Tročlano društveno uredjenje

                     Tročlano društveno uređenje


Uvod

U toku razvoja sveta razvila se i svest ljudi, ljudi koji su postajali sve budniji i budniji i sve više samosvesni sebe kao čoveka i društvenog bića,kao posebnog člana društva.To je donosilo sa sobom i promene društvenog uredjenja, dakle odnosa medju ljudima u manjim ili većim zajednicama.Ako zanemarimo najprimitivnija stanja medjuljudskih odnosa, prve organizovanije zajednice bile su pod upravom vrlo malog broja istaknutih pojedinaca,na koje su drugi gledali kao na bogove ili polubogove te su im se zato rado i sa punom odanošću pokoravali, izvršavali njihove naloge i uputstva.Vremenom je njih zamenio sveštenički stalež, dakle ljudi za koje se nije smatralo da su bogovi ili polubogovi nego samo da su jedino oni ti, koji su u stanju da tumače volju bogova u smislu ispravnog vodjenja ljudi i njihovih zajednica.U toku vremena su počele da opadaju sposobnosti tog svešteničkog staleža ili kaste. Sa jedne strane oni nisu više u stanju da tumače volju dobrih bogova i da ispravno vode narod, a sa druge strane su samim tim zapadali u dekadenciju, te svoj vodeći položaj i zloupotrebljavali.Zbog toga je sada vlast u svoje ruke uzeo znatno brojniji vojnički,odbrambeni,moglo bi se reći politički stalež ili kasta.Taj stalež je na osnovu svojih znanja i sposobnosti nastojao da se održava red i pravednost u zajednici a takodje i da je štiti od spoljašnjih neprijatelja i izbavlja od raznih nepogoda, gladi i drugog.Ljudi koji su pripadali tom staležu osećali su se kao prirodni sastavni deo čitave te zajednice,čije su interese čuvali kao svoje,odnosno nisu smatrali,da,su,interesi,zajednica,različiti,od,sopstvenih.                                                                                                                   Medjutim u toku razvoja čovečanstva se i taj vojničko-politički stalež izdegenerisao.Njihovi pripadnici nisu više sebe osećali kao ravnopravne delove svoje zajednice samo sa drugačijom ulogom u tom  organizmu,već  su sa budjenjem samosvesti sve više smatrali da su oni više vredni od drugih,te da drugi članovi zajednice treba njima da služe,a ne da oni služe zajednici.Pošto se samosvest i kod drugih ljudi razvijala,tome se odupro stalež zanatlija i trgovaca,dakle privrednika koji su kontrolisali i proizvodnju i promet robe,odnosno životnih potreba, te su smatrali da je nepravedno da vojno-politički stalež bude privilegovan i da od zajednice uzima više nego što joj daje i što bi mu normalno pripadalo.Taj stalež privrednika je onda preko raznih esnafa i drugog nastojao da se životne potrebe ljudi podmiruju na pravedan način. No pošto se samosvest ljudi, a sa njom i individualisanje sve više razvijalo, kao neminovna uzgredna pojava dolazio je sve više do izražaja egoizam i u tom privrednom staležu,tako da je i kod njega došlo do izvesne degeneracije i izopačenosti.Pojedinci tog privrednog staleža prestali su da ispunjavaju svoj sveti zadatak da organizuju proizvodnju i raspodelu dobara isključivo radi zadovoljavanja životnih potreba svoje društvene zajednice,uključujući i one koji nisu sposobni za privredjivanje,već su se dovijali kako da što više proizvodnih dobara prigrabe za sebe i time obezbede što udobniji i lepši život,a uz što manji napor.Pošto je za svaku proizvodnju potrebno da se uloži napor i neki rad onda su tako izdegenerisani privrednici počeli da zloupotrebljavaju radnu snagu drugih ljudi, pa su posle izmislili sistem privredjivanja čak novčane špekulacije idrugo, u šta  se mogu uračunati i ratni pohodi,džeparenje,obijanje radnji i banaka i t.sl.,jer su i kradje neka vrsta privredjivanja bez proizvodnje. Izmišljeno je posle takodje i proizvodjenje nepotrebnih, pa čak i štetnih dobara,npr.luksuzne ambalaže(čak i za lekove) reklame droge itd.,a što sve ide i na sve veće zagadjivanje prirode  i pogoršavanje čovekovog života u njoj.                                                                                                            

Čovečanstvo se danas nalazi na takvom razvojnom stepenu, gde društvenim zajednicama uglavnom upravlja taj degenerisani privredni stalež.Uglavnom,jer se na svakom razvojnom stepenu čovečanstva zadržavaju izvesne mere i uticaji iz raznih vremena,tako da i danas još u velikoj meri postoji i vlast političko-vojnog,pa i degenerisanog svešteničkog staleža,a neki put se pojavljuju i "bogovi" i "polubogovi". Da bi se izašlo iz ove razvojne krize,u društvenim zajednicama sada upravu i punu odgovornost za nju treba da preuzmu svi-naravno punoletni i normalni-članovi toga društva.Tu bi se sad uključio i stalež ili kasta zemljoradnika,pa i onih van kasta.Iako se pod nazivom" van kasta" nekad podrazumevalo nešto sasvim drugo,taj izraz se u današnje vreme može upotrebiti i primeniti na sve nezaposlene i besposlene koji su sposobni za neki rad.Tu spadaju i oni koji traže neki posao,ali ga ne dobijaju odnosno odbacuju onaj koji bi mogli dobiti,a takodje i obične dangube.U taj stalež spada i veliki broj penzionera koji bi mogli i hteli nešto da rade,zatim rentijeri, "večiti" ili mnogogodišnji studenti,pa i zaposleni ljudi koji ne obavljaju ili bar u nedovoljnoj meri obavljaju neki posao,kao što je na primer sedenje u nekoj radnj i čekanje da se s vremena na vreme pojavi neka eventualna mušterija.Ta kasta je danas vrlo brojna,a uporedo sa tim ima veliki broj poslova koji neće niko da obavlja.    .                                                                                                                                                   Da je danas sazrelo vreme da u upravu društvom pored sveštenićke,odbrambene,privredne i zemljoradničke kaste udje i ova kasta besposlenih,vidi se po tome što svi redom pričaju o nekakvoj "demoktatiji",pa bez obzira kako nju zamišljali i da li je njena teorija u praksi izvodljiva.Jer, po njoj bi za svako  pitanje trebalo milioni ljudi da se sastanu na jednom trgu i da prodiskutuju i odluče šta da se radi,pošto ni jedan razumni čovek ne može prihvatiti da bilo koji izabranik u toku više godina stvarno može imati punopravno ovlašćenje da u ime bilo koga radi šta god on sam hoće ili na šta ga drugi navedu,čak i da se prilikom izbora i dogovorio sa biračima šta će raditi,već kroz koji mesec pojaviće se niz novih pitanja o kojima nisu ni razgovarali niti su im čak pala na pamet.A da ne govorimo o tome,da u sadašnjim društvenim uredjenjima ogromna većina ljudi-svi sem malobrojnih pojedinaca-i ne zna kakve odluke donose oni koji vladaju i koji pri tom kroz čitavu svoju propagandnu mašineriju stalno govore da su demokrate.                                                                           Medjutim da bi najširi slojevi naroda mogli da na sebe prime i upravu i punu odgovornost za razvoj čovečanstva,neophodno je da se od samih današnjih država kao država oduzme apsolutistička i jedinstvena vladavina nad svim oblastima društvenog života.O tome su razni mislioci mnogo pisali još od XIX veka i predlagali kako ograničiti ulogu i delovanje država,kao i na koja područja društvenog života.Medjutim to ograničenje uticaja državnih vlasti može se učiniti jedino razbijanjem same te države na tri člana koji će se svakako na neki način prožimati i dopunjavati,ali će biti nezavisni u svom delovanju. To je smisao tog tročlanog društvenog uredjenja o kojem će ovde biti reč,a koje je još za vreme Prvog svetskog rata predložio Rudolf Štajner(1861-1925).On je na neki način osvestio onaj podsvesni krik Francuske revolucije:                                                                                                                                   

                                                                                                                                                                      SLOBODA -JEDNAKOST - BRATSTVO                                                                                        

Te tri težnje se mogu ostvariti samo svaka zasebno i u svojoj oblasti, jer  su one inače neposredno nespojive:

• Sloboda kao načelo za rad u duhovnoj životu.u kojem dolaze do izražaja individualne čovekove sposobnosti.
• Jednakost kao načelo koje vlada u političko-pravnom životu,koje je zasnovano na ljudskom osećanju za pravednost u medjuljudskim odnosima.
• Bratstvo kao načelo,kojeg se mora pridržavati u privrednom životu i koji vode za to osposobljeni,stručni i iskusni ljudi.

No kao što svaki čovek u većoj ili manjoj meri učestvuje u svakoj od ove tri oblasti društvenog života,a ipak jeste jedinstven,tako i ove tri oblasti-tri člana društvenog života-predstavljaju i neko više jedinstvo,kada se njihov uticaj sinhronizuje,kada one na potpuno ravnopravnoj osnovi dolaze do izražaja i koordinuju i sinhronizuju svoj rad.Tada te tri tako rasčlanjene oblasti društvenog života usmerene svaka na svoje polje rada obrazuju neko više,savršenije jedinstvo a ne haos kao što je slučaj u sadašnjim jednodelnim državama,gde su sve tri oblasti društvenog života smešane u jednu zbrkanu celinu. Sa tim rasčlanjenjem,njihovim sinhronizovanjem njihovog rada u višu celinu, te tako rasčlanjene oblasti društvenog života bile bi uzor i impuls za ujedinjenje svih ljudi, celog čovečanstva.

Ljudska prava

Pošto taj predlog Rudolfa Štajnera nije u onom labilnom stanju neposredno posle Prvog svetskog rata sproveden bar u Nemačkoj i Gornjoj Šleziji, koju je Plisudski posle pripojio Poljskoj, a u kojima je on za to uložio velike napore zajedno sa relatovno malim brojem svojih pristalica, izbio je Drugi svetski rat sa svojim strahotama, naveštenim prvim koncetracionim logorima i ludilom i nemoralom svih vrsta, koji su zahvatili najcivilizovaniji deo čovečanstva između dva rata.

Posle Drugog svetskoga rata razglašena je takozvana Atlantska povelja o ljudskim pravima, koja je inicirana uglavnom preko Vinstona čerčila, i koja na skriveni način vode čovečanstvo i njegovu kulturu u još veći pad i dekadenciju. Tako:

1. Sloboda govora i mišljenja ukuljučuje u sebi pravo na beskrupulozno i neometano širenje laži;
2. Sloboda verovanja jeste ustvari sloboda propagiranja i manipulisanja verovanjem, kao i korišćenje verovanja u političke svrhe, jer i inače niko nikoga ne može da spreči da veruje u šta hoće;
3. Sloboda od bede skriva u sebi naterivanje bednih na poslušnost bogatima, koji su ih kao "pametniji" i uvalili u tu bedu, te da radi izbavljenja iz bede prihvataju sve njihove političke i druge uslove;
4. Sloboda od straha skriva u sebi stalnu pretnju onima koji se ne pokoravaju onom velikom duhu koji nameće prethodne tri slobode, a koje u sebi skrivaju uvođenje najpotpunijeg robovlasničkog uređenja.

Na suprot ovome ja ovde postavljam sledeća prirodna ljudska prava:

1. Pravo na istinu i nauku o toj istini, koje u sebi uključuje i zaštitu ljudi od svesnoga i namernog iznošenja i širenja laži.
2. Pravo na ljudsko dostojanstvo, koje uključuju u sebi i zaštitu ljudi od manipulisanja čovekovim verskim i nacionalnim osećanjima i drugim i koje odbacuje mogućnosr trgovanja čovekovim radom u najširem značenju te reči, i radom i savešću i moralom.
3. Pravo na život, koje uključuje u sebi i ravnopravno korišćenje svih darova koje pruža priroda za zadovoljavanje potreba celog čovečanstva, a ne za bogaćenje pojedinaca koji su jači i beskrupulozni.
4. Pravo na ostvarivanje svojeg ćoveštva, koje je u stvari najviši cilj i koji se postiže višim i uskalđenim jedinstvom prva tri prava.

Kao što se može videti, ova prva imaju veze sa naznačenim oblastima društvenog života:

• Sloboda se može ostvarivati jedino saznavanjem istine, jer svaka laž čoveka navodi na donošenje neslobodne i neispravne odluke čovekove volje.
• Jednakost se postiže samo uzajamnim uvažavanjem svačijeg ljudskog dostojanstva, čak i onoga koji se zbog svoje neslobode nedolično ponaša.
• Bratstvo se ostvaruje jedino priznavanjem da svi ljudi imaju slična i podjednaka prava na korišćenje prirodnih bogatstava, koja im omogućavaju život na Zemlji.
• Svaki čovek ostvaruje svoje pravo čoveštvo u onoj meri u kojoj se približava i ostvaruje ova tri životna načela, a u tome se nalazi i impuls za ujedinjenje svih ljudi na Zemlji. 

Ona Atlantska povelja deluje tome nasuprot, a u Deklaraciji o pravima Ujedinjenih nacija ne pominje se ništa  što bi upućivalo na pravo na istinu, dok su druga dva prava uključena u većem broju  njenih članova.

Nije mi poznato da je pravo na istinu uključeno u ustav bilo koje države na svetu. Drugim rečima, nijedna država nije zasnovana na istini. To je osnovna karakteristika svake države.

Za čoveka koji teži dobru za čovečanstvo i svom moralnom napredku, to je sasvim dovoljan razlog da državne vlasti treba razvlastiti. No pritom se ne sme ići u anarhiju, kojom se sve ljudske strasti i niži nagoni samo podstiču i u kojoj one dolaze do izražaja u najvećoj meri. Ili u anarhiji slično marksističko odumiranje države, u kojem se posebno apeluje na buđenje čljudskih nagona.

Na suprot anarhiji tročlano društveno uređenje pruža mogućnost da se strasti i niži nagoni čovekovi obuzdavaju, da se ne podstiču raznim nepravdama, hotimičnim manipulisanjima masama dovodeći ih do pogrešnih uverenja u neke navodne ideale ili ih izgladnujući itd.

Isto tako i na suprot neredu koji vlada u do sada postojećim državama i koji se već vekovima pokazuje u ratovima, bunama i revolucijama, trločano društveno uređenje pruža priliku da se napravi red i usklađenost i razumevanje među ljudima. To je evolucioni proces čovečanstva kojim se dosadašnje haotično i instinktivno upravljanje državama zamenjuje redom zasnovanim na probuđenoj svesti samih ljudi.

No ljudi mogu biti ujedinjeni samo u istini. Samo u istini se ljudi mogu razumeti, jer je istina o nekoj stvari samo jedna, dok laži o toj stvari može biti bezbroj.

Tako i Ujedinjene nacije mogu biti ujedinjene samo u istini. Bez isitine je to samo puka fraza.

Jedino uvođenjem tročlasnog društvenog uređenja čovečanstvo može ispravno krenuti napred, a s tim se mora hitno krenuti bar negde. Ako se to ne učini, sve više će ljudi padati natrag u divljaštvo; neće se zaustaviti u razvoju nego će pada ti u potpouno divljaštvo.

Tročlano društveno uređenje jeste evolucija u smislu sadašnjeg stepena razvoja čovečanstva, evolucija.

Duhovni život

U ovako razbijenoj državi na tri člana, u duhovnom životu - zasnovanom na slobodi i u kojem bi duše ljudi mogle slobodno da se razvijaju - bili bi uključeni i to kompletno:

• Filozofija, nastava i vaspitavanje, koji su danas na nezdrav način potupno podvrgnute političko-pravnom životu,        
• Nauka, tehničke zamisli, umetnost, telesne vežbe i sport koji su skoro isključivo danas uključeni u područje privrednog života.        
• Narodnosne zajednice i verske zajednice, koje su danas uklopljene u političko-pravni život, ali u velikoj meri služe i kao privredne organizacija odnosno za privredjivanje. .

Ovo je sve možda malo radikalno rečeno. Svakako da ima pojedinaca u svim ovim granama duhovnog života, koji se bore protiv podređenosti političko-pravnom, ili privrednom životu, te tu donekle ostvaruju i svoju slobodu stvaranja i življenja. Ali svaki nepristrasan posmatrač može uviđati da se ovi pojedinci stalno guše i da im se nikako ne daje da dođu do izražaja - sem ako povremeno ne naprave neki kompromis sa ovim dvema drugim oblastima, iz kojih se nastoji neprekidno da utiče na njihov rad.

U ovoj oblasti treba da dolaze do izražaja isključivo sposobnosti pojedinaca, te da vlada potpuna sobodna konkurencija.

Upravljanje pojedinim ograncima rada i ustanovama poverava se najsposobnijima, a njihovu sposobnost procenjuju samo oni koji su iz potpuno iste ili slične struke, a ne neko sa strane prema nekoj moralno-političkoj ili moralno-privrednoj podobnosti. Međutim na rad pojedinaca u njihovom domenu ni ta uprava ne sme da utiče, kao ni bilo ko drugi. Uticaj na rad pojedinaca može biti samo u tom smislu, što će se u poslu koji može i treba da obavi neka grupa od više ljudi, ti ljudi - pod vođstvom izabranog najsposobnijeg i najprilježnijeg  - što će se ti ljudi o tom poslu svi zajednički dogovarati, te na osnovu dogovora i sa punim uviđanjem svaki pojedinac preuzeti na sebe neki zadatak. Dakle, sve u punoj slobodi svakog pojedinca koji se svojim radom uklapa u zajedništvo.Jer sloboda nije uskraćena, ako čovek iz svog punog uviđanja radi u nekim okvirima iz čiste ljubavi prema tom delu koje ostvaruje. To je isto kao što čovek ne može ništa da stvara nasuprot zakonima koji vladaju u prirodi, ali u njihovom okviru ipak može nešto slobodno da čini. Slobodan je čovek ako je svestan svih uzroka zbog kojih nešto čini i to čini samo iz ljubavi prema tom činu - ne ni iz unutrašnjih nagona ni iz neke spoljašnje prinude.

Iz tako oslobođenog duhovnog života dolaziće onda i misli za socijalan, moralan i ispravan rad u društvu, a koji će služiti celoj zajednici, dakle i drugim dvema oblastima. ali samo kao podsticaji, kao nastrojenja u radu -  ne kao naređenja.

S tim u vezi, na osnovu tako razvijenih misli i stavova, iz ove oblasti društvenog života dolazi i predlaganje zakona a ne i njihovo donošenje i sprovođenje. To je zato što se u ovoj oblasri pored drugih nauka neguje i nauka o društvu i njegovom razvijanju; ali o opravdanosti donošenja nekog zakona i o njegovoj pravednosti mora da odlučuje političko-pravna oblast društvenog života, u kojoj dolazi do izražaja shvatanje većine. No pošto je po prirodi stvari u privrednom životu potrebna brža prilagodljivost nastalim promenama, ostavljena je mogućnost da se iz ove oblasti daju predlozi zakona koji se odnose na međuljudske odnose.

Sem toga, da bi se izbegla beskrajna parničenja i odugovlačenja sudskih procesa, ova oblast ima odgovarajući broj za to kvalifikovanih i pozvanih sudija, te jednoga od njih uvek bira sam optuženi i njegovoj se presudi obe strane pokoravaju. Za neka teška krivična dela i za neke izuzetne slučajeve može se iz ove oblasti za jedan proces angažovati i veći broj sudija -  kao neka vrsta porote. Međutim, u svakom slučaju se iz političko-pravne oblasti određuje pravo koje ovaj sudija ili sudije treba da primene, a ona se stara i o ispravnom izvršenju presude.

Ovde izloženi način suđenja pokazuje da se kod sudije angažuje više njegova savest ne samo osećanje pravednosti.Sem toga, on se mora za svakog pojedinca udubiti i u sve druge okolnosti, pa i u njegovu socijalnu okolinu, što ne može neko ko bi bio samo pravni birokrata. Savest je nešto dublje u čoveku nego što je osećaj za pravdu, koji se takođe ne sme zanemariti i mora odgovarati shvatanjima većine u  nekoj društvenoj zajednici. Stoga se iz političko-pravne oblasti ukazuje na pravo koje se u sporu mora primeniti, a sudija prema svojoj savesti mora da se unese u ceo taj spor i da ga ispita i da na osnovu odgovarajućih zakona donese presudu. Da tu neće dolaziti u obzir korupcija, a i da će se broj sudskih predmeta vrlo mnogo smanjiti, videće se iz daljih izlaganja o organizaciji tročlanog društvenog uređenja.

Ovde treba istaći i da samo takav sudija - izabran iz oblasti društvenog života zasnovane na slobodi - može biti nezavisan, nikako oni koje bilo ko postavlja demokratskim ili nedemokratskim putem. Sve druge priče o nezavisnosti sudija jesu samo prazne fraze, jer onaj koji je postavljen uvek zavisi od onog ko ga postavlja.

*********

Ovde se postavlja sad i pitanje: Kako to sprovesti, kako osloboditi duhovni život i u njega uneti ono što je njemu oduzeto? To je svakako vrlo težak zadatak i zahteva više godina da bi se obavio. prvi koraci će biti vrlo teški i sa mnogim greškama i zabludama, ali se mora krenitu da bi se preporodile ova sadašanja ovako umrtvljena evropska kultaura.

Ja ću ovde dati samo izvesne naznake u kojem pravcu teba raditi, ali konkretna preduzimanja ne smeju biti posledica nekog unapred postavljenog programa, jer će se za svaki program ubrzo pokazati da je prevaziđen, da se mora menjati i prilgođavati novonastalim i nepredvidivim prilikama.Na sva ta konkretna preduzimanja ukazaće sam život, a i sva ta teženja čovek mra shvaiti kao nešto živo - ne umrtvljeno nekim programom ili zakonom. Važno je samo stalno imati na umu tu težnju čovekove duše da u ovoj duhovnoj oblasti društvenog života ostvaruje svoju slobodu. Dakle:

     1.Nikakva filozofija, nikakvo shvatanje sveta ne sme biti doktrina ili ideologija koja bi se bilo kako postavljala kao merodavna za razvoj društva. Filozofija mora da ostane samo ono što u stvari i znači: "Ljubav prema mudrosti". A kakvo će shvatanje sveta ko prisvojiti, to je pitanje slobodnog izbora svakog pojedinca. Tek sva razna shvatanja sveta predstavljaju jednu harmoničnu celinu - a svako posebno - iako ima svoje opravdanje -  nikako ne sme biti nametnuto drugima. Nametnje pojedinačnij shvatanja sveta celome društvu uvek je donosilo smrt kulture.

     2. Nastava i vaspitavanje se najteže mogu osloboditi, jer su u političko-pravnoj oblasti najviše izopačeni i upotrebljavaju se isključivo za programiranje ljudi u smislu njene ideologije i vladavine. Iako je ovo drastično rečeno - to je tako! Dovoljno je uporediti opis istog istorijskog događaja kako ga prikazuju ministrastva prosvete dve susedne države, ako je u pitanju neki njihov odnos ili sukob. Ili opis istog događaja u udžbenicima iste države pre i posle izmene njenog režima. Sem toga, pošto je političko-pravna oblast sadašnjih država prigrabila monopol na pamet i pošto može da naredi kupovinu više hljida primeraka nekog udžbenika - čime su otvorena i vrata korupciji, samim tim je zagarantovano da đaci neće dobiti ono što je najbolje za njihovo obrazovanje; takođe i da će biti ikvareni političkom indoktrinacijom, od čega će u kasnijem životu tek sa velikom mukom moći da se oslobode - ako uspeju! Iz tog razloga se kao najprešniji korak za spašavanje kulture mora iz nastave i vaspitavanja odmah ukinuti cantralno programiranje rada - kako propisivanje udžbenika, tako i metodike, pa sve to prepustiti nahođenju svakog učitelja ili nastavnika po naosob, te da on sam iz svoje solobode određuje šta će njegovi đaci učiti i kako će im on to izlagati i kakve im moralne pouke davati.

Na ovo će odmah mnogi reći da bi u takvoj nastavi i vaspitavanju nastao haos. Međutim takav haos je neophodan i daleko bolji od dobro organizovanog i nametanog zla koje danas vlada u nastavi ivaspitavanju. To zlo svi uočavaju i o njemu se već decenijama samo priča, ali se ništa ne čini da se spreči,te iz godine u godinu to zlo biva sve veće.

Svakako će sa ovakvim uređenjem izvesni učitelji i profesori omanuti u svojem radu, ali roditelji neće morati njima da prepuštaju svoju decu, nego će imati pravo da ih poveravaju boljima, te će oni loši samim tim otpadati. Naravno da je za to potrebno izvesno vreme!

Kolika će znanja ko od dece ili mladih ljudi steći, to će zavisiti od njih samih i neće se meriti političko-pravnim diplomama - koje su danas takođe jedan od izvora korupcije. Sem toga, u ovom društvenom uređenju gde se čovekov rad ne može ni kupovati ni prodavati, školska svedočantsva neće ni biti podloga za sticanje nekog višeg položaja u društvu niti za zadobijanje bilo kakve koristi i imaće samo neku uslovnu vrednost. Do izražaja će dolaziti samo to šta ko u datom trenutkau zna, može i hoće da radi. To je prvo zato,  što je u školskim diplomama eventuslno tačno ocenjeno znanje koje je neko imao pre više godina ili decenija, a koje je umeđuvremenu ili zaboravljeno ili pak uvećano - u svakom slučaju te diplome su zastarele. Drugo zato, što sadržaj zanja primljenih u školama daleko najvećim delom i nije primenljiv u žiovtu na odgovarajućim poslovima - ili su apstraktna ili već prevaziđena, možda još i kad su ubačena u udžbenike. Treće zato, što ona ne mogu da budu nikakva garancija da će ih neko ni odmah, a još manje posle više godina svesno i marljivo primenjivati na poslu.Zbog toga treba prepustiti i svakom nastavnik u svakom učeniku da oni sami odrede šta će i koliko učiti. Ovo utoliko pre što sva znanja koja se nameću iz političko-pravne oblasti već su prevaziđena u momentu kad se recimo štampaju udžbenici. Sem toga, tu se računa s tim da svaka nova generacija donosi nešto novo i to što joj starija generacija nameće nju ne može da zadaovolji.

Neophodna je - umesto monopola - sloboda u nastavi, jer se samo time može razvijati kultura. A time će se kod mladih naraštaja razvijati i poverenje u sebe i svoju ulogu u društvu, koje je kod sadašnjih generacija strašno izgubljeno.

     3. Nauka nikako ne sme iz privredne oblasti da dobija zadatke šta će istraživati - danas često i kakve će rezultate davati, šta će "dokazati". U njoj će se istraživati ono što sami naučnici budu hteli, a rezultati njihovog rada biće dostupni svima, neće biti skriveni. Nauka takođe neće primati zadatke iz političko-pravne oblasti, koja danas upotrebljavajući naučnu "nepogrešivost" nastoji da dokaže odgovornost neke svoje ideologije.

     4. Tehničke zamisli se neće stvarati prema porudžbinama iz privrede, jer ona ne može imati obuhvatniji pogled za ono što je korisno za čitavo čovečanstvo. Sa ovim se ne isključuje saradnja  sa njom i davanje podsticaja i predloga iz privrednog života za ono na čemu treba raditi, ali podsticaji neće dolaziti isključivo iz nje kao danas - ako ne uzmemo u obzir podsticaje za usavršavanje raznih vrsta oružja koji dolaze iz pravno-političkog života.

     5. Umetnost ima zadatak da deluje oplemenjujući na osećanja ljudi. Ona se stoga ne sme ni kupovati ni prodavati, nego mora biti dostupna svima. Dok ne bude potpuno prevladano shvatanje da svaki čovek treba da radi za drugoga a ne za sebe, dotle se može dopustiti i kupoprodaja umetničkih predmeta ali samo manje vrednosti i značaja, o čemu će odlučivati isključivo oni koji se bave umetnošću. Međutim, muzičke, pozorišne i tome slične priredbe moraju biti pristupačne svima koji to žele i za njih se ne sme ništa naplaćivati. pošto ima ograničen broj dvorana u kojima se neki koncerti ili predstave mogu izvoditi, uprava koja se sastoji od najboljih umetnika - i kojoj mogu i treba da budu uključeni i likovni umetnici a ne samo umetnici dotične struke - ta uprava odlučuje o tome šta će se u njima davati i to imajući u vidu taj oplemenjavajući zadatak umetnosti. Neka isključivost ne sme biti ni tu, jer se mora negovati raznovrsnost, ali istinitost mora. Ne sme se dopuštati na primer to, da neki reditelj pod imenom neke recimo Šekspirove drame daje nešto što je on sam izmislio i što sa njom nema nikakve veze sem po imenu; a ako je njegov komad vredan, neka se daje pod njegovim imenom. Kao što se vidi, zbog slobode će  se u umetničke priredbe uključivati možda i mnoge izopačnosti. No to je još uvek manja opasnost od cenzurtisane ili dirigovane umetnosti koja služi nekim političkim ciljevima ili pribavljanju zarade  apelujući na ljudske nagone. Osnovni stav je da se u tome uvek kaže istina, a to je posebno imperativ za sve ono što se iznosi u štampi. na televiziji i t.sl. - što takođe spada u neku vrstu umetnosti, tj. u spisateljstvo. Lažljivost naravno na svim poljima treba progoniti.

     6. Telesne vežbe i sport takođe ne smeju biti predmet kupovine i prodaje, kao ni bilo koji čovekov rad. Ako se na njima ne bude moglo zarađivati, otpašće trovanje mladih ljudi "dopinzima" i drugim, te će to služiti samo za jačanje i napredovanje zdravlja ljudi. Njihove priredbe takođe moraju biti besplatne za one koji hoće da ih gledaju.

     7. Narodnosne zajdenice u koje je čovek uključen po svojem rođenju ne smeju za bilo koga da budu ni premućstvo ni smetnja. U društvo se čovek uklapa kao individua, kao ja koje ima određenja moralna svojstva. Svako to ja ima svoje prava samo zato što je čovek, a prava naroda su potpune besmislice i služe političarima za manipulisanje ljudima i za organizovanje ratova i drugih nesreća, jer ljudi imaju - moglo bi se reći - jaku narodnosnu strast, dakle nešto podsvesno. Narodi bez političara i privrednika koji vladaju državama - sadašnjim jednodelnim državama koje su tobože zasnovane na narodnostima - oni uglavnom u sadašnjem stepenu razvoja čovečanstva nikad ne bi sami po sebi došli u sukob. Pogotovo što čistih naroda po krvi uopšte i nema, već samo po političkoj pripadnosti nekoj državi ili najviše po jeziku, što sve ipak vrlo jako deluje kroz podsvest. Sa tim podsvesnim narodnosnim strastima izvesni vladajući krugovi vešto manipulišu za ostvarivanje svojih patloških ciljeva.

Mnoštvo naroda i njihovih različitosti i sličnosti jeste veliko kulturno blago čovečanstva. U tim raznovrsnostima čovek nalazi mogućnost za svoje individualisanje uz potpuno poštovanje drugih i ta sloboda individualisanja mu se ne sme uskratiti. Stoga se narodnosnim zajednicama mora dopustiti da slobodno iskazuju svoje biće u svojim običajima, folkloru i drugim, pa bez obzira da li su većina ili manjima u nekom društvu.

    8. Verske zajednice su pretežno takve da se u njih ljudi uglavnom uključuju preko svog rođenja, s tim što iz njih mogu da istupe i eventualno stupe u druge. To je dosta retko, a ljudi to većinom čine zato što se u toj drugoj privredno bolje mogu plasirati, a takođe i iz straha od odmazde i progonstva ako ostanu u svojoj. Nijedna religija sama po sebi nije data čovečanstvu da bi propovedala neki nemoral, već da bi upućivala ljude ka dobru. Zato svi ljudi svoju religiju doživljavaju kao nešto sveto, nešto što je iznad ovog običnog zemaljskog života. Zato su i mnogi uvek spremni na sve žrtve radi odbrane tih svojih svetinja. Ta osećanja bi onda često zloupotrebljavale njihove nametnute vođe i političari, da bi ljujde pokrenuli da se bore za ostvarenje njihovih zamisli i ciljeva. Radi toga su iz političko-pravne oblasti izvesne verske zajednice dobijale posebna prava, u koje su uključene i privredne koristi. No glavnu udarnu snagu nisu imali oni koji su računali na neku svoju korist, nego oni idealisti koji su veštim političkim mahinacijama fanatizovani. Zbog toga je za spas čovečanstva neophodno da se ni političko-pravni ni privredni život ne unese u verske zajednice, a one da se ograniče isključivo na moralno uzdizanje svojih pripadnika. U tom slučaju pripadnici raznih verskih zajednica nikad neće doći u sukob, a sve priče o nekakvim ekumenizmima, tolerancijama, dijalozima, zajedničkom Bogu ili bogovima jesu samo političke propagande i nadigravanja - da ne kažemo i smicalice, koje samo dovode do većih sukoba.

     9. Što se tiče predlaganja zakona, treba imati u vidu da nijedan čovek nije upućen ili ograničen na to da celog svog života radi isključivo u jednoj oblasti. Prema tome, neki čovek je mogao prvo da stekne neka znanja i iskustva u dugogodišnjem radu u političko-pravnoj oblasti, te da na osnovu njih sada iz duhovne oblasti daje određene predloge. Isto tako je vrlo poželjno da neko ko ima velika iskustva u duhovnoj oblasti pređe na rad na nekoj od druge dve. No pri tome je bitno da se način rada i mačela koja važe za jednu oblast droštvenog života ne prenesu u drugu.

     10.  Za suđenje bi donekle važilo isto on što je rečeno za predlaganje zakona. Sudije - bilo za građansko bilo za kazneno pravo - biraju se na određeno vreme, na primer na pet ili deset godina. Među sudijama koje se biraju može uopšte biti i neko u koga se ima poverenje, ko se u životu pokazao kao savestan, pošten i pravedan čovek, jer je u pitanju da se čovek sa svojim individualnim sposobnostima unese u svaki pijedinačni slučaj.

     11. Za ostvarivanje pravičnosti u slobodnoj konkurenciji u svim granama duhovnog života, procenu nečijih sposobnosti i rada vrše samo oni koji su iste ili slične struke -  kako je to već napomenuto za upravu pojedinim ograncima i kako je naveden primer sa organizovanjme umetničkih priredbi, dakle samo oni koji poznaju taj ogranak duhovnog života i koji u njemu i sami učestvuju. Upravnika škole biraju sami nastavnici, upravnika astronomske opservatorije astronomi, upravnika sportskog stadiona sportisti itd.

     12. Kad se kaže da radom pojedinaca niko ne sme da upravlja, to ne znači da svako radi sve što mu padne na pamet. Neki poslovi zahtevaju angažovanje većeg broja ljudi, čak i iz raznih ogranaka duhovnog života. U tom slučaj svaki pojedini učesnik se potpuno slobodno prihvata izvršenja nekog zadatka koji će se uklopiti u ono što i drugi rade, te je u tom smislu i ograničen. Međutim, ako je on potpuno upoznat sa celinom, sa čitavim delom koje više ljudi treba da ostvari, on u tom ograničenju ipak ostaje solobodan - kao što je to već ranije objašnjeno. Važno je dakle da svaki pojedini učesnik bude upoznat sa celokupnim zadatkom kojni više njih ostvaruje. U tom slučaju njemu nije uskraćena sloboda stvaranja.

    13. Iz prethodne tačke se vidi da će sa ovakvim osnovnim stavom iz duhovne oblasti moće da izlaze ispravne i plodonosne misli, korisne i za delanje i u čitavom društvu. Ukoliko je svaki pojedinac svestan da je svaki, apsolutno svaki - pa i najprljaviji i najneprijatniji - rad koristan za život čitave zajednice, on na  njega neće gledati sa omalovažavanjem i slobodno če prihvatiti da ga obavi radi drugih, jer i drugi nešto drugi rade i za njega. Ukoliko je takav posao teži i neprijatniji, utoliko je i njegova žrtva veća ali i veća otplata onoga čime su ga drugi zadužili.

Političko-pravni život

Osnovno načelo po kojem treba da se odvija ovaj život jeste jednakost, jer tu dolazi do izražaja čovekov duh, a prema duhovnom poreklu su svi ljudi jednaki. Na osnovu jednakosti u političko-pravnom životu se nastoji da se ostvaruje što veća pravednost.

Tu treba uzeti u obzir da svaki čovek ima neki osećaj, šta je pravo a šta nije, pa bez obzira na njegove nadarenosti, znanja i iskustva. Taj osećaj je tesno povezan i sa osećajem svog dostojanstva i to nikako ne mopže biti predmet nekog naučnog istraživanja ili nekog eksperimentisanja. Pogotovu što je taj osećaj za pravednost koji ptreteže u raznim sredinama različit, a u toku vremena se i menja prema prilikama koje donosi život i razvoj čovečanstva. Njega treba, vrlo živo shvatiti i nikako ga ne obuhvatati u neke krute okvire.

No pošto su ti osećaji o pravednosti i u jednom trenutku kod različitih ljudi različiti, a svi su ljudi po svom duhovnom poreklu jednaki, onda je jedino i samo u ovoj oblasti na mestu neka demokratija. Sem toga samo na nju se mora i ograničiti ono što se obično podrazumeva pod rečju "država ". U njoj je obujvaćeno:

• Spoljna i unutrašnja politika, kao i spoljna i unutrašnja bezbednost. U njima je uključen odnos, kontakt i saradnja sa drugim državama.
• Kontrola i raspodela dobara, koji su danas daleko najvećim delom i skoro isključivo u sastavu privrednog života.
• Zaštita na radu i nega bolesnih i nesposobnih za rad.
• Donošenje i sprovođenje zakona, i to isključivo na osnovu predloga koji se daju iz oblasti duhovnog i oblasti provrednog života - ne predlažu se iz ove oblasti.
• Određivanje prava koja se u određenim sporovima moraju primeniti, ali ne i samo suđenje. No posle donošenja sudske presude staranje da se ova i izvrši.

U svkom od ovih delokruga rada dolazi do izražaja isključivo osećaj pravednosti i nastojanje da se ona i sprovede i to prema shvatanju većine ljudi, a ne prema shvatanju bilo kakvog autoriteta - verskog, znalačkog, organizatorskog, utilitarističkog i drugog. Sa postavkom da svi ljudi bez razlike imaju jednaka prava, u ovoj oblasti se regulišu svi odnosi čoveka prema čoveku, kao i čoveka prema društvu. U to je uključeno i staranje o tome da se s ljudima svuda pravedno postupa i da svi imaju jednake uslove za rad; da po pravu imaju jednake mogućnosti za rad, a šta će raditi - to će zavisiti isključivo od njihovih sposobnosti, iskustva, vrednoće i drugog što je individualno u čoveku, a i od njegove težnje i želje.

Iz ovoga se vidi da samo u političko-pravnom životu ima mesta nekoj vrsti demokratije ali ne onakve kako se danas zamišlja i praktikuje.

*********

Lako je uvideti da i za sprovođenje ovih zamisli treba računati na izvesno vreme. Svaka društvena promena je zahtevala izvesno vreme dok se nije iskristalisala, pa čak i one koje su se sprovodile revolucijama, u kojima se nisu štedele glave. Međutim, pošto se za uvođenje tročlanog društvenog uređenja računa sa evolucijom i evolucionim snagama, vreme koje je potrebno za njegovo uvođenje zavisiće od uviđavnosti samih ljudi. A ta uviđavnost će se sve više širiti i produbljivati već sa prvim koracima u tom pravcu i baš zato što tu neće leteti glave kao u revolucijama. Ovo treba malo objasniti:

   1. Spolojna politika je uvek najteži i najdelikatniji problem. To je stoga što se tu im aposla sa mnogim različitim društvenim zajednicama i državama koje imaju svaka neko svoje posebno obeležje, shvatanje, kulturu i običaje i što su često takve zajednice i agresivne i iz nekih svojih razloga nastoje da se umešaju u život drugih. Neke velike državne zajednice lakše mogu da stvaraju i očuvaju svoju specifičnost nego male. Male su uvek pod snažnim uticajima velikih, naročito ako su im susedi. No istorija pokazuje da neki put i sasavim male državice iz izvesnih razloga mogu da imaju i očuvaju neku svoju samolstalnost i specifičnost, čak i kroz više generacija. Na primer Monako, Andora, Lihtenštajn, San Marino, Vatikan, Brunej, neutralna zona u Arabiji...Tu se mogu navesti i malo veće Luksenburg, Švajcarska, Butan, koje su nastale kao srednja rešenja u nakim sukobljavanjima većih i njihovim - često prećutnim - sporazumom.

Ja bih se tu usudio da pomenem i Tursku, koju su (posle sto godina čerupanja) za vreme Prvog svestskog rata skoro celu po borbama okupirale vojske Velike Britanije, Francuske i Italije i koja je - kada su ove već srušile dve turskoj savezničke carevine - koja je te pobedničke sile potukla i proterala sa svoje sadašnje teritorije - ne i sa pet puta veće koja ima naftu i drugo. To se inače u istoriji prikazuje da je Turska u ratu sa Grčkom odnela pobedu. Međutim, Turska je pod Kemalom Ataturkom uvela sekularizam, zahvaljujući kojem ona i danas opstoji kao brana protiv islamskog fundametalizma.

Prema tome, može se i na jednoj manjoj teritoriji, u jednoj maloj državi uvesti tročlano društveno uređenje. Naravno, ukoliko je ta teritorija veća utoliko bi to bilo uspešnije i čvršće.

   2. Unutrašnja politika se odnosi na administrativnu upravu za sve što je u nadležnosti samo ove oblasti, podele u na veće ili manje teritorije (opštine, mesne zajednice i sl.) i razgraničenje njihovih nadležnosti i njihovo povezivanje za rešavanje zajedničkih problema, usklađivanje rada i privredne i duhovne oblasti tamo gde bi mogle doći u koliziju (na primer želja da se podigne bučna fabrika blizu koncertne dvorane i tome sl.) itd. Tu ne dolaze u obzir nikakvi stranački programi i ni same struke, jer su to uvek organizacije koje ono opšte ljudsko podvrgavaju svojim posebnim grupnim interesima.Stoga se i prilikom izbora za neki veći ili manji vodeći položaj ne glasa ni za kakvu stranku ili grupu - čijim posredstvom bi mogili biti izabrani i najgori, već se bira pojedinac kao ličnost u koju većina ima poverenje da će izvršiti ono što su mu birači zadali i koji će njima i polagati račune - biračima, ne nekom drugom između njih umetnutom stranačkom ili drugom autoritetu.

   3. Spoljna bezbednost obuhvata oružanu vojsku i drugo, koja ima zadatak da štiti narod od eventualnih napada sa strane, ubacivanja terorista i drugih kriminalaca, unošenja droga i drugog. Ova služba je upućena na saradnju sa drugim takvim inostranim i međunarodnim organizacijama.

   4. Unutrašnja bezbednost obuhvata policiju - kriminalnu i saobraćajnu, vatrogasce i uopšte organizacije za borbu protiv elementarnih nepogoda i drugog.

   5. Kontrola i raspodela dobara se mora vršiti po načelu pravednosti, a ne neke snage i veštine kako se to danas vrši. Strogo moralno uzevši, čovek bi imao pravo da raspolaže samo onim što je on sam svojim rukama stvorio. No pošto su drukčija shvatanja vekovima ukorenjena u čovečanstvu, sa tim se mora računati i ne može se u nekom čak i dužem vremenu to potpuno izmeniti. Ali dobro je da to što većem broju ljudi dođe do svesti, da od onoga čime se čovek koristi daleko najveći deo nije on stvorio nego drugi, pod čim se podrazumeva kako drugi ljudi - i živi i mrtvi - tako i čitava priroda. Na taj način će se sve više širiti shvatanje da čovek ne treba da radi za sebe nego za drugoga. I to će biti put da se čovek postepeno oslobađa od tog poniženja da se s njegovim radom trguje kao i sa svakom drugom robom, te da se shvati da je čovekov rad sam po sebi najveća svetinja.

Prihod čovekov ne sme zavisiti od njegovog rada - kao kod vojske ili vatrogasaca, te se on raspoređuje u ovoj oblasti za sve. Takođe ni priroda odnosno zemlja ne mogu biti predmet kupovine i prodaje kao roba.

   6. Zaštita na radu proizilazi već iz gornje postavke da je rad čovekov svetinja. Ta zaštita mora se vršiti iz osećaja pravednosti  i čovečnosti, a ne prema shvatanjima korisnosti koja su merodavna za privredni život ili shvatanjima konkurencije u slobodnom duhovnom životu. Tu spada određivanje trajanje vremena rada i odmora, uzrast zaposlenih, tehnička sredstava za obezbeđenje na radu (propisi) i drugo.

7. Zaštita i nega bolesnih i nesposobnih za rad može biti efikasna samo ako se u političko-pravnom životu vrši celokupna kontrola i raspodela dobara. Tada ljudi iz privrednog života neće na njih gledati kao na neke parazite koje "oni izdržavaju". Naročito ako shvate da je ono što oni mogu da proizvode, da su to oni dobili kao dar i milostinju od čitavog niza prethodnih generacija (  nisu izmislili ni točak ni benzin za automobil kojim se sada voze).

   8. Donošenje i sprovođenje zakona se vrši na osnovu osećaja za pravdu kakve ima većina. Međutim, same predloge zakona može - po prirodi stvari - da daje samo pojedinac. Čak ako se s tim složi i više njih, inicijativa dolazi uvek samo od pojedinca. Da ne bi bilo zabune i da se ne misli da bi bilo ko tome bio uskraćen u nekom pravu, ovde treba reći, da će svaki čovek uvek živeti u sve ove tri oblasti društvenog života, samo što će u nekoj od njih biti pretežno angažovan. Na primer, neka profesorka pretežno radi u duhovnoj oblasti, ali kad se stara o svom domaćinstvu ona je u privrednoj, a kada deci deli hranu i odeću ona je u političko-pravnoj. Tako i neko ko je pretežno angažovan u političko-pravnom životu takođe može izneti i predlog nekog zakona, ali u tom trenutku on to čini iz oblasti duhovnog života, jer to čini kao pojedinac a ne kao predstavnik neke grane političko-pravnog života. Predlog dakle ne može dolaziti iz neke grupe - neke stranke, kao neki stranački program. To ne znači da se više njih ne može zajednički dogovoriti oko nekog konkretnog predloga zakona. Radi se samo o tome da se ne stvaraju neki stranački programi i stranke, koje su - kako i sam naziv kaže - uvek izdvojene iz opšte ljudske zajednice zbog negovanja nekog svog grupnog interesa.

   9. Određivanje prava koje treba u nekom sporu primeniti povezano je sa samim donošenjem zakona, te se mora u ovoj oblasti i vršiti, kao i staranje o izvršenju presuda, jer samo u njoj postoje organi koji to mogi izvršiti, eventualno i uz primenu sile. No da samo suđenje ne bi prešlo u neki automatizovani birokratizam i pošto je uvek u pitanju individualni slučaj, sudija se uzima iz duhovne oblasti - kao je to ranije rečeno. Dodeljivanje pravde se na taj način ne vrši samo na osnovu nekih materijalnih dokaza - koji mogu biti i falsifikovani ili izgubljeni ili skriveni ili uopšte nepostojeći, a u koje spada i svedočenje koje može biti i svesno i nesvesno pogrešno. Tu se ustvari ima posla sa nečim što je ispalo izvan socijalnog života i mora se sasvim individualno procenjivati - ne u oblasti gde vlada demokratija - te se tu mora uzeti u obzir i ono što se pokriva čisto materijalnim dokazima. Srazmerno je lako dokazati u nekoj tući ko je kome udario šamar, ali je mnogo teže dokazati ko je koga prvi izazvao na svađu i kako.

No i samo suđenje i kažnjavanje ukazuje da nešto u socijalnom životu nije zdravo, ali će se kao nužno zlo morati još dugo da primenjuje.

   10. Pošto se u ovoj oblasti društvenog života na osnovu osećaja pravde većine punoletnih građana regulišu svi odnosi čoveka prema čoveku i prema društvenoj zajednici, između birača i onih kojima se ukazuje poverenje za izvršenje pojedninih zadataka ne smeju postojati nikakvi posrednici. i stoga već izlazi da nikakvom stranačkom životu ovde nema mesta, niti bilo kakvom programu koji bi stranke pravile. Programe za privredni život prave zato osposobljeni privrednici, za duhovni život oni koji se njime bave. A u političko-pravnom životu je program već određen: pravedno regulisanje odnosa među ljudima i nastojanje da se to i sprovodi.

   11. Jednakost u uslovima za rad i življenje o kojoj se brine u ovoj oblasti ne treba brkati s tim da ona na bilo koji način izjednačava ljude, da ih poravnava, da niko ne štrči. Jednakost o kojoj se stara ovde, to je da svakako ima jednaka prava i mogućnosti - bez ikakvog protekcionizma ili ometanja - da radi i razvija svoje sposobnosti i ističe odgovarajuća znanja i iskustva. Dakle samo pružanje i obezbeđivanje jednakih mogućnosti, a ne i izjednačavanje sposobnog i nesposobnog, vrednog i lenjog, savesnog i nesavesnog, učenog i neukog, pametnog i glupog itd., jer bi se time činile velike nepravde.

   12. U ovoj oblasti društvenog života mora da postoji i neka hijerarhija da bi uspešno bili obavljeni neki zadaci, o kojma neki put njihovi izvršioci i ne mogu imati puni uvid, moraju ih obavljati pod nečijim autoritetom. To se vidi iz delokruga njihovog rada. U duhovnom i u privrednom životu se lakše uočavaju rezultati rada, te se na osnovu toga i lakše bira zadovoljavajuća uprava i smenjuje nezadovoljavajuća. To se u ovoj oblasti ne može. posebno što sem sposobnosti, prilježnosti, znanja i iskustva ovde u obzir dolazi i osećaj za pravednost a ta pravednost se mora poklapati sa osećajem za pravdu koji ima većina.

Sem toga, ka ošto ni obični vojnik ne može tačan razlog zašto ga oficir šalje negde da izvrši određeni zadatak, tako i u radu ove oblasti masa ljudi nema mogućnost da pravilno procenjuje one koji te poslove vode. Zbog toga je neophodno da na vodeće položaje ovde budu postavljeni oni u koje većina punoletnih pripadnika neke zajednice - veće ili manje ili celokupne - ima poverenje. To poverenje se izglasava demokratskim putem i tajnim glasanjem, ali ne za neku posredničku stranku nego za svakog pojedinca lično. Na taj način će i on nastojati da svojim radom sačuva i svoj ugled u društvu.

Privredni život

I ovde se mora ići putem evolucije a ne revolucije, kako se ne bi prekidao kontinuitet u privredjivanju, jer bi to dovelo do trzavica u društvu.

Bratstvo treba da bude osnov za rad u privredi, jer su svi ljudi prema svojim telesnim potrebama i osobinama braća.Stoga i sve što im priroda pruža za zadovoljenja njihovih telesnih potreba svi treba bratski da dele. Ne na jednake delove već bratski ,jer onaj koji je ceo dan kopao mora više da pojede nego onaj koji je ležao u hladu.A ako je on ležao zato što je nesposoban za rad ili ako je duševno-duhovno zaostao te više voli da živi ko životinja koju drugi hrani i timari,ipak ga njegov brat neće ostaviti gladnog. No utoliko pre ni bilo ko , ko ne radi, ne treba da dobija više nego onaj što radi.Sem toga, kao što ta priroda predstavlja neko jedinstvo, tako je i privredni život čitavog čovečanstva jedno jedinstvo. On je nekada mogao da bude rasparčan po raznim teritorijama, ali je sada zahvaljujući tehničkom napretku postao skoro potpuno jedna celina.Na pr.:cena nafte je ugradjena i u cenu hleba kod nas, pa i u cenu košulje u Kini u cenu čelika u Americi. Ljudi o tome obično ne misle, ali to je tako!Medjutim ako se ne želi propast kulture,privreda ne sme da zahvata ni duhovni ni političko-pravni život,već da se ograničava ne sledeće,što joj pripada;

• Proizvodnja i promet robe,za koji se danas najlakše može uvideti da su povezani sa svim delovima  čovečanstva.        
• Potrošnja dobara, koja je specifična i zavisi od lokalnih uslova i potreba i navika.
• Saobraćaj, kako u okviru užeg regiona tako i u sklopu sa celim svetom.
• Carine i olakšice za izvoz i eventualne dotacije za neku proizvodnju, a koji su važni za jednu oblast.
• Zaštita prirode i čovekove sredine, koja ima i lokalni i opšte čovečanski značaj.
• Donošenje propisa o privrednim odnosima širim i užim u okviru jedne zajednice.
• Predlaganje zakona o medjuljudskim odnosima u privrednom životu.

Pošto privreda mora da se ograniči samo na ove delatnosti, ona  u njima treba i mora da se obazire samo na korisnost, na bolji učinak, na što racionalniji i efikasniji rad.Iz toga izlazi da je zadatak privredjivanja da zadovoljava ljudske potrebe, a ne da ostvaruje dobit.Ona je ta koja obezbedjuje sredstva za život ne samo onih koji u njoj rade, nego i onih koji rade u duhovnom i političko-pravnom životu, a i onih koji nisu sposobni ni za kakav rad.

Kada se privredni život bavi samo ovim što mu stvarno pripada,onda pojedine ogranke treba da vode oni koji u njima imaju najveća stručna znanja i iskustva, koji to najbolje umeju.Za obavljanje odredjenih privrednih poslova potreban broj ljudi raznih struka okuplja se u odgovarajuće asocijacije, koje ne treba da budu ni suviše velike ni suviše male.Njima dakle upravljaju oni koji su za to najviše osposobljeni.Više takvih asocijacija se po potrebi takodje udružuje u neke veće ili manje ogranke.I na njihovu upravu, kao i na upravu celog privrednog života u nekoj zajednici dolaze ljudi koji najbolje umeju da obavljaju takve poslove, koji su za to najstručniji-tu ne dolazi u obzir neko demokratsko nadglasavanje.

********

Ovde treba prvo uočiti da se u novije vreme privredni život daleko brže razvija nego političko-pravni život, koji već i po prirodi stvari mora da ide iza njega, da donosi zakone i propise prema novo nastalim situacijama koje je već stvorila privreda.To utoliko pre što je duhovni život u novije vreme skoro potpuno zamro i zakržljao, sem u ovladavanju mrtvom materijom i njenom upotrebom u privredi ili se pak bavi čistim apstrakcijama. A iz njega se jedino može ići u korak sa tehničkim i privrednim razvojem, pa čak i ispred njega, jer oni iz njega proizilaze.Kada bi iz slobodnog duhovnog života dolazili predlozi zakona, onda pravni sistem ne bi zaostajao za privrednim životom- u nekim slučajevima i u osnovnim postavkama danas i mnogo,mnogo vekova.I danas se naprimer stalno oslanja na osnovne principe rimskog prava, kad su ljudske duše bile glavni izvor mehaničke energije-pomagale su im životinje, vetar i vodeni padovi, a danas ljudske ruke ne podmiruju ni jedan od sto utrošene energije,možda i mnogo manje.Iz duhovne oblasti se osmišljavaju sve te mašine i korišćenje raznih energenata, te bi normalno bilo da se iz nje daju i predlozi zakona kojima bi se njihova upotreba regulisala.Političko-pravna oblast za to nije sposobna, ona može samo da procenjuje njhovu opravdanost i to na osnovu obrazloženja datih od strane predlagača.A privredni život sa svojim utilitarizmom-korisnošću-nije u stanu da se udubljuje u pravednost.Ona traba da se skoncentriše na sledeće:

   1. Proizvodnja robe služi za zadovoljenje ljudskih potreba,pa ma šta se pod tim podrazumevalo, a što bi se moglo nazvati i luksuzom.Medjutim u poslednjim decenijama se kod iole industriski razvijenih društava ispostavilo da su tako široko shvaćene potrebe znatno manje od proizvodnih kapaciteta-naročito u izvesnim granama.No pošto se i dalje živi pod psihozom stalnog povećavanja proizvodnje,koja je do pre stotinak godina i bila opravdana jer su potrebe bile veće od proizvodnje,sada se sa velikom dovitljivošću nastoji kako da se potrebe što više uvećavaju,odnosno da se izmišljaju i stvore nove.Ideal su postali proizvodi  koji će što kraće trajati,odnosno taman toliko da se ljudima isplati da ih kupuju.Pri tome je skoro isključivo motivacija za takvo proizvodjenje dobit a ne zadovoljenje potreba.Zbog toga se onda daje prednost robi za koju je najmanje potrebno upotrebiti ljudski rad,što ima za posledicu to da se ljudi sve gore i gore hrane(u cenama trešanja ili boranije daleko je veći procenat ljudskog rada nego za automobile ili dezodorans)

Štetne posledice ovakvog rada su uništavanje i zagadjivanje prirode,nezdrav život, ratovi i drugo,jer ti viškovi robe deluju kao karcinom u društvu.Medjutim u ovde opisanom tročlanom društvenom uredjenju na inicijativu pojedinaca,koji poznaju stvari i sposobni su da organizuju neku proizvodnju,prikupljaju se i drugi ljudi sa odgovarajućom voljom i sposobnošću,te obrazuju odgovarajuće asocijacije za izvršenje tih poslova. Iz takvih asocijacija-ne iz nekih proizvoljnih i apstraktnih zajednica-procenjuju se onda ljudske potrebe u užem ili širem krugu(privreda ima opšte čovečanski karakter) i onda se pristupa proizvodnji kojom će se zadovoljiti te potrebe.

Pri tom se onim umešnim za privredjivanje poverava rukovanje potrebnim kapitalom i sredstvima za proizvodnju- ne nekoj proizvoljno sastavljenoj grupaciji ili zadruzi zasnovanoj na političko-pravnim osnovama.

   2. Promet robe se takodje obavlja preko tako organizovanih asocijacija.Sama vrednost robe se odredjuje prema njenoj valjanosti i u poredjenju sa drugom robom, a ne prema troškovima proizvodnje,transporta i tome slično.Time se podstiče sposobnost i umešnost u radu,a onemogućava i stvaranje monopola, veštačkih oskudica radi dizanja cene i drugih špekulacija sa robom, koje danas vidimo na svakom koraku.

Za olakšavanje prometa robe služi novac-za razliku od nekadašnje trampe, u kojoj je bilo uključeno i to poredjenje valjanosti robe.Sam novac nema nikakvu vrednost, on je samo neki znak za robu koja se proizvodi,koliko se robe može potrošiti ili upotrebiti u nekoj državi.A pošto svaka roba s vremenom gubi svoju prvobitnu vrednost(usled kvarenja, zastarelosti,troškova skladištenja i drugog)normalno je da novac koji je izdat kao pokriće za tu robu takodje gubi svoju kupovnu moć.

Novac se izdaje u količini koja odgovara proizvedenoj robi u nekom vremenu.Ako njime sva ta roba nije preuzeta,već je bačena ili je za njeno skladištenje morao da se optereti neki prostor, da se konzerviše i da se pretovaruje i čuva, onda i novac koji je emitovan kao znak za tu sada obezvredjenu ili manje vrednosti robu mora i sam da bude u toj srazmeri obezvredjen.Prema tome, svake godine će predstavnici svih različitih privrednih asocijacija utvrdjivati koliko će se smanjiti kupovna moć novčanica izdatih pre jedne ,dve ili više godina, u odnosu na ovogodišnje.

Ako se to ne radi-pošto je novac posrednik kojim se olakšava trampa-ispada da bi čovek za užegli puter mogao dobiti istu kojičinu sapuna, kao i za sveži.Ako se tu dodaju danas uobičajene kamate, onda bi za užegli puter dobio više sapuna nego za sveži.Da umnožavanje novca putem kamata ne odgovara stvarnosti, može se uočiti i iz romana pisanih pre stotinak godina i iz kojih se vidi šta se tada moglo kupiti za dolar,funtu ili rublju, a šta danas.Život pokazuje da se s tim sistemom novac ne samo da treba, nego i stvarno gubi vrednost koja je na njemu označena-njemu odgovara manja količina robe. To je stvarnost. Na to divlje obezvredjivanje starijeg novca ukazuje i rasprodaje-više se ceni noviji novac nego onaj uložen u raniju proizvodnju.

U tročlanom društvenom uredjenju se sa ovim organizovanim i kontrolisanim smanjenjem kupovne moći starijeg novca toj stvari razumno pristupa i izbegavaju se privredne i socijalne trzavice.

   3. Potrošnja dobara se mora pratiti kako teče na nekom tržištu,da bi se znalo šta i koliko da se proizvodi. To takodje prate privredne asocijacije-trgovačke-odnosno ljudi koji su dovoljno spretni i da unapred bar donekle predvidjaju šta će se tražiti,pa na osnovu toga da se organizuje i odgovarajuća proizvodnja.U tome je neki put potrebno i vrlo brzo reagovanje,na primer za proizvodnju sladoleda u neuobičajeno toplim danima.Kao što je već rečeno, novac je samo neki znak koji ukazuje na količinu dobara koja se mogu pribaviti. On postaje nešto stvarno tek u trenutku kada se izdaje za neku robu,a koja tada ulazi u privredni proces. Kao što novac u slamarici čoveku ničemu ne služi,tako ni primljeni novac, te nije pravedno da se primljeni novac oporezuje,kao ni druga već postojeća imovina koja ne donosi nikakvu privrednu korist.No ako se novac izda za daske,cipele,automobil ili bilo šta,onda te daske ulaze u privredni proces i njih treba oporezovati.Dakle porez treba da se uzima na izdat novac a ne na primljen ili umrtvljen, te je to tako predvidjeno u tročlanom društvenom uredjenju.

   4. Za saobraćaj se takodje staraju odgovarajuće asocijacije,koje moraju praviti aranžmane i sa inostranim preduzećima,pa se i njima prilagodjavati.No pošto se ovde radi o načelu korisnosti, a uprkos tome ne i radi  zarade,onda se tu uzimaju u obzir i koristi druge vrste, a ne recimo samo puna popunjenost mesta u autobusu. Radi se u korist i malobrojnih putnika koji u izvesno vreme treba da budu prevezeni itd.

   5. Carine i olakšice za izvoz moraju takodje biti povezani i uklopljeni u medjunarodne odnose. Svetska trgovinska organizacija nastoji na njihovom potpunom ukidanju. To je opravdano, jer se time ukidaju monopoli i damping. To se postepeno i sprovodi.Kada bi se svuda u svetu uvelo tročlano društveno uredjenje,do toga bi odmah i došlo.No pošto se to ne može očekivati, predstavnici privrednog a ne političko-pravnog života o tome pregovaraju i o tome odlučuju.

   6. Zaštita prirode i čovekove sredine će se u velikoj meri vršiti već samim tim kada se predje na proizvodnju za zadovoljavanje potreba,umesto proizvodnje za ostvarenje dobiti.U svakom slučaju privreda je ta koja od prirode nešto uzima i oštećuje je, te ona mora da se stara o mjenoj zaštiti. U tročlanom društvenom uredjenju je to olakšano jer tu i očuvana priroda spada u čovekove potrebe,o kojima privreda treba da se brine.

   7.Donošenj propisa o čisto privrednim odnosima vrši se u samom privrednom životu.Pri tom treba imati u vidu da čovečiji rad mora biti izdvojen,o njemu se stara političko-pravni život.Pošto privreda ima opšte čovečanski karakter,onda i donošenje propisa na primer o standardima,uzansama i drugom mora biti u dogovoru i u skladu sa drugim državama,te i to obavlja ova oblast-pa bez obzira što se u drugim državama

za to možda angažuju pravne službe.No propise o tome šta se radi sa otpadnim materijama,koliko će koja asocijacija proizvoditi neku robu da se ne bi prekoračile potrebe za njom, o standardima koji imaju medjunarodni karakter i t.sl.- to se donosi isključivo u ovoj oblasti.

   8. Predlaganje zakona o medjuljudskim odnosima vrše predstavnici privrede, a same zakone donosi političko-pravna oblast.Tu spadaju predlozi zakona o prijemu na rad i o prestanku radnog odnosa, o radnom vremenu, o načinu prebacivanja rukovanja nekim kapitalom odnosno proizvodnim sredstvima onima koji su sposobniji, o obavljanju neprijatnih a potrebnih poslova itd.Da to ne sme biti samo sa stanovišta privredne korisnosti,vidi se iz toga  što neki procenjuju da je za podmirenje potreba celog društva-bar gde je industrija iole razvijena-da je za to potrebno da radi samo 20 do 25% stanovništva.To se verovatno odnosi samo na zaposlene u privredi.No bez obzira na to i kad se uzme u obzir broj nezaposlenih u ispravnom društvenom poretku bi se skratilo vreme rada-čak i na 4 dana po 6 sati u nedelji- i svi bi bili ne samo zaposleni nego bi i imali više vremena da kvalitetnije žive.U tročlanom društvenom uredjenju bi se o tome takodje vodilo računa, te ne bi bila dozvoljena nezaposlenost i uporedo s njom neograničeno produžavanje rada zaposlenih-kako se to danas nameće radi naterivanja ljudi na ropsku poslušnost, a što svakako vodi do socijalnih nemira,jer je i nezaposlenost neka vrsta kancerogene pojave u društvu, baš kao i preterani i iscrpljujući rad.

   9.Ako se načelo korisnosti upotrebljava u egoistične svrhe a ne u smislu bratskog pomaganja drugima, onda se ono pretvara u društveno zlo.A ako se ta korisnost, utilitarizam primenjuje u ostvarenje boljeg učinka pri proizvodnji dobara za zadovoljenje telesnih potreba- ne radi dobiti, onda se ljudima obezbedjuje bolji, prijatniji i kvalitetniji životi i daje im se na raspolaganje više vremena za kulturno uzdizanje sebe i staranje za druge.Na taj način dolazi do obnove kulture.U tom i takvom praktičnom radu ljudi stiču i bolje razumevanje jedni za druge-ne nekim apstraktnim teoretisanjem.

   10. Sa boljim razumevanjem za druge razvija se i bratska ljubav prema bližnjem.Tada se uvidja da i ljudi koji se bave duhovnim i oni koji se bave politićko-pravnim životom imaju ogroman doprinos za celo društvo te omogućavaju i uspešan rad u privredjivanju,što se vidi iz napred opisanih njihovih delatnosti.Zbog toga se uvidja da i njima treba obezbediti hleb i drugo što oni sami sebi ne mogu,pošto su angažovani na drugim poslovima, te da je normalno da se iz ove oblasti obezbedjuju sredstva za život svima.Da bi se to uspešno obavljalo, uprava privrednim životom se poverava onima koji u tome imaju najveća znanja i iskustva.Tu upravu sačinjavaju predstavnici raznih privrednih ogranaka,asocijacija koje se bave proizvodnjom,prometom i potrošnjom i drugim, a kojima je povereno rukovanje kapitalom i proizvodnim sredstvima.Tu dakle za upravu dolaze u obzir samo najstručniji,a ne neki koji bi bili birani demokratskim glasanjem prema oceni većine.

Jedinstvo u tročlanosti

 Svaka od tri člana društvenog života deluju nezavisno i prema svojem načelu u svojoj oblasti rada.No pošto su to samo tri različite funkcije jednog celovitog društvenog organizma, potrebno je da one sve tri pravilno rade da bi organizam bio zdrav.To se može postići jedino njihovim svesnim i ispravnim razgraničenjem i da se pri tom njihov rad uskladjuje, sinhronizuje i usmeri na dobro čitave društvene zajednice.U tom smislu se radi rešavanja zajedničkih problema i koordiniranja njihovog rada iz sva tri člana društvenog organizma biraju predstavnici koji obrazuju jedno zajedničko telo u kojem su svi ti predstavnici potpuno ravnopravni.Po potrebi takva tela se mogu obrazovati i za manje teritorije - opštine ili i manja i veća područja, koja se moraju poklapati sa nekim administrativnim granicama.U ovakvomzajedničkom telu donose se odluke koje se tiču rada i interesa ili sve tri ili dve od tih oblasti društvenig života.Tu naprimer spada:

• Sagledavanje potreba od ta tri člana društvenog života i pravljenje plana da se one zadovolje, a na osnovu realnih mogućnosti.
• Odnosi sa drugim državama i medjunarodnim organizacijama ukoliko nisu ograničeni isključivo na delokrug rada samo jednog od ova tri člana.
• Dogovor, saradnja i uzajamna pomoć prema ukazanim potrebama.

                                                                 *******

Da bi se razumelo funkcionisanje ova tri člana društvenog organizma , treba uporediti sa čovečijim organizmom:

• Nervno-čulnim sistemom, koji je najviše skoncentrisan u glavi,čovek opaža svoju okolinu, misli i stvara predstave o njoj.
• Grudima čovek ritmički diše, udiše i izdiše vazduh, a u njima se nalazi srce kao regulator krvotoka, njegovog ritma  a sa tim su povezani čovekova osećanja i osećaji.
• U donjem delu tela se uglavnom preradjuje uzeta hrana i pomoću udova  u kojima  se ona najviše troši, čovek onda može da se kreće i obavlja neke poslove, da ispoljava svoju volju.

Sve tri funkcije su naravno rasporedjene po celom jedinstvenom telu, ali je svakom jasno da se očima ne može najesti, da se plućima ne može opažati, da stomak ne može da vari vazduh itd.No- u sadašnjem jednodelnim državama to se ipak velikim delom u stvari tako radi ili pokušava da radi, te tako nastaje socijalni haos.

U tročlanom društvenom uredjenju vodi se računa o tome šta kojem članu pripada da bi u svojem području pravilno funkcionisao, da daje ono što on treba da daje kako bi celo društvo bilo zdravo. Medjutim kao što u svakom deliću čovečijeg tela imamo i nerve i krvotok i izmenu materija, tako i u društvu koje se sastoji od pojedinačnih ljudi-njegovih delića, od kojih svaki živi od sva tri člana društvenog organizma,sva tri su mu potrebna. Pošto su ljudi po svojim pretežnim aktivnostima rasporedjeni u po jednom od ova tri člana, u nekom ogranku njegovom, oni u tim svojim glavnim aktivnostima treba da se ponašaju prema pravilima i načelima tih članova društvenog života, kako bi celina mogla biti zdrava.Medjutim svaka tako obrazovana grupa mora da živi i uz pomoć one druge dve oblasti društvenog života-svakom pojedincu su one sve tri potrebne.S toga je nužno da se na potpuno ravnopravnoj osnovi dogovara i uskladjuje njihov rad:

   1. Da se sagledaju potrebe svakog od ta tri člana društva kao celine - ne mešajući se u pojedine aktivnosti- pa da se napravi plan recimo za celu godinu o tome kako da se te potrebe zadovolje.Na primer: na osnovu zajedničkog dogovora privredni život preuzima na sebe da proizvede sve što se nadje da je potrebno za zadovoljenje telesnih potreba celog društva,ali mu je za to neophodno potrebno da mu duhovni život vaspita i obezbedi stručne kadrove i da odredjena tehnička rešenja za to, a političko-pravni da uspostavi pravedne odnose  kako bi ljudi bili zainteresovani da rade i one poslove koji nisu dopadljivi , a ipak su neophodni- u čemu naravno i duhovni život može mnogo da pomogne. Drugi primer: kada političko-pravni član treba da podigne dom za smeštaj starih lica, projekat za njega će da uzradi duhovni, a izvodjenje radova će obaviti  neke asocijacije iz privrednog života.Treći primer:da bi duhovni član održavao kulturne kontakte sa drugim zemljama, političko-pravni će obezbediti vize, a privredni autobuse.

Naravno da se tu mogu pojaviti i zajednički dugoročni planovi, na primer za izgradnju neke saobraćajnice,vodovoda idrugog, što će doduše izvoditi asocijacije privrednog člana, ali će zahtev možda postaviti duhovni ili političko-pravni radi zadovoljenja nekih njihovih potreba i želja,nečega što oni sagledavaju da je potrebno.

   2. Pošto država sa tročlanim društvenim uredjenjem mora imati odnose i sa državama koje to nemaju - jednodelnim državama- svakako da će se u  neke pregovore i medjunarodne ugovore morati da unosi  i nešto što se neće ticati samo jednog od ova tri  člana.Strani pregovarači će možda povezivati recimo kupovinu odela sa omogućavanjem da im se dozvoli da u nekoj dvorani održe neku svoju kulturnu priredbu i da im se za to obezbede sredstva ( u tročlanom društvenom uredjenju se ne plaćaju ulaznice za kulturnr priredbe).Prema tome u ovakvom sporazumu ne može odlučivati samo političko-pravni član društva nego i privredni i duhovni.Ali ako je prodaja odela povezana sa kupovinom traktora, o tome odlučuje isključivo privredni život.

   3. Sem nekog dugoročnijeg i obuhvatnijeg plana i dogovora mogu se u nekoj od ove tri oblasti pojaviti i neke iznenadne i nepredvidjene potrebe-pa i želje,takodje i neke štete, koje ta oblast ne može sama da reši, odnosno da popravi. To će najčešće biti lokalizovano na nekoj manjoj teritoriji , te će i uprave ograničene na toj teritoriji većinom moći to same sa reše.Na primer, grad je na nekoj školskoj zgradi polupao crep;ili iz neke fabrike se transportuje nešto kabasto, pa treba na putu obezbediti pratnju i regulisati saobraćaj;ili za neku proslavu u bolnici treba  obezbediti muziku itd.

U nekom slučaju čak i zbog nekog vrlo uspešnog ili jednostranog rada mogu nastati štete, a za čije otklanjanje treba pomoć i ona druga dva člana društvenog života, te se i to onda zajednički rešava. Na primer, za neku umetničku ili sportsku priredbu pojavilo se toliko interesovanje , da je došlo mnogo više svete nego što se očekivalo i za to je potreban odredjeni prostor i drugo te je zbog toga izgaženo cveće u parku i sve zaprljano, možda i polomljeno, a saobraćaj je ometen. Mora se računati sa životnom stvarnošću, a ne sa nekim teoriskim postavkama.

Neka objašnjenja

Ranije je već pomenuto da uvodjenje tročlanog društvenog uredjenja dolazi kao proces evolucije čovečanstva i da se ono tek postepeno i može uvesti.To dobro treba uočiti, jer je to suštinski različito od danas uobičajenog shvatanja, načina  ratmišljanja i  stavova prema društvenom uredjenju.To je evolucija a ne neka revolucija.

Iz toga proizilazi da za zastupanje ovakvog društvenog uredjenja ne može postojati nikakav fiksni program niti neka stranka koja bi ga progurala. Iz ovog kratkog izlaganja vidi se da su tu date samo osnovne smernice u kojem smislu treba raditi za ozdravljenje sadašnjeg društva i spas i obnovu kulture. Na osnovu tih smernica  i prema prilikama kakve život pruža  , u narednim godinama odgovarajući stručni i uvidjavni ljudi će postepeno ostvarivati ovo razgraničavanje i razdeljivanje jednodelne države na tri nezavisna člana.Život je taj koji se neprekidno menja i donosi nepredvidive novine, u koje treba uvrstiti nove naraštaje ljudi koji se sada radjaju i sa sobom donose nešto drugo, a ne isto što su doneli njihovi roditelji.Važno je da im starije generacije donošenjem nekih bezživotnih propisa -često neispravnih -ne ometu pravilan razvoj i potrebe kako se to danas čini.

Ako bi nove generacije uvek samo ponavljale ono što su izmislile predhodne, onda ne bi bilo nikakvog napretka. Jedan od glavnih uzroka smrti evropske kulture jeste to što izvesnim krugovima koji imaju vlast kao uzor služi nešto prošlo, što je nekada možda i bilo dobro za tadašnji stepen razvoja čovečanstva , ali je sada prevazidjeno,život ga je pregazio.

Isto tako starije generacije ne bi smele mladjima da nametnu dugove za ono što su protraćile- kako materijalne dugove tako i duhovnu isprežnjenost. A i to se danas čini. Naravno da je to krajnje nemoralno. Kada se to sve uvidi, dobiće se objašnjenje o besmislenosti svih stranačkih programa, koji su već u momentu sastavljanja bili mrtvi;uključivali su i još uvek uključuju čak i fraze i stavove koji su bili mrtvi još pre dvesta godina, za koje se još onda dokazalo da su neispravni, pa se ipak oni preko bezidejnog stranačkog života prenose u nasledstvo sadašnjim generacijama i njima manipuliše

Iz tog razloga za zastupanje tročlanosti ne može ni postojati nikakva stranka.To može biti samo pokret za tročlano društvrno uredjenje.Tom pokretu pripadaju uglavnom sasvim ili skoro sasvim neorganizovani ljudi, koji uvidjaju da je imperativ vremena,koji su se na neki način srodili sa evolucionim snagama čovečanstva.To naravno i inače uvidjaju svi ljudi koji nepristrasno posmatraju život oko sebe i vide da je potrebno nešto bitno izmeniti u samom sistemu društvenog uredjenja, a ne samo menjanjem ljudi na vlasti koji su svi jedinstveni u tome kako da se oni sami na vlasti održe što duže,dajući razne nazive za uvek iste oblike društvenog uredjenja-uvek za jednu istu jednodelnu državu u kojoj je sve zbrkano.

Zbog toga je pristalice ovog pokreta teško i naći.Oni se ne udružuju u neke stranke,ali ih ima dosta-naročito u Srednjoj Evropi.Na nemačkom ima najviše - a i mnogo - vrlo studiozno napisanih knjiga o tome.

Na područjima engleskog jezika ima takodje ljudi koji bi se za to založili,ali kod njih postoje velike teškoće da se tako nešto sprovede.Kod njih je vrlo jak utilitarizam,koji ima suviše jak koren u privrednom životu,za koji su oni posebno nadareni;a on bi se morao savladati tako da se prenosi na druge oblasti društvenog života.No sada već ima nekih nagoveštaja da se kod njih jača opozicija protiv tog i van privredne oblasti proširenog utilitarizma,koji se povezao sa materijalističkim shvatanjem sveta i guši duhovni život.Glasnije je to još 1934.godine iskazao Orvel u svojoj "1984.",a sada se to pokazuje na naoko beznačajnim američkim filmovima.Ako ta opozicija to ne može kod sebe da sprovede,ona može pomoći da se to ostvari negde gde su prilike za to povoljnije,  pa da onda i za njih to bude od velike koristi.Uovim krajevima sveta ne mogu se iste sposobnosti razvijati,ali se sa tim razlikama ljudi mogu dopunjavati,da to bude na dobro celog čovečanstva.

Isti taj utilitarizam se prošlog veka vrlo jako proširio i zahvatio tamo gde mu nije mesto i kod nemačkog naroda,u kojem je pokret za tročlanost društvenog života i nastao.U njemu on ipak sada ima najviše pristalica.U bivšoj Zapadnoj Nemačkoj su čak i pravljeni-naravno  vrlo ograničeno-i pokušaji i eksperimenti da se u pojedinim preduzećima radi bar donekle u smislu tih ideja.U Istočnoj Nemačkoj je komunizam to gušio.

Na suprot tom utilitarizmu,koji dolazi iz čulno-nervnog sistema čovekovog,uzdižu se voljni impulsi slovenskih naroda.To se sada oseća kod na zapad isturenih slovenskih naroda,dakle onih nastanjenih u Srednjoj Evropi izmedju Istoka i Zapada, te se kod njih tročlano društveno uredjenje najlakše može uvesti. Takodje i kod njih umetnutih Madjara.Kod Rusa će ti voljni impulsi tek u budućnosti doći sa prečišćenom,spiritualizovanom krvlju.No oni bi i sada ovakvo uredjenje mogli prihvatiti.

Romanski narodi su izgubili vitalnost i teško je da prime nešto novo.Oni su još uvek pod jakim uticajem rimo-katoličke crkve i starog rimljanstva uopšte,sa jako naglašenim političko-pravnim elementom,ali apstraktnim,koji se ne prilagodjava ili se sporo prilagodjava novovekovnim promenama,koje je donela moderna nauka i tehnika potpuno izmenivši uslove života.Ta rimska jedinstvena autoritaristička država je njihov podsvesni ideal.To se najbolje vidi kod Francuza,kod kojih je iz podsvesti došao taj vapaj za slobodom ,jednakošću i bratstvom,ali se posle nekoliko godina pretvorio u carstvo.Zbog nemanja snage da se prilagodjava dovoljno brzo zahtevima koje donosi život francuski narod je sada u toku da potpuno izgubi svoj značaj u svetu.Italijanski će se još uvek održavati,ali na suprot njegovim pravim impulsima deluje crkvena organizacija koja ga koči.Ako se sekularizuje, i on će moći da uvede tročlanstvo uz pomoć drugih sila -ne iz sebe.

U bliskoistočnim zemljama takvog pokreta nema,ali bi ga ti narodi prihvatili kada bi videli u nekoj zemlji takav uzor,naročito oni sa razvijenim sekularizmom.I bivše takozvane "nesvrstane zemlje"bi to možda prihvatile,ako bi videle kako se to ostvaruje na nekom širem prostoru.

Za narode Dalekog Istoka teško je nešto reći,pošto oni imaju neke svoje specifične kulture,mada bi se kod njih kasnije našlo razumevanje za to,pa onda i oberučke prihvatilo.

Radi se dakle o razumevanju i uvidjanju dovoljnog broja ljudi da je tročlanost društva evolucioni proces koji u svakom slučaju dolazi.Nastaće bar u Srednjoj i Istočnoj Evropi u kojima se države već raspadaju-na haotičan način-ali raspadaju.U svima njima se stalno žali kako država nije u stanju da učini ili spewči to i to. U pitanju je dakle samo da li će se tom evolucionom procesu izaći u susret razumom ili će se ostvariti pobunama, ratovima,revolucijama i svim mogućim potresima koji će doneti užasna krvoprolića i razaranja,bede i nevolje.Od ljudi neće zavisiti da li će se to dogoditi nego kako će se to dogoditi.

Ako se to uvidi u svim slojevima društva-uključujući i moćnike zvanične i nezvanične koji se moraju odreći vlasti,onda će to ići mirnim evolucionim putem.Ako ne, onda će doći posle revolucija gde će i glave leteti ili kao posledica velikog sudara izmedju različito nastrojenih Istoka i Zapada,sudara koji će biti strašniji od dosadašnjih ratova,jer će se upotrebljavati dosada još neupotrebljena sredstva i načini za borbu.To su alternative.Pošto je sada-kao što je u Uvodu rečeno-došlo vreme da svi,svi pripadnici nekog organizovanog društva u svoje ruke preuzmu upravu i odgovornost kako za svoj lični tako i za zajednički život,onda svi za to treba zajednički da se bore.Sa mogućnostima koje imaju,ali ne manje od toga.Za to se čovečanstvo već vekovima priprema,to je u razvoju sveta da se stvori jedno jedinstveno sveopšte društvo,što je moguće samo rasčlanjenjem na takva tri člana života.

Bajate misli tu ne pomažu i to svaki nepristrasan posmatrač prozire.A sadašnja monopolizovana propagandistička mašinerija nema apsolutno nikakvih novih ideja,već na apsurdan i samom sebi protivurečan način ponavlja samo stare.Ako u miru nema novih ideja on se ne može očuvati.Stare ideje su već na delu dokazale da vode samo do svemogućih ratova i revolucija i ako se ne odbace one će isto i dalje činiti,dovodeći ljude u sve veću bedu.Jedino je ideja o tročlanom društvenom uredjenju nešto novo za poslednjih bar stotinak godina.

Kao neka nova ideja pojavi se polovinom XIX veka marksizam,čije smo plodove doživeli.Medjutim i taj marksizam nije stvarno nešto novo,nego staro buržujsko mišljenje o korisnosti zaodenuto u novo ruho,pa je zato i imao tako katastrofalne posledice.Iste te buržoaske ideje bile su zaodenute i u fašističko i nacional-socijalističko ruho kao i u sadašnje demokratsko.Ta ruha treba svući kako bi se videle gole misli.Onda će se videti da su to sve jednomisleni sistemi zaostali iz prošlosti.

Treba menjati način mišljenja

Zbog toga sam i ja kao prvo ljudsko pravo stavio pravo na istinu i nauku o istini.Na osnovu toga će čovek steći i poverenje u sebe,oslobodiće se delovanja neistina u svojoj podsvesti,te će uvideri da i on iz svoje volje može nešto doprineti za spas kulture i čovečanstva.

Izgled tročlanog društva

Kao što se iz gornjih izlaganja vidi, ne može se tačno i u pojedinostima sagledati kako će izgledati život u tročlanom društvenom uredjenju,jer je ono živo,te se ne može praviti neki mrtvi programi. Zato će se ovde dati u glavnim i grubim potezima.

No pre svega treba naglasiti: Raj na Zemlji se nikako na može ostvariti,pošto ni ljudi nisu andjeli.Medjutim u itvesnim granicama sami ljudi mogu stvoriti za sebe bolje i snošljivije stanje za život.To ne mogu andjeli nego sami ljudi koji tu žive.To mogu ljudi ako uvide da nisu andjeli,te da se društveni život ništa ne menja sa menjanjem neandjela koji u njemu vladaju i daju glavni ton,nego samo menjanjem načina mišljenja i dosadašnjih zastarelih predstava o društvu,dakle menjanjem sistema,uvodjenjem sistema društvenog uredjenja u kojem će ljudske slabosti manje dolaziti do izražaja mego sa sadašnjim.U tom smislu će se ovde dalje izlagati o tome kako bi izgledalo život u tom novo organizovanom društvu,društvu koje računa sa egoizmom ljudi ,ali i sa impulsima ljubavi za druge,sa ljubavlju kojom se mogu razumeti i egoističke potrebe drugih.Život dakle u osnovnim potezima izgleda ovako:

   1. Pre i posle rodjenja deteta sama majka odlučuje koliko će izostati sa posla u organizaciji gde je zaposlena-neće joj to šablonski propisivati država kao danas, pri čemu o tome odlučuje skoro isključivo samo oni koji nikad nisu bili majke.To je već samo po sebi nemoralno,pa bez obzira da li tu preteže neka privredne korisnost ili neka politika i to je ono protiv čega se treba boriti.Pošto u ovakvom društvu sredstva za majčino izdržavanje nisu povezana i u zavisnosti od njenog rada,ona će bez ikakvih trzavica mirno moći da se posveti detetu, pa će i dete bolje odgajati i društvo će dobijati bolje naraštaje.Tek onda će moći neko da prigovara da li roditelji dobro vaspitavaju decu ili ne, a ne sada kada ih država još pre rodjenja uzima u svoje ruke i tiraniše ih.

   2. Koje će škole dete pohadjati o tome odlučuju roditelji.Oni mogu da stavljaju prigovore na rad nastavnika, ali ne i djaci, ne ni neki državni političko-pravni inspektori.Takva saradnja nastavnika i roditelja jeste nešto živo i prilagodjeno konkretnim prilikama, a ne neke opšte važeće direktive i naredjenja političara.Samim tim što su opšte važeće su apstraktne, a time što dolaze iz ministarstva one su već u trenutku izdavanja mrtve.Stogodišnja iskustva na to već ukazuju, a njihovo razorno dejstvo se na svakom koraku pokazuje.No naravno ko ima vlast i ko ih je mrtve rodio uvek prebacuje krivicu na one koji ih po njihovom naredjenju sprovode, a  i na  roditelje iz čijih ruku je vaspitanje dece političkom državnom moći istrgnuto.I ovde glavnu reč vode oni koji sami nikada nisu radili  kao nastavnici sa decom ili su se kao nesposobni za to povukli, pa zato i misle da sve znaju, jer čak i ne znaju da postoje problemi u koje zadiru.Sama činjenica da sa jednog mesta daju naredjenja kako će se postupati sa hiljadama različitih individualnosti dece jeste naopaka i nemoralna, jer se time koči razvoj individualnih sposobnosti i nastoji da se što više obrazuju mediokriteti.To je jedan od osnovnih razloga za smrt evropske kulture,jer su nosioci kulturnog razvitka samo pojedinci koji sa svojim sposobnostima daleko prevazilaze prosek.Stoga svaki individualni nastavnik i roditelj mora da vodi računa o sposobnostima,težnjama,temperamentu, pa i trenutnom raspoloženju svakog individualnog deteta i da mu pruža mogućnost da ono postane savršenije od samog vaspitača. To jedino obezbedjuje napredak čovečanstva.

   3. Kada dete poraste ono samo bira svoj poziv i mesto gde će se zaposliti, a svaki zaposleni ima pravo da menja i svoju struku i mesto gde radi.To je praktično izvodljivo samo onda kada rad nije roba, a dokle god se sa čovekovim radom postupa kao sa robom, to je samo teško ostvariva teorija.U to spada i prelaženje iz jednog člana društvenog života u druga dva.

   4. Svaki čovek će bez obzira na svoj rad i radni učinak dobijati sredstva za pristojan život. Medjutim, još duže vreme će biti neophodno da se neki poslovi i novčano stimulišu, direktno ili indirektno, na neki sličan način.U evolucionom procesu se računa na ljude kakvi jesu, a ne kakvi bi  eventualno trebalo da budu. Mora se računati sa vekovnim navikama i shvatanjima, koja deluju i danas u podsvestima ljudi, kao i sa pogrešnim predstavama koje su im još u detinjstvu sipana u glavu.Noviji naraštaji - koje država neće programirati kako da misle, jer su nastavnici u svom radu slobodni-postepeno će u tom tročlanom društvenom životu uvidjati da svako radi za druge i drugi za njega, a i još mnogo što šta drugo.Ali dok do toga ne dodje, potreban je duži prelazni period da ne bi dolazilo do trzavica i da se ne bi izgubio kontinuitet u radu i životu.To je evolucija, a ne revolucija !Evolucija koja se ne boji sukoba slobodno formiranog mišljenja,mišljenja zasnovana na neskrivenoj istini.

   5. Pošto čovekov rad nije više roba,ni njegove usluge se ne mogu prodavati.I to se naravno prema gore izloženom mora postepeno uvoditi.Ali kao početak može se odmah uvesti i to,da se nizakakve kulturne,školske,umetničke i sportske priredbe i usluge ne naplaćuju;nikakve ulaznice odnosno članarine, jer one služe za kulturno uzdizanje svih, a to je već samo po sebi najveća dobit za celo društvo.Takodje ni za verske usluge ili za sudske procese.Na taj način će verske zajednice imati samo prave sveštenike a ne trgovce,sveštenike koji sa punom predanošću i ljubavlju obavljati svoju svetu dužnost.A sudski postupak će se odvijati nezavisno od toga koliko ko ima para da plaća takse i advokate.

Što se tiče proizvedene robe, njena vrednost će se odredjivati u privrednoj oblasti društvenog života i to tako da ona pokriva sve potrebe proizvodjača-pojedinca iliasocijacije-za ono vreme koje mu je potrebno za dalju proizvodnju iste ili slične robe.Ne traži se dakle neko objektivno merilo vrednosti te robe, nego da se nadje pravilna socijalna struktura za dobro cele društvene zajednice.Neće dakle njena cena biti proizvod nikakve špekulacije - monopola, povlačenja sa tržišta da bi se stvorila veštačka oskudica ,reklama,bombastog pakovanja i t sl.,a što omogućava sistem"ponude i potražnje" sa kojom se cena robe veštački formiraju, apelujući ne samo na njenu objektivnu vrednost nego i na subjektivno procenjivanje kupaca kojima se tako manipuliše. To je sve u smislu toga da proizvodnja ne služi za sticanje dobiti nego za podmirivanje ljudskih potreba.

   6. Pošto sudije pripadaju duhovnoj oblasti, nisu dakle državni službenici zavisni od državne vlasti, oni će uvek delovati samo posvojoj savesti. Pošto je okrivljeni uvek taj koji bira sudiju, on uvek i očekuje da će sudska odluka biti pravedna i većinom će je poštovati, pa makar spor izgubio. Ako je građanski spor ozgubio ili je u krivičnom postupku kažnjen, on će zbog poverenja u sudiju razmisliti o tome šta je pogrešio i time će se popraviti, a na to će mu i sudija skrenuti pažnju - kao čovek čoveku. 

To se mnogo ređe događa kod sadašnjih sudskih procesa sa bezličnim nadležnim državnim sudovima, u kojima se na neki mehanički način određuje sudija kome se poverava stvar. To se čak kao ideal postavlja da je sudija što više bezličan, da sudi samo na osnovu takozvanih mazterijalnih činjenica - duhovne se ne uzimaju u obzir, jer se smatra da duh ne postoji - i naravno po zakonu. Pri tom se u praksi pokazuje da sudija često pod prinudom raspoloživih dokaza donosi presudu za koju oseća da nije pravedna, nije dakle sobodan u svojoj oceni i ne može da sudi po savesti. Iskusne sudije na preimer mogu da osete da neki svedok i pod zakletvom laže, a to lažno svedočenje mora da uzme kao dokaz. Time je pravo odvojeno od onoga što je pravo, postalo je izdvojeno i nezavisno od morala.

Sem toga, bilo pisani zakon bilo običajno pravo mogu biti samo nešto mrtvo, a sa tim treba, uporediti sadašnji živ slučaj i pod to staviti živog čoveka. Tu kod nekih zakonodavstava dolazi u obzir i izricanje sasvim apstraktnih presuda, presuda bezlično a precizno izračunatih,  na primer na 150 godina robije. Sve u smislu da se bude što pravedniji, a ne misli se na tu nepravdu da je tada prema onom ko je osuđen na samo 75 godina - iako je prestup pa i kazna upola manja - za njih ona ustvari jednaka.

Međutim, u ovom tročlanom društvenom uređenju - ne samo u suđenju nego uopšte - neguje se uvek interesovanje za svoje bližnje, vodi se uvek računa o ličnosti, o individualnosti koja se danas evolucionom razadoblju sve više ističe i ostvaruje. I toje dakle usklađeno sa evolucionim razvojem čovečanstva što se apekuje na ličnu savest i slobodu sudija, naravno da sudi prema zakonima koji su doneti na osnovu shvatanja većine. Time se nastoji da se ponovo sjedini pravo i ono što je pravo, да право и морал буду јединствени.

   7. Роба је samo ono što je proizvedeno istavljeno ljudima na raspolaganje za potrošnju i upotrebu. Ljudski rad ne može biti roba i besmisleno je da je on u robu ugrađen kao recimo ekseri u sto. Sam pojam rada u sebi sadrži neku aktivnost a ne ugrađenost, umrtvljenost. Međutim, Karl Marks je vođen buržujskim buđavim idejama ubedio proletere da je njihov rad roba, u čijoj je vrednosti i on sadržan. Promet robe je uvek neka vrsta trampe, iako je sada u nju koa posrednik umetnut novac. Prema tome, vrednost jedne robe određuje se u poređenju sa vrednošću druge. Pri tom se gleda da li je sto čvrst i lep i da li mi takav treba i šta sam ja spreman i u mogućnosti da za njega dam, a ne koliko sati neko njega pravio. Vrednost zavisi i od drugih okolnosti: Za istu hladnjaču će se u Panami sigurno dobiti više novca nego na Aljasci, ako je tu uopšte neko kupi. Prema tome, ne samošto se kupoprodajom ljudskog rada vređa čovekovo dostojanstvo, nego je i sa čisto privrednog stanovišta apsurdno govoriti da je sastavni deo robe. Stoga čovečji rad u tročlanom društvenom uređenju spada u političko-pravni život kojim se regulišu i drugi odnosi čoveka prema čoveku. Kupvanje čovekovog rada - to je samo drugi vid robovlasništva. Kupuje se ustvari čovek - baš kao i neka mašina kojom se obavlja neki rad.

   8. Roba nije ni obradiva zemlja ni zemljište uopšte, pa se ne može ni prodavati, ni kupovati, kako se to u sadašnjim zastarelim društvima radi. Zemlja nije ništa što su ljudi proizveli radi svoje potrošnje, te čovek sa svojim pravom na život može imati pravo da na njoj živi i da se njom koristi, a ne i da je poseduje. Pošto svi ljudi imaju jednaka prava, političko-pravna oblast to reguliše.

No ni to pravo korišćenja ne može biti predmet kupovine i prodaje, jer ni nikakvo pravo uopšte nije roba. Ako se pravo kupuje i prodaje, ono je automatski nepravo, ono je tad uzrok i osnov korupcije. Međutim, političko-pravni život je nadležan da da je zemlju na korišćenje, ali samo onome kome je ona stvarno potrebna za život i ko će je obrađivati i koristiti. Ako se on odseli ili prestane da je obrađuje, onda će se ta zemlja ustupiti na upotrebu nekome ko će obrađivati, a ne da ostane zaparložena, što je šteta za čitavu zajednicu. A kome će se ustupiti, to se odlučuje u duhovnom članu društva u saradnji sa političko-pravnim.

   9. Posedovanje kapitala i rukovanje tim kapitalom moraju biti odvojeni. To se već sad čini na primer u akcionarskim društvima, ali to mora biti pravilo svuda. Ako vlasnik nekog kapitala njime neumešno upravlja, on onda danas te svoje gubitke pokriva povećavanjem cena, prebacuje ih dakle na teret potrošača, a time i obezvređuje novac. Sem toga, pod pritiskom tako neumešnih kapitalista država - političko-pravna oblast - njima sada služi i donosi propise o zaštitnim carinama ili izvoznim olakšicama i dotacijama, što opet pada na teret čitavog društva. Time se stvara nelojalna konkurencija na svetskom tržištu, te je sasvim ispravno što se Svetska trgovinska organizacija protiv toga bori - ali se nije još potpuno izborila.

Neumešno i neracionalno upravljanje kapitalom i njemu podložnim fabrikama ili drugim privrednim organizacijama jeste ustvari nemoralno, jer se nesposobnost upravljača odražava na životnom standardu celog društva. Pošto on - koji je danas najčešće i vlasnik - neće da se odrekne dobiti  a kamoli da pretrpi gubitke, on to nadoknađuje povišavanjem cena, a to štiti preko političko-pravne oblasti.To se onda zavija u neke nazovi nacionalne interese koje treba braniti zaštitnim carinama ili na neki drugi način dotirati - naravno iz tuđega džepa. Uz to se dodaju lepe socijalne fraze "da ne bi ljudi ostali bez posla" i tome sl., a u stvari tu nesposobnost upravljača plaćaju svi poreski obveznici - a i novac se obezvređuje.

Zbog toga se u tročlanom društvenom uređenju kontrola upravljanja kapitalom i proizvidnim sredstvima uopšte, dakle svim što je s njim povezano, vrši u političko-pravnom članu društva, ali se iz duhovne oblasti procenjuje, te ona nesposobne upravljače kapitala i svih grana privrede smenjuje i postvalja druge. Međutim, u njihov neposredni rad i kako će, na koji naćin poslovati -  u to se niko ne meša. Kontrolišu se samo rezultati rada -  ne i način rada.

   10. S obzirom na sadašnju situaciju gde carine i dotacije u drugim državama postoje još uvek, moraju i u ovakvoj državnoj zajednici postojati ali samo da bi se njima pariralo. No to nije u nadležnosti političko-pravnog već privrednog života. Carine se pri tom ne uzimaju kao prihod i za podmirivanje troškova države, već samo kao zaštita od inostranih dampinga i tome sl. U to danas spada i naterivanje domaćeg proizvođača da svoju robu prodaje po višim cenama nego što je opravdano, da bi mu mogla konkurisati strana na njegovom tržištu. Ta praksa je naravno raširena i u okviru samog domaćeg tržišta, gde jači i beskrupolozan trgovac nateruje one slabe da dižu cene da mu ne bi mogli konkurisati, a da se pri tom na sav glas hvali princip slobodne konkurencije. I to je jedan od sistema kojim se obezvređuje novac i kojim se na račun većine bogati manjina. Regulisanje svih tih odnosa u pogledu cena i prometa robe spada u nadležnost isključivo privrednog života, koji time treba  i potpuno da upravlja. Naravno da se mora nastojati i da se ne daju nikakve donacije ni za proizvodnju ni za izvoz robe, što se neki put vrši i na pritisak inostranih organizacija, a što takođe uvek pada na teret svih koji nisu ni proizveli i izvezli tu robu, pa je i to normalno.

U svakom slučlaju način formiranja cene robe u tročlanom društvenom uređenju, ako je oslobođeno od pritiska spolja -  za razliku od jednodelnih država -  potpuno se uklapa u nastojanja Svetske trgovinske organizacije, koja na primer nastoji da svaka roba na inostranom tržištu mora imati istu cenu kao i na domaćem. Osnovne postavke tročlanog društvenog uređenja su da privreda u celom svetu treba da bude zajednička i jedinstvena, a ne da se u nju upliću neki politički ili duhovni interesi. Naravno da se ni ona ne upliće u njihove domene rada i da radi korektno i u smislu bratstva.

   11. Novac sam po sebi nema nikakvu vrednost, on samo olakšava trampu ukazujući na vrednost dobara koja se razmenjuju. Sva proiozvedena dobra s vremenom i gube svoju prvobitnu vrednost. Prema tome i novac deli njihovu sudbinu. Zato će se u privrednom životu na osnovu raznih činjenica i pokazatelja odlučivati za koliko će se umanjivati kupovna moć izdatog pre godinu, dve, tri itd. godina. To će naravno biti i pod kontrolom političko-pravnog člana društva. Današnji sistem njegovog brojčanog umnožavanja pomoću kamata znači s jedne strane njegovo obezvređivanje, a sa druge strane da primaoci kamata to obezvređivanje vrše na teret ostalog društva koje kamate ne prima, nego još eventualno daje preko raznih kredita i drgog. Time se stvara dupli novčani sistem u istoj državi: jedan se preko kamata više-manje zadržanom istom ili približnom kupovnom moći novca i drugi  čija kupovna moć smanjena. To je naravno sve vrlo zamućeno i haotično ( "U mutnom se riba lovi"), ali i to je jedan od glavnih razloga zašto se stalno povećava razlika između bogatih i siromašnih.

U trčlanom društvenom uređenju postoji samo jedan novčani sistem, jer sva količina novca ravnomerno gubi svoju vrednost i to ne haotično i zamućeno, već smišljeno i organizovano, uzimajući u obzir prosek opadanja vrednosti ranije proizvedene robe. Po tom sistemu se ne isplati nagomilavati novac, već ga puštati u cirkulaciju, čime se pomaže i oživljuje privreda.

   12. To oživljavanje privrede povećavanjem i ubrzavanjem cirkulacije novca se i danas vrši, ali na način koji nije u interesu sveopšteg društva; njime se uglavnom koriste bogati na račun siromašnih. To je olakšano i postepenim prelaženjem od neposredne trampe dobara na njihova plaćanja zlatom i srebrom, pa na novčanice sa zlatinim pokrićem, pa sa delimičnim, pa bez ikakvog zlatnog pokrića, a onda prometom preko knjiženja na računima banaka ili sad na kompjuterima. Tim knjiženim novcem omogućeno je da neka roba za jedan dan promeni više vlasnika, pri čemu naravnoi svaki pomalo podigne cenu i ostvaruje prihod bez ikakve proizvodnje, a to se opet vrši na teret krajnjih korisnika koji tu robu troše.Naravno da se i time novac obezvređuje na divlji način.

Ovde sada dolazi sve više do izražaja sistem kreditiranja. Kredit se daje naravno onome u koga se ima poverenja da će umeti i biti sposoban da taj povereni mu kredit upotrebi i vrati. Pri tome se često iz dobijenog kredita opet kreditira neko drugi, a ovaj drudi trećega itd., čak i sedmog i osmog. Naravno da se i time, tium prenošenjem kredita ostvaruje neki prihod bez ikakvog proizvođenja i uvek na teret krajnjeg korisnika. Privreda je time doduše postala življa, ali u korist pojedinca na teret sveopšteg društva.

U tročlanom društvenom uređenju daju se krediti onima koji su najsposobniji da njima ostvare ili poboljšaju i ubrzaju proizvodnju nekih za celu zajdenicu korisnih dobara, a ne za ostvarivanje nekog povećanog prihoda bez ikakvog proizvođenja i radi povećanja moći malog broja ljudi. I tu se od strane duhovnog života vrši izbor onih koji su najumešniji za neke poslove, za privređivanje na njima, a u tome pomaže političko-pravni ćlan društva. Međutim kada je tako neki privrednik dobio kredit i poverenje, on u svojem radu postaje potpuno nezavisan i od jednog i od drugog, te on sam okuplja odgovarajuće stručnjake u jednu asocijaciju i bratski zajedno rade na poboljšanju života cele zajednice, a ne za sticanje ličnog profita.

   13. Same privredne asocijacije ne smeju biti ni suviše velike ni suviše male, jer ni jedne ni druge nisu pogodne za uspešno privređivanje. Ako su suviše male, one se neće moći održati u konkurenciji sa drugim. Ako su suviše velike, one će štetiti, radiće na teret onih drugih manjih koje su pored njih, gušiće ih zauzimajući monopolistički položaj. I to će se procenjivati iz duhovnog života i regulisati iz političko-pravnog, a na predloge iz privrednog života.

Ovde treba imati u vidu da se granice delovanja neke privredne asocijacije ne moraju poklapati ni sa političko-pravnim nisa granicama duhovnog života. Sva ta tri člana deluju u onim granicama koje su za njih najpovoljnije i na koje ih život upućuje. Jedna privredna asocijacija moža na primer imati potrebe da se tesno poveže sa nekom inostranom fiermom, a neka narodnosna zajednica da svoj folklor i umetnost neguje sa pripadnicima koji žive u drugoj državi. Veštačko postavljanje granica nije plodonosno.

   14. Iz gornjih izlaganja se vidi da duhovni život igra vrlo veliku ulogu u životu tog sveopšteg društva koje dolazi do izražaja u tročlanom društvenom uređenju. U sadašnjim jednodelnim državama civilizovanog sveta on je uskoro svim oblastima koje mu pripadaju postao neslobodan i potčinjen stopljenom političko-pravnom i privrednom životu. Iako je čovekov duh taj koji ujpravlja i privredom i političko-pravnim odnosima, on u sadašnjim državama ne moža da služi na dobro čitave zajednice. On bi to mogao samo kad bi bio oslobođen, a ne sad kad njima služi isključivo za zadovoljavanje egoističnih i grupno egoističnih zahteva onih koji tim stopljenim društvom vladaju. 

U privredi duh sada skoro isključivo služi za razvoj tehnike, za razne mehanizme u koje se on na neki način učarava. Tu je opasnost da se čovekov duh i sam potpuno mehanizuje.

U političko-pravnom životu čovečji duh je sad usmeren na to kako da se održi sistem hijerarhija, da se ljudi održe u nejednakosti. Radi toga se nastoji da se ljudske duše uspavaju, te je tu opasnost da se čovekova duša vegetabilizuje. 

U samom duhovnom životu čovekov duh je u razvoju slobodan samo tamo gde ne zahvata realan život, gde se odvija samo u apstrakcijama kao što su razne propovedi i propovedanja, filosofiranja i teoretisanja ( uključujući naučnu), umetnički i mistički zanosi i tome sl. Tu je opasnost da se duh čovekov potpuno odvoji od stvarnosti, te da ostavljeno čovečje telo prepusti nekim prijatnim osećanjima i nagonima i da o svemu samo sanja, da se telo animalizuje.

Ovom animalizovanju tela najviše je izložen Istok, mehanizovanju duha Zapad, a vegetalizovanju duše Sredina.Protiv sva tri se bori tročlano društveno uređenje time što čovekov duh i duhovni život usmerava na stvarnost, da u oblasti svog delovanja bude slobodan i nezavisan, ali da ne bude nezainteresovan i za ono što se među živim ljudima događa - kako se privređuje kako se deli pravda - i da daje podsticaje i znanja i  moralne impulse i za ono što se u celoj društvenoj zajednici događa. Zatim da se ljudi i probude u uzajamnom interesovanju za svoje bližnje, da saosećaju sa njima, da uspostavljaju što pravilnije odnose jedni prema drugima. Takođe da svoju inteligenciju ne usmeravajusamo na korisnost pri zadovoljavanju svojih telesni potreba, nego da imaju razumevanja i za potrebe drugih, da razumeju svoj bližnje. To je smisao i iz podsvesti prolamanog krika: 

SLOBODA - JEDNAKOST - BRATSVO

To je poziv za voljne čini čoveka kojima se ostvaruje svoje čoveštvo.

Završne napomene

   1. Podela na tri člana društvenog života-šematski prikazana u priloženoj tabeli-u skladu sa opštim razvojem čovečanstva i sa razvojem pojedinca i njegovim ispravnim postavljanjem u zajednicu sa drugim ljudima.

Ovako rasčlanjen privredni život je -može se reći- internacionalan.Internacionalizam samo u privrednom životu  ima smisla i opravdanja jer svi ljudi na Zemlji prema svojem ustrojstvu imaju iste potrebe za toplotom,vazduhom,vodom i hranom-što naravno varira u izvesnim granicama.Sve te potrebe njima ista priroda  zadovoljava-može se reći-"majka priroda". Po tome svi ljudi i jesu braća,te kao braća i treba da se vladaju u privrednom životu.

SADAŠNJA SMEŠANA DRŽAVA Stopljeni političko-pravni I privredni život Duhovni život je ograničen na materijalno I apstrakcije                                       *                                         *                                               *                         *                                                     *                                                    *
DUHOVNI ŽIVOT Osnov: Sloboda – sposobnost Delokrug rada: Filozofija Nauka Umetnost Tehničke zamisli Nastava i vaspitanje Verske zajednic Telesne vežbe i sport Predlaganje zakona Sudjenje na osnovu prava koje je odredio političko-pravni život Usmerenost u radu: Slobodna konkurencija Radom pojedinaca se ne upravlja ni sa kojeg mesta niti utiče Daje misli za moralan i ispravan socijalan rad Uprava: Od najsposobnijih u svakom ogranku rada Stremljenje: Ovladavanje svojim telom	POLITIČKO-PRAVNI ŽIVOT Osnov: Jednakost - osećaj Delokrug rada: Spoljašnja i unutrašnja politika Spoljašnja i unutrašnja bezbednost Kontrola i raspodela dobara Zaštita na radu Zaštita i nega bolesnih i nesposobnih za rad Donošenje i sprovodjenje zakona bez predlaganja Odredjivanje prava i izvršenje sudskih presuda Usmerenost u radu: Osećaj pravde Reguliše sve odnose čoveka prema čoveku ili društvu Stara se o pravednosti i jednakim uslovima za rad Uprava: Od demokratski i lično izabranih tajnim glasanjem punoletnih Stremljenje: Budjenje na bližnjima	PRIVREDNI ŽIVOT Osnov: Bratstvo - stručnost Delokrug rada: Proizvodnja robe Promet robe Potrošnja dobara Saobraćaj Carina Zaštita prirode i čovekove okoline Donošenje propisa o privrednim odnosima Predlaganje zakona o medjuljudskim odnosima Usmerenost u radu: Korisnost, bolji učinak Proizvodnja radi zadovoljavanja potreba, a ne radi dobiti Obezbedjuje sredstva za život cele zajednice Uprava: Od stručnjaka koje biraju predstavnici asocijacija Stremljenje: Prodor kroz mehanizme
*                                                   *                      *                                                  JEDINSTVO U TROČLANOSTI Osnov: Čoveštvo – evolucija Predstavnici sva tri člana obrazuju zajedničko telo, u kojem svi ravnopravno učestvuju u rešavanju svih zajedničkih pitanja I koorrdiniraju njihov rad, ne mešajući se neposredno u njihove poslove. Stremljenje: Voljna činjenja svih

S druge strane,svaki čovek je jedna jedinka za sebe, ima neke svoje sposobnosti,težnje i htenja da te svoje želje i čežnje prema svojoj mašti i svojim mogućnostima i ostvari.To se može samo u slobodnom duhovnom životu,samo u toj oblasti čovek može i sme da se individualno razvija,a da time ne ometa razvoj i život drugih.U drugim dvema oblastima društvenog života on sa svojom maštom mora računati i na saradnju sa drugim ljudima,mora se obazirati i na nastojanja drugih ljudi koji ga okružuju.

Izmedju tog opšte čovečanskog i individualnog življenja nalazi se i neka konkretna-ili više širih i užih-zajednica u kojima svaki čovek živi i kojima se mora na neki način prilagodjavati, vodeći računa o ćudima i drugih koji toj zajednici pripadaju. Kako se u takvoj zajednici-porodici,plemenu,naselju ili državi-živeti, to mora da bude predmet dogovora svih, a pojedinac se kao i manjina mora pokoravati shvatanu i odlukama većine.Ali većini samo te zajednice u kojoj se neko trenutno nalazi sa nekim odnosom prema njoj i u njoj.Tu svi punoletni i normalni članovi imaju jednaka prava  i to se ostvaruje u političko-pravnom životu te zajednice, a ne neka apstraktne sveljudske koja služi samo kao maska onima koji iz neke druge zajednice hoće ovoj da nametnu svoja shvatanja i vlast nad njom.

U tom opšte čovečanskom življenju svi su ljudi sa sličnim potrebama,koji će težiti da zadovolje onim što im priroda tamo gde se nadju pruža.U ovom individualnom svaki se razvija kako sam hoće i stvara šta hoće.A u zajednicama ljudi sa kojima se u odredjenom predelu živi,preko zajedničkog dogovora svih - možda uslovljenih i klimatskim uticajima, krvnim vezama, religijom i drugim - stvaraju se običaji,shvatana,pa i zakoni koji te odnose medju ljudima regulišu.Ako to u ranijim vremenima nije moglo tako jasno rasčlanjeno,danas je to za svakog razumljivo -samo ako hoće da misli.

Iz ovog se vidi da ideja tročlanosti društvenog uredjenja nije ništa što bi bilo tek tako filozofski ili stranački izmozgano,nego da je to posledica evolucionih procesa čovečanstva.

   2. Razumevanje za nužnost razbijanja države na tri člana može imati sasvim nepismen čovek, samo ako mu pamet nije pomućena i ako ima zdrav smisao za stvarnost.Medjutim,ima mnogo ljudi koji su iz ovoh ili onih razloga,na ovakav ili onakav način zaostali  ,pa su ostali na raznim stepenima razvoja.Tako ima i onih koji su dostigli za današnje vreme vrlo visok stepen razvoja,ali su se odjednom skrutnuli,zaustavili,pali pod izvesne uticaje i iskušenja,te nisu u stanju da idu u korak sa vremenom i da prime u sebe odgovarajuću evolucione podsticaje.Pošto imaju u sebi dovoljno čestitosti i uvidjaju da se u današnjem čovečanstvu nešto nepoželjno dešava,oni idealizuju neka protekla stanja,te nastoje da to proteklo unesu u današnji razvoj čovečanstva.Pri tom naravno idealizuju i sami sabe i grupu na čiji se autoritet oslanjaju,te smatraju -zato što su oni sa tom grupom uzdignuti iznad proseka -oni sa tom grupom treba da vladaju svetom.

Tu se sad dogadja nešto osobito.Svako ko vlada ne može a radi vladanja drugima ne upotrebljava razna nemoralna sredstva.On naprimer može uvideti da neki zločinac hoće za sebe da preotme tu vlast i da bi za narod tada to bilo strašno.On ga zbog toga ubije,da bi narodu bilo bolje.Medjutim.to ubistvo pada na dušu tog vladara i on postaje gori nego što je pre bio.Naravno da ima bezbroj manjih nemoralnih čina,koje mora da vrši svaki ko želi da zadobije ili se održi na vlasti.Posledica toga je da on ne samo da se zaustavlja u razvoju nego pada duboko,duboko-čak i u divljaštvo,neki put i krajnje divljaštvo.

Kako je poznato,divlji ljudi imaju daleko razvijenije instinkte nego civilizovani.Ako je tako neki manji ili veći vladalac usled nemoralnih čina pao i podivljao,kod njega se onda i instinkti oslobadjaju,razvijsju i jačaju,a pošto je duševno ustrojen na to kako da vlada,onda se i ti njegovi tako probudjeni instinkti usmeravaju na to,oni mu pojačavaju moć i spretnost u vladanju drugima.To kod njega nije više u pitanju neka mudrost,sposobnost i veština koju je on svojim naporom stekao,nego mu njegovi tako oživljeni i oslobodjeni instinkti daju tu posebnu moć.Pažljivi posmatrači mogu i kod sasvim malih vladalaca u društvu da te promene uoče, da uoče kakav je bio pre nego što je dobio neku vlast a kakav posle

Kada se tako probudjeni instinkti - savko ih u sebi ima,samo samo ih mnogi savladavaju svojim moralnim ponašanjem i budnošću-kada se oni povežu sa ranije stečenim znanjima,društvenim povezanostima i organizacionim sposobnostima,to je onda veliko zlo kako za tog čoveka tako i za njegovo društvo,njegovu zajednicu u kojoj živi,u kojoj deluje.Pogotovu što se uvek više ljudi sa tako probudjenim instinktima uvek povezuju i obrazuju neko krdo,koje u istom pravcu i jednoobrazno,kao jedinstvena skupina deluje.

Sa tako probudjenim instinktima i uprkos velike mudrosti i znanja koje je takav čovek stekao - on sada gubi zdrav razum i osećaj za pravednost i istinu.Sve više pred istinom oseća panični strah, ne sme sa njom da se suoči.

   3. Oni koji imaju moć uvek žele da je što više povećaju,vrlo često žele i svemoć koju naravno nikad ne mogu zadobiti, ali to ne uvidjeju jer su izgubili zdrav razum.Pošto je privredni život - makar ne sredjen i na haotičan način - internacionalan, celo čovečanstvo je u njemu jedinstveno, onda oni tu i takvu internacionalnost, kojom prvo žele da ovladaju,nastoje da prošire i na političko-pravni i na duhovni život.

Tvorac bez obzira kako ga ko zamišljao, ukoliko ga i može zamisliti-stvorio je u jedinstvenoj prirodi bezbroj raznovrsnosti.Na primeru čovečijeg stvaranja može se predpostaviti da je ta raznovrsnost s vremenom nastajala i da sve raznovrsnija postaje.Kao što ljudi svakog minuta bezbroj raznovrsnosti proizvode, tako i oni sami sebe čine da se sve više jedni od drugih razlikuju, da se sve više individuališu.To razlikovanje i individualisanje vrši se postepeno.Od celokupnog ljudskog carstva,od onih zajedničkih osobina po kojima se svi ljudi razlikuju od ostalih tvorevina u prirodi,prvo postoje medju njima razlike po boji kože i rasama,pa po narodima i jezicima, pa po plemenima i porodicama.Iz porodice se onda pojavljuju individue.One pored nečega specifičnoga svoga  uvek sadrže i po nešto od svih manjih ili većih grupa proizašlih iz celog čovečanstva.

Oni koji žele da vladaju,oni te bezbrojne različitosti kod ljudi ne mogu da kontrolišu, pa ma koliko genijalni bili i ma koliko u njima  poradili oni atavistički instinkti.S toga se oni- možda više instinktivno-bore za veću jednoobraznost kod ljudi.Otuda ideja o svetskoj vladavini,stvaranju jednoobraznog političko-pravnog sistema po uzoru na jedinstvenu privredu - da se internacionalnost privede unese u običaje i moralna shvatanja svih ljudskih zajednica.

To je najuočljivije danas na državama Evropske unije, gde se različiti političko- pravni sistemi postepeno ukidaju i podvrgavaju jednom skupnom, a što je prvo začeto sa Unijom za ugalj i čelik.U tom smislu se - a uz pomoć privrednih pritisaka - svakom perspektivnom novom članu nalaže kakve će zakonske promene da izvrši da bi se ukidale različitosti u običajima i shvatanju prava.U daljoj perspektivi su i Ujedinjene nacije.Naravno da se to ne može tako brzo sprovesti.ali u tom smislu se uvode i neki praznici ili dani štednje i drugo,koji su prihvatljivi za ceo svet,ali sve u cilju da se po mogućstvu u celom svetu uvede jednoumlje umesto različitosti.Tu dolaze i normativi za kontrolu u avionskom saobraćaju,zabrane pušenja itd. itd.Pri tom se u političko-pravne odnose ubacuje načelo bratstva-sve Evropljani treba da se osećaju kao braća,da se svuda u Evropskoj unilji slobodno kreću i zapošljavaju bez ikakvih pravnih ograničenja.Slično se uvodi i u Latinskoj Americi i drugo.U tom bratstvu se naravno zna ko je stariji a ko mladji.Na to je ukazao i Orvel sa svojim "Velikim bratom" u svojoj "1984"

U tom smislu se u duhovni život celog čovečanstva ubacuju-sada ne verske nego naučne dogme,jer i nauka ima svojstvo internacionalnosti.Ta internacionalnost nauke je pogodna da se od nauke stvara jedna sveopšta religija,a da neko ne bi zapao u krivoverstvo postavljaju se dogme koje se moraju uneti u sve školske udzbenike na svetu.Tih dogmi u nauci ima mnogo i ne samo što naučno nisu dokazane nego su naučno ne dokazive,a razume se i netačne i besmislene.Takve naučne dogme i još mnogo šta drugo nameću se preko političko-pravnog sistema kao programi za sve škole,kao i metodika i mnogo šta drugo,da bi se kroz jednoobrazno školovanje,koje do izvesnog broja godina mora da bude obavezno,stvorili jednoobrazno naučeni i usmereni ljudi.I to je pogrešno!I uz uporedo proglašavanje nauke-mističke nauke-da je nepogrešiva,nepogrešiva čak i kada ne govori "ex katedra"-sa katedre!Time se u duhovni život unosi načelo jednakosti.

A onda,pošto je svetska privreda izvanredno oruždje za vladavinu svetom,u nju se ubacuje načelo slobode.Ona se onda pomoću instinkata najlakše vodi.Posebno zato što se u slobodnoj privredi slobodno razvijaju instinkti takodje i kod masa sa kojima se želi da vlada-prigušuje im se svest koja bi se budila kroz bratsku ljubav.Na taj način umesto da privreda bude sredstvo za povezivanje raznih naroda idržava i za uzajamno razumevanje,na medjunarodnom tržištu se stvara haos,haos koji potiče iz te slobode koja maksimalno podstiče egoističke nagone i gramzivost.Tu gde bi proizvodnja,potrošnja i cirkulacija robe trebalo da budu razumski i u svetskim razmerama uskladjeni,tu nastaje neka vrsta slučajnog tržišta.Na takvom tržištu se zbog slobode i samovolje i individualnog procenjivanja nasumice proizvodi i distribuira roba ,te se negde pojavljuju ogromni viškovi a negde nedostatci u toj robi,koja se na drugom mestu baca.Tu onda nastaju i borbe za sirovine,za proizvodnju,za tržišta-koje mogu biti i uz prolivanje krvi ,povremeno vrlo mnogo krvi.Tako ta internacionalnost privrede-umesto da bude most za povezivanje i razumevanje svih naroda-postaje polje razdora.Sloboda samo u duhovnom životu može povezivati narode,a u privrednoj samo bratstvo.

Na takav način sa tako pobrkanim pojmovima održava se na veštački način život današnjih jednodelnih država,pošto i haos predstavlja neku vrstu jedinstva.U tom jedinstvenom haosu ključa instinktivni život ljudi i s vremena na vreme dolaze i veće eksplozije-ratovi,revolucije i drugo.Svešću i budnošću treba nadvladati instinkte!To je zadatak čovekov.

   4. Dobro je kada je u javnosti nepoznat ko ovako nešto piše i nema nikakav autoritet.Čitalac tako lakše može da bude nepristrasan i da to samo zdravim razumom prosudjuje,kao i osećanjem za istinu stečenom na svojem dosadašnjem iskustvu.

Beograd,februar-mart 2006.g.
                                                                                          Voislav Janković