga čula više emancipovana, samostalnija od celog organizma i povezana sa njegovom voljom:

„Time se on u stvarnosti razlikuje od životinje, što kroz čula protiče volja. Kod životinje kroz čula ne protiče volja nego neki drugi element; stoga i prisnija veza organizacije čula sa celokupnim organizmom. Čovek mnogo više živi u spoljašnjem svetu, životinja živi mnogo više u svojem sopstvenom unutrašnjem svetu. Budući da se čovek služi svojim čulnim oruđima, živi on mnogo više u spoljašnjem svetu.“ (str. 25-26)

U vremenu razvoja duše svesti nastao je intelektualizam, nastala je mogućnost apstrahovanja. Sa apstraktnim pojmovima se nekima čini, da se oni pomoću njih uzdižu iznad životinja.

„Ali i duhovni istraživač može doći i reći: U ovom razdoblju razvoja duše svesti za čoveka je karakteristično upravo to, što on sasvim naročito jako može razvijati tu sposobnost da obrazuje apstraktne pojmove. – Kuda on time ide? On se time upravo vraća u životinjstvo! A to objašnjava strahovito mnogo. To vam objašnjava, zbog čega upravo i nastaje kod čoveka naklonost da se što više približi životinji, a to je zbog toga što on ulazi u apstrakcije pojmova. No to vam objašnjava i nešto, što danas višestruko nailazi u životnu praksu i vođenje života. Nauke postaju sve apstraktnije i apstraktnije, a i u socijalnom životu čovek sve više ide tome, da želi da živi tako kako upravo draga krava živi, naime da se brine samo za najsvakodnevnije potrebe gladi i drugog. Na unutrašnju vezu između mogućnosti apstrahovanja i životinjstva, na nju ukazuje nauka o duhu. Ovu unutrašnju zavisnost, nju čovek pod svim okolnostima prolazi kao doživljaj u vremenu razvoja duše svesti. Ako je on na napred opisan način ometan, onda on to prolazi nesvesno. Mnogobrojni ljudi prolaze kroz to, što im u dubinama duše govori: Ti životinji bivaš sve sličniji; upravo onda kad napreduješ, bivaš ti sve više sličan životinji. To je užas, koji čovek dobija kad korača na tom putu. To je takođe i to, što daje povoda ljudima, da tako rado konzervativno ostaju pri starim pojmovima.

„Sme li to da bude? Sme li ovo nesvesno pojavljivanje životinjstva kod čuvara praga da zadrži ljude od koračanja dalje? Ne, to se ne sme dogoditi; ali nešto drugo mora da nastupi. Onda kad se vraća unazad u tom prividnom napredovanju, mora to vraćanje unazad da se tako događa, da se to tamo-amo ne zbiva tako, kako bi to bezuslovno bilo, ako bi čovek samo mogućnost apstrahovanja izgrađivao: tu bi se došlo na ranije stupnjeve razvoja čovečanstva, da, došlo bi se uopšte na poživotinjenje. Ne, vraćanja unazad mora biti, ali to tamo-amo tako, da se dogodi neko uzdizanje, a ovo uzdizanje mora uvoditi u duhovno.

„Ono što mi gubimo onda kad ukoračujemo u apstrakciju, to mi moramo paralisati time da svoje apstraktne ogledalne slike ispunimo duhovnim, da to duhovno unesemo u apstrakciju. Pomoću toga mi napredujemo.“                                      (str.26-27)

Ti apstraktni pojmovi, koje životinja ima bolje nego ljudi, pogrešno se nazivaju instinktima. Oni su kod životinje jednostrani, a čovek ih tek izgrađuje. Otud kod životinja dolazi i strah, prema kojem čovek treba da ima saosećanje. Strah dolazi od nepoznatog, koje je kod životinje raširenije nego kod čoveka, jer se ona slabije služi čulima. A:

„Ljudi se plaše pred duhovnim životom. – Pa otkud dolazi to, da oni tako upadnu u strah? To dolazi otud, što oni sad u podsvesnome moraju pred čuvara praga. Tu oni stoje pred ovom odlukom, o kojoj sam vam govorio. Tu se oni približavaju životinji. Životinja se plaši. Kroz region straha prolaze životinje. To su te uzajamne veze. A stanje straha će bivati sve veće i veće, ako se ljudi ne budu ozbiljno potrudili da onaj svet, pred koji oni moraju stupiti, da spiritualni svet zaista upoznaju, da ga zaista u sebe prime.“ 

                                                                                                                                    (str.30)

***********

            Posle 83 godine od ovih reči Rudolfa Štajnera može se videti, da se to u vrlo velikoj meri ostvaruje. Tek sa ovim ključem mi možemo razumeti šta se u našoj okolini događa. S jedne strano vrlo jaka želja i propaganda – takođe „duhovite“ reklame – da se kao „draga krava živi“ i da se prepusti svojim instinktima, a s druge strane sve moguće materijalističke apstrakcije, o kojima je u prethodnom poglavlju bilo govora. Čovek se u stvari po rukama – ne po glavi – najviše razlikuje od životinja, po rukama kojima može da radi i obavlja i najsloženije poslove. To mu omogućava njegov uspravan hod za razliku od životinja, koje u horizontalnom položaju, paralelno sa zemljinom površinom idu, te primaju i drukčije kosmičke uticaje. U svom uspravnom položaju čovek izgleda kao obrnuta biljka, kojoj je koren (koji odgovara čovekovoj glavi) dole, a rasplodni organi gore. Životinja je sa svojim položenim položajem između njih; kod nje se te dve suprotne struje sudaraju, nastaje neka vrsta ustavljanja i dolazi do poprečnog položaja. Tako su ljudi, biljke i životinje postavljeni u obliku krsta. O tome govori i Platon, kad u „Timaju“ kaže da je sveduša prikovana na krstu svetskog tela (8).

            Tu spada i strah – sve moguće fobije koje se sve više šire, a i strah koji izvesni krugovi uporedo sa materijalizmom i posebno nameću kao sistem borbe protiv razvoja duše svesti, a radi održavanja svoje vlasti. Tipičan primer za to je, što se sad već mesecima javno propoveda napad na Irak, a on se još ne izvršava. Da je u pitanju samo želja da se tamošnji režim smeni, to bi bilo izvršeno na prepad, jer su tako ratne operacije najefikasnije. Svi stratezi su uvek nastojali da neprijatelja iznenade, da mu ne dozvole da se pripremi. U ovom slučaju nije samo pokazivanje osione nadmoći, nego i težnja da se širi strah u čovečanstvu – ne samo u Iraku.

            Sem toga, kod mnogih se već može videti kako prelaze preko praga duhovnog sveta, a da toga nisu dovoljno svesni. Zadovoljavaju se izvesnim viđenjima, ali ne nastoje da ih i razumski objasne. Tu bi spadale i igrarije sa raznim horoskopima, tarot kartama, vidovnjačkim uputstvima za život, mađijanja i magijašenja i drugo. O tome se čak sve više i filmovi snimaju. To je sve vrlo zavodljivo, ali je to i borba protiv upotrebe zdravog razuma.

            „Čuvar praga“ je duhovno biće, koje čovek prvo sreta kad iz čulnog prelazi u duhovni svet i koje ga odatle vraća, ako za to nije dovoljno spreman. To je opisano u „Kako se stiču saznanja viših svetova (1).

            II – 4.1.1919.: Protiv ovih izlaganja koja su za sadašnjost neophodna javljaju se veliki otpori – mržnja, zloba i strah. S katoličke strane se prigovara o nekom panteizmu nauke o duhu i to se širi preko izvesnih sugestivnih i hipnotišućih delovanja i stalno se traži izvesna pasivnost, a ne pojačavanje svojih sposobnosti. Upućuje se samo na potrebe sopstvene duše, a ne da se gleda na odnose između svih ljudi. Katolička crkva proglašava jeretičkim, ako se teži da dođe u duhovni svet i kad nauka o duhu kaže da čovek ima udela u božanskome. Međutim, i njeni crkveni oci takođe o tome govore, na primer Jovan od Krsta (Juan de la Cruz, 1542-1591, španski mističar), koji kaže da je Bog u duši taj koji uglavnom radi. On takođe o mističkom putu u natčulno – prema Štajneru – kaže:

            „′One uske dveri, to je noć čula. Da bi se kroz njih prošlo, mora duša od same sebe da se oslobodi i izljušti.′ – Za tadašnje vreme je to tako govoreno, kako se danas ne iz Rima, nego u duhovnoj nauci govori. Nauka o duhu je istinsko nastavljanje takvih plemenitih težnji ka gore u duhovni svet, kako je to zastupao Jovan od Krsta. Samo što je ona to nastavljanje upravo za današnje vreme. Ona računa sa napredovanjem čovečanstva.“                                                                                                              (str.43)

            On bi prema sadašnjem stavu rimske crkve bio ne svetac nego jeretik. Jovan od Krsta je govorio tada za malo kandidata, a danas svi ljudi koji misle jesu kandidati. To je napredak, jer se ušlo u razdoblje nauke o prirodi. Čovek sada bilo nesvesno bilo svesno prolazi u izvesnom pogledu pored čuvara praga i tu se mora govoriti o božanskim hijerarhijama, a ne samo o jedinstvenom Bogu. Takođe i o ahrimaničkom i luciferskom, koji se njima suprotstavljaju. No kao što je katolička crkva sve do 1822. htela da odvraća ljude od kopernikanizma, tako i sada hoće da spreči ljude da pristupaju natčulnim saznanjima. Ona ne želi da ljudi obraćaju pažnju na ono što iz duhovnih visina hoće da ustruji u razvoj čovečanstva.

            Naravno da ima ljudi koji  smatraju da čovek danas nije pripremljen za ulazak u duhovni svet, te da pred čuvarom praga razlikuje obmanu od stvarnosti. Oni ne računaju sa nužnošću ovog vremena. Neki od njih mogu u svojoj ograničenosti da budu i časni. Ali kod većine to nije slučaj:

            „Sa najrazličitijih strana se iz izvesnog osećaja straha prema toj istini skriva poplava te istine. Ovo osećanje straha, njega imaju daleko raširena crkvena ispovedanja u svojim zvaničnim zastupnicima; ali njega imaju i izvesna masonska i slična društva. Ja sam na to skretao pažnju sa jednog drugog stanovišta. I tu u ovim društvima ima nešto ljudi, koji su sa svog stanovišta časni; ali snaga, s kojom oni zadržavaju napredak čovečanstva, ona je strašno jaka. Tu se naime nalazi sledeće. Postoje ljudi, naročito u redovima visokih stepena, koji kažu: Čovek po pravilu nije valjano zreo za to, da mu se duhovni svet neposredno iznese, s toga neka se zadrži od neposrednog ulaska u duhovni svet, neka mu se ne dopusti da uđe, neka mu se dopusti samo upražnjavanje u izvesnim starim ritualima propisanih ceremonija. Neka se on uputi na svakojake simbole, koji ga ne uvode neposredno u duhovni svet, samo simbolički da predstavlja te stvari, ali i tu možda na simbole, koji su sasvim mnogo stari.“                                                  (str.48-49)

            U masonskim društvima – a ona vole da su što starija – upućuje se onda na prastare rituale ili tradicije. Često se neistinski misli, ali neki put i časno, kad se kaže da ti rituali danas ljude i ne ugrožavaju, jer su pohabani i skrutnuti, samo senke onoga što su bili.

            „Sve ove stvari se zbilja mogu zastupati, ali one moraju otpasti pred nužnošću, koja se danas provlači kroz ovu prekretnicu vremena. Nedaća koja bi došla, ako bi čovek odbijao tu prodiruću duhovnu poplavu, ona bi bila veća od svih drugih nedaća. Istinska dužnost prema svim duhovima sveta koji su u vezi s razvojem čovečanstva jeste ta, da se ljudi upoznaju sa onim što se danas ipak u podsvesnome, jednostavno preko današnjih svetskih zakona, razvija u duši svakog čoveka. U razdoblju duše svesti to izdignuti u svest, to je nužnost. A takođe i u pogledu na ono, što se danas tako snažno pojavljuje kao socijalni zahtevi, neophodno je da se danas upozna to, šta se upravo nalazi u dušama ljudi. Jer spoljašnje biva to postojanje sve više maskirano, sve fenomenalnije. Apsolutno postoji mogućnost, da se danas u svojoj duši doživljava tako, da se prolazi pored čuvara praga, ali da se preko materijalizma ovog vremena svest o tome suzbije. No ono što se suzbija, što ne biva svesno, ono zbog toga ipak nije da možda ne postoji; to je uprkos tome tu. Bilo koji čovek prolazi skroz kroz čuvara praga – ali usled savremenog obrazovanja on to suzbija. To, kako se to tad prikazuje, to može biti nešto sasvim drugo. To mogu biti dela Lenjina, to mogu biti dela bilo kojeg spartakiste+. Na to se mora obraćati pažnja u sadašnjosti, da smo mi došli u razdoblje, kad se obmanjivačkim impulsima materijalizma mogu spoljašnje maskirati prolaženja kroz izvesne duhovne impulse jednim za čovečanstvo na najgori način ugrožavajućim postupkom.“                                       (str.49)

*********

Rudolf Štajner govori ovde o izmenjenom duhu koji je zavladao u katoličkoj crkvi, a i u masonskim redovima. Najproduhovljenija društva ako ne idu u korak s vremenom, moraju da se izdegenerišu. Tu ni antroposofski pokret ne može biti izuzetak. Ako bi se pridržavalo samo onoga što je njegov osnivač rekao, a ne bi dodavalo ništa što je u duhu vremena i tekućih zbivanja, on bi se izdegenerisao kao i sva ostala društva, kod kojih je ostalo samo ime, a kojim se pojedinci služe da bi se pravili važni ili za sebe pribavljali posebnu korist.

            Ovde treba istaći, da je Isus Hristos umro za sve ljude – bez ikakve razlike. Starati se samo za spas svoje duše i neinteresovanje za socijalna pitanja, za potrebe i drugih ljudi, to je protivno Hristovom impulsu. Takođe i elitizam bilo koje vrste. Svakako da ima ljudi koji su više razvijeni od drugih, ali ako neko takav smatra da zbog toga što je razvijeniji, da zbog toga drugima treba da vlada a ne da im služi – onda je on pod žigom zavodnika, strahovito je pao. Taj samo pokazuje, da ni za sebe ne zna šta je dobro i šta treba da radi, a kamoli za druge. Postavljati se kao predvodnik nekog čopora ili stada, to pokazuje da je takav čovek u najmanju ruku naklonjen životinjstvu, jer je to primereno životinjama, a ne ljudima, za koje je sloboda, a ne da idu za predvodnikom kome je klepetuša okačena o vrat.

            Posle 83 godine ljudi masovno prolaze pored čuvara praga – i to se može zapaziti ako se ima ključ za razumevanje toga – ali većinom podsvesno. Da ne bi pali u životinjstvo ili i ispod životinjstva – bez obzira da li imaju neku vidovitost ili ne – oni moraju da savladaju strah, pre svega strah pred istinom. Treba hrabro da se suočavaju sa istinom, pa ma koliko im neprijatna bila. Da se suočavaju sa istinom i da iz svoje duše potpuno otklone laž.

            Čovek postaje čovek samo u onoj meri, koliko se spojio sa istinom, a to čak i pripadnici raznih okultnih pokreta zanemaruju. A posebno, ako se neko svesno služi neistinom da bi vladao i manipulisao drugim ljudima, on tada pada ispod životinjstva. To posebno treba da imaju u vidu ljudi, koji su prišli nekom okultnom pokretu, jer:

            „Da nisam došao i da im nisam rekao, ne bi imali greha; ovako nemaju izgovor za svoj greh.“ (Jn.15.22)

            III – 5.1.1919.: Duhovnim putem se mora iznova orijentisati kako u pogledima na spoljašnju prirodu tako i na odnose čoveka prema čoveku, jer stara sredstva za orijentisanje više nisu dovoljna. Do 15. veka bio je čovek pod nasledstvom starih pojmova i impulsa, a tada dolazi poplava duhovnog talasa koji dolazi na neki način od uspinjanja u razvoju duhova ličnosti – arhaja.

            Čovek je okružen mineralnim, biljnim, životinjskim i ljudskim carstvom; u tom vidljivom ljudskom carstvu vidi se i da iz volje nastaje neka socijalna struktura i poredak. Pravi uvid u tu okolinu dobija se  samo duhovno-naučnim posmatranjem, ali njega uvek prati i neki strah. Kod posmatranja mineralnog i biljnog carstva oseća se kao neki zadah leša. S druge strane, dok su u fizičkom telu, ljudi izgledaju uvek kao deca.

            Na osnovu same mogućnosti predstavljanja čoveku bi svet izgledao avetinjski. Solidno osećanje o postojanju sveta ima on time što s nogama stoji na tlu. To je srodno sa voljom, iz koje dolazi i da smo neki subjekt – iz predstavljanja ne. Ali kad razvijemo volju, onda nam objekt izmiče iz svesti. Ono što čovek zbilja jeste, to je sredina između predstavljanja i volje. A svoje pravo ja opaža on kao rupu u događajima života, slično kao što i spavanje opaža kao rupu u svesti.

            Na mineralno i biljno carstvo treba gledati kao Gete, koji je to posmatrao samo kao fenomene i iz njih izvodio osnovne ili prafenomene, a nije tražio prirodne zakone da mu se otkriju. U posmatranju mineralnog i biljnog carstva vidi se samo spoljašnja strana, a kod životinjskog i ljudskog carstva vidi se samo neki embrion čitavog bića. Čovek ostaje dete, a životinja je kao sasušena.

            Ono što nauka o prirodi daje, to su samo slike, to je avetinjsko. I to prestaje, kad čovek prođe kroz dveri smrti. Ako čovek u vremenu razvoja duše svesti ne želi da se uzdigne do duhovnog sveta, njemu se onda sve više gubi veza sa svetom u koji ulazi kroz dveri smrti. Ona iščezava iz svesnog života, ali ne i iz čežnje – čak i kod onih koji najžešće poriču besmrtnost. Mnoge bolesti današnjice dolaze zbog te čežnje, za koju čovek nema svesnih predstava. Čežnja potiče iz voljnih sfera i ako čovek nešto iz njih ne može da ovlada svesnim predstavama, onda on počinje da besni:

            „To je bît bešnjenja, besnila, što u voljnoj sferi ima nešto, što čovek ne može da obuhvati svojom mogućnošću predstavljanja. A ako se ljudi ne povinuju tome, da se upuštaju u shvatanje duhovnog sveta, da shvatanjem duhovnih svetova obuhvate ono što se u voljnoj sferi već izuobličuje, onda će besovi u svetu biti sve veći i veći, oni besovi koji se pojavljuju danas za ljude kao upravo prvi stadijum posle zaključenja mira koji nije nastupio, ali su mu se ljudi uvek nadali (primirje 11.11.1918., mir versajski, juni 1919). To nije nešto o čemu se može govoriti u nekom klubu za kuglanje, gde se prema uobičajenim filistroznim predstavama misli, da se tu i tamo o ovome ili onome može naći lek, onda kad se sporazume – ne, to je nešto što je u vezi s najdubljom suštinom čovečjeg razvoja. Čovek se ne može braniti protiv toga, da se u njemu razvija ono što u njegovu voljnu sferu ulazi. Nikakve moći nema on za to. On se samo može odlučiti za to, da svesno prodre u duhovnu sferu, da nauči da razume to što u njegovu voljnu sferu prodire. Time će se umesto besova moći da u budućnosti razvija sređen zajednički život ljudi.

            „Vidite, nije to nikakva subjektivna činjenica da se čovek okrene duhovnom svetu, koja hoće da se otkrije preko posebnog talasa događanja u našem vremenu, nego je to objektivna nužnost, da se čovek u razdoblju duše svesti okrene duhovnom svetu. Jer promene su upravo nastupile u razvoju čovečanstva.

            „Sve do trenutka u kojem se u životu Zemlje odigrala misterija na Golgoti, upravo je iz spavanja dolazilo sve ono što je čoveku bilo potrebno da bi ovde u svetu donekle sigurno stajao. Pre misterije na Golgoti drukčije se spavalo nego što se spava sada – pa makar to današnji fiziolozi i ne priznavali.“                                                         (str.64-65)

            U snovima su se jevrejskim prorocima otkrivale slike budućnosti, a ljudi su sve do grčkog vremena iz spavanja donosili i misli. Toga više nema. Već od 15. veka glava je kod ljudi skoro neupotrebljiva. Do u 19. vek je još priroda grudi imala naknadne impulse te bezglavosti, kao senke misli.

            „Ali i ove senke će iščeznuti, ljudi neće imati baš nikakvih misli, ako budu hteli da se prepuštaju samo svojoj glavi. A to tako zbilja i jeste, a to se pokazuje u tome, što ljudi i ne žele da misle.“                                                                                             (str.66)

            Zbog toga se prepuštaju eksperimentisanju, da im eksperiment kaže šta treba da misle, jer i nemaju poverenja u to što sami izmisle. Same misli zbilja i nemaju stvarnost, ali mišljenje – ne misli – mora postati aktivno, a to dolazi pomoću duhovnog sveta. I socijalni istraživači, pošto ne žele da aktivno misle, idu na ono istorijsko, što se nasledilo. Na primer Ruso ili socijalisti, koji se usmeravaju ka najprimitivnijim stanjima. Svuda je strah od aktivnog mišljenja.

            Pošto je čovek stupio u vreme razvoja duše svesti, on sad mora svesno da stoji u svetu i svesno da shvata socijalni život i odnose čoveka prema čoveku. Međutim, fatalno je to što čovek može uvek samo jednog čoveka da sebi predstavi, a ne istovremeno dva. To je važno da se uzme u obzir. A danas ljudi obično mogu samo sebe da predstave, tog svog čoveka. Tek preko nauke o duhu čovek stiče mogućnost  da se od sebe nešto oslobodi. Kao spiritist čovek postaje još egoističkiji, a preko nauke o duhu vaspitava se za socijalni život. Pošto se za to mora početi sa predstavama, mora se sa socijalizovanjem početi sa školstvom. Ako se to propusti, ljudi gube mogućnost da primaju pojmove koji obuhvataju njihove čežnje, a time postaju sve bešnji.

            Stupanjem u odnos sa naukom o duhu čovek se oslobađa sopstvenih uskih interesa, a postaje i mnogo praktičniji. Ko u duhovno-naučni pokret unosi svoje uske lične interese, on u njemu pravi nered. Ali mnogi tu dođu da bi njime opravdavali svoje mišljenje. Treba se raspraviti sa novim stvarima, koje se daju u ovom pokretu, jer:

            „U jednom takvom na početku zahvaćenom pokretu, kao što je ovaj duhovno-naučni pokret, može izazvati štetu mnogo šta, što ne može tako mnogo izazvati štetu u starim, sasušenim pokretima, koji više ništa ne koriste.“                                           (str.75)

            Nikako se ne sme verovati u autoritet. Iz verovanja i ljubavi prema autoritetu, lako se prebacuje u mržnju.

***********

            Danas se posle toliko godina na svakom koraku mogu videti izlivi besnila – u većoj ili manjoj meri i u raznim kvalitetima, koji te besove maskiraju. Ko je više decenija mogao da posmatra svet, taj ima utisak da se ti besovi sve više i više povećavaju. Dobijaju i razne vidove. O običnim i očiglednim ratnim besovima nije potrebno naročito govoriti, ali njih treba upotpuniti sa besovima proizvođača i trgovaca oružjem, koji su obično sakriveni, ali su još bešnjiji od avijatičara koji sipaju njihove bombe na nezaštićeno stanovništvo i osećaju zadovljstvo pri punom pogotku. Tu su i besovi raznih političara, koji svoje sumanute ideje i težnje svojom vlašću nameću. Treba i te vidove besnila uočavati. Takođe i neke sitnije, kao što su ispisivanja „grafita“ po sveže okrečenim zidovima, lomljenje klupa i prevrtanje kontejnera sa đubretom, tuče na sportskim stadionima ili rasistički ispadi, urlanje direktno ili kroz zvučnike, pa i psovke koje su ušle čak i u umetnost takozvanih civilizovanih naroda. Tu spadaju i nemoćni besovi koji se izražavaju u raznim političkim demonstracijama ili u štrajkovima, pri čemu treba gledati kako na besove učesnika tako i na besove njihovih protivnika sa svojim pomagačima. Lista je dugačka, a ovde je navedeno samo ponešto da bi se skrenula pažnja i na ona bešnjenja, koja se obično tako ne definišu, a i na ona kojih nije ni bilo u vremenima održavanja ovih predavanja. Besovi se od onda povećavaju i dobijaju sve raznovrsnije oblike.

            Ako bi se izvršila anketa od fabrikanata oružja i političara pa sve do ispisivača „grafita“ i psovača, kod svih njih bi se ustanovilo da oni pri tome nemaju baš nikakvih misli, da im je mišljenje sasvim neaktivno. Kao što je gore rečeno, sa misterijom na Golgoti se i to promenilo – svest ljudi i duševna nastrojenja su sasvim drukčija nego pre 2000 godina.

            IV – 10.1.1919.: Danas je za sve ljude neophodno potrebno da priznaju postojanje duhovnog sveta. Za to je potrebna hrabrost i interesovanje, a ako sam čovek nije u stanju da se uzdigne u duhovni svet, dovoljno je da ga zdravim razumom shvati:

            „Ali njega (razum) čovek mora bar da napregne, ako želi da shvati duhovni svet! Ovo naprezanje ljudi ne vole; oni više vole da ovo ili ono priznaju iz verovanja u autoritet. Danas ljudi zdrav ljudski razum zbilja mnogo manje vole nego što veruju, te bi tu želeli da na neki način zaobiđu upotrebu tog zdravog razuma i želeli bi – što im se čini lakšim, iako se taj sud možda donosi nesvesno – da u duhovni svet prodru direktno svakojakim mozgarenjem, koji oni onda nazivaju meditacijom i tome sličnim. Baš je vrlo rašireno to, da se u duhovni svet želi da prodre upravo sa zaobilaženjem zdravog ljudskog razuma.“                                                                                                                     (str.83)

            Meditanti su često revnosniji u takozvanim vežbama – koje su naravno vrlo opravdane – nego u upotrebi zdravog razuma, koji se nikad ne sme isključivati. – Njime se mogu shvatiti saopštenja onoga ko je nešto iskusio u duhovnom svetu. Pri tome treba reći:

            „Radosti, uzvišene trenutke prihvatam ja svakako zahvalno kao božanski dar i veselim se nad svojom sudbinom, što su mi takvi radosni, uzvišeni trenuci dodeljeni; ali svoja saznavanja imam ja od svojih bolova, svoja saznavanja imam ja od svojih patnji.“         

                                                                                                                                    (str.88)

            Ulaženje u duhovni svet uvek pričinjava bol. Ali to je neophodno u ovoj eposi, inače čovečanstvo neće postići svoj cilj, inače će dolaziti katastrofa za katastrofom i na kraju haos. Sa pojmovima koje autoritativno iznosi nauka o prirodi ne mogu se rešiti socijalna pitanja, već samo s naukom o duhu. Nauka o prirodi se ne interesuje za duhovni život, iako se iza prirodnih pojava i činjenica nalazi duhovno, te s toga ona i ne može da rešava socijalna pitanja.

            Kad čovek prema čoveku stoji, tu uvek ima nečeg uspavljujućeg i ono što je najvažnije u socijalnom životu, to izmiče običnoj svesti, te ljudi instinktivno postupaju. Pošto se slikastim predstavama intelekta najlakše uspavljuje, onda tad vladaju najpustošniji instinkti, koji se čak proglašavaju opravdanim.

            Za rešavanje socijalnih pitanja potrebna je majčinska ljubav, sa kojom se priznaje i božansko-duhovna priroda čovekova. Ako je neki put i potrebno da se kažnjava, to treba činiti iz ljubavi a ne iz mržnje, koja treba da bude usmerena samo na nedelo, a ne i na čoveka.

            Kod civilizovanog sveta Evrope i Amerike i prema njihovim crkvama smatra se da je čovečja priroda zla, ako nije sputana. U kineskom čovečanstvu se nasuprot tome smatra, da je čovek po prirodi dobar.

            „To je moćna razlika, koja mnogo veću ulogu no što se misli igra u onom konfliktu čovečanstva koji se formira. Dakako, ako se danas govori o ovim stvarima, to ljudi isto tako malo veruju, kao da im se u 1900. godini govorilo o ratu, u kojem se sada nalazimo. Ali to je stoga ipak istina, da se priprema i jedan konflikt između azijatskog i evropskog čovečanstva. A tu će još sasvim druge stvari igrati neku ulogu, nego što su je odigrale ili još igraju i dalje će igrati u ovom katastrofalnom konfliktu, u kojem se nalazimo.“                                                                                                                  (str.98)

            Velika je razlika u tome što je Kinez ubeđen: Čovek je po prirodi dobar, i stava Evropljanina: Čovek je po prirodi sa radikalnim zlom opterećen. To se ispoljava u čitavom životnom temperamentu i duševno nastrojenju. Ljudi se drže uglavnom spoljašnjosti životnih konflikata, a malo se osvrću na ono što je u osnovi najunutrašnjije prirode.

            Taj evropski stav da čoveka treba vaspitavati i sputavati da bi postao dobar, izgradio je u duši evropskog čoveka logiku i nauku, za koje Kinezi nemaju čak ni odgovarajuće reči. Nauka i logika su kod Kineza nešto sasvim drugo nego što to Evropljani misle.

            Danas je čoveku u pogledu izvesnih stvari izvanredno teško da se izvuče iz sebe. To utiče ne samo na njegovo razumevanje, nego i na čitav život njegovih simpatija i antipatija. To se pokazalo i u odnosu antropozofa i teozofa, koji sve hoće da istražuju na medijalan način. Sa uskogrudošću i ličnim, uobičajenim stanovištem ne može se ući u nauku o duhu. Stoga ona ima protivnike i u pripadnicima raznih okultnih društava. U mnogim takvim društvima ima mnogo šarlatanstva. Ako pripadnik takvog nekog društva nije otvoren, već ide za ličnim, on može zapasti u nesuglasicu duševnog raspoloženja, jer se u takvim društvima ne nalaze živa saznanja, već se drži onoga što stoji u knjigama i izvlači se iz rituala. Protivništvo u Teozofskom društvu nastalo je upravo onda, kad je u „Teozofiji“ (9) objavljeno ono što dolazi iz duhovnog iskustva – samostalno duhovno istraživanje su smatrali da je greh.

***********

            Ovde treba istaći, da je za današnje čovečanstvo možda najvažniji zadatak da se sruši svako verovanje u autoritet. To je sada i glavni impuls one ogromne individualnosti Kristijana Rozenkrojca, kojeg se do najviše mere i Rudolf Štajner pridržava. Za verovanje u autoritet se naravno zalažu oni, koji su protiv redovnog razvoja čovečanstva. Zato je sad ustanovljena i „nepogrešivost nauke odnosno naučnih institucija“, u kojima političko-pravna oblast gospodari nad duhovnom – a u najvećoj meri sprovodi ono, što joj se iz privredne oblasti nalaže. To pomažu i razni meditanti, koji teže da nekakvim mističkim putem prodru u duhovni svet, a uz zaobilaženje zdravog razuma.

            Ovde se kratko pominju i slikaste predstave kojima se uspavljuje intelekt. Obratimo danas pažnju na ulogu televizije sa munjevito kratkim informacijama i slikama, koje svest jedva ili uopšte ne prima, ali zato imaju jako dejstvo na podsvest. Tu spadaju i razne naoko besmislene i glupe reklame, ali koje sugestivno deluju da ljudi kupe nešto što im ne treba ili mnogo ne vredi. To sve spada – ako ne u crnu – onda bar u sivu magiju.

            U prethodnom poglavlju su dati citati iz Poslanice Rimljanima, iz kojih se vidi da Pavle tačno uočava i azijatski i evropljanski stav u pogledu prirode čovekove. Dok Kinezi posmatraju duhovnu stranu čovekovu i vide da je čovek dobar, jer „ja se slažem sa zakonom“, Evropljani posmatraju telesnu koja je „prodana pod greh“. Sredina čovečanstva je pozvana da uočava oba ta stava i da ih pomiri, da shvati pravu prirodu čovekovu; takođe „da nauku unutrašnje doživi i da istinu spoljašnje zgrabi“ i da „obe jednu drugom prožme“ (vidi ON – Drugi deo pod 1), da istinu uzme sa zapada, a nauku sa istoka – ne obrnuto!

            Iz tih stavova proizilazi i današnji vidljiv sukob uglavnom SAD i Kine oko ljudskih prava. Po kineskom stavu, ako se i oni koji su na vlasti i narod moralno i ispravno ponašaju – kako je to Konfučije propisao, onda je sve u redu i nisu potrebne nikakve posebne odredbe, jer niko ničija prava i ne ograničava; a ko se tako ne ponaša, njega treba u tome sprečiti i kazniti, a ako je na vlasti i ukloniti. Na Zapadu vlada slično shvatanje u pogledu moralnog ponašanja, ali se smatra da oni koji su na vlasti mogu biti po prirodi istovremeno i nasilnici i prekršitelji ispravnog ponašanja, te ih u tome treba zakonima sprečavati, ali ne i ukloniti, jer bilo ko da dođe na vlast, on je po prirodi zao. Pri tome vlada neki strah od otvorene doslednosti da se s tim mišljenjem ide do kraja, a po kojoj bi oni koji štite ljudska prava takođe morali da budu zli. A pošto se to bar u podsvesti priznaje, onda se traži neki automatski društveni mehanizam, koji bi tu pravdu i ljudska prava sprovodio i bez ličnih uviđanja i angažovanja ljudi. Pri tome se opet zavarava da takav automat može biti izdvojen od ljudi koji u njemu rade.

            To je nedoslednost koja se provlači kroz materijalističko shvatanje, koje ne priznaje duhovnost – uočava istinu, ali nema nauku o duhu. A kod Kineza se stvari idealizuju i zanemaruje vrlo značajna činjenica o telesnosti, koja nasuprot volji čovekovog ja ipak greši – ne uviđa se ta istina, već posmatra apstraktno sa naukom bez oslanjanja na činjenice. Tročlano društveno uređenje koje je predložio Rudolf Štajner daje vrlo realno praktično rešenje za snošljiv socijalni život, a koje uzima u obzir obe ove prirode čovekove i pruža mogućnost za otklanjanje sukoba među ljudima računajući sa njima takvim kakvi jesu, računajući i sa njihovom dobrom duhovnošću i sa njihovom zlom telesnošću,

            Konflikt između azijatskog i evropskog čovečanstva može se i danas uočavati i na našim prostorima. Devedesetih godina 20. veka počela je vrlo jaka saradnja sa Kinom. Kod nas su počeli da se naseljavaju Kinezi, iako je u Jugoslaviji bila krajnja beda, jer joj je Zapad uništio svu privredu, te se to ne može objasniti ekonomskim razlozima pojedinaca. Sukob SAD-Kina odneo je četiri žrtve (prva brojka) prilikom bombardovanja kineske ambasade u Beogradu. To je prva kineska krv prolivena u Evropi u toku ratnih operacija uperenih na Kinu. No u toku poslednjih godina se kod nas zvanični politički stav prema Kinezima menja, sada oni više nisu poželjni. Otuda „spontani“ napadi na njihove doseljenike i radnje i zabrana JAT-u da leti za Kinu.  Istovremeno su u Zapadnoj Evropi Kinezi vrlo odomaćeni. To su samo simptomatičke pojave za ovaj konflikt koji i dalje traje i dokaz da na ovim prostorima treba napraviti tampon zonu sa tročlanim društvenim uređenjem.

            Na Istoku je izgubljena istina, jer je njihova nauka usmerena na apstraktnost, a ne na stvarnost. Ne uzima se u obzir da dobra ljudska bića mogu da borave u telu koje ih vuče ka grehu. Smatra se da se vaspitavanjem čovek može učiniti dobrim i socijalnim, ako mu se usade opšte norme ponašanja, koje je neko vrlo dobro i precizno propisao. Ako bi neko u tome napravio neki ispad, to jednoobrazno društvo će ga ili vratiti na pravi put ili iz sebe isključiti.

            Zapad ima istinu, jer je primio hrišćanstvo („ja sam put, istina i život“), ali nema nauku o toj istini. Gnostičke spise koji su o Hristu govorili uništili su crkveni krugovi. O postojanju duhovnog sveta ostalo je samo da se veruje, a nauka i logika usmereni su samo ka apstraktnosti koja ne uviđa duhovnu stvarnost, koja se nalazi iza materijalnih pojava. Gleda se samo na telesnost čovekovu i tu se nastoji da se učine neki zahvati kako bi se ona poboljšala. Dolazi se najviše do one fine telesnosti, do eterskog ili životnog tela, tela oblikujućih snaga i onda se na njega utiče raznim ceremonijalnim magijama, ritualima i simbolima, kako bi se ta čovekova telesnost poboljšala. Time se ljudi iz opšte zajednice izdvajaju u grupe, u kojima ljudi sebe smatraju da više vrede od onih koji takve tretmane nisu prošli. U takvim grupama se obrazuju zajedničke karakteristike te telesnosti eterskog tela i ljudi se slično ponašaju, po ponašanju bivaju slični jedni drugima. Otuda dolazi takođe i uverenje da su grupni sudovi jedino ispravni i da treba da budu merodavni za društvo – parlamenti, porote i drugo.

            Na Istoku su ljudi više socijalizovani, osećaju se kao delić zajednice. Na Zapadu se više individuališu, ali se to ometa pomenutim grupisanjem u razne lože, nacionalizme, sektašenja i tome sl. U Sredini se pojavio geteanizam i antropozofski orijentisana duhovna nauka, koja upućuje čoveka na to da se individuališe, ali pri tom da bude i visoko svesno socijalno biće. To individualisanje se postiže svesnim jačanjem duše, pa se to tek onda utiskuje u etersko telo. To je razlika od starih tehnika ceremonijalnih magija, koje deluju ne na svest astralnog – duševnog – tela, već na podsvest koja je u eterskom telu. Te tehnike su bile dobre za vreme kad se razvijala duša osećaja (2907-747), a ne duša svesti kao danas. Pri tome bitnu ulogu igra i moral i saznavanje. To se postiže misaonim naporom, a pošto pri saznavanju svako prisvaja po neki deo sveopšte istine, ugrađuje ga u svoje ja na svoj poseban način, onda ne postoji nikakva mogućnost da zapadne u bilo kakvu grupnost ili – bolje rečeno – on se iz svake grupnosti postepeno izdvaja. Postaje sve slobodnija individualnost („i saznaćete istinu i istina će vas osloboditi“ Jn.8.32), a uz očuvanje svoga ja. Preko nauke o duhu čovek saznaje i svoj odnos prema Hristu i svojim bližnjima, a to ga onda i socijalizuje („A vi ste Hristovo telo i pojedinačno udovi“ I Kor.12.27). Otuda je proizišla i ideja o tročlanome društvenom uređenju, koje ima podudarnosti sa čovekovom duševnošću.

            Naravno da i na Zapadu i na Istoku postoje i suprotne od ovde opisanih struja. Ali ova zapadna tehnika zbog ne obraćanja pažnje na dušu omogućava, da čovek sa dobro prerađenim eterskim telom ipak ostane lažljiv ili gramziv, a da ne govorimo o gordosti začinjenoj elitizmom. A ova istočna odvraća čoveka od suočavanja sa stvarnošću, zadržava ga u smušenosti. Pravi put danas jeste, da se svesno deluje na svoje astralno telo, pa da onda ono preobrazi i etersko telo, da u njega utisne ono što se svesnim radom postiglo. Kao na daleki ideal, gleda se i svesno preobražavanje svoga fizičkog tela.

            V – 11.1.1919.: Iako je misterija na Golgoti fizički događaj, ona se istorijski ne može dokazati. Pošto je to i duhovni događaj, mora se duhovno shvatiti i onda tek pristupiti i njenoj spoljašnjoj stvarnosti. Kod nje je najvažnija misao o vaskrsenju – uprkos protestantskim teolozima, jer prema Pavlu: „A ako Hristos nije vaskrsnut, tada je prazna naša propoved, prazna je naša vera.“ (I Kor.15.14). to znači: Isus Hristos je prošao kroz smrt, nju je pobedio i ponovo se živo povezao sa zemljinim razvojem.

            Hristos je kao najnevinije biće ubijen:

            „To znači, najveći greh ljudi je bio potreban za to, što je najveći blagoslov ušao u zemaljski razvoj, što je zemaljski razvoj dobio svoj smisao. O tome bi se moglo upravo paradoksno reći: Da ljudi tada nisu na sebe natovarili onaj greh, onaj najveći greh, smisao Zemlje ne bi bio ispunjen.“                                                                                      (str.105)

            Kod te protivrečnosti ne pomaže logika. Taj događaj je u Rimskom carstvu najpre ostao neprimećen. Tada su kao dva religiozna pola stajali jevrejstvo i paganstvo. Paganstvo je bilo istovremeno i shvatanje prirode, pri čemu bogovi u sebi nisu mnogo razvijali moralne impulse. A jevrejstvo je otkrivalo moralne impulse u ljudima, ali nije imalo razumski odnos prema prirodi. Tragedija nemogućnosti usklađivanja prirodnih događaja sa delovanjem boga Jahvea prikazana je u Knjizi o Jovu. U njoj se ukazuje na duhovno carstvo, u kojem je i dobro i zlo, a koje je sasvim drukčije od carstva prirode.

            U vreme misterije na Golgoti došlo je čovečanstvo u ćorsokak. Shvatanje u starom smislu prirode sa jedne strane, shvatanje moralnog sveta s druge, dostiglo je svoj vrhunac i nije moglo dalje. Potrebna je bila smrt, da bi nastao nov život. I paganska i jevrejska kultura su se iscrple i Hristos u ovojima Isusa daje im nov impuls. Kultura čovečanstva zasnovana na starom nasleđu došla je do smrti. Smrt na Golgoti je spoljašnji simbol za to, umiruće telo Isusa, reprezentanta čovečanstva i iz vaskrsenja nada u novi impuls za čovečanstvo. To je objektivna činjenica i hriščanstvo nije učenje, već gledanje ovog zemaljskog razvoja.

            Hrišćanstvo nije valjano pustilo koren ni u jevrejstvu, ni u helenstvu, ni u rimljanstvu. Mise i ceremonije katoličke crkve uzete su iz paganskih misterija. Preko paganskih rituala širilo se hrišćanstvo u južnim, civilizovanim zemljama grčko-rimske epohe. Kod severnih varvara ono dobija primitivniji oblik, oni dugo ostaju arijci, Isusa Hrista više posmatraju kao idealnog čoveka, kao narodnog vođu i kralja, jer ne mogu da steknu komplikovane imaginativne slike ritula kao na jugu. Oni su u četvrtoj poatlantskoj eposi još zaostali, ali je u njima već klica za petu. Oni nemaju naučnih saznanja kao Grci niti političkih kao Rimljani. Njihov život predstava je bio takoreći slobodan, oni nisu mogli mnogo da misle. I dok su južnjaci Hrista primali kroz stare predstave iz predanja, severni varvari su bili potpuno otvoreni za primanje Hristovog impulsa. Kod njih Hristos ulazi u duše naroda.

            Dok su u četvrtoj eposi (747 pre do 1413 posle događaja na Golgoti) ljudi u grčko-rimskim zemljama napredovali u razvoju, severni varvari su jako zaostali. Oni su tek za petu epohu iz sopstvenog mesa i krvi izneli ono što je iz jelinstva izneto u Platonovo vreme. Platon ne gleda na apstraktne ideje o kojima se danas trabunja, na sâma duhovna bića on gleda. Severni varvari to dostižu tek u Geteovo vreme. Jedna kulturna epoha traje 2160 godina, a toliko vremena je otprilike proteklo od Platona (427-347) do Getea (1749-1832).

            Platon filozofiju uzdiže do religioznog posvećenja kad kaže: Bog jeste dobro. Tu on sluti da idejsko shvatanje prirode mora biti povezano sa poretkom sveta.  Time za jelinstvo dolazi iščekivanje hrišćanstva. A time sa Geteom u severnom svetu bi se ukazivalo iščekivanje obnove hrišćanstva. To se vidi iz njegove himne u prozi „Priroda“, koja počinje:

            „Priroda, ona nas okružuje i obavija. Neupozorene i nepozvane prima nas ona u kružni tok svoje igre i bavi se nama i dalje, dok ne budemo umorni i ne klonemo u njeno naručje... Sve je priroda. Mi njoj pripadamo; ona se sa nama bavi i dalje. I najneprirodnije jeste priroda. Najveće filistarstvo ima nečega od njenog genija. Ona je mene tu podesila, ona svoje delo neće mrzeti. Sve je njena zasluga, sve njena krivica.“                     (str.119)

            U „Prirodi“ se vidi Geteova naklonost ka Bogu. On je časni predstavnik pete epohe, koja je za njega iščekivanje. On ne može da ostane pri paganstvu, te naučno prilazi svojem grandioznom shvatanju prirode, što se izražava u njegovoj morfologiji i njegovoj nauci o bojama.

            „Kao što Platon sa svojom definicijom božanskoga kao dobroga za shvatanje četvrtog poatlantskog razdoblja ukazuje na misteriju na Golgoti, tako Gete sa svojim iskazima, koji odzvanjaju iz „Bajke o zelenoj zmiji i lepom ljiljanu“ ukazuje na jedno obnovljeno shvatanje misterije na Golgoti, a koje mora tu doći. To je odgovor na pitanje: Gde se nalazi Gete?“ (str.120)

            Geteanizam je istovremeno raspoloženje iščekivanja za novo shvatanje misterije na Golgoti. Njegova „Priroda“ je govorenje za moderno čovečanstvo, kao što se za staro čovečanstvo govorilo o Izidi.

*******

            Na osnovu ovde navedenih reči Pavlovih, pravoslavna crkva smatra da je Uskrs najveći hrišćanski praznik, ali i u njenim redovima stalno postoji tendencija da se više proslavlja Božić. To je posledica materijalističkog shvatanja sveta i nerazumevanje toga šta to znači Hristovo vaskrsenje i vaskrsenje uopšte – da je to rađanje u duhu. Da je to tako, vidi se i pažljivim čitanjem opisa tog događaja u evanđeljima.

            Rudolf Štajner ovde govori samo o misi katoličke crkve da je potekla iz paganskih misterija. To se međutim odnosi i na liturgiju pravoslavnih i drugih crkava, a protestantske i nemaju takvih rituala.

            Platon je živeo u vreme kad je helenstvo dostiglo svoj vrhunac i kad je centar kulture već prelazio u više prozaički Rim. Gete, kad je evropska kultura dostigla vrhunac i kad se već pojavljuju SAD (osnovane 1783) i centar kulture duše svesti sve više prelazi na zapadnu obalu Atlantskog okeana i dalje – sada već na obe obale Tihog okeana. Slično je bilo i sa egiptasko-haldejskom epohom, kad su najveća dostignuća bila prvih nekoliko vekova u Egiptu, pa je centar prešao u manje duhovnu Haldeju. U vremenu razvoja duše svesti to se nije moralo ponoviti, ali se ipak ponovilo. Ponovilo se zbog pospanosti Evropljana.:

            VI – 12.1.1919.:  Hristov impuls nije završen samo sa misterijom na Golgoti, već će trajati skroz sve do kraja sveta. U vreme tog događaja ljudi su izgubili staru vidovitost, telesa su postala nepodesna za to, te je bila neophodna pomoć iz vanzemaljskog regiona. Oni su imali mnogo prigušeniju svest nego danas. Samo one ličnosti koje su po svojoj karmi bile pozvane za to bile su posvećene u misterijama. To je tad bilo moguće zbog konstitucije čovekove, koja sad više ne postoji:

            „Misterijske ceremonije, misterijske radnje kroz različite stupnjeve sastojale su se u tome, što je čovek u misterijama postajao neko drugi. To se danas više ne može dobro predstaviti, pošto danas preko takvih radnji nije moguće – ja sam ih nedavno za egipatske misterije opisao. Čovekova priroda je stvaranjem izvesnih emocija, izvesnih unutrašnjih duševnih doživljaja, bivala zaista tako preobličena, da se u punoj svesti duhovno odvijalo.“                                                                                                          ( str.124-125)

            Za to su bile potrebne pripreme i to duhovno se nije odvijalo u tako haotičnom stanju kao danas u spavanju. Pošto više nije bilo moguće da se čovekova priroda takvim radnjama preobrazi, bilo je potrebno da čovek Isus prođe kroz smrt i sa Hristovim impulsom nju savlada. To je naravno za razum nepojmljivo, to vaskrsenje. No neophodno je napraviti taj pomak, da se to nerazumljivo ipak razume.

            „Hristos je najpre u događaju sa Golgote došao do čoveka Isusa iz Nazareta. Tu je najpre ukazano čovečanstvu – čovečanstvu Jevreja, čovečanstvu Grka, čovečanstvu Rimljana – na ono najvažnije što se u zemaljskom postojanju dogodilo. Ali zatim je Hristos došao još jedanput, sjedinio se sa ljudima, koji su bili nastanjeni na severu, na istoku Evrope, koji nisu imali takvo obrazovanje kao Jevreji, kao Grci, kao Rimljani. Tu se on nije s nekim pojedinačnim čovekom, tu se on sjedinio s dušama naroda ovih narodnosnih plemena.“                                                                                             (str.127)

            Ova narodnosna plemena su se postepeno razvijala i u petom stupnju su morala da nadoknade ono što su na četvrtom izvršili jevrejsko-grčko-latinski narodi. Sa geteanizmom je za petu poatlantsku epohu ponovo došlo ono, što je platonizam helenstva bio za četvrtu. No to još nije došlo do novog uobličenja shvatanja misterije na Golgoti, to je još u iščekivanju

            Iz evropske Sredine je izračena kultura u zapadnu, istočnu i južnu Evropu, a sada one žele da tu Sredinu unište. U tim perifernim evropskim oblastima uključujući i Ameriku nema nikakvog razumevanja za tu istorijsku činjenicu. Savet perifernih sila je odlučio da Srednju Evropu u njenom spoljašnjem postojanju uništi i to će se ispuniti u narednim decenijama. Ali izračavanje tog fermenta za čovečanski razvoj će se nastaviti. U Srednjoj Evropi će se morati shvatiti intencije tročlanstva socijalnog bića:

            „Upravo će Srednja Evropa biti pozvana na to, da shvati ovu tročlanost. A možda, kad ova Srednja Evropa ne bude imala nikakve države, kad ova Srednja Evropa bude prinuđena da živi tragično u haosu, tek tada će se početi da shvata, da se moraju nadvladati stara shvatanja, za koja se sad periferija Evrope bori, jer ova stara shvatanja neće moći ni periferija Evrope da održi. Stari pojam država će iščeznuti; načiniće mesta tročlanstvu. A i u ovaj spoljašnji život moraće se uvući ono što geteanizam jeste. Bilo da se tako nazove ili ne, to je sasvim svejedno. Bitno je to, da se u Geteovom shvatanju sveta nalazi nagoveštaj onoga, što jednostavno mora biti razjašnjeno i u pogledu na spoljašnje socijalno uobličenje čovečanstva.“                                                         (str.131)

            Za to je prvo potrebno da se shvati Gete. I on sam se osećao usamljenim, ni Nemci ga nisu razumeli. Više dela je on ostavio nezavršena, jer nije hteo da ih zaokružuje, kad bi mu snaga unutrašnjeg izvora usahnula. Pa čak i „Faust“ nije u punom zamahu završen. Gete u svojem vremenu nije bio u stanju da iz duhovnoga ono najvažnije iznese, te on od nas zahteva da s njim dalje radimo, mislimo, osećamo. Put ka njemu mora se naći preko antropozofski orijentisane nauke o duhu.

            Gete je kao dečak pošao od paganstva, kao odrastao nije primio tradicionalnu hrišćansku crkvenost, jer je u njegovom shvatanju bilo iščekivanje novog razumevanja misterija na Golgoti. Na njega su najveći uticaj imali Šekspir, Spinoza i botaničar Line (Karl von Lineé, 1707-1778). On je na nesvesni, ali donekle i svesni način na početku devedesetih godina 18. veka prošao pored čuvara praga. To se vidi iz „Prirode“ i iz „Bajke o zelenoj zmiji i lepom ljiljanu“, gde imamo prelaz iz paganstva ka hrišćanstvu – dato u moćnoj imaginaciji:

            ... gde Gete upravo daje, kako sve ono što čovek preko spoljašnje empirijske nauke može naći, može voditi samo do svetlosnih zavaravanja varljivih svetlosti (svetla lutalica), ali i kako ono, što čovek u svojem najunutrašnjijem mora razviti, vodi njega tome, da svoje duševne snage tako izgradi, da mu uzor može biti zmija koja se tu žrtvuje, koja svoje sopstveno biće predaje toku razvoja čovečanstva, da bi se mogao izgraditi most između dva carstva čulnoga i natčulnoga, između kojih se uzdiže hram, novi hram, pomoću koga se može imati osećaj o natčulnom carstvu.“                                      (str.139)

            Iako se tu ne pominje Hristos, to je snaga misli, nov put ka Hristu. On se ne može naći iz same intelektualnosti, već preoblikovanjem duševnih snaga za prelaz ka slikovitosti.

            U svim oblastima je 19. vek učinio da se geteanizam pokopa. To su učinili i naučnici koji su krajem osamdesetih osnovali Geteovo društvo u Vajmaru. Potrebna je duhovnonačuna obnova ljudskih duša.

            „Ma šta došlo preko ove Evrope, koja sad u izvesnom smislu želi da počini svoje samoubistvo: grob, koji pre svega u prvoj liniji bezmislenost (nemanje misli) kopa, taj grob će ipak biti i grob, iz kojeg nešto vaskrsava. Ja sam već ukazao na to: Sa srednjoevropskim dušama naroda povezao se Hristov duh; u krilu ovih duša naroda nastao je geteanizam. Doći će vaskrsenje, jedno vaskrsenje koje ne treba politički zamišljati, vaskrsenje koje će sasvim drukčije izgledati, ali će to biti vaskrsenje. Geteanizam ne živi, geteanizam za spoljašnju kulturu još počiva u grobu. Ali geteanizam mora da vaskrsne.“                                                                                            (str.141-142)

            Iz misterije na Golgoti proizilazi da se apstraktno i intelektualističko znanje sadašnje nauke preobrazi u ono, kojim se gleda u natčulne svetove i da dâ dublje znanje i za čoveka dostojno uobličenje socijalne strukture.

*******

            Geteanizam se ni danas još nikako ne probija, vladajuća nauka ga negira. Ako neko i pokušava da ga opravdava, to se zataškava. Jedan primer za to je Norvežanin ANRE BJERKE (rođen 1918 u Oslu). Ja sam s nemačkog preveo njegovu knjigu „Gete kontra Njutn“ (prema C 1961 Kosmos förlag Stockholm), u kojoj je na izvanredno ubedljiv način on ukazao da je Geteova, a ne Njutnova teorija o bojama tačna. No u školama se i dalje uči Njutnova pogrešna. Odgovornost za to svakako snose političari koji vladaju ministarstvima prosvete, pa bilo da su toga svesni ili ne. Naravno još više oni koji takve političare upotrebljavaju kao svoje oruđe, pošto su ih začarali u bezmislenost. I to je jedan od dokaza da treba uvesti tročlano društveno uređenje, sa slobodnim duhovnim životom, koji će onemogućavati da se školska deca organizovano kljukaju neistinama.

            Srednjoevropski narodi danas već skoro da i nemaju svojih država. Ono što se po spoljašnjoj formi još tako naziva, to su okupirane, vazalne teritorije. A to nemanje države je i po spoljašnjoj formi kod Srba ostvareno. Oni su nazvani raznim imenima i administrativno iscepkani na više delova, i preobraćeni u druge narodnosti, a i ono što se kod njih još naziva državama, to u suštini to nije. Kod njih se spolja reguliše kad će im goreti sijalice, koliko će im biti cene gotovih proizvoda da ne bi ugrozile plasman zapadne robe itd. Hoće li se bar kod njih nadvladati stara shvatanja?

            VII – 24.1.1919.: Šiler je „Pisma o estetskom vaspitavanju ljudi“ pisao podstaknut Francuskom revolucijom. Po njemu čovek sam treba da dođe do slobode, a ne socijalnim poretkom. Čovek stoji između dva nagona. Jedno je nagon koji dolazi iz čulne prirode, a drugo je razumska, logička, misaona nužnost. Na suprot Kantovom  kategoričkom imperativu, Šiler smatra da treba iz naklonosti, iz ljubavi činiti. Idealno stanje je u umetničkom stvaranju i umetničkom uživanju, gde se razumska nužnost i čulna nužnost prožimaju. Ljudi, kod kojih je to slučaj, obrazovaće dobar socijalni poredak.

            Gete je sa Šilerom mnogo o tom raspravljao. Gete nije imao tako moćnu unutrašnju pesničku strast i oštro, apstraktno mišljenje kao Šiler; on je imao potpuno ljudske, harmonične, produhovljene instinkte. Gete je priznavao veličinu tih njegovih „Pisama“, ali mu to nije izgledalo tako jednostavno da se od nužnosti dođe do slobode. Stoga je napisao „Bajku o zelenoj zmiji i lepom ljiljanu“, u kojoj je opisao ne tri, dvadesetak duševnih snaga – ne u pojmovima, već u višesmislenim, slikastim obličjima. Tako zlatni kralj predstavlja mudrost, srebrni privid, bronzani moć, a ljubav njih kruniše. Tu on ukazuje i na politička uobličenja.

            Od sredine 19.veka po celoj Zemlji kod ljudi u mišljenju više ne vlada duh. Kod Šilera i Getea i njihovih savremenika još je bilo odjeka stare atavističke duhovnosti. Pre sredine 19. veka verovalo se da će se u čoveku naći svet, a posle toga se svet samo gledao. To je neplodno, ako se u svemu što pripada svetu ne nalazi i čovek. Ono što ljudi instinktivno hoće, pa makar to i ne znali, to ispunjava nauka o duhu:

            „Gledati spoljašnji svet i u spoljašnjem svatu nalaziti čoveka.“ (str.157)

            Tako se tek može shvatiti i socijalni organizam. Čovek je tročlano biće. On se nekad i pokazivao na tročlani način. Tek u razdoblju duše svesti koncentriše se u njemu sve na jednu snagu, na jednu jedinu, pošto sad treba da se postavi na tu jednu tačku sopstvenog samstva. Danas svako ima osećanje da mu sve kao čoveku iz jednog jedinog potiče. Ali čovek sem sredine ima i nešto iznad i nešto ispod.

            „Ono što je u sredini, to je svagdašnje prosuđivanje, iz prosuđivanja delati. Ono što je iznad, jeste nadahnuće, ono što se preko religije ili nekog drugog duhovnog nadahnuća gleda kao na nešto više, natčulno. A ono što je ispod svagdašnjeg suda, jeste iskustvo, jeste zbir doživljaja: nadahnuće – svagdašnje prosuđivanje – iskustvo.“

                                                                                                                           (str.157-158)

            Danas čovek smatra da je nadahnuće staro praznoverje, a za iskustvo se ni u svesti ni u praksi ne pravi razlika između mladalačkog neznanja ničega i starijega znanja preko iskustva. Nadahnuće može doći u svim godinama, a njegov drugi pol, iskustvo skuplja se samo kroz vreme koje se proživljuje između rođenja i smrti. Između njih je svagdanji sud.

            Danas donose kritičke sudove i najmlađi ljudi, koji ništa nisu videli u svetu; oni kritički prosuđuju i debele knjige koje su stari ljudi napisali. Čovek ne napreduje tako, već onda kad se na starosti uzdiže da preko iskustva postane sposobniji za prosuđivanje.

            Nadahnuću odgovara čovek glave odnosno čulno-nervni, svagdanjem sudu čovek grudi, a iskustvu čovek ekstremiteta. Može se reći i čovek čulno-nervnog života, čovek ritmičkog života i čovek izmene materije. Na to se danas ne obraća pažnja, pa ne ni na odgovarajući kosmički korelat. Za to se mora od čulnog uzdići do natčulnoga.

            U životnim namirnicama nalazi se i duhovna strana koja u čoveku deluje kad spava. U njima su duhovi najviše hijerarhije: serafimi, heruvimi i troni. U njima je nešto što uobličuje svet. Iza onoga što gledaju čula, nalaze se bića treće hijerarhije: anđeli, arhanđeli i arhaji. Druga hijerarhija – kirioteti, dinamisi i eksusije – su tu između, u disanju i uopšte u ritmičkom sistemu.

            U današnje vreme se taj tročlani čovek skuplja u jedinstvenost, a pandan tome se pravi državna zakonitost. Mi imamo trojstvo, koje treba da se sastavi iz tri člana. Prvo, prirodne podloge života, sve privredno, ekonomija. Drugo, zakonsko regulisanje – koje odgovara sredini čovekovoj, ritmu. Treće, duhovni život. Postoji težnja to trostruko da se sjedini i sve natovari na državu. Čovek opstaje jedino kad su kod njega sistemi glave, grudi i donjega dela razdvojeni i u toj razdvojenosti zajedno delaju. Slično je i sa socijalnim organizmom.

            Zakonsko regulisanje odgovara ritmičkom, disajnom sistemu koji reguliše rad između trbuha i glave i to je apsolutno bezlični element, pred kojim su svi ljudi jednaki. No ako bismo imali samo disanje bez ishrane i bez čulnih osećaja, mi ne bismo bili ljudi. Tako:

            „Mi moramo imati neku državu koja zakonski upravlja sa bezličnim zakonima. Ali ako u ovu državu ne bi uticalo ono polulično ekonomije gde čovek u tome učestvuje, te ono sasvim lično, naime za spoljašnji život države sasvim lični duhovni život – onda bi državni život bio isto tako nemoguć, kao kad bi čovek želeo da živi samo kao čovek disanja. Isto tako kao što želudac kod današnjeg čoveka ne može da radi ono što rade srce i pluća, a glava ne može da obavlja svoju delatnost ako postane i srce i pluća, isto tako – ako treba da nastane neka zdrava socijalna struktura – isto tako nije moguće da se na državu natovare oba ova druga sistema: Ekonomski sistem, kod kojeg čovek mora da tu bude prisutan, čija preduzetništva se ne mogu odvojiti od čoveka, te duhovni život, koji za državu mora tako dolaziti kao za čoveka, kao što ono što on jede dolazi u čoveka spolja iz prirode. To mora postati novo učenje, koje kao fundamentalno mora važiti: da socijalna struktura jeste tročlana. Vi se kao čovek ne možete postaviti u svetu i da ništa ne jedete, već to jelo morate primati spolja. Vi državu ne možete postaviti u svet i njoj ne prinositi njenu hranu – to je ovde obrnuto, stoga sam i ja obrnuto opisao – iz duhovnog proizvođenja ljudi. Duhovno stvaranje ljudi jeste za državu isto to, što je spoljašnja fizička hrana za pojedinačnog individualnog čoveka. I vi ne možete uspostaviti državu, a da joj s druge strane ne date izvesne prirodne podloge u privredi. Jer privreda je za državu tačno isto to, što je kod pojedinačnog, individualnog čoveka onaj element, koji se sa druge strane privodi procesu disanja, što se čoveku privodi preko čulnog opažanja.

Čulno opažanje:                    Treće hijerarhija        }          Druga hijerarhija

Hranljiva materija:                Prva hijerarhija          }          Disanje

Nadahnuće                            Čovek glave          –               Čulno nervni život:

                                                                                             1. Prirodna podloga, privreda,

                                                                                                 ekonomija.

                                                                                              Polulično, bratstvo

Svagdašnji sud                      Čovek grudi          –                Ritam:

                                                                                              2. Zakonsko regulisanje,

                                                                                              Bezlično, jednakost

Iskustvo                                 Ekstremiteti          –                Čovek izmene materija:

                                                                                              3. Duhovni život,

                                                                                              Ličnost, sloboda

„Vi iz toga vidite, da se istinsko poznavanje čoveka i istinsko poznavanje socijalne strukture međusobno uslovljavaju, da se do jednoga ne može doći bez drugog. Kao što čovek jeste čovek glave, čovek grudi, čovek izmene materija, dakle čovek čula i nerava, ritmički čovek i čovek izmene materija, tako ni država nije neki ceo organizam, već socijalna struktura jeste: država i privreda i duhovni život.“                     (str.162-163)

To se mora uvideti, a socijalistički mislioci greše kad eliminišu nadahnuće i iskustvo – ono polulično u kojem mora da vlada bratstvo i ono lično u kojem mora da vlada sloboda, a u bezličnom elementu zakona jednakost. U državu se ne može uneti bratstvo, bez kojeg se ne može biti u privredi. Današnje socijalističko državno regulisanje proizvodnih sredstava ne može biti zdravo. Sloboda, jednakost i bratstvo kojima se ispravno teži ne mogu postojati bez tročlanosti, onda kad je država omnipotentna. Danas ljudi ne uviđaju vezu između materijalizma i apstraktnog mišljenja sa socijalnim pitanjem.

            Jaka osnova za nastanak materijalizma je što se država postepeno od 16.veka dočepala jeste slobodnih korporacija i školskih institucija. Čovek se u novije vreme ponaša kao da je samo čovek disanja:

„Ali u oblasti stvarnosti ne dovodi to samo do pogrešnih teorija, nego i do pogrešnih institucija i pogrešnih ustrojstava. Svaka škola, koja stoji neposredno samo pod vlašću države, jeste jedno nemoguće ustrojstvo. To se ne mora sagledavati ako je čovek baš kratkovid, ali uprkos tome je to nemoguće ustrojstvo, koje malo po malo vodi ka nesreći. Svaki poduhvat, koji ide izvan onog čisto regulišućeg, koji hoće da bude proizvodan jeste nesreća, ako se njime bavi država. To je ono o čemu se radi.“

                                                                                                               (str.165-166)

Sada se u ono što treba samo zakonski da reguliše ulivaju sve mogući poduhvati privrede i duhovnog života. Radikalne partije hoće samo crkvu da odvoje od države, da bi tako crkve odumrle. Ali neće da škole odvoje, čime bi duhovni život bio produktivniji.

***********

            Za nadahnuće ima bezbroj primera da bez obzira na godine ono može da se pojavi, neko vreme traje, a onda i da nestane. Mnogi ljudi su u mladim godinama bili nadahnuti da dadu nešto vrlo veliko, a onda su posle nekog vremena postali sasvim sterilni. Neki su opet nadahnuća dobijali tek u starijim godinama. Iz nadahnuća – kojim se obično mladi ljudi diče – može se neki put pogoditi prava stvar, ali to ne mora da bude uvek. Postoji narodna izreka „Ne boji se buva mladića, već babe“, jer mladić kad prstima uvati buvu hoće da vidi šta je – te mu ona pritom pobegne, a baba kad je uhvati – ona joj odmah trljanjem polomi nožice pa je stuca. Stoga se i iskustvo ne sme zanemarivati. A prosuđivanje je između ova dva: za ispravno prosuđivanje je potrebno i nadahnuće i iskustvo.

            U pomenutoj težnji da se sve natovari na državu odnosno na političko-pravnu oblast, vrše se s jedne strane sve moguće nacionalizacije privrednih preduzeća i u raznim vidovima organizuju sistemi oporezivanja u korist društva, a s druge strane sva moguća programiranja školskih programa i čitavog duhovnog života, kako bi se preko njega država jačala.

            Iako je za to bilo nagoveštaja i ranije, poslednjih dvadeset ili trideset godina sve više uzima maha težnja – najglasnije iz SAD – da privreda treba da gospodari i političko-pravnom i duhovnom oblašću. Simptomi za to su privatizacije i u kapitalističkim – eventualno „socijalnim“ državama – a takođe i u sad već bivšim, u međuvremenu postalim bivšim komunističkim državama; uz to spada i smanjivanje poreza i drugih državnih taksa i dažbina, nametanje naddržavnih zakona o prometu kapitala i investicijama, ukidanje državnog subvencionisanja  izvesnih privrednih grana uključujući međunarodne ugovore protiv dampinga, organizovanje čitavih kontinenta u privredne saveze u kojima se ukidaju carine i drugo. Simptomi na duhovnom polju su propovedi o „kraju istorije“, „sukobima civilizacija“, „donatorstva“ kulturnim ustanovama, plaćanja školarina i privatizacija škola – ne u smislu njihovog oslobađanja, već radi vandržavnog i naddržavnog usmeravanja i programiranja dece, zatim kupovine naučnih rezultata i usmeravanja naučnih istraživanja u korist privrednih efekata, kupoprodaja umetnosti, pretvaranje verskih zajednica u privredna preduzeća i drugo. Sve se to nameće ne sa razumom, već sa instinktivnim nadahnućima. Iz toga dolazi i već ranije pominjana „kontrolisana sloboda u ekonomiji“. Instinktivno se oseća da u privredi treba da bude nešto polulično, pa se onda bezlično regulisanje sabira sa ličnom slobodom i pravi aritmetička sredina. Da je razum pri tome isključen, pokazuje sam taj izraz. Postoji dakle težnja, da se omnipotentna država zameni omnipotentnom privredom. Naravno da i to može da dovodi samo do nesreće, kao što bi dovela do nesreće i omnipotentna duhovna oblast, koja je sad i u jednom i u drugom sistemu impotentna.

            Za tu omnipotentnu, svemoćnu privredu navešćemo jedan simptomatičan primer iz SAD. Preko televizije se daje serija njihovih filmova iz sudske prakse, a koji su snimani na osnovu istinitih događaja. U filmu koji je prikazan 26.9.2002. u Beogradu, dati su dokazi o upotrebi dece kao robova (uključujući i okove!) za šivenje konfekcije i to usred Njujorka! Pred omnipotentnom privredom – jer je u pitanju zarada – tu padaju državni zakonski regulativi, a i moralna shvatanja, o kojima duhovna oblast propoveda, pa ih čak i celom ostalom svetu nameće sa teorijama o ljudskim pravima, koje ostaju puka apstrakcija. Ovo je stvarnost „kontrolisane slobode u ekonomiji“! Ako privreda nije zasnovana na bratstvu, već na gramzivosti koja traži da se slobodno iživljuje, nikakva kontrola tu ne pomaže niti postoje kontrolori, koji bi bili istovremeno i savesni i živi – našta se i u ovom i u tome sličnim filmovima ukazuje. I najbolje za borbu obučen i naoružan policajac može biti ubijen prepadom s leđa, a da ne govorimo o njegovoj deci! To naravno ne važi samo za SAD, ali kod njih bar neko imao hrabrosti da to javno kaže.

            Narodi koji govore engleski imaju poseban zadatak i prednost za razvoj duše svesti, a samim tim i najveću odgovornost za ono što čine ili ne čine za dobrobit čitavog čovečanstva. Da li će oni njihovi pripadnici, koji su primili Hrista i idu ispravnim putem razvoja, biti u stanju da obuzdaju one zavedene i spasu čovečanstvo od propasti u koju ga te mračne sile vuku? (vidi ON – II pod 4).

            VIII – 25.1.1919.: Sa svojim fizičkim telom pripada čovek prostoru, sa eterskim sferi vremena, a sa astralnim telom je čovek vanprostoran i vanvremenski. Sa ja je čovek iznad prostora i vremena, pa čak i iznad bezvremenosti i bezprostornosti. Svest o ja nastaje tek u grčko-latinsko doba. Tri viša člana – duh sam, duh života i čovek-duh – dolaze tek u šestom i sedmom kulturnom razdoblju.

            Gete je pokušao da oživi stara znanja o vezi čoveka sa vasionom, da čovek nije zatvoren u granice svoje kože, da je to samo slika njegovog osobitog bića. Odblesak te veze nalazi se još u Šilerovim „Pismima o estetskom vaspitanju“ i u Geteovoj „Bajci o zelenoj zmiji i lepom ljiljanu“, u kojoj on prikazuje čoveka postavljenog u ljudskoj zajednici, a i sam tok socijalnog razvoja. To su imaginacije o kraljevima mudrosti, privida i moći i onoga koji sva tri haotički objedinjuje i raspada se. Ista tema je i u drami „Dveri posvećenja“ (10). Važno je imati svest o kosmičkom značenju čoveka. Moramo naj, najsvakodnevnije shvatati duhovno da bi se shvatio spoljašnji socijalni život.

            Čovek je tročlano biće: nervno-čulni, ritmički i izmene materije. Socijalna struktura takođe: duhovna, čisto regulišuća državna i privredno-ekonomska. Čovek stoji u tom socijalnom životu, samo nekako obrnuto. Tu se ne može ići sa analogijama i u apstraktnim pojmovima objašnjavati, već duhovno istraživati. Tako se nalazi da se pojedinačni čovek razvija od detinjstva do starosti, a čovečanstvo od starosti ka detinjstvu. Izmena materija je kod čoveka izraz onog najvećeg i kad se gleda duhovno, on odgovara intuiciji, ritmičko inspiraciji a nervno-čulno imaginaciji.

            Hrana koju čovek jede izaziva u njemu podsticaj da razvija unutrašnju snagu. Glava je upravo prazna, te time iz vasione možemo primati ono što je u čoveku produktivno. Ta produkcija se iz glave samo izmamljuje. Glava je u mnogom pogledu najmanje važan deo, ona je poslednji ostatak iz prethodne inkarnacije. Bez ritmičke delatnosti ona ne bi mogla da misli; ona samo reflektuje misli. No time jeste ona produktivna. Čovek tu produkciju razvija time, što sem ritma ima izmenu materija, koja je pokretač.

            U socijalnom organizmu je obrnuto:

            „Ono što je kod čoveka unutrašnje, što čovek unutrašnje u sebi nosi, što ima preko svoje šuplje glave, čemu je potreban pokretač od spolja pomoću izmene materija, to je za socijalni život takva osnova kao za nas životne namernice. Ono što je za nas to što jedemo, to je za socijalni organizam ono što ljudi stvaraju iz svojeg nervnog i čulnog života. Dakle država ili bolje rečeno socijalni organizam jeste organsko biće, koje – ako smem da upotrebim taj izraz – jede ono što ljudi izmišljaju, što ljudi pronalaze, što iz ljudske duhovnosti dolazi.“

            „Ako iz ljudske duhovnosti oduzmemo onu pravu osnovnu snagu, onu pravu osnovnu osobenost, naime slobodu, individualnu slobodu, to je onda tačno tako kao kad biste želeli da čovek odraste a da mu se ne dâ da jede. Slobodni, individualni ljudi, koji se postavljaju u socijalnu strukturu prisile i svoju duhovnost čine sterilnom, puštaju takođe da i socijalna struktura odumre, kao što mora odumreti čovek kome ne dajete hranu. Ono što glave stvaraju u svetu, to su životne namirnice za socijalni organizam.“   (str.174-175)

            Čovekovom ritmičkom sistemu odgovara u socijalnom organizmu državno regulisanje i zakonitost. A u državi je produktivno ono što ima osnovu u prirodi, privredni život, koji je na neki način i glava države:

            „Kao što je čovek produktivan preko svojih nerava i čula, tako je socijalni organizam produktivan preko svojih prirodnih podloga. I kao što čovek iz prirode prima svoju izmenu materija, tako socijalno organizam svoju hranu prima iz ljudske glave.          

                                                                                                                                  (str.175)

            Socijalni organizam je kao čovek postavljen naglavačke, glava mu je dole, a noge gore.

/U ovakvim zagradama su data razjašnjenja izdavača./

                                           /Čovek, od gore ka dole/             /Socijalni organizam,

                                                                                               od dole ka gore/

Imaginacija       ↓                Čulno-nervna sfera         ↑          Hrana za socijalni organizam

                          ↓                (produktivno)                 ↑          / = ljudske glave/

                          ↓                                                       ↑

Inspiracija         ↓                Ritmička sfera                ↑           Državna zakonitost

                          ↓                                                       ↑

Intuicija             ↓                Izmena materija             ↑           Podloge prirodne

                                            (pokretač)                       ↑           (privredni život)

            Od polovine 19. veka ljudi su naklonjeni materijalizmu i izgubili su duh. Izgubili su ono što bi trebalo da bude produkcija preko njihove prazne glave i prepuštaju se slučajnim pronalascima i otkrićima preko eksperimentisanja. I nacionalni ekonomi se na njih oslanjaju i zato baš ništa ne znaju o odnosu čoveka prema socijalnoj strukturi.

*********

Matematički izrazi za fizičko i prostorno su pozitivni brojevi, za etersko i vremensko su negativni, za astralno i vanprostorno i vanvremensko si imaginarni (pozitivni i negativni), a za ja i iznad bezprostornosti i bezvremenosti su nadimaginarni brojevi (vidi MP pod 2).

            O razvoju čovečanstva u pravcu detinjstva govorio je Rudolf Štajner na drugim mestima. Prirodne snage su nekada uticale na čoveka i razvijale ga bez njegovog učestvovanja sve do starosti. To vreme se sve više skraćuje i danas je to otprilike do dvadeset sedme godine. To znači da ako čovek posle tih godina na sebi sam ništa ne radi, on ostaje i u starosti samo sa iskustvima i sposobnostima čoveka od dvadeset sedam godina.

            Čitava današnja tehnika je zasnovana na eksperimentisanju. Bez obzira na teorijske naučne pretpostavke i proračune koji se na osnovu njih vrše, za tehničku primenu se prvo to sve mora eksperimentima proveriti i ispitati i izmeriti, pa tek onda na osnovu toga izvršiti odgovarajuće korekture, te to primeniti u praksi, uneti u stvarnost. Pri tome se neki put – na primer u mašinstvu – mora upotrebiti materijal koji je i po nekoliko puta jači od izračunatog. To je primer kako se od apstraktnosti proračuna prelazi na stvarnost prakse – istina samo u materijalnome, a otud i ta veličina tehničkih dostignuća.

            Isto tako kao što se u tehnici prilikom ispitivanja čvrstoće nekog materijala ovaj mora razoriti, isti takav slučaj je i u socijalnom životu, s tim što se iz takvog socijalnog eksperimenta i razaranja ne mogu izvući egzaktni rezultati – da ne uzimamo u obzir bolove koji se njima nanose. To je zato, što se u tehnici radi sa mrtvim materijalom, koji dugo zadržava iste kvalitete, a u socijalnom sa živim ljudima, koji su  – sem njihove slobode – u svakoj generaciji drukčiji i to se tu ne može uzeti u obzir, a potpuno poništava eksperimentne postavke. Ako bi čak neki socijalni eksperiment i pokazao dobre rezultate za vreme od pre dvadeset ili trideset godina i u određenoj sredini, to ne može važiti za sadašnje vreme i na drugom mestu. Pogotovo što i neko drugi, a ne samo suvereni eksperimentator tu može nešto svoje da ubaci. Ko ima iole pameti, on to lako može da uvidi. Međutim, takvi eksperimenti se ipak vrše i onda primenjuju neke apstraktne korekcije i eksperimentator je zadovoljan. Otud dolaze ove socijalne nesreće i haos, pri kojima su eksperimentatori ushićeni, jer se tu iživljava njihova želja za gospodarenjem, a sem toga su ostvarili neke svetle ideje svojih velikih prethodnika, na kojima je trebalo raditi sto, dvesta ili više godina. Da ne bismo ostali samo u apstraktnosti, pomenućemo samo ono što je pre otprilike sto dvadeset godina proklamovano preko Ante Starčevića da trećinu Srba u Hrvatskoj treba pobiti, trećinu proterati i trećinu pokatoličiti, a što je sada i ostvareno. To naravno nije jedino.

            Da bi se suprotstavio daljim socijalnim razaranjima Rudolf Štajner iz duhovnih sagledavanja ovih problema daje praktično – ne apstraktno, kakvo je bilo još u Frnacuskoj revoluciji – uputstvo kako da se organizuje društvo. Odmah posle ovog ciklusa predavanja nastaje takozvano vreme tročlanstva, koje je trajalo skoro dve godine. Ubrzo posle ovih predavanja objavljena je knjiga „Bitne tačke socijalnih pitanja“ (11), a zatim slede stotine javnih predavanja Rudolfa Štajnera na tu temu. Oko 150 ih je objavljeno u 12 knjiga, ali sem njih on to pitanje dotiče i nadovezujući se na druge teme – i pre i posle ovih godina. To je bilo vreme velikih trzavica i lutanja u Nemačkoj i Rudolf Štajner i njegovi sledbenici su se tad jako založili za tu ideju, ne bi li Evropa bila spašena od daljeg uništenja. Međutim, u tome nisu uspeli.

            Poslednje 83 godine su pokazale i pokazuju da je to jedino društveno uređenje kojim se čovečanstvu može dati impuls za obnovu kulture i napredak. U protivnome će možda iz još većih razaranja nastati nešto novo.

            IX – 26.1.1919.: Obično se misli da se od događaja uči time što se oni prosuđuju i takvi sudovi se posmatraju kao iskustvo. No potrebno je ne da se daju procenjivanja događaja, nego da se od samih događaja uči, da se pusti da sami događaji sude.

            Na izvesnim vodećim mestima preduzetničke klase smatra se da treba razviti moralni osećaj, da bi se rešilo socijalno pitanje. Međutim, ljudi iz radničke klase smatraju da buržoaziju ne treba ni slušati šta kaže, nego je učiniti neškodljivom; takođe isključuju mogućnost da se mišljenjem nešto postiže. Ta misao, da misao ništa ne vredi potiče od Karla Marksa (1818-1883., napisao „Komunistički manifest“ 1848.). U svetskoj istoriji je samo jedan jedini naučni impuls postao svetsko-istorijski impuls. To je jedino učinio Lazal (Ferdinand Lasalle, 1825-1864., napisao „Nauka i radnici“ 1863.), da bi preko marksizma obnovio proleterski pokret. Ta misao, da misao ništa ne vredi, ona je kao misao najviše delovala poslednjih šezdeset ili sedamdeset godina. Delovanje neke misli ne zavisi od njene sadržine, već nečeg sasvim drugog. U ovu misaonu protivrečnost treba se dobro udubiti da bi se razumela sadašnjost.

            Sadržine teorije i programa nemaju nikakvog značenja. Delotvornost misli se zasniva na njenom odnosu prema raspoloženju ljudi koji je primaju. Da je Marks svoj manifest i „Kapital“ napisao pedeset godina ranije, on bi ostao bez dejstva, a ovako je postao internacionalni impuls, koji se iživljava u ruskom boljševizmu, pa dalje u celom srednjoevropskom haosu, koji će biti i još veći, pa će i cela Zemlja biti zahvaćena.

            „Tako nešto će vam skrenuti pažnju na to, da se mnogo više radi o tom govorenju neke stvari pedeset godina ranije ili kasnije, nego o sadržini. Sadržina ima značenja kao sadržina samo u izvesnom vremenu. Stoga nije to ni neka moja omiljena sklonost, kada ja na primer za antropozofsku nauku kažem: Sada ona mora da bude govorena, sada ona mora da ulazi u srca ljudi, jer sada je trenutak kad ljudi treba da je prime. – Ovde se radi o nečem drugom. Kod marksizma je to bilo nešto što se samo od sebe zapalilo; kod nauke o duhu je to nešto što ljudi preko slobode moraju da prime.“                          (str.183-184)

            Obično se govori da devet desetina naroda jeste neobrazovano, nesamostalno, zavisno, da mu je potrebno vođstvo, ali to nema stvarne vrednosti, što se vidi iz sledećeg. U Rimskom carstvu gde je nastalo hrišćanstvo postojala je već najveća mudrost, a najjači njegov impuls primili su severni varvari, a to traje sve do danas, kad dolazi neki drugi odnos. Visokom postala razvijena, apstraktnom postala duhovnost ne može da primi istorijski impuls na tako snažan način kao prividno zaostali ljudi, koji su s mudrošću instinktivne ljudske prirode.

            „U iznosu od devet desetina takozvanog neobrazovanog, zavisnog čovečanstva koje ima potrebu da bude vođeno – kako bi se moglo reći –  latentno je skrivena inteligencija, koja je strahovito mnogo prijemčiva za taj snažni duhovni impuls, koji treba da se danas primi, koji je strahovito mnogo jači nego onaj, koji se može naći kod takozvane inteligencije sa dekadentnom inteligencijom. Ono što danas nosioca tog duhovnog impulsa odvaja od prijemčive široke mase, to nije sama ta široka masa, to nisu duše široke mase čovečanstva, već su to vođe, to je vođstvo. A ovo vođstvo, takođe i socijalističkih proletera, ono je sâmo sasvim natopljeno, prožeto dekadentnim razumom buržoazije. To je ono što je pre svega potrebno: prosto, čisto priznavanje da za istinski impuls duhovnog razvoja treba naći put ka takozvanim neobrazovanim, zavisnim, kojima treba vođstvo, nesamostalnim ljudima, samo ako se ima uvid u pravo delovanje ove inteligencije.“                                                                                                    (str.187-188)

            Nijedna klasa nije bila više fantastička od građanstva sa svojom današnjom praksom. To što danas želi da bude životna praksa, to je zakonski nametnuto. Široke mase njihove vođe ne vode nego zavode. Danas se vrši seoba naroda odozdo nagore, a ne kao ona istorijski takonazvana sa istoka na zapad i jug. Tom proleterskom elementu mora odozdo da dođe nešto duhovno, duhovno-naučno shvatanje socijalnih odnosa sveta. Za širenje hrišćanstva potrebno je shvatanje novih otkrivenja o Hristu i misteriji na Golgoti. Tome se suprotstavljaju oni koji žele da se drže starih pojmova pod vođstvom takozvane inteligencije i neplodne nauke. Socijalni organizam se ne može shvatiti bez znanja o tročlanosti.

            „Jer vidite, u pogledu socijalnog organizma najveći broj ljudi danas uopšte još ne mogu da misle, pošto im nedostaju vodeće niti ovog mišljenja. Ja sam već jednom pomenuo: ljudi u ovoj oblasti polaze od čudne, groteskne ideje, da je neka pojedinačna država ili pojedinačna narodna oblast neki organizam za sebe. Oni upravo žele da zasnuju narodne organizme. To je po sebi besmislica. Ja sam jednom izložio: Ako se želi nešto da uporedi u pogledu zajedničkog života ljudi na Zemlji, onda se sme samo cela Zemlja posmatrati kao jedan organizam; neka pojedinačna državna ili narodnosna oblast može biti samo jedan član u tom organizmu. Ako se želi da upotrebi pojam organizam, to onda mora biti zatvoren organizam. Onaj ko želi da nacionalnu ekonomiju, učenje o narodnoj privredi, socijalizam osnuje u oblasti jedne jedine zemlje, taj liči na čoveka, koji bi recimo hteo da anatomiju celog čoveka zasnuje iz samo ruke ili noge ili želuca. O tome se u mnogo većoj meri radi, nego što to ljudi danas sebi predstavljaju.“                (str.190)

            Kao što su Platon i Aristotel prihvatili da je za privredu neophodan srazmerno veliki broj robova, tako se danas smatra da je ljudska radna snaga roba kao bilo šta drugo.

            „Sad, pokušajmo da delujemo tako, da se ovde izloženo tročlanstvo postepeno realizuje. Ono se može samo polako realizovati. Ne radi se ovde na naglom prevratu, nego na davanje smernica, na nalaženju mera u pojedinačnome u smislu ove smernice.“ 

                                                                                                                                  (str.192)

            U ovom bolesnom socijalnom organizmu treba postepeno razvijati ta tri člana. Tek onda će i ljudski rad prestati da bude roba – ne nikakvim zakonima.

            Vrednost robe se ne određuje samo prema njenim kvalitetima, mestu i vremenu gde se nalazi, nego i prema ljudskim potrebama i veštačkim i prirodnim interesovanjima. Te potrebe ne treba da nastaju preko samo jednog socijalnog procesa, preko privrednog, već preko etičkog ili drugog kulturnog procesa. U nezdravim vremenima se potrebe iz privrede stvaraju i tome se raduju ljudi koji nezdravo misle. Na to utiču reklame i to je bolest socijalnog organizma.

            Pitanje naseljenosti ne sme biti neko socijalno pitanje. Da li je poželjno da se povećava ili na izvesnom nivou održava broj ljudi, to ne sme zavisiti od procena narodne privrede, već etičkih, spiritualnih procenjivanja.

            „Pri raspravljanju ovog pitanja mora se sasvim posebno razmišljati o tome, da – ako se veštački pomoću narodne privrede radi na značajnom povećanju stanovništva – da se tada duše, koje možda žele da tek posle četiri ili pet decenija budu utelovljene, da se prinuđavaju, da one već sada siđu, da bi u utoliko gorem stanju na ovaj način sišle. Tako da pod izvesnim okolnostima povećavanje stanovništva znači prinudu, koju vi vršite na te duše, koje tada u telesnu inkarnaciju moraju ući pod utoliko gorim stanjem. Time onda u datim prilikama nadolazi nivo moralne baruštine. Pitanje povećavanja stanovništva ili stabilnosti ili čak smanjenja stanovništva, ono nikad ne sme biti pitanje narodne ekonomije, nego pitanje etičkog, moralnog, ukratko onog duhovnoga, pa čak i spiritualnog shvatanja života i sveta.“                                                              (str.199-200)

            Za to je neophodno duhovno-naučno fundiranje sveg socijalnog mišljenja.

***********

            Učenje od samih događaja, to je upućivanje na Geteovu fenomenološku metodu. Treba posmatrati ono što je simptomatično, iako možda izgleda da je skoro beznačajno. Iz takvih možda beznačajnih simptomatičih fenomena onda čovek može da sastavi sliku – da ih ređa kao kockice. Tako se dolazi do objektivne stvarnosti, bez predrasuda. A ako se uči prema našim unapred donetim sudovima, onda se dolazi do subjektivne apstraktnosti, pošto smo te događaje već subjektivno svaki ponaosob posebno apstrahovali iz njegove potpunosti, nismo ih potpuno obuhvatili već samo delimično – samim tim našim procenjivanjem.

            Nauka o duhu se može primati samo preko slobode, to znači u punoj svesti – za razliku od marksizma i drugih učenja, koja deluju na podsvest. Zbog tog se ona i ne propoveda, ali uvek stoji otvorena na raspolaganju svima onima koji traže istinu. Nju odvajaju od širokih masa oni, koji žele da vladaju onim delom „čovečanstva koje ima potrebe da bude vođeno“, te im godi da taj deo bude što veći. Oni su zato prigrabili monopol nad svim sredstvima informisanja i pretvorili ih u sredstva za javno dezinformisanje, jer „i znaćete istinu, i istina će vas osloboditi“, osloboditi i od jarma narodnih vođa i usrećitelja. Stoga se kod takvih krugova može kao vrlo simptomatično zapaziti panični strah pred naukom o duhu i uopšte pred istinom. Tu je po sredi i onaj podsvesni prolazak pored čuvara praga takođe i tih ljudi, koji se borbom protiv duha brane od svog suočavanja sa svojim pravim likom. Oni bi i za sebe i za druge učinili veliku stvar, kad bi prikupili snage i hrabrosti i napravili bar jedna svestan korak u probijanju granica čulnoga sveta. Tada bi uvideli da narodne mase treba da  oslobode od svojeg vođstva, te bi sami vrlo mnogo napredovali na putu svoje slobode – ne bi bili robovi svojih robova, tj. ceo svoj život posvećivali tome kako da njima vladaju, da se ponašanju svojih robova prilagođavaju, a ne iz samih sebe da deluju. Takođe da stalno budu na oprezi da se o nauci o duhu ne saznaje ili bar da tu antroposofiju izopačuju koliko ikako mogu, pri čemu su oni ne iz slobode, nego iz ropske prinude naterani da je uče da bi je mogli izopačavati; ona njima diktira stavove, koji oni moraju da uče, da bi ih mogli izokretati. Time su oni sami sebi na vrat stavili ropski jaram, koji je daleko teži jer su ga oni sami voljno stavili, daleko teži od onog jarma koji oni stavljaju drugima koji njega nevoljno trpe, te nastoje da ga se oslobode. Slobodan može biti samo onaj čovek, koji tuđu slobodu ničim ne ograničava.

            Tročlano društveno uređenje se može samo postepeno razvijati i svakako se ne može izvršiti bez makar prećutne saglasnosti i Istoka i Zapada – kao što je napred objašnjeno u vezi sa eventualnim stvaranjem neke tampon zone kod nas ili oko nas. Nijedan kraj Zemlje ne može biti izolovan od ostalog sveta, ali svi mogu shvatiti da bi deo sveta zasnovan na tročlanom društvenom uređenju bio vrlo značajan organ, iz kojeg bi izlazile lekovite snage za izlečenje organizma celog čovečanstva.

            Nezdravo stvaranje potreba iz privrede vidi se iz principa koji je zahvatio razvijenije zemlje „proizvodnja radi proizvodnje“, da bi se na taj način rešavali socijalni problemi – zaposlenost i drugo. Tu spada proizvodnja aparata koji će kraće trajati nego što mogu da bi se brže bacili, luksuzna ambalaža pa čak i za lekove da bi se bolje prodavali, žvakaće gume, oružje i drugo. To povlači za sobom i nerazumno uništavanje i zagađivanje prirode i sve gori i neprijatniji život ljudi.

            Rudolf Štajner je više puta govorio kako čovekova duša iz duhovnog sveta sarađuje na pripremi svojeg budućeg fizičkog tela i to stotinama godina kroz niz generacija i da ona sama bira i spaja svoje roditelje. U ovom predavanju on ukazuje na to, da ljudi na Zemlji mogu uticati na to da se tu nešto poremeti. Izgleda da ta mogućnost ozbiljnije nastaje tek od 19. veka i to posebno do vremena kad je počela vladavina arhanđela Mihaila. Naravno da nije on taj koji to podstiče, već duh koji se protiv njega bori da se dočepa čovekove inteligencije – Ahriman. Mihailo upućuje na svesno sagledavanje i prihvatanje moralnog poretka sveta, a Ahriman taj poredak izopačuje odnosno remeti.

            Delovanje ljudi više se uočava na ograničavanju rađanja nego na povećanju – bar u novije vreme. Nekada se preko mnogoženstva nastojalo da se pojedine narodnosne ili verske grupe veštački povećavaju, što je danas uglavnom prestalo. U „Opijumskom ratu“ je sem privrednih interesa bila i težnja da se kineska tela preko opijuma onesposobljavaju za rađanje, da bi se duše koje su imale potrebe za kineskima telima rađale u Evropi, da bi se Evropljani u izvesnom smislu pokinezili. U Kini i Indiji poslednjih decenija državne vlasti vrlo snažno deluju na ograničenje rađanja, zato što se na njihovim teritorijama ne proizvodi dovoljno hrane. Kod nas je to pod titoizmom iz političkih razloga učinjeno liberalizovanjem i propagiranjem abortusa (oko 600.000 godišnje), administrativnim ometanjem izgradnje stanova i drugim.

            Administrativno podstrekivanje rađanja davanjem nekih novčanih pomoći i drugih privilegija, koje je sprovedeno u mnogim državama, nije bilo naročito efikasno. Snažnije je na tome rađeno u nacističkoj Nemačkoj, ali i to je u velikoj meri potpomognuto i iz duhovne, ne samo privredne oblasti. Da li je to Rudolf Štajner predvideo i da li je imao u vidu u neke druge slučajeve koji nisu dovoljno poznati? Da li su neke takve duše u Nemačkoj još kao deca izginule od bombardovanja, te nisu mogle dovoljno da iskoriste tu inkarnaciju, a sem toga boravile u nepodesno vreme?

            Ovde treba pomenuti i to, da se u godinama i Prvog i Drugog svetskog rata milioni duša u oblastima gde su vođeni nisu mogli da inkarniraju, jer su muževi i žene na veštački način  bili više godina razdvojeni, razdvojeni zbog okolnosti koje su ljudi svojim zakonima i drugim akcijama izazvali – ratovi su mogli biti izbegnuti. Te duše su se onda možda utelovljavale u sasvim neodgovarajućim telima na drugim kontinentima, a možda su i čekale, pa su se tek posle više godina inkarnirale i to u vreme koje im nije odgovaralo, a možda i u tela koja nisu bila najpodesnija. Posle rata se zapazilo znatno povećanje nataliteta u tim oblastima. Da li su iste te duše čekale da se ipak u tim narodima inkarniraju? Sada u nepovoljnije vreme i u telima, koja su posle Drugog svetskog rata posebno kvarena raznim vakcinama, veštačkim đubrivima, pesticidima, olovom iz vazdušnih gasova automobila, galofaksima i drugim – spisak je dugačak, a umeđuvremenu je proširen, proširen posebno i patnjama životinja koje služe za ishranu, a kojima ih ljudi izlažu radi boljeg privrednog efekta. Za dejstvo tih patnji na čoveka znali su stari Jevreji, kad su uveli ritualno klanje stoke. Te, u inkarniranju zaostale, zadocnele duše morale su sad da prime i sasvim monstruozno vaspitanje i obrazovanje, koje su pobednici nametali i u svojim i pobeđenim zemljama – kod nas preko titoizma.

            Tim sistematskim kvarenjem ljudskih telesa može se objasniti eventualno i to, što su mnogi ljudi, koji su po svojoj karmi i pod impulsima primljenim u duhovnom svetu pre svoga rođenja, što su mnogi takvi ljudi došli u kontakt i do izvesne mere primili antropozofiju, ali nisu mogli da se srode sa njenom suštinom, pa su je ili napustili ili izopačili i upotrebili samo za lično iživljavanje, a ne za pomaganje svetu i svojim bližnjima; uneli su u nju materijalistički način mišljenja i stavove, kojih se nisu mogli osloboditi, jer im je teško da se oslobode mišljenja mozgom, da počnu da misle duhom.

            Sve ovo treba bliže ispitati. U svakom slučaju u vreme razvoja duše svesti ljudi i na takve stvari mogu uticati – ne samo na skraćivanje života ljudi ubijanjem, nego i na usmeravanju mnogih duša na to gde će se i kad inkarnirati – bar u izvesnoj meri i uopšteno.

            Sa ovog aspekta treba proučiti i ono što poslednje dve ili tri, pa i više decenija sve više uzima maha. Ali ovde ćemo prvo navesti Novalisove reči:

            „332. Magija. Fizički mag zna da prirodu oživotvori, te da sa njom postupa svojevoljno, kao sa svojim telom.“                                                                            (2/531)

            Mada se ovo može odnositi i na teleplastiku i telekinezu – za koje sam se i ja lično uverio da se mogu ostvariti, a svojevremeno je pisalo u „Politici“ da je jedan Rus u Sibiru uspeo da mrtvaca sa odra digne na noge ne dodirujući ga – mi ćemo se ovde osvrnuti na nešto, što možda baš i nije to, ali ipak ima neke sličnosti, a u vezi je sa ovom temom. U to bi donekle moglo spadati i nastojanje nekih lekara ne samo na proizvodnji „lekova“ za sprečavanje začeća, nego i razna lečenja sterilnosti, veštačka oplođavanja i kloniranja. Tu bi spadalo i presađivanje vitalnih organa. Pri tome se nedovoljno prati, a i kad se prati rezultati se uglavnom ne objavljuju o tome, kakve su posledice takvih zahvata. Ono što je moralo da se objavi, to je rađanje koje desetine hiljada nakazne dece u Nemačkoj kao posledica uzimanja takvih sredstava – i ja sam čak negde sedamdesetih godina prošlog veka video odraslog mladića, kome su šake izrasle direktno iz ramena – bez nadlaktice i podlaktice. Te fizičke deformacije su morale biti priznate. A one duševne koje su skrivenije? I da li je praćen život takvih ljudi i dalje? Da li se prati život blizanaca – neki put i početvoro i petoro – koji su se rodili posle takvih lekarskih tretmana žena koje nisu mogle da začnu? Jesu li te duše prinudno pre vremena utelovljene? Postoji li statistika koliko se u nekoj zemlji rađalo mongoloida i drugih vrsta defektne dece u godinama pre i posle masovne upotrebe takvih sredstava, koja utiču na rađanje ili nerađanje – o drugim ovde nećemo govoriti? Nauka – ako je nauka – morala bi da proučava i da statistički obradi i takve slučajeve i to ne samo dece, nego da život takvih ljudi proučava i kad odrastu. Rudolf Štajner objašnjava da ta takozvana deca zaostala u razvoju jesu ustvari duše, koje su se spuštale u telo i osetile strah od onog što će doživeti, pa se njihovo ja trglo i nije dovoljno zahvatilo to telo i ne može njime da vlada. A šta, ako se trglo jer ga na silu vuku u utelovljenje u vremenu i mestu koje toj duši ne odgovara? Na magijski način?

            To je primer da se nauka na sme izdvajati od etike. A tim magima, kad prođu kroz dveri smrti, nikakvo olakšanje neće biti što su to žene parama i drugim sredstvima dobrovoljno pristale da im posluže za njihove eksperimente. Nauka bez etike vodi samo u propast.

            X – 31.1.1919.: Socijalnim problemima se danas pristupa teoretski, a to onda u praksi postaje tragično. O njima se razmišlja na način nauke o prirodi, koji je za nju dobar, ali za socijalne odnose nepodesan. Veliki deo civilizovanog sveta stoji zato pred socijalnim haosom. To se polako priprema još od 16 ili 17 veka. Tad su se privredni poretci raspršili i do sredine 19. veka zavladao je privredni haos, odnosno anarhija. Tada se opet pokušalo da izađe iz te anarhije, ali nedovoljnim sredstvima.

            Sa razvojem duše svesti čovek teži da izobličuje svoje lične, individualne elemente i za to mu više ne pogoduju stare zadruge i esnafi. Od 15. ili 16. veka počinje monopolisanje raznih privrednih grana. Oko polovine 19. veka baš pod uticajem privrednog individualizma nastaje antimonopolski pokret, a to zatim dovodi do kapitalističkog načina proizvodnje. Tad se razvija i tehnika, koja potpuno preobličuje privredu. Pored kapitalizma nastaje  proleterska klasa, sa kojom se u zapadnim zemljama još nedovoljno računa.

            U Srednjoj Evropi do u Rusiju u privredna tela ubacuju se državne strukture, koje su ostaci srednjovekovnih shvatanja. U ovoj katastrofi iz poslednjih godina pokazalo se da moderni privredni život ne može da se ujedini sa starim državnim pojmovima:

            „Tu se stoji pred posebnom perspektivom. U zapadnim državama je zasada zadržan pokret, koji mora doći preko celog modernog čovečanstva. On se može zaustaviti samo dotle, dok su stari građansko-demokratski impulsi koji ne računaju sa modernim privrednim životom toliko jaki, da mogu da suzbijaju proleterski pokret. U trenutku kad ovaj proleterski život u zapadnim državama ne bude mogao više da biva suzbijan, kratkovido čovečanstvo ovih zapadnih država će već takođe uvideti, da ono danas igra hazardnu igru sa životom. To ti ljudi apsolutno nikad ne žele da dopuste da im se u pravo vreme kaže. Međutim, za države Srednje i Istočne Evrope varnica je već pala u bure baruta.“                                                                                                                     (str.207)

            Ljudi to ne uviđaju, jer su razvijali mišljenje, koje ne odgovara životu koji se razvio u spoljašnjem svetu.

            Kao što moderna nauka o prirodi neće ništa da zna o tročlanosti čoveka, tako i moderno socijalno mišljenje o tročlanosti socijalnog tela, jer je ono pod uticajem mišljenja te nauke. Potreba je regeneracija tog mišljenja, koje za izvesne oblasti ima velikih zasluga, ali ne odgovara socijalnom životu.

            Danas se još uvek traže formule za socijalizovanje. Međutim, ako se zajednica raščlani na ona tri dela, onda će se socijalizovati samo od sebe – ono što hoće da se socijalizuje.

            U privredi se vrše ogromne promene. U jednoj američkoj fabrici se u 1910. godini počelo da proizvodi dva puta više železničkih šina nego u 1900. U Nemačkoj su mašine poslednjih decenija izvršile rad veći nego sve njeno stanovništvo. To za sobom povlači i druge promene. Dobro bi bilo da ljudi Srednje i Istočne Evrope o podržavljenju proizvodnih sredstava prestanu da govore.

            „Zasad ljudi o ovim stvarima govore još prema starim navikama mišljenja i ne razmišljaju da države zbilja više ne postoje, da su otpale, da na njihovo mesto mora nešto sasvim novo da se stvori, nešto što još nije tu.“                                                       (str.218)

            Konfuzni pojmovi, koji su poslednjih decenija izbili na površinu, nisu za praktične situacije.

            „Na jedno sam ja ovde stalno ukazivao. Mogu proleteri danas da kažu šta hoće; šta danas neki čovek kaže, to je uopšte većinom sasvim svejedno, pošto to što kaže postoji u njegovoj gornjoj svesti, dok ono što on gura, ono zbog čega mu je stalo da radi, to je sadržano u njegovoj podsvesti. Ljudi se danas skoro nikako ne upoznaju preko onog što oni govore. Preko onoga što u njihovoj podsvesti provejava, preko puta i načina kako ljudi govore, upoznaju se oni mnogo više nego preko sadržine onoga šta govore.  Jer sadržina onoga šta oni govore većinom je samo presađena sadržina odumirućeg ili već odumrlog vremena. Ono što se nalazi u podduševnom ljudi, to je ono što je novo.“  

                                                                                                                           (str.218-219)

            Proleteri govore u pojmovima koje su dobili iz marksizma i sličnih izvora. U istini su pod impulsima da ljudska radna snaga ne sme da bude roba. To bi trebalo da traže, a ne nacionalizovanje proizvodnih sredstava. Groteskno je što se traži da države koje su iščezle budu preduzimači na mesto privatnika.

********

            Nauka o prirodi dala je na mnogim poljima izvanredne rezultate, bez obzira što su njena objašnjenja za te pronalaske često vrlo pogrešna, a i neki put su i zaključci pravljeni na osnovu nedovoljnog sagledavanja i omaški prilikom vršenja eksperimenta. Metodologija koju je ona razradila jeste ono što je najznačajnije, bez obzira što se te metodologije mnogi naučnici nedovoljno i nedosledno pridržavaju, te tako dolazi često do velikih promašaja. Tu treba naglasiti da nauka spada u duhovnu oblast, koju je porobila država, a dobrim delom i privreda – uglavnom posredstvom države. Veliki deo njenih promašaja je upravo zbog tih uticaja, jer se preko „nepogrešivosti“ nauke i njenih institucija ostvaruje politička moć i privredna korist. Sama „nepogrešivost“ je svakako nenaučna, ona ne dolazi iz duhovne oblasti gde dolazi do izražaja samo ličnost, a ličnost niko ozbiljan neće smatrati da je nepogrešiva. „Nepogrešivost nauke“ je lansirana iz političko-pravne oblasti koja je bezlična, a „nepogrešivost naučnih institucija“ iz privrede koja je polulčina. Po ovom ključu se može zaključivati „odakle vetar duva“. Đordano Bruno je spaljen, jer je iz političkih razloga trebalo sprečiti ljude da misle, da naučno misle, a ne da veruju ono što im se kaže. A naučne institucije potvrđuju da je genska tehnologija za proizvodnju mesa neškodljiva, da bi se imala veća privredna korist.

            Kad bi naučnici bili oslobođeni od ta dva pritiska, naša današnja nauka bi sasvim drukčije izgledala. Probile bi se „granice saznavanja prirode“, pa bi se istraživala i nedokučiva Kantova „stvar po sebi“. Sam pojam „granica“ je politički a ne naučni, a „stvar po sebi“ je takođe pravna odrednica. Svakako da tu ima i izvesnih kočenja lične prirode, ali nauka o prirodi – kad se oslobodi ropskog jarma države i privrede – svakako da će tu granicu svojim egzaktnim metodama i probiti, kao što je učinio Gete, Novalis, Rudolf Štajner i drugi.

            Rudolf Štajner je doživeo tek početak katastrofe, na koju ukazuje. Bure baruta Srednje i Istočne Evrope je u međuvremenu eksplodiralo. Najveća sramota u istoriji čovečanstva – koncentracioni logori, gde se preventivno zatvaraju i muče milioni i milioni potencijalnih protivnika – raširili su se od zapadne do istočne obale Tihog okeana, idući prema zapadu. To je samo jedan od plodova društvenog uređenja za koje se zalažu razne i javne i tajne i polujavne i polutajne organizacije koje vladaju svetom. Treba li time da se diče, jer su to njihovi plodovi? Ili da odstupe i oslobode čovečanstvo od sebe i svojih ubuđalih ideja i dadu mesta nečem novom što dolazi iz duhovne nauke, ali se sa zdravim razumom vrlo lako može shvatiti? Tačan sud ćemo o tome svi mi imati kad prođemo kroz dveri smrti, ali blago onom ko to za života uvidi i uradi. Jer, „posle smrti nema pokajanja“,

            Rudolf Štajner je navodio samo početak onog tehničkog razvoja, koji je u međuvremenu udesetostručen – ili i više. Kad se jednom mašinskom kopačicom za minut iskopa više zemlje nego što jedan radnik rukama može da iskopa za ceo dan, onda ne mogu valjati stara društvena uređenja. Države su danas u velikoj meri zbrisane i zavisne od privrednih zahteva i naređenja. Podržavljena privreda u komunističkim državama bila je neefikasna, jer se ta neefikasnost preko države lako organizovala i sprovodila – naravno po nalogu zapadnih efikasnih privreda, koje su ih pljačkale, pa su zato i samo zato bile efikasne – ne zbog svoje pameti, već na tuđem znoju i krvi. U to je naravno upletena i kupovina ljudskog rada, a po mogućstvu i savesti – kako u svojoj kući tako i u tuđim. Naravno da je tu ukinut i svaki pojam o bratstvu, koje je neophodno za privatno preduzetništvo, ako čovek hoće da bude pošten, te je na njegovo mesto stavljena „kontrolisana sloboda“. Sada se u toj svemoćnoj privredi radije propoveda konkurencija, tj. da je čovek čoveku vuk. Tu dolazi do izražaja i ono „kako ljudi govore“ – da li urlaju kao vuci. Čovek treba da se izvežba da neki put ne sluša i ne prati sadržinu onoga što neko govori, nego samo intonaciju. Tako će steći određene duševne sposobnosti za viša saznanja, a i za prepoznavanje čoveka koji govori.

            XI – 1.2.1919.: Socijalisti misle da je socijalistički poredak u privredi nužan nastavak onoga što se razvijalo poslednjih vekova. Sam tehnički proces povećavanja industrijskih postrojenja vodi ka prikupljanju sve većeg broja radnika i pojedinačni preduzimači to više ne mogu da vode već zajednica, država ili komuna. Ova misao deluje s ogromnom sugestivnom snagom na proletarijat. To su misaone forme koje su dobre samo za nauku o prirodi, a primenjuju se ovde i na privredu. To su ta shvatanja o uzroku i posledici, po kojima se i zdrav i bolestan organizam može na isti način objasniti. To je loše kad se primeni na socijalne procese.

            Nekad je zanatlija proizvodio i prodavao svoju robu i to je zavisilo od njegove lične umešnosti, revnosti i časti da roba bude što bolja itd. To se menja od 15., 16. i 17. veka, kad nastaje kapitalistički način proizvodnje. Tu se sad ne radi o životnom položaju zanatlije, već o povećavanju kapitala. Privredni proces se odvaja od ličnosti. Sada više i ne postoji neka radost pri proizvođenju, najviše još da je ima u umetnosti. Čovekova proizvodnja je odeljena od samog čoveka.

            Socijalistički ideali su: Proizvodni pogoni treba da budu svojina zajednice, proizvodnja da se reguliše prema potrebama, odnosi plata i rada da se regulišu demokratski i svaki višak vrednosti odnosno profit da se prenese na zajednicu. U te četiri tačke veruju milioni i milioni ljudi, a to je nemoguće. Buržoazija je propustila da shvati ta goruća socijalna pitanja. Neophodno je socijalni organizam shvatiti kao pojedinačni čovekov.

            Sadašnja pospanost čovečanstva je ogromna. Često se govori da je nauka o duhu nepotrebna, da je dovoljna vera, a ona je jednostavnija. Taj stav je kriv za današnje katastrofalne događaje, jer se ne istražuje istina. Čovek danas ne treba samo da veruje u Boga ili bogove, nego da ih pusti da oni u njemu deluju, da dopusti da se snage duhovnoga sveta ulivaju u ono što on sam radi u svakodnevnome životu.

            „Što mi činimo od jutra do večeri, to mora tako da se događa, da je božansko-duhovna snaga u našem činu. To će u našem činu biti samo, ako je to pre svega u našem mišljenju. Boga delatno, ne samo sa sadržajem vere u sebe primiti, to je to što je zadatak modernog čovečanstva. Ne samo o Bogu misliti, nego misliti tako, a da u našim mislima Bog živi, o tome se radi. Ako se čovek preda takvom idealu, onda će već razviti potrebno interesovanje za sve ono, zašta nažalost u poslednjim decenijama najveći deo modernog čovečanstva nije razvio interesovanje.“                                                                   (str.228)

            Mora se izvršiti preokret u čitavom svetu misli. Pošto su takozvani intelektualci propustili da rade u tom pravcu, bude se sad najpustošniji instinkti čovečanstva gotovo po celom civilizovanom svetu, bar preko velikog dela. Ako oni dostignu neku kulminaciju, trebaće mnogo vremena da se sami izjedu. Samo se do izvesnog trenutka mogu obuzdavati instinkti. Životinja u čovečanstvu izbija na površinu, kad se propusti da podstakne ono što je plemenitije. Čovek je odvojen od svog proizvoda, a kapital ne teži radnom učinku nego profitu.

            „S jedne strane otcepljenje čovečje ličnosti iz privrednog procesa, s druge strane isušivanje ove ličnosti koja se oslobodila iz privrednog procesa upravo za ta najintimnija svojstva duševno-duhovnog bića čovekovog. Obe ove stvari spadaju zajedno. Obe ove stvari su izazvale ono užasno nicanje modernih velikih gradova, u kojima je kapitalizam postavio svoja naročita sedišta, gde na jednoj strani deluje kapital, na drugoj strani vlada nepostojanje interesovanja za najintimnija pitanja čovečjeg najunutrašnjijeg bića.“  

                                                                                                                                 (strr.229)

            Čitavo moderno čovečanstvo je – ako ne direktno – indirektno, radi svoje egzistencije zavisno od kapitalističkog privrednog poretka. Kapitalizam je svoje pipke pružio svuda, naročito u duhovni život. Ljudima nije stalo do istine, već do opravdavanja onoga što čine. Kapitalizam može sebe opravdavati samo u najspoljašnjijem materijalnom procesu, a uz isključivanje duhovno-duševnih činjenica. Neko može da veruje ili ne veruje u ono što pop propoveda, ali mora da živi u onom što se kapitalistički zbiva. Ekstremni kapitalizam je izazvao apstraktan moralno-duhovni život, koji želi da se odvoji od stvarnosti. To je isto zlo, ako čovek smatra da treba samo da se brine o svojoj duši, a ne o nekim ahrimanskim kreditima, novcu, svojini i drugom. Ali čovek je u životu povezan i sa onim impulsima iz spoljašnjeg privrednog života.

            „A za to moderno katastrofalno krivi su isto tako – kao što su na jednoj strani materijalistički kapitalisti – isto tako su krivi i oni, koji na drugoj strani žele da budu samo pobožni, samo duhovno-naučni, da u svom smislu apstraktno ograničavaju nauku o duhu i da se ne upuštaju u prožimanje svakodnevne stvarnosti oštrim mišljenjem. To je ono što me je stalno i opet pobuđivalo, da vam govorim o tome, da vi ipak zbilja ovaj antropozofski duhovni pokret ne treba da uzimate kao neku okolnost da čujete samo propovedi nedeljom popodne, koja prija čoveku u duši, pošto one govore o tome da je život večni i tako dalje, nego da vi ovaj antropozofski pokret primite kao put da se zbilja smisleno poduhvati modernih zadataka postojanja, koji ka nama tako gorući prodiru. A jedna od prvih nužnosti jeste ova: da se razume gde se mora početi, te da ništa ne pomaže sve to, ako ljudi ne dobiju pristup nepristrasnom mišljenju.“                           (str.231-232)

            Obično se kaže da svako ima neko svoje mišljenje i ubeđenje. No uz uzimanje u obzir i toga da se neka stvar može fotografisati s jedne ili s druge strane, svi ljudi o jednoj te istoj stvari u svojoj najdubljoj unutrašnjosti imaju isto mišljenje. Međutim, ljudi uprkos toga govore različito, zato što se u to uvlači njihovo emocionalno, njihova egoistička predrasuda i tu stvar im iskvari, karikira. Istinski su ljudi različiti samo u pogledu emocija, ne u pogledu pojmova i ideja. Ako se došlo do nekog stvarnog pojma, ne može se o tome imati neko svoje subjektivno mišljenje. Greške dolaze iz emocija. Čovek je često ubeđen u neku stvar samo zato što je lenj, da taj pojam istinski uočava. Mora se skrenuti pažnja na tu unutrašnju moralnu stranu čovekove prirode.

            Današnje vreme je puno nadmenosti i emocija čak i u objektivnoj nauci i nije naklonjeno da traži pristup sudu, koji se nalazi u stvarnim idejama i pojmovima. Ono što mora da se zasnuje u privrednom organizmu nalazi se u imaginacijama, koje kod većine iz nesvesnoga provejavaju u slutnjama. Ali te slutnje su bolje od onih današnjih iz učenih pojmova. Ono što je u duhovnom životu, to počiva na inspiracijama. A ono što je izdvojeno od čoveka, gde ljudi moraju biti jednaki pred zakonom, to počiva na intuicijama. Inspiracija, intuicija, imaginacija moraju zajedno delovati za uobličenje životnih odnosa i jedino se iz metoda nauke o duhu mogu rešiti socijalna pitanja.

************

            Kad se naučna shvatanja o uzroku i posledici primenjuju na spoljašnju prirodu, ona su dobra, a ako se primenjuju na čoveka i njegov duševni život, onda su pogrešna, jer ne uzimaju u obzir čovekovu slobodu.

            Nastanak kapitalizma povezan je i sa otkrićem Amerike, iz koje su Evropljani izvlačili ogromne količine zlata i srebra, koji su bili platežno sredstvo. Pojedinci su ga tom prilikom strahovito nagomilali i pomoću njega uticali i na politiku vladara. Sada više novac nije vezan za zlato, a kapitalistička privreda se sve više pretvara u kreditnu privredu. Po nekim američkim podacima, ako se odobri deset milijardi dolara kredita, taj iznos se devet puta obrne i umnoži sa kreditima datim iz ovog početnog kredita.

            Pospanost u čovečanstvu je možda najveća tamo, gde su ljudi dobro nahranjeni i uživaju, mašine ili neko drugi za njih rade, što je u velikoj meri potpomognuto  automatizacijom i kompjuterskim programiranjem. Čovek se po rukama najviše razlikuje od životinje; ako ih ne upotrebljava, na površinu izbija životinja.

            Kapitalizam forsira stvaranje velikih gradova time što ugrožava ljude koji žive na selu i tako za sebe stvara poslušni proletarijat. Zemljoradnik je pod normalnim uslovima mnogo slobodniji, jer najveći deo svojih potreba podmiruje sam. Tako je i kod nas pod titoizmom prvi zadatak bio da se uništi zemljoradnik – prinudni otkup stoke koja je držana u vagonima dok nije pocrkala od žeđi, otkup žita koje nije ni moglo da rodi itd. Tako je od zemljoradničke zemlje nastala proleterska i ljudi postali zavisniji od kapitala, koji je bio „u društvenom vlasništvu“, tj. u rukama jednog jedinog čoveka i to bezimenog. To je bilo pod Lenjonovom direktivom, da za pobedu komunizma na Balkanu treba da bude uništen srpski seljak. On je inače bio svršio crnomagijsku školu u Cirihu i za njegove akcije u Rusiji zajednički su se pobrinule vlade obeju zaraćenih strana. Nemačka ga je u plombiranom vagonu uz obilan „džeparac“ u zlatu transportovala, a u Petrogradu je iz britanskog poslanstva dobio velike količine oružja – što mi je rekao jedan Rus, koji je tu preko puta stanovao i svojim očima gledao. Naravno,  da je za rušenje pravoslavne Rusije i Rim bio zainteresovan – ne direktno tek oko 1814., mada je ranije Suvorov papu vratio na presto – da bi se tamo stvorio verski vakuum, a 1945. i kod Srba.

            Posle 83 godine i kod najvećeg broja ljudi koji su kod nas došli u dodir sa antropozofijom vlada taj stav, da ne treba iz znanja ove nauke nešto raditi za društvo, već samo za sebe. Dosta njih se čak i otvoreno izjašnjava i radi protiv tročlanstva, protiv tročlanog društvenog uređenja, neki put iz objašnjenja da je to preuranjeno, a neki put da je zastarelo. Svako naravno ima neki svoj posebni razlog za to.

            XII – 2.2.1919.: U shvatanjima i apstrakcijama proletarijata učestvuju duhovni impulsi. Najupadljivije je nepoverenje u moralnost i da kod vladajuće klase bilo kakvi moralni ili drugi duhovni impulsi mogu da doprinesu rešavanju socijalnih problema. Potrebna je klasna borba za ekonomske interse. I intelektualne vođe iz kapitalizma, iz građanstva takođe ne veruju u moralne impulse. Poverenje vlada samo u pogledu znanja spoljašnje prirode, koje je oslobodjeno od morala i duha. Ne postoji veza između misli o prirodi i misli o moralnom poretku sveta.

            S druge strane, spisi koji govore sladunjavo i patetički o etičkim ipmulsima i idealima ništa ne govore o gorućim socijalnim pitanjima. Etičko mišljenje se povuklo od onoga što deluje neposredno, svakodnevno u društvu. Bez ikakve moralne impulsivnosti govori se o dobronamernosti, ljubavi, plemenitosti, pravu... S jedne strane retorika koja ne može da zahvati čoveka, s druge strane ekonomski poredak zasnovan na kauzalnosti.

            „To bi bilo upravo danas bitno, ako bi se išlo pravim putem do etike, religije i duhovnosti ka svakodnevnim ekonomskim, narodnopriverdnim socijalnim pitanjima. Ovaj put znati, to se ne sme propustiti, ako ne treba da u čovečanstvo dođe još već nesreća, nego što je već došla u poslednje vreme.“                                                 (str.238)

            Proleterske partije su od buržoazije preuzele stav, da ono što se tiče duševnog života treba odvojiti od svakodnevnog života. Time je izgubljeno preko potrebno sagledavanje života. Treba stvoriti most od etike, religije i duhovnosti ka neposredno realnom životu u vidu socijalnih, ekonomskih zahteva i uopšte socijalne zagonetke koja je pred čovečanstvom.

            Najvažnije je sagledati duhovne prilike. Te duhovne stvari , a posebno školstvo moraju se osloboditi od političke zajednice, inače se ništa neće uraditi. Za to nema mnogo vremena, jer uskoro može biti prekasno. Divlji besovi instinkata prilaze unutrašnjem suštastvu ljudi. Ako propovedate ljudima, koji su u sadašnjem socijalnom haosu već razvili besne instinkte, oni će vas ismejati. Kao što je razvoj u kapitalzmu poslednjih vekova doveo duhovno u potpunu nejasnoću, tako antropozofski orijentisana nauka o duhu hoće da ove stvari razjasni.

            Nauka o duhu želi da iznese: Prvo, ne samo verovanje u nešto duhovno-božansko nego gledanje, pa makar ono bilo samo posredovano pojmovima koje može shvatiti zdrav čovekov razum. Tu se ne govori o nečem panteističkom i neodređenom nego o sasvim određenim duhovnim bićima, prema hijerarhijama i to tako konkretno kao kad se gleda mineralno, biljno i životnjisko carstvo u fizičkom svetu. Danas ljudi idu samo na verovanje bez gledanja. Nauka o duhu daje gledanje duhovnog sveta. – Drugo je što ona obraća pažnju i ocenjuje čoveka kako je on postavljen u čitavom kosmosu, još od njegovog nastanka i kako se razvijao. To nedostaje, ako se gleda samo na ono spoljašnje čulno. Nauka o duhu ostaje u stvarnosti, pošto je najspoljašnjija čulnost samo pričina. Materijalističko gledanje nema tog korektiva, te mora biti neistinito. – Treće je što u kosmosu postoje stvari i procesi izvan čoveka, a nauka o duhu to povezuje sa čovekom. U spoljašnjem fizičkom svetu su mineralno, biljno i životinjsko carstvo ispod čoveka. Ali ono što je više, zavisno je od nižeg u svojem postojanju. Zato sa strahopoštovanjem treba da se pokoni nižem.

            Nauka o duhu zahvata i u duhovni život, ali i u ono materijalno u sadašnjosti: prvo, duhovnim gledanjem; drugo, procenjivanjem ljudi; treće, ispravnim određivanjem vrednosti svih stvari sveta prema čoveku. Sve dok se ne ispune ta tri preduslova – postavljanje čoveka prema svetu, prema drugim ljudima i prema duhovnosti – nemoguće je da zavladaju ispravni impulsi u životu zajednice.

***********

            Neverovanje u moral danas je još veće nego pre 83 godine i s razlogom: moral je strahovito pao, a sem toga ljudi su čak i izgubili mnoge pojmove o tome šta je moralno, a šta ne. Onih deset zapovesti, koje je Mojsije doneo sa brega na Sinaju, skoro potpuno su ukinute ili bar potpuno relativizovane. Dobro je pročitati ih i o svakoj ponaosob razmisliti, te ih uporediti sa stvarnostima u životu. Možemo li naći koga, ko se njih svih bar koliko-toliko pridržava? A ipak su one – makar drukčije formulisane – osnov, koji se nalazi bar u podsvesti apsolutno svih ljudi na Zemlji. Kod Pavla je to osvešćeno: „jer hteti – toga ima u meni, ali činiti dobro – toga nema“. To treba svi ljudi da osveste, pa će se onda s većim uspehom boriti protiv tog drugog zakona „u svojim udovima“. A dotle:

            „Mi pak jaki dužni smo da snosimo slabosti slabih, a ne da se ponašamo kako se nama dopada.“ (Rim.15.1)

            Ali ako iz jakog – koji uglavnom i vlada – izlaze sablazni, koje one slabe stavlja u položaj da greše, pružaju im više iskušenja, pa im čak u podsvest raznim propagandama ulivaju antimoral? I to se onda tumači nepodesnim sastavom i rasporedom gena, pa se onda takvi ljudi eventualno i „likvidiraju“? (Izraz ubijaju uglavnom je izbačen iz upotrebe, jer se odnosi na ličnost, a ovaj na nešto bezlično.). Čitav sistem društvenog uređenja gde vlada nebratska privreda, pravna nejednakost među ljudima i nesloboda u duhovnom razvoju, to je sablazan, koja je skoro potpuno ukinula tih deset zapovesti. To se mora osvestiti i napraviti most od etike ka realnom životu u društvu. Bez tog mosta divlji besvoi instinkata se sve više i više razbuktavaju. To se samim propovedima ne može sprečiti, već promenom društvenog uređenja koje te antimoralne impulse na svakom koraku podstrekava – o čemu su ovde samo neki primeri navedeni. Sablazni dolaze od onih koji vladaju i ne žele da se odreknu svoje vlasti. Naravno ne samo od njih, ali korupcija se bez razbijanja jednodelne države nikako ne može ukloniti iz društva – da pomenemo samo ovo jedno zlo.

            Iz svih ovih izlaganja na osnovu antropozofski orijentisane nauke o duhu vidi se, da ona nastoji da se taj most izgradi i da se spoljašnja priroda nikako ne može shvatiti bez onog duhovnog, a posebno ne povezujući je sa čovekom, koji iz svoje slobode utiče i na ono što se u njoj zbiva i da u njoj ne vlada neki suvereni zakon uzroka i posledice. Treba se osvrnuti i na ono unutrašnje duhovno u čoveku, za koje se kao simbol mogu uzeti nadimaginarni brojevi.

NAPOMENE

            Sa „GA“ označeni su kataloški brojevi prema izdavaču Rudolf Steiner, Verlag, Dornach, Scweiz. Sa „MP“ moj „Matematički pristup duhovnoj nauci“, a sa „ON“ „O nauci“.

Br.	Str.	GA	Naziv  originala
1	2	10	Wie erlangt man Erkenntnisse der höheren Welten?
2	3	4	Die philosphie der Freiheit
3	8	324a	Die vierte Dimension – Mathematik und Wirklichkeit
4	18	164	Der Wert des Denkens für eine den Menschen befriedigende Erkenntnis
5	32	1	Einleitnugen zu Goeths Naturwissenschaftlichen schriften
6	32	1a-e	J.W.GOETHE: Naturwissenschaftliche Schriften
7	33	188	Der Goetheanismus, ein Umwandlungsimpula und Auferstehungsgedanke
8	35	324a	Vidi /3/ strana 47 i 48
9	40	9	Theosophie – Einführung in übersinnliche Welterkenntnis und Menschbestimmung
10	49	14	Vier Mysteriendramen
11	50	23	Die Kernpunkte der Sozialen Frage

            Radi daljeg udubljivanja u ove misli dobro je pročitati drugo – možda nezavršeno poglavlje Novalisovog romana „Učenici u Saisu“, nazvano „Priroda“. Njegov prevod je objavljen u časopisu „Upoznaj sebe“ 1934., a drugi prevod u izdanju Nolita 1964. Ovde ćemo na završetku dati samo još sledeći njegov fragment:

            „44. Kad neki duh umre – postaje on čovek. Kad taj čovek umre, postaje on duh. Slobodna smrt duha – slobodna smrt čoveka.

            Šta s one strane odgovara čovečjoj egzistenciji? – egzistencija demona ili genijusa – čije telo jeste to, što nama duša jeste.“                                                                    (2/456)

            Sledeć pregled ovde prevedenih Novalisovih fragmenata dat je prema knjizi Carl Hanser Verlag, Müchen-Wien, 1978  NOVALIS  - Band 2:

               strana                                strana                                                 strana

Broj	orig.	prev.	broj	orig.	prev.	broj	orig.	prev.
32	241	2	355	390	4	335	387	20
28	321	2	200	354	4	1059	706	24
95	271	2	189	352	4	1081	709	27
256	376	2	293	801	4	441	841	30
483	423	2	iz 439	409	5	iz 443	412-414	32
25	223	3	197	777	20	332	531	54
407	401	4	198	777	20	44	456	61

************

Pisano u Beogradu od kraja maja do početka novembra 2002. godine

Vojislav Đ. Janković

P.S.

            Nikakva moć i nikakvo vreme ne čini da propadne to,

            Što se u ovom vremenu izvojuje

            I sazri kao plodovi za večnost.

                                                                                              Rudolf Štajner

---

*    jednim činom.

** „Stickstoff je ovde radije bukvalno prevedeno nego sa „azot“.

+ Ono što je izostalo.

+ Prema Spartaku, vođi robova 73-71 u Rimu pre n.e. nazvana krajnja levica u nemačkoj revoluciji 1918-1919.