Balada iz pogdekoje tamnice (1997)

VOJISLAV JANKOVIĆ

BALADA IZ POGDEKOJE TAMNICE

Ta svako ubija to* što voli,

Neka svako čuje to,

Neki to čine mrkim pogledom,

Neki laskavom rečju,

Kukavica čini to poljupcem,

A hrabar čovek mačem.**

Oskar Vajld

* "The thing" znači „stvar”, ali je ovde dato značenje iz familijarnog govora u smislu „osoba, lice na koje se gleda sa sažaljenjem ili nipodaštavanjem”, dakle kao na nešto skoro bezlično, te je ovde radije prevedeno sa „to”.

** Oscar Wilde (1856-1900): Ballad of Reading goal (Balada iz redinške tamnice)

_____________________________________________________________________________

Oskare, sudba jednog ubice

Bolno ti dušu tače,

Te tvojim mukama u tamnici

U Redingu sapatnik,

Na smrt osuđen saosećanjem

1                                   Nove još muke zače.

Od dvadesetog veka umače

Da ne gledaš šta se zbi,

Jer podneti ti ne bi mogao

Milionima puta

Uvećanu redinšku tamnicu,

2                                   Koja u Evropi bi.

Da li si znao za silnu ljubav,

Što prema ljudima svim

Kod veličanstvenih tih mudraca

U srcima stalno spi

I godinama planski ubistva

3                                 Mašta im raskošna sni?

Ta svako ubija to što voli,

No milione kako?

Lako beše redinškom dželatu –

Konopac i nije skup –

Za našu ljubav prema bližnjima

4                                 Mač brzo postaje tup.

No tehnika se brzo razvija,

Napregnimo snage sve!

Gledajte mrko sve one tamo,

Jer vi ste junaci tu,

Što ne ubijaju poljupcima,

5                                 Nego samo hrabro: bu...!

Na Verdenu samo bar milion

S ljubavlju ubismo mi,

„Za koga i zašto?” pitaju se

Oni sa jedne strane,

A drugi kažu „Topovska hrana” –

6                                 Naravno za ljubav nas!

Za rane, bolesti nismo krivi,

Želeli smo samo smrt!

No slabi smo samo i mi ljudi,

Ne možemo stoga sve.

Ubistva dobra nagrađujemo –

7                                 Samo hrabro: bu..., bu..., bum!

Demokratije nama pomažu,

Glasahu narodi svi –

A naravno preko izabranih

Čestitih svojih vođa, –

Da ubijaju, pa i da ginu,

8                                 Pošto krv nije voda.

Voda teče i onako stalno –

„Krv je osobiti sok!”

Za krvoproliće parlamenti

(„Brbljaonice” znači)

Stoga uvek glasaće većinom –

9                                 Lično to njih ne kači.

Može se štošta i zaraditi,

Ugledniji biti još,

Ko iz ljubavi silne ubija,

Zbilja zaslužuje vlast,

Služiće im oni preživeli –

10                               Mesto smrti biće im čast.

Do konačne pobede bori se,

Onda će večiti mir,

Samo će koji milion mrtvih –

Sa obe strane, zna se –

Dodatak biti na bilans ovaj

11                               I uveličati pir.

 A ti što tužno gledaš sad tako?

Ta rodio si se tek!

Otac ti samo sakat ostade,

Prvi je pri kraju rat. –

No pre rođenja drugo već videh,

12                               Prvi je maltene lek.

Nosioci kulture prostake

S ljubavlju silnom kolju.

Stari su rekli: „Oko za oko...”,

A oni za zub glave.

Zar prvi rat nije poučan baš?

13                               Drugi tek lomi volju.

Vojnik Švejk bi rat sprečio da je

Bar kraljem Ria nazvan,

Kao što njegov car beše kraljem

Jerusalima bio.

Ali ko bi hrabro na bajonet

14                               Odojčad nabaciv'o?

„Evo ruma - biće šturma!” kažu

Vojnika Švejka druzi.

No da je apostolski kralj bio,

Po sledovanju ruma

Komandovao bi Švejk kralj dobri

15                               Umesto „Juriš!” – „Samba!”

I sa dobro uvežbanom vojskom

Oborio bi s nogu

Sve konkurente sa druge strane,

Ma im u pomoć došle

Ratoborne Amazonke same –

16                                Tako bi moćan bio!

Zašto me na robiju vodite?

Pita Švejk, momak mladi.

Šta sam kome mogao skriviti? –

Ta zato što si snažan!

Naučićemo te da ubijaš –

17                               To je bar zanat važan.

Hajde sad nož na pušku i juriš!

Zabi u vreću slame!

Zamišljaj da je to neprijatelj –

Bodi pod levo rame! –

Izmišljaj za protivnike ljude –

18                                 Neprijatelje same.

 A propovedaj veru i pljačku –

To kod tih ljudi pali –

Neko za raj usrdno ubija,

Neko bogatstvo traži.

Obezbedi dosta propusnica –

19                               Neka otima, kaži!

Prvi rat je tek skoro prošao –

Treba spremati drugi.

Neko to čini mrkim pogledom:

Oni tamo su kužni!

Za svoje spremi laskave reči:

20                               Mi smo anđeli tužni.

Narodu gde smo učvrstili vlast

Prolivaj manje krvi –

Trpaj ga i u javnu tamnicu! –

Za opomenu to je –

Slobodne ideje da uguši –

21                               Nama himnu da poje.

Ne daj mu da na viši stepen on

Svoje čoveštvo stavi –

Sloboda je samo za nas svete –

Nismo jednaki s njima –

Niti možemo biti braća

22                               S običnim glupim pukom.

Neprijatelj je ljut, ali pošten –

Kaži mu - neće tuda!

Mažinovljeva linija tvrda,

Šta će do mora ona?

Nekoliko godina je prošlo –

23                               Neće opet ovuda!

Sem toga i oni znaju dobro,

Kako se svršio rat –

Neće hteti da ih baksuz tera

Ako tu opet prođu –

Pa i oni tumače hod zvezda

24                                I znaju gde da dođu.

Preko svojih predstavnika dičnih

Narod je glasao to.

A pošto neprijatelja mrze,

U puške kratke igle

Da ne opale meću fabrike,

25                               Da bi humanost digle.

 Za ratni raspored i komande

Haos se već sad sprema.

Svi kažu: to je peta kolona

Ili pak Kominterna –

U svakom slučaju neki je vrag –

26                               Ljubav ostaje verna.

Na istoku prvo div-tamnice –

Redinška je sitnica!

Kulturni zapad ne zaostaje –

Da ih premaši hoće –

Ta redinških tamnica naš logor

27                               Jedan primiti sto će.

Republikanci dragi Španije,

Mi vas ljubimo silno,

Ali nemešanje je dogovor,

A mi smo časni ljudi –

Što oni drugi krše – vičemo:

28                               Ta ne budite ludi!

No oni luduju dalje stalno,

A mi poljupce njima –

Da ih odvratimo od nasilja

Sve dok se ne spreme plačem,

Da mogu ljubav silnu razviti

29                               Za ubijanje mačem.

Mačem? Ta nemoj! Mi jesmo hrabri,

No bolećiva srca.

Mi ne možemo da gledamo krv

Kako iz rana vrca.

Izdaleka bombom - to je drugo –

30                               Za to smo vrlo hrabri.

Za prijatelje koji vole krv

Kovaćemo noževe,

Stručno obrađene - ne mačeve –

Da ne nažulje ruke,

Da svoj ljubavni posao verski

31                               Otaljaju bez muke.

Idealista je bio Sima –

Ipak samo malo lud –

U rajsku zemlju krišom odlazi

Da traži malo sreće,

No sa drugaricom Branom dugo

32                                U raju biti neće.

 Majka Branu preko veze pita,

Odgovor ne dobija,

Kćeri, ko se voli - taj se piše!

Mani se sada toga –

Sima se, majko, ne piše više!

33                               Nije više u spisku.

Da je ubijen nema dokaza –

Postoji građanska smrt.

Potrebno je da se zemlja gradi.

Zašto mu kopati grob –

U prostranstvu većem od Redinga

34                               Bezimeni biće rob.

Kakav rob - valjda rob na kvadrat –

Svi ljudi s one strane

Robovi su ideologije,

Što je kultura skova

I kao eksport robu nametnu –

35                               To beše naš san snova.

Suprotnost brzo nametnusmo mi

Na ovoj našoj strani –

Ko nju ne primi biće mu isto –

Strah je oruđe dobro –

Stoga srljaju u iste ralje –

36                               Niko im to ne brani.

Dobro smislismo i nešto treće –

Tu se naša vlast skriva –

Iluzionarstvo, opsenarstvo –

Naš je specijalitet –

Za organizovanje ratova

37                               Dobija se kvalitet.

Logorima ubedismo ljude

U „Bolje grob - nego rob!”,

Te zato primitivac blesavo

Od ratova ne žaca –

Jedna strana mu poljupce šalje,

38                               A druga bombe baca.

Mostom preko reke mnoštvo ljudi

S nekakvim ciljem ide,

Tu i dvoje dece za put spremni:

On jastuk i još nešto,

Ona lutku privila na grudi –

39                               Spasenje tamo vide.

 Ona će sad pet, ja imam osam!

Zar nemate kud bliže?

Mama... tata... svi... stradaše jutros...

U Zemun ćemo tetki...

Znam put - stisnutih zuba, bez plača

40                               Pesnicu uvis diže.

Takav se susret ne zaboravlja,

Podstrek je jedan više,

Da se neprijatelju osveti,

Što sumanutom borbom

Žudi ne da ubija poljupcem,

41                               Već samo hrabro bombom.

Ali i mi smo kulturan narod

I nismo tako mali.

I mi imamo pravo na pljačku

Manje kulturnih ljudi,

Zato im prvo kulturu ništi –

42                               Biblioteku spali.

Iz naroda koji neprijatelj

Pritiskom drugog posta

Na severnoj granici državnoj

Nude slučajnog gosta

I belom kafom i milihbrotom –

43                               Da ubijaju neće.

Ali ko te domaćine pita,

Vođe misle mesto njih –

Demokratskim putem ovlašćenja

Za zločine su stekli –

Ko im se ne pridruži izdajnik

44                               Posramljen je ispred svih.

Kao i onaj što vod streljača

Napusti, da s žrtvama

U gomilu za streljanje stane –

On neprijatelj glavni,

Što za slavu kulture i pljačke

45                               Narod u crno zavi.

Njegovi sunarodnici krišom

Zarobljenom vojniku –

Pazeći da ih niko ne čuje –

Pravdaće se oprezno

Za zločine svojih gospodara,

46                               Kada razmisle trezno.

 Ali pijanstvo im se natura

Umilnim ženskim glasom

Namesto zurli i talambasa –

Jer oni nisu divlji –

Po ceo dan se svuda razleže

47                               Poletna pesma „Lili...”.

Kakvi su to ljudi s one strane

Bodljikavih žica tih?

Jedan bez ruke - drugi bez noge

Onaj tamo bez obe –

Onaj na štakama drugog vodi –

48                               Onaj bez ruke i slep!

Ima li tu nekog i bez glave? –

Bezglavi su oni svi!

Dođoše s desetog kontinenta

(Zameni broj bezvezni!)

Na podstrek onog čoveka s lulom,

49                               Što nikad se ne trezni.

A ovde istim jezikom zbore

U uniformi stranoj,

Pokupljeni zajedno, iako

Videli vojsku nisu.

Taj ima četrnaest godina –

50                               Najopasniji ti su!

Zarobljeni, a pesme se ore –

To je baš čudan narod!

Zar ne shvataju da su robovi

I da im je zemlja plen?

Trijumfovali bismo da plaču,

51                               Ali od toga ni sen.

Sada već i gospodari teško

Svoje sakate broje,

Otpadaju promrzli udovi,

Ali utehu im daj:

„Sve prolazi, sve odlazi! Posle

52                               Decembra dolazi maj!”

Ne dolazi zbilja za svakoga,

No dopuna je dobra –

Ta svi to mogu pevati sami

Uz umilni ženski glas –

Uteha varljiva biće im to,

53                               Da lakše ginu za nas.

 Umilne žene? Ali prema kom?

Neprijatelje vole?

Da ubijaju poljupcem hoće?

Ošišaj ih do glave!

Ama takve kukavice nismo,

54                               Hrabri se bombom slave.

Da, ali bombe padaju i ovde –

Kukaju jadne žene –

Deca nam ginu - ne znamo zašto –

Šta su skrivila ona? –

Biće i gore - To je sitnica,

55                               Dok za njih zvone zvona.

Izvan logorskih žica povorka

Neka čudna korača.

Vuku i neka kola pokrita,

Napunjena do vrha.

Dvadesetak do trideset - kažu –

56                               Njihovih je mrtvaca.

Od dve hiljade u logoru tom

Svakog dana sličan broj –

U prolazu smo dvadeset dana –

Za bilans nemamo kad.

Sada ih bolje hrane jer treba

57                               Da ojačaju za rad.

Ali po inerciji i zlobi

Umiru ti divljaci.

U malo boljem položaju sad

Pevaju im rođaci –

Ili se deru da je jači glas –

58                               Onako kako znaju.

Učili su te pesme u baru –

Pevali su rado njih –

„Ej uhnjem...” se sad dobro uklapa

I „Volga mać rodnaja”.

Na smrt od gladi osuđenim zar

59                               Uteha pesama tih?

No i oni sebe pesmom teše

I snagu im to daje.

Pevaju „Hej, haj, Dunjo, Dunjo Ja –

Dunjo Ja-go-da moja!”

Ta kakvi su to čudni narodi,

60                               Pa sama pesma šta je?

Hrabri ljudi se bombama bore,

No ko će da ih baci?

Ne idi, sine, tek sedamnaest

Godina imaš majci!

Osamnaest ću kad se obučim

61                               Za let kao u bajci!

Nemoj, sine, još život poznao –

Njegovu vrednost nisi!

Ali kukavica, oče, kažu

Poljupcima ubija.

Ja ću bombama žene i decu –

62                               Ne cure poljupcima!

Bu..., bu... - Kakav vatromet! Osveti

Svojim bombama i nas!

Topovi gruvaju! Nešto gori!

Onaj pogođen pada!

Od tamničkih muka, poniženja

63                               Od vas će nam doći spas.

Spas? Kako to mislite? Šta je to?

Spas za vas je samo smrt.

Ako naši dobri ljudi sada

Ubiti ne mogu sve,

Države će čitave biti tad

64                               Redinške tamnice vrt.

Vrtlare ćemo mi zaposliti –

Neka šišaju travu –

A ako suviše buja ona,

Herbicide im baci –

Lekare za to stručne opremaj –

65                               Neka pomognu majci.

Ta zašto da se muče s rađanjem –

Ta zašta će im život –

I oni koji će da se rode –

I oni umiru svi –

S našim plemenitim zakonima

66                               Ne treba im ni ćivot.

Izum je to novi za robove –

Tu na dobrovoljni rad

Iz svakog naroda pokorenog

Dovode mnoštvo ljudi

Na određeno vreme na smenu –

67                               Svesno da dožive pad.

 Ti robovi i robinje idu

Po gradu kuda hoće –

No gledaj! U logorskim žicama –

I žene i deca tu!

Malo veća u kavezu drugom –

68                               A manja pored majki.

Oh, kako samo surovo plaču

I cvile „kme, kme, kme, kme”–

A naš milostivi vođa brine

Da ne ostanu sama

I zato ih dovede ovamo –

69                               Ta tu im je i mama.

Za očeve koje uhvatismo

Tu će biti druga kob.

Ne ubijajte ih tako brzo –

Kapacitet nemamo

Da spalimo toliko leševa

70                               Ili bacimo u grob!

Neka grobnicu kopaju sami –

Nemaju snage dosta –

Još ne iskopaju, a već padnu,

Pa su i oni problem! –

Zato poneke bolje prihrani! –

71                               Takav tu grobar posta.

Zašto ih toliko ubijaju?

Ta i oni su ljudi! –

Pa obojica velikih vođa

Sklopiše ljubavni pakt

O večitom prijateljstvu i to

72                               Takođe se tiče nas!

I danas je njihov pakt na snazi –

Ostaše verni oba!

Zato svoje armije u borbu

Pokrenuše i u smrt –

„Ta svako ubija to što voli,

73                               Neka svako čuje to!”

Obojica pod istom komandom –

Oba postavismo mi.

„Svaka vlast je od boga” (ali kog?),

Zato to mora biti

I pakt o prijateljstvu večitom,

74                               On se ne sme kršiti.

 

Po onom vođi ne smeš da budeš

Zarobljenikom nikad!

Zato potpisati konvenciju

O zarobljenicima –

Kako da se sa njima postupa –

75                               Nikad nije ni hteo.

Po naređenju njihovog vođe

Zarobljenik je na smrt

Osuđen - zbog date reči vođa

Drugi to izvršava –

Ta pakt o prijateljstvu večitom

76                               Poštuju oni oba.

Ta njihovi se narodi bore! –

„Njihovi” - kakva greška!

Iz drugih naroda im stavismo

Ubicu ponajvećeg,

Da ne bi pali u iskušenje –

77                               Sad spremamo i trećeg.

Narodi se nikad ni ne bore –

Za to su države tu –

Nad njima mi imamo svaku vlast,

A ona je od boga –

Naravno našeg, kome služimo –

78                               On nam takvu daje čast.

Ko našu vladavinu priznaje,

Kost mu sleduje veća –

Zato nas verno služi i laje

I ovce neposlušne

U torove nateruje lepo –

79                               To je za njega sreća!

A kada ovaca neposlušnih

Bude suviše mnogo,

Organizujemo ratove mi

I da što duže traju –

Tako ih proredimo – ostatak

80                               U našem biva raju.

No vlast zbilja od koga je boga?

Od Oca je sloboda!

On ne želi da vlada ljudima,

Niti čovek čovekom –

U ljubavi svojoj bez granica

81                               Poslao je i Sina.

 A koji bog poriče i Sina?

Sin - koji je istina –

Dođe da bude jednak sa nama,

A ti što imaju vlast

Odbaciše ga zbog svoga boga,

82                               Kome je laž suština.

Poklonici toga boga laži,

Oni stalno žele vlast –

Duhu Svetom, nosiocu bratstva –

Koga nama posla Sin –

Pripisuju ulogu bankarsku –

83                               To je bogohulna slast!

Malo dalje, u ogradi drugoj –

Bodljikavim žicama

Obmotala bi se Zemlja cela –

Mršavi ljudi idu

Kao senke u krpama nekim –

84                               Nogu kao u slona.

„To od gladi otiču im noge –

Terisanu hartiju

S krova kidaju oni i jedu –

Po četiri u jednom

Krevetu - spavaju kako mogu –

85                               U položaju bednom.”

„Kada im drug umre sa njim spavaju –

Ne prijavljuju slučaj –

Da i njegovu hranu podele –

Više dana dok stražar –

Potresen - ne otkrije nekako,

86                               Videvši njihov očaj.”

„I kanibalizam se pojavi –

Dajem ti zbilja sada

Svoju podoficirsku časnu reč!” –

Pazeći da ne čuje

Razgovor ovaj niko, sa grozom

87                               Gospodar robu priča.

Gospodar - zar je? Ili rob veći?

Kao mašice služi

I jedino mu je olakšanje

Za savest koja peče,

Da se svome sužnju ispovedi –

88                               On ga odati neće!

 U redinškoj tamnici, Oskare,

Tamničar to ne čini

I on te s punom savešću kinji

S verom u pravedan sud.

A kakva sila toliko ljudi

89                               Protiv savesti goni?

Ali mučitelja i ubica

Mi svi pobožni ljudi

(Da li ljudi?) nemamo dovoljno.

Stoga se dosetismo

Da između samih robijaša

90                               Dopunimo njihov broj.

I među njima ima bednika –

Ne samo ponositih –

Radi komada hleba većega

Ili pod batinama,

Koje kad trpe lomi se volja –

91                               Pomažu oni nama.

Ta zar su batine za to dosta? –

Prethodno glad i druga

Poniženja tom cilju pomažu –

Jer za kidanje mesa

Ili pečenje na vatri tihoj

92                               Nema to roblje besa.

Lako je bilo našim starima –

Ta dokoni behu svi –

Kad za jedno slavlje oni samo

Po sto lomača pale –

Ali za tako lepe prizore

93                               Nemamo vremena mi.

I koliko bi drva trebalo,

Da se spali milion?

A točkova da se lome kosti

I drugih sprava sličnih? –

Morasmo smisliti nešto drugo –

94                               Nema dželata vičnih.

Ta svako ubija to što voli,

Neka svako čuje to,

Neprijatelj to čini mrgodno,

Prijatelj lepom pričom,

Obojica jesu vrlo hrabri,

95                               Zato to čine bombom.

 

Bru..., bru... Osloboditelji! Bru..., bru...

Evo naši! Bru, bru, bru... –

Okupatori od njih drhte sad –

Gle samo kako beže!

Da gledaju na nas nemaju kad

96                               I obruč im se steže.

Bru, bru - Kako samo hrabro lete –

U vazduhu su sami –

Od pogleda na njih krv se ledi –

Kako to gordo zvuči!

Kući kad stignu pričaće tati

97                               I svojoj miloj mami.

Sa suzama će ih dočekati –

Radosnim ili tužnim? –

„Znaš li broj dece što si pobio?” –

„Moradoh, moji stari,

I pod porodiljskim krevetima

98                               Skriti se neko mari.”

Spaliti bombama nije isto,

Što i komora gasna –

Dim od požara ako ih guši,

To je slučajnost časna –

I to se ne može porediti

99                               Iz fabrike kad je gas.

Kad neprijatelje iz ljubavi

Ubismo toliko mi –

Jer nam tu ljubav Bog zapoveda –

Ta utoliko više

Prijatelje ubijati treba –

100                             Ta to smo želeli svi!

A ti sakati, bogalji, slepi,

Što ostaše posle vas? –

Njihovi su krivi što ih odmah

Previjahu umesto

Da ih ostave da iskrvave –

101                             Tako su učili nas.

Gde će ti duša, sine, kad pred sud –

Vajka se tata brižno –

Božiji staneš i odgovaraš –

Tu je pravednost sama.

Bog zna da je obrađen magijski –

102                             Pravda ga jadna mama.

Shvataš li, Peco, da smo u pravu?

(Uočite ovaj broj!) –

Naredi jer još si nekakva vlast,

Da rade protiv tebe –

Jer to će im biti jedini spas

103                             I jedini izlaz tvoj.

A ko je on i kako se zove? –

Opremismo ga time

Za trećeg velikog vođu našeg

Da iskustva prva dva

Primeni i još ponešto doda –

104                             I tako izgubi ime.

Mnogo misliš - krv novih hiljada

Ispraće ti vijuge!

Hrabro, momci, na mrcinu juriš!

Neko se tamo kreće –

Udri samo i njega ljubimo –

105                             Da bude bolje sreće.

Tako, mali! Tako te volimo,

Jer dosta nam je svega!

Čeka nas malo veći protivnik

Da sklonimo i njega

Da sluša naše savete - lepo

106                             Da ubija on treba.

Konkurent nam je veliki, jer on

Pobi trećinu ljudi

Od onog broja koji smo mi

Na svom terenu smakli,

Ali tako ružno i nevešto –

107                             Baš kao da su ludi.

Kakva veličanstvena lomača

Kad se po sto i dvesta

Hiljada danas odjednom spali –

Za sud vremena nesta –

To su se igrali naši stari –

108                             Mi smo napredni ljudi.

Pošto se i on još predomišlja,

Lomaču drugu pali!

Da slučajno pristanak ne stigne

Pre no što ljubav naša

Prema još sto hiljada i više

109                             Na njih se opet svali.

Da bismo ih kaznili što nisu

Pobili dovoljan broj

Saveznika naših bespomoćnih,

Spalismo im mi samo

Dve-tri stotine hiljada ljudi,

110                             A ne neki milion.

Tako za pitanja takva stručnjak

Procenu beše dao.

A saveznicima za utehu

Tu pesnik je dopao –

Po putu mudre stihove baca –

111                             Poklonici kupe njih.

Takve duboke misli naravno

Smislismo za njega mi,

Ali iz skromnosti za nas niko

Ne čuje ništa od nas –

Drugima dajemo da se diče

112                             I da svetu nose spas.

U prevodu to drukčije zvuči –

Čudan je jezik njihov –

No instinkte i oni imaju –

Njih da pokrenemo mi

Umemo vešto i upravimo

113                             Tako da nam služe svi.

Javni vođa pesniku pomaže

Da postane car i drug –

Oni što javnog vođe nemaju

Protiviće se rečju –

No šta da rade - omaklo im se –

114                             Tako je zatvoren krug.

Onoga vođu sa brčićima –

Svi govore da je lud –

Ostavismo da se sam ubije.

Ne treba nam više on,

Jer odslužio je našem cilju –

115                              Nećemo njega pred sud.

„Plemeniti vuk” mu ime znači

Na starom germanskom.

Zavijao je i protivu nas –

Mada igračka naša.

Mi mu dadosmo apsolutnu vlast,

116                             No s našom je to maskom.

 Savetnike mu dobre dadosmo

Da usmeravaju svud,

Kud u nastupu svoga ludila

Zaželi njegova ćud –

I astrolog naš tome posluži,

117                             Da usmeri njega tud.

Pošto smo njegov ugled podigli,

Slao je milione

Tamo gde će što više ginuti –

Komandant glavni on je –

Da ga ne spreče mi uklanjasmo

118                             Vojnike osione.

Nevernika s ljubavlju pobismo –

Ne zna se koliki broj –

Naše smo morali da čuvamo,

Jer ko će da ubija?

Pa ipak i njih nešto izgibe –

119                             Čudan je taj ljudski soj.

Elitne ubice sačuvasmo –

Trebaće nam još oni –

„Ta svi ubijaju to što vole,

Neka svi čuju to” –

I drugim rasama ljubav treba –

120                             Na uzbunu im zvoni!

Bezimeni vođa vrlo vešto

Ulogu svoju igra –

On da potvrdi pobedu svoju –

Ona je naša sa tim –

Pobi prvo hiljade goveda,

121                             A i sve koze za tim.

To su te životinje žrtvene –

Njih žrtvovahu stari –

Za svaki slučaj da se učvrsti

Na vlasti vladar pravi,

Koji neće imati svojine,

122                             Jer gazda je nad svime.

„Kunem se, druže, nije rodilo!”

Gle kulak – lažov masni!

Čupaj mu brkove i udri ga!

Sabotira izgradnju

Naše slobodne zemlje, drugovi,

123                             Neprijatelj je klasni!”

 „Taj buržuj ima suviše soba –

Ubaci mu nekoga,

Da ni u stanu nema predaha,

Kad s rada za nas dođe –

Jedan s drugim da se stalno glože –

124                             Nalog je našeg vođe!”

„Buržujska kćeri, biraj posao –

Ne mari što si slepa –

Na izgradnju zemlje vođa zove –

Kako je samo lepa –

No ko ti je kriv što zveraš gore,

125                             Kad se bombama tepa!”

„Dajte mi posao, jer odradih

Vaspitno-popravni rad!”

„Idi pa prosi, jer neprijatelj

Bio si stranog vođe!”

„I bezimeni mu je to sada!”

126                             „Za pričanje nemam kad!”

„Nemam protiv bezimenog ništa –

Jedva dođoh iz raja –

Muž mi tamo ostavio kosti –

Poželeh svoga kraja!”

„Eto dokaza da je špijunka,

127                             Jer ostala je živa!”

I za nju je vođa bez imena

Spremio nago stenje

S vidikom na lepo plavo more,

Kad se na brdo penje –

Ne praznih ruku - to je vaspitno –

128                             Da ne bi bile lenje.

Malko ih samo prevaspitasmo –

Da znaju ko im je bog –

Razume se ko je i batina –

Da izbiju iz glave

Privrženost nesuđenom popu –

129                             Druge slasmo u Rog.

O njima nećemo ništa reći –

U zvaničnoj tamnici

Nisu ni stigli oni da budu,

Već onoj poverenja

U saveznike, borce časne, –

130                             A to opet besmo mi.

Opet padaju i u glas vrište:

„Streljao sam stotinu!”

„Pazi krv kako iz rana teče!”

„Onaj - kako me gleda!”

„I decu sam s majkama ubio!”

131                             „Eno i glava seda!”

„Jurišaju na mene mrtvaci!”

„Na me se keze rane!”

„Onaj s prosutim mozgom me ljubi!”

„Igraju oko mene!”

„Užas svoj mi u dušu slivaju!”

132                             „Mrtve oči te žene!”

„Krikovi njini paraju uši!”

„Ne! Ne na mene sada!”

„Preklinje me - a ja u nju rafal!”

„Onaj tamo se smeje!”

„Iz jame ropac i dečaka plač!”

133                             „Mrtvace sunce greje!”

Smiri se, ženo! Nije više rat!

Pobedu slavimo mi!

Više ne treba da ubijamo

Neprijatelje klasne,

Nego na društveno-popravni rad

134                             Šaljemo one glasne.

Za parče hartije što nađemo –

Dve do deset godina –

Đoki što s neprijateljskim grofom

Za razgovor protiv nas

Sastao se još mnogo pre rata –

135                             Smrt je njemu sudbina.

„Smrt! Jao! Smrt!” - Ama smiri se sad!

To beše samo šala –

Pomilovasmo ga opet posle –

Naš vođa je milostiv –

Odležao je nešto vremena –

136                             Ta nije ni bio kriv!

„Neka ruka iznad tvoje glave!

Sad te miluje po kosi!

Na njenom ramenu sedi noga!

Trup se ka tebi njiše!

Iz usta onog šaka palaca!

137                             Gle - glavu vetar nosi!”

 Injekciju joj daj da se smiri!

A šta ćemo sa ovim?

„Pucao sam u mladiće s leđa –

Na juriš da ih bodrim –

Sad mi u snu dolaze svi oni –

138                             S užasom uvek novim.”

No nisu svi tako užasnuti –

Vlada na primer priča –

Vidi se sarkofag crn u vožnji

S puta ka toj planini –

Svome kolegi pokazujući

139                             Desno ka udolini:

„Ovde smo dvadeset hiljada njih

Zarobljenih smestili –

Okolo naši mitraljezi svud –

I ja - beše nas dosta –

Pade komanda - svi zaštektaše –

140                             Te niko živ ne osta.”

Kajanje? Patnja? Griža savesti? –

To se sve mora skriti –

Borac za revoluciju svetsku

Mora i rasist biti,

Kad bezimeni od njega traži –

141                             Ne sme ni suze liti.

Je li to olakšanje mladiću,

Kad tako nešto kaže

Nekom za kog je sasvim siguran:

Nije saveznik klasni,

A pretrpeo je od te rase –

142                             Da li se sa tim slaže?

Takvi po celom svetu hodaju –

Neki svom znaju ime –

Ili im se tako samo sniva –

Jer mi smo bezimeni –

Ne želimo da iko za nas zna –

143                             Ostajemo u seni.

Ime! Ime? Ta šta će nam ime!

U logorima prvo

Mesto imena dadosmo im broj,

Te ovakva zamena

Nasta potom kod kulturnih ljudi –

144                             Broj na mesto imena.

 Poučavati ih treba stalno

Da sveto nije ime –

Kad u molitvi ime ne svete,

Naši su onda time,

Te i u naše carstvo dolaze –

145                             Sveto ni ono nije.

Naše carstvo je od onog boga,

Koji nama daje moć,

Njegovu volju izvršavamo –

Ni ona se ne sveti –

Za Zemlju se samo prikivamo –

146                             Nećemo nebesa noć!

Naš bog je taj što hlebom sve hrani –

Nama obilno daje –

I njemu sve dugujemo stalno –

Večni smo mu dužnici –

Zbog njega ne praštamo nikome –

147                             I nema iskušenja!

A zlo? Šta je to? On što tu kaže?

Mi ga raspesmo zbog tog!

Ljudima je sasvim lepo kada

Sve mišljenje im mine,

Kad osećanja pijanstvom zbrišu,

148                             Po našoj volji čine.

No - na suprot tome - ja se molim

Kako nas nauči Sin –

Duhom Svetim ja da steknem ime –

U istini da živim

Ja večno kad dođe carstvo Sina –

149                             Da volju Oca činim.

Nebesko sa zemaljskim ja da spojim –

Hleb je nasušna hrana

Telu kroz koje primam slobodu –

Kad dužnicima praštam –

I ja ne podlegnem iskušenju –

150                             Otac me spase od zla.

Vreme prolazi - recesija tu –

Žica nema dovoljno –

Zato crtu po hartiji vuci –

Sve što se u njoj nađe

Visokim forumima udesi,

151                             Da iz nje ne izađe.

 Kad s jedne strane zavesu digneš

Spusti je sa druge ti –

Ograda nekakva mora biti

Između robova tih –

Onih što daješ da grabe stalno

152                             Od robova manjih svih.

Jer manji je rob onaj koji zna

Pod čizmom tuđom da je,

Nego čizme na nogama našim

Što nemaju o tom svest,

I vrlo se gorde tuđom mašću

153                             Kad izglancane sjaje.

Kolonijama je vreme prošlo –

Da li je to baš tako?

Robovi veći - ti nas slušaju,

Jer im je pljačka laka –

Mi njih i podstičemo da zgrabe,

154                             Uzmu od slobodnjaka.

Lukavi su i nadslobodnjaci –

Veći robovi prave

Od njih vlasti što slobodnjacima

Na grbaču su sele –

Umeju slobodnjake da plene

155                             I s njima plen da dele.

A ako bi nadslobodnjak neki

Zamislio da je lav,

Stoga da njemu pripada plen sav –

Da je vuk njemu kaži

I prebi mu kičmu lavljom šapom –

156                             Lisica to ne traži.

No to je nekad malo nezgodno –

Treba mnogo ubica –

Novcem se isto lakše postiže –

Gledaj dobroga vica –

Jedan je mek, a drugi tvrd orah,

157                             A mek se mekšim pravi.

Kad od domaćih niko ne prizna:

Vaza sa stola pade! –

Iz toga se izvodi zaključak:

„Zna se - kriva je mačka!”,

A kada neka valuta padne –

158                             To je bez krivca pljačka.

 Robovima koji bi svesniji

Bar trebalo da budu

Daj opium lažnog bogatstva –

Da se opijaju njim

I drhte od onih siromašnih –

159                             Naš bog daje strah sa tim.

www

Kakav je to bog što uliva strah?

Bog Otac jeste ljubav –

Zašto da se bojiš od onoga

Ko te beskrajno voli?

Za zaštitu od tog boga straha

160                             Bogu Ocu se moli!

„Ni Sin njega nije pobedio –

Od kamena treba hleb!” –

Hleb da - ali ne i preko hleba

Da od bližnjih otimaš –

U pobedi Sina nad tim bogom

161                             Tako udeo imaš.

„Ljudi su bedni - treba im vođstvo

Mi se staramo za to!” –

Duh istine jeste Utešitelj –

Njemu se obraćamo –

Nadahnuće njegovo dolazi –

162                             S molitvom ga čekamo.

Nijedna sila Boga ne moli,

A Bog silu ne voli –

Narodna mudrost govori stara.

Silom ko čojstvo prlja

Oruđe boga straha postaje

163                             I s njim u bezdan srlja.

I duhove naroda gazimo –

Naš bog je jači od njih –

Razvoj sveta mi ne priznajemo –

Narodi neka stanu –

Naš bog nam i nad njima daje vlast –

164                             Na našu pređu stranu!

Narodu što na čizmi nastanjen

Osećaje da digne

Na neki viši stepen nastoji –

Postavi duševnu vlast –

Nateruj ga da u nju veruje,

165                             Da mu bude rajska slast.

 No pošto nema dosta ljubavi

I da ubija neće –

Proglasi ga da je kukavički –

Ricinusom ga teraj

Da primi naše fasces prošlosti –

166                             Da bude bolje sreće!

Iako treba da je predstavnik

Slavne prošlosti bivše,

Te da nama služi i daje moć –

Opet sabotira rat.

„Da se kuva u sopstvenom sosu!” –

167                             Čovek s lulom traži pat!

Zapadno od njega onaj narod,

Što razum želi dići

Na viši stepen za novo doba

Da mu primeren bude –

Pusti mu dosta krvi, a onda –

168                             Kvari njegove ljude.

Tu slobodu, jednakost i bratstvo

Izbi im ti iz glave –

Nahrani ih dobro i zavedi –

Čini podlosti prave,

Da im razum na nemoral bude,

169                             A ne za misli zdrave.

Smutismo ih idejama svetlim –

S iluzijom da žive –

Jer demokratija je naša vlast –

Ali za svaki slučaj

Pokori ih i javno i tajno –

170                             Da izgube svoj značaj.

Ostrvskom narodu koji hoće

Novu svest da pridoda,

Da svi samosvesni sami budu –

Organizuj im lože,

Da vrate ljude u prošlost drevnu –

171                             Kako se samo može.

I skupinsku svest kod njih razvijaj,

Ako treba i drogom –

Ispiraj im mozak sektama –

Jedna dovoljna nije –

Jer su individualisani –

172                             Radi sa svojim bogom.

 I njima svima usađuj u glave

Da im naš bog daje vlast,

Da su oni pozvani da vode

Bar čovečanstvo celo –

Mehanizuj njihove duhove –

173                             To je naše načelo.

Narodu onom što se dičio

Da u sredini sedi –

Jastvo da razvija u slobodi

Za sebe i za druge –

Njega napadni sveobuhvatno –

174                             Duh da mu je u bedi.

Nametni mu ludaka gospodstvo –

A iza njih budi ti –

Za svako zlo neka on bude kriv –

Ta iz ja dolazi zlo! –

Skupi ga, pa ga onda rasturi,

175                             Pa opet pokupi to.

Dušu ljudima uspavljuj stalno

Uvek standardom novim –

I tako ga na zapad preseli –

Istok da mu ne vredi –

Tako ćemo ih lakše smlaviti –

176                             Ne kad je on na sredi!

Za istočne narode što ime

Spremaju se da slave –

Izdevaj stalno nova imena

I raznim ih nazivaj –

Smišljaj po predelima i veri –

177                             Uvek istinu skrivaj!

Ako se bune, pobij ih lepo –

Ljubav je naša za te –

Društvene okove im stavljaj

I u tor ubaci njih –

Da u njemu svi poživotinje –

178                             A ne da ime svete.

A sad napregni uši da čuješ

Izdaleka ovaj poj –

Arhanđeli samo tako zbore

Da to sluh podnese tvoj –

Njihov pun glas ne bi izdržao

179                             Tako grešni ljudski soj.

 

„Hristos već izgoni vašeg boga –

Nad Zemljom uzima vlast –

Ali ne želi i nad ljudima –

Za njih jeste sloboda –

Samo iz slobode ko ga primi,

180                             Nudi mu moralni rast.

Duhovi naroda Hrista služe –

Pomažu svoje ljude,

Da za Hristov put se opredele

Iz potpune slobode –

Uzdržani su zato i oni,

181                             No pružaju vam ruke.

Svoju misiju oni sprovode

Makar i kroz mali broj

Ljudi što svom arhanđelu priđu,

Kad traže od Hrista spas –

Ka njemu ga privode anđeli –

182                             Staraju se i za vas.

Najviša božanska promisao

Za ljude je sloboda –

I arhanđeli koji za Hristom

Idu i tome služe –

Upravljaju svojim narodima

183                             Da se za večnost združe.

Iskušenjima su izloženi

Svi ljudi na toj Zemlji,

Te i ti što te gordost navodi,

Pa bi drugim vladao –

Znaj da je to znak strašnog pada

184                             Moral ti zakržljao!

Kad Otac neće ti da si mu rob,

Ti zar da vladaš bratom?

Ako je manje mudar od tebe

I ima manje snage –

Njemu zahvaljuj i peri noge –

185                             Iz ljubavi ti drage!

Pokaj se na vreme i odreci,

Da ti mudrost i snaga

Za vladavinu nad drugim služe –

Ako si u tom bolji,

Neka zahvalnost i služba malim

186                             Budu u tvojoj volji.

 To jeste put svačije slobode –

Ko vlada - sam tim je rob –

Ako ne pođe Hristovim putem –

Moralno zaostane –

Iz razvoja sveta on otpada –

187                             Biće mu to strašna kob!”

Ali pogrešne predstave jesu

Ta najcrnja tamnica,

U kojoj vlasti nagone ljude

Indeksom svojih knjiga –

Što deca da utuve u glavu

188                             Moraju do sitnica.

Indeks zabranjenih knjiga jeste

Vrlo naivan sistem –

Njih odrasli baš zato čitaju –

Dobra im je reklama –

Zato propiši sa jednog mesta šta

189                             Da uče deca sama.

Posle kad odrastu teško mogu

Da se oslobode tog,

Što su tako u podsvest primila –

Bez kritičkog mišljenja –

Tako imaš štancovane ljude –

190                             Nemaju svoga htenja.

U osećanja im tako sipaj –

Istom tehnikom ovom –

Da jedno vole, drugo da mrze –

Tako ih spretno mamiš,

Da se pokrenu na to što želiš –

191                             S takvim lako sve radiš.

Pošto nad narodima nemaš vlast –

Arhanđeli su jači –

Izmišljaj samoopredeljenje

Za njih mesto slobode –

U državni tor ih tako trpaj –

192                             Time se lako vode.

U raznim torovima ih uči –

Umetnost upotrebi –

Da svaki tor onaj drugi mrzi –

Pedagoški obradi –

Iz podsvesti da im to izbije

193                             Kad se sa ratom radi.

 Narod s narodom se i ne bori –

Državne vlasti samo –

One služe našem bogu laži –

Od njega je i naš zbor,

Iz kojeg ta zamena imena –

194                             Narodno ime za tor.

Kad ljudi našu vlast ne priznaju,

Dovedi ih u bedu –

Organizuj ratove, pobune –

Lažima ih zaslepi –

Zbriši im mišljenje, osećanje –

195                             Ne daj im šta da jedu!

Uz to i nemoral svaki širi –

Po protokolu našem –

Jer moralni čovek je slobodan –

Pod našom vlasti nije –

Perverziju unapređuj svaku –

196                             S njom neka se ne krije.

Duhovna je tamnica najcrnja –

I svi neka se bore

Da oslobode duhovni život

Od tiranije vlasti

Političko-pravne i privredne,

197                             Jer kroz rog isti zbore.

A razlika je samo u stilu –

Pravom uzimaš novac –

Ili pak novcem kupuješ pravo –

Duhovni život služi

Propagandi i sticanju para –

198                             Dobija glogov kolac!

Tako je umrtvljena kultura –

Na starom ustavljena –

Odbijaju se ideje nove.

„Ničeg novog pod suncem!” –

Ističe ko auto ne vidi –

199                             Glupost dobro stavljena.

A iz istog vremena izreku:

„Vremena se menjaju” –

„I mi sa njima!” - što doda neko

To zamagljene glave

Ne smeju pomenuti nikada,

200                             Jer svoga boga slave.

 Novo se zbivalo samo do te

Prve parole divne,

A od onda se ništa ne menja –

Stoga neka ostane

Vladavina oltara i trona –

201                             Ne daj nikom da živne!

Ako tron nema pesnicu jaku

Baš svakoga da bije –

Sa oltara onda propovedaj:

Božja kazna je vlast zla –

Služi je ili ćeš u pakao –

202                             To ti je sudbina sva!

Pošto ljudi počeše da misle,

Uočavaju taj štos –

Izmišljeno je duhovno ropstvo –

Jer se ruši telesno,

A za njim otpada i duševno –

203                             Naukom im vuku nos.

Tako nastade duhovno ropstvo –

Ta tamnica najcrnja –

Gde vlasti - a sve su protiv Boga –

Mudrost svoju i moć svu

Za kontrolu nad mišljenjem ljudi

204                             Primenjuju podlo tu.

Zar nije glad tamnica najcrnja?

Ne, ona je najteža!

Crnilo - tu sen lažne svetlosti –

Razlikuj od težine,

Koja sve vuče ka ovoj Zemlji

205                             I ne da da se vine.

Dok čovek boravi tu na Zemlji,

Hlebom se njenim hrani. –

Ne živi čovek o hlebu samo,

Već i o Božjoj reči –

Na Zemlji da nju u sebi čuje –

206                             Zadatak je najpreči.

To je i put njegove slobode –

Zemlja plodove daje,

Da svaki čovek ima šta jesti –

Glad je samo sramota

Onih presitih koji nemaju

207                             Ljubavi za svog brata.

 Presiti zakone kroje sami –

Gladan je suviše glup –

Otud im pravo da sve plodove

Zemlje i drugih ljudi

Što kroz generacije stvoriše –

208                             Troše po svojoj ćudi.

„Hleba! Hleba!” gladna usta vape –

Presiti odgovara:

„Evo ti koska, ali da šeniš

I meni služiš verno –

Rad tvojih ruku meni pripada –

209                             Radi za mene smerno!

Moji su pretci sve to oteli!

Moje nasledno pravo –

Ono je sveti društven poredak –

To u knjigama stoji –

Ranije knjige ako su bile

210                             Uništili su moji!”

Pas lepo ugojen s vukom priča

I svoga gosu hvali –

Vuk gladan, od trnja sav izgreban –

Sve mu se kosti vide –

Požele za trenut pasji život –

211                             S drugom hoće da ide.

„Pođi sa mnom - gospodar je dobar

I tebe će da hrani!” –

„Hoću, druže, povedi me odmah,

Da se otresem bede –

Ali šta to oko vrata imaš?

212                             Da li to tebe brani?”

„Nije to ništa - ta ogrlica –

Lancem me za nju veže –

Danju, a noću pušta me svuda –

Eto i sad sam s tobom!”

„Zar tu i vezuju!” urliknu vuk –

213                             U goru noge beže.

www

Tamnice najcrnje i najteže –

Ko ih poznao nije?!

Ali ima tamnica najgrđa,

Gde svak sam sebe robi –

Mržnja iz čoveka sto ističe –

214                             Njom on sam sebe drobi.

 Ko nema ljubavi, taj da vlada

Drugim ljudima želi –

Terajući druge na poslušnost

I da za njega rade –

On svakim takvim svojim postupkom

215                             Svom licu grdost dade.

Da skrije svoje zadnje namere

Od osmejka pravi kez –

U dušu svoju to urezuje –

Sudbini strašnoj grede –

Dobija izgled mačke, hijene –

216                             Molbe ništa ne vrede!

Vampiri - slepih miševa vrsta –

Čekaju kad žrtva spi –

Onda joj s nasladom sisaju krv,

A krilima je hlade –

Da uspavana ostane dugo,

217                             Da ne zna šta joj rade.

Veliki vampiri što iz groba

Prošlosti se izdižu –

Zavijanjem šakala se služe

Da uspavaju žrtve –

A i krda volova navode

218                             Da njih gaze i mrtve.

Pohlepu jednih i tupost drugih –

Njih pothranjuju vešto –

Šakali u gozbi učestvuju –

Volovi vuku slepo –

I jedni i drugi se diče tim –

219                             Vampirima je lepo.

A onda kada žrtve vaskrsnu

I ustanu iz groba –

Sa Hristom kad se u nebo vinu

I novi život pođu –

Vampiri će sa svojim slugama

220                             K večnom ognju da dođu.

To je mržnje tamnica najgrđa –

Ljubav samo pruža spas –

Kroz ljubav stičeš svoju slobodu,

Kad nju priznaješ svima

Bez ikakvog svog uskraćivanja –

221                             Sloboda je za sve nas.

A ima i manjih tamnica tih,

U koje čovek srlja,

Jer nije dovoljno svestan toga

Što iz gordosti čini –

Poremećeno mu je mišljenje

222                             I ne vidi šta brlja.

Nekoliko daski i eksera –

Divna je to skulptura!

Moji prijatelji će me hvaliti –

Glup je ko to ne shvata.

Vakcinisani protiv sramote

223                             Mi smo - to je kultura!

A i ja sam sposoban vrlo –

Imam i pamet i moć

I ko u moju pamet posumnja –

Udarim ga po glavi,

Da vidi da mu ona ne vredi,

224                             Jer pesnica se slavi.

Doktorsku titulu ja dobijem,

Kad na naučnoj bazi

Objasni zašto komarac s nogu

Šest velikim krv sisa,

Dok pauk s osam malim žrtvama –

225                             Nesrazmernim po snazi.

Tako s državnim pečatom imam

Nad nepismenim pravo,

Da za mene rade - raduju se

Što svog genija služe –

Dive se njegovoj veličini –

226                             Vlast ne da da ga ruže.

Ili dajem odobrenja za to,

Što zbilja moje nije,

Ali ja mogu to da uskratim –

Zato sam zgrabio vlast –

„Kakvo pečenje - takvo rešenje!” –

227                             A to je od vlasti slast.

Finansijskim operacijama

I ja sam vrlo vičan,

I iskorišćavam skok ili pad

Različitih papira –

Tako zagrabim od onih glupih –

228                             Stil mi je uvek sličan.

 Za to je potrebna dobra pamet,

A i obaveštenje,

Šta oni na vlasti tu smeraju –

Kakvo opredeljenje

U politici i kakav potez –

229                             Kakvo im usmerenje.

Zato u tajna društva ja stupam –

Guramo jedan drugog,

Te karijere lepe stičemo –

Neko postane magnat –

A salepdžija za bozadžiju

230                             Uvek je dobar garant.

Naravno da i javna sva društva

Pod kontrolu stavljamo,

Te ako naraste društvo nekih

Ljubitelja šampita –

Svog vrlog člana tu ubacimo,

231                             Pa je to naša svita.

U takve tamnice čovek često

Nesvesno sebe stavi –

Bog je dobar - daće mu mogućnost

Da kroz sudbinu tešku

Ispravi svoje grehe i čeka –

232                             Kad se istina javi.

A istina je da čovek sebe

Sam treba da razvija –

Da se oslobađa od grupnosti,

Kolektivne savesti –

U protivnom gubi svoje jastvo –

233                             Lako ga je zavesti.

Svaki čovek je pun greha raznih –

Smrtni nisu svi gresi –

Ali svi oni koji sablazni

Voljno drugima šalju –

Iz njihova ponora ne može

234                             Spasenje da se desi.

To je druga smrt, kojoj podležu

Koji se svesno bore,

Da se ja ljudima ne razvije,

U razvoju da stane,

Da ne bude individualno,

235                             Već grupno da ostane.

To čine kad demokratskim putem

Grupnu savest nametnu –

Sumnjivom većinom nateruju –

Na suprot glasa ličnog

Savesti - da čovek nešto čini

236                             Po volji vođe vičnog.

Taj jedinorodni iskupitelj –

Kako kaže Novalis –

Ta najsopstvenija bit čoveka –

Taj nebeski pračovek

Tako zapada u opštu slabost,

237                             A ova je uzrok zla.

Ta jedna snaga - snaga savesti –

Povezuje ovaj svet

Sa višim svetovima i stvara

I čula i svetove –

I začetnik je svake ličnosti –

238                             Neshvatljiva Božja reč.

Nedeljiva s njom jeste sloboda –

Zlo nastaje samo tu,

Gde nedostaje draž za slobodom –

Stvaralačkom osnovom

Sveg postojanja, što u moralnu

239                             Pretvara prirodu svu.

Onda kad svet u slobodni život

Stupi i opet u svet,

Borci protiv slobode, savesti –

Iz njega otpadaju

I u bezdan oni propadaju –

240                             Takav im je usud klet.

Ko savest neguje i slobodu,

Samo je prividno rob –

Možda ga neko muči i tera

Nešto silom da radi –

On ipak biva sasvim slobodan –

241                             Nasilnik pada u grob.

U grob - večnu tamnicu najgrđu –

Jer hteo je da vlada

I bez ljubavi prema bližnjima

Jednakost je rušio –

Svesno se borio protiv slobode –

242                             Savest je ugušio.

 Svakom ko želi da vlada drugim

Moral je zakržljao.

A kad on to sasvim svesno čini

I magijom se služi –

Sa duhom laži se udružuje –

243                             On i prirodu ruži.

Priroda kad moralna bude i

Nemoralno odbaci,

Tad s tim moralni degenerici

Odlaze svi u ponor

I ostaju svesni svoga pada –

244                             Ne čuju anđela hor.

A oni prognani koji ljubav

Razvijaju u Hristu –

Slobodu svakom bratu priznaju,

Da po savesti radi –

Oslobodiće se svih tamnica –

245                             Hristos ih iz njih vadi.

Iz tamnice najteže spasava –

Brojevi i oblici

Kad prestanu da budu ključevi

Njegovih svih stvorenja

I čovek se u Hrista obuče –

246                             Onda je to Hristos-put!

Iz tamnice najcrnje spasava –

Kad se svetlost i senke

U pravu jasnost ponovo spoje –

Duha svetoga prima

Čovek odbacivši duha laži –

247                             To je Hristos-istina!

Iz tamnice najgrđe spasava,

Kad stekne pouzdanje

Čovek da pevanje i poljupci

Najveće jesu znanje –

I u ljubavi svima pristupa –

248                             To je tad Hristos-život!

Svako neka se dobro potrudi

U bajkama, pesmama

Da pozna stvarne povesti sveta –

Kako to Novalis kaže –

I neka za njih srce otvori –

249                             Ne za to što se laže!

 Kad čovek uz pomoć Hrista stupi

U područje slobode

I oslobodi se tamnica svih –

Od jedne reči tajne

Odleće celo izopačeno

250                             To postojanje ovde.

„Ali dotle? Šta dotle činiti?” –

Pitaju mali ljudi. –

Radi po savesti i slobodno,

Za istinu se bori! –

Istina je jača od svih laži –

251                             A Hristos od duha zla.

A oni takozvani veliki –

Što imaju neku vlast –

Od vlasti sve neka se odreknu –

Boga zla vlast je vazdan –

Da bi izbegli sudbinu kletu,

252                             Koja vodi u bezdan.

U sadašnje vreme vlast suzbiti

Može se jedino tim,

Da se države - oruđe vlasti –

Razbiju na tri dela –

A svaki sa posebnom upravom –

253                             Zamisao je smela.

A treba hrabrosti da se prizna,

Da je sva državna vlast

Od duha osporivača Hrista

I da je došlo vreme,

Da preživele državne forme

254                             Ne budu više breme.

Breme koje na ljudima leži –

Oseća se sve više,

Jer svest se kod njih sve više pali

Ne podnose više to –

Da im čovek ili polučovek

255                             Nekakav sve propiše.

Propiše da se usmere deca

Da fanatici budu

I ginu za ideologiju,

Koju određuje vlast,

Da dobiju pogrešne predstave –

256                             Rade po takvom sudu.

 Ceo duhovni život da tlače,

Njihovom cilju da služi

Nauka, umetnost, religija –

To žele svi podljudi –

Ne da se slobodno razvijaju,

257                             Već kako im se gudi.

U pravnom životu polu ljudi

Sve smicalice prave –

I misle da su vrlo pametni,

Kad drugoga obrade –

Da njihovom interesu služi,

258                             Pravo na pljačku dade.

Svaki čovek svoju savest ima

I za pravo osećaj –

Pa bio on pametan ili glup –

Taj osećaj je bitan –

Tu je demokratije jednakost –

259                             Glasa većine značaj.

A ne ni u duhovnom životu –

Razne su sposobnosti –

A niti u životu privrede –

I iskustva su razna –

No glas Božji u nama - to jeste

260                             Život u jednakosti.

Za privredu nije svako vičan –

Treba posebno znanje –

Ne ume svako da ore, žanje

Ili mašine pravi –

Vičan stoga neka brata pazi,

261                             Da ne dobije manje.

Svi ljudi su braća - sinovi su

Jednoga Boga Oca –

Zar svome bratu da ne daš hleba,

Pa i kad dobar nije?! –

Otud bratstvo za privredni život

262                             U sebi tajnu krije.

Sloboda je za duhovni život –

Voljom se novo stvara.

Jednakost je za odnose prava –

Moral se tako gradi.

Bratstvo u privrednim odnosima –

263                             Za drugog da se radi.

 Za te tri nezavisne oblasti

Duh je objedinitelj –

Ni jedna drugom ne gospodari,

Već jedna drugoj služi –

Zajednički se dogovaraju –

264                             Jedna se s drugom druži.

A sada, duše pesme, pomozi

Ova reč da bude mač

U borbi protiv duha tamnica,

Što na sve nas napada! –

Snagu i mudrost da nam podstakne –

265                             Ljubav za druge sada.

„Probošću te na kraju balade!” –

Što rekao Sirano

Velikoga pesnika Rostana –

Ako i nemaš srca,

Moć će ti iz rane iscuriti –

266                             Nećemo nekog mrca.

Što već i sada divlje mahnitaš,

Nemoći tvoje je znak –

Tvoje se carstvo već sad raspada –

Otuda i bes tvoj!

Probošću te na kraju balade,

267                             Duše tamnica, čuj poj!

Što više nesreća svetom širiš,

To je pouzdan znak,

Da sve manje pristalica imaš –

Stalno im je manji broj!

Probošću te na kraju balade,

268                             Duše tamnica, čuj poj!

Svoje tamničare ti okivaš

U kavezima zlatnim –

Raduju se, a žive u strahu –

Čudan je taj ljudski soj!

Probošću te na kraju balade,

269                             Duše tamnica, čuj poj!

Prolaskom kroz tvoje tamnice sad

Stiču ljudi slobodu –

Svaki sopstvenu savest razvija –

Posebnu - ne kao roj!

Probošću te na kraju balade,

270                             Duše tamnica, čuj poj!

Duše tamnica, sam u tamnici

I ti počivaš svojoj –

Oslobođenje i tebi treba –

Okovan je život tvoj!

Probošću te na kraju balade,

271                             Duše tamnica, čuj poj!

Krvlju iz srca ranjenih ova

Pisana je balada.

Opraštam ti sve patnje svoje –

Tim slobodim i duh tvoj!

Probodoh te na kraju balade,

272                             Duše tamnica, čuj poj!

+++++++

Beograd, 2.11.1996. do 26.3.1997.

DODATAK

HIMNA

Slobodi teži moja volja,

Jednakost traži osećanje,

Bratstvo prima moje mišljenje!

Sloboda za duhovni razvoj,

Jednakost u primeni prava,

Bratstvo pri podeli dobara!

Sloboda, jednakost i bratstvo,

To je dostojno čovečanstva,

To je ostvarenje čoveštva!

Beograd, 6. novembar 1996. g.

OBJAŠNJENJA

Na Verdenu samo bar milion                        1916

S ljubavlju ubismo mi,

„Za koga i zašto?” pitaju se                          Francuzi

Oni sa jedne strane,

A drugi kažu „Topovska hrana” –                Nemci

6                                 Naravno za ljubav nas!

Voda teče i onako stalno –

„Krv je osobiti sok!”                                     Geteov Faust

Za krvoproliće parlamenti

(„Brbljaonice” znači)

Stoga uvek glasaće većinom –

9                                 Lično to njih ne kači.

Nosioci kulture prostake                              Austro-Ugarska vojska

S ljubavlju silnom kolju.                               Srbe u Prvom sv. ratu

Stari su rekli: „Oko za oko...”,

A oni za zub glave.

Zar prvi rat nije poučan baš?

13                               Drugi tek lomi volju.

Vojnik Švejk bi rat sprečio da je                  Prema romanu Čeha

Bar kraljem Ria nazvan,                               Jaroslava Hašeka

Kao što njegov car beše kraljem

Jerusalima bio.                                              Jedna od dvadesetak

Ali ko bi hrabro na bajonet                           titula austrijskog cara

14                               Odojčad nabaciv'o?

Neprijatelj je ljut, ali pošten –

Kaži mu - neće tuda!

Mažinovljeva linija tvrda,                             Građena između dva

Šta će do mora ona?                                     rata, ali ne i prema

Nekoliko godina je prošlo –                         Belgiji

23                               Neće opet ovuda!

Preko svojih predstavnika dičnih                 Francuski parlament

Narod je glasao to.

A pošto neprijatelja mrze,

U puške kratke igle

Da ne opale meću fabrike,

25                               Da bi humanost digle.

Na istoku prvo div-tamnice –                       U SSSR

Redinška je sitnica!

Kulturni zapad ne zaostaje –

Da ih premaši hoće –

Ta redinških tamnica naš logor

27                               Jedan primiti sto će.

Republikanci dragi Španije,                          Stav Velike Britanije,

Mi vas ljubimo silno,                                    Francuske i drugih u

Ali nemešanje je dogovor,                            Društvu naroda prema

A mi smo časni ljudi –                                  građanskom ratu

Što oni drugi krše – vičemo:                         Nemačka i Italija

28                               Ta ne budite ludi!

Za prijatelje koji vole krv                              Nacisti za ustaše

Kovaćemo noževe,

Stručno obrađene - ne mačeve –

Da ne nažulje ruke,

Da svoj ljubavni posao verski

31                               Otaljaju bez muke.

Idealista je bio Sima –                                  Marković, komunistički

Ipak samo malo lud –                                  vođa posle I sv. rata

U rajsku zemlju krišom odlazi                      u SSSR

Da traži malo sreće,

No sa drugaricom Branom dugo                  Suprugom, sestrom od

32                               U raju biti neće.                                             ujaka moje majke

Majka Branu preko veze pita,

Odgovor ne dobija,

Kćeri, ko se voli - taj se piše!

Mani se sada toga –

Sima se, majko, ne piše više!                        Zamerio se Staljinu

33                               Nije više u spisku.                                          lično, jer je tražio

Da je ubijen nema dokaza –                         ravnopravan stav i

Postoji građanska smrt.                                 prema Srbima. Prvo je

Potrebno je da se zemlja gradi.                     odvojen od supruge, a

Zašto mu kopati grob –                                onda iščezao

U prostranstvu većem od Redinga

34                               Bezimeni biće rob.

Kakav rob - valjda rob na kvadrat –

Svi ljudi s one strane

Robovi su ideologije,

Što je kultura skova                                      Komunizam je

I kao eksport robu nametnu –                       izmišljen na Zapadu i

35                               To beše naš san snova.                                   nametnut Istoku

Suprotnost brzo nametnusmo mi                  Fašizam u Italiji i

Na ovoj našoj strani –                                   nacional-socijalizam

Ko nju ne primi biće mu isto –                     u Nemačkoj

Strah je oruđe dobro –

Stoga srljaju u iste ralje –

36                               Niko im to ne brani.

Mostom preko reke mnoštvo ljudi                Beograd, most preko

S nekakvim ciljem ide,                                 Save, 6.4.1941. posle

Tu i dvoje dece za put spremni:                    podne

On jastuk i još nešto,                                    Lični razgovor

Ona lutku privila na grudi –

39                               Spasenje tamo vide.

Ali i mi smo kulturan narod

I nismo tako mali.

I mi imamo pravo na pljačku

Manje kulturnih ljudi,

Zato im prvo kulturu ništi –

42                               Biblioteku spali.                                             Narodnu u Beogradu

Iz naroda koji neprijatelj                               Mađarska porodica

Pritiskom drugog posta                                u Somboru 7.4.1941.

Na severnoj granici državnoj

Nude slučajnog gosta                                   mene

I belom kafom i milihbrotom –

43                               Da ubijaju neće.

Kao i onaj što vod streljača                          Nemački vojnik u

Napusti, da s žrtvama                                   Smedersvskoj Palanci

U gomilu za streljanje stane –

On neprijatelj glavni,

Što za slavu kulture i pljačke

45                               Narod u crno zavi.

Kakvi su to ljudi s one strane                       Logor ratnih

Bodljikavih žica tih?                                     zarobljenika u

Jedan bez ruke - drugi bez noge                   Nemačkoj

Onaj tamo bez obe –

Onaj na štakama drugog vodi –

48                               Onaj bez ruke i slep!

Ima li tu nekog i bez glave? –

Bezglavi su oni svi!

Dođoše s desetog kontinenta                        Iz Australije, zarobljeni

(Zameni broj bezvezni!)                                u Grčkoj

Na podstrek onog čoveka s lulom,               Čerčila

49                               Što nikad se ne trezni.

A ovde istim jezikom zbore                          Srpski mladići koji

U uniformi stranoj,                                       još nisu bili za vojsku

Pokupljeni zajedno, iako

Videli vojsku nisu.

Taj ima četrnaest godina –

50                               Najopasniji ti su!

Zarobljeni, a pesme se ore –                         Srbi

To je baš čudan narod!

Zar ne shvataju da su robovi

I da im je zemlja plen?

Trijumfovali bismo da plaču,

51                               Ali od toga ni sen.

Sada već i gospodari teško                           Nemci, zima 1941/42

Svoje sakate broje,                                        kod Moskve

Otpadaju promrzli udovi,

Ali utehu im daj:

„Sve prolazi, sve odlazi! Posle

52                               Decembra dolazi maj!”

Ne dolazi zbilja za svakoga,

No dopuna je dobra –

Ta svi to mogu pevati sami                           „Lili Marlen“, šlager u

Uz umilni ženski glas –                                 ratnim godinama

Uteha varljiva biće im to,

53                               Da lakše ginu za nas.

Umilne žene? Ali prema kom?

Neprijatelje vole?                                          Ratne zarobljenike

Da ubijaju poljupcem hoće?

Ošišaj ih do glave!                                        postupak kad ih uhvate

Ama takve kukavice nismo,

54                               Hrabri se bombom slave.

Izvan logorskih žica povorka                        Ruski zarobljenici,

Neka čudna korača.                                     sasvim obespravljeni,

Vuku i neka kola pokrita,                             jer Staljin nije hteo da

Napunjena do vrha.                                      potpiše Ženevsku

Dvadesetak do trideset - kažu –                   konvenciju o

56                               Njihovih je mrtvaca.                                      zarobljenicima

Ali po inerciji i zlobi

Umiru ti divljaci.

U malo boljem položaju sad

Pevaju im rođaci –                                        Jugoslovenski

Ili se deru da je jači glas –                            zarobljenici - većinom

58                               Onako kako znaju.                                         Srbi

Hrabri ljudi se bombama bore,

No ko će da ih baci?

Ne idi, sine, tek sedamnaest                         Velika Britanija

Godina imaš majci!                                       uzimala za avijaciju

Osamnaest ću kad se obučim

61                               Za let kao u bajci!

Izum je to novi za robove –                          U Drugom sv. ratu

Tu na dobrovoljni rad                                   skupljani i muški i

Iz svakog naroda pokorenog                        ženski civili  za rad u

Dovode mnoštvo ljudi                                  Nemačkoj

Na određeno vreme na smenu –

67                               Svesno da dožive pad.

Ti robovi i robinje idu

Po gradu kuda hoće –

No gledaj! U logorskim žicama –

I žene i deca tu!                                            Ruski civili dovedeni

Malo veća u kavezu drugom –                     kao robovi

68                               A manja pored majki.

Zašto ih toliko ubijaju?

Ta i oni su ljudi! –

Pa obojica velikih vođa                                 Hitler i Staljin

Sklopiše ljubavni pakt

O večitom prijateljstvu i to

72                               Takođe se tiče nas!

Po onom vođi ne smeš da budeš                  Staljin

Zarobljenikom nikad!

Zato potpisati konvenciju

O zarobljenicima –

Kako da se sa njima postupa –

75                               Nikad nije ni hteo.

Poklonici toga boga laži,

Oni stalno žele vlast –

Duhu Svetom, nosiocu bratstva –

Koga nama posla Sin –

Pripisuju ulogu bankarsku –                         Banka Svetog Duha u

83                               To je bogohulna slast!                                               Italiji

Malo dalje, u ogradi drugoj –

Bodljikavim žicama

Obmotala bi se Zemlja cela –

Mršavi ljudi idu                                            Ruski zarobljenici

Kao senke u krpama nekim –

84                               Nogu kao u slona.

 „I kanibalizam se pojavi –

Dajem ti zbilja sada

Svoju podoficirsku časnu reč!” –

Pazeći da ne čuje

Razgovor ovaj niko, sa grozom

87                               Gospodar robu priča.                                     Nemac meni

Ali mučitelja i ubica

Mi svi pobožni ljudi

(Da li ljudi?) nemamo dovoljno.

Stoga se dosetismo                                       U Nemačkim konc.

Da između samih robijaša                             logorima

90                               Dopunimo njihov broj.

Bru, bru - Kako samo hrabro lete –

U vazduhu su sami –                                    Bombardovanje

Od pogleda na njih krv se ledi –                  nemačkih gradova

Kako to gordo zvuči!

Kući kad stignu pričaće tati

97                               I svojoj miloj mami.

Spaliti bombama nije isto,

Što i komora gasna –

Dim od požara ako ih guši,                           U Drezdenu Englezi i

To je slučajnost časna –                                Amerikanci zapaljivim

I to se ne može porediti                                bombama spalili preko

99                               Iz fabrike kad je gas.                                     30.000 ljudi

Shvataš li, Peco, da smo u pravu?                Kralj Petar II

(Uočite ovaj broj!) –

Naredi jer još si nekakva vlast,

Da rade protiv tebe –

Jer to će im biti jedini spas

103                             I jedini izlaz tvoj.

A ko je on i kako se zove? –

Opremismo ga time

Za trećeg velikog vođu našeg

Da iskustva prva dva

Primeni i još ponešto doda –

104                             I tako izgubi ime.                                           Tito

Mnogo misliš - krv novih hiljada                  1944, bombardovanja

Ispraće ti vijuge!                                           Beograda, Leskovca,

Hrabro, momci, na mrcinu juriš!                   Niša...

Neko se tamo kreće –

Udri samo i njega ljubimo –

105                             Da bude bolje sreće.

Kakva veličanstvena lomača                         Hirošima

Kad se po sto i dvesta

Hiljada danas odjednom spali –

Za sud vremena nesta –

To su se igrali naši stari –

108                             Mi smo napredni ljudi.

Pošto se i on još predomišlja,                       Nagasaki

Lomaču drugu pali!

Da slučajno pristanak ne stigne

Pre no što ljubav naša

Prema još sto hiljada i više

109                             Na njih se opet svali.

Tako za pitanja takva stručnjak                    Mak Artur, general

Procenu beše dao.                                         američki

A saveznicima za utehu

Tu pesnik je dopao –                                    Mao Ce Tung

Po putu mudre stihove baca –

111                             Poklonici kupe njih.

U prevodu to drukčije zvuči –

Čudan je jezik njihov –                                 Kineski

No instinkte i oni imaju –

Njih da pokrenemo mi

Umemo vešto i upravimo

113                             Tako da nam služe svi.

Javni vođa pesniku pomaže

Da postane car i drug –                                Staljin Mao Ce Tungu

Oni što javnog vođe nemaju                         Amerikanci i Britanci

Protiviće se rečju –

No šta da rade - omaklo im se –

114                             Tako je zatvoren krug.

Onoga vođu sa brčićima –                            Hitler

Svi govore da je lud –

Ostavismo da se sam ubije.

Ne treba nam više on,

Jer odslužio je našem cilju –

115                             Nećemo njega pred sud.

„Plemeniti vuk” mu ime znači                      Adolf

Na starom germanskom.

Zavijao je i protivu nas –

Mada igračka naša.

Mi mu dadosmo apsolutnu vlast,

116                             No s našom je to maskom.

Savetnike mu dobre dadosmo

Da usmeravaju svud,

Kud u nastupu svoga ludila

Zaželi njegova ćud –

I astrolog naš tome posluži,              Kod Hitlera

117                             Da usmeri njega tud.

Elitne ubice sačuvasmo –                  Pripadnike nemačkih SS

Trebaće nam još oni –                       divizija pobednici su

„Ta svi ubijaju to što vole,                upotrebljavali za borbu

Neka svi čuju to” –                           protiv pobunjenika u

I drugim rasama ljubav treba –         svojim kolonijama u Africi

120                             Na uzbunu im zvoni!                         I drugo

Bezimeni vođa vrlo vešto                 Tito

Ulogu svoju igra –

On da potvrdi pobedu svoju –

Ona je naša sa tim –

Pobi prvo hiljade goveda,                 1945

121                             A i sve koze za tim.                           Kao zbog zaštite šuma

To su te životinje žrtvene –

Njih žrtvovahu stari –

Za svaki slučaj da se učvrsti

Na vlasti vladar pravi,

Koji neće imati svojine,                    To je i po „Protokolu sionskih

122                             Jer gazda je nad svime.                      mudraca“

„Kunem se, druže, nije rodilo!”

Gle kulak – lažov masni!                  Prinudni otkup od seljaka u

Čupaj mu brkove i udri ga!               Srbiji u toku nekoliko godina

Sabotira izgradnju                             posle rata

Naše slobodne zemlje, drugovi,

123                             Neprijatelj je klasni!”

„Buržujska kćeri, biraj posao –         Jelena Zorić (1924), izgubila vid

Ne mari što si slepa –                                    tokom uskršnjeg

Na izgradnju zemlje vođa zove –      bombardovanja 16.4.1944.

Kako je samo lepa –

No ko ti je kriv što zveraš gore,

125                             Kad se bombama tepa!”

„Dajte mi posao, jer odradih             Klasni neprijatelji ni posle

Vaspitno-popravni rad!”                   ni posle izdržane robije nisu

„Idi pa prosi, jer neprijatelj               mogli da dobiju posao

Bio si stranog vođe!”

„I bezimeni mu je to sada!”

126                             „Za pričanje nemam kad!”

„Nemam protiv bezimenog ništa –

Jedva dođoh iz raja –                                    Brana Marković kad se vratila iz

Muž mi tamo ostavio kosti –                        SSSR

Poželeh svoga kraja!”

„Eto dokaza da je špijunka,

127                             Jer ostala je živa!”

I za nju je vođa bez imena

Spremio nago stenje                          Goli otok

S vidikom na lepo plavo more,

Kad se na brdo penje –

Ne praznih ruku - to je vaspitno –

128                             Da ne bi bile lenje.

Malko ih samo prevaspitasmo –

Da znaju ko im je bog –

Razume se ko je i batina –

Da izbiju iz glave

Privrženost nesuđenom popu –         Staljinu

129                             Druge slasmo u Rog.                         Kočevski Rog

Opet padaju i u glas vrište:               Simptomi tzv. partizanske

„Streljao sam stotinu!”                      bolesti

„Pazi krv kako iz rana teče!”

„Onaj - kako me gleda!”

„I decu sam s majkama ubio!”

131                             „Eno i glava seda!”

Za parče hartije što nađemo –             Veri Dobrosavljević i Melaniji

Dve do deset godina –

Đoki što s neprijateljskim grofom     Pešiću zbog Ćana u Italiji

Za razgovor protiv nas

Sastao se još mnogo pre rata –

135                             Smrt je njemu sudbina.

No nisu svi tako užasnuti –

Vlada na primer priča –                    Moj kolega tehničar, bio

Vidi se sarkofag crn u vožnji              partizan sasvim mlad

S puta ka toj planini –                       ka Avali

Svome kolegi pokazujući

139                             Desno ka udolini:

Kad s jedne strane zavesu digneš     „Gvozdena“ komunistička,

Spusti je sa druge ti –                       zamenjena administrativnom

Ograda nekakva mora biti                demokratskom

Između robova tih –

Onih što daješ da grabe stalno

152                             Od robova manjih svih.

No pošto nema dosta ljubavi

I da ubija neće –

Proglasi ga da je kukavički –

Ricinusom ga teraj                            Postupak fašističke policije

Da primi naše fasces prošlosti –        u Italiji

166                             Da bude bolje sreće!

Iako treba da je predstavnik

Slavne prošlosti bivše,

Te da nama služi i daje moć –

Opet sabotira rat.

„Da se kuva u sopstvenom sosu!” – Čerčilove reči

167                             Čovek s lulom traži pat!

Zapadno od njega onaj narod,

Što razum želi dići                            Francuzi

Na viši stepen za novo doba

Da mu primeren bude –

Pusti mu dosta krvi, a onda –

168                             Kvari njegove ljude.

Ostrvskom narodu koji hoće                        Britancima

Novu svest da pridoda,

Da svi samosvesni sami budu –

Organizuj im lože,

Da vrate ljude u prošlost drevnu –

171                             Kako se samo može.

I njima svima usađuj u glave

Da im naš bog daje vlast,

Da su oni pozvani da vode

Bar čovečanstvo celo –

Mehanizuj njihove duhove –              Zapadnim narodima

173                             To je naše načelo.

Narodu onom što se dičio                 Nemačkom

Da u sredini sedi –

Jastvo da razvija u slobodi

Za sebe i za druge –

Njega napadni sveobuhvatno –

174                              Duh da mu je u bedi.

Nametni mu ludaka gospodstvo –    Hitlera

A iza njih budi ti –

Za svako zlo neka on bude kriv –

Ta iz ja dolazi zlo! –

Skupi ga, pa ga onda rasturi,

175                             Pa opet pokupi to.

Za istočne narode što ime                 Rusima

Spremaju se da slave –

Izdevaj stalno nova imena                Srbima

I raznim ih nazivaj –

Smišljaj po predelima i veri –       i Šiptarima

177                             Uvek istinu skrivaj!

Tako je umrtvljena kultura –

Na starom ustavljena –

Odbijaju se ideje nove.

„Ničeg novog pod suncem!” –         Latinska poslovica

Ističe ko auto ne vidi –

199                             Glupost dobro stavljena.