Vojislav Janković
NEPISANA ISTORIJA
I. Polazne postavke
Čovek Prvi ide ulicom. Njega presreće čovek Drugi, tuče ga i kad je Prvi pao, uzima mu novčanik i beži. U blizini se našao Policajac koji to vidi, hvata Drugoga i hapsi. Na sudu se konstatuje, da je Prvi ugledan građanin, a da je Drugi neradnik, pijanica i siledžija, da tada nije imao para, a hteo je da pije. To je sve ušlo u zapisnik, kao i presuda.
To je pisana istorija.
A nepisana je da je se čovek Prvi zamerio čoveku Trećem, jer mu nije vratio dug. Treći zato nalazi Drugoga, obećava mu veću sumu novca, nešto mu da unapred s tim da izudara prvoga i oduzme mu novčanik da bi to u sudski zapisnik ušlo kao motiv napada i da se o ovom istorijskom događaju više ne raspravlja i ne piše. Pošto je Drugi neko vreme proveo u zatvoru, Treći ga dobro nagradi. A Prvi, kad se oporavio od batina, nabavlja od nekud novac i vraća dug Trećemu. Pri tome ostaje nejasno, da li je Treći na neki način podstakao Policajca da se u datom trenutku nađe tu u blizini.
To je nepisana istorija, koja se naravno može mnogo proširiti: o kakvom se to dugu Prvog prema Trećem radi, šta je Prvi s tim novcem radio, otkud Trećem tolike pare, zašto se Drugi odao pijanstvu, da li je tu umešan i neko Četvrti, Peti ili i Deseti, da li je Drugi stvarno odležao sve vreme u zatvoru ili je sve to vreme proveo u nekom lepom turističkom mestu – možda na drugom kontinentu, šta su pre i posle toga Prvi, Drugi i Treći radili, čime su se bavili odnosno kako je došlo do toga i na šta ih je ovaj događaj podstakao, šta su zbog toga uradili i u kom pravcu im se život dalje odvijao itd., itd.
Iz ovog malog primera vidi se da je nepisana istorija mnogostruko veća od pisane. Međutim, ona je daleko interesantnija i poučnija, daje i mnogo podsticaja za razmišljanje, a sa tim i pobuda za ispravno činjenje. Na toj nepisanoj istoriji se kod čoveka budi svest, a na pisanoj istoriji se ona prigušuje. To se vidi iz onog malog gornjeg primera, u kojem državna vlast piše istoriju. Tu treba dodati i to, da se pisana istorija u vrlo velikoj meri svesno i falsifikuje. Nju falsifikuju nedovoljno individualisane ličnosti koje svoju manju sadašnju vrednost žele da uzdignu hvaljenjem nekih svojih nazovi predaka ili prethodnika, čiji su oni potomci po krvi odnosno ideološki sledbenici po nazivu, te smatraju da i oni zbog toga više vrede, pa ih treba više ceniti.
Ja sam potpuno svestan težine ovog zadatka i da će sve što budem napisao biti nepotpuno, često i nesigurno, svakako neki put i netačno. Pri tome se ja neću držati ni nekog vremenskog redosleda niti uvek navoditi tačne datume, pa ni mesta gde se ono bitno dešavalo. Pisana istorija o tome dosta govori (naravno ne sve i ne sve tačno i potpuno), te zainteresovani čitaoci to mogu povezivati, takođe i dopunjavati, pa i ispravljati.
Ja dakle nikako ne tvrdim da je tačno sve ovo što ću napisati. Ja ću samo ukazivati na mogućnosti i verovatna tumačenja nekih , u pisanoj istoriji mutnih i zbunjujućih opisivanja, opisivanja događaja koji su se po normalnoj razumskoj logici na sasvim apsurdan način odvijali, ako bi se verovalo u ono što je zapisano. Ja ću takođe ukazivati i na neke stvari o kojima pisana istorija ćuti, organizovano i svesno ćuti, da se svest kod ljudi ne bi budila.
Pri ovom pisanju ja ću se držati pre mnogo decenija stečene navike, da tamo gde se ne nalazi neko logično postupanje ljudi, ja istražujem neku višu, skrivenu logiku koju su neko ili neki primenili da nešto urade. Pri tome bih ja uvek mogao da pronađem bar tri razne mogućnosti zašto se i kako nešto odigralo i kakve su posledice od toga nastupile. Uvek je dakle ostajala neka neizvesnost i otvorenost za dopune, kao i izmene podstaknute novim saznanjima. To ću ja i ovde primenjivati, A za pronalaženje te skrivene logike često služe i neki skoro potpuno nezapaženi događaji, ali koji su vrlo simptomatični baš zato što se na njih ne obraća pažnja; a sve sitne radnje, kao i posledice koje dolaze iz više logike ne mogu da se zamaskiraju, maskiraju se samo krupnije. Sem toga, u pisanim istorijama se te "sitnice" skoro isključivo prećutkuju.
Sa takvom navikom, ličnim iskustvom i saznanjima stečenim sa raznih strana, a najviše proučavanjem antropozofski orijentisane nauke o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner (1861-1925) ja ću pisati sledeće, a čitaocima ostavljam da to povezuju sa svojim iskustvima i znanjima, držeći se zdravog razuma i osećaja za istinu, pa da prema tome zauzmu odgovarajući stav i donnose odluke za svoja činjenja.
Iz gornjih objašnjenja se vidi, da ja u ova svoja pisanja niti hoću niti mogu da unosim bilo kakva moralisanja sem onog osnovnog, Hristovskog: traženja istine. Traženje istine jeste isto što i traženje Hrista. A čitavo današnje izopačeno postojanje jeste posledica strahovito raširene lažljivosti, plod sasvim antihristovskih snaga. A za širenje lažljivosti su svakako odgovornije one javne ili tajne elite koje imaju vlast, nego široki slojevi naroda koji laž prihvataju i šire možda samo iz neznanja istine.
Kao što se iz gornjih izlaganja vidi, ja nisam u stanju u mnogim stvarima da dođem do istine ili bar pune istine. Ali, dajući ne jedno nego više mogućih tumačenja događaja koje opisuju zvanične, državne, državno-političke pisane istorije, ja pravim bar prvi korak. Ako u mnogim slučajevima ja ne mogu da dokažem šta je istina, ja tu ipak dokazujem bar šta je neistina, a takođe i šta pisane istorije skrivaju, naročito sistematski skrivaju u cilju sprovođenja neke politike vladajućih elita.
Sem toga, pošto sam se ja rodio u srpskom narodu i najveći deo svojeg života proveo u Beogradu, ja ću svakako najviše sa tog stanovišta pisati, pa ću se čak i truditi da to bude u duhu srpskog naroda, stvarnog duha srpskog naroda, a ne nekog koji se na njegovo mesto nameće od strane izvesnih krugova. A na mlađima ostaje da dalje istražuju istinu i da obaraju tvrdnje zvanične, falsifikovane istorije.
* * * * * * *
Na izvrtanje istorijskih činjenica radi ostvarenja nekih političkih ciljeva ukazao je Rudolf Štajner 09.04.1919. u Bazelu[1] na primeru "istoričara" Fridjunga (Friedjung, 1851-1920), koji je 1909. godine u novinama na osnovu lažnih dokumenata neke poslanike hrvatske skupštine optužio za veleizdajnički dogovor sa vođama velikosrpskog pokreta izvan granica, te da je on sa svojom istorijom bio u službi austrijskog ministra spoljnih poslova Erentala (Alois Freiherr von Aehrenthal, 1854-1912, ministar od 1906. do 1912.). To je došlo do suda i sud je morao prihvatiti da su to sve bili nespretni falsifikati:
"Tada su i same te istorijske metode osuđene. Mi samo na žalost danas živimo u vremenu, u kojem se takve stvari ne uzimaju dovoljno ozbiljno, pre svega ne dovoljno duboko..."
Gornji primer Rudolfa Stajnera je malo proširena istorija spoljašnjih događaja, a skriveni su ipak ostali ciljevi ministra Erentala i grupe kojoj je on pripadao i koja ga je izbacila na površinu, te i šta je posle radio, kad mu ovo nije uspelo, itd. itd. To bi bilo predmet posebnih studija.
A 14.10.1919. u Bernu Rudolf Štajner kaže:[2]
"Ako se radi o idejama, koje su određene da se ostvare u praktičnom životu, onda su, u osnovi uzevši, potpune netačnosti manje škodljive od polu i trećinu i četvrtinu istina. Jer potpune netačnosti se mogu srazmerno lako pobiti i teško da će se duže zadržati u javnom životu. Polu istine, četvrt istine su izvnredno snažna iskušenja uzimajući u obzir komplikovanost života. One se iz različitih strasti, iz osećaja duša dugo nose kroz život, sve dok se možda pod teškim borbama, možda i pod teškim patnjama ne dođe do toga, da su takve polu ili četvrt istine upravo takve i da one takve kako su osmišljene nisu za unošenje u život."
Od ovih predavanja je prošlo skoro sto godina. U međuvremenu je – pored upotrebe polu i četvrt istina – počela da se primenjuje i upotreba potpune i očigledne neistine. Iz određenih vladajućih krugova se lansiraju potpune neistine, a takođe čak – zbog onih naivnijih – iz istih tih krugova i dokazi da su to neistine i onda se javnost nateruje da se prema njima ponaša kao da su istine. Time se stvara jedan virtuelni, antihristovski svet, u koji se ljudi masovno uteruju i nateruju da se prema tim neistinama i ponašaju. Ljudi koji iz straha, oportunizma ili uspavanosti budu u to uvučeni, te u tome sudeluju i to potpomažu, oni se usmeravaju u "drugu smrt", o kojoj govori Jovan Bogoslov (Ot.J. 21. 8).
* * * * * * *
"Poredak spoljašnjeg života nastao je zbilja i preko neke vrste karme. I kako ljudi u svetu misle, kako se ponašaju, to odgovara nekoj karmi."
A u odgovoru na neke primedbe socijalista 09.04.1919.[4] on napominje:
"Zar ne, čovek se danas obično podvrgava toj predstavi ili je obično tog mišljenja, da su spoljašnje činjenice izvanredno čvrste; ali mnogo čvršće su u nama naše navike mišljenja. A na ono, na šta smo se mi u mišljenju odavno navikli, pre svega kao ljudsko društvo, ne samo u toku decenija nego čak u toku vekova navikli, to čoveka ne može ostaviti nezainteresovanim."
Ovo je za današnje vreme dato objašnjenje za ono na šta je Jakov ukazao:
"Ne opadajte jedan drugoga, braćo. Ko opada brata ili osuđuje brata - opada zakon i osuđuje zakon; ako pak osuđuješ zakon, ne izvršuješ zakon, nego si njegov sudija. Zakonodavac i sudija je samo jedan – koji može da spase i pogubi. A ko si ti što osuđuješ bližnjega?" (Jak. 4.11-12)
A pre toga je on napisao:
"Tako govorite i tako tvorite kao ljudi kojima će se zakonom slobode suditi." (Jak.2.12)
A o tome stoji i u "Besedi na gori":
"Ne sudite, da ne budete osuđeni; jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, odmeriće vam se." (Mt. 7.1-2)
Prema tome, ako je neko kao gore pomenuti Erental ili Fridjung nešto loše uradio, to nije na nama da ih zbog toga osuđujemo. Jedan je sudija i on po zakonu slobode sudi. A možda je i preko tako nekog čoveka trebalo da se ispuni tako "neka vrsta karme". Sem toga, u nepisanoj istoriji se ne može znati u kojoj meri su neki prestupnici radili iz svoje slobode ili iz nekog naviknutog, usađenog načina mišljenja i drugog što je delovalo iz njegove podsvesti, iz podsvesti u koju mu je možda čak i neko drugi na neki hipnotički način neku sugestiju ubacio. To treba razumeti.
Ovde je dotaknuto područje istraživanja psihoanalize, a u vezi sa psihoanalitičkim shvatanjem sveta Rudolf Štajner u predavenju održanom 16.09.1915. u Dornahu kaže:[5]
"Ja sam istakao da je bitno za razumevanje sveta u najširem smislu, dakle sveta uopšte, pojedinačnoga čoveka, čovečijeg zajedničkog života i tako dalje, kao i za poimanje odnosa neke činjenice, da se to bitno sastoji u tome da se svuda pronađe mogućnost tačnog posmatranja.[6] Osnov za mnoge, mnoge zablude jeste upravo taj, što se veruje da se do istine može doći čisto logičkim zaključcima izvedenim iz svake, bilo kakve polazne tačke. No ako se neka stvar istinski želi da razume, onda se najpre radi o tome da se čovek probije do mogućnosti tačnog posmatranja. Ovo probijanje sebe do mogućnosti tačnog posmatranja trebalo bi upravo da se shvati kao istinska suština studiranja. Mnoge greške se zaista čine time, što se radi sticanja nekog saznanja čovek jednostavno približi nekoj stvari i nju – kako se kaže – uočava, sa bilo kakve polazne tačke."
Ako dakle u gornjem primeru mi Erentala procenjujemo sa stanovišta Srba, mi ćemo doći do jednog zaključka; ako sa stanovišta Austrijanaca – onda do drugog. Tu se treba probiti do nekog trećeg, nekog stanovišta koje će obuhvatiti takođe i ova dva, jer svaka od sukobljenih strana sebe prikazuje kao neke vitezove, a suprotne kao neke vrste razbojnika. To – bar u podsvesti – smatraju i najmanji lopovi, jer društveno uređenje nije zasnovano na ljubavi, već na egoizmu.
* * * * * * *
No to traženje ispravnog stanovišta i oslobađanje od nametnutih načina mišljenja nije ni malo lako. U toku decenija, pa i vekova zvanični i nezvanični vladari država preko prinudnog opšteg školovanja i prinudno nametnutih školskih programa, udžbenika i načina vaspitavanja već od najranijeg detinjstva nameću ljudima i način mišljenja i polazna stanovišta sa kojih treba da posmatraju događaje u svetu. To tad postaju i navike čitavih generacija ljudi, a od kojih onda samo mali
A nadovezujući se na Frojda (Sigmund Freud, 1856-1939) i njegovu školu zasnovanu na grubom materijalizmu, Rudolf Štajner u predavanju od 10.09.1915. u Dornahu kaže:[8]
"Uz to stajanje u materijalizmu spada sasvim neminovno, ako se čovek sasvim tome prepusti, upadanje – ja bih rekao – da se ‘bupne’ u najniže čovečije nagone."
Vladajuća klasa ljudi je zato materijalističku nauku proglasila nepogrešivom i tako je nauka postala njena garda, koja čuva njihove prigrabljene privilegije.
A u već pomenutom predavanju održanom u Dornahu 16.9.1915. Rudolf Stajner kaže:[9]
"Čitavo psihoanalitičko posmatranje obojeno je, nijansirano najnižim instinktima čovekovim; svet je u njemu izokrenut. Tumačenje odnosa ćerkice prema ocu, sinčića prema majci u psihoanalitičkom smislu može nastati samo, kad se upravo subjektivni instinktivni život istraživača umeša u objektivni tok istraživanja."
A malo dalje:
"Psihoanalitičko shvatanje sveta jeste neko takvo, koje sramoti ljudsku prirodu."
Govoreći o tome kako su moderni proleteri od buržuja preuzeli i nauku i ceo duhovni život, Rudolf Štajner u predavanju održanom u Bernu 17.03.1919. kaže:[10]
"Čovek je mogao biti vrlo ubeđeni pristalica modernog duhovnog života, mogao je vrlo prosvetljen izgledati, ipak je on stajao kao član vladajuće klase u jednom takvom društvenom poretku, koji apsolutno nije bio podešen prema ovom modernom duhovnom životu. ... Jer način kako su ovi ljudi u životu stajali, može se samo tako opravdavati, što je taj društveni poredak poticao od sasvim drugih moći, iz religioznih, iz zaostalih moralnih shvatanja sveta, poticao svakako od drugih moći nego što su bile one koje su se prikazivale kao naučno potvrđene moći ovih vladajućih, vodećih klasa. Stoga je i to, što je moderni naučnički duh i ka kojem je iz kulture novijeg vremena proleter jednostavno sam sebe upravio, to je u proleterovoj duši sasvim drukčije delovalo."
Svaka od gore navedenih rečenica Rudolfa Štajnera ima veliku težinu i svako ko hoće da se u njih udubi može iz svojeg ličnog iskustva naći dokaze da su tačni. A da se ne bi ostalo pri čisto apstraktnom teoretisanju, ja ću ovde navesti samo ponešto što će ih potvrditi. U ranijim spisima ja sam neka od tih pitanja mnogo opširnije raspravljao, te to sad u glavnom neću ponavljati.
* * * * * * *
Prinudno opšte školovanje je u najcivilizovanijem delu čovečanstva uvođeno tek od pre stotinak godina. To se naravno sprovodi preko državnih vlasti, koje su sve na neki politički način organizovane, uvek organizovane politički i to tako, da se oni koji državom vladaju u toj vladavini što više učvrste. Stoga bi bilo vrlo naivno verovati, da su zvanični i nezvanični vladari – vladari koji deluju preko ovih zvaničnih, javnosti prikazivanih lica – da su oni to prinudno opšte školovanje uveli iz bilo kojih razloga koji bi se mogli upotrebiti za slabljenje njihove moći, te da u tome nisu bili vrlo budni. A normalno je pretpostaviti da su ga oni uveli baš zato da svoju moć ojačaju – to je politika!
Da bi se to shvatilo, treba uzeti u obzir da su pre uvođenja prinudnog školovanja države – negde u drugoj polovini XIX veka – počele da propisuju koji će se udžbenici u školama upotrebljavati, a koji ne, te kakva mora biti njihova sadržina. Svakako da se ni tu ne može zamisliti da oni nisu bili birani i usmeravani u skladu sa tekućom državnom politikom, ne samo birani nego da su i u smislu te politike svesno usmeravani i pisani. Državne vlasti su svakako odbacivale one udžbenike koji se njima nisu sviđali, a prihvatale i nagrađivale one koji su bili u skladu sa njihovom tekućom politikom ili bar nisu bili protiv nje – kao što bi bila recimo tablica množenja.
Tek kad su države potpuno ovladale proizvodnjom udžbenika, tek onda su one uvele opšte prinudno školovanje. Drugim rečima, sipanje u glave dece onoga što državno-politička vlast hoće odnosno kako hoće da nove naraštaje isprogramira. A da bi se to zamaskiralo, proglašeno je od vladajućih elita da su udžbenici proizvodi nauke, a nauka je proglašena za nepogrešivu.
Uporedo sa državno-političkim dirigovanjem školstvom – udžbenicima i prinudnim opštim školovanjem – počinje postepeno i ukidanje cenzure. Najizraženiju cenzuru su vršili zvanični i nezvanični vladari rimokatoličke crkve. Potreba za cenzurom se pojavila posebno sa pronalaskom štamparije. Pre toga su vladajuće klase u glavnom išle na falsifikovanje pisanih dokumenata, kojima su neki vladari dokazivali da imaju neke privilegije koje su im od Boga date i tome slično – naravno i skrivanje i uništavanje onih nepoželjnih. Posebno što su takva dokumenta bila pristupačna samo malom broju ljudi. A kad je čitanje knjiga postajalo masovna pojava, nalazilo se i pisaca koji nisu pisali u smislu politike vlastodržaca, te su onda uvođene cenzure i Index-i, kojima se zabranjuje čitanje takvih nepoželjnih knjiga, a vršeno je i njihovo spaljivanje. Međutim, kad su zvanični i nezvanični vladari celokupno ili skoro celokupno izdavaštvo knjiga i novina uzeli u svoje ruke, onda je i cenzura ukinuta – objavljivano je samo ono što vladajuća elita hoće.
Međutim, da bi se zamaskirao monopol zvaničnih i nezvaničnih državnih ili i naddržavnih vladara, sa istog mesta se podstiču da pišu i oni koji zastupaju "da" i oni koji zastupaju "ne" u nekoj stvari. Pri tom se i jednima i drugima naloži da sa nekom neistinom barataju tako, kao da se podrazumeva da je ona istinita, te da sve drugo govore samo ne o toj neistini. Na taj način se onda vrlo sugestivno deluje na mase, jer dve naoko suprotstavljene strane su u istoj toj laži složne.
Da bi to bilo jasnije, ja ću navesti samo jedan nama blizak primer. Već godinama jedna grupa ljudi propoveda da Kosovo i Metohija treba da se odvoje od Srbije, a druga da to ne treba da bude. Međutim, i jedna i druga strana Šiptare koji tu žive nazivaju "Albancima". Time upravo obe naoko suprotstavljene strane daju istu sugestiju, tj. da su Kosovo i Metohija jedan deo države koja je nazvana Albanijom, a sam geografski pojam "Albanija" proširuju isto tako kao što je geografski pojam "Crna Gora" proširen i na Boku Kotorsku i podgoričku ravnicu u primorju, te su tako i Bokeljci i primorci postali "Crnogorci". Sem toga, tu se nastoji da se Šiptari kao narod ukinu (kao i Srbi u Crnoj Gori), da se prvo preimenuju prema nazivu jednog planinskog venca, koji je uzet za ime države, a koja je veća od tog geografskog pojma – baš kao i Crna Gora. Postupak je u stvari isti kao kad bi Špance prema Pirinejskom poluostrvu nazvali “Pirinejcima”, a onda dokazivali kako su i Portugalci njihov deo, jer su i oni "Pirinejci". Ili kad bi se Slovenci nazvali "Triglavcima", naravno samo onaj deo koji nije ranije preimenovan u "Austrijance" ili "Hrvate". A za ukidanje narodnosti neki put se i verska pripadnost proglasi da je narodnost, te su muslimani u Bosni i Hercegovini postali "Muslimani". To naravno ni plaćeni muslimanski dobrovoljci iz Azije nisu mogli da shvate i mislili su da su "Muslimani” muslimani a ne narod, te su se posebno zbunjivali kad su ih videli kako piju vino i jedu pre zalaska Sunca na Ramazan.
Međutim, da bi to bilo ubedljivije da su muslimani "Muslimani", to je trebalo da kaže i neko ko na neko "da" odgovara "ne". Tako je i ekskralj Petar II Karadordević – koga je Tito i zvanično zbacio s prestola – u Trstu to 21. oktobra 1962. potvrdio. A tom prilikom je on sebe još uvek smatrao da je kralj i da je kao takav "veliki pokrovitelj ordena Sv. Jovana Jerusalimskog"! A slično će docnije učiniti i dr. Karadzić, koji se nameće kao veliki srpski rodoljub i vođa bosanskih Srba u borbi protiv bosanskih "Muslimana" – kao naroda a ne religije. To je onda vrlo ubedljivo za sve zapadnjačke "hrišćane", samo ne za prave muslimane ostalih zemalja.
Dokaz da je nauka postala garda vlastodržaca jeste i "naučno" poigravanje s jezicima. Tako se možda stotinak raznih jezika naziva "kineski", a srpski jezik se secka i deli i naziva prema malim geografskim odrednicama. No za razliku od "kineskog" naučnici nisu izmislili "švajcarski" ili "belgijski" jezik ili "američki" ili bar "argentinski" i "venecuelanski", koji se sigurno više razlikuju nego "crnogorski" od "bošnjačkog" (zašto ne "bosnaihercegovačkog" ili "muslimanskog" jezika?). Nauka kao garda političara je vrlo elastična i teško je sagledati sva njena otkrića i dokaze onih koje su političari proizveli u naučnike i lansirali i platili. Tako je i "naški" jezik kojim se u Bosni govorilo u XIX veku za vreme austrijske okupacije sada već sasvim iščezao iz naučnih udžbenika.
Sva ta otkrića nauke kao političke garde ulaze onda i u skolske udžbenike, a ovi se nameću preko raznih ministara prosvete, koji su za to dobro nagrađeni i koji i ne razmišljaju o tome šta rade i kakve će za njih to imati posledice, već samo znaju koga treba da slušaju. To je samo jedan dokaz za onu moju gornju tvrdnju, da je prinudno opšte školovanje uvedeno onda kad su državni političari zagospodarili prosvetom.
2. Primeri i upozorenja
Primera za to kako političari stalno ubijaju duhovni život ima bezbroj, a oni naravno da ubijaju i privredni zivot, a političko-pravni im služi za sticanje određenih privilegija u društvu. Da bi to "legalizovali" izmislili su demokratiju i njene parlamente, u kojima poslanici koje je narod izabrao (bez obzira što ih većina nikad nije ni videla akamoli upoznala, a da ne govorimo o raznim tehnikama zavođenja glasača, nametanih izbornih sistema i kompjuterskog prebrojavanja glasova), što oni izglasavaju zakone o nečem što uopste ne razumeju, a najčešće ih nisu ni pročitali, jer bi to zahtevalo nepotrebni misaoni napor. Rudolf Štajner o tome u predavanju održanom u Dornahu 31.01.1920. kaže:[11]
"Mi smo u novijoj istoriji doživeli da su se u javnom socijalnom organizmu sve više i više slili duhovni život, pravni život, privredni život. Moderni parlamenti teže tome da iz sebe donose rešenja pomoću odluka većine ličnosti, koje možda baš ništa ne razumeju o stvarima, o kojima se može rešavati samo ako se o tome nešto razume. O svemu mogućem, o duhovnom životu, o pravnom životu, o privrednom životu treba da bude odlučeno u tim jedinstvenim parlamentima."
A malo dalje:
"Svaki duhovni život zavisan od države prožet je luciferickim impulsima. U duhovni život se onda upliću odluke većine ili tome slično, a koje uvek prerađuju ono što dolazi iz ljudske individualnosti, ali se time onda izbriše ono oštro mišljenje, oštro htenje koje dolazi iz čovečije individualnosti. Ali ovim brisanjem ove oštrine nastaje upravo baš taj luciferički element u čovečijem mišljenju, u čovečijem htenju. ... Isto tako se u privredni život upliću ahrimanički elementi, ako njime vlada država."
No ja bih ovde naveo jedan primer iz političko-pravnog života, o kojem su rešavali parlamentarci, dakle profesionalni političari o nečem u samoj užoj državno-političkoj oblasti. U predahu između dva svetska rata u Francuskoj je neko došao na ideju da se prema Nemačkoj izgrade takva utvrđenja, koja Nemci u slučaju rata ne bi mogli probiti. Tako je izgrađena tzv. Mažinovljeva linija u dužini stotinak, a po dubini 15 km. Ona je građena od 1927. do 1936. godine i u francuskom parlamentu je svake te godine izglasavan budžet za njenu izgradnju.[12] Ta utvrđenja su bila takva, da ona ni s leđa nisu mogla biti osvojena – kako se to pokazalo u Drugom svetskom ratu – već samo kapitulacijom Francuske.
Ta politička ideja da se Francuska zaštiti od napada Nemačke u nekom budućem ratu prihvatana je godinama u parlamentu od po koje stotine poslanika. Međutim, te stotine poslanika, (koje su se u tim godinama i smenjivale), izglasavale su uvek da se ta utvrđenja grade samo duž linije koju Nemci u Prvom svetskom ratu nisu mogli da probiju, a da se ništa ne gradi duž belgijske granice, preko koje su Nemci 1914. godine prodrli do blizu Pariza.
Može li se pretpostaviti da bilo ko od tih parlamentaraca to nije znao? Po svoj prilici su svi to bar kao deca proživeli, a to je mogao da im objasni i maršal Peten, koji je u to vreme jedne godine – 1934. – bio i ministar vojni, a za vreme prvog svetskog rata je kao pukovnik na tom neprobijenom frontu kod Verdena organizovao odbranu, pa je 1918. unapređen za maršala, mada ni on nije probio nemački položaj.[13] A Može li se pretpostaviti da ni on nije ništa čuo o bici na Marni? A zašto je unapređen u čin maršala? Pod tim činom se podrazumeva da je neko genijalni strateg, a pod njim je tu kod Verdena poginulo jedno milion francuskih vojnika.
S druge strane, može li se pretpostaviti da bi milioni francuskih glasača bili za to da se Mažinovljeva linija ne gradi prema ravnoj Belgiji nego samo prema brdovitoj granici sa Nemačkom, koja se lakše može braniti i koja je u Prvom svetskom ratu i odbranjena?
A može li se pretpostaviti da bi ti milioni francuskih glasača bili za to da Francuska bude izdajnik u savezu koji je ona osnovala, u Maloj Antanti? Parlamentarci – političari nisu u tome svoje vlade sprečili, a Francuska je u to vreme bila najjača kopnena vojna sila u svetu. Mala Antanta – savez Francuske, Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije – mogla je da mobiliše bar toliko vojnika koliko i Nemačka, a po naoružanju je tada bila mnogostruko jača od nje.
Međutim, francuska služba obezbeđenja prvo obezbeđuje ubistvo savezničkog jugoslovenskog kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, s tim da njen agent-oficir, potpukovnik koji je jahao ispred, a ne pored ili iza automobila s kraljem, odmah posle ispaljenih 20 metaka se okrene i sabljom ubije atentatora, da se ovaj u nekom sudu ne bi možda nešto izlajao, (ne može se pretpostaviti da on nije dobio detaljne instrukcije šta u raznim situacijama treba da radi, a i potpukovnik je bio). Posle toga francuska vlada bez ijednog metka poklanja Sudetsku oblast (gde su bila čehoslovačka glavna utvrđenja prema Nemačkoj), a zatim 15.03.1939. i celu savezničku Čehoslovačku "Hitleru", jer je decembra 1938. sklopila ugovor o prijateljstvu sa Nemačkom, a njemu je 30.09.1938. prethodilo nemačko-englesko prijateljstvo, čime su se ova dva velika nemačka neprijatelja složila sa nemačkim pripajanjem Austrije 11.03.1938. S tim su se naravno i Čehoslovački političari složili, a i sve velike sile koje su komandovale u Društvu naroda.
I tako je sa okupacijom Čehoslovačke, posebno sa Škodinim fabrikama oružja nemačka vojna industrija udvostručena, te je mogao da počne pokolj, koji političari u pisanoj istoriji nazivaju ratom, jer je velike sile iznervirao nemački napad na Poljsku 01.09.1939. godine.
Naravno da su pre toga parlamentarne vlade, (ne samo francuske), obuzdale one francuske generale koji su u demilitarizovanu zonu na Rajni hteli da pošalju svoje trupe i da za nekoliko dana rasteraju nemačke tenkove, (većinom pravljene od drveta i kartona), koji su pod "Hitlerovom" komandom sa slabo naoružanom vojskom u nju upale 1934. i time prekršili Versajski ugovor o miru – što bi bio "casus belli". Da li to ima veze i sa ubistvom kralja Aleksandra iste te godine? A te godine je i Staljin počeo svoju "čistku", čiščenje sa 15.000.000 mrtvih – u tome velikim brojem oficira što je jako uticalo na docnije vođenje rata.
Francuzi koji su mnogo godina proveli u nemačkom zarobljeništvu nisu se slagali ni sa odlukom svojih zvaničnih i nezvaničnih vladara da se njihovih pet stotina – tada daleko najmoćnijih u svetu – tenkova stacioniranih
A da li saveznički političari nisu mogli rečima ili bombama i torpedima da ubede švedske političare da za čitavo vreme rata ne liferuju Nemačkoj čelik za pravljenje topova i tenkova? Norvežane su bombama ubedili da Nemačkoj ne isporučuju tešku vodu potrebnu za pravljenje atomskih bombi. A zar nisu mogli iz Engleske da bombarduju I.G. Farben- industrie u Osnabriku koji im je bio nekoliko puta bliži od Berlina, a to je tada bila najveća hemijska fabrika na svetu i bez nje bi Nemačka teško mogla voditi rat? Ili su možda bombe namenjene za tu fabriku greškom bačene na logor sa zarobljenim jugoslovenskim oficirima u istom tom Osnabriku, te u njima ubili koju desetinu Srba?
A po sebi se razume da savezničke francuske, belgijske, čehoslovačke druge evropske vojne industrije nisu bombardovane, jer – čime bi se Nemačka borila protiv SSSR? Pa i Nemci su – kako se pričalo – svoju vojnu industriju "atomizirali" odnosno po bezbrojnim raštrkanim fabričicama proizvodili pojedine delove aviona, tenkova, topova i drugog, pa su to onda negde krišom sklapali. To je isto tako lepa priča, kao i njihovo snabdevanje naftom iz škriljaca. Tako ni ta "skrivena" mesta nisu bombardovana, baš kao ni neskrivena mesta u Italiji – sem pred sam završetak lepo isplaniranog rata. Naravno da je i u tome bilo izuzetaka – da bi se potvrdilo pravilo. Tu se naravno mora postaviti i pitanje: Zašto nema zvaničnih izveštaja o bombardovanju ratnih industrija – posebno u "savezničkim" zemljama i da li su tom prilikom i koliko izginuli i njihovi radnici i drugi civili koji su se nalazili u blizini tih fabrika?
A šta su mislili oni mladi ljudi iz Australije i Novog Zelanda kad su u Grčkoj 1940. godine ostavljali svoje ruke, noge ili oči? Ja sam 1941. koju stotinu takvih video u nemačkom zarobljeništvu. Kad su ukrcavani na brodove, da li su znali kuda ih voze i da li su znali gde je Grčka? Kad su u nju stigli verovatno im je preko Čerčila i njegovih pomagača saopšteno da je i to britanski životni prostor – baš na isti način kao što je i preko Hitlera Nemcima objašnjeno da su i Grčka i Staljingrad njihov životni prostor. Koliko je time učvršćena jedinstvenost Britanske imperije, (tako je to preko Čerčila objašnjavano), o tome se govori i u pisanoj istoriji.
Ovde se naravno može govoriti i o japanskom životnom prostoru i o njihovim osvajanjima čak i Singapura, ali su glavna krvoprolića organizovana i otpočela u Evropi odnosno među evropskim – "hrišćanskim" – narodima. A onda je to iskorišćeno i za japansko-američki obračun.
* * * * * * *
Političari naravno i verska i nacionalna osećanja, kao i moralna shvatanja upotrebljavaju za ostvarivanje nekih svojih ciljeva. No da bi to njima moglo da služi, oni i verska i nacionalna i moralna osećanja i shvatanja moraju prvo da izopače, jer – ako su čisti – ni vera, ni narodnost, ni moral ne mogu biti upotrebljeni u političke svrhe. Ovo zato, što nikakva čista vera ili narodnost ili ispravno moralno shvatanje ne propovedaju da treba lagati, a svaka politička moć i vladavina nad drugima jeste zasnovana na lažima i – što je isto – skrivanju istina relevantnih za donošenje neke odluke, odnosno lansiranje delimičnih istina kako je to gore navedeno, odnosno prikazivanja istina na lažan način – kako bi to rekao Novalis.
Stoga svi vladari – i zvanični i nezvanični – osećaju strah od istine. Otuda su i čitavim generacijama ljudi nametnute sugestije, da je to normalno da moraju postojati tajni međudržavni dogovori, poverljiva dokumenta, tajne obaveštajne službe i monopol – jedan za ceo svet – za javno informisanje odnosno dezinformisanje, te da je sasvim normalno da narodne mase ne smeju da znaju šta od njih izabrani vladari – elite – rade i kako da njima manipulišu, odnosno kako ih iskorišćavaju, te da oni to sve rade samo za njihovo dobro, a ne radi iživljavanja svog nagonskog i to nagonima izopačenog života. A iza tih izabranih vladara i preko njih rade razna tajna društva ili pak javna društva sa tajnim ciljevima i metodama za njihovo ostvarenje, a u kojima se okupljaju ljudi koji za sebe misle da su bolji i više vrede od drugih. Pri tom se u mnogim takvim tajnim društvima članovi bave nekim zastarelim i dekadentnim okultizmima i okultnim tehnikama, koje su pre više hiljada godina, bile vrlo korisne i dobre za tadašnje stanje ljudske svesti, ali su za sadašnje potpuno neodgovarajuće. Pri tom se čak polazi od pretpostavke da su te tehnike sve bolje ukoliko su starije, a to je užasna zabluda.
Rudolf Štajner u predavanju održanom u Berlinu 28.08.1917. kaže:[14]
"Mada reči u takvom slučaju naravno uvek vrlo malo izražavaju ono pravo, ipak bi se moglo reći; Ova stara svest bila je neki pretek duhovnog života nad organskim čovečijim životom dok se mi sad nalazimo u nekom preteku organskog čovečijeg života – koji ide ka umiranju – nad duhovnim životom. Sada mi svoju svest imamo tako što nas smrtno telo nadvladava, kad se ujutru pri probuđenju u njega vraćamo; a time što nas nadvladava smrtno telo dolazimo mi do toga da razvijamo svest u tom smislu kakva je današnja predmetna svest. Kao što je rečeno, drukčije je bilo to kod starih ljudi pre Misterije na Golgoti. ... Moglo bi se reći: ljudi pre Misterije na Golgoti znali su pomoću rođenja, ljudi posle Misterije na Golgoti znaju pomoću smrti. Kroz to mi opet i vidimo, kakav je upravo značajan zasek u ljudskim razvoju ta Misterija na Golgoti."
Naravno da ovaj zasek nije bio izvršen u jednom trenutku. Ljudska svest se postepeno menjala, a kod Misterije na Golgoti je to bilo najizraženije.
Tim starim tehnikama se u takvim društvima svakako dolazi do izvesnih znanja, znanja koja se u njima neguju, ali se i čuvaju da ne dođu u javnost. Ako neko izvan takvih okultnih krugova dođe do tako nekog kod njih čuvanog znanja, bilo time što se služi savremenim metodama istraživanja, bilo tako što ih je stekao još od pre svog poslednjeg rođenja, pa to i objavi, onda pripadnike takvih društava obuzme panični strah, jer se time lomi njihova moć. No pošto je to već objavljeno, oni onda nastoje da takve nove objave izopače, da im izvrnu smisao, a objavitelje da diskredituju.
U ovakvim društvima se naravno nalaze sasvim različite individualnosti i nikako ni njih ne treba zamišljati da su svi slični i sa sličnim pobudama, težnjama i nastrojenjima, kao što je neispravno i kad bi se smatralo da su svi pripadnici nekog naroda ili neke religije jednaki. Zašto je i kako neko ušao u neki narod ili religiju, pa i u takvo neko društvo, to je sasvim drugo pitanje i odnosi se na individualnu sudbinu svakog pojedinca. A i u najgoroj ljudskoj skupini se može naći i najbolji čovek, kao što se i u najboljoj može naći najgori. Ja uvek stojim na tom stanovištu kad pišem o bilo kakvoj skupini, jer što važi za skupinu ne može se uopšteno preneti da važi i za svaku njenu individualnost.
Pošto su ovde dotaknuti okultisti koji pripadaju raznim okultnim društvima, ja ću ovde navesti nekoliko preduslova kojih se svaki okultista mora pridržavati da ne bi skrenuo sa pravoga puta i zapao u teške zablude i oštećenja svoga bića. Te navode ću ja dati iz knjige Rudolfa Štajnera "Kako se stiču saznanja viših svetova?":[15]
1. "A s druge strane, svakom treba da je jasno, da će pod bilo kakvim uslovima naći posvećenje, ako ima ozbiljnu i dostojnu težnju za saznanjem. Jer za sve posvećene postoji jedan prirodan zakon koji ih navodi, da nijednom čoveku koji to traži ne uskrate ono znanje koje mu pripada. No postoji i jedan isto tako prirodan zakon koji kaže, da se nikome ne može pružiti nešto od tajnog znanja, ko za to nije pozvan."
2. "Tajni istraživač to osnovno raspoloženje naziva: staza dubokog poštovanja, devocije prema istini i saznanju."
3. "Visina duha se može doseći samo kada se stupa kroz dveri smernosti."
4. "Ako ja sretnem nekog čoveka i kudim njegove slabosti, onda ja od sebe otimam višu snagu saznanja; težim li ja sa ljubavlju udubljivanju u njegove vrline, onda ja prikupljam takvu snagu. Tajni učenik mora stalno nastojati da se pridržava ovog uputstva. Iskusni tajni istraživači znaju kakvu snagu duguju toj okolnosti, što uvek ponovno u svim stvarima vide ono što je dobro i uzdržavaju se od osuđujućih sudova."
5. "Čovek mora da nauči kako da postupa sa svojim vlastitim osećanjima i predstavama, ako hoće da razvije sadržajan odnos prema spoljašnjem svetu. ... Ko hoće samo da uživa utisak za utiskom, on otupljuje svoju moć saznavanja. Ko posle uživanja pušta da mu uživanje nešto objavi, taj svoju moć saznavanja neguje i gaji. ... Mesto da radi u sebi, čovek može lako pasti u suprotnost i hteti da se naslađuje užitkom do kraja. Neka se ne uzme olako to da se tu za tajnog učenika otvaraju nesagledivi izvori zabluda. Ovde on zbilja mora proći između jata zavodnika svoje duše. Svi oni hoće da njegovo JA otvrdne, da se zatvori u samom sebi. A on treba, da ga otvori za svet. On zaista mora tražiti uživanje, jer samo kroz njega mu prilazi spoljašnji svet."
6. "Svako saznanje koje ti tražiš samo da bi obogatio svoje znanje, samo da bi nagomilao bogatstvo u sebi, odvodi te od tvog puta; a svako saznanje, koje ti tražiš da postaneš zreliji na putu oplemenjivanja čoveka i razvoja sveta, ono te vodi jedan korak napred."
7. "Upravljaj svim svojih delima, svakom svojom rečju tako, da se preko tebe ne zadire u slobodnu odluku volje nijednoga čoveka."
* * * * * * *
Gore navedeni preduslovi za ispravno okultno školovanje važe za sadašnji stepen razvoja čovekove svesti – ne i za nekadašnje. U starim vremenima su postojala drukčija pravila za idenje putem posvećenja, pravila koja su odgovarala tadašnjim stanjima svesti, koja su njima bila prilagođena. Nekada su ljude morali voditi hijerofanti ili gurui, a sad svaki čovek mora tražiti svoj sopstveni put. Zato su ti nekadašnji putevi okultnog školovanja danas sasvim dekadentni, jer u njih nije ugrađeno ovo što je za današnje stanje čovekove svesti neophodno potrebno; danas su dekadentni, iako su svojevremeno bili izvanredno uzvišeni.
U malo pre pomenutom predavanju Rudolf Štajner objašnjava:[16]
"Jer to je zaista moralo biti, da je iz smrti dolazio život, naime svest. Ali ova svest je morala sama da živi, iz smrti je dakle morao život nastati. To nije bilo pre Misterije na Golgoti. Pre toga je samo iz života život nastajao. Ranije nije trebalo da se razume kako iz smrti život proizilazi, već je trebalo razumeti samo kako iz života život proizilazi. ... To se mora razumeti. Sve ostalo ne daje istinsko razumevanje Hrišćanstva, a neko novije Hrišćanstvo, koje želi da se pojavi bez misli o Vaskrsenju, nije nikakvo Hrišćanstvo."
Tako danas svako ko ide putem bilo kakvog okultnog školovanja, a nije u najvećoj meri one gore navedene stavove ugradio u svoju dušu, svaki takav čovek vrlo lako zapada u najteže zablude i podleže svim mogućim iskušenjima. A onaj ko ih je ugradio, on je time stvorio zaštitni omotač oko svoje duše, koji ne mogu probiti nikakvi okultni napadi lažnih okultista, od kojeg će se njihovi napadi odbiti i na njih same udariti.
No ovo se mora i proširiti. Sa XX vekom je počelo da se rađa sve više i više ljudi, koji već sa svojim rođenjem donose izvesne okultne sposobnosti – vidovitost, predskazanja, isceliteljstvo i drugo. I za njih u najvećoj meri važe ista ova pravila, kao i za one koji se bez tih s rođenjem donetih sposobnosti upuštaju u neko okultno školovanje. Međutim, pošto je kod njih to doneto već sa rođenjem ili se spontano pojavilo u toku života, oni većinom ne znaju za ova osnovna nastrojenja duše, o nekima imaju samo neke slutnje; kod njih to nisu stavovi kojih se u punoj budnoj svesti mora pridržavati. Zbog toga, pomoću tih stavova oni ne stvaraju oko sebe taj zaštitni omotač i lako mogu da podlegnu iskušenjima, pa i da postanu oruđa nekih neispravnih okultista koji smatraju da su oni ti koji treba da vladaju svetom.
Ja ću ovde navesti samo jedan primer. U nauci je poznato – pa je i eksperimentima potvrđeno – da se preko hipnotisanog čoveka najlakše hipnotišu mase. Izvesni vladajući krugovi to dobro znaju, pa je ta tehnika i kod nas Srba veoma primenjivana, a za to su angažovani razni psihijatri, neki koji su izbili na političku scenu i neki koji su bili prikrivani. Oni u javnosti poznati navedeni su i u pisanoj istoriji. Jedino na taj način se može objasniti na primer i ono u Srbiji sumanuto masovno lupanje u šerpe i bandere, kojim se tražilo da na vlast dođe "umesto Kurte Murta", te su posle došli oni sa uzdignuta tri prsta – kako su pozdravljale i Pavelićeve ustaše a što je u stvari pozdrav švajcarske garde u Vatikanu.
Pošto je taj "prelazak preko praga" u duhovni svet, prelazak koji dolazi kao posledica prirodnog razvoja čovečanstva, a ne kao posledica okultnog školovanja, pošto je taj prelazak sve masovniji i masovniji – i ja se eto osećam pobuđenim da na ovu opasnost ukažem, da ukažem bar malom broju ljudi koji će ovaj spis pročitati. Jer ljudi, koji prelaze "preko praga" bilo svesnim školovanjem bilo podsvesno, a ne pridržavaju se gore navedenih preduslova za okultno školovanje, oni su vrlo jako izloženi raznim zavođenjima i opasnostima da postanu gori nego što su bili pre toga, da postanu gori, pa i da padnu i ispod čovestva.
To su zakoni karme, a čovek ima slobodu da bira kojim će putem krenuti. Zbog toga je besmisleno da čovek čoveka osuđuje. Na to ukazuje Jakov u napred navedenoj poslanici.
* * * * * * *
Međutim, vladajuća klasa propisuje zakone kojima pribavlja neke svoje privilegije, a onda ako neko te zakone krši zato što su nepravedni, pa i besmisleni, oni njega osuđuju kao prestupnika i žigošu ga kao nemoralnog i za društvo opasnog.
Da vladajuća klasa propisuje zakone po svojoj volji i u smislu svojih prigrabljenih privilegija, najubedljivije je onda kad dođe do revolucije ili se izvrši neki državni udar. To je novim vlastima uvek prvi posao, sa kojim onda legalizuju ono što će se dalje raditi. A kad se učvrste na vlasti, apsurdno bi bilo pretpostaviti da neće i dalje donositi zakone koji su njima po volji i koji ne obezbeđuju neke njihove privilegije ili koji im ne donose neke nove.
Donošenje takvih zakona je posle Drugog svetskog rata došlo do apsurda. Broj zakona koje donose vladajuće klase idu i na desetine, pa i stotine hiljada u pojedinim državama. Na primer, prema obaveštenju Filipa Džonsa od 14.06.2008.[17] Evropska unija je tada imala oko 107.000 zakona. Prema njemu, pored ostalog: "od januara 2006. protivzakonito je popravljati sopstvene vodovodne instalacije, struju, pa čak i sopstveno vozilo" itd. (da li i zamena sijalica?). Naravno da ako neki uspešni poslovni čovek iz vladajuće elite podigne fabriku brojanica, tada će se sigurno za brojanice doneti standardi koji odgovaraju njegovim mašinama, a onda – radi zaštite potrošača – zakonski zabraniti prodaja neodgovarajućih, nestandardnih brojanica.
U Titovoj Jugoslaviji je zakona takođe bilo nebrojeno mnogo: saveznih, republičkih, opštinskih, svakog preduzeća i svake organizacije udruženog rada posebno. Sa takvom tehnikom se naravno dolazi do toga da jedni zakoni protivreče drugima, te onaj ko ima vlast može da radi šta hoće i da uvek ima neki zakon kao pokriće. S druge strane, onome ko nije u milosti uvek se može naći da je prekršio neki zakon i da sasvim legalno bude kažnjen. Drugim rečima, proizvođenje hiljada i hiljada zakona u stvari znači potpuno bezakonje odnosno samovlašće vladajuće kaste.
No kad se ne sprovodi neka revolucija, nego samo neki državni udar kojim se smenjuje vladajuća garnitura, onda pučisti u glavnom zadržavaju postojeće zakone i državno-pravno uređenje – i njima pogoduju, njih "brane" od onih koji su ih kršili. Oni ih onda samo malo drukčije protumače i eventualno dopune, docnije naravno preko svojih parlamenata donose i nove, ali to je sve normalno i legalno – nije preokret ili revolucija, pa nije ni malo zgodno za nekoga ko bi u to posumnjao, jer je sve to državno-pravni kontinuitet odbranjen i sačuvan.
Ja ću, s tim u vezi, u daljim izlaganjima pomenuti nešto iz novije srpske istorije što je doduše zapisano, ali tako da se to pogrešno protumači, da se ne uoče suštinske stvari, a istaknu sporedne – naravno i da se izokrenu. To je prikazivanje istine na lažan način – na šta ukazuje Novalis. Naravno da se na takav način pišu i istorije drugih naroda, a ne samo srpskog, ali će ovo biti samo jedna ilustracija za pisane istorije uopšte.
3. Iz novije istorije Srba
Aleksandar Obrenović se rodio 1876. g. i sa trinaest godina je kao sin Milanov postao kralj, naravno pod tutorstvom dok ne bude punoletan. Međutim, sa sedamnaest godina on prema pisanoj istoriji vrši državni udar 1893. g., pri čemu valjda sebe proglašava punoletnim i uzima svu vlast u svoje ruke! A već 1903. g. on biva ubijen zajedno sa kraljicom Dragom.
Posle toga na srpski prestol dolazi francuski oficir (major?) Petar Karađorđević (1846-1921), koji se pod Napoleonom III borio protiv Pruske 1870-1871, pa je – da li tada – dobio i orden legije časti.[18] Pošto se po tadašnjim običajima Petar sigurno zakleo na vernost Francuskoj, to znači da je on služio kao francuski guverner nad Srbijom – inače bi bio krivokletnik. U svakom slučaju on više nije morao da se krije od srpske žandarmerije zbog ubistva odnosno učešća u ubistvu kneza Mihaila 1868. godine, niti da u Bosni vršlja ili se bori pod lažnim imenom (Petar Mrkonjić), a i ogromne dugove je otplatio, te se kao francuski guverner i obogatio. A pošto je položio zakletvu i Srbiji, onda znači da se odlučio da služi dva gospodara – što evanđelist kaže da nije moguće (Mt.6.24), te je bar jednoga od njih prezirao.
U svakom slučaju, pod Petrovom vladavinom uvodi se kao veliki praznik Vidovdan 28. juna, kao spomen na veliki srpski poraz na Kosovu 1389. godine.[19] Postoji li na svetu još neki narod koji praznuje svoj poraz? Da li i Francuzi slave bitku na Vaterlou, kad su preko svog guvernera Srbima nametnuli da proslavljaju svoj poraz? No, ni to nije dovoljno! I posle Prvog svetskog rata slave se Petar i njegov državnik Nikola Pašić kao za srpski narod izvanredno zaslužne veličine, a pod njima – ili jer je pod njima – za tih nekoliko godina pobijeno 36 % stanovništva Srbije, uključujući žene, decu i druge neborce. Nisu li oni pred rat od francuske elite kupili topove i granate koje nisu mogle da uđu u cevi tih topova? Pa to niko nije primetio?
I taj drugi poraz srpski, poraz koji je bio daleko veći nego onaj na Kosovu, i on se u srpskom narodu od strane nekih njegovih elitnih krugova i danas veliča! Da li u tome ima nešto što bi se nazvalo "crna magija"? Koja se vrši i preko ličnosti pod hipnozom, a ne samo onih koji ne znaju o tome ništa niti bilo šta misle? Pa još i danas?
* * * * * * *
Posle Petra na prestol Srbije 1921. dolazi njegov drugi sin Aleksandar (1888-1934). Kako je došlo do toga, to se nalazi i u pisanoj istoriji. Tek, kao prestolonaslednik 1912. godine on već sa 24 godine postaje komandant Prve armije – valjda da se vežba! Takođe i da primeni ono što je u Rusiji kao mladić naučio u "elitnom Paževskom korpusu" reda sv. Jovana Jerusalimskog. A već od 11.06.1914. on postaje vrhovni komandant i on navodno i vlada, mada je tek 1918. postao zvanično regent, dakle sa 26 odnosno 30 godina. Bilo bi i suviše naivno verovati da je on sa tim godinama stvarno vladao i po svojim ličnim procenama donosio odluke. Ako je Napoleon sa svojih 30 godina već postao konzul, to je zahvaljujući njegovim ličnim sposobnostima, a ne zato što je bio sin svoga oca kao Aleksandar. To je bitna razlika.
U pisanoj istoriji stoji, da je Aleksandar organizovao sudsko ubistvo pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, majora Vulovića i Rada Malobabića, a radi čega je izmislio da su ovi pokušali da ga ubiju i za to pribavljao lažne dokaze i svedoke.[20] U nepisanoj istoriji se pita: Zašto bi Aleksandar ubio Apisa koji je njegovog oca doveo na prestol, a njega doveo za prestolonaslednika zbacivši njegovog starijeg brata Đorđa? Pri obnavljanju Solunskog procesa 1953. g. (pod Titom) dokazano je da su oni sva trojica bili nevini streljani. Pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis uhapšen je 15.12.1916., a sutradan i mladi i zaneti Rade Malobabić. Suđenje je bilo u Solunu, jer je cela Srbija bila okupirana, a austrijski okupatori su čitavo vreme zverski i masovno ubijali njeno neboračko stanovništvo – svakako po naređenju i podsticajima austrijske vladajuće elite, mada su većinu njenih vojnika činili Hrvati, pa i Srbi i Česi. No elita je predstavljala Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda, a u njegovoj vojsci je vrlo mnogo upotrebljavan i rum, te je važila izreka: "Evo ruma - biće šturma!". A zverstva u Srbiji su bila predigra za ono što će kroz koju godinu – još pre obnavljanja njihove države – raditi Poljaci sa pravoslavnim Rusima u Galiciji i Ukrajini; takođe i za ono što će hrvatske ustaše raditi u tako zvanom Drugom svetskora ratu.
Da li je ta austrijska vladajuća elita poručila Aleksandru da će obustaviti svoja zverstva nad srpskim stanovništvom, ako ubije ovu trojicu? Pa su Aleksandar i njegovi savetnici imali da biraju između dva zločina: da on izvrši onaj koji će biti manji ili da se nastavi austrijski koji će biti veći? To je mnogo verovatnije objašnjenje nego ono poturano da je Aleksandar još tada, u izbeglištvu želeo da uvede svoju ličnu diktaturu, pa da mu je za to Apis smetao. Ako mu je Apis smetao, pa eventualno i major Vulović Ljubomir, sigurno mu nije smetao Rade Malobabić, koji je bio u vezi sa Gavrilom Principom i ubistvom Franca Ferdinanda, te bi ga Austrijanci odmah mučili i ubili da nije pobegao u Srbiju. A i u njoj je on odmah uhapšen i u zatvoru mučen, jer je srpska vladajuća elita to sigurno radila ne bi li ublažila bes austrijske elite i izbegla rat. Šta su razne evropske elite dalje radile, to se nalazi u pisanim istorijama. Takođe i kakve su međudržavne ugovore sklapali i druge pripreme vršili pripremajući pokolj, koji su posle nazvali Prvim svetskim ratom koji su izazvali Srbi.
Pisana istorija naravno ne govori da je taj Solunski proces bio spoljašnji izraz borbi nekih tajnih organizacija, na šta ukazuje činjenica da je Apisova "Crna ruka" ili "Ujedinjenje ili smrt" kao simbol imala "lobanju i kosti" i da je zasnovana na posebnim ritualima. A organizacija Malteških vitezova da je u svoje redove uvukla Aleksandra još kao sedamnaestogodišnjeg mladića u Petrogradu i da je njen simbol neki krst, koji u stvari nije krst već četiri vrhova strela upravljenih ka jednoj tački (slika 1).[21]
|
* * * * * * *
O daljem radu kralja Aleksandra ima dosta podataka i u zvaničnoj i u nezvaničnoj pisanoj istoriji. Ja ću ovde navesti samo neke "sitnice" o kojima se uopšte ne piše, a koje se odnose na vreme između dva svetska rata.
Negde dvadesetih godina dvadesetog veka je moja buduća snaja Olivera Dobrosavljević kao diplomirana pravnica bila zaposlena u Ministarstvu finansija, pa je iako još sasvim mlada službenica dobila zadatak da prokontroliše rad Beočinske fabrike cementa, koja je bila u vlasništvu nekih Francuza. Prilikom pregleda ona je našla da je tu bilo utaje poreze, pa je o tome dala i pismeni referat. Pošto su njoj pretpostavljeni to proučili, oni su joj naredili ili preporučili da taj referat izmeni, te da ispadne da je Beočinska fabrika cementa sve ispravno radila i da nije oštetila državu. Pošto je ona to odbila, ona je odmah dobila premeštaj za Skoplje, a vladajuća elita je taj njen referat svakako uništila, te je Beočinska fabrika cementa i dalje mogla da radi i ugledni njeni vlasnici da ostvaruju i nelegalne ekstra profite – neko bi rekao da kradu.
Drugi nemoralni ugovori koje je francuska (i ne samo francuska) elita sklapala sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, od 1929. Jugoslavijom možda se još uvek nalaze u nekoj arhivi i bilo bi in teresantno da se objave. Na pririmer, kako ta država ne sme ni da pita koliko se zlata dobija prilikom eksploatacije bakarne rude u Boru. Takođe i da li su se srpski potpisnici takvih ugovora obogatili?
A u rudniku antimona Zajača kod Ivanjice francuska elita nije srpskim rudarima davala određenu zaštitu, te su se posle sedam-osam godina razboljevali od otrovne rude i nisu više bili za rad. Jednog takvog sam i ja upoznao krajem četrdesetih ili početkom pedesetih godina prošlog veka i on mi je to pričao u ambulanti dok smo čekali na red kod lekara – bio je kost i koža.
Srbija je naravno platila i ratnu štetu Austro-Ugarskoj – odnosno onome što je od njih ostalo, uključujući njene bivše kolonije, koje su sad bile oslobođene i spojene sa Srbijom – platila zamenjujući njihove krune za dinare, te je tako dinar pao na dvadesetak procenata vrednosti. I tako dalje, i tako dalje. A i Aleksandrova diktatura je na mesto ministra unutrašnjih poslova – dakle policije – dovela slovenačkog katoličkog popa Korošeca; on je za to bio najstručniji. A posle ga je zamenio armijski general Petar Živković, koji je više voleo da komanduje policijom nego armijom. Obojica su više volela politiku nego svoju struku – a kome su služili? I to mnogo godina na ministarskim i sličnim položajima.
Zbog svega toga i mnogo čega drugog što je Aleksandar – kao diktator – morao da prihvata ili nije mogao da spreči, a protiv čega se pobunio njegov glas savesti, on prilikom odlaska u Marsej 1934.g. nije hteo da obuče pancir košulju, iako su ga – kako kažu – sa tri nezavisne strane upozoravali da se sprema atentat na njega. Kažu, da je pre toga sa bugarskim carem Borisom raspravljao o tome ko će od njih dvojice biti prvi ubijen. A i Boris je naravno 1943. godine nađen mrtav u vozu kad je stigao u Topčider, a pri povratku posle njegove posete Hitleru – bio je otrovan.
Priče o ustašama na Janka Pusti u Mađarskoj i o VMRO u Bugarskoj (ko ih je plaćao i podbadao?) lansirane su da se zamagli čitav taj slučaj, gde je neka francuska vladajuća elita iz nekih razloga tu podmetnula i svog "političara i pisca" Bartua (Jean-Louis Barthou)[22] da i on bude uzgred ubijen – nije došao predsednik republike da dočeka kralja, što bi bilo po međunarodnom protokolu, nego samo jedan ministar (spoljnih poslova), čak ni predsednik vlade. A i neka francuska organizacija je skupila neku svoju rulju, koja je pri dočeku vikala: "A bas le tyran!" ("Dole tiranin!") i pravila nerede. A zbog "počasti" kralju čuvao ga je potpukovnik na konju, a ne neki običan žandarm koji bi taj posao profesionalno obavljao, te atentator ne bi mogao ni da priđe akamoli da skoči na papučicu automobila, a ne bi ga čuvao ni sabljom, već pištoljem i pucao bi mu u noge da ga živog uhvati.
Početkom pedesetih godina XX veka ja sam upoznao suprugu pukovnika Naumovića, koji je bio Aleksandrov ađutant i u to vreme bio u izbeglištvu u Brazilu. Ona mi je rekla – prema kazivanju od muža – da su pre atentata neki slobodni zidari od kralja Aleksandra tražili da im priloži 26.000.000 dinara, što je ovaj odbio, jer nije hteo ili nije mogao, te da je zbog toga ubijen.
Da li su s tim povezani i vitezovi sv. Jovana Jerusalimskog, protiv čijih naređenja se Aleksandrova savest pobunila?
* * * * * * *
No interesantna je i igra sa Aleksandrovim sinom kraljem Petrom II Karađorđevićem. On se rodio 06.09.1923. godine, pa i on – kao i Aleksandar Obrenović – sa sedamnaest godina vrši državni udar 27. marta 1941. i proglašava sebe punoletnim, jer nije imao strpljenja da sačeka još šest meseci. A takav državni udar se svakako ne može izvršiti bez višegodišnjih priprema odnosno postavljanja svojih poverljivih ljudi na razna ključna mesta u državi. A to bi značilo da su njih dvojica još pre puberteta kovali zaveru protiv svojih staratelja, jer im se nije svidelo kakvu politiku oni vode! Takvu teoriju mogu da zastupaju ili oni koji su sasvim neinteligentni ili oni koji imaju moć da kazne onoga ko bi tu besmislicu osporavao.
Tog jutra navodno Petar preko radija proglašava narodu da je uzeo vlast u svoje ruke itd. Docnije se utvrdilo da je to neko drugi govorio, (on tad verovatno još nije bio zarobljen), te su se tako pučisti od prvog trenutka deklarisali kao lažovi, pa se ne može pretpostaviti da to nisu i ostali niti da se nisu služili i drugim mahinacijama. Tako da i sve ono što je dalje iznošeno u pisanoj i zvaničnoj i nezvaničnoj istoriji treba procenjivati sa tog aspekta, jer je bilo vrlo mnogo i zvaničnih i nezvaničnih pučista, a koji su pripadali raznim tajnim organizacijama.
Zvanični pučisti pod vođstvom armijskog generala vazduhoplovstva Dušana Simovića i brigadnog generala vazduhoplovstva Borivoja Mirkovića zarobili su kralja Petra II i – pre nego što su mogli da obrazuju neki novi parlament koji bi to "legalizovao" – već posle dve nedelje pobegli s njim u Englesku. Naravno da su sa sobom poneli i novac i zlato koje su mogli da pokupe iz Narodne banke i sa sobom da ponesu. Oni su bolje znali šta sa njim treba da rade nego knez Pavle, koji je od svoje tetke Demidov nasledio ogromno bogatstvo, pa je za taj novac bio nezainteresovan. A i rat im je dobrodošao, jer su se plašili protivudara onih koji su ostali verni monarhiji i kralju Petru II.
Pošto su bili takvi kakvi su, te da bi i dalje sa nekom nazovi legalnošću manipulisali, oni zarobljenog Petra
Interesantno bi bilo znati razloge zašto su u takvu vladu ušle neke vrle, vrlo "ugledne" ličnosti, ličnosti koje su godinama sa raznih strana toliko hvaljene kao pametne i poštene. Da li su to sve bili pripadnici iste tajne organizacije? Organizacije koja je prilikom prevrata 27. marta ubacila parolu: "Bolje grob nego rob – bolje rat nego pakt!". Takva parola je vrlo dobro upalila kod omladine koja je još od Petra tačna
No neki ostatak Jugoslavije sačuvan je tada bio samo u onom delu jugoslovenske vojske koji je bio u zarobljeništvu, te se tako i kod Međunarodnog crvenog krsta i dalje vodio. Samo te zarobljenike su i Nemačka i Italija priznavale kao Jugoslovene; a Nemačka je one koji su se na njihovo pitanje izjasnili kao Slovenci, Hrvati, Bugari ili Mađari, ona je njih puštala kućama. Skoro svi Slovenci - ja bar znam za njihove oficire - nisu hteli da se izjasne da nisu Jugosloveni, već su radije ostajali u zarobljeničkom logoru. Jedan koji se izjasnio kao Slovenac rekao je meni da ih je "premalo" koji se bore protiv okupatora i time stavio do znanja da će se pridružiti nekom pokretu otpora. Hrvati su se većinom prijavili kao Hrvati, ali je i njih bilo dosta koji su ostali kao Jugosloveni. Neki Srbi su se prijavili kao "Banatski Bugari", pa kada su prebačeni u Bugarsku i Bugari utvrdili ko su, vraćeni su u zarobljeništvo. A Nemci su čak i Jevreje priznavali kao Jugoslovene i u većini logora ih ni po čemu nisu izdvajali; izgleda da su ih samo u nekim stavljali u posebne barake, ali i oni su kod Međunarodnog crvenog krsta u Ženevi registrovani kao Jugosloveni.
To su činjenice.
Petar II je 27. marta 1941. godine otet i zbačen sa prestola, a otmičari su lagali da on vlada ili da oni u njegovo ime vladaju. Knez Pavle je kao prvi njegov legalni namesnik takođe zarobljen i sa porodicom deportovan u Keniju. Šta je bilo sa drugom dvojicom namesnika – Perovićem i Stankovićem – meni nije poznato, jer je pisana istorija njih zanemarivala.
U svakom slučaju po ustavu kraljevine Jugoslavije kraljevsku vlast su pretstavljali ne maloletan kralj, već njegovi namesnici dok kralj ne postane punoletan. Zbacivanjem sa vlasti tadašnjih kraljevskih namesnika Jugoslavija više nije bila kraljevina, pogotovu još što je i maloletni kralj kidnapovan. A da Jugoslavija od tog datuma više nije bila kraljevina, dokaz je i to što je Titova republika taj dan označavala kao veliki narodni ustanak protiv monarhije.
Ovde treba dodati da su tog 27. marta 1941. zvanični jugoslovenski komunisti bili sasvim iznenađeni, a nije bilo vremena da dobiju instrukcije od Staljina. No, da ne bi ispali iz igre, oni su se već ili tek oko podne na beogradskim ulicama pojavili sa nekim svojim transparentima ("Savez sa SSSR" i t.sl.).
Takođe treba dodati, da ovih poslednjih godina – sada engleskog a ne francuskog oficira – kapetana Aleksandra Karađorđevića, (koji ima 25% srpske krvi i 75% mešane i koji je sa 50 godina počeo da uči srpski), mnogi odani Titovi komunisti nazivaju prestolonaslednikom i daju mu dvor i apanaže – od čega sigurno i oni imaju neke koristi kao "krunski savetnici". Svi oni vrlo dobro znaju da kapetan Aleksandar prestolonaslednik nikad nije ni bio, jer se rodio 17.07.1945. kad je Jugoslavija bila maršalat, a kao republika ozvaničena 29.11.1945. godine. Sem toga, da se rodio kao sin 27. marta 1941. sa prestola zbačenog maloletnog kralja Petra II, zbačenog i odvedenog u ropstvo, iz kojeg je pušten tek posle Aleksandrovog rođenja.
Ovde je vrlo simptomatično to, što visoko školovani ljudi mogu da tvrde da u republici može postojati prestolonaslednik, pogotovu što je i onaj čiji bi virtuelni presto nasledio več više decenija mrtav – njegov otac Petar je umro 1970! No političari sve mogu, naročito ako imaju vlast.
Naravno da su elite velikih sila i ranije svoje guvernere imenovale i postavljale kao monarhe svojih kolonija – da bi izgledalo da su to nezavisne države i da su za nemoralne međudržavne ugovore krivi njihovi vladari, a ne strani eksploatatori. A ti jadnici bi se – kao i kralj Petar I – zaklinjali da će služiti dva gospodara. Na sličan način se i sada izvesna engleska elita i njeni srpski pomagači poigravaju i sa Aleksandrom Karađorđevićem, svojim državljaninom.
U svakom slučaju, oni koji Aleksandra nazivaju prestolonaslednikom time dokazuju da se bore protiv istine i zdravog razuma. Njih zbog toga ne treba osuđivati nego žaliti.
* * * * * * *
Drugi sin kralja Aleksandra, Tomislav – ako se ne varam – nikad nije uzeo englesko državljanstvo, iako je tamo živeo sve dok mu nije skinuta titoistička zakonska zabrana za povratak i tad je došao u Beograd .
Treći Aleksandrov sin Andrej je prema policijskom izveštaju u SAD izvršio samoubistvo izduvnim gasovima iz svojeg automobila u garaži. To je bilo kad se vratio iz Rusije, gde je – kažu – tražio neke podatke o ubistvu svog oca, a možda i nešto drugo. Da li je to bilo "samoubistvo" u vezi s tim? I da li je i šta našao? A možda je u pitanju i neki obračun Srba iz emigracije? Možda zato što nije radio po naređenjima svog sinovca Aleksandra, sa kojim su sada manipulisale iste one sile koje i njegovim ocem Petrom, dok je bio živ? Ili je ubijen iz nekih drugih razloga? Ni on se nije slagao sa engleskim kapetanom Aleksandrom kao ni njegov rođeni otac bivši kralj Petar II.
* * * * * * *
Ona virtuelna vlada u Londonu – verovatno "u ime" otetog i zarobljenog kralja Petra II – unapredila je posle kapitulacije jugoslavenske vojske šefa kontraobaveštajne službe pukovnika Dražu Mihailovića u čin armijskog generala i postavila za Ministra vojske i Načelnika štaba vrhovne komande, što je ovaj prihvatio. To potvrđuje da je i on bio jedan od članova pučista, jer je po funkciji koju je obavljao nemoguće bilo da se taj puč izvede bez njegove saradnje ili da on ne zna šta neki generali pripremaju i rade. Slično Šarlu de Golu – posle kapitulacije vojske i dok je čitava država pod nemačkom okupacijom (kod nas i njenih saveznika) i Draža od čina pukovnika preskače činove brigadnog i divizijskog generala, jedino što ne postaje maršal, jer je taj čin bio predviđen za Tita.
Odakle se Draža Mihailović pojavio na Ravnoj Gori, to se u pisanoj istoriji ne pominje. Da li je i on sa ostalim pučistima prvo pobegao u London London
Članovi te "vlade" – uključujući generale koji bi po važećim pravilima ratne službe trebalo da budu streljani – pobegli su, a Dražu odredili da se bori protiv Nemačke i Italije, kad je ogroman deo stvarne jugoslovenske vojske bio u zarobljeništvu i kad su Nemci vladali i Grčkom i ostalim okolnim državama. Najbliža saveznička teritorija bila je britanski protektorat Palestina i eventualno zvanično nezavisan njihov Egipat, a oba su bili udaljeni l.500 do 2.000 km od Jugoslavije; od toga je 1/2 ili 2/3 bilo kopno pod nemačkom okupacijom ili kontrolom, a ostalo Sredozemno more. General vazduhoplovstva Simović je svakako znao da tadašnji avioni nisu mogli da lete 4.000 km bez spuštanja, a i da uopšte nije ni bilo nekih transportnih aviona za prenos većih količina oružja i drugog. Posebno da je Engleze – tada jedine nepokorene saveznike koji još ratuju – da je njih iznenadio rat, te da su u ratnom vazduhoplovstvu daleko slabiji od Nemačke. A i pukovnik Draža je svakako znao koliko u toku ratnih operacija recimo neka brigada potroši municije i drugog samo za jedan dan u nekom okršaju – da ne govorimo o hlebu i ostalom. S druge strane, šta može da učini neka rdavo opremljena brigada – bez teškog naoružanja i tenkova – kad su i čitave armije kapitulirale? Da pravi diverzije, a zna se kakve su odmazde predviđene i po tako zvanom ratnom pravu?
Prema tome, tu vojsku virtuelne vlade mogla je da snabdeva samo ona vojska protiv koje se ova borila i u onoj meri i pod uslovima kako je ona to htela. Drugim rečima, i nemačka i Dražina vojska su bile pod istom komandom pod kojom je radila i virtuelna pučistička vlada u Londonu – naravno i njeni domaćini koji su je prihvatili. Ko je bio komandant i nad britanskom i nad nemačkom i nad virtuelnom jugoslovenskom Dražinom vojskom? I kakva je bila njegova snaga da njima svima upravlja – naravno i drugim državama, kako je napred već pomenuto za Francusku?
Ovo je samo jedan od mnogobrojnih dokaza da je neka skrivena "svetska vlada" komandovala svim zaraćenim snagama u tako zvanom Drugom svetskom ratu. To naravno ne znači do nije bilo i drugih uticaja, ali oni nisu bili dovoljno jaki da bi ovu "svetsku vladu" sprečili u izvršavanju njenih osnovnih namera. Zato je ta "svetska vlada" kroz usta Vinstona Čerčila i mogla da najavi da će taj rat trajati šest godina – koliko im je to za neke ciljeve bilo potrebno, a time je ujedno ojačala kult ličnosti Čerčila, koji i nije bio nikakva naročito izražena individualnost, pa je mnogo i pio (alkohol razara jastvo). Ali za "svetsku vladu" je bio potreban i kult ličnosti Čerčila, kao i Hitlera, Staljina, Ruzvelta, Musolinija i drugih. Na taj način se lakše manipuliše sa narodnim masama.
A da je saradnja komandujućih elita suprotnih zaraćenih snaga postojala, najočigledniji primer je poseta tri Titova komandanta i doglavnika – Milovana Đilasa, Koče Popovića i Vladimira Velebita – u Zagrebu hrvatskom poglavici Paveliću ("poglavica" je na srpski prevedena hrvatska reč "poglavnik").[23] Oni su kao vrlo cenjeni gosti boravili u tada najluksuzijem hotelu "Esplanadi". Što su se njihove vojske u to vreme ubijale, to nije imalo značaja. Verovatno je da su se dogovarali kako u tim borbama da bude ubijeno što više Srba, Jevreja i Cigana. Da li i srpskih muslimana, koji su po ustaškom nazivu bili "cvijet Hrvata"? A i kod Draže u štabu je čitavo vreme rata bio istaknuti komunista Dragiša Vasić, što je naravno Draža morao znati. Ali i on je – prema pisanoj istoriji – 1945. ubijen u Crnoj Gori pri povlačenju. Da li slučajno ili uopšte ne? To je ostalo nerazjašnjeno.
Na taj način je preko titoista i Dražino "četništvo" bilo povezano sa ustašama. Njihove vodeće elite su sarađivale, naravno pod komandom onih iz Londona, koji su se nametnuli i zagospodarili Britanskim carstvom. A sve tri su dobijale oružje lepo dozirano preko Nemačke.
Što se tiče zarobljenog Petra
Da bi se čitava ova igra zamaskirala, titoisti su uhvatili Dražu Mihailovića i sudili mu. Prilikom suđenja on je davao
Poslednjih godina su neki političari pokušavali da pronađu te njegove zemne ostatke, ali bez uspeha. No ovde se postavlja pitanje: Zašto bi Tito pogubio Dražu, kad su više godina uspešno sarađivali, te mu je još i pred kraj rata u Bosnu na odstrel poslao jedno 200.000 srpskih mladića? Jedan general je svakako umeo da proceni borbenu sposobnost i jedne i druge strane. Sem toga Draža je još i na samom suđenju davao
Prema tome, mnogo je verovatnije da je Draža na dan određen za njegovo pogubljenje odveden na aerodrom u Surčin, odakle je nekim avionom prebačen na ko zna koji kontinent, gde je pod drugim imenom i ko zna čijim pasošem živeo u nekoj vili ili dvorcu kao bogat čovek i miran, pomalo ekscentričan građanin. A ako je na Adi i trebalo da bude streljanja, to Titu ne bi bilo ni malo teško da pronađe nekog ko će Dražu zameniti, jer streljači nisu imali prilike da ikad vide Dražu, a taj ubijen bi bio samo jedan više od mnogih hiljada koje je u Beogradu već i bez suđenja streljao.
* * * * * * *
Ja znam da će se ova moja izlaganja mnogima učiniti neverovatnim. Ali društvena zbivanja u XX veku su se na ovakav način odvijala bar u najcivilizovanijem delu čovečanstva. A ovde pomenute i nepomenute aktere takvih događaja nikako ne treba osuđivati nego žaliti. Većina njih – bar oni glavniji – išli su nekim putem okultnog školovanja, a nisu ispunili onih sedam preduslova iz knjige Rudolfa Štajnera "Kako se stiču saznanja viših svetova", a koji su napred navedeni i od kojih se svaki odnosi na pravilan razvoj po jednog člana čovečijeg bića. Zbog toga su lakše mogli da ih opsedaju neki demoni i da ih navode da rade nešto što oni pri punoj svesti nikad ne bi uradili. Na takva zbivanja ja već desetak godina ukazujem.[24]
A da je Draža Mihailović mogao ići nekim takvim načinom i putem posle smrtne presude, dokaz su hiljade nemačkih nacista koji su sa vatikanskim pasošem prebačeni u Južnu Ameriku. Takođe i one hiljade koje su za račun pobednika ubijale crnce po Africi. Tako je prebačen i Ajhman, koga su Jevreji ipak pronašli, uhvatili i doveli u Izrael da mu sude 1961.g Tako je i glavni organizator koncentracionih logora Borman nestao iz poslednjeg nacističkog uporišta u Berlinu, koji su opkolile četiri neprijateljske savezničke vojske, a kažu da je i Hitler straži naredio da ubiju svakog ko bi pokušao da iziđe iz tog bunkera. A ni za Hitlera se ne može sa sigurnošću znati da li se stvarno ubio i telo mu spaljeno ili je obrijao brkove i napravio drukčiju frizuru – eventualno podvrgao i plastičnoj hirurgiji, te spokojno do svoje prirodne smrti živeo možda baš i negde u Nemačkoj.
To sve naravno mogu da izvedu samo vrlo moćne organizacije, koje se služe hiljadama i hiljadama članova – kako je to bilo i sa pomenutim građenjem Mažinovljeve linije. I taj slučaj i ovaj iz srpske istorije ja sam ovde naveo, jer su vrlo upadljivi dokazi za takav rad, a pisane istorije ih zanemaruju. A kako se te stotine hiljada ili koji milion ljudi upotrebljava za izvršenje takvih planova?
To može da se uradi samo preko ljudi prikupljenih u neke organizacije zasnovane na apsolutnoj hijerarhijskoj poslušnosti. A ta apsolutnost se ostvaruje najbolje kad je dobrovoljna ili bar prividno dobrovoljna, a ne kad je prinudna kao u vojsci ili u nekoj državnoj upravi.
Sve dobrovoljne poslušnosti su zaostaci iz ranijih vremena, iz vremena kad su i imale nekog opravdanja s obzirom na tadašnji stepen čovečijeg razvoja, kad čovekovo ja još nije moglo potpuno da zahvata čovekovo telo i razum. Posle je to možda postalo neka vrsta duhovne vežbe, kojom je poslušnik nastojao da suzbije svoju gordost. To je sačuvano i danas u mnogim verskim ustanovama – neki put možda i izopačeno i zloupotrebijeno. To je možda najjezgrovitije formulisano i dato u jezuitskim duhovnim vežbama, po kojima poslušnik naređenja pretpostavljenog – hijerarhiski višeg – treba da i mišljenjem i osećanjem i voljom prihvata kao svoja. Dakle: mišljenjem – da su ona apsolutno ispravna, pa makar mu bila nerazumljiva ili mu se činila nemoralna; osećanjem – da je to njegova sveta dužnost u postizanju nekih visokih ideala; voljom – da na naređenje odmah reaguje i pristupi delu kao pri refleksnim pokretima tela, na primer kad se opeče. Na taj način poslušnici postaju kao neki produžetak vrhovnog nalogodavca, koji time zadobija veliku snagu i moć ili se preko njega neka druga moć ispoljava vrlo snažno.
No u takvim vežbama poslušnosti zaboravlja se na jednu stvar: Poslušnik se ovako oslobađa svoje gordosti, ali to tada pada na teret nalogodavca, te on postaje utoliko gordiji. Tu dolazi do izražaja zakonitost: Da bi se jedan uzdizao, drugi mora da pada! Mnogi istorijski događaji i postupci istaknutih ljudi mogu se objasniti, ako se ovo uzme u obzir. Ja ne morališem, ja samo ukazujem na duhovne zakonitosti.
Sličan je slučaj i sa poslušnicima koji to ne rade iz nekih verskih pobuda i vežbi, nego iz uverenja da su oni manje vredni od nalogodavca, da su ti nalogodavci raznim duhovnim vežbama dostigli neki mnogo veći stepen savršenstva nego oni, te da ih zato treba slušati. Oni sebi možda čak i ne priznaju da pojedine naloge ne razumeju, te traže da ih odgonetnu, a dotle ih i bez ličnog ubeđenja ipak izvršavaju. Pogotovu ako su oni na nekom drugom ili trećem stepenu neke hijerarhijske gradacije, a nalogodavac je na trideset drugom ili trideset trećem stepenu – možda i na devedeset drugom ili devedeset trećem. To se onda neki put zavije i u neku vrstu nadglasavanja, pa se pojedinac oseća da radi po odluci većine društva kojem pripada, iako se sa time baš i ne slaže, zamišlja da je to u ime "demokratije".
Nešto slično je i kod fanatika koji slušaju nekog svog harizmatičnog vođu, mada je to kod njih više suženo na ostvarenje sasvim određenog ideala – u glavnom nekog političkog, koji je naravno povezan i sa nekim duhovnim i privrednim odnosima. Oni bar veruju da i vođa misli isto što i oni, te mu se pokoravaju kad im kaže: "Iziđite na ulice i vičite to i to" veruju da služi njihovom idealu.
Nijedan takav čin poslušnosti, pri čemu izvršilac nije razumski osvestio u potpunpsti zašto ga čini, nije slobodan. Tu se ne treba zavaravati mišlju koja je u sebi protivrečna, da je čovek u svojoj slobodi odlučio da bude poslušan odnosno neslobodan.
Tom apsolutnom poslušnošću ubija se savest. Još kad je to potvrđeno bilo kakvom vrstom zaveta ili zakletve, to je najizraženiji antihristovski impuls. O tome sam ja još pre više godina opširnije pisao.[25] Na žalost kod tako zvanih "hrišćanskih naroda" uobičajeno je da se ljudi zaklinju i to na knjizi u kojoj piše "ne kunite se nikako" (Mt. 5-3 i Jak. 5.12).
4. Jedna zavera
Međutim, svi zaverenici se uvek zaklinju, a takođe i svemoguća i javna i tajna bratstva, i ona koja sebe nazivaju hrišćanskim i ona koja žele da obuhvataju i sve religije, dakle i hrišćansku. To je najizrazitiji dokaz da su takvi ljudi pali pod zavođenjem Antihrista. Na stvari se tu ništa ne menja što ogroman broj ljudi ne drži ništa do zakletve i često jednom zakletvom ukida raniju, što im zakletve služe samo za paradu, te zamišljaju da su time nešto pametno postigli. Tako su se na primer stotine (možda i 2.000) oficira zaklele prvo na vernost caru Franji Josifu, pa kralju Aleksandru I, pa poglavici Paveliću. To su bile – moglo bi se reći – "privremene zakletve" i donekle prinudne, a "trajne" i primamljive bi bile kao kod Petra I Karađorđevića da služi dva gospodara, kralja Aleksandra I na ustav koji će ukinuti i na onaj koji će on doneti ili kao kralj Petar II da će kao kralj vladati državom koja ne postoji, pa onda i onom koja je obnovljena kao republika – da bude "kralj republike". Sva trojica su se verovatno zaklela i još ponekom tajnom društvu, koje ih je navelo da tako nešto rade, nešto što bi po zdravom razumu bilo apsurdno.
U svakom slučaju, svako ko se na nešto zakleo isključivao je time sebe iz evolucije, zatvarao je sebe pred onim novim što dolazi i o čemu ništa nije znao, odvraćao je sebe od Hrista, koji "nas je oslobodio za slobodu" (Gal.5.l). A sve vrste poslušnika prihvataju "da tuđa savest sudi mojoj slobodi" (Kor.10.29).
No ako je neki čovek na neki način podlegao zavođenju Antihrista i njegovih pomagača, to još uvek ne znači da je njega Hrist napustio. Hrist govori čoveku kroz njegovu savest i on može da se pokaje za neko delo koje je izvršio, te da nastoji da ga nekako popravi i ublaži ili ukloni posledice nekog takvog čina. To najčešće nije moguće samo u ovom jednom životu, mada se i tu može makar u malom započeti. Da bi ovo bilo jasnije, ja ću se nadovezati na već pomenute događaje od 27. marta 1941. godine, a osnov za to biće mi jedan novinski članak,[26] s tim što ću radi jasnoće ja još ponešto dodavati.
Taj članak je kratak prikaz knjige Živana Kneževića "27 mart 1941" na srpskom jeziku objavljene u Njujorku 1979. godine sa predgovorom Radoja Kneževića. Pošto je Živan- Žika Knežević umro 1978, može se izvući zaključak da je on zahtevao da se ta knjiga objavi tek posle njegove smrti. On se rodio u Vranju 1906, a u Parizu je završio Višu ratnu školu i u vreme državnog udara bio je major. Od 1938. do 1940. bio je Žika šef kabineta generala Dušana Simovića i generala Petra Kosića, a od 1948. do smrti služio je u vojsci SAD. Od januara 1942. do maja 1943. bio je "šef Vojnog kabineta pri predsednistvu Vlade Slobodana Jovanovića", a "od juia 1943. do jula 1944." bio je u Vašingtonu kao "vojni, vazduhoplovni i pomorski izaslanik". Na taj položaj je podneo ostavku "ne želeći da služi pod Subašićevom vladom", pa u septembru 1944. "bezuspešno je pokušao da se prebaci u Jugoslaviju i pridruži pokretu Draže Mihailovića".
Iz ove kratke biografije može se naslutiti zašto Žika Knežević kao major i jedan od nekoliko glavnih vođa državnog udara nije bio unapređen bar u čin pukovnika ili makar potpukovnika u ime sada već punoletnog tog zarobljenog kralja Petra II, u čije ime je i pukovnik Draža Mihailović unapređen u čin generala. Ovo utoliko pre što mu je stariji brat Radoje-Raja Knežević bio i ministar u toj "vladi" Dušana Simovića, a takođe je i on bio jedan od nekoliko glavnih vodećih zaverenika.
Raja Knežević je i meni u petom razredu gimnazije (1932-3) bio profesor francuskog jezika, a onda i od mene pet godina mlađem Petru II, zbog čega je verovatno i napustio moju gimnaziju. Meni je on ostao u uspomeni kao strog profesor koji je postavljao nerealno teške i obimne zadatke. A o samom majoru Žiki Kneževiću se još i koju godinu pre državnog udara šuškalo kao o nekom naročitom čoveku – ne ni o generalu Simoviću ni o generalu Mirkoviću. Ta su šuškanja organizovana svakako od onih pripadnika nekog tajnog društva kojem je i Žika pripadao, jer čin majora i nije baš nešto naročito visoko u društvenoj hijerarhiji. Da li je on kao mladić još u Francuskoj ubačen u neko takvo društvo? Još za vreme Prvog svetskog rata su mnogi srpski mladići prebegli u Francusku i tamo zavrbovani za neko tajno društvo da bi se preko njih ostvarivali neki ciljevi takvog društva u Srbiji.
U pomenutom prikazu te knjige "27. mart 1941" pored ostalog stoji:
"Živan i Radoje Knežević su sa kućnim prijateljima generalima Borivojem Mirkovićem i Dušanom Simovićem, počeli da kuju zaveru za svrgavanje režima. Mirković je Kneževića pozvao 9. marta i izložio mu plan puča: trebalo je primorati kneza (Pavla) da razreši Vladu Cvetković-Maček, a da drugim ukazom poveri vlast Simoviću."
Ugovor o nekoj vrsti pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu potpisan je 25. marta, što znači da je zavera i zvanično datirana – mada sigurno mnogo ranije pripremana – šesnaest dana pre toga sa ciljem da Simović i drugovi zavladaju Jugoslavijom. A što se tiče "primoravanja kneza", to je po svoj prilici predviđeno ili direktno pištoljem ili nekim drugim terorističkim postupkom. No:
"Knežević je tražio da niko iz kraljevskog doma ne sme da strada, i rekao da će u slučaju da padne krv izvršiti samoubistvo. ... Do 24. marta Beogradski garnizon bio je u pripravnosti."
I to je dakle bilo još pre nego što je pakt formulisan, što znači da sam pakt nije bio razlog za državni udar nego borba neke grupe za vlast.
" – Te noći sam u svoj raspored ucrtao tenkove – beleži Knežević."
Interesantno je da to radi major, a ne neki od ovih generala.
"Dobro pripremljeni puč odigrao se munjevito i bez nasilja. Već u pet ujutru 27. marta u Ministarstvo vojske dovedeni su potpisnici Trojnog pakta, Dragiša Cvetković i ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković, a za njima i drugi predstavnici vlade. Kralj Petar Drugi Karađorđević proglašen je punoletnim i preuzeo vlast, mada o tome još nije bio obavešten. Političke stranke su pozdravile udar, a na čelo nove vlade stupio je general Dušan Simović. Tekst proklamacije osmislio je Slobodan Jovanović."
Ako je u ovom novinskom članku tačno prepričano što se nalazi u ovoj knjizi, čovek ne može da se otme vrlo mučnom utisku i gađenju prema postupcima zaverenika, prema postupcima – ne prema samim tim ljudima koji su se pri tome ponizili toliko, da su potpuno izgubili zdrav razum i pali u nečoveštvo, te ih čovek mora da žali. Da neko bude probuđen pre zore, naveden da otvori vrata nepoznatim ljudima i bude doveden u Ministarstvo vojske bez nasilja, te još onako bunovan da pozdravi državni udar, a do tog momenta da je služio drugoj, suprotnoj strani – u to može da veruje samo neko ko je izgubio zdrav razum. Sem ako se pretpostavlja da je uperen pištolj na nekog nenasilje.
A da li neko ko je pri zdravoj pameti može da pretpostavi da je neko preuzeo vlast, a da o tome on sam ništa ne zna? Ako su to zaverenici stvarno mislili ili makar tvrdili, to dokazuje da oni tog jutra nisu bili pri čistoj svesti. A i takvu njihovu tvrdnju su mogli da prihvate samo oni kojima je pištolj uperen u čelo.
Međutim, visoko cenjeni Slobodan Jovanović, čije se ime i posle rata među "reakcijom" izgovaralo sa najvećim poštovanjem i divljenjem, odmah i pre nego što je video akamoli ubedio još nezarobljenog kralja Petra II piše njegovu proklamaciju:
" – Srbi, Hrvati i Slovenci! U ovom teškom trenutku odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici, koji su razumeli opravdanost mojih pobuda, odmah su sami podneli ostavke –" izdiktirao je Jovanović, sa namerom da u potpisu stoji ime mladog kralja Petra Drugog Karađorđevića.
Bez obzira na moralnost ovakvog postupka, ovako glupu formulaciju sigurno ne bi sastavio neki polupismeni čovek, sem ako ne bi bio pri čistoj svesti – bar pijan. Prema ovome je sedamnaestogodišnji mladić sa nekoliko reči ubedio tri matora namesnika, koji su godinama o njemu brinuli i bili na vodećim položajima u državi, ubedio ih je da je on u pravu! Neki polupismen čovek bi sigurno napisao: "Uhapsio sam namesnike i uzeo vlast u i svoje ruke!". Ali Slobodan Jovanović je spadao među najviše obrazovane.
Iz ovakvih postupaka se vidi duboki prezir zaverenika prema mladiću kome je nekoliko godina ranije mučki ubijen otac. Iz tog prezira su nikli i dalji nečovečni postupci prema s prestola zbačenom i zarobljenom Petru. No još koju godinu pre toga šuškalo se kako se taj dečko namamljuje na alkohol i podmeću mu se ženske, kako bi ga upropastili i odvratili mu pažnju od razumevanja politike i državnih poslova. U svakom slučaju:
"Živan Knežević krenuo je prema Dvoru da odnese kralju proklamaciju na potpis. Međutim, tamo ga je čekao general Petar Kosić koji je dobro čuvao prilaz zgradi. Knežević se po povratku u Ministarstvo vojske dogovorio da se obznani kako je kralj ipak potpisao proklamaciju. Tako je Jugoslavijom odjeknula čuvena, ali neistinita vest da je mladi kralj prihvatio vođstvo nad državom. Knežević beleži da je proklamaciju na Radio Beogradu pročitao poručnik bojnog broda Jovović i da je izmišljotina da je neko imitirao kraljev glas. General Petar Košić je posle napetih pregovora uhapšen. Zakletva nove vlade položena je u podne 27. marta, a pred kraljem u Dvoru sutradan ujutru. Svi članovi svrgnute vlade su pušteni na slobodu."
Iz ovoga se vidi jasno da zaverenici i hapšenje smatraju da je "bez nasilja". Tako je bez nasilja bilo i kad je Kosić uhapšen, a i kad su drugi posle "pušteni na slobodu". S obzirom na paradiranja sa zakletvama izlazi da je Kosić uhapšen tek 27. marta po podne ili sledeće noći. U svakom slučaju, kad je uhapšen general koji ga je čuvao, uhapšen je i mladi kralj i sutradan kao lutka upotrebljen za paradu. A "napeti pregovori" verovatno znači da su sad pred dvor došli i oni "ucrtani tenkovi" – ne samo Žika, te je njima Kosić ubeđen da zaverenicima preda kralja i sam da bude uhapšen, jer je video da nema izgleda da se odupre zaverenicima i da bi krvoproliće bilo uzaludno. I tako dalje. Ovde se postavlja pitanje: Da li je knjiga "27. mart 1941." neka vrsta ispovesti Živana Kneževića? Ispovesti, koju nije smeo da objavi dok je živ? To bi značilo i da je pripadao nekom tajnom društvu, kojem se zakleo da će čuvati njegove tajne, a ako ih izda – da će ga čekati neki užasi.
Simptomatično je to, što je Žika sa 36 godina svoga života bio šef Vojnog kabineta virtuelne vlade Slobodana Jovanovića. U tim godinama čovek obično doživljuje neki preokret u životu – nekad vidljiviji, nekad manje vidljiv. Da li je Žika Knežević tada stekao ubeđenje da je bio izigran u nekim svojih uverenjima i idealima, da je bio igračka u ko zna čijim rukama? Tada se on možda i nešto pobunio, pa je zato "elegantno'' prognan iz Londona u Vašington na besmislenu funkciju "vojnog, vazduhoplovnog i pomorskog izaslanika" nepostojeće vojske, koja nije imala nijedan čak ni virtuelni avion ili virtuelni čamac. Pa pošto je i tu dobio potvrdu da su se njime i njegovom zanesenosti nekim idealima neke sile služile i služe za organizovanje pokolja njegovog naroda, naroda u kojem je on delovao i za koji je bio i najviše odgovoran kao saučesnik u prevratu, da je onda pokušao da se prebaci u Jugoslaviju i tu nešto popravi ili bar ublaži? Pa pošto su te sile procenile da se on sad više ne slaže sa njihovim ciljevima, da je za njih neupotrebljiv, one mu nisu dale avione za prebacivanje kod Draže, a što bi za njih bilo izvanredno lako, jer su u septembru 1944. američki i engleski avioni gospodarili evropskim nebom?
Ovde se postavlja pitanje: Zašto je major Živan Knežević želeo da dođe kod Draže Mihailovića?
Žika je kao major i još na takvim i takvim položajima svakako vrlo dobro znao kakva je situacija na frontovima. Znao je on da su savezničke trupe na nemačkim granicama, a verovatno je znao i da većina Nemaca jedva čeka da ih oni okupiraju, nadajući se da će ih time osloboditi od nacističkog terora i spasti od komunističke pretnje sa Istoka. On je sigurno znao i da je Tito poslat u Jugoslaviju da bi u njoj preuzeo vlast i da su u septembru 1944. engleski vlastodršci njega sasvim otvoreno pomagali, a Dražu zanemarivali. Da je Tito engleski agent, o tome se još 1943. šuškalo kod njegovih komunista-partizana i to onih sitnijih, te sam i ja to posle rata od nekog takvog svedoka čuo. Žika je svakako čuo i da je Draža tada prikupljao zaluđene – možda na neki način i zamađijane – srpske mladiće i davao
Ako je Živan Knežević to sve znao, a morao je znati i još mnogo šta više, zašto je hteo da dođe kod Draže, za koga je sigurno znao da je i on bio zaverenik u državnom udaru, kao i onaj poručnik bojnog broda Jovović?
Ja naravno ne mogu tu ništa da tvrdim, ali mi izgleda vrlo verovatno da je Žika hteo da Dražu odvrati od te saradnje na genocidu nad srpskim narodom; možda i time što bi ga ubio, pa makar i on pri tom stradao.
To je jedna mogućnost na koju mora da ukaže i ova "Nepisana istorilja". A sama tehnika zaluđivanja ogromnih masa ljudi spada u domen i crne i sive magije, kojima je bio pomračen um i gore navedenih zaverenika – pa i onih stranaca, koji su njima manipulisali ili bolje preko kojih je njima manipulisano. A druga mogućnost je da je i Žika tada doveden u neku vrstu ludila i hteo da se pridruži onima koji su srljali u smrt, ali da su ga gospodari od toga sačuvali.
5. Red Sv. Jovana Jerusalimskog
No sa puštanjem na slobodu Petra II nije prekinuto i manipulisanje s njim. Ono je sada bilo samo skrivenije, ali se itekako koristilo onim što je ranijim manipulisanjem u njega usađeno. U njega je laskanjem, a i drugim – možda i sasvim nedozvoljenim – metodama usađena manija veličine. I to veličine koja treba da je dobijena nasledstvom po krvi, a ne nekim sopstvenim sposobnostima. Od takve vrste manije veličine svakako su patili i oni koji su njime manipulisali, podlegli su teškim iskušenjima, možda i težim nego on.
Ta manija veličine čini da čovek izgubi zdrav razum i da ne uočava životne realnosti; pa čak i kad ih uočava, da neće da ih priznaje, te da se prema njima upravlja. Na taj način onda čovek na neki način sam sebe laže, zamišlja da svet nije takav kakav jeste, "živi u oblacima" kako kaže srpski narod.
Sa takvimm čovekom se onda vrlo lako manipuliše, naročito kad mu se ta veličina pripisuje da mu je došla nekim mističkim nasledstvom po krvi, po kojem je zadužen da obavlja opet neki mistički, "veliki" zadatak. To čoveku strahovito laska, a – što je najstrašnije – potiskuje mu glas savesti, te tuđa savest sudi njegovoj slobodi. Na taj način mu se slabi i potiskuje njegovo ja. A tada njegovim telom može da zagospodari neko sasvim drugo biće. Onda po spoljašnjosti izgleda da taj i takav čovek nešto čini, a u stvari preko njegove telesnosti deluje neko sasvim drugi. To se naravno radi i pomoću hipnoze, a i nekih manje upadljivih hipnotičkih sugestija. To je vrlo složeno pitanje, jer to ne mora biti uvek smišljeno delovanje nekih ljudskih bića, te to ne može biti predmet ovih izlaganja.
Zbog toga nikoga ne treba osuđivati, nego jedino njegovo delo ukoliko ga opažamo, jer se na tome budimo i stvaramo moral. I još:
"A ko si ti što osuđuješ Bližnjega?" (Jak. U.12)
"Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku – sem čovekovog duha koji je u njemu?" (l.Kor.2.11)
Tako je i ovo moje pisanje samo u cilju buđenja i istraživanja istine, jer:
"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jov. 8.32)
Ranije je već pomenut Red sv. Jovana Jerusalimskog, kojem je na neki način priključen Aleksandar I Karađorđević, pa onda i njegov sin Petar, pa sad i unuk Aleksandar, sa uobičajenim titulama njegovih pokrovitelja. To je jedna od možda više organizacija koje sebe smatraju da nastavljaju tradiciju hospitalaca iz vremena Krstaških ratova odnosno docnije nazvanih Malteških vitezova.
* * * * * * *
O Petru i tom redu postiji brošura od Slobodana Stanića,[27] a uz njeno kratko prikazivanje ja ću izneti sledeće podatke i prokomentarisati ih.
U "Predgovoru" stoji da je Petar 1955. na engleskom jeziku objavio svoju autobiografiju; da je posle rata prvo živeo u Francuskoj, pa u SAD; da je "živeo na relaciji Evropa-Amerika, redovno obilazeći emigrantske grupacije"; da su ga "neodgovorni političari naveli" da priđe raskolu srpske pravoslavne crkve, ali da se već posle četiri godine pokajao i 06.08.1967. o tome u Monaku objavio saopštenje, u kojem je napisao pored ostalog:
"Pre četiri godine, 15. juna 1963. po savetu nesavesnih nazovi prijatelja i savetnika, uputio sam Svoju 'Poruku' i pozvao vas da priđete odmetniku od srpske crkve g. Dionisiju Milivojeviću...
" ... izvestan broj ljudi odanih Monarhiji i Meni lično slao mi je svoje vapaje...
"... Zahvaljujući uglavnom nekim stranim prijateljima našeg naroda ... ja sam definitivno stekao dovoljno dokaza da naša Svetosavska crkva ... ispunjava svoju misiju ...
"Nadam se da sam kao Kralj i kao čovek pokazao dovoljno i građanske i moralne hrabrosti da priznam svoj greh. ..."
Dalje stoji da se te godine Petar ozbiljno razboleo od bubrega i jetre i da je bio dijabetičar. Umro je 03.11.1970. g. posle neuspešne transplatacije jetre.
* * * * * * *
U vezi sa gornjim ja bih skrenuo pažnju na sledeće:
1. Bilo bi vrlo interesantno znati, zašto je to objavljeno baš u Monaku, državici koja je stvorena za neke posebne ciljeve?
2. Pošto je autobiografija bila objavljena na engleskom, to znači da je bila namenjena ne samo Srbima.
3. Putovanje Evropa-Amerika svakako nije bilo jeftino. Ko je to plaćao? Da li je i Petar posle oslobođenja kao otpremninu dobio nešto od zlata koje su zaverenici iz Jugoslovenske Narodne banke preneli u Englesku? Docnije se pričalo da su to zlato Englezi predali Titu, ali se nikad nije pisalo ni koliko je kilograma odneto ni koliko je vraćeno, niti na šta je trošeno.
4. Iako to izgleda beznačajno, velikim početnim slovom napisane reči "Svoju" i "Meni" ukazuje na osećaj veličine, mada docnije "mi" (meni) i "ja" Petar piše malim slovima. U svakom slučaju to ukazuje na neku njegovu rastrzanost.
5. Ko su bili ti "neodgovorni političari" koji su lakovernog Petra
6. Kako neko može sebe da naziva kraljem kad već preko 26 godina nije smeo da uđe u tu "svoju kraljevinu"? Nije li i to sugestija "neodgovornih političara", koji su se s njim poigravali? Istih tih i srpskih i stranih?
7. Međutim Petar kao čovek pokazuje da ga Hristos nije napustio – kako je to gore bilo napomenuto. Pri tom se ja ovde ne mogu upuštati u to, da li je on sam i ukoliko (sa kolikom svešću) učinio neki greh ili ne. Ali te završne reči ukazuju na strahovite borbe koje su se odigravale u Petrovoj duši. Problem sa Dionisijem nije bio verski nego politički problem. A u politici se uvek mogu navoditi bezbrojni dokazi za neko "da" baš kao i za "ne". A pošto je Petar imao neku političku titulu, onda su se razne političke grupacije sjatile oko njega i ubeđivale ga da se opredeli po nekom pitanju u koje se on ni najmanje nije razumeo. Ni onaj ko se sa takvim pitanjima i decenijama bavi i upoznat je sa najdubljim duhovnim zbivanjima ne bi se tu lako mogao opredeliti, jer ne može da zna kako će se te stvari u budućnosti razvijati, kako će ih budući naraštaji proživljavati. Jer budući naraštaji se nisu zavetovali da se u toku vremena neće usavršavati, da će ostati u onom stanju u kakvom su bili kad su se zavetovali – kako to čine razne sadašnje okultne organizacije, a još manje će se većina njih složiti da žive prema pravilima tih današnjih okultista, koji nastoje da organizuju čovečanstvo prema uzorima od pre mnogo hiljada godina, jer su se zavetovali da ne misle o imperativima sadašnjeg vremena, niti o tome šta će se događati nekoliko godina ili nekoliko decenija posle njihovog zavetovanja.
8. Pada u oči da se on baš te godine ozbiljno razboleo. Da li to ima neke veze i kakve? A dijabetes se pokazuje kod slabog ja.
* * * * * * *
"Prolog" počinje sa Petrovim govorom 21.10.1962. u Trstu.
"... Veran tradicijama Doma Karađorđevića i kao veliki pokrovitelj istorijskog ordena Sv. Jovana Jerusalimskog ... uznosim molitve ... za sve utamničene i pobožne Srbe, Hrvate, Slovence, Muslimane, za sve odbegle Jugoslovene ..."
Dalje se objašnjava:
"Napuštajući sredinom aprila 1941. godine Jugoslaviju, koju će po okončanju Drugog svetskog rata međunarodni interesi prebaciti u ruke nevernika, komuniste Josipa Broza Tita, Kralj Petar II je u Gornjem Manastiru pod Ostrogom poverio srpskom patrijarhu Gavrilu Dožiću tri najsvetije relikvije hrišćanskog sveta – Ruku Svetog Jovana Krstitelja, ČesticuČasnog Krsta (slika 2) i čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice nazvanu Filermoska (slika 3)."
"Ove relikvije su čuvane na dvoru Romanovih još od vremena Cara Pavla I, koji je pružio utočište viteškom redu sa Malte, nakon što je Napoleon 1798. godine zauzeo ostrvo."
2. Desnica Jovana Krstitelja i Časni Krst,
sada u Cetijnskom manastiru
|
3. Bogorodica Filermoska, sada u Cetijnskom muzeju
|
"Ćerke Carice udove Marije Teodorovne predale su ... 1928. godine, relikvije na čuvanje Mitropolitu kijevskom i galicijskom." One su iz Danske prvo prebačene u Berlin Beograd , "gde su aprila 1932. zvanično poverene na čuvanje kraljevskom domu Karađorđevića" i predate kralju Aleksandru I, a sad su na Cetinju.
Meni ovde nije jasno sledeće:
1. Ko je sv. Jovan Jerusalimski? Da li je i on možda pripadao redu hospitalaca za vreme krstaških ratova?
2. Ako to nije samo prazna fraza, pokrovitelj od svog štićenika ima nešto više i time ga pomaže. Čime je to bivši kralj pomagao ovaj moćan red? U čemu se sastojalo njegovo pokroviteljstvo?
3. Da li je Petar naredio Titu ili Tito Petru ili su obojica po naređenju nekog trećeg pojam koji ukazuje na versku pripadnost "musliman" lansirali kao da je to narodnost? Petar je morao znati da mu otac nije bio kralj "Srba, Hrvata, Slovenaca i Muslimana". Tu je preko Petra
4. Izraz "međunarodni interesi" je i suviše neodređen. Stoga se on može protumačiti kao interes neke međunarodne organizacije. Da li baš te organizacije Sv. Jovana Jerusalimskog?
5. Za to bi potvrda moglo biti i što se Tito ovde dalje naziva "Josip Broz", a zna se da je onaj nesrećni Josip Broz u smederevskoj železari "Sartid" nesrećnim slučajem izgubio dva prsta, a posle kao dobrovoljac poginuo u Španskom građanskom ratu – i da verovatno nije umeo da svira na klaviru. Ali kad Tita protivnici tim imenom nazivaju, to je ubedljivije nego kad to čine njegove pristalice. Ko se nalazi iza i jednih i drugih?
6. Kakve veze imaju one tri relikvije sa tim redom? A priča kako ih je Petar II pokupio i predao na čuvanje patrijarhu, to bi bilo nastavak one priče Slobodana Jovanovića, po kojoj maloletni kralj Petar II nije znao da je izvršio državni udar, te da je – prema logici stvari – već sa 12 ili 13 godina razmeštao generale i druge svoje pristalice-zaverenike na odgovarajuće položaje, jer je bio nezadovoljan politikom svojih namesnika. Zar je mladi kralj Petar prilikom državnog udara i hapšenja mogao da razmišlja o tim relikvijama, ako je i znao da one postoje, a ako je znao – što ih nije sa sobom poneo? One su bile lakše od jedne poluge zlata, a daleko vrednije.
7. Mnoge relikvije nisu ono što se misli da su, ali ipak imaju neko dejstvo, ako verovanje u njih pokreće čovekovu volju. Neki kažu da je čitava šuma morala biti posečena za prodaju "parčića časnog krsta". Neki krstaši su na prodaji hiljada "relikvija" zarađivali ogromne pare, naročito kad su "slučajno" umesto Jerusalima osvojili Konstantinopolj (1204). Pošto su na Zapadu relikvije postale vrlo kurentna roba, nije nikakvo čudo što su se našli ljudi koji su ih masovno falsifikovali. Kako razlikovati prave relikvije od lažnih?
8. Ruski car Pavle I (slika 4) bio je sin Katarine II i ubijen je 1801.g. Pod njim je Suvorov (slika 6) pomogao papi Piju VII da se vrati u Rim, žrtvujući hiljade ruskih vojnika. Zbog toga je Pavle I postao "Veliki magistar Suverenog reda Sv. Jovana Jerusalimskog", a zbog toga je svakako i ubijen. Ko se nalazio iza atentatora?
9. Pošto je to zvanje nasledno, a poslednji ruski car Nikolaj II sa čitavim potomstvom ubijen, neko je našao da je za nastavak te službe najpogodniji jugoslovenski kralj Aleksandar I. Da li je i on u vezi s tim ubijen? Bilo zato što je to prihvatio, bilo zato što nije radio po naredbama toga reda?
Ja bih ovde još dodao, da je zbog tih mistifikovanih naslednih prava i privilegija i u Francuskoj i u Ruskoj revoluciji, a i drugima ubijeno na hiljade dece svih tih nerazumnih tlačitelja, jer su pobunjenici smatrali da će i ta njihova deca kad odrastu raditi isto što i njihovi roditelji. Čoveku je naravno mučno kad čuje za ubijanje nevine dece, ali treba pomisliti da su za to isto tako odgovorni i njihovi roditelji kao i njihove ubice – odgovorni jer nisu imali ljubavi prema tim tlačenim, a kod kojih se zbog toga stvorio revolt. Treba se tu na primer setiti, da su po naređenju Nikolaja II pobijene hiljade demonstranata – kažu gladnih. Svi koji zastupaju princip naslednih privilegija treba dobro da razmisle o tome!
* * * * * * *
Pod ''Vitezovi Sv.Jovana Jerusalimskog" stoji:
"Malteški vitezovi, ‘Sacra Milizia’ evropske civilizacije, Suvereni vojni i bolnički red Sv. Jovana Jerusalimskog osnovan je pre nešto više od devet vekova u Svetoj zemlji."
Kad su krstaši 1099. zauzeli Jerusalim, našli su tamo već monašku zajednicu koja je kao zaštitnika uzela Sv. Jovana Krstitelja.
4. Car Pavle I sa ordenom Malteškog krsta
|
5. Orden Malteskog krsta, I stepen
|
Red Hospitalaca je priznao papa Paskal II 1113., te je naglašavano da su oni "u službi siromašnih i zaštiti vere".
Oni su podeljeni na red vitezova, zatim sveštenika i red za negu bolesnika koji su služili i kao ratnici. Zavetovali su se na Poslušnost, Čestitost i Siromaštvo.
Tu su našli onu ikonu Bogorodice Filermoske. A Pretečinu desnicu im daruje sultan Muhamed II 1480. g. "Prema predanju, Pretečinu desnicu je iz Sevastije, gde je Krtstiteljevo telo bilo sahranjeno, u Antiohiju preneo sveti evanđelist Luka". Zatim se navodi gde je dalje nošena u toku vekova.
Sulejman Veličanstveni 1523. g. osvaja Rodos i red se 1530. prebacuje na Maltu, koju on zauzima uz odobrenje pape Klimenta VII, a kao dar "Svetog rimskog cara Karla V", koji im daruje i Tripoli
U 1565. godini vitezovi odbijaju turski napad na Maltu i njihova flota sad ima premoć, te uništava otomansku flotu kod Lepanta 1571. godine.
"Već početkom sedamnaestog veka zvanje Velikog Magistra upotpunjeno je titulom Princa Svetog rimskog carstva. Nedugo zatim, 1630. godine zvanje Velikog Magistra je uzdignuto do ranga jednakom zvanju Kardinala Svete rimske crkve."
"Francuska revolucija lišila je Red svih njegovih privilegija i poseda u Francuskoj 19.09.1792. godine, a sama odbrana ostrva Malte je pala pred Napoleonovim snagama 1798." Tada je za Velikog Magistra imenovan ruski car Pavle I, iako je pravoslavac. Tokom 1800. godine su Englezi zauzeli i zadržali Maltu, a Pavle I je l801. ubijen.
"Nakon izvesnog perioda provedenog u egzilu Red Svetog Jovana je svoje sedište uspostavio u Rimu ... Od 21. avgusta 1994. godine Suverenom vojnom i bolničkom redu Malte odobren je status posmatrača u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija."
"Sveta Stolica je 27. januara 1998. godine odobrila reformu Ustavne povelje Reda, koji je Skupština Suverenog vojnog i bolničkog reda Malte usvojila 27. januara 1998 godine kao novi Ustav Reda Malte. U ovom aktu odnosi sa Svetom Stolicom iznova su sagledani, i to posebno u delu koji se odnosi na međunarodno pravo u diplomatskom predstavljanju Reda Malte. Novim Ustavom je takođe određeno da su odgovarajuće zavetovani vitezovi prve i druge klase potčinjeni jedino svojim pretpostavljenim u Redu, što ujedno omogućuje Velikom Magistru potvrdu o izboru vitezova zavetovanih na Pokornost na pozicije u Vladi Reda."
6. Car Pavle I odlikuje Suvorova
Malteškim krstom, 1799
|
"U izuzetnim prilikama, sasvim retko, titula viteza velikog krsta Beilifa Časti i Odanosti može se dodeliti i pripadnicima drugih hrišćanskih veroispovesti, osim rimokatoličke, ali samo ako su članovi kraljevske porodice."
"Sa pravne tačke gledišta više ne postoji zavisnost" reda od Svete Stolice. "Formalnom razmenom državnih nota, 11. maja 2001. godine, uspostavljeni su diplomatski odnosi između Suverenog vojnog i bolničkog reda Malte i SR Jugoslavije."
* * * * * * *
Ja bih na ovo dao sledeće komentare:
1. "Sacra Milicia"! To je najpoletniji usklik boraca protiv Hrista. To je na latinski prevedena arapska reč "džihad". Hristos je ukorio Petra
2. Prema ovom pisanju ispada da je Sv. Jovan Jerusalimski ista ličnost kao i Sv. Jovan Krstitelj. Tu se onda postavlja pitanje: Zašto ovaj red uzima izraz "Jerusalimski", kad je za tog Jovana uobičajeno da se kaže "Krstitelj" ili "Preteča"? Zašto pored te dve odrednice uzima i treću, koja bi mu pripala samo kao obeležje po mestu gde je bio u Irodovoj tamnici i gde je pogubljen (Lk. 9.9)? Jovan se inače rodio u nekom manjem gradu (Lk.1.39-40 i 65), krštavao je u Jordanu (Lk. 3-3 i 16) i živeo u pustinji (Lk.7.24). To "Jerusalimski'' je isto kao kad bi se umesto Isus Nazarećanin reklo "Isus Golgotski". – Da li je taj red svesno ili nesvesno uzeo taj naziv? U svakom slučaju taj naziv ukazuje da njegovi vitezovi ne prihvataju ono što je Isus Hristos doneo, nego samo ono što je njemu prethodilo i to ne one aktivne i žive nagoveštaje Hristovog impulsa, već njihovo porobljavanje i ubijanje. Pošto je Jovan Jerusalimski bio u vlasti Iroda, to znači da bi se red isto tako mogao nazvati i "Vitezovi Irodovi".
3. U 1113. g. hospitalci još nisu bili "suvereni", već zavisni od Svete stolice. A ako ne želimo da se zadržavamo na apstraktnim deklaracijama, onda se postavlja pitanje: Na kakav su način i čime Hospitalci služili siromasima i štitili veru? Pogotovu što je naglašeno da su oni – prvenstveno bili ratnici. Oni ni sebe nisu izdržavali koristeći se budakom i srpom nego kopljem i mačem. A da li su bili u službi svih siromaha ili samo pripadnika svoje vere? Čime su dakle oni sebe izdržavali i još pomagali siromasima? Odgovor na ova konkretna pitanja dao bi najbolju karakteristiku ovih vitezova, a pisane istorije o tome ne govore - sem možda saracenske. Zavet na siromaštvo je sigurno značio da je sve što imaju i što bi stekli bilo na raspolaganju onome kome su poslušni. A šta se podrazumevalo pod "čestitost"? Da li i ubijanje neprijatelja? Ja ne morališem, ja samo ukazujem da to nije u skladu s Hristovim impulsom, tj. da je njemu suprotno.
4. Kako su Hospitalci flotom sa Kipra branili i negovali hodočasnike u Svetoj Zemlji? Praćenjem njihovih brodova do neke palestinske luke, te pomaganjem da se tu bezbedno iskrcaju? Da li su i tada bili bolničari? Da li su lečili i "nevernike"?
5. Predanja o ruci Jovana Krstitelja su sasvim nepouzdana. Prvo, zašto bi i kako Jovanovo telo bilo prenošeno možda i sto kilometara daleko od mesta gde je pogubljen? Drugo, kod Jevreja nije postojao običaj balsamovanja, a ni neki takav kult po kojem bi još sv. Luka odsekao balsamovanu desnicu i odneo još koju stotinu kilometara dalje u Antiohiju, dakle u vreme kad još nije ni bilo nekih hrišćanskih crkava. I zašto i sam sv. Luka to ne pominje u "Delima apostolskim"? A otkud i kako je ona pripala turskom sultanu, pa je ovaj posle petnaest vekova od smrti Jovanove daruje ovom redu? Da nije on odnekud iz Egipta od svojih osvajača dobio neku mumiju, pa njenu ruku darovao da bi se pokazao velikodušnim prema – po njegovom shvatanju "nevernicima" ili "divljacima"?
6. Simptomatično je što se ovde navodi "Sveti rimski car Karlo V". To je bio t. zv. "Charles-Quint", u čijem carstvu "sunce nikad nije zalazilo" i koji je pretendovao da stvori univerzalnu monarhiju. Pri tom je naravno osvojio i Rim 1527., pri čemu se sukobio sa papom Klimentom VII (1523-1534), koji je svakako po njegovom naređenju "odobrio" ono što je on darovao. To je isti papa od koga je anglikansku crkvu odvojio Henrih VIII koji je bio i saveznik tog Karla V u borbama protiv francuskog kralja François I (1494, kralj od 1515-1547). A to što je on darovao Malteškom redu bilo je svakako uslovljeno da mu oni sa svojom flotom pomažu u borbi sa Turcima. A time što se naglašava da je on bio "Sveti rimski car" vidi se i današnja nastrojenost ovog reda.
7. Red je ostao veran i Karlovom vanbračnom sinu Huanu Austrijskom (1547-1578) i pomogao mu u bici kod Lepanta 1571. godine.
8. Iz objašnjenja datog pod "6" vidi se zašto je Velikom Magistru dodeljena titula Princa Svetog rimskog carstva, a sa tim se složila i Sveta rimska crkva pod tadašnjim papom Urbanom VIII (1623-1644). To ujedno znači da red tada još nije bio suveren.
9. Na koji način su Hospitalci organizovani u Svetoj Zemlji počeli da stiču i posede u Francuskoj? To pokazuje de su ciljevi ovog reda bili već putpuno izmenjeni. Već iz gornjih napomena se vidi da su se oni opredelili za univerzalnu autokratsku monarhiju Svetog rimskog carstva. Protiv nečeg takvog se digla Francuska revolucija i kad je bila u punom zamahu, osvojila je Maltu. Pošto Rusiju još nisu zahvatile ideje Francuske revolucije, pošto je u Rusiji i pod Pavlom I vladala apsolutistička i autoritativna monarhija, ovaj red se njemu obraća za pomoć, iako nije rimokatolik. A Pavle I, bojeći se da revolucionarne ideje ne zahvate i Rusiju, šalje Suvorova u Italiju da ruskom vojskom suzbije revoluciju i da vrati papu u Rim. Tako je Pije VII (1800-1823) pomoću pravoslavnih Rusa, anglikanskih Engleza i muslimanskih Turaka dobio ponovo uspostavljenu Crkvenu državu.[28] Zbog toga je po svoj prilici Pavle I i ubijen, jer se neki ruski pravoslavci nisu slagali sa tim pomaganjem šizmatika. A pošto je Engleska imala mnogo jaču flotu od revolucionarne Francuske, ona je te burne događaje iskoristila i osvojila Maltu.
10. Pošto je u Redu Svetog Jovana Jerusalimskog vrlo izražena politika naslednih privilegija, naročito monarhških prava i privilegija, došlo je do toga da se posle ubistva poslednjeg ruskog cara i njegovih naslednika, te privilegije prenesu na jugoslovenskog kralja Aleksandra i njegove potomke.
11. Posle preskakanja onoga što se događalo za poslednja dva veka "u egzilu", Suvereni vojni i bolnički red Malte stiče 1994. status posmatrača u Ujedinjenim nacijama. Ta dva veka su bila svakako neka tajanstvena – sasvim skrivena – priprema da ovaj red stekne takav izuzetan položaj. O tome se u pisanoj istoriji ne govori. No postavlja se pitanje: Zašto i neki drugi redovi nemaju posmatrače u Ujedinjenim nacijama – Opus Dei, Hari Krišna, sufizam, šamanizam?
12. U godini 666 + 666 + 666 (1998) Red Malte je uz saglasnost Svete Stolice sam sebi dodelio neko međunarodno pravo. To je godina u kojoj Sorat posebno dolazi do izražaja. Da li su sa tim u vezi i pripreme za bombardovanje Srba početkom sledeće godine? I šta još? Naravno da Soratovo delovanje nije ograničeno samo na jednu godinu, iako je ona centralna. Da li je sa tim u vezi i pojavljivanje Petrovog sina Aleksandra Karađorđevića i njegove naprasne želje da uči srpski? I da li je on to suverenstvo nad Malteškim redom nasledio od svog oca? Odgovori na ta pitanja drže se u tajnosti, pa je teško da se to sve poveže.
13. Da li se i sadašnji vitezovi, (to je ovde titula, a ne osobina), zavetuju na "Poslušnost, Čestitost i Siromaštvo"? Po Ustavu iz 1998. g. izgleda da se zavet na poslušnost praktikuje u hijerarhijskoj potčinjenosti pretpostavljenima i u krajnosti "Pokornosti na poziciju u Vladi Reda", a što kontroliše Veliki Magistar. Ko su članovi te vlade? Da li se o njima i gde piše u javnosti? – A šta se podrazumeva pod "Čestitost"? Ako je pod tim dozvoljeno ubijanje "nevernika", dakle onih koji ne ispovedaju isto što i Red, da li je dozvoljeno i laganje? U svakoj borbi jedna vojska nastoji da prevari drugu u pogledu svoje jačine, pozicije, opremljenosti i drugog. To je uvek u ratu. Da li u čestitost spada, ako se to i u miru radi? Da bi se za pripremanu borbu zavarali protivnici – "nevernici" – pa ih zato treba lagati i to je onda časno? – A da li se pod "Siromaštvom" podrazumeva da vitez nije vlasnik vile, dvora, jahte ili aviona kojim se služi i koristi, a to se dokazuje time što te dvorove i drugo drugi i održava i čisti, a ne sam vitez koji kao siromah u njima živi?
14. O tragediji onih koji se zavetuju i još više onoga kome se zavetuju već je ranije bilo govora. To zavetovanje na Pokornost u stvari znači da se vitezovi odriču – bar u izvesnom domenu – da budu vitezovi i da sami sebe pretvaraju samo u mačeve u tuđim rukama ili – da se taj izraz osavremeni – bombe koje drugi baca iz aviona. A tek tragedija onog ko te bombe baca! On čak i ne zna po čijem naređenju mu je njegov nadređeni naredio da to čini, još manje zbog čega to čini, a ipak ubija. No ipak, svaki koji tako nešto čini uvek posle smrti na sebi oseti bolove koje je drugima naneo. To je neumitna duhovna zakonitost: posle smrti proživljuje čovek svoj život unatrag, pri čemu sve bolove i sve radosti koje je drugima naneo on sad u sebi oseća. Radost otvara čoveka prema svetu i s ljubavlju se prima onaj od koga dolazi. Bol čoveka zatvara u samom sebi i odbojan je prema onom od koga dolazi. Tako i onaj ko je radost drugima donosio, posle smrti ima obogaćeno ja – proširuje se, obuhvatnije biva. A onaj ko je nanosio bolove, njegovo se ja posle smrti jednim delom drobi i delovi mu se zatvaraju u antipatijama koje iz tih bolova nastaju. Naravno da svaki čovek sudeluje i u jednom i u drugom, jer nema čoveka koji je bez greha. Ali teško onome ko ima neka viša znanja, a ne "Stupa kroz dveri smernosti". To je onda greh protiv Svetog Duha...
15. Naglasak da vitez može biti i hrišćanin koji nije rimokatolik, ali samo ako je član kraljevske porodice ukazuje na antihristovsko usmerenje reda, jer je jedan od glavnih Hristovih impulsa kidanje krvnih veza. Zbog tog impulsa su svojevremeno i nejevreji postajali hrišćani. A i Hrist je umro za sve ljude ne samo za "hrišćane".
16. Ko je doneo to pravo po kojem Red ne zavisi od Svete Stolice? I da li je sama Sveta Stolica našla za shodno da se distancira od Reda? I da li je taj Red osnovao i samu tu međunarodnu scenu? – Šta je njegova vojska? Koliko ih ima i da li je negde ratovala? Protiv nevernika u Iraku, Avganistanu, Sudanu? Da li su njegovi vitezovi išli gde u rat makar kao dobrovoljci ili su se zadovoljili ulogom posmatrača na međunarodnoj sceni? I navijači? – Gde su njegove bolnice? Kako ih izdržavaju? Na kojim medicinskim školama se vitezovi školuju? Ili su i tu samo posmatrači i usmerivači?
17. Da li postoje sada diplomatski odnosi Suverenog vojnog i bolničkog reda Malte sa Srbijom i sa Crnom Gorom? Ko su njihovi diplomatski predstavnici i gde su im sedišta? Da li su u rangu ambasadora – ako ih ima? Da li se o njima nešto čuje? Da li je Red priznao i nezavisnost Kosova, te da li i sa njim ima diplomatske odnose?
Za mene su to sve velike nepoznanice i ja bih voleo kad bi mi neko odgovorio na sva ta pitanja. Ili je to sve tajna?
* * * * * * *
U poglavlju "Red Sv. Jovana Jerusalimskog u Rusiji" govori se o vezi Rusije i Reda još od Petra Velikog. A odnosi su nastavljeni i pod Katarinom II, kojoj se takođe dodaje "Velika".
Sa Pavlom I red sa Malte je sklopio sporazum 1797. godine.
"Car Pavle I je osnovao dva priorata, rimokatolički u Poljskoj i pravoslavni u Rusiji. Početkom januara 1797. godine potpisan je sporazum koji je obezbeđivao značajne privilegije i redovan prihod Redu u Rusiji. Car Pavle I je nameravao da svoj patronat nad Redom iskoristi za stvaranje moćne klase vitezova u Rusiji, koja bi Caru obezbedila podršku u njegovoj borbi sa revolucionarnim idejama koje su u to vreme preplavile Evropu."
1797. g. Red traži pomoć od Rusije i traži da im car bude zaštitnik.
"Iznenadno i brzo zauzimanje Malte od strane francuskih snaga, predvođenim Napoleonom Bonapartom tokom njegove egipatske kampanje, Car Pavle I je shvatio kao ličnu uvredu. Napuštajući nakon kapitulacije Maltu u pratnji od dvadesetak vitezova, Veliki magistar Fon Hompeš je sa sobom poneo samo tri najsvetije relikvije Reda, koje su 23. oktobra 1799. prebačene u Rusiju."
29.11.1798 Pavle I je dobio titulu Velikog Magistra reda Sv. Jovana Jerusalimskog. On tad osniva taj red u Rusiji, daje mu na poklon zemljište i "značajnu sumu iz državnog trezora". "Nakon ubistva cara Pavla I 1801. god. Veliki priorat u Rusiji nikada više nije imenovao drugog Velikog magistra, a car Aleksandar I je podržao izbor Đovani Batiste Tomazija di Krotone na mesto Velikog magistra 1803. godine."
"Članstvo u Redu Sv. Jovana Jerusalimskog bilo je otvoreno za svakog plemića koji je mogao podneti dokaz o tome da je njegova titula pre najmanje stopedeset godina bila zadobijena na bojnom polju od strane njegovih predaka. Da bi pristupio Redu svaki odrasli član je morao da uplati 1.500 rubalja u kasu Reda, odnosno 2.400 rubalja za adolescente mlađe od petnaest godina."
U Rusiji se osnivaju i porodične nasledne komanderije koje su dobijale na poklon posede po Ukazu od 1799. Imovinu i posede reda 1810. g. preuzima država. Tada je bilo 118 nenaslednih, a naslednih 25 u pravoslavno-ekumenskom i 8 u rimokatoličkom prioratu.
U 1811. g. naslednim komandirima se vraćaju posedi, sa statusom i titulom, a imali su posebne nasledne privilegije.
"Pored naslednih komandera. Car Pavle I je uspostavio i nasledne vitezove sa rangom počasnog komandera. U ovu kategoriju – koja nije imala nikakve veze sa imovinom..."
Paževski korpus je osnovan 1759. a car Aleksandar I ga unapređuje i l802. naziva "Njegovog carskog veličanstva Paževski korpus".
To je bila vojno-obrazovna institucija "koja je osposobljavala pitomce za buduću službu na Dvoru". Njeni svršeni diplomci su se više opredeljivali za vojnu, a manje za diplomatsku ili državnu službu.
"Prijem u Paževski korpus bio je ograničen isključivo na pripadnike tri najviše klase u društvenoj hijerarhiji, osim u slučajevima lične Careve preporuke i sinova generala poginulih u ratu, ..." Ali "su pitomci poticali iz različitih nacionalnih grupacija i pripadali različitim veroispovestima".
U jesen 1905. primljen je u Paževski korpus kraljević Aleksandar Karađorđević, na koga po naredbi cara Nikolaja II ima da se gleda kao na njegovog sina.
* * * * * * *
Ovde treba uzeti u obzir sledeće:
1. O caru Petru I Velikom (1672. rođen, car l682-1725) ima dosta podataka i u pisanoj istoriji, a u nepisanoj ima dosta anegdota; pored ostalog i kako je zavirivao iza "ikona koje plaču" i otkrivao te popovske trikove za sluđivanje lakovernog naroda. Slični trikovi su upotrebljavani i u katoličkim crkvama još i u XX veku, na primer u Cavtatu.
2. Za Katarinu II Veliku (rođena 1729. u Štetinu, carica 1762-1796) se manje zna da je kao Nemica bila prvo udata za cara Petra III (1728, car 1762) i da je on ubijen iste godine kad je postao car, a ona tad preuzela apsolutističku vladavinu Rusijom. Pod njom je 1764. pogubljen i bivši car Ivan VI koji je vladao samo 1740. godine, kad ga je zbacila s prestola ćerka Petra I Velikog Jelisaveta (1709, carica 1741-1794). Katarina II je forsirala plemiće, a sa seljacima se postupalo kao sa robovima. Sem toga, ona je pomagala katolicizam i prihvatila je jezuite kad je Klement XIV 1773. "ukinuo" njihov red. Jezuiti su tad našli utočište i u pravoslavnoj Rusiji i u protestantskoj Pruskoj kod Fridriha II Velikog (1712, kralj 1740-1786). S obzirom na njen poročan život (o kojem piše nezvanična istorija) ne može se pretpostaviti da je ona bila neka jaka individualnost koja je činila što je činila. Mnogo je verovatnije da su nju upotrebili kao oruđe neki tajni krugovi, pa su je ne samo udali nego i ubili njenog muža kad je on postao car, a ona carica supruga; tako su na nju preneli lako carsku vlast, pa o njoj stvorili kult ličnosti i davali joj direktive šta da radi, kako bi se Rusi što bolje eksploatisali i preveli u rimokatoličku veru ili bar u neko unijaćenje ovde nazvano "ekumenizmom". A samo "ukidanje" jezuitskog reda – bilo je sigurno zato, da bi se uticaj jezuita proširio na nekatoličke zemlje u koje su "pobegli", tobože kao protivnici papa. Njih je 1814. ponovo primio Pije VII.
3. Nastavak te politike bio je i preko Katarininog sina Pavla I (1754, car 1796-1801), u šta su se uključili i vitezovi sa Malte.
4. To uključivanje Pavla I vidi se i iz njegovog stava da su pod njim obuhvaćeni i rimokatolici i pravoslavci. No da bi imao i mač (tad još nije bilo avionskih bombi) on je proizvodio titularne vitezove koje je kalio zavetima i privilegijama i sredstvima sticanim pomoću robova. To je bila borba protiv onoga što je u toku razvoja čovečanstva donosilo Novo doba.
5. Protiv ideja koje je donosilo Novo doba bili su i Pavle I i Red Sv. Jovana Jerusalimskog, te su samim tim bili već i u savezu 1797.
6. Ali to nije bio običan savez. To je bila jedinstvenost, jer je Pavle I zauzimanje Malte osetio kao ličnu uvredu. On je – ili je preko njega kao oruđa – nastavljao svakako isto ono što je započeto preko njegove majke i to pod jakim uticajem jezuita. Zbog toga su njemu i predate one tri relikvije, kojima je u njemu još više podstaknuta manija veličine, koju je već iživljavao ponižavajući druge: plemići bi i u blato morali da kleknu kad je on pored njih prolazio kolima.[29]
7. S obzirom na tu jedinstvenost bilo je sasvim prirodno da Pavle I dobije titulu Velikog magistra reda, kojem on – kao svom redu, dakle sam sebi – poklanja ono što je zagrabio iz državnog trezora, a naravno i zemljišta sa robovima. To je svakako bio dovoljan razlog i da ga neko ubije. A izgleda da su u to bili umešani i Englezi.
8. Posle Pavla I dolazi kao car Aleksandar I (1777, car l801-l825), koji pokušava da zavede neku liberalizaciju i želi pomirenje između crkava ali ne i pod papom. Međutim, i on se bori protiv stvarne liberalizacije i Napoleona, te posle njegovog pada vraća Burbone na francuski presto 1814., u istoj godini u kojoj Pije VII "obnavlja" jezuitski red. On naravno nije hteo ni da primi srpske izaslanike sa protom Matejom Nenadovićem, jer su bili predstavnici pobunjenika protiv autokratske turske vladavine, a Srbi su se nadali pomoći od "bratskog i pravoslavnog ruskog naroda". Ustanak pod Karađorđem 1804. je bio pod istim impulsima kao i Francuska revolucija 1789., osnivanje SAD 1776. i Kromvelova republika u Engleskoj 1645. Car Aleksandar I docnije nije hteo da pomogne ni grčke pobunjenike protiv "legalne turske vlasti". Za samog Aleksandra I se uopšte i ne zna ni kad je ni gde je umro; neki misle kao "starec" - usamljeni kaluđer. Po pisanoj istoriji on je umro 01.12.1825. u Taganrogu na Azovskora moru, ali kad je 1918. njegov sarkofag otvoren – on je bio prazan.[30]
9. Čime je dokazivano poreklo plemića od najmanje pet-šest kolena unazad? Da li su se još od prve polovine XVII veka i ranije u Rusiji vodile tako pedantne neke knjige o rodoslovlju? Kod Rusa nije bilo takvih plemićkih titula kao na zapadu i veliko je pitanje kako je neko postao knez ili veliki knez. Da li je novac bio ubedljiv dokaz za to poreklo? I falsifikovane isprave?
10. Simptomatičan je baš i taj uslov za članstvo u Redu, po kojim je neki predak morao biti plemić iz vremena od pre Petra I Velikog. Drugim rečima, član može biti samo onaj kome se preci nisu borili protiv najezda katoličkih Šveđana (Petar I je njihovog Karla XII potukao u Ukrajini kod Pltave 1709.) i Poljaka, nego samo onaj kome se neki predak borio protiv Mongola. Pri tom je bez ikakvog značaja da li je sam član uopšte bio na nekon bojnom polju. To je čak i nepoželjno, jer su se od Petra
11. Poklanjanje poseda prema Ukazu od 1799. mogao je da vrši samo car, koji je celu Rusiju smatrao da je njegovo vlasništvo. Neko se valjda 1810. setio da je to nemoralno. A karakterističan je izraz "pravoslavni ekumenizam" za razliku od "rimokatolički" kojem se to "ekumenski" ne dodaje. To je svakako izraz kojim se upućije na unijaćenje pod papom.
12. No već posle godinu dana se ti posedi i privilegije vraćaju. To je možda povezano s Napoleonovim pohodom na Rusiju 1812; prikupljane su snage za borbu protiv onih koji ruše autoritativne vladavine.
13. Ovde treba naglasiti da je reč "vitez" u toku vremena – bar kod Reda Sv. Jovana Jerusalimskog – potpuno izmenila značenje koje je imala u ranijim zvaničnim krstaškim ratovima. To sada znači titulu, a ne osobinu, a to je već ranije i u samom ovom spisu rečeno. Reč ''vitez" ovde dakle ne znači "hrabar ratnik koji se bori časno po nekim pravilima", nego nešto možda malo više od "gospodin" ali manje od "knez".
14. Njegovo carsko veličanstvo! Kako to zavodljivo zvuči mladom čoveku od 25 godina! Čoveku bez ikakvog životnog iskustva i koji se tek formira, živi sav u osećajima, razum mu se još ne ispoljava. Sa 28 i 30 godina Aleksandar I šalje vojsku protiv Napoleona i ona u sve tri bitke biva potučena. A kad je 1812. Napoleon krenuo na Rusiju i on imao 35 godina, Kutuzov (1745-1313) – kao veliki strateg koji je dobro poznavao mogućnosti i svoje i njegove vojske – morao je da primeni taktiku zavaravanja prema oba cara. Svoga, da nije na vreme dobijao naređenja da prihvati odlučne bitke za koje je znao da bi bio potučen, a neprijateljskog da mu demorališe vojsku i namami da rusku zimu provede u pustoši. Plašeći se da će mladi car zatražiti mir, kad čuje da je kod Borodina Napoleonova vojska ostala na bojnom polju, a on se sa svojom preostalom vojskom povukao, Kutuzov ga je obavestio da je on s ruskom vojskom pobedio. No činjenica je da je on izgubio tu bitku, ali je činjenica i to da je on dobio rat. Cena je svakako bila visoka. A kad je u zrelim godinama Aleksandar I shvatio malo bolje život, nije više želeo da bude "Njegovo carsko veličanstvo" i u 48. godini je iščezao – ne zna se gde – možda u Sibir. Tako je otprilike i u istim godinama i Aleksandar I Karađorđević poželeo da bude ubijen – kad je imao 46 godina.
15. Poslednja izlaganja u ovom poglavlju su sasvim nejasna, pa izgledaju i protivrečna. Ako su pitomci osposobljavani za "službu na Dvoru" – na šta bi ukazivao i naziv "Paževski" – kako su se onda diplomci opredeljivali za neke druge službe koje se obavljaju van dvora?
16. Koje su to "tri najviše klase" u ruskoj hijerarhiji? A koje su niže? Da li su to carevići, veliki knezovi i knezovi, a svi ostali niže? A čudno je i kako sin stekne neku privilegiju, ako mu pogine otac. I koje su to nacionalnosti i veroispovesti prihvaćane za službu na ruskom dvoru?
17. Naravno da se sve to u toku vremena moglo i menjati, pa da je i srpski kraljević Aleksandar tu primljen, iako nije mogao da dokaže da mu se neki predak borio pre vremena cara Petra I Velikog i tako postao i plemić; pa je posle kao kralj 1932. primio na čuvanje one tri relikvije, na osnovu kojih je njegov sin Petar II postao "Veliki pokrovitelj ordena Sv. Jovana Jerusalimskog."
* * * * * * *
U ovoj brošuri je zatim data "Kratka istorija Jugoslovenskog kraljevskog ordena Sv. Jovana Jerusalimskog".
Prepričavanje kratke istorije u kojoj se ne vidi ništa zašto se nešto događalo nema nikakvog smisla. Ja ću zato iz nje navesti samo neke simptomatične detalje:
1. "Pedesetih godina prošlog veka ... u SAD ... Prisustvo Nj.K.V. Petra II od Jugoslavije ...". – Ko može da govori o nekom kralju tadašnje republike? Da li je to ironija i podsmevanje?
2. On je "starešina Kraljevskog Doma Karađorđevića". – Da li su njega svi Karađorđevići kao takvog i priznavali ili je i to samo prazna titula koju mu je neko dao?
3. "... kroz dva priorata, rimokatoličkom i ekumenskom". Ovde je naglašeno da ne postoje nikakve ni pravoslavne, ni protestantske, ni koptske, ni monofizitske , ni druge crkve koje bi bile hrišćanske, postoji samo papska.
4. Tokom 1958. došlo je do spajanja Vitezova iz Pensilvanije "sa slobodno-zidarskom tradicijom" i to se dalje širi. – Koja je to? Ima ih više.
5. "Novi Veliki magistar je 30.januara 1961. sazvao skup ... na kome je Nj.K.V. Petar II imenovan za Uzvišenog zaštitnika Suverenog reda Sv. Jovana Jerusaliniskog." – Ko je bio na tom skupu? Ko su bili ti ljudi koji su smatrali da može postojati kralj bez kraljevstva?
6. "Kralj Petar II, pravoslavni monarh u egzilu ... darovao je Red Poveljom 1. oktobra 1963. godine ... i novu konstituciju ... 19. marta 1964. godine ... u odbranu ljudskih prava, kako su ona definisana u Univerzalnoj povelji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija." Da li se pod gornjim "pravoslavni" podrazumeva "ekumenski". O tim ljudskim pravima ja sam još pre više godina pisao.[31]
7. "Kralj Petar je želeo da Red Sv. Jovana ide korak uz korak, sa smernicama Povelje Ujedinjenih nacija i da ... deluje unutar okvira Ujedinjenih Nacija ...". – Zar nisu te Ujedinjene nacije registrovale Jugoslaviju kao republiku? Da li je stvarno on zamišljao da je kralj republike?
8. "Izveštaj iz 1967. ... Sledeći ekumensku tradiciju Velikog priorata Rusije ... u Redu su pored pravoslavaca i Rimokatolika bili ... i pripadnici Anglikanske i Staro-katoličke crkve, kao i brojni Protestanti." – Sad se ne pominje da li su i oni "ekumenski".
9. "... 1964. godine osnovan je Ruski priorat na Malti ... Kraljevskim ukazom uzdignut na rang Velikog ruskog priorata...". "Britanski priorat tradicije Sv. Jovana osnovao je 1965. godine kralj Petar II lično..." – Iz ovog izlazi da su i neki Rusi i neki Britanci smatrali da može postojati kralj neke republike. Ko su oni?
10. "... 30. januara 1965. godine Nj.K.V. Petar II od Jugoslavije izabran je za 73-eg Velikog magistra Suverenog reda Sv. Jovana Jerusalimskog". – Ko ga je izabrao?
11. "... Grof Kristijan Oršić od Slavetića ... koji je ... učestvovao na pregovorima ministara spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije i Nemačkog
12. Po okončanju rata "Nj.K.V. Petar II imenovao je Grofa Kristijana Oršića za opunomoćenog ministra u Vatikanu i za Šefa protokola ... služio je kao ambasador sve do 1965. godine tokom pontifikata Pija XII, Jovana XXIII i Pavla VI". – Ovde je simptomatično to što pape primaju ambasadora kralja nepostojeće kraljevine. Da li je Pavle VI (1963-1978) to uvideo i s tim prekinuo? A što se tiče Pija XII (1939-1958), to je u stilu njegove žestoke ratne angažovanosti (najviše izražene u ćutanju) da primi grofa fon Slavetića Svetog rimskog carstva. Jovan XXIII (1958-1963) to možda nije ni primetio, jer je bio vrlo zauzet svojim pripremama za Drugi vatikanski koncil (1962-1965) i drugim; izgleda da se više bavio verskim pitanjima nego politikom. A Pije XII se više bavio politikom, kako da unapredi državu koju je nasledio od svog prethodnika Pija XI, koji je nju na poklon dobio 1929. od Musolinija. Da li je Musolini zbog toga u Libiji dobio "mač branioca Islama"? Jer i bagdadski kalifi su bili istovremeno i verski i državni poglavari? A interesantno bi bilo znati i motive jednog grofa da igra takvu ulogu.
13. Ovde se dalje govori i o promenama koje su vršene u "Redu Sv. Jovana" do 1970. g., kad "Kralj Petrar II je promenio naslov Reda u Jugoslovenski kraljevski orden Sv. Jovana Jerusalimskog". Međutim posle njegove smrti 03.11.1970. "Red se raspao po šavovima".
* * * * * * *
Ovde je zatim data "Povelja koju je Redu Sv. Jovana Jerusalimskog darovao Kralj Petar II od Jugoslavije 1. oktobra 1963." Ja ću ovde ukazati na sledeće:
1. Koliko je vredeo taj dar, vidi se prema gore, pod "13" navedenim poslednjim rečima. No bez obzira na to, Povelja počinje sa "Mi, Petar II, Milošću Božjom Kralj Jugoslavije, Veliki zaštitnik Suverenog reda sv. Jovana Jerusalimskog...". Sa tim "Mi", Petar zamišlja da je nešto obuhvatnije od "ja", ali to pokazuje da je obezindividualisan – što je velika njegova tragedija. S druge strane – čini mi se – da je još njegov otac uz milost Božiju dodavao "i po volji naroda", što je uvedeno u evropskim monarhijama kad im je smanjena samovolja. Da li je Petar ovim prihvatio da je volja naroda bila da on ne bude kralj? A kako je štitio Red, kad nije mogao ni sebe odnosno to "Mi" da zaštiti?
2. Dalje se nastavlja sa "sledeći primer naših slavnih zaštitnika vere; utvrđivanja teritorijalnih donacija Godfrija Bujonskog; potvrđivanja potpune nezavisnosti Reda 1113. godine od strane pape Paskala II ..." – Simptomatično je to što je u borbama za osvajanje Jerusalima (1099.) i proglašavanja Jerusalimskog kraljevstva u tome sem Reda Hospitalaca učestvovao i Red Templara. Međutim, Paskal II samo prvima daje nezavisnost, iako su i jedni i drugi pobegli na Kipar kad ih je potukao Saladin 1187. g. Da li su oni bili neka vrsta konkurencije? A sam izraz davanja nezavisnosti je sam sebi protivrečan, jer onaj ko može nezavisnost da dâ znači da može i da je ne da ili da je uzme, zavisnost je ostala. Ali to nije jedina protivrečnost sa kojom visoki intelektualci barataju. Da li je i reč "jednopolarnost", kojom se misli na jednu jedinstvenu svetsku vladu, potekla iz istog izvora? Koji i u Ujedinjenim nacijama ima svoga posmatrača?
3. Povelja se zatim poziva na dvanaest papa koje su taj Red potvrđivali još od krstaških ratova. Time Petar daje nepobitni dokaz da on pripada Redu koji je osnovalo Rimsko carstvo, te da i on njemu služi. A za širenje Reda su bili uključeni – kako on kaže – ruski ekumenski odnosno unijatski nastrojeni carevi i francuski kralj Luj XVIII (1755, kralj 18l4-l824) koga je Aleksandar I postavio na prestol da se bori protiv revolucionarnih ideja.
4. Tu se pominje i "uzvišeni postupak Cara Karla V koji je 1530. godine darovao Redu ostrvo Maltu kao besplatan i bez hipoteke duga feud". – Da li je to uzvišeni postupak kad se poklanja oteto tuđe? I da li je to besplatno kad je Red morao sa flotom da im pomaže u ratu sa Turcima?
5. "Mi pozivamo svu braću u Redu da poštuju sveti princip poslušnosti prema vrhovnom zapovedniku, ugledajući se na svetli primer Papa koji su braću iznova potsećali na dužnu poslušnost Vrhovnom zapovedniku, Upravi i njegovom Savetu.". O toj poslušnosti ja sam već gore pisao. Taj princip nije sveti već kleti. On je potpuno protivan Hristu, te se time dokazuje da ovaj Red nije hrišćanski.
6. Povelja se završava sa nekoliko praznih deklaracija.
* * * * * * *
U "Suvereni Red Sv. Jovana Jerusalimskog, vitezovi hospitalci prema Ustavu Reda od 19. marta 1964." stoji da je to ustav zasnovan na prethodnoj povelji datoj u Parizu, a što se iz prevoda te povelje ne vidi, a na priloženom engleskom tekstu piše. Ovde stoji:
1. "Red je hrišćanska viteška ekumenska međunarodna zajednica". – To "hrišćanska" se može prihvatiti samo ako se ne shvati kao Hristovska, već samo kao neka odrednica politička, a ne kao neka osobenost, jer pripadnici Reda se bore za carstvo, za koje Isus izričito kaže da nije njegovo (Jn.18.36). Posebno što se tu poziva na "prava čoveka, kako su ona definisana u Univerzalnoj Deklaraciji Ujedinjenih Nacija", u kojoj se nigde ne nalazi reč "istina" (vidi Jn.14.6). Za reč "viteška" je gore već utvrđeno da ne znači osobinu nego titulu i to najčešće naslednu. "Ekumenski " je takođe politička odrednica i prema gornjim izlaganjima znači da sve hrišćanske crkve moraju biti poslušne rimskom papi. Ako se reč "ekumenski", koja inače označava stanovnike čitave Zemlje primeni na neku grupu, to onda znači da ta grupa celo ostalo čovečanstvo prezire – kao da ne postoji. Reč "međunarodni" treba shvatiti u smislu onog Petrovog "Mi". Ako je na primer jedan Argentinac član Reda, onda se time ovde podrazumeva da je i čitav njegov narod u tome. Ili možda samo po tome, što su članovi Reda iz raznih naroda? A u čemu se sastoji zajednica ljudi koji se nisu nikad ni videli, jer žive na raznim kontinentima? U tome što služe istom bogu? Kome, pošto to nije Hristos? Iz svake ove reči izbija užasna gordost.
2. "Verni različitim poukama naučenim od našeg Gospoda Isusa Hrista, osnovni ciljevi R.S.J. su dobrotvoran rad i odbrana hrišćanske vere od ateizma." – Da li su članovi ovoga Reda uopšte pročitali evanđelja? Ili i to sve što u evanđeljima piše, a u suprotnosti je sa njihovim ponašanjem smatraju samo kao bezsadržajne fraze kao što su i nazivi i titule koje oni sami sebi dodeljuju? Da li oni sa ovakvim stavom u stvari žestoko podstiču ateizam?
3. "Red sv. Jovana teži tome da doprinese formiranju isključivo hrišćanske, oplemenjene i duhovne elite." – O nekoj duhovnoj eliti, pa još i hrišćanskoj može da govori samo neko ko nije čitao evanđelja ili ih je čitao pa se zbog toga bori protiv Hrista i njegovog impulsa, koji je izričito usmeren protiv svake elite. Tako se i iz ovog navoda vidi da reč "hrišćanski" ovaj Red upotrebljava samo kao neku političku odrednicu, kojom su zamaskirani pravi ciljevi.
4. "Red je suveren i subjekt je međunarodnog prava kakvo se odnosi na države od XII veka. Pravna pozicija nakon 1798. nije promenjena ‘de jure’, već ‘de facto’. Ovo je razlog zašto je Red sebe opremio pravnim statusom međunarodne nevladine organizacije (NVO) podržane vitezovima Reda i njihovim organizacijama širom sveta." – Kakvo je to pravo od XII veka? Da li su države postojale i pre toga "de jure" ili samo "de facto"? Ima li to veze s Jerusalimskim kraljevstvom, osnovanim 1099. i "de facto" zbrisanim krajem tog XII veka – Saladinovom pobedom 1187. god.? Pa su carevi Svetog rimskog carstva ostali "de iure" da budu kraljevi Jerusalima? Sve je to vrlo nejasno, – A kako je Red sam sebe opremio odnosno da li je on baš i izmislio tu odrednicu "nevladine organizacije", preko kojih je onda pod raznim drugim imenima delovao? Da li je i taj izraz samo bezsadržajna "titula" odnosno fraza, kad nevladina organizacija šalje svoje ambasadore u neke vlade odnosno države? I u svim ovim nelogičnim stvarima takođe treba tražiti neku višu logiku – kako je to ovde u mojem spisu pod "1" na početku objašnjeno.
5. Ovaj Red "jedna je od nezavisnih grana Reda ..., koji poreklo izvodi iz krstaških ratova nakon gubitka svojih teritorija ..." – Da li na mesto ovog što sam ja podvukao treba da stoji "osvojenih"? Ili je ovaj Red od muslimana prihvatio shvatanje da je neka zemlja "de iure" za uvek njihova, ako je tu neko njihov bio sahranjen?
6. Zatim se pominje njihova tradicija od 1798. pod naslednom zaštitom Romanovih, koja je "na prenosu dragocenih relikvija Reda, a posebne ruke sv. Jovana" preneta "pod zaštitu... Karađorđevića". – Pošto se ni u "Deliima apostolskim", a ni u jednom, evanđelju ne govori o nekom balsamovanju Jovanovog tela, niti o nekom njegovom prenošenju u neki drugi grad (Mt.14.12, Mk.6.29, Lk.9-9), mnogo je verovatnija ona moja pretpostavka da je to ruka neke egipatske mumije. Možda je nju doneo onaj isti Saladin (1137-1193), sultan Egipta i Sirije, koji je krstaše isterao iz Jerusalima? S druge strane, priče da posedovanje neke relikvije daje neku posebnu moć spadaju u sasvim mutan misticizam, koji se vrlo lako može upotrebiti u političke svrhe – kao kod nemačkih nacista ''koplje kojim je probodeno Isusovo telo".[32] Ja ovim ne tvrdim da neke relikvije nemaju neku moć, već da u tom prosuđivanju treba biti vrlo oprezan, posebno i u tome kakva je ta moć i od koga dolazi i čemu služi. Zna se da su braneći neke zastave mnogi ljudi izginuli – i to su bile nekakve relikvije. A u čemu se sastojala moć te "Jovanove desnice"? Da neki smatra da je kralj nepostojeće kraljevine, koja je i "de iure" ukinuta u Ujedinjenim Nacijama, ustanovi koju i on poštuje? Pa makar što ona "de facto" nije bila republika, već maršalovina.
7. Prenos tih relikvija je bio "po želji poslednjeg ruskog cara Nikolaja II"! – On to sigurno nije želeo dok je bio na vlasti i imao sopstvene naslednike. Da li je Nikolaj II želju da se te relikvije prenesu domu Karađorđevića iskazao onima koji su došli da ga streljaju i to onda kad je video da će mu i decu streljati? Pa su je ovi dalje prosledili, jer su poštovali poslednju volju onoga koga su ubili?
8. Dalje se ovde govori o raznim odnosima u Redu, o titulama i njihovim pravima. Tu su primljene i "dame", ali one nemaju prava kao "vitezovi". Ima tu i još raznih titula koje počinju sa "veliki" i drugo, Sem na početku navedenih uopštenih ciljeva, ne navodi se ništa konkretno ni o tome šta treba da se radi ni kako. To je valjda tajna, koju treba da znaju samo "vitezovi".
9. Ovaj prevod ne odgovara potpuno priloženom tekstu na engleskom, na kojem nema ni citata ovde navedenih pod 1, 2, 3 i 4.
* * * * * * *
Ja sam ovaj spis malo opširnije razlagao, jer je to jedina informacija o tim "malteškim vitezovima" kojom ja raspolažem, a oni imaju i svog posmatrača u Ujedinjenim nacijama, što druga udruženja – "nevladine organizacije" – nemaju. Pored više drugih pretpostavki može se pretpostaviti i da su te Ujedinjene nacije njihova tvorevina, pa i drugo...
Sem toga, ovaj spis je potvrda za ono što je u prethodnom poglavlju rečeno o manipulisanju sa mladim Petrom II, koji je navodno izvršio državni udar 27. marta 1945. Određene sile nisu njega ostavljale na miru sve do kraja njegovog života. A i sada – januara 2013. – se manipuliše sa njegovim zemnim ostacima odnosno njihovim prenošenjem u Topolu. Iako je od smrti prošlo skoro toliko godina koliko je on živeo! Pisana istorija govori o tome ko je tu sve učestvovao, pa i dalje učestvuje, te samim tim pokazuje preziranje prema njemu i njegovoj želji da bude sahranjen u SAD, a što je izričito naveo u svom testamentu od 23.06. 1970:
"Uprkos ma kakvim drugim željama moje porodice, moja je želja da budem sahranjen u Sjedinjenim Američkim Državama u manastiru slobodne srpske pravoslavne crkve u Libertvilu, Ilinois."[33]
Tom manastiru je Petar zavetovao i 25% svoje imovine.
Naravno, o tom Petrovom testamentu malo ko zna i onda se lako prima sugestija da se sa ovim igrarijama i nepoštovanjem Petrove volje ispravlja
Ovde treba skrenuti pažnju na to da je Petar taj testament pisao kad je Aleksandar imao 25 godina. U tim godinama određeni znalci mogu vrlo lako da manipulišu sa osećajima mladog čoveka, koji još nije počeo da razvija ni svoju dušu razuma, akamoli dušu svesti. U ranim dvadesetim godinama ljudi najlakše postaju plen raznih neispravnih okultnih bratstava, bratstava koja sebe zavetima, starim simbolima i ceremonijalnim magijama isključuju iz redovnog evolucionog procesa, zaustavljaju se na onom što je bilo divno, ali pre više hiljada godina, divno za tadašnje stanje čovekove svesti.
6. Frazerstvo
"Ljudi danas upravo baš ništa ne znaju kako se u toku vremena promenilo ono što se označava pojedinim rečima. Ljudi govore o katoličanstvu, aristokraciji, o građanstvu i misle, kad iste te reči nađu u XIV veku, da one znače otprilike isto to, možda sa nekom malom nijansom nešto drugo. Sve dotle dok čoveku nije jasno da to što je u XIV veku značilo katoličanstvo, carstvo, građanstvo, aristokracija nema više baš ničeg zajedničkog s onim što mi danas tim rečima označavamo, sve dotle ne zna čovek istoriju. Čoveku mora biti apsolutno jasno, kako se duševno nastrojenje ljudi zaista snažno promenilo u toku nekoliko vekova."
Ovo su reči Rudolfa Štajnera iz predavanja od 17.01.1920. godine.[34] Da je to tako, vidi se i iz onih izlaganja u prethodnom poglavlju.
Sem toga, ljudi danas upotrebljavaju reči čije značenje uopšte ne razumeju ili ih shvataju na sasvim pogrešan, izmenjen način, te od takvih zbrkanih pojmova stvaraju neku svoju filozofiju odnosno shvatanje sveta, a koje je zasnovano na pukim frazama. Na primer, zapadno čovečanstvo je strašno ponosno na svoje "slobode" i "demokratiju", pri čemu pod "slobodom" podrazumevaju u stvari neometano iživljavanje svojih nagona, dakle onoga što ih nagoni, a pod "demokratijom" društveni sistem po kojem "demos" (narod) ne sme ni da zna šta "kratija" (autoritet - vlast) s njim radi. To bar njihovi propovednici govore. A tako je i ona gore pomenuta Atlantska povelja o ljudskim pravima nastala kao čisto frazerstvo lišeno svake stvarnosti ili bolje rečeno uvlačenje u neku neispravnu stvarnost, stvarnost koja prigušuje zdrav razum, te time služi za manipulisanje ljudima. Ja sam to bliže izložio 2006. u spisu "Tročlano društveno uređenje" i pokazao kako se u njihovom frazerstvu skrivaju vrlo štetni impulsi za ljudsko društvo. U takvim frazerstvima se često krije i neki skriveni, dublji smisao, koji može vrlo sugestivno delovati baš zato što je skriven. To neki put i svesno rade izvesni neispravni okultisti radi postizanja nekih svojih ciljeva. Na to treba dobro obratiti pažnju!
A to što svaki čovek na svoj pogrešan način shvata, razne reči, to onda dovodi i do strahovitog nerazumevanja među ljudima. Tako i dva čoveka mogu imati isto mišljenje o nekoj stvari, a kad o tome govore da to izgleda sasvim različito, te da zbog toga dođu u sukob, u sukob zbog čistog frazerstva, netačnog upotrebljavanja reči.
Frazerstvo je i političko-pravna odrednica o nečijoj pripadnosti nekoj
"Zašto ne razumete moga govora? Zato što ne možete da slušate moju reč, Vi potičete od oca đavola i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je laža i otac laži. " (Jn. 8.43-44)
Ako sada ne uzmemo u obzir naročito smišljene laži, mi vidimo da čovek danas živi u mnogim misaonim formama koje su nekad možda i bile tačne, ali se sada doživljuju na neistinit način baš iz tog razloga što se izražavaju rečima koje su u međuvremenu izgubile svoje prvobitno značenje. Ali čovek na osnovu tih misaonih formi koje su postale bezsadržajne fraze ipak pokreće svoju volju – ili bolje te i takve misli pokreću njegovu volju, na osnovu njih on deluje u svetu. A te bezsadržajne fraze postepeno prelaze u potpunu neistinitost, te se time stvara jedan lažni svet.
Kroz mnoge nesreće čovečanstvo zbog toga prolazi. Toga treba biti svestan i za svaki pojam upotrebiti pravu reč, istinitu reč, po mogućstvu i sa raznih strana ga opisati da ne bi došlo do zabune. Ne da to bude neko simboličko izražavanje, koje svako može i na drukčiji način da protumači, a što neki pogrešni okultisti svima nameću, misleći da će time ujediniti ljude. Na primer sa piramidama, obeliscima i petokrakim zvezdama raznih boja i drugim, a koje su na taj način postale puka fraza koju niko ne razume niti se trudi da je razume. Tu se vidi možda i jedna dobra strana frazerstva: ljudi se njime brane od sugestivnog nametanja nekih zastarelih, preživelih shvatanja, shvatanja koja su se istrošila baš kao i odgovarajuće njihove reči i simboli. A svi ti simboli su nastali tek kad je nastupilo Mračno doba (po indijskom Kali Juga, od 3101. pre do 1899. posle Hrista), da bi oni delovali bar na podsvest ljudi, podsećajući ih na duhovni svet iz kojeg potiču. A sada, kad je te Mračno doba isteklo, ljudi treba u punoj svesti da stiču uvid u taj duhovni svet, u punoj svesti i slobodi. I u tome su svi ljudi jednaki, jednaki u duhu, ne postoje nikakve hijerarhijske prednosti, i onaj ko je na najnižem stepenu društvenih lestvica može biti najproduhovljeniji.
Ne treba dakle upotrebljavati ni neko fraziranje, koje bi se zaustavljalo samo na nekim slikama i poređenjima. To ne znači da slike i poređenja uopšte ne treba upotrebljavati. Treba, ali samo ako se njima bolje ukazuje na istinu, ako se istina njima osvetljava sa raznih strana, a ne ako se njima zamućuje stvarnost ili se sugeriše neki sud, po kojem se želi da se zauzme neki stav po nekom pitanju.
Stoga se i ja u ovim izlaganjima trudim da se pridržavam sledećih reči Rudolfa Štajnera iz ranije već pomenutog predavanja od 31.01.1920 godine:[35]
"Ja možda smem upravo ovom prilikom da podsetim na to, da ja – kad sam ovde govorio o savremenim pojavama – da ja nikad nisam davao gotove sudove, nego da sam uvek opisivao stvari koje mogu poslužiti za to da čovek sam za sebe obrazuje neki sud. To bi trebalo uopšte sve više i više da se ustali, da se svetu daju podloge za obrazovanje suda, a ne gotovi sudovi."
Sa tom mogućnosti, da neko ko ima neku vlast pod izvesnim okolnostima može imati sasvim prigušenu svest, a ipak donositi neke sudbonosne odluke, sa tom mogućnošću je i Rudolf Štajner računao, kad je u istom ovom predavanju rekao:
"Radi se o tone da mi ove stvari u sadašnjosti zaista ozbiljno uzmemo i da možemo da uvidimo: i u socijalni život mora da može uticati nauka o inicijaciji, da se mi ne bismo zavaravali o razlici između onoga što bismo želeli da mislimo i onoga sto je realno. Stoga može danas mnogim ljudima biti neprijatno da propagiraju tročlanstvo. Ali danas u svetu postoje dve stvari, a onaj ko pošteno i iskreno gleda na svet, taj se neće predavati iluzijama, taj vidi to da postoje ove dve stvari: bilo boljševizam na celom svetu bilo tročlanstvo! Možda vi ne biste želeli tročlanstvo; tada se vi odlučujete upravo za jedan stari svetski poredak!"
Kao primer za to Rudolf Štajner navodi da je Austrija zasnovana na katoličkom principu iz VIII i IX veka, a Mađarska na onom što je bila postala u 1.000-toj godini.
* * * * * * *
Posle skoro sto godina od kako je Rudolf Štajner ovo izgovorio vidimo da tročlano društveno uređenje nigde nije uvedeno, a da je takva svetska revolucija – o kojoj su Lenjin i Trocki mogli samo da sanjaju – obuhvatila skoro ceo svet. Za nju se samo ne upotrebljava reč "boljševizam" nego ''demokratija". Jer, ako zvanična vrhovna vlast može da radi sta hoće bez ikakvih ustavnih ili zakonskih ograničenja, to je onda boljševizam, a reč demokratija je samo sasvim apstraktna fraza kojom se to skriva.
O apsurdnosti sadašnjeg društvenog poretka ja sam već mnogo godina pisao, a kratak pregled "Tročlano društveno uređenje" sam dao početkom 2006. god. Njega naravno ne treba shvatiti kao neki fiksni partijski program, već kao načelnu podelu celog društvenog života i odgovarajućih nadležnosti. To je jedini način na koji se može izići iz sada po celom svetu raširenoga "boljševizma", s tim što se i on prema prilikama koje donosi život mora prilagođavati, ali ne tako da se iz jednog centralnog mesta donose odluke koje bi važile za čitavo društvo. Po njemu je osnovno to, da se mora ukinuti jedinstvena vladavina, s jednog mesta celim društvom, te da se mora samostalno organizovati:
1. duhovni život na načelu slobode – što se odnosi na čovečiju dušu,
2. političko-pravni život na načelu jednakosti – što se odnosi na duh,
3. privredni život na načelu bratstva – što se odnosi na čovečije telo.
Pri tome sva tri da sarađuju na ravnopravnoj osnovi po pitanjima koja treba zajednički rešiti, jer i čovek kao jedno JA ima i dušu i duh, a ne samo telo.[36]
A imperijalizam, stvaranje jedne naddržave odnosno naddržavne vladavine bilo kakve vrste, to je društveni sistem koji je imao nekog smisla pre mnogo hiljada godina, a sada je krajnje dekadentan i destruktivan, jer je u prirodi imperijalizma da uništava individualizam, a u tadašnjoj eposi ljudskog razvoja baš individualizam svakog ja se mora posebno razvijati.
Imperijalizam je najcivilizovaniji deo čovečanstva u XX veku bacio u najgore divljaštvo: ubijanje radi ubijanja, razaranje radi razaranja, mučenje radi mučenja, nemoral radi nemorala, bezakonje radi bezakonja, nepravednost radi nepravednosti, lažljivost radi lažljivosti. Tu se čak razvija i masovni grupni sadizam, koji se sem u ratovima i u miru pokazuje u organizovanju gladi i bede, terorizmu, ukidanju struje (koje je bilo ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i u SAD), uništavanju privrede i zemljišta i tako dalje, i tako dalje.
To je omogućeno nemarnošću i duševnom uspavanošću, koje su kao epidemija zahvatile ljude i koje su doprinele da na najistaknutije položaje u društvu dođu ljudi sa sasvim prigušenom svešću, ljudi koji po ustaljenim navikama automatski izvršavaju neke radnje, ne sagledavajući – čak ništa ni ne razmišljajući – o njihovim posledicama i to čak ni za sadašnju generaciju akamoli za buduće.
Ako se vladajućim ljudima ne ukazuje na njihove zablude i pusti da rade po svojim instinktima, ako im se ne pomaže da osveste taj svoj instinktivni život, to onda znači totalno odsustvo ljubavi prema njima, to znači da im se želi zlo, da im se želi da se survaju u najgori ponor. Stoga:
"Ako ti zgreši tvoj brat, idi i pokaraj ga u četiri oka. Ako te posluša, dobio si svoga brata." (Mt. l8.15 i dalje)
Zbog toga se ovde mora ukazati na to, da se boljševizam – koji se frazerski naziva demokratijom, a kojim je odbačeno tročlano društveno uređenje – da se on u XXI veku pokazuje u sledećem:
1. Frazerstvo u duhovnom životu je dovelo da mrtvila, do totalne bezidejnosti;
2. Frazerstvo u političko-pravnom životu dovelo je do samovolje vlastodržaca – i manjih i većih – a time i do bezakonja i do nepravednosti;
3. Frazerstvo u privrednom životu dovelo je do oskudica, većine ljudi, a na čiji račun sasvim mali
4. Frazerstvo kao opšta pojava dovelo je do smrti kulture.
Da se ne bi ostalo samo u apstraktnim konstatacijama, ja ću ovde ukazati samo na ponešto, a u ranijim spisima sam ja o tome mnogo opširnije izlagao.
U duhovnom životu je frazerstvo dovelo do toga, da su centralni državnici njega upotrebili i upotrebljavaju za jačanje i širenje svoje vlasti, što je kao posledicu imalo takođe i najkrvavije verske ratove. Sem boljševičke, marksističko-lenjinističke ili mamonističke religije nijedna druga religija ne propoveda da treba lagati i sve one u tome predstavljaju jedno jedinstvo. U raznim narodima i kulturama govori se raznim jezicima, pa se i ista duhovna bića i pojmovi do kojih dolaze njihovi posvećenici nazivaju različitim rečima. Ako se ta glasovna izražavanja uzmu kao suština, a ne ono na šta ona samo ukazuju, onda je to najčistije frazerstvo, a na tom frazerstvu su zasnovani svi verski ratovi koje su vodili državnici koji nisu bili u stanju da sagledavaju suštinu stvari ili su je pak sagledavali i tuđe nesagledavanje iskorišćavali za širenje svoje vlasti, podstičući u ljudima njihove najniže nagone i strasti. Međutim, u svim religijama postoje i izvesne razlike, u nekoj je više naglašeno jedno, u drugoj drugo, a prema potrebama i prilikama pod kojim ljudi u nekim krajevima Zemlje žive i kakvo je njihovo nastrojenje. Ako se i to ne uzme u obzir i proglasi da je to sve jedno i isto, to je i onda puko frazerstvo koje se upotrebljava za sticanje vlasti nad drugim ljudima. Ako se u verskom životu ne uočavaju i te različitosti i te jedinstvenosti, onda se u njega unosi mrtvilo i religiozna izražavanja postaju čisto frazerstvo, ali kojim se vrlo lako mogu zavoditi mase, jer im se ne daje istinsko razumevanje stvari.
Ako je neko jaka individualnost i jako nadaren za neku nauku ili umetnost, on neće tražiti da se nekim drugim načinom probija i ostvaruje težnje svoje duše na određenom polju rada. Međutim, oni koji su malo nadareni, oni će se uvek ubacivati u neke stranke ili društva koja imaju neku vlast, da bi time kompenzovali svoje nedostatke, te da bi pomoću njih sticali bolji položaj u društvu. A vlastodršci će takve vrlo rado primati, jer znaju da će im takvi uvek biti poslušni, a da na poslušnost jakih individualnosti ne mogu računati. To je razlog zašto su vlastodršci uzeli u svoje ruke da izdaju razne naučničke i umetničke diplome, a pošto od njih propisane ispite treba da polažu i oni koji su malo nadareni, onda su i kriterijumi za njihovo polaganje i davanje diploma u toku vremena sve više snižavani. Tako je danas mnogo lakše dobiti diplomu doktora ili magistra nego pre sto godina diplomu maturanta. A pošto su u sadašnjem društvenom sistemu državne diplome merilo sposobnosti, onda sa istim diplomama oni koji su poslušniji – dakle malo nadareni – dolaze na vodeće položaje u duhovnom životu. Tako je u duhovni život uneto načelo jednakosti, frazerske jednakosti, a to znači duševno mrtvilo.
Kad se sa jednog državničkog mesta propisuje šta će se raditi u školama, koje će se i kakve verske, naučne i umetničke ustanove graditi, kakva će biti socijalna davanja i zdravstvene ustanove, kako će se organizovati sudovi i pravosuđe, gde će se i kakva fabrika graditi i kojom trasom će prolaziti neki put ili naftovod – kako to užasno podstiče gordost i osećaj veličine! Neko – ili neka grupa – ko pojma nema – možda ni o jednom takvom problemu, a ipak od njega odnosno od te grupe zavisi šta će milioni ljudi raditi i kako će živeti! Ako neko posumnja, pa se čak i usprotivi nekoj takvoj naredbi, on će biti odbačen na društveni otpad, a po nahođenju vlastodržaca ići će eventualno i na robiju. Naravno da jedna grupica ne može da baš sve naređuje. Zato se vlast hijerarhijski sprovodi – stariji brat naređuje mlađem, a ovaj još mlađem itd. A da bi se dokazalo da je stariji brat uvek u pravu i pravedan, mlađa braća donose hiljade i hiljade zakona prema njegovim uputstvima i koji njemu služe da frazerski ozakoni svoje samovlašće. A time se ujedno neguje i nejednakost u duhu, a koja se iskazuje čak i pravničkim frazerstvom, po kojem na primer jedna ličnost može imati i više državljanstva istovremeno – služiti dva gospodara i tako vredeti više od drugih.
Iz tog državnog samovlašća nameću, se svemoguće fraze koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću u privređivanju. Po tom frazerstvu pranje sopstvenih prozora ili kuvanje ručka ili branje šljiva sa svog drveta u bašti nije nikakav posao; posao je samo ako se služi nekom gazdi – ako se njegove šljive beru, gazdi koga vlastodršci upotrebljavaju kao goniča robova, koji sada umesto biča dobija kompjuterski novac. Naravno to mahanje bičem ili pravljenje finansijskih špekulacija je posao, za državu – bar za državnike – vrlo dragocen posao, pa je zbog toga to i vrlo unosan posao.
No stvar je u međuvremenu napredovala. Do pre nekoliko decenija neko je sa nekoliko kilograma hartije mogao da postane vlasnik neke šume ili rudnika ili izvorišta nafte, a sad se to radi kompjuterskim kreditima, sa kojima samo vrlo pametni privrednici umeju dobro da posluju. Tako se tu i na razvoju novca frazerstvo najbolje pokazuje. Dok su se ranije za olakšavanje trampe i razmene dobara prvo upotrebljavale neke školjke ili zubi, pa se prešlo na kovanice od "plemenitih metala", pa na novčanice od hartije na kojima je pisalo da će donosilac dobiti odgovarajuću količinu zlata – novčanice koje su prvobitno imale stoprocentno pokriće, pa posle samo delimično – onda se prešlo na novčanice bez zlatnog pokrića, pa na beznovčano knjiženje novca u bankama, a sada na čisto kompjutersko registrovanje odnosno na čisto, najčistije novčano frazerstvo, na ništa.
Sem toga, dok su se raniji vidovi novca mogli da troše samo dotle dok ih ima, sada se i iz tog ništa može uzimati i trošiti neko negativno nešto. A to negativno nešto može da narasta do iznosa izražavanih i sa petnaest ili šesnaest cifara. Po sebi se razume, da se u kompjuter mogu uneti i brojevi sa još mnogo više cifara. To negativno nešto se naziva "dug". Ako sad zanemarimo lična kompjuterska zaduženja i uzmemo samo "državna", onda ispada da svako dete – čim se rodi ili se još i ne rodi – već ima višecifreni dug. Kome? – Svakako onima koji upravljaju novčanim kompjuterom.
Iako je već Rudolf Štajner još pre stotinak godina ukazao na nastajanje kreditne privrede, ona je posebno preovladala tek posle Drugog svetskog rata, kada su najjače privredne države potpune ukinule zlatno važenje novca, U vreme kad je Rudolf Štajner predlagao uvođenje tročlanog društvenog uređenja i u privredno najjačim zemljama se još osećala velika oskudica u raznim vrstama robe potrebne za život. Međutim, kad je proizvodnja robe daleko premašila potrebe i potrošnju, uveden je taj sistem da ljudi mogu da plaćaju i nepostojećim – kompjuterskim – novcem. Pri tome naravno svaki dužnik postaje zavisan od poverioca – naročito kad je ovaj bolje naoružan; oni njemu moraju da služe. Zato državni vlastodršci njima daju da se slobodno naoružavaju frazerskim hartijama od vrednosti i t.sl., a i da na svoj kompjuterski konto kao "plus" beleže ono što mase ljudi – čak i od pre rođenja – imaju na kompjuteru kao "minus". A pošto je broj onih pametnih privrednika daleko manji od onih nepametnih, onda se stvaraju ogromne socijalne razlike, po kojima jedan pametan može imati i desetine i stotine hiljada kompjuterskog novca više od nepametnih. Pošto se privredni život bavi zadovoljavenjem materijalnih-telesnih potreba, to onda znači da se princip slobode umesto u duševni život ljudi unosi u telesni. Otud je došlo i ono gore pomenuto shvatanje da se sloboda sastoji iz neometanog iživljavanja telesnih nagona.
A taj sadašnji postojeći društveni poredak koji sa svojom centralnom vladavinom:
1. u duhovni život unosi jednakost umesto slobode, te se time bori protiv individualisanja duša;
2. u političko-pravni život unosi bratstvo umesto jednakosti, te se time bori protiv pravednosti kojoj teži svačiji duh;
3. u privredni život unosi slobodu umesto bratstva, te time podstiče gramzivost i nezajažljivost telesa;
4. on je sa svojin frazerstvom doveo do smrti kulture, do užasnih napada na ljudska jastva, na potiskivanja čovečijeg ja.
Evropska kultura može vaskrsnuti samo ako se društvo podeli na te gore pomenute tri oblasti i one postave na ispravne principe i iz pune svesti koordinira njihov rad. Neka centralna svetska vlada može ljude da odvede samo u još gore divljaštvo nego ono u koje su u XX veku pali najcivilizovaniji narodi, posebno oni koji su političko-pravnim frazerstvom označeni kao "hrišćani". Zbog te opasnosti i zbog pukog fraziranja o hrišćanstvu mnogi "hrišćani" traže spas u religijama koje su manje hiljada godina zastarele od tog impulsa za jedinstvenom svetskom vladom, a koje su baš kao i taj impuls svojevremeno bile potrebne za tadašnja stanja svesti ljudi.
* * * * * * *
Vrlo raširena vrsta frazerstva je i počasno oslovljavanje. To može da bude i vrlo bezazleno, ali se u tome krije velika, vrlo velika opasnost. Zato:
"Tada Isus reče narodu i svojim učenicima govoreći: Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji ... šire svoje molitvene zapise i prave velike rese na haljinama, vole pročelje na gozbama i prva mesta u sinagogama, pozdrave na trgovima i da ih ljudi zovu ‘ravi’. Vi se ne zovite ‘ravi’, jer je jedan vaš učitelj, a vi ste svi braća. I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski. Niti se nazivajte nastavnici, jer je jedan nastavnik vaš, Hristos. A najveći među vama neka vam bude sluga. ..." Mt. 23.1-12)
Kad je ovo Isus Hristos objavio, reči su već počinjale da gube svoje pravo značenje, počele su da prelaze u frazerstvo, a iz frazerstva je nastala i gordost kao prvi smrtni greh. To je razlog što Isus ovde i dalje vrlo oštro opominje književnike i fariseje pred narodom i svojim učenicima.
Počasna oslovljavanja su svakako počela iz nekog poštovanja prema nekome ko je imao neke veće i bolje osobine od drugih ljudi. Dok je to ostajalo takoreći samo u duhovnoj oblasti društvenog života, to je bilo bezazleno; ali kad su počasna oslovljavanja prešla u političko-pravnu oblast, ona su u njoj postajala fraze na osnovu kojih su stvarane razne privilegije odnosno nejednakost. Tako je i u nekadašnjim starim misterijskim mestima gde je negovana posebna duhovnost reč "otac" imala izvesno duboko značenje (kao i "gavran" i drugo), a i sami njihovi učitelji su bili visoko posvećeni ljudi. Međutim, u vreme kad je Hristos sišao u telesnost Isusovu, ta su se saznanja već skoro sasvim izgubila, pa su i te reči izgubile svoje misterijsko značenje i postale puka fraza, jer ih ljudi nisu razumeli, iako su iz misterija uzete. Slično tome su nastajale i "rese na haljinama", koje se takođe mogu označiti kao neka vrsta frazerstva – simboličkog frazerstva.
Međutim, u narednim vekovima – sada "hrišćanski književnici i fariseji" nisu ovu opomenu Isusa Hrista prihvatili, već su štaviše to frazerstvo još mnogo više unapredili i još više uneli u političko-pravni život, stvarajući sve veće – samo skrivenije – nejednakosti među ljudima pored onih koje su već od ranije postojale i koje su pod Hristovim impulsom ukidane, kao na primer ropstvo. Duh srpskog naroda u ovoj eposi razvoja duše svesti ima zadatak da dušu razuma dalje usavršava i da je tako usavršenu ugradi u narednu kulturnu epohu. Međutim, duh francuskog naroda to isto radi u ovoj i za samu ovu epohu, što se vidi i u njegovoj stalnoj borbi kako da od Italijana otme papstvo kako i da od Engleza preuzme privredno vođstvo, a sa Francuskom revolucijom da i Srednjoj Evropi nametne svoj političko-pravni sistem, koji još nedovoljno razrađen podsvesno teži jednakosti. No s obzirom na svoj geografski položaj i pripremu za budućnost duh srpskog naroda mora već sada da ukazuje na tu jednakost u duhu, koja treba da vlada u političko-pravnoj oblasti društvenog života. To je zadatak duha srpskog naroda i zbog toga ga izvesne sile odnosno grupe ljudi mrze.
Slično tome duh poljskog naroda treba da ukazuje na pravu slobodu duša, na slobodu u duhovnoj oblasti društvenog života, u kojoj se one individuališu. A ne na onu koju su antihristovske snage izopačavanjem reči – frazerstvom – nametnule u području duha italijanskog naroda, koji u sadašnjoj eposi na viši stepen uzdiže čovekovu dušu osećaja, kao što to i poljski narod čini ali za iduću epohu. U italijanskom narodu je tim frazerstvom Hristos proglašen nekim "kraljem", koji je istina nevidljiv, ali zato ima svog vidljivog namesnika. A davanje Hristu titulu kralja – te je užasno bogohuljenje, koje se ipak ublažava time, što to ljudi uzimaju samo kao frazu.
A sličan je odnos i između duha češkog i duha engleskog naroda, koji u ovoj eposi razvoja duše svesti imaju zadatak da tu dušu svesti posebno razvijaju – engleski duh naroda u sadašnjosti i za sadašnjost, a češki duh naroda da tim impulsom oplodi narednu, šestu poatlantsku kulturnu epohu. Oni to rade u privrednoj oblasti društvenog života, u kojoj treba da razvijaju bratstvo pri podmirivanju telesnih potreba. No jedna posebna vrsta frazerstva je posebno izražena u engleskom narodu. To je tradicija. Tradicija je suprotna zadacima engleskog naroda, jer preko njega treba u ovoj eposi nešto novo da se stvara, ne da se nose neke perike i toge, ne da se smatra da su ranije generacije imale bolji osećaj pravednosti nego sadašnje, koje pravednost uzdižu na stepen svesti. Iako su živeli pod sasvim drukčijim životnim okolnostima, da se sudske presude ranijih naraštaja imaju uzimati kao uzor za sadašnje; a sa time se užasno prigušuje svest kod ljudi, jer se time negira da su ti raniji naraštaji još živeli u mračno doba koje je isteklo 1899. godine, te da sadašnji naraštaji moraju novi duh da unesu i u pravednost, da to prožmu sa povišenom svešću. Takođe ni da se na osnovu tradicije forsiraju neke zvučne – sada sasvim frazerske – titule i ordenje, pa i krune, a koje su još od XVII veka izgubile svoja nekadašnja značenja i ulogu, te postale samo fraze kojim se stiču neke privilegije i bez obavljanja izvesnih dužnosti i bez odgovarajućih sposobnosti.
No ovde treba skrenuti pažnju na činjenicu, da su senke upadljivije od svetlosti, pa se i pravi impulsi ovde navedenih naroda manje uočavaju nego oni izopačeni, iako su oni pravi jači. Sama svetlost se ne vidi, a na osvetijenome su senke vrlo uočljive. Sem toga, u završnom predavanju već pod "2. Primeri i upozorenja" pomenutog ciklusa: ''Karma materijalizma" Rudolf Štajner kaže:[37]
"Kad čovek razvija blagonaklonost, to je svakako dobro. Ali upravo tako kako se u klatnu kad pada dole razvija snaga da ide gore, tako se pod snagom blagonaklonosti razvija snaga predrasuda, snaga neumesne pristrasnosti za to i sve moguće. Nijedna vrlina se ne može razvijati, a da od razvoja te vrlitne ne nastaje podloga za njoj suprotan porok kao naklonost u čovekovoj duši. Vidite, ove istine su neprijatne, ali su one ipak istine. Pojedinačno se to manje zapaža, ali u socijalnom poretku se pojavljuje kao činjenica to, što je upravo naznačeno. Ako se ljudi uprvo suviše ponose tim što neko vreme jednostrano obrazuju ovu ili onu vrlinu, tad nužno mora u najkraće vreme da se pojavi odgovarajući porok, ako se ova veza ne poznaje. Jer, ako ovu stvar hoćemo da sagledamo u pravom svetlu, mi dolazimo do jedne duboke istine Hrista Isusa, ali koju ljudi nikako ne žele sebi do priznaju."
Što se tiče sličnosti i razlika između tri gore pomenuta slovenska naroda i njima odgovarajućih zapadnih naroda, one se sastoje u tome, što Srbi, Poljaci i Česi žive u Srednjoj Evropi, dakle u Sredini između Istoka i Zapada i što sva ta tri naroda za svoju misiju dobijaju i impulse – opet iz Srednje Evrope – od duha nemačkog naroda koji ima misiju da razvija jastvo u ovoj eposi razvoja duše svesti. Na taj način se ova tri naroda pripremaju odnosno rade na tome da plodove ove kulturne epohe prenesu u sledeću, šestu poatlantsku odnosno slovensku epohu. Tek kad se ovo uzme u obzir, mogu se objasniti događaji koji su navedeni u pisanim istorijama.
Te pisane istorije su možda najviše proistekla baš iz tog nemačkog naroda i one su sa svojim netačnostima i proizvoljnim tumačenjima upravo senke na osvetljenosti koja od njega potiče.
No u ovoj kulturnoj eposi čovek ima svesno da se suočava sa zlom i da iz svoje slobode bira put kojim će ići. To je naravno počelo još pre dve hiljade godina, te se od onda i ne može predvideti šta će ljudi uraditi, kojim će putem krenuti, jer:
"Zakon i proroci su bili do Jovana; od tada se propoveda evanđelje o carstvu Božijem i svako navaljuje da uđe u njega." (Lk. 16.16)
No time je i odgovornost ljudi – svakog čoveka – izvanredno povećana; naročito kod sadašnjih "književnika i fariseja, licemera", koji su sprečili i sprečavaju da se uvede tročlano društveno uređenje. Oni su podlegli zavođenju tog frazerskog počasnog oslovljavanja.
Posle gore navedene Isusove opomene sem onoga "otac" i "nastavnik" nastale su i još mnoge druge frazerske titule: sveti otac, svetost, svetac, prepodobni, blaženi, veličanstvo, visost, ekselencija, milostivi, časna sestra, mati, gospodin i gospođa i gospođica, drug i drugarica, preosveštenstvo, monsinjor i razne plemićke titule počevši od viteza itd. Tu bi spadale i titule koje se daju umrlima: svetac, prepodobni, blaženi i dr.
Tu spada i "vi" ili nemačko "oni", kad se obraća jedinki. Na tome se najbolje uočava čisto frazerstvo; posebno u engleskom jeziku, gde se sa "ti" obraća jedino Bogu, a sa "vi" se može i najvulgarnije opsovati. Naravno da se to "vi" u velikoj meri upotrebljava i za neko distanciranje od nekoga, a ne samo kao poštovanje. No, ako neko kao pojedinac to "vi" sam preokrene u "mi", kad govori o sebi? Kakva opasnost da se tom gordošću surva u grupnost! Ta opasnost postoji i kad se izvesne izdvojene grupe nazivaju braćom ili sestrama, kad se po bilo kojoj osnovi izdvajaju od čitavog čovečanstva.
Kad se te titule i oslovljavana uzimaju samo kao fraze, to je onda još dobro. Ali kad ih neko uzima ozbiljno, to u njemu podstiče strahovitu gordost. A gordost za sobom povlači i druge grehe.
Ovde, u poglavlju "2. Primeri i upozorenja" dat je kao treći preduslov za okultno školovanje kojeg se mora pridržavati: smernost. To je suprotno od gordosti. Ako taj pod "3" navedeni preduslov nije ispunjen, ne mogu se ispuniti ni preduslovi dati pod "4" (čovek ne može da u punoj meri razvija ljubav prema svima) i pod "5" (čovek ostaje tad samo na tome da uživa u utiscima i biva izložen bezbrojnim zavođenjima).
Ovde treba naglasiti da je čovek najsvesniji u tom uočavanju svoje gordosti ili smernosti, jer se one pojavljuju u samoj njegovoj duši. Mnogo lakše pada u zablude, pa i uprkos tome što ima razvijenu devociju prema istini – kako je to navedeno kao preduslov "2", jer se te istine traže i izvan svoje duše, pa samim tim čovek može da se ogreši i o preduslov "6" i da greši u svom radu na razvoju sveta. Još teže je ispuniti preduslov "1" i imati punu svest o tome šta se kome mora reći, a šta ne sme reći, jer pri tome čovek treba da se unese u tuđu dušu. A sa tim je povezano i kao najteži preduslov ono pod "7" jer mi već samim svojim prisustvom utičemo na nekog ko je pored nas – svojim karakterom, svojim raspoloženjem, svojom nastrojenošću, svojim znanjem, svojim mišljenjem...
Iz gornjeg izlaganja se vidi da je preduslov"5" na neki način usavršen i uzdignut preduslov "3", preduslov "6" da se razvija iz preduslova "2", a preduslov "7" iz preduslova "1". Preduslov "4" je središni i ukazuje na ljubav kojom se to preobražava.
Ako se ne savlada gordost pomoću smernosti, onda se podleže sledećem iskušenju koje je Isus odbio:
"Opet ga povede đavo na vrlo visoku goru, i pokaza mu sva svetska carstva, i njihovu slavu, i reče mu: daću ti sve ovo, ako padneš i pokloniš mi se." (Mt. 4.8-9)
Ako čovek ne suzbije gordost, on se onda klanja Luciferu, pa bez obzira što takvog čoveka duh laži navodi da njega – Lucifera – naziva Hristom ili Velikim Arhitektom Sveta ili Isusom ili nekim drugim imenom koje je izgubilo svoje pravo značenje.
To je ta velika opasnost koja se krije iza počasnog oslovljavanja.
7. Imperijalizam
U poslednja tri predavanja ranije već pomenutog ciklusa, a koja je Rudolf Štajner održao 20., 21. i 22.02.1920. godine,[38] opisana su tri stadijuma imperijalizma. U prvoj fazi imperijalizma – koja je bila pre mnogo hiljada godina, kad ljudi još nisu bili izgubili vezu sa duhovnim svetom – ljudima su vladala i vodila ih viša duhovna bića i oni su to znali, te se nije ni postavljalo pitanje da li ih oni ispravno vode ili ne, to je bila stvarnost. U drugoj fazi imperijalizma – kad su ljudi već izgubili neposrednu vezu sa duhovnim svetom – vladari više nisu bili bogovi nego samo od boga poslati ili inspirisani ljudi, pa se to onda i raznim odorama, i simbolima označavalo. Treća faza jeste privredni imperijalizam, za koji se može uzeti da je nastao u XVII veku i čiji je glavni nosilac engleski narod, a u kojem su čak i ti znaci i simboli postali čista fraza. Tad je nastao i kolonijalizam.
To je istorijski razvoj. Rudolf Štajner to sumira:
"U prvoj fazi, o kojoj sam ja govorio , imamo mi ono što je bilo spoljašnje fizičko carstvo, zemaljski-stvarno, sasvim kao duhovno mišljeno; u drugoj fazi samo prožeto duhovnom supstancijom. A treća faza mora da izraste iz onog što sam vam ja sad opisao, iz tog carstva fraze i one stvarnosti o kojoj smo upravo govorili. Ta treća, ona mora ovde na Zemlji da ostvari carstvo duha. Dok je u prvoj fazi fizička stvarnost bila zamišljana kao duhovna, ta fizička stvarnost u budućnosti ne sme biti zamišljana kao duhovna, ali zato to duhovno mora biti prisutno ovde u fizičkom svetu. To znači, pored fizičke stvarnosti duhovna stvarnost mora živeti. Čovek se mora ovde kretati u fizičkoj stvarnosti, a priznavati neku duhovnu stvarnost, mora govoriti kao o nečem stvarnom, natčulnom, nevidljivom, ali što je tu, što mora biti utemeljeno među nama. Ja sam govorio nešto vrlo rđavo o frazi. Ali ako spoljašnji svet ne bi postao tako frazerski, onda ne bi bilo mesta za probijanje carstva duha. Upravo time što je konačno sve ono staro sada fraza, time nastaje prazan prostor, u koji treba da prodre carstvo duha."
Posebno u engleskom jeziku su reči izgubile svako značenje, što se vidi i u idiomima. Tu je mesto za zahvatanje duha, da uđe nešto sasvim novo. Tek tad će biti Hristovo carstvo na Zemlji.
"A mi živimo upravo u vremenu u kojem mi moramo biti učesnici u toj propadujućoj frazi i moramo biti učesnici u tom uzdižućem se životu duha."
To posebno mora biti kod ljudi koji govore engleski, kod kojih je među frazama kao jedina realnost ostao privredni život. Uz njega treba dodati i duhovnu stvarnost, a za to preduslove imaju zapadni narodi, drugi evropski narodi imaju manje podloga za to.
No u narodima koji govore engleski veliku moć imaju tajna društva –slobodnozidarska. Iako je kod njih u osnovi još ona prva faza imperijalizma, to je već prešlo u simbole, pa u fraze, čak i kultne, ceremonijalne fraze. Ako bi neko posebno nadaren došao do razumevanja tih ceremonija, on bi bio odstranjen, jer cilj tih tajnih društava nije uviđanje, već moć. Ta se moć temelji i na tome što se apsolutno ne raspravlja o verskom ispovedanju ili bilo kakvim klasnim razlikama i drugom – oni su između sebe svi braća. To što katolička crkva insistira na jedinstvenom ispovedanju vere, to nju slabi i zato mora da to nadoknadi političkim sredstvima moći.
Tako je i u duhovnom i u pravnom životu sve zasnovano na frazama i bez stvarnosti; jedino u privrednom životu ne može biti fraza. Tako i tu imamo jedno tročlanstvo – ali u neistinitosti. No to ipak ukazuje na nužnost uviđanja stvarne tročlanosti društvenog uređenja.
Kad se fraza sagleda kao fraza, nastupiće osećanje velike sramote.
U prvom stadijumu imperijalizma nije moglo postojati nešto što se danas naziva pravom niti neke državne ustanove, pošto je to bila božanska vladavina preko fizičkih ljudi. U drugom stadijumu, kad se u ličnostima samo odslikavalo božansko, tu je tek moglo da se diskutuje o tome šta se događa; tu je začetak današnjeg parlamenta i tu je došlo do pojma o pravu. U trećem stadijumu imperijalizma, gde vlada fraza – gde je samo privredni život realnost – tu takođe otpadaju diskusije, jer sve može da se dokaže da je tačno ili da je netačno; zato je nužno da se tu fiksiraju pravni pojmovi, da zavlada shvatanje:
"Duhovno carstvo zrači ovamo u fizičko carstvo."
Ljudi su još iz drugog stadijuma ljudskog razvoja navikli da uopštavaju stvari, te da i ono što je bilo u prošlosti nastavljaju kao da to isto važi za uvek i u budućnosti. Od toga se treba odvići, jer svako procenjivanje ima samo svoje individualno značenje u životu.
Katolička crkva u mnogom pogledu ukazuje na prvi stadijum razvoja, kao neko prosijavanje ili senke; to je kao neka vrsta duševnog imperijalizma. Njoj su neprijateljska sva ona tajna društva na Zapadu, koja izvesne vrste slobodnog zidarstva upotrebljavaju kao oruđe. U njima se zna da je katolička crkva samo senkovita slika propalog imperijalizma prvog stadijuma, da je njegov ostatak.
Iza sadašnjeg privrednog imperijalizma nalazi se duhovni svet tajnih društava zasićen frazerskom simbolikom, ali se ne sagledava da je to iz drugog stadijuma zaostalo. U starijim vremenima je sve bila crkva, a sada država:
"Za crkvu se ta stvar opaža, naročito u tajnim društvima; za državu se to ne opaža, ne želi se da se opaža. U državu se zasad sipa tako, kao što se u crkvu sipalo ono što je bilo novo; u državu se sipa ono što je recimo bilo povezano s izvesnim pojmom slobode. U državu se sipao čitav taj privredni imperijalizam Velike Britanije."
Država je postala čisto pravna institucija i sve se u nju trpa, u nju se prenose senke upravo tako kako se to širilo u crkvi – zapadna društva sada svesnije. Ali malo još ima svesti o tome. Tu se ubacuju i pojmovi nacionalne države i drugo što je dovelo do poslednjih ratnih događaja. Ne računa, se sa činjenicom da je u razvoju čovečanstva život, a ne mehanizam. Sa imperijalističkim shvatanjem je povezano to da se nemaju nikakve misli budućnosti; smatra se da će sadašnja uređenja važiti za uvek; ne misli se da će i tu odumreti ono što ostari, da sve u sebi nosi i princip smrti.
Tek kad se oseti sramota zato što živimo u carstvu fraza, gde samo privredni život tinja, tek tada će se potražiti duh i saznavanje o duhovnom, duhovnom koje nije neko carstvo od ovoga sveta, ali u kojem će zbilja zahvatati Hristov impuls. To može samo ako se društvo raščlani na pomenuta tri dela.
Treba računati s tim da se sa svakom novom generacijom pojavljuje nov život duha. U tome se nalazi intenzivna odgovornost za one koji preko privrednih pogodnosti danas šire imperijalizam preko celog sveta; u njega oni moraju da uliju negovanje pravog duhovnog života.
Tamo gde se govori engleski jezik postoji velika odgovornost da li će u spoljašnju privrednu imperiju uneti stvarnu spiritualnost:
"Jer postoji samo jedno ili-ili: Ili ostaje to teženje u čistoj privrednoj imperiji, a tad je nužna posledica sigurna propast zemaljske civilizacije – ili će se duh uliti u ovu privrednu imperiju, a tad će se postići ono što se istinski nameravalo sa zemaljskim razvojem. Ja bih rekao – svakog jutra bi trebalo to na sasvim ozbiljan način imati u vidu, te bi sve pojedinačne postupke trebalo podešavati u smislu ovog impulsa."
To je kratak sadržaj gore navedenih predavanja, kojima su prisustvovali i antropozofi iz Engleske i kojima se Rudolf Štajner još i posebno obraćao.
* * * * * * *
Za početak tog privrednog imperijalizma simptotnatično je nadiranje evropskih naroda u Indiju. Nadiranje u Ameriku nije kolonizovanje nego naseljavanje, otimanje zemlje od domorodaca i njihovo istrebljivanje. Kolonijalizam je eksploatisanje pokorenih naroda, otimanje plodova njihovog rada, a ne njihovo istrebljenje, mada su masovna ubistva i tu uključena.
Što se tiče gubljenja značenja reči i u engleskom jeziku u gore pomenutim idiomima, u međuvremenu se to pokazalo i u sve češćem upotrebljavanju samo početnih slova iz reči kojima je nešto definisano. Pri tom većina ljudi i ne zna koje su reči tu u pitanju, a ipak te skraćenice upotrebljavaju. Te je iz engleskog peslednjih decenija preneto i u druge evropske jezike.
Uz te "kultne, ceremonijalne fraze" spada i frazersko praznovanje praznika, pri čemu se i ne zna šta predstavlja taj praznik; često se ne zna čak ni ono egzoterno objašnjenje akamoli neko dublje, ezoterno. To čak neće ni da objašnjavaju oni koji neke praznike forsiraju i gledaju da se na taj dan nešto krupnije dogodi, na primer "8. decembar", koji proslavljaju i katolici i neki slobodni zidari; ne pominje se da je tog dana 1854. Pije IX proglasio dogmu o "bezgrešnom začeću" Marije i da se zatim čitav niz krupnih događaja proglašavao na taj dan, pa i Evropska unija, što se može čitati i u pisanim istorijama. Uz to versko frazerstvo spada i na Zapadu često kao uzrečica ili znak iznenađenja uzvikivano: "Isuse!".
No, to frazerstvo u pravnom životu je najjasnije izraženo u desetinama i stotinama hiljada zakona, koji se na industrijskoj traci – koja se zove parlament – proizvode u pojedinim državama. Ni najveći pravnici u tim državama nisu pročitali ni svaki stoti od tih zakona, a sa njima se ipak barata. A kad se tim frazerskim zakonima preko njihovih tumača i moćnika zahvata privredni život – u kojem je jedino realnost, onda se taj privredni život potpuno upropašćuje, degeneriše, gubi svoj osnovni cilj: zadovoljavanje telesnih potreba ljudi. Iz tog pravnog zakonodavnog frazerstva onda se privredni život upotrebljava ne samo za zadovoljavanje potreba, nego i za uništavanje sredstava za zadovoljavanje ljudskih potreba raznim sredstvima za razaranje; u privredni život se ubacuje sem uzgrednih i proizvodnja sredstava za direktno razaranje ne samo telesnih potreba ljudi nego i samih njihovih telesa.
I te verske i te pravne fraze treba sagledati kao fraze, te osetiti veliku sramotu zbog poturanja takvih fraza u nameri da se njima sugestivno deluje na podsvest ljudi radi ostvarenja nekih svojih političkih ciljeva, da se u eposi razvoja duše svesti deluje na podsvest, kao što to rade razne tajne organizacije, jer se boje jasnog obelodanjenja istine o svom radu.
U onom prvom stadijumu imperijalizma, kad nije bilo ni verskih ni pravničkih ni drugih državnih fraza, svakako je vladala neka pravednost, kojom su se na neki način ublažavali i regulisali divljački nagoni u ljudima. A sada, u trećem stadijumu u kojem vlada fraza to bi bila krajnja nepravednost, ako bi se uspostavilo tome prvom stadijunu slično državno uređenje, sad kad su zemaljske prilike sasvim drukčije. Međutim, izvesne grupe ljudi – grupe, ne individualnosti već obezindividualisane grupe ljudi – nastoje da danas ponovo uvedu takvo društveno uređenje u celom svetu, da ostvare takvu neku svetsku vladavinu. No tu u sadašnjem stadijumu razvoja ljude ne vode neka viša bića božanska, tu sad na te grupe utiču i njima upravljaju bića koja su u razvoju niža od ljudi, nemaju svoja jastva a deluju u ljudskim nagonima. Pošto ljudi sa normalno razvijenim ja nisu sagledavali delovanje takvih bića, došlo je do onih strahota koje su počele sa prestankom Mračnog doba 1899. godine i koje su uz mobilisanje najnižih ljudskih nagona dovele ljude na stepen divljaštva, na kojem su bili u onom prvom stadijumu, ali sada bez vođstva onih bića koja su na višem stepenu razvoja od ljudi, bez njihove pomoći u suzbijanju tih divljih nagona. Ako se to ne osvesti – naročito kod naroda koji govore engleski – onda će morati da dođe do još većih katastrofa. To je velika odgovornost ljudi koji su po nekoj sudbini došli na više položaje u društvu, u sveopštem društvu koje se zove čovečanstvo. Ako oni stavljaju veo ispred zračenja duhovnog carstva i sprečavaju da ono ozrači fizičko carstvo, onda:
"Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate unutra one koji hoće da uđu." (Mt. 23.13)
Sadašnji književnici i fariseji, licemeri ne puštaju druge da uđu nametanjem svojeg monstruoznog školskog sistema – da ne govorimo o drugim sredstvima, često vrlo skrivenim. A na taj školski sistem dodaju sistem usmeravanja sasvim mladih, još potpuno neiskusnih ljudi, apelujući na njihove ideale kojima instinktivno teže i usmeravajući ih u sasvim pogrešnom pravcu:
"Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što prehodite i more i kopno da stvorite jednog proselita, i kad postane, činite ga sinom paklenim, dvaput gorim od sebe. " (Mt.23.15)
To se čini kad se proselitu daju izvesne okultne vežbe, pre nego što je ispunio – bar u velikoj meri – one preduslove koji su navedeni gore pod "2. Primeri i upozorenja". Takvim proselitima se posebno podstiče gordost – na suprot preduslovu pod "3", a ona ga otvara za "nesagledive izvore zabluda" – kako je to navedene pod "5". A sa tom gordošću i takvim zabludama on onda deluje u svetu, smatrajući da je takva neka zabluda ideal kojem treba težiti čitavom svojom dušom i svim sredstvima. Pored ostalog i falsifikovanjem dokumenata, arheoloških nalaza i svega drugog, da bi i time dokazivali neke izmišljene istorijske događaje, koji se vladarima sviđaju, idu u prilog njihovoj propagandi na kojoj zasnivaju svoju moć.
To je takođe i jedno od političkih sredstava moći, kojim se služe oni koji su rimokatoličku crkvu uzeli kao oruđe (ja ne volim da kažem da je to "katolička crkva") za vladavinu svetom. Tu spada na primer "Konstantinova povelja", kojom rimski car predaje papi ceo svet itd. – spisak je veliki. Sledstveno tome, u XX veku su i Ćirilo i Metodije proglašeni za katoličke svece ili patrone, mada je Ćirilo prevodio na slovenski Sveto Pismo, a katolička crkva je zabranjivala da njega čitaju laici. A u XXI će se to verovatno uraditi i sa Muhamedom – možda i s Alijom. A da je Harun al Rašid priznavao papu kao vrhovnog poglavara sveta, dokaz je što je on bio prijatelj i saveznik Karla Velikog, koga je papa krunisao. I tako dalje. Tako je i u novijoj istoriji 1958. novi papa uzeo ime Jovan XXIII i time ukinuo nekog ranijeg – poslednji pod tim imenom i brojem je bio od 1410. do 1415. onaj papa koji je sazvao koncil u Konstanci, na kojem je osuđen Jan Hus i spaljen. Međutim, Hus zasad još nije proglašen za katoličkog sveca kao na primer Savonarola koji je takođe tamo spaljen kao jeretik. A 1958. je onaj Jovan XXIII na brzinu izbrisan iz spiska papa, mada je bio iz Rima, a ne iz Pize ili Avinjona kao njegove antipape.
Što se tiče neistinitog tročlanstva, bilo je i drugih lutanja, koja su ipak ukazivala na nužnost razbijanja države na tri dela. Tako na primer Markus Osterrieder u jednom vrlo sažetom članku[39] piše da je Saint-Yves d' Alveydre (1842-1909) još u osamdesetim godinama XIX veka pisao o tome i to nazvao "Synarchie", po kojoj treba da budu tri socijalne vlasti ili kolegije koje treba razlikovati i postaviti jednu pored druge:
- "Poučavanje" ili takođe ''crkva" koje obuhvata nauku i religiju;
- Pravo (pravosuđe i politika);
- Privreda (finansije i trgovina, ali takođe i opštinstvo).
Međutim, on u duhovni život unosi načelo "bratstva" i "opšteg verovanja", čime on upućuje na spiritualni autoritet pape kao Souverain Pontife (najviši pontifeks), kao kosmogonijskog oca ljudi-braće.
Prema toj "synarchie" su:
- Sv. Pavle, apostol slobode; pri čemu je spiritualni vođa Engleska.
- Sv. Jovan, apostol bratstva, a vođa Rusija.
- Sv. Petar, apostol jednakosti pred evangelističkim socijalnim zakonom Francuske i ostalih Latina
- Sva tri da budu zbilja "na nebu vrlo sjedinjeni".
Ovo je nešto bolje uobličen impuls potekao još iz Francuske revolucije, ali ipak na pogrešan način. Da li je to uticalo na današnje stanje u društvu, po kojem je sloboda preko Engleske uneta u privredni život; jednakost preko Latina
A da li se i takav predlog "Synarchie" može uzeti samo kao fraza zbog koje treba osetiti sramotu, jer nije zasnovana na stvarnosti, a ipak je upotrebljena i vrlo snažno delovala u stvarnosti počevši sa organizovanjem priprema za Prvi svetski rat?
Sem onog dokazivanje o Ćirilu i Metodiju koje su katolički biskupi proterali iz Moravske, gde ih je šizmatik patrijarh Fotije poslao, još na Tridentskom saboru (1545-1563) je dat podstrek da se dokaže i da je srpski pravoslavni Sv. Sava priznavao papu kao poglavara, pa je to i šibenski biskup Ivan Tomko Mrnjavić 1630. napisao,[40] te se može očekivati da i Sv. Savu rimokatolička crkva proglasi uskoro za svog sveca. Da je to realna mogućnost, vidi se i iz toge što se danas autoritativno naučno dokazuje da je ćirilica hrvatsko pismo, da su Miroslavijevo evanđelje Srbi oteli od Hrvata i drugo. A za Sulejmana Veličanstvenog se sa istom tom naukom može dokazati da je on pošao na Beč, jer je želeo da njega papa kruniše za cara Svetog rimskog carstva – pa makar se zbog toga sa Bosfora preselio u Rim. Sve se može dokazati. Može se dokazati i da su deset jezika jedan jezik, a i da je jedan jezik u stvari deset jezika.
Sve se može dokazati i – ako se to smišljeno i vekovima radi – time ostvariti duševni imperijalizam stvoren od lažnih istorijskih podataka, time što se ljudima sakrije ili lažno predstavi stvarnost, stvarnost koja se odigravala ovde na Zemlji.
Međutim, oni koji uviđaju to što radi rimokatolička crkva odnosno oni koji njom vladaju, oni ne uviđaju da i oni sami to isto rade, ali samo za neku njihovu državu ili bolje naddržavu. Takva država je postala ''pravna", jer su je pravnici konstruisali svojim bezbrojnim zakonima i ustanovama, koje su postavili kao ideale za sva vremena.
A osnovni stav koji se neguje u tim pravnim državama je da su stariji naraštaji bili mnogo pametniji i bolji od novih, te se i određeni tajni krugovi ponose time što neguju stare tradicije, ne uviđajući da je sve u živim promenama, te da nešto živo kad ostari mora i da umre.
U sadašnjoj kulturnoj eposi pripadnici naroda koji govore engleski imaju najveću odgovornost za ono "ili-ili", o kojem govori Rudolf Štajner.
* * * * * * *
Zvanična istorija se piše u glavnom tako, kao kad bi se opisivalo mahanje i udaranje mačem i pri tom ne posmatrala ni ruka koja ga drži, a još manje čovek kome ona pripada.
Tako se na primer i za Prvi svetski rat piše, kako je njega izazvao jedan Srbin time što je ubio jednog Austrijanca, pa kako je to za sobom povuklo pogibiju miliona i miliona ljudi itd. Pri tom se samo ponegde stidljivo provuče, da su se sve te zaraćene evropske države za taj rat pripremale još koju deceniju pre 1914., pripremale kako naoružavanjem, propagandom i pravljenjem ratnih planova "za slučaj da...", tako i stvaranjem vojnih saveza. Ali ipak, u "istorijskoj nauci" je ostalo da je rat izazvao jedan srpski mladić, eventualno potpomognut sa njemu sličnim zanesenjacima.
Ko je sve, kako i zašto organizovao to krvoproliće, to je sve vrlo teško razabrati i o tome bi se mogla napisati čitava knjiga i opet ne obuhvatiti sve što tu dolazi u obzir. Za njegovo izbijanje – a svakako i sprečavanje – angaževale su se razne tajne organizacije, koje su se u velikoj meri služile i raznim okultnim sredstvima, pri tom ne treba misliti da su sva ta bratstva imala iste ciljeve – pa i da su svi njihovi članovi znali šta rade i čemu služe; većini je bila pomračena svest.
Pisati o nekom okultnom ratu ili ratovima je vrlo teško i moguće je samo u nekim nagoveštajima i nagađanjima, i to samo vrlo uopšteno. To je i zbog toga, što neko okultno bratstvo može biti iskorišćeno čak i samo kao oruđe nekih još mnogo jačih okultista, a da niko od tog bratstva to i ne sluti. Takvi jači okultisti mogu delovati na neka bratstva i sa velike daljine, pa i sa drugih kontinenata. A u svemu tome dolaze u obzir i delovanja duhovnih bića koja su kako viša, tako i niža od ljudi.
Da bi to bilo jasnije, ja ću ovde izneti podatke iz već pomenutog članka Markus-a Osterrieder-a,[41] koji je u njemu sažeo svoja svakako višegodišnja istraživanja; u sedamdeset referenci poziva se on na knjige štampane od 1884. do 2012. godine na francuskom, engleskom, ruskom i nemačkom jeziku.
Dakle, Gérard Encausse zvani Papus (1865-1916) dominirao je okultnom osnovom francuske Treće republike, a 1887. je pristupio Teozofskom društvu, ali se 1890. zavadio sa Helenom Blavackom i osnovao "Nezavisnu grupu ezoteričkih studija", kao "laboratoriju praktične magije". On 1891. organizuje "Red Martinista" ("Ordre Martinist" - prema Sv. Martinu), koji je nastajao još od 1887. Prema Rudolfu Štajneru Papus je tu uneo mnoge ispravne stvari, ali je to vrlo opasno ako se bez odgovarajućih predostrožnosti upotrebe neke magijske formule i prizivanja ili ceremonijalna magija, jer se to lako može zloupotrebiti ili pasti u okultnu zavisnost, te da je to uvođenje u crnu magiju.
Papus se 1887. sastao sa Saint-Yvesom, koga naziva svojim "intelektualnim majstorom", a čija učenja o tročlanosti sam ja gore opisao. On to zastupa, a kao uslov za to navodi da je potrebna "zajednica sjedinjenih država Evrope" – kao i Saint-Yves. U njoj treba da vlada jedan parlamentarni kralj.
Marta 1914. Papus je razglasio da treba da dođe do "očekivanog velikog rata" koji će izazvati društvene reforme "prema staroj nauci socijalne organizacije poreklom iz starih svetilišta Egipta". Tu bi spadalo i "oslobađanje Poljske, koja će biti središte neke Švajcarske Balkana". Radi toga treba da iščezne Austrija i da se razbije "militaristički feudalizam" srednjih sila. Zbog toga i posle francusko-ruskog saveza iz 1892. njihova prijateljstva treba produbljivati i usmeravati protiv Nemačke.
U to se uključuje vrlo uticajna novinarka i spisateljica Juliette Adam (1836-1936). Pod patronažom njenim i slikara Božidara Karađorđevića (1862 -1908), rođaka kasnijeg kralja Srbije – Papus i Anna de Wolska organizuju francusko-ruski praznik u Tuilerie-u 1892. U martu 1897 u Petrogradu velika kneginja Milica predsedava "Društvu zajedničke pomoći žena". – Kakvu su ulogu Papus i njegovi prijatelji imali u nastanku "Protokola sionskih mudraca", nije dovoljno razjašnjeno, a on se po prvi put pojavio 1903. u Petrogradu.
Kad je posle smrti svog oca Aleksandra III 1894. na presto došao Nikolaj II, Papus je prema grafologiji objavio da će pod njegovom rukom Rusiji biti dobro i da se nada da će sa Francuskom ostati "sestrinska nacija".
Nikolaj II i Aleksandra dolaze 1896. u Francusku, čiji je predsednik Félix Faure. Papus tad piše da je po proviđenju Rusija sveta i da treba da završi delo Charles-Martel-a. A 1897. Faure posećuje Rusiju i tad Juliette Adam piše da je to "mistička alijansa". Tom prilikom na nepoznat način Papus dobija na praznom listu hartije potpise cara i carice, pa i Faure-a.
U "Red Martinista" posvećuje Papus Olgu Musinu-Puškinu i preko nje se osniva prva njegova loža u Petrogradu, u kojoj je ona od januara 1899. velika majstorica za carstvo. Preko nje se organizuje u Milanu i prva martinistička loža u Italiji.
Od decembra 1899. do januara 1900. Papus boravi u Petrogradu, zatim 1901., 1905., 1906., 1910. On zvanično drži predavanja o parapsihologiji i magnetizmu, a time privlači i u ložu prima:
"velikog kneza Georgija Mihailovića (1863-1919), obe ćerke crnogorskog kralja Nikole I Petrovića-Njegoša, 'crne dame' Milicu i Anastasiju zajedno sa njihovim supruzima, velikim knezom Pjotrom Nikolajevičem i Nikolajem Nikolajevičem, vrhovnim zapovednikom carske vojske pri izbijanju rata 1914. Pričalo se da je i car Nikolaj II lično bio posvećen u tu ložu kao 3o stepen, (Supérieur Inconnu)."
Papus je još od 1890. bio u prisnom odnosu sa čudesnim isceliteljem Filipom (Anthelme Nizier Philippe, 1849-1905) i nazivao ga svojim spiritualnim majstorom. Iako ga on u Petrogradu nije direktno imenovao, saznale su o njemu Milica i Anastasija i 1900. posetile Filipa u L’Arbresle-u kod Liona i svuda hvalile.
Majstor Filip je u 1880-tim godinama putovao po dvorovima Evrope i važio kao iscelitelj. U Lion je htela da doputuje i /italijanska/ kraljica Jelena, sestra Milice i Anastasije. Kralj Nikola 1901. odlikuje Filipa ordenom treće klase Danila I. A. 1903. Filip dočekuje crnogorsku princezu Kseniju u L’Arbresle-u.
Majstor Filip 1900. godine boravi u Rusiji kao gost Stane (Anastasije) i Milice i njihovih muževa, ali još ne upoznaje cara i caricu. Crnogorske sestre njihov susret organizuju u Compiégne-u, kad su oboje došli na manevre francuske vojske. Filip odmah stiče veliko poverenje kod Nikolaja i Aleksandre i on dolazi sad kao njihov gost u Petrograd 1901. g. Tu ga car imenuje za predsednika komisije za zdravstvenu inspekciju pri vojnoj akademiji, što je bilo u rangu generala. Filip vrši isceljenja i prorokuje; carici obećava da će roditi dugo očekivanog sina i on se rađa 1904. godine (prestolonaslednik Aleksej, bolestan od hemofilije).
Filip ne radi samo kao iscelitelj, već se izjašnjava i protiv donošenja ustava, jer bi to dovelo do propasti zemlje i vladarske kuće. Carica Aleksandra je na to podsetila muža još krajem 1916. Izgleda da je po nagovoru crnogorskih sestara Filip učestvovao na jednom zasedanju Petrogradske Martinističke lože u smislu panslavizma i odnosa Rusije i balkanskih država.
U jesen 1901. Papus u nizu članaka u "L’echo de Paris" napada ruskog ministra unutrašnjih poslova Sergeja Vita (Witte) bliskog rođaka Helene Blavacke, koji je težio modernizaciji. On u člancima ukazuje na anglo-nemačku zaveru u Rusiji, povezanu i sa jevrejskim finansijskim kartelom.
Papus, Filip i martinisti su imali jak uticaj na evropsku politiku. Da je francuska vlada pomagala Filipa umesto da ga na glup način progoni, izgleda da ruski carski par ne bi pao pod uticaj Raspućina.
Posle smrti Filipa Papus nastavlja sa političkim radom
Posle katastrofe u Mandžuriji po celom carstvu je bilo revolucionarnih nereda, pljački, pokolja, podmetanja požara, prestupa svake vrste. Cara, koji je bio u užasnom strahu, neki su savetovali da ne odstupa od autokratizma, a neki da uvede ustavni režim. Kad je Papus oktobra 1905. o tome obavešten, on dolazi u Petrograd i odmah sa carem i caricom u Carskom Selu organizuje seansu sa čarobnim formulama i prizivanjem duhova. Kad se pojavio duh njegovog oca Aleksandra III, Nikolaj II ga je pitao za savet, a ovaj mu je odgovorio da strogo uguši započetu revoluciju.
Martinista Gary de Lacroze je rekao da Papus liči na Cagliostro-a i da njegov martinistički ritual ima iste posledice kao egipatski ritual Italijana, poznat kao Misraim ili Memfis-Misraim ritual, koji je zahvatio mnoge revolucionarne struje kasnog XVIII veka. Malo pre izbijanja rata Papus je govorio da je on ložama martinizma dao socijalni program.
Rudolf Štajner je naveo da je Papus iznosio neke okultne tajne, koja su na neke delovale tako, da fanatično prihvataju što im Papus daje.
* * * * * * *
Iz ovakvog članka se može tek malo naslućivati šta se iza spoljašnjih događaja nalazi, jer i taj članak opisuje donekle samo ruku koja barata mačem, a ne i onoga kome ta ruka pripada. Iz njega se ipak vidi da je ideja o sjedinjenim državama Evrope starija nego što se to obično prikazuje i misli, a takođe da je i krvoproliće koje se naziva Prvim svetskim ratom u izvesnim tajnim krugovima pripremano još mnogo ranije, te da je događaj iz 28.06.1914. organizovan samo zato da bi se to pokrenulo, pokrenulo preko ljudi kojima je bila pomračena svest.
Međutim, da sve ne ide prema zamislima tako nekog Martinističkog reda, čija glava se izgleda nalazi u Egiptu, vidi se iz toga što Poljska nije postala neko "središte Balkana", a koji je izraz mogao da nastane samo u ovom vremenu frazerstva, jer je ona koju stotinu kilometara udaljena od Balkana. Međutim, Rudolf Štajner 1917. govori da je u nekim engleskim okultnim krugovima još bar sredinom XIX veka nastala ideja o nekoj Balkanskoj konfederaciji, koja bi obuhvatala sve baklanske zemlje, severnu Italiju do blizu ali bez Rima i Tursku – pa i dalje. U to vreme je Turska zahvatala i ceo Bliski Istok i veliki deo severne Afrike, sadašnji Egipat i Libiju. Kakva je veza između njih, Papusa sa Martinističkim redom i egipatskim Memfis-Misraim ritualom? U svakom slučaju srednje sile Nemačka i Austro-Ugarska su razbijene u tom ratu, ali i Rusija i Turska.
Ovde se ukazuje na izvesnu tajanstvenu francusko-rusko-srpsku vezu, spregu izvesnih njihovih pripadnika. Za kralja Nikolu je Rudolf Štajner rekao, da je on bio jedan od tridesetak ljudi koji je bio dobro upoznat sa organizovanjem priprema za izbijanje Prvog svetskog rata u cilju razbijanja središnih sila i da su Anastasija i Milica od njega dobile to obaveštenje. Međutim, iz ovog članka izlazi da su one to mogle znati i direktno od Papusa i njegove lože u koju su primljene.
Savez između dve "sestrinske nacije", u kojoj je jedna zasnovana na najstrožoj autokratskoj vladavini cara samodršca, a druga na slobodarskim idejama Francuske revolucije kao "Treća republika" svima može izgledati apsurdan i nemoguć. To bi stvarno i bilo nemoguće bez posredovanja nekog trećeg, u ovom slučaju Srba.
U ovom članku je ukazano i na tu opasnost da čovek, koji se osvedoči o čudesnoj isceliteljskoj moći nekog čoveka, počne da njemu veruje i da se pokorava njegovim savetima šta treba da radi i u sasvim drugim društvenim oblastima, kao da je on sveznajući. Ne upuštajući se u to da li je Filip svesno upotrebljavao ili zloupotrebljavao svoj isceliteljski autoritet, vidi se da je on sa svojim pravnim preporukama da se ne donese ustav u Rusiji bio zaostao u vremenu, iz kojeg je možda i imao te svoje isceliteljske sposobnosti, a sem toga da je i on bio upotrebljen kao oruđe za propovedanje nekog panslavizma. Stvar nije ni malo laka, ali čovek treba svojim zdravim razumom da razlikuje moć isceliteljstva od rasuđivanja o politici – da ne govorimo o eventualnom svesnom manipulisanju uticajnim ljudima.
Da li je Sergej Vite dobio neka znanja od svoje bliske rođake Blavacke – to nije poznato. U svakom slučaju on je osećao duh vremena, te da robovlasničko društvo i u Rusiji treba da se ukine, ali to Papusu ili njegovim nalogodavcima nije išle u račun.
A kakav je bio uticaj Papusa, Filipa i martinista na evropsku politiku? I da li su oni bili svesni toga kome i čemu služe? Plodovi njihovog rada – naravno ne samo njihovog – vide se u samoubilačkom divljanju evropskih naroda počev sa Prvim svetskim ratom. Ako se ograničimo samo na delovanja ljudi u svetskoj istoriji – što je donekle opravdano bar za ova poznija vremena – onda se mora poći od pitanja: Kome je išlo u račun to uništavanje evropskih naroda? A tu je odgovor jasan: Onim narodima koje su evropski narodi kolonizovali i eksploatisali. Ti narodi nisu mogli da se sa svojom tehnikom proizvedenim oružjem suprotstave evropskim narodima, te su zato pribegli drugim sredstvima, sredstvima kojima se delovalo ne na tela, nego na duše i duhove ljudi.
Tako su možda i neki egipatski krugovi iz Memfisa iskoristili naivnost i neznanje nekih Evropljana, kako bi oslobodili Egipćane od agresivnosti prvenstveno Francuza i Engleza. Naravno da to ne treba tako uprošćeno shvatiti, jer je bilo i svakojakih drugih uticaja i podloga. Tako je i Papus mogao biti oruđe nekog sasvim nepoznatog egipatskog bratstva, koje je odstupilo od načela egipatskih starih misterija i ta znanja upotrebilo u političke svrhe. O tome bi trebalo da razmišljaju i druga evropska bratstva koja se oslanjaju na znanja iz starih misterija i koriste se njihovim ceremonijalnim magijama i simbolima, kojima se deluje na podsvest, kojima se kroz podsvest preobražava čovečije životno ili etersko telo. To se može prepoznati po tome, što svi koji se bave istom ceremonijalnom magijom i simbolima u sličnim životnim situacijama reaguju na isti način. A podloga za to što se mnogi iz hristijanizovanih naroda upuštaju u takva društva jeste ta, što su zvanični nosioci hrišćanstva potpuno zanemarili i izopačili hrišćanska znanja i misterije. Zbog toga su oni hrišćani, koji su željni duhovnosti počeli da traže takva znanja u starim religijama.
Tako su i izvesni okultni krugovi – čak i iz sasvim dobrih namera – lansirali mediumizam i spiritizam. Ako je Papus to i u najboljoj nameri radio, on nije znao šta mu se pojavljuje kao duh Aleksandra III, a još manje da li se njegov odgovor sme upotrebiti kao smernica za delovanje u svetu. A takvim načinom se naravno i svesno moglo delovati na naivnog Nikolaja II.
Ovde pada u oči da je 1899. godine, u godini prestanka Mračnog doba (Kali Juge) osnovan okultni red u Petrogradu, a na čije čelo je postavljena jedna žena, Olga Musina-Puškina. Ranije slobodno-zidarske lože žene uopšte nisu primale, iako su se i one pozivale takođe i na egipatske misterije – što se vidi u njihovom građenju piramida raznih vrsta i namena. To je ogroman preokret u tajnim društvima novijeg vremena, a taj impuls dolazi iz Egipta – kako se to vidi i na kraju ovde prepričanog članka, iako se taj red naziva po hrišćanskom svetom Martinu, rođenom u Sabaria u Panoniji (oko 316. do između 396-400) i koji je živeo u Marmontier-u u Francuskoj. A upravo kad je prestalo Mračno doba počinje velika aktivnost Francuza Papusa i Filipa uz pomoć Srpkinja Anastasije i Milice među Rusima.
* * * * * * *
Prema Rudolfu Štajneru u sadašnjoj kulturnoj eposi, eposi razvoja duše svesti, francuski narod ima zadatak da na viši, savršeniji nivo uzdigne čovekovu dušu razuma koja se razvijala u prethodnoj, grčko-rimskoj eposi, a ruski narod treba da bude nosilac razvoja sledeće kulturne epohe, koja će se razvijati u znaku Vodolije počev od 3573. godine. Sem toga, plodove razvoja u sadašnjoj eposi razvoja duše svesti ruskom narodu treba da prenesu periferni Sloveni: Poljaci u duši osećaja, Česi u duši svesti, a Srbi u duši razuma, koja se može nazvati i duša duševnosti, jer ona predstavlja neku vrstu sredine čovekove duše, u njoj prvo svesno zasijava čovekovo ja.
Nešto o tome je sigurno znao i Papus još 1896. kad je rekao da bi sveta Rusija morala da okonča delo, koge je Šarl Martel započeo na Francuskoj zemlji, a što vrlo čudno zvuči. Šta je on tu mislio, to je vrlo teško odgovoriti. Šarl Martel je potukao Saracene 732. godine kod Poitier-a i prebacio ih, odnosno proterao preko Pirineja, ali su oni kao mnogo kulturniji svoju – arapsku nauku – ipak nametnuli svim zapadnim narodima. A da li je on naslućivao i neku čudnu vezu između ondašnjih Francuza i tadašnjih Srba? Rudolf Štajner je za Srbe koji su strahovito izginuli za vreme Prvog svetskog rata rekao, da su to reinkarnirani Franci koji su strahovito ubijali Arape pod komandom Šarla Martela, a tad su se inkarnirali u srpskom narodu da nastave svoje delo – odbranu od arabizma, ali i da svojom pogibijom izravnaju svoju karmu. Papus je možda naslućivao da Srbi taj zadatak treba da prenesu na Ruse
Pošto te uloge raznih naroda znaju i drugi okultisti, a ne samo Rudolf Štajner, oni su za političko povezivanje francuske i ruske nacije morali da upotrebe baš srpsku. Kad se ovo zna, može se shvatiti i zašto su izvesni okultni krugovi naroda koji govore engleski – što bi inače bilo nerazumljio – nastojali da uništavaju Srbe, jer su to upravo oni krugovi, koji su za sebe stvorili teoriju da su oni ti koji treba da budu neka vrsta dadilje Slovenima, te sledstveno tome da Srbe treba da odvoje od uticaja Francuza, naravno i Italijana i Nemaca.
Svakako da u narodima koji govore engleski ima okultnih loža u kojima se ne misli tako. Oni znaju da se Englezi u sadašnjoj eposi nosioci razvoja duše svesti, kojom se ovladava privrednim životom i u koji treba unositi načelo bratstva, a ne slobode; oni znaju da Francuzi u ovoj eposi na viši stupanj uzdižu dušu razuma, te da oni treba da usavršavaju političko-pravni život u smislu jednakosti, a ne bratstva; oni znaju da Italijani na viši stupanj uzdižu dušu osećaja, te da oni treba da usavršavaju duhovni život po načelu slobode, a ne jednakosti. Isti ti krugovi znaju i gore pomenutu ulogu slovenskih naroda, a i da je nemački narod nosilac razvoja jastva.
Isti ti engleski krugovi znaju i da na Istoku postoje okultna znanja i veštine, kojima se zapadne okultne tehnike ne mogu suprotstaviti, ne bar sa svojim okultnim tehnikama; takođe znaju i da se njihovim okultniin tehnikama ne može direktno odupreti Istok. Oni vrlo dobro znaju da se između Istoka i Zapada vodi okultni rat sa za njih vrlo vidljivim posledicama, znaju na primer za preotimanje Helene Petrovne Blavacke i njenog teozofskog pokreta od strane indijskih okultista, znaju za bekstvo Engleza iz Indije ili kasnije bekstvo vojske SAD iz Somalije, znaju i za indijsko nametanje "new age", hipi pokreta i drugog, a takođe i uticaj kineštva u zamisli stvaranja jedinstvene svetske naddržave i još mnogo šta drugo. Oni naravno znaju i uspeh zapadnih okultnih tehnika na Bliskom Istoku, pa i na Dalekom i znaju da su u privredi i tehnici jači. Oni znaju da tim okultnim borbama nema kraja, a takođe i da za stvaranje opšte čovečanske privrede moraju postojati bar dve različite oblasti na Zemlji, a ne jedna jedinstvena koju pod uticajem dalekoistočnih okultista hoće da nastoje da ostvare neki zapadni krugovi koji tog uticaja nisu svesni, jer se tu izvesnim okultnih tehnikama deluje na njihovu pod-svest, što se vidi i iz njihovog propovedanja "jednopolarnosti", po kojoj jedna polovina reči negira drugu, a tu reč upotrebljavaju ljudi čak i sa savim nadprosečnom inteligencijom, jer im je svest o tome sasvim prigušena.
Isto tako – za razliku od raznih zapadnih krugova – ispravni engleski okultisti znaju, da bi podela sveta – na dva dela, kao što bi bila Evroazija i Evroamerika, da bi to stalno potpirivalo okultne ratove između Istoka i Zapada na obostranu štetu. Zato se u tim krugovima – kao što je malo pre rečeno – još od bar sredine XIX veka zamislilo da treba organizovati jednu tampon zonu, koju su nazvali "Balkanska konfederacija''.
A za središte te "Balkanske konfederacije" oni su svakako hteli da to budu Srbi i njihov Beograd . To se vidi i po tome, što je pod Titom na Novom Beogradu počela da se gradi zgrada za "Balkansku konfederaciju", pa je posle godinu dana rada to iz nekih razloga prekinuto – nadvladale su neke druge okultne moći. No, uprkos tome, stalno je pod Titom produbljivana saradnja Jugoslavije sa arapskim zemljama, posebno sa Egiptom, Irakom i Libijom, u kojoj se učilo da su Srbi i Libijci istog porekla – što sam ja saznao od svog druga pok. Branka Grgića koji je tamo duže boravio. A interesantna je i posebno lansirana teorija da su Hrvati istog porekla sa Irancima.
Zašto su Srbi zamišljeni kao središte, to se vidi iz gore datog objašnjenja da su oni naklonjeni da neguju jednakost u političko-pravnom životu, a koja je preduslov za stvaranje takve neke tampon zone sa mnoštvom raznih naroda i religija.
No, da bi takva tampon zona između Istoka i Zapada mogla da opstane, ona ne može biti zasnovana na jedinstvenoj državnoj upravi, u kojoj bi neko ko dograbi neku vlast mogao lako da je usmeri u nekom sasvim drugom pravcu – kako je to urađeno pod Titom. Ona bi morala da bude zasnovana samo na tročlanim društvenom uređenju, kod kojeg ne postoji takva neka centralna vlast i po kojem bi se iz tog središta političko-pravne oblasti držala ravnoteža između duhovne koja bi bila više pod uticajem i naklonjena Istoku i privredne koja bi bila više naklonjena Zapadu i njegovom uticaju.
Ja sam te uticaje koji se sastaju prema Beogradu još 1993. izložio u članku "Četiri dvostruke struje ka Srbima", kao i 1996. u "Ukrštanje četiri struje", gde sam dao i izvesno geografsko i geomagnetsko i svetlosno objašnjenje za mesto gde se nalazi Beograd .
Kako su ti engleski okultni krugovi došli do ideje o takvoj Balkanskoj konfederaciji, po kojoj Italijani i Arapi treba da se spoje preko Srba i drugih balkanskih i bliskoistočnih naroda, ja to naravno ne znam. Za uobičajeni način razmišljanja to izgleda apsurdno. Međutim, sa znanjem nauke o duhu, to se može objasniti i utvrditi, da je to izvanredna i vrlo realna zamisao, te da takva Balkanska konfederacija – ako bi se u njoj uvelo tročlano društveno uređenje – da bi ona imala sve uslove za opstanak, pa čak da se preko nje da impuls i za vaskrsavanje evropske kulture, te i dalje njeno širenje u opšte čovečansku.
Rudolf Štajner u predavanjima od 11. i 12.10.1918. godine[42] daje sledeće podatke, kojima se ovo može razjasniti:
Car Justinijan (527-565) još na početku svoje vladavine zatvorio je 529. godine Filozofsku školu u Atini, pa su tada grčki filozofi napustili njegovo carstvo i nastanili se u Gondišapuru. Tu su se već okupili i filozofi iz Edese, koje je 489. godine iz Sirije proterao Zenon Isauricus (474-491). Gondišapur se po jednom shvatanju nalazio u sadašnjem Iranu nedaleko od granice s Irakom, a po drugom izvoru u Mesopotamiji između ruina Susa
Gondišapur je tada postao centar najveće duhovnosti sačuvane iz stare nauke. Tu je sa sirijskog jezika na arapski preveden taj prevod Aristotelovih spisa sa grčkog. U duši tadašnjih Arapa je "najoštrije mišljenje bilo povezano sa izvesnom fantastikom, koja je proticala u logičkim putevima i uzdizala se do gledanja".
Mudraci iz Gondišapura su hteli da čovečanstvu dadu takvu obuhvatnu nauku, za koju je ono sopstvenim snagama trebalo da se izbori tek u razdoblju razvoja duše svesti, dakle posle punog razvoja duše razuma odnosno duše duševnosti. To je posebno bilo izraženo 666 godine, da čovečanstvu dadu ta znanja, koja bi sopstvenim snagama trebalo da ljudi osvajaju tek posle 2l60 godina. Da se to desilo, ljudi bi bez naprezanja već u eposi razvoja duše razuma došli na stepen razvoja duše svesti, no – pošto bi im to bilo dato kao otkrivenje – oni ne bi bili sposobni za dalji razvoj i ostali bi potpuno zemaljski ljudi; oni bi gledali i ono duhovno zemaljsko, natčulno zemaljsko, ali ne bi bili u stanju da razvijaju više članove svoga bića, ostali bi na stepenu razvoja duše svesti.
To je prvo predupredio Hristos svojim dolaskom isto toliko godina pre 333. godine, koja je bila sredini epohe razvoja duše razuma. A Muhamed (oko 570-632) je došao da priguši tu gnostičku mudrost Gondišapura sa svojim zaostalim, nekadašnjim duhovnim snagama.
Na osnovu ovih i drugih obaveštenja Rudolfa Štajnera ja bih dodao sledeće. Prema ovakvoj zamisli o Balkanskoj konfederaciji tih engleskih tajnih krugova a koja bi obuhvatala "severnu Italiju, balkanske zemlje, Tursku, pa i dalje", u njoj bi bili kao polarnost:
- Italijani, koji u sadašnjoj eposi razvoja duše svesti na savršeniji način razvijaju dušu osećaja, koju je čitavo čovečanstvo razvijalo u trećoj, egipatsko-haldejskoj eposi, te bi time davali glavni ton u duhovnom životu i u njega bi unosili načelo slobode. Oni bi kao najistočniji zapadni narod iz tog duhovnog života i u privredni život unosili duhovnu stvarnost.
- Arapi, koji su još uvek pod – naravno vrlo oslabljenim – uticajem razvoja duše svesti koji je dolazio iz Gondišapura i koji postepeno biva ispravan tek za sadašnju epohu. Taj uticaj se pod dejstvom Islama koči impulsima iz treće epohe, posebno još i impulsima bratstva po krvi. Islam je to bratstvo po krvi već uzdigao na stepen bratstva između pripadnika iste religije, a u sadašnjoj kulturnoj eposi ga uzdiže na stepen razvoja bratstva među svim ljudima. Tako bi Arapi davali glavni ton u privrednom životu, unosili bi u njega načelo bratstva.
Centar ravnoteže između ova dva pola bili bi Srbi, koji u sadašnjoj eposi na viši stepen uzdižu i za budućnost spremaju dušu razuma, dušu duševnosti, te bi u političko-pravnom životu davali glavni ton sa svojim impulsom jednakosti, što bi svesrdno prihvatili svi narodi i religije koji bi bili obuhvaćeni u ovoj federaciji.
Naravno da bi i svi drugi narodi te federacije igrali svoju posebnu ulogu, kao što su na primer Turci svojim dolaskom iz Azije u velikoj meri suzbili to suviše materijalističko shvatanje Arapa. Turci su to činili uz pomoć Srba – što se vidi iz srpskih narodnih pesama, a i iz pisanih istorija se zna, da je po dolasku Turaka srpski jezik služio kao diplomatski jezik na Porti za sporazumevanje sa zapadnim narodima. To je razumljivo i iz tog razloga, što je srpski jezik proistekao iz onog trećeg jezika u Rimskoj imperiji, a koji se razvijao na Balkanskom poluostrvu. Taj jezik su Bugari, radije primili nego latinski ili grčki. U istorijama silnika i pobednika taj se jezik jedva pominje i to samo u vezi sa Filipom i njegovim sinom Aleksandrom Makedonskim, koga je grčkom učio Aristotel i koga na zapadu radije nazivaju "Velikim" nego Makedonskim. Tim, odnosno iz njega evoluiranim jezikom je svakako govorio i Justinijan koji je zatvorio onu filozofsku školu u Atini, jer se rodio u jednom makedonskom selu, baš kao i njegov ujak ili stric (Cheim) Justin I (518-527), koga je on nasledio na prestolu.[43]
Da su njih dvojica iz područja koje je posebno nastrojeno za negovanje jednakosti i zdravog razuma, vidi se iz sledećeg:
- Justin I: makedonski seljak – prost vojnik – komandant carske telesne garde – car.
- Justinijan: makedonski seljak – vaspitanik carev – ženi se ćerkom cirkuskog čuvara medveda i igračicom Teodorom. Teodora mu je do svoje smrti 543. glavni pomoćnik – iz zdravorazumskog prosuđivanja car zatvara filozofsku školu u Atini.
O tom trećem jeziku se u istorijama silnika vrlo, vrlo slabo govori, to je istoričarima zabranjeno. A da je to nešto vrlo značajno, vidi se iz toga što se naslednici tog jezika sistematski progone i što se delićima tog jezika i danas daju – sad geografska – imena, a pod austrijskom okupacijom Bosne taj jezik je, smeo, da se naziva samo "naški". Sem toga, što se sistematski ometa i zabranjuje to istraživanje – kako filološko, tako i istorijsko i arheološko. Silnici koji to sprečavaju svakako znaju vrlo dobro zašto to rade, zašto u istoriji Balkana ostavljaju više od hiljadu godina dugu "rupu", znaju šta se u toj "rupi" događalo i toga se iz nekih razloga plaše. To je naravno posledica slaboumnosti zbog negiranja odnosno degradiranja Svetoga Duha još od 869. godine, od rimskog osmog vaseljenskog sabora u Konstantinopolju. To je još jedan primer kako je državna politika porobila nauku i kako je iz svoje slaboumnosti koristi za svoju propagandu koja je u suštini besmislena, koja je zasnovana na sasvim zastarelim postavkama, kao što je na primer "nasledno pravo i nasledne privilegije", koji se zasnivaju na tome što se unište dokumenta o ranijim vlasnicima, a podmetnu svoja – najčešće falsifikovana, da bi se pravdale svoje otimačine. A razni javni i tajni moćnici su svoje smutnje na Balkanu nazvali glupim imenom "balkanizacija", da bi time kod svojih narodnih masa pravdali svoje nemoralne postupke na Balkanu. Ti tvorci "balkanizacije" su se naravno i suprotstavljali stvaranju Balkanske konfederacije kakvu su zamislili pomenuti engleski tajni krugovi koji su poznavali stvarnost u razvoju čovečanstva.
Takva, ali samo na tročlanom društvenom uređenju zasnovana Balkanska konfederacija, bila bi osnova za vaskrsavanje kulture, koja bi se od nje dalje širila u čovečanstvu. U tako organizovanu oblast dolazili bi najveći ljudi i iz ovde neobuhvaćene Srednje Evrope, kao i sa Istoka i Zapada i plodove rada u ovoj Sredini raznosili bi po celom svetu. Time bi se ostvarivalo ono carstvo duha, o kojem je bilo govora na početku ovog poglavlja, a koje treba da se ostvari u ovoj trećoj fazi imperijalizma, u kojoj treba i u privredni život uneti duhovnu stvarnost – kako je to rekao Rudolf Štajner.
Protiv toga se bori avet rimskog carstva, koja je svoje središte u ovoj trećoj fazi imperijalizma prebacila na zapad od Rima, taman toliko koliko ga je car Konstantin premestio na istok, te su tu na zapadu najizraženije fraze. Protiv toga se bore naravno i druge struje, koje su nosioci impulsa iz nekadašnjih vremena i koje se sve trude da se u čovečanstvu ne razvije svest o Hristu, Hristu bratu svih ljudi. O Hristu, koji je nosilac onog "srednjeg puta" o kojem je govorio Gautama Buda.
Ja ću ovde na kraju ovih izlaganja ukazati na put razvoja čovečanstva, na put kojim idu svi ljudi, pa bez obzira dokle je ko došao.
U pradavnim vremenima ljudi su bili jednoobrazni, svi su postali kroz Reč odnosno kroz Hrista (Jn.1.3), pa je prvo došlo do dvopolnosti, koju danas žele da ukinu izvesni krugovi propovedajući homoseksualnost – naravno nesvesni toga šta to znači, da je to u stvari težnja da se vrati na taj stadijum razvoja u kojem ljudi još nisu bili nikakve individualnosti. Zatim su se dvopolni ljudi počeli da dele na razne rase, a pod uticajem snaga zemlje na kojoj su se nastanjivali; rasizam je zaostatak iz te faze razvoja. Posle su se i te rase delile na narode, koji su počeli da govore različitim jezicima; iz te faze potiče nacionalizam. Onda je čovečanstvo počelo da se deli na manja plemena, pa na porodice koje su dobijale razna posebna obeležja, pri čemu je takođe bilo merodavno nasledstvo po krvi. Na kraju su se pojedinci koji su pripadali istoj porodici počeli sve više da se razlikuju među sobom, da postaju ličnosti, ličnosti koje su se izdvajale iz te porodične grupnosti. Svaka takva ličnost je saznavala izvesne istine i time se induvidualisala, jer je svaka ličnost u sebe primala drukčiju grupu istina. Tako svaka individualnost ipak ostaje deo Hristov koji je "put i istina i život" (Jn.14.6), koji obuhvata sve istine. I po tome su svi ljudi ostali da budu braća, jer su prisvojili svako po deo tih sveobuhvatnih istina, te postepeno postaju sve veće individualnosti, sve izrazitija jastva.
Antihrist vuče ljude na razne stranputice i njima ih raznim neistinama vuče u grupnosti, a time i da izgube svoja ja. On je – može se reći – "stranputica i neistina i smrt".
Ovo je nešto vrlo ozbiljno. Ako se ljudi iz opšteg čovečanstva izdvajaju u neke veštačke grupe – ne one prirodne po nasledstvu, po krvi, oni onda idu sad samo drugim putem, putem involucuje, vraćaju se u neka slična nekadašnjim grupna stanja, otpadaju od normalnog razvoja. To ne znači da će biti izgubljeni za uvek; i njima Hristos pruža ruku, ali samo ako oni iz svoje slobode hoće da je prihvate, onda im pomaže.
Ovde treba dodati i to, da one prirodne grupe – porodične, narodnosne i druge – vode duhovna bića koje idu redovnim razvojem, koja su uključena u Hristov put. Međutim, veštačke grupe u koje se izdvajaju ljudi iz sveopšteg čovečanstva, te samo pripadnike tih grupa nazivaju i smatraju svojom braćom, na čelo tih grupa dolaze duhovna bića koja su iz bilo kojih razloga zaostala u svom razvoju, a to su veliki zavodnici ljudi. Preko njih dolazi i smrt kulture.
Danas svi ljudi – apsolutno svi – imaju zadatak da rade na vaskrsavanju te kulture, da svako prema svojim sposobnostima u svet čulne stvarnosti unese i duhovnu stvarnost. Za to su naročito pozvani oni, koji su se inkarnirali u narodima koji govore engleski. Oni su dobili po pet talanata, drugi po dva ili samo jedan – kako to slikovito iskazuje Matej (Mt.25.14-30). Ako je u krajnju tamu bačen sluga koji je zakopao samo jedan, kako će proći oni koji zakopaju pet talanata?
Ja bih time završio ova moja izlaganja.
* * * * * * *
Rađeno u Beogradu od 24.10.2012 do 04.04.2013 god.
Vojislav Janković
P.S. Iz Rudolf Steiner: Anthroposophische Leitsätze , GA
"Prema jednoj strani svoga bića arabizam je jedan preuranjen razvoj duše svesti. Time je on duševnom životu koji je suviše rano delovao u smislu duše svesti pružio mogućnost, da se u njemu iz Azije preko Afrike, Južne Evrope, Zapadne Evrope razlije jedan duhovni talas, koji je izvesne evropske ljude ispunio jednim intelektualizmom, koji je tek kasnije smeo da dođe. Južna i Zapadna Evropa su u sedmom, osmom stoleću dobile duhovne impulse, koji bi tek u razdoblju duše svesti smeli da dođu."
Turci su taj arabizam odbili, a Srbi su im u tome pomagali.
S A D R Ž A J
1. Polazne postavke, 1
2. Primeri i upozorenja, 7
3. Iz novije istorije Srba, 13
4. Jedna zavera, 22
5. Red Sv. Jovana Jerusalimskog, 25
6. Frazerstvo, 43
7. Imperijalizam, 51
[1] Rudolf Steiner: Die Befreiung des Menschenwesens als Grundlage für eine soziale Neugestaltung, GA 329, str. 162 i 336.
[2] Rudolf Steiner: Die Befreiung des Menschenwesens als Grundlage für eine soziale Neugestaltung, GA 329, str. 187
[3] Rudolf Steiner: Probleme des Zusammenlebens in der Anthroposophischen Geselschaft , GA
[4] Rudolf Steiner: Die Sefreiung des Menschenwesens als Grundlage für eine soziale Neugestaltung , GA
[5] Rudolf Steiner: Probleme des Zusammenlebens in der Anthroposophischen Geselschaft , GA
[7] Rudolf Steiner: Die Befreiung des Menschenwesens als Grundlage für eine soziale Neugestaltung, GA 329, str. 195
[8] Rudolf Steiner: Probleme des Zusammenlebens in der Anthroposophischen Geselschaft , GA
[9] Rudolf Steiner: Probleme des Zusammenlebens in der Anthroposophischen Geselschaft , GA
[10] Rudolf Steiner: Die Befreiung des Menschenwesens als Grundlage für eine soziale Neugestaltung, GA 329, str. 64
[11] Rudolf Steiner: Geistige und soziale Wandlungen in der Menschheitsentwiskelung, GA 196, str. 124, 125 i 126
[14] Rudolf Steiner: Menschlichs und menschheitliche Entwicklungswahrheiten. Das Karma des Materialismus , GA
[15] Rudolf Steiner: Wie erlangt man Erkenntnisse des höheren Welten?, GA 10, prevedeno više puta na srpski, prvih desetak strana.
[16] Rudolf Steiner: Menschlichs und menschheitliche Entwicklungswahrheiten. Das Karma des Materialismus , GA
[18] Petar Karađorđević je učestvovao u Francusko-Pruskom ratu kao dobrovoljac. Stupio u Legiju Stranaca 10. avgusta 1870. sa činom narednika. Do kraja rata je upanređen u potporučnika i poručnika. Nije dobio nijedno odlikovanje u ratu. Kao Kralj Srbije dobio je Veliki krst Legije Časti 29. maja 1911., na osmu godišnjicu uvistva Kralja Aleksandra i Kraljice Drage Obrenović. Prilikom državne posete Francuskoj, Predsednik RF Falijer mu je u Jelisejskoj palati 16. novembra 1911. svečao uručio spomenicu Francusko-Pruskog rata, napravljenu specijalno za njega od zlata. Literatura Dragoljub Živojinović; Kralj Petar I Karađorđević, knjiga I, Beograd 1988, str. 96, 103; Knjiga II, Beograd 1990, str. 389, 391.
[19] Ukaz Kralja Petra
1. 29. jun, dan rođenja NjVK Petra
2. Na Vidov-Dan 15. juna, čini se svečan pomen izginulim borcima za veru i Otadžbinu.
3. Ovom se uredbom zamenjuju ranije izdate uredbe o državnim i narodnim svetkovinama.
Od srpske inteligencije jedino je Dr Vojislav Bakić u svojoj knjzi „Srpsko rodoljublje i otačastvoljublje“, Beograd 1910, str. 89, kritikovao slavljenje poraza umesto pobeda; „... do skora se proslavljalo oslobođenje Srbije i proglašenje srpske kraljevine, a sad se, umesto toga, praznuje tužna uspomena na Vidovdansku propast stare srpske države.“
[20] Šef Aleksandrovog pravnog kabineta za Solunski proces je bio poznati pravnik Slobodan Jovanović
[21] Valery Durov; Orders of the Russian Empire, Moskva 2002; Order of St.John of Jerusalem (Maltese), pp163
-177
[31] Vojislav Janković: Povesna simptomatika, str. 50, Tročlano društveno uređenje, str. 3 – 2003. odnosno 2006. godina
[32] Trevor Revenskroft; “Koplje sudbine, okultne moći koplja kojim je proboden Isus”., Beograd 2001
[33] Dosije - prva sveska, Veselin Gavrilović i Dr. Dušan Milićević: Princ Aleksandar Karađorđević, Legat Dr. Rajka Tomovića, Čikago 2.001.
[34] Rudolf Steiner: Geistige und soziale Wandlungen in der Menschheiteentwiskelung , GA
[35] Rudolf Steiner: Geistige und soziale Wandlungen in der Menschheiteentwiskelung , GA
[36] Rudolf Steiner: Innere Entwicklungsimpulse der Menschheit, G" 171, predavanje od 02.10.1916, str. 212 - 214
[37] Rudolf Steiner: Menschlichs und menschheitliche Entwicklungswahrheiten. Das Karma des Materialismus , GA
[38] Rudolf Steiner: Geistige und soziale Wandlungen in der Menschheiteentwiskelung, GA 196, predavanja 16, 17 i 18, posebne str. 258; 261; 278, 283, i 285.
NEPISANA ISTORIJA II DEO
8.
Nešto o antropozofiji
Pošto je ova
"Nepisana istorija" plod
antropozofije odnosno antropozofski orijentisane nauke o duhu, koju je pre više
od sto godina osnovao Rudolf Štajner (1861-1925), a da ne bi bilo zabuna koje
bi poticale iz raznih predrasuda, u koje spada i u današnjem vremenu vrlo
rašireni pogrešni način mišljenja, potrebno je o samoj toj nauci nešto reći. Ja
ću to ovde učiniti u najkraćim potezima, i za to će mi poslužiti sedam
predavanja koja je održao Rudolf Štajner u Berlinu od 6. do 11. marta 1822.
godine, u vezi sa raznim temama o kojima će drugi njegovi sledbenici govoriti -
po tri svakoga dana - i o kojima će se sa slušaocima u slobodnom razgovoru
raspravljati. U njima su obuhvaćena suštinska područja kulturnog života.[1]
Prvo
predavanje: "Antropozofija i nauka o prirodi"
Međutim, taj
kauzalni sistem delovanja koji se odvija u neživom ne važi u organskom, koje
ukazuje na metamorfoze, a na koje se taj sistem ne može "logički preneti".
S druge strane,
treba, se držati čistog fenomenalizma - posmatranja i sistematizovanja
posmatranih pojava - i u njih ne mešati nikakve svoje izmišljane teorije.
U XIX veku se u
izvesne delove nauke posebno unosi matematika, ali kauzalna objašnjenja idu
dalje od obrazovanja matematičkih pojmova. Matematički dokazi su vrlo jasni,
ali se oni ne zasnivaju na spoljašnjim posmatranjima. Oni se unutrašnje
konstruišu, pa se tek onda u čulnom posmatranju verifikuju. - Na sličan način
je i Gete dolazio do svoga pojma "prabiljke",
koji obuhvata sve moguće biljke baš kao što bi u nekom matematičkom ''pratrouglu" bili sadržani svi
trouglovi. Tako:
"Gete i sa njim čitava prirodnonaučna
fenomenologija ograničava se na to, ne da se od bilo kakvog čulnog fenomena
odmah ide na neko atomsko događanje koje se iza toga nalazi, nego da se taj
čulni fenomen i taj pojedini element čulnih činjenica najpre čisto uoče,
dakle ne da se svedu na nešto što se iza toga nalazi, nego na druge elemente u
svetu čulnih pojava, te da se potraži taj odnos u tom svetu čulnih pojava."
Te fenomene treba
"čitati". U nauku treba
učlaniti zbir samih tih fenomena. Neorganski procesi se odigravaju i u
biljkama, samo što njih zahvata i neki viši princip. Zbog toga pri praćenju tih
procesa u biljkama mi moramo menjati svoj sistem pojmova.
U XIX veku je
počelo da se previđa ono što je kvalitativno i da se posmatra samo ono
kvantitativno, a što se može obuhvatiti matematikom.
Sistem pojmova
stvorenih na neorganskome nauka nastoji da prenese na organsko. Ako se zaustavi
na "čitanju" samih fenomena, bez njihovog prožimanja hipotetskim
misaonim sistemom, onda čovek ostaje u naučnom smislu slobodan za dalje
razvijanje pojmova. A to ostajanje slobodnim jeste to što mi moramo izgraditi.
Ako mi izgradimo
čistu fenomenologiju, ostajemo u okviru fenomena, onda mi doživljavamo kako već
u samim fenomenima postoje prirodni zakoni, koji se zatim pojavljuju u našim
mislima. Tada nemamo više opravdanja da govorimo o nekoj suprotnosti između
subjektivnih misli i objektivnih zakona prirode.
Tek kad se na ovaj
način postavi prema fenomenima neorganske prirode, tek tada se to može preneti
i na organiku. Pojmove treba kvalitativno metamorfozirati.
Materijalistička
faza nauke o prirodi jeste važan prelazni princip, vaspitna metoda za
predavanje čistoj empiriji čula. Sa takvim naučničkim smislom, vidi se i kako
se taj materijalni svet ''I" u čoveku.
Spoljašnji
materijalni svet se u našoj duhovno-duševnoj unutrašnjosti pojavljuje kao nešto
slikasto. Antropozofskim shvatanjem se traži duh koji u svemu tome deluje i
tada se dolazi do toga da su naši materijalni organi slike onoga što je u
prirodi Sunce, Mesec, minerali, biljke, životinje i drugo. Materijalni svet
spolja ogleda se duhovno-duševno unutra; duhovno-duševni svet spolja ogleda se
unutra kao pluća, jetra, srce i drugo.
Antropozofija
priznaje materijalno u sopstvenoj unutrašnjoj organizaciji, ali koju smatra da
je rezultat, konsekvencija kosmičkog duhovno-duševnog. Ona želi da dopuni ono
što se samo matematički postiglo u naukama i da to navesti u jednoj organskoj
kosmologiji - za medicinu, biologiju i drugo.
Drugo
predavanje: "Ljudska i životinjska organizacija"
Razliku između
čoveka i životinje treba tražiti više u biološkoj nego u morfološkoj oblasti, u
tome kako njihov život protiče; kako se kod njih sa organima obrazuje funkcionisanje.
Ta biološka razlika se najbolje vidi u vezi sa čulnim organima odnosno njihovim
funkcionisanjem. I kod nižih životinja moramo pretpostaviti da i u
najjednostavnijim procesima ishrane postoji neki doživljaj ukusa, da u svim
njima postoji neki život čula.
Nauka govori o
podsvesnim procesima ljudske duše i to nije nešto neopravdano, ako se kaže da i
doživljaj ukusa može da deluje na podsvesno.
Za posmatranje
ljudske i životinjske organizacije sa biološke strane, dobro je posmatrati
čula. Njih ima dvanaest: vida, sluha, mirisa, ukusa,pipanja ili dodira zatim ravnoteže, kretanja,
govora ili reči, misli, ja drugoga, života i - ovde slučajno izostavljene -
toplote.
Broj kostiju je
i kod čoveka i kod viših životinja isti, ali je kičma kod čoveka uspravna, a
kod. životinja horizontalna. Kod ptica i životinja kod kojih je kičma približno
uspravna, to je degenerativno.
Kad se čovek u
prvim godinama života uspravi, on je u sasvim drugom položaju ravnoteže, u
drukčijoj kosmičkoj vezi.
U procesu
gledanja je imanentno predstavljanje. Ono je srodno sa onim što je bilo opažano
pre nego što smo od njega skrenuli pogled, to je kao neki ostatak, neko
sećanje. Kod gledanja je to mnogo više izraženo nego u procesu slušanja.
Ta dualnost kod
čula vida postoji i kod čula ravnoteže, samo što se to obično ne primećuje. To
je orijentisanje u prostornim odnosima, gde se geometrijski primenjuje ono
matematičko.
Kao što čovek
može u duši da sagleda predstave koje je
dobio preko očiju, tako i preko svega što je doživeo preko čula ravnoteže,
preko kojeg se to u njegovoj unutrašnjosti pojavljuje kao geometrija,
matematika ili mehanika. Kod životinja koje idu na četiri noge čulo ravnoteže
se unutrašnje ogleda sasvim drukčije nego kod čoveka. To matematičko se kod
čoveka nalazi kao rezultat njegovog položaja, u kosmosu.
Čovek je
postavljen u kosmos prema tri dimenzije, ali je onu vertikalnu tek u toku
života osvojio. To od puženja nastalo idenje i stajanje ogleda se kasnije u
matematici i mehanici, koji se pojavljuju iz opažanja sopstvenog organizma. Životinje
ostaju vezane za Zemljinu organizaciju. Ono što mi izričemo kao samostalne
misli, to dolazi od toga što je ljudska organizacuja stekla samostalni položaj
ravnoteže.
"Kao što se čovek svojim položajem prema
kosmosu oslobodio od Zemlje, isto tako se misli čovekove oslobađaju od svoje
vezanosti za svet čula, one u izvesnom odnosu bivaju slobodne."
Obrazovanjem
svoga čula ravnoteže i čula kretanja čovek dolazi do slobodnog misaonog
sistema:
"Onda kad se čovek uspravlja, on sebi stvara
organ za apstraktne misli."
Uspravan položaj
kod čoveka utiče i najorganizaciju nerava i krvi; on ima i ruke. To zatim
deluje i na organ govora, kojim se takođe čovek razlikuje od životinja.
Treće
predavanje: "Antropozofija i filozofija"
U drugoj
deceniji XX veka doživelo se ne samo fizički nego i duševno toliko, koliko se
nekad u stolećima doživljavalo.
U toj drugoj
deceniji XX veka jasno se vidi diferenciranje filozofskog shvatanja sveta na
Zapadu, evropskoj Sredini i evropskom istoku. Kao njihovi reprezentanti mogu se
uzeti Herbert Spenser (1820-1903), Hegel (1770-1831) i Vladimir Solovjev
(1853-1900).
Spenser hoće da
zasnuje filozofiju čisto na sistemu pojmova nauke o prirodi. Sve filozofsko
mišljenje o svetu mora se dobiti iz tog prirodno-naučnog. - To je uticalo tako da
se prirodno-naučna misao razvila u
svojoj punoj, svojoj opravdanoj jednostranosti: Iz prvobitne narodnosne
podloge razvio se najfiniji dar posmatranja i talenat eksperimentisanja, ali s
tim i privrženost da se nauka zaustavi samo na spoljašnjim čulnim činjenicama.
"Ali pošto čovek ipak ne može ništa drugo
nego da živi u nečem što ide i izvan sveta čula, što se čoveku ne daje
jednostavno preko čula, onda je ovde na Zapadu nastala ta pojava da celokupni
duhovni svet u potpunosti treba predati individualnom verovanju pojedinaca, te
da to verovanje treba da se razvija nezavisno od svakog naučničkog uticaja. Ono
što je sadržina religioznog, to čovek ne želi da mu bude dotaknuto onim što on
naučnički izviđa."
Bez obzira što
je Hegel ranije živeo i što su ga kasniji srednjoevropski filozofi smatrali da
je prevaziđen, ipak je on najznačajniji za Srednju Evropu. On odlučno odbacuje
ono što su Spenserovi prethodnici pripremali, na priraer Njutna (1642-1727) sa
njegovim tumačenjem kosmosa, za čiji zakon gravitacije dokazuje da je već dat
kod Keplera. Za Keplera Hegel smatra da on mišljenjem prodire u duh i stvara
most od onoga što se naučnički saznaje ka onoj oblasti za koju Zapad smatra da
je to područje verovanja. Za Hegela su - kao i za Getea - misli realnost; a
prirodna događanja su misaone slike koje je duhovno bacilo na površinu duše. -
On je protiv zapadnog shvatanja o podeli na znanje i verovanje. - Kod Hegela je
tragično što je on doživeo "unutrašnju
snagu, unutrašnju živost misli, ali nije mogao da shvati ništa živo od sadržine
tih misli". To se odražava i u njegovoj apstraktnoj logici. Tragično
je i što se smatra da je Hegelova filozofija prevaziđena. Ali:
"Meni je Hegelova logika često izgledala kao
klica neke biljke, na kojoj se jedva vidi šta će biti, ali u sebi ipak nosi
raznovrsne podloge. I meni se čini da, kad ova klica raste kad je čovek s
ljubavlju neguje i pomoću antropozofskog istraživanja stavi u duševno tle, da
tad upravo nastaje to, da se misao ne samo misli, nego da se može doživeti kao
realnost. Tu mi imamo to srednjeevropsko."
U Solovjevu mi
imamo predstavnika evropsko-istočnog načina mišljenja, ne
orijentalno-azijatskog. Solovjev je sve evropsko primio, ali je to razvio na
istočni način. Zapadni način mišljenja njemu služi samo da ilustruje istine i
saznanja koja traži.
"Nasuprot tome je ono o čemu on raspravlja
neko potpuno doživljavanje u samoj duhovnosti. To se kod njega ne pojavljuje sa
punom svešću; to se pojavljuje više atavistički, nesvesno, ali je to neko
"doživljavanje u samoj duhovnosti. To je više ili manje sanjajući pokušaj
da se znalački doživi ono što Zapad - s druge strane sasvim svesno - prebacuje
u oblast verovanja. I tako nalazimo mi na Istoku raspravu sa onim što se na
neodređeni način može dozivati, što se otprilike pokazuje kao jednostrano
doživljavanje onoga, ka čemu je kao duhovnosti sveta Hegel od prirodnog
postojanja hteo da izgradi most."
Iako to može
ličiti na nebuloznu mistiku, kod Solovjeva se vidi da se on ne zaustavlja u
nebuloznome i to po načinu kako sa tim religioznim postupa kao sa naukom.
Na Zapadu se
shvatanje sveta stiče iz nauke o prirodi, a duhovno se ostavlja na stranu.
Sredina nastoji da stvori most između oba. Na Istoku je sačuvan način kako su
crkveni oci u filozofiji govorili pre sabora u Nikeji (325), doživljavanje
duhovnog sveta još nije moglo da se uzdigne do svog sopstvenog formulisanja, te
stoga ostaje nešto neodređeno.
Zapad, Sredina
Evrope i Istok na razne načine vole mudrost. Filozofski posmatrano, u Solovjevu
govori stari sveštenik koji živi u višim svetovima. Na Zapadu, kod Spensera
govori svetski čovek koji želi da izgradi nauku tako da ona može davati
praktične osnove za život. U Sredini imamo učitelje, narodne pedagoge; pa čak i
Hegelova filozofija se drži poučnoga.
Kod Spensera
postoji bezuslovno verovanje u nauku o prirodi i oslanjanje na posmatranJe i
eksperiment. To se čak želi da prenese i na socijalni organizam, pri čemu se ne
uviđa da on - za razliku od prirodnog organizma - nema ono što je najvažnije,
nema senzorium.
U toku XIX veka
je evropska Sredina nesvesno preuzela nauku prema zapadnom mišljenju. Geteov
način mišljenja u fizici odbačen je i uzet Njutnov, a Geteova biologija je
zamenjena darvinizmom, sa pojmovima iz XVI veka.
"Jedanput su se jedino i samo u Srednjoj
Evropi dalje razvijali pojmovi; na Zapadu se ostalo pri onim pojmovima koji su
dovoljni za shvatanje prirode. Tako dolazi do toga da izvesni pojmovi na Zapadu
jednostavno nisu postojali i da su oni jednostavno izgubljeni kad je u Srednjoj
Evropi preuzeto to zapadno mišljenje. Na primer misao, ta živa misao, taj pojam
shvatanja neke stvarnosti izdvojene od nečeg empirijskog, kako je to došlo kod
Hegela, on u Srednjoj Evropi danas jednostavno ne postoji; on je izgubljen zbog
toga što je zapadno mišljenje preplavilo srednjeevropsko mišljenje."
Taj
prorodnonaučni način mišljenja treba negovati u njegovoj čistoti, ali rezultati
zapadnog načina istraživanja nisu rešenja, nisu odgovori nego se svudn
postavljaju kao pitanja.
Posmatranjem
spoljašnjeg sveta, mi gledamo samo jedan deo stvarnosti, ne posmatramo šta je u
nama. U Srednjoj Evropi se to osećalo kao zapitanost, te se pokušavalo da se
probije do misli. - Na Istoku se primalo to što je iznad misli, što deluje ka
mislima, ali se to nije uobličilo, za to duhovno doživljavanje nisu se razvili
pojmovi. Za to su potrebne u antropozofskim spisima date vežbe.
U Srednjoj
Evropi treba izgraditi most između prirode i duha, a time i most između Zapada
i Istoka. To je zadatak u filozofiji i on vodi u antropozofiju. Ona treba da
sagradi most između verovanja i znanja, između saznavanja i subjektivne
izvesnosti.
Antropozofija
treba da stvori most između istine koja mora da obuhvati čitavu
stvarnost i nauke koja takođe mora da obuhvati čitavu stvarnost.
Najvažniji filozofski problem koji proizilazi iz antropozofije jeste: Kakav je
odnos između istine i nauke?
Četvrto
predavanje: "Antropozofija i nauka o vaspitavanju"
Svako ne može
odmah postati istraživač u natčulnoj oblasti, ali svako može zdravim razumom i
zdravom logikom shvatiti i proveriti rezultate tih istraživanja. To ne znači da
ne treba tome težiti, jer svako može do izvesnog stepena postati antropozofski
istraživač - jednostavno iz civilizacijskih uslova sadašnjosti, a za to su u
raznim spisima data i uputstva.
Posle dugog rada
da se ljudima približi ideja o natčulnome, sada su kulturni uslovi takvi da se
moglo početi i sa delovanjem u praktičnom životu. Kad je Emil Molt (1876-1936)
osnovao Valdorfsku školu u Stutgartu, omogućeno je da se u praksu uvede
pedagoško-didaktička strana antropozofije.
Tu se ne uvode
teorijska shvatanja niti apstraktne ideje. To što se crpi iz antropozofskih
izvora jeste ljudska snaga, to ljubav čini intenzivnijom, to se može
preobraziti u snagu delovanja. To deluje na razumevanje života i omogućava da
volja zahvati razne prilike u životu.
Do mene zuba
dete ne živi "u sebi", već
u svojoj okolini, koju podražava; od roditelja i drugih uči na primer kretanje
i govor. A od mene zuba se unutrašnjost deteta u izvesnom stepenu oslobađa od
okoline; ono stiče sposobnost samostalnog predstavljanja, postaje čak
pristupačno za apstraktno.
Od mene zuba do
polne zrelosti dete prima ono što je unutrašnje u ljudima koji ga okružuju; u
njemu se obrazuje prilagođavanje na ljudsku okolinu. Dete ne podražava ono što
ljudi oko njega čine, nego ono što u njima živi, što dolazi preko
reči, preko nastrojenja, preko usmeravanja misli. To se na dete prenosi pomoću
snage autoriteta koja se u njemu nalazi kao i snage rašćenja i ishrane. Čitavo
vaspitanje ne treba postaviti na princip autoriteta, već treba posmatrati
metamorfoze na čoveku koje se dešavaju ne samo iz godine u godinu, nego iz
meseca u mesec.
Duhovno-duševno
koje je u prvih sedam godina u fizičko-organskom delovalo biva docnije
slobodno. Posle sedme godine to telesno biva sve više sebi prepušteno;
duhovno-duševno ne izlazi potpuno iz telesnog, ali ipak u velikoj meri. Do mene
zuba se duhovno-duševno poklapa sa fizičko-telesnim.
Na ovaj način se
vidi odnos duhovno-duševnog i fizičko-telesnog i kako oni jedno na drugo deluju.
Time antropozofija dopunjava nauku o prirodi, koja istražuje samo ono što je
spoljašnjim čulima pristupačno, ona to uzdiže.
Antropozofija
nije u opoziciji prema onome što je u XIX veku postignuto u pedagoškoj oblasti.
Ali pored svih tih velikih vaspitnih principa postoji izvesno nezadovoljstvo u
pogledu vaspitne prakse i metoda. To je posledica intelektualizma, koji ono
idejno vodi samo u apstraktno, a to apstraktno ne može imati povoljan uticaj.
Zbog toga antropozofija želi da da neki uvod za pedagošku i didaktičku
umešnost; ona daje duhovne podloge za praktičan rad, za unutrašnje
osposobljavanje učitelja.
U valdorfskim
školama se ne izlaže antropozofija, a i verska nastava ostaje potpuno slobodna
i po izboru roditelja. Tu se jedino nastavno osoblje upućuje da
pedagoško-didaktički radi onako kako to odgovara vaspitavanju ljudi.
Pri vaspi tanju
se ne gleda samo na dete, već na čitavog čoveka koji postaje i to ne samo na
detinji organizam, već i na ono duhovno-duševno. Deci se sada često već u tom
uzrastu daju kruti pojmovi i to je pogrešno. Detetu treba davati nešto što će
se preobražavati, što će na primer u njegovim tridesetim godinama biti samo kao
sećanje i što će se preobražavati. Nastava mora biti sve življa i življa.
Sa intimnim
poznavanjem čoveka treba iz same detinje prirode očitati ono što se obično
podrazumeva kao nastavni plan i cilj. I to se mora iz meseca u mesec čitati iz
razvoja same detinje prirode.
U valdorfskim
školama se ne daju ocene, nego učitelj individualno opisuje šta je on na tom
detetu doživeo i to je kao neka detetova slika, u kojoj se ono ogleda. U praksi
se pokazalo dadete to sa izvesnim unutrašnjim zadovoljenjem prima, pa čak kad u
tome ima i prekora. To onda detetu služi kao vodilja (vodeća procena) za
narednu godinu.
U današnjem
opisivanju istorije ne govori se o tome kako se čovekovo duševno nastrojenje
menja. Sasvim je drukčijeg karaktera bilo duhovno ispoljavanje u X, XI, XII
veku nego od prilike sredina XV veka pa i do XX, kad je u civilizovanorn
čovečanstvu intelektualizam došao do kulminacije. Čovek tek posle polne
zrelosti, pa i kasnije iz svoje elementarne prirode napreduje ka
intelektualizmu. Pre toga to intelektualističko deluje na njegovu duševnu
delatnošt prigušujući je, umrtvljujući je.
"Mi živimo u vremenu koje je upravo samo za
odrasle ljude, koje kao najvažniji kulturni impuls ima nešto, što bi trebalo da
dođe do punog izražaja tek u odraslim ljudima. Ali to ima za posledicu, što mi
danas sa tim što u pogledu na čitavu kulturu daje ton upravo za odrasle ljude, što
mi upravo dete, pa čak i mlade ljude više ne razumemo.!"
Preko onih snaga
sa kojima nauka i tehnika triumfuju mi gubimo mogućnost da dete razumemo. Ono
što se na razne načine pokazuje kao pokreti mladih, to nije ništa drugo do krik
mladeži: "Vi odrasli imate
civilizaciju koju mi jednostavno ne razumemo, ako se predajemo svojoj
najelementarnijoj prirodi!" - Antropozofija nastoji da se ponovo
stvori most između odraslih i dece.
Za razliku od
nekadašnjeg slikastog pisma sadašnja slova su sasvim apstraktna. Nije to protiv
današnje civilizacije kad se kaže da je u nju došlo nešto od čoveka
najotuđenije, na primer stenografija i pisanje na mašini. Ali treba takođe
razvijati i protivne snage da ne bi kultura došla u dekadenciju i propast. To
treba raditi u vaspitavanju i nastavi.
Stoga deci kad
dođu u školu ne treba pristupati sa apstraktnim oblicima pisanja i čitanja. U
detetu postoji i deluje neki umetnički duševni princip na izvesan način. Zato
mu pisanje treba prineti na umetnički način, te da to posle pređe u čitanje.
"U pogledu pedagogije, ako dete danas sa osam
ili devet godina još ne ume da čita ili piše, čovek mora imati hrabrosti da
može reći: Hvala Bogu, što dete u ovim godinama još ne može da čita odnosno
piše! - jer ne radi se o tome da čovek ovo ili ono /rano/ uči, nego da on to
uči u pravo vreme i na pravi način."
U valdorfskoj
školi se nastava usmerava na umetničko uobličenje; tek posle se postepeno
prelazi na intelektualističko. Mi vodimo računa da se muzika što ranije
predaje, jer to deluje na obrazovanje volje. Takođe se uvodi učenje euritmije.
U toj umetnosti kretanja se dete nalazi kao u govoru kad je bilo sasvim malo. -
Detetu treba vrlo rano dati da radi sa bojama. Time ono dobija smisao za život,
postaje prijemčivo za lepo. To je važnije nego izlaganje pojedinosti iz ove ili
one oblasti.
Uz to spada i
nastrojenje učiteljevo, čitavo njegovo biće koje unosi u razred. To su
pedagoško-didaktičke imponderabilije koje dete podražava kad se prilagođava
svojoj okolini.
Do mene zuba
dete sve podražava. Zbog toga:
"... sve što mi u okolini deteta činimo, mora
biti tako podešeno da dete to može da podražava, da to može da podražava sve do
imponderabilija misli. Tu se upravo dokazuje realnost misli. Ne samo to što mi
činimo, nego i put i način naših misli je merodavan za to. Mi u okolini deteta
ne treba da se predajemo svakoj misli, jer ona deluje na dete. Dakle sve do
imponderabilija moraju se uzimati u obzir misli."
Pre rođenja
odnosno začeća dete je živelo u duhovnom svetu kao sad u fizičkom. Kad stoji pred
detetom, učitelj mora sebi da kaže: "Meni je iz natčulnih svetova predato nešto
što ja moram da odgonetnem, kome ja moram da poravnam životni put. Poučavanje i
vaspitavanje postaje tako žrtvena služba prema čitavom svetu."
Sa religioznim
strahopoštovanjem stoji čovek pred onim što detinje telo u sebi skriva. Iz
njegovih pokreta, gestova i drugog čovek vidi životnu zagonetku koju treba
praktično da reši. Iz najmanjih pokreta deteta treba gledati kako duh deluje.
Ta sposobnost kod učitelja mora postati instinkt.
Antropozofija ne
želi da bude radikalno prema onoj veličini koja je postignuta u pedagoškoj
oblasti, nego pomagač da to ne ostane apstraktno, da se to živo sprovodi u
životnoj praksi, da umetnost vaspitanja postane istinski impuls u socijalnom
životu.
Peto
predavanje: "Antropozofija i socijalna nauka"
U socijalnoj
nauci ne treba polaziti sa teoriskog stanovišta., U sadašnjosti se o njoj mora
govoriti samo kad se kao pozadina uzme privredni život u civilizovanom svetu.
Posle
privremenog okončanja ratne katastrofe izišla je moja knjiga "Suština socijalnog pitanja".[2] U njoj je
izneto da privredni život mora imati samostalan položaj u društvu, da on mora
biti izdvojen od državno-pravnog i od duhovnog života. Ta je knjiga izišla
nešto pre Versajskog ugovora (1919). Ona je naišla na nerazumevanje, naročito
kod privrednih praktičara sa njihovim apstraktnim teorijama. Ona je izišla
nešto posle ''Poziva nemačkora narodu i
kulturnom svetu",[3] kad je nevolja
sa valutom bila raj prema sadašnjoj (stalno povećavana inflacija koja je -
prema podatku izdavača - 1923. došla na 1 zlatna marka = 1 bilion).
U stara vremena
ljudi nisu razmišljali o privrednom životu, on se instinktivno odvijao,
jeenostavno iz životne prakse. To je trajalo do onog preokreta u XV veku kad se
pojavio intelektualizam, koji je triumfovao u nauci i tehnici, ali koji se
pokazao nesposobnim da shvati čovečije biće i život takođe i u socijalnom pogledu.
Intelektualizam se uvukao čak i u teologiju i uopšte u način mišljenja.
U to vreme
intelektualizma pada i onaj prelaz od instinktivnog privrednog života do onog
podsticanog mislima. Pojavilo se vreme kad je se težilo svetskoj privredi i
svetskom saobraćaju. Privredni život je tad prožet intelektualističkim mislima.
To se odrazilo u idejama privrednih teoretičara kao što su (Englezi) Adam Smit
(Adam Smith, 1723-1790), Rikardo (David Ricardo, 1772-1823), Mil (John Stuart
Mill, 1806-1873) i docnije Marks (Karl Marx, 18l8-l883j Rikardov učenik). Pored
njihovih teorija nastavljala se stara, rutinska praksa i to je privredni život
civilizovanog sveta dovelo u haos.
Kao neka sinteza
između privrednog mišljenja i privredne prakse pojavio se privredni realizam,
kojim se posmatraju činjenice privrede kako se odvijaju u pojedinim narodima
ili grupama, te se onda iz toga uzimaju smernice; to se onda pokazalo u
privrednom zakonodavstvu, dakle obilaznim putem preko države. U tome se mi
danas nalazimo.
U tom haosu su
se pojavile (1918) Vilsonove (Woodrow Wilson, 1856-1924, predsednik SAD od
1912-1920) "Četrnaest tačaka",
koje su sasvim apstraktni principi napisani iz intelektualizma čoveka koji. ne
poznaje stvarnost. To je U topija na kub.
O rešenju
socijalnih pitanja mnogo se raspravljalo još od osamdesetih godina XIX veka. Za
njihovo rešenje treba prvo stvoriti preduslove, a to je razdvajanje duhovnog
života, pravno-državnog i privrednog. To nije vraćanje na učiteljski stalež,
odbranbeni stalež i prehranbeni stalež, jer "čovek novijeg vremena je napredovao ka individualnosti, te on neće biti
na apstraktan način učlanjen, u neki određeni stalež". ...
"Kod mene se dakle ne radi o tome da resim
socijalna pitanja, jer sam ja morao biti tog mišljenja da to rešenje uopšte
nikad ni u jednom određenom trenutku ne može biti dato kao nešto okončano,
pošto je socijalni problem uvek u proticanju kad je jednom naišao. Socijalni
organizam je nešto što biva mlado, stari, a čemu stalno moraju da pritiču novi
impulsi, o čemu se dakle nikad ne može reći: takav i takav je njegov izgled."
U parlamentima
zajedno sede ljudi različito zainteresovani, te oni koji su zainteresovani za
privredu odlučuju o duhovnom životu, a oni iz državne sfere o privrednim
pitanjima itd., umesto da se u svakoj od te tri oblasti odlučuje samo prema
njihovim uslovima. Zbog toga. je potrebno socijalni organizam rastaviti na tri
nezavisna člana, a koji ipak rade na jedinstvu.
Kad se o ovim
stvarima govori, reči se odmah intelektualistički tumače i na apstraktan način
se daju definicije, ali to se mora živo shvatiti. Ljudi stvaraju izvesne misli
i pojmove o kapitalu, radu i drugom i smatraju da će oni za uvek važiti.
"Ali nije potrebno dvadeset godina čekati,
potrebno je samo ići od jednog poslodavca do drugog, iz jedne zemlje u drugu i
tad se otkriva da pojam koji je čovek na jednom mestu obrazovao na drugom mestu
upravo nikako više ne važi, ako se nije sam od sebe promenio. ... Ne prepoznaje
se šta je tu, ako se nemaju pokretni pojmovi koji se potpuno nalaze u životu."
Antropozofija
mora prema tom pokretnom duhu da radi sa pokretnim idejama.
"A tako se zaista sme reći: Ili je to neka
spoljašnjost što se upravo na antropozofskom tlu čini pokušaj da se dođe - ne
do socijalnih ideja - nego socijalnih impulsa. Ja se još sećam na ono vreme u
kojem se o tim stvarima mnogo diskutovalo. Ja sam uvek morao da kažem: Ja
mislim na socijalne impulse! - To je ljude užasno ljutilo."
Pod
"impulsima" se podrazumevaju realnosti, a ne apstraktne ideje. Mora
se stalno tražiti novo razumevanje za ono što se naziva socijalnim problemom.
"Mi živimo danas pod drugim okolnostima nego
u 1919. godini. Vreme je naročito u privrednoj oblasti izvanredno ubrzano.
Potrebno je da čak i takve ideje, koje su se već za tadašnje vreme držale
pokretnim, da se i one dalje održavaju u proticanju, te da se pri njihovom
posmatranju stoji na stanovištu prisustva duha. Ko može da odnose privrednog
života realno uočava, taj zna da su se oni znatno izmenili od vremena
sastavljanja "Suština /socijalnog pitanja/", te da se ne može ponovo
jednostavno tako dedukovati kao tada."
U njima je učinjen
pokušaj da se na realistički način potraži metoda socijalnog mišljenja, da se
ne zapada u sanjarenje i lažnu mistiku, već da se ide na tle egzaktnosti za
koju se bori antropozofsko shvatanje sveta.
Šesto
predavanje: "Antropozofija i teologija"
Antropozofija je
prema teologiji neutralna, ona radi iz duha sadašnje nauke.
Filozofija je
pred tim naučnim metodama i istraživanjima bila nemoćna. Nije se znalo u kakvom
smislu bi sa tim metodama trebalo da se u njoj radi. Nasuprot tome
antropozofija je izgradila svoje sopstvene metode. S jedne strane ona hoće da
vodi računa o tim naučnim metodama, a s druge strane i o ljudskim potrebama za
duhovnim svetom i njegovim saznavanjem,. Pri tom treba imati u vidu da:
"Sve ono što je u razumu mora da se crpe iz
čula, samo se sam razum ne može crpsti iz čula."
Sam razum treba
posmatrati kao neku klicu koja iznutra može da raste. Tako ljudski intelekt
izrasta u imaginaciju, inspiraciju i intuiciju, sa kojima se posmatra duhovni
svet. Pošto su spoljašnji jezici prilagođeni gledanju spoljašnjeg materijalnog
sveta, vrlo je teško naći reči kojima treba opisati duhovni, da bi se to moglo
proveriti zdravim ljudskim razumom.
U početku takvog
antropozofskog rada bilo je vrlo malo ljudi koji su hteli da budu obavešteni o
natčulnom svetu preko takvih metoda istraživanja, ali su svi oni u tome
učestvovali iz svoje sopstvene slobodne volje, nije bilo nikakvih sugestija ili
tome sličnog, A onaj ko zdravim ljudskim razumom razmišlja o tome što se
istražuje pomoću imaginacije, inspiracije i intuicije taj u višem, smislu
postaje slobodan nego što su to današnji ljudi, koji lako potpadaju pod razne
sugestije, na primer partijske; kod njih mišljenje biva pokretljivije i
osnaženo, te time oni postaju slobodniji.
Na početku je
bilo vrlo malo naučnički orijentisanih ljudi koji su prilazili antropozofiji, a
na njih se prvenstveno bilo računalo. Većinom su to bile naivne duše s jakim
duševnim potrebama, koje su prilazile antropozofskom pokretu.
Kod nas su
dolazili ljudi iz svih krugova i iz svih veroispovesti. Ako je antropozofija
preko svojea i dolazila u neki odnos sa religioznim pravcima sadašnjice, ona
nije nikad dolazila u neki konflikt sa religioznim potrebama ljudi koji su joj
pristupali.
I sasvim dobar
katolik može učestvovati u onome što natropozofija nudi. Meni bi najviše
odgovaralo da ljudima govorim o onome što dolazi iz natčulnog sveta, bez ikakve
polemike. No pošto je bilo i katolika, ja sam morao da kažem da i oni mogu
učestvovati u antropozofskom pokretu, ali da će samo u jednom doći u konflikt
sa praktičnim upražnjavanjem religije, a to je ispovest - ne ispovest sama po
sebi, jer je to pitanje savesti - nego zato što katolička crkva uskraćuje
pričest bez ispovesti.
"A zbog ovog sprečavanja da se praktično
učestvuje u najvažnijoj tajni katoličke crkve, za katolike je izvanredno teško
da ona uverenja koja on dobija iz natčulnog sveta sjedini se ovim ponašanjem,
koje je neslobodno, a kojem se po ustavu rimokatoličke crkve ipak mora
pokoravati. Ispovest takva kakva se vrši - ne zbog antropozofije nego zbog
ustava rimokatoličke crkve - otrže katolika iz slobodnog praćenja natčulnog
sveta. - To bi katolik mogao izbegavati, ako bi mogao da izbegne ispovest. Nju
on ne može izbeći, pošto inače ne bi mogao učestvovati u pričešću."
No ipak je bilo
katolika koji su prišli antropozofskom pokretu. Takođe i ljudi drugih
veroispovesti, te je nastala otreba da se govori i o hrišćanstvu.
Čovek između
rođenja i smrti prvenstveno preko svojih telesnih čula posmatra svoju okolinu i
svojim razumom ta iskustva kombinuje.
"A pošto taj razum, taj intelekt u sebi nosi
njegovo praiskonsko duhovno, onda čovek - samo ako dovoljno premišlja o samome
sebi, ako samo malo odvrati pogled od okoline i u samog sebe pogleda - onda
čovek ne može- poreći da on preko svoje sopstvene delatnosti dolazi do jednog
zaključka, koji se najzad uzdiže do jedne vrste predstave, koja ima jednu
duhovnu sadržinu, a ova duhovna sadržina jeste - ako smem da se tako izrazim -
predstava o božanskom Ocu. Ovde antropozofsko istraživanje svojim sredstvima
zahvatiti."
Ako čovek
odvrati pogled od spoljašnjeg sveta da bi na neki način pogledao šta je on sam
učinio i da li je uopšte opravdano da on stvara neku predstavu o tom
spoljašnjem svetu, te kad on taj doživljaj
dalje prati, tad on dolazi do dožiljaj Božanskog Oca.
Pomoću
antropozofskog istraživanja nalazi se da do tog doživljaja božanskog Oca dolazi
samo čovek koji je u svom fizičkom telu sasvim zdrav; ko do toga ne dolazi nosi
u sebi neke degenerativne pojave, bolestan je. Ta se bolest ne može videti
običnim fizičkim sredstvima, ali je to ipak činjenica: ateizam jeste bolest.
Ako čovek dalje
ide tim putem, te uvidi da njegovoj duši nešto nedostaje ako dolazi samo do tog
doživljaja o Ocu, ako uvidi da se u ograničenju na intelektualizam nalazi i
neka vrsta ograničeničenja u tom doživljavanju božanskog Oca, onda on dolazi do
toga da mora i dalje da ide. Spoljašlja opažanja to vrlo dobro potpomažu.
"Jedna značajna činjenica je te što upravo u
zapadnim zemljama, gde je prirodnonaučno nastrojenje na neki način došlo do
maksimuma svog intenziteta i gde se ne želi da se prirodnonaučno nastrojenje
upušta u oblast natčunoga, koje treba da ostane zadržano u religiji, što je
upravo u tim religioznim pokretima zapadnih zemalja ono što je duh Starog Zaveta
ponovo naročito uspešno zahvatio i u novije vreme. I mi vidimo taj Zapad, pa
makar što spoljašnje prima i propoveda
hrišćanstvo, da on to čini potpuno u duhu Starog Zaveta; mi ga vidimo kako
Hrista u izvesnom smislu pretvara u Boga Oca i ne opaža razliku između Boga Oca
i Hrista. - Na suprot tome mi na Istoku gde za čovekovu duševnost ne postoji ta
izdvojenost između religije i nauke kakva je na Zapadu, na Istoku gde postoji
ovaj most za ljudsku dušu više ili manje kao elementarni unutrašnji doživljaj duše
- mi to nalazimo na primer još u izlaganjima velikog filozofa Vladimira
Solovjeva - tamo mi vidimo kako doživljaj Hrista postoji kao samostalan
doživljaj pored tog doživljaja Oca."
No sa predstavom
o Ocu mogu se shvatiti samo događaji spoljašnje prirode, ali ne i Čovečiji
razvoj. A ako se čovek udubi u taj unutrašnji ljudski razvoj od one tačke na
koju je došao kad je spoljašnji svet primio u svoju dušu, ako čovek taj
unutrašnji razvoj nepristrasno prati - onda će on doći do doživljaja Hrista,
koji je najpre neki neodređeni unutrašnji doživl jaj. Antropozofsko
istraživanje to prati dalje i uočava Misteriju na Golgoti. Od starina su sve
religije - ne samo starozavetna - bile naklonjene ka dolazećem Hristovom duhu.
U prastara
vremena su ljudi imali neko instinktivno, sanjalačko gledanje duhovnog sveta. A
kad je preko misterija ili popularnih religija bio sa svojom dušom uzdignut da
gleda vanzemaljsko, te znao da je sa tim on sam jedinstven u svom najdubljem
biću, onda je čovek u unutrašnjosti doživljavao svoje ponovno rođenje.
Takve
sposobnosti su se u toku razvoja čovečanstva gubile i u vreme kad je na Zemlju
stupila Misterija na Golgoti nije ih više bilo sem izvesnih zaostataka. Hristos
je ušao u ljudsko telo Isusovo. Na Zemlji je nastalo drukčije vreme. Hristos je
zatim preko Misterije na Golgoti ostao u samoj Zemlji kod čovečanstva. Hrista
je i Pavle video pred Damaskom. A to govore i reči: "Ja sam sa vama u sve dane do svršetka sveta" (Mt.28.20). Kad
čovek gleda svoj sopstveni unutrašnji razvoj, on od vremena Misterije na
Golgoti doživljuje Hrista kake boravi na Zemlji; on u unutrašnjem
doživljavanju, nalazi Hrista, kao što se preko doživljavanja spoljašnjeg sveta
nalazi Bog Otac, ako čovek nije bolesni ateist.
Taj događaj s
Hristom jeste najvažnija činjenica zemaljskog života čovečanstva. Tu činjenicu
su u antropozofskom pokretu prihvatili i jevrejski vernici. U razvoj
čovečanstva mora doći to da se ukazivanjem na Misteriju na Golgoti ponovo, može
naći put ka hrišćanstvu.
Ničeov prijatelj
Oferbek (Franz Overbeck, l837-1905, profesor teologije u Bazelu) je napisao da
moderna teologija više nikako nije hrišćanska. Ako bi u tome bilo nekih
opravdanja, onda bi se smelo reći da je antropozoefija podesna da na živ način
ljude privede ka doživljavanju Hrista. U prvim hrišćanskim vekovima se gledala
i priznavala supstancijalnost Misterije na Golgoti. To je sve više opadalo i
potpuno se zagasilo već kod Skota Erigene (Johannes Scotus Erigena, 810-877,
irski filozof, prethodnik skolastike). Nastajala je srednjevekovna teologija,
koja nije mogla da priđe natčulnim svetovima, te je razdvojila ono što čovek
pomoću intelekta može saznati od onog nesaznatljivog što on može dobiti samo
preko otkrivenja.
Iz tih podloga
se može shvatiti čitava sređnjevekovna teologija, naročito tomistička (Thomas
von Aquino, 1225-1274, hrišćanski crkveni učitelj, filozof i skolastičar, 1323.
proglašen za sveca), koju katolicizam smatra jedinu merodavnom.
"A kao što antropozofija dolazi do onog stava
da je ateizam upravo skrivena bolest, tako ona dolazi do drugog stava: Hrista
ne nalaziti, ne nalaziti nikakav odnos prema Hristu jeste za čoveka neka
sudbina, sudbinska nesreća! Ateizam je bolest, Hrista ne nalaziti je sudbinska
nesreća; jer on se može naći u unutrašnjem doživljavanju. Ali tada se on
pokazuje kao ono biće koje je prošlo kroz Misteriju na Golgoti. Do Hrista se
može doći jedino kroz unutrašnje doživljavanje, nije potrebno antropozofsko
istraživanje, da bi čovek bio religiozan u hrišćanskom smislu. Međutim tada,
kad se dođe do Hrista, tad čovek postaje član duhovnog sveta i može istinski da
govori o nekom vaskrsenju čovekovog bića u duhovnom svetu, o nekom proširenju
duševnoga bića u tom doživljavanju duhovnoga sveta, te se može o tome reći, da
onaj čovek koji Hrista ne nalazi, da je on na izvesan način u pogledu na
njegovo shvatanje sveta ograničen. Ateizam je bolest! Ne dolaziti do Hrista je
sudbina, ne dolaziti do Duha jeste duševna ograničenost!"
Iz takvih osnova
ima antropozofija posla sa religijom i to samo utoliko što neki ljudi raznih
veroispovesti imaju religiozne potrebe, a ove im to ne zadovoljavaju, te ih
onda traže u antropozofiji, iako ona ne govori ništa što ne bi bilo u skladu s
njima.
Tako su na
primer još 1905. dva katolička sveštenika na antropozofskom predavanju (Rudolfa
Štajnera) u Kolmaru priznala da sve što je rečeno nije protivno njihovoj
crkvi nego samo kako je to rečeno, da je za to potrebno da ljudi budu na
neki način pripremljeni, a da oni sami govore za sve ljude. Rudolf Štajner im
je na to odgovorio da ima ljudi koji žele da čuju nešto o Hristu, a ipak nikad
ne dođu kod njih u crkvu, te da on za takve ljude govori.
Takav stav
antropozofija ima prema svim veroispovestima, te je to sprovedeno i u
Valdorfskoj školi. U njoj se uopšte ne govori ni o antropozifiji, a samo sa onu
decu, kojoj roditelji nisu dali da pohađaju ni katoličku ni protestantsku
nastavu, da je samo za njih organizovana slobodna religiozna nastava, ali je
ona bila opet u hrišćanskom smislu. Nije vršena nikakva propaganda niti je
preduzimano bilo šta protiv pojedinih teoloških sistema.
Antropozofija
čini da se shvate razlike pojedinih teoloških sistema, a njih ona ne suzbija.
Njoj je zadatak da objasni zašto je katolicizam katolicizam, zašto
protestantizam protestantizam, jevrejstvo jevrejstvo i budizam budizam.
Zato nikako ne
bi bilo nesuglasica između antropozofije i teologije, ako takvu raspru i napad
ne bi poveli sami teolozi. Antropozofija ima jedino zadatak da objavljuje
rezultate svog istraživanja o duhovnom svetu.
Sedmo
predavanje: "Atropozofi ja i nauka o govoru"
Pri naučnom
razmatranju nečega u prirodi imaju se jasno ocrtani objekti. Kod govornoga to
nije slučaj; veliki deo onoga što se razvija kad čovek govori nalazi se u
nesvesnim regionima ljudskog duševnog života. Iz tog nesvesnog izbija nešto
nagore i povezuje se sa svesnim elementima.
To što je
trenutno u svesti kad govorimo, to je samo deo onoga objekta koji za govor u
suštinskome dolazi u obzir. Čak i sa sadašnjim govornim navikama postoji
mogućnost da se govor kao objekt unese u svest, takođe i dok čovek govori.
U govoru se ima
neka nijanse čitave duše naroda. Tako na primer nemačka reč "Pflicht" je u vezi s glagolom
"pflegen" ("negovati, starati se o nekom") i
sadrži u sebi značenje ostvarivanja nečega iz ljubavi i predanosti, upućuje na
duševnost, dok engleska reč "duty"
ukazuje na ostvarivanje svog ljudskog dostojanstva, na predanost nekom zakonu
koji se intelektualno shvata, upućuje na intelekt - iako obe u rečniku u isto
znače ("dužnost").
Kod posmatranja
prirode mi imamo objetke koji su izvan nas samih. Kod govora mi moramo proći
jedan proces svesti da bismo došli do toga šta je taj stvarni objekat koji
treba da razmatramo. Kad se r adi o govoru mora se razmatrati ne samo ono što
je u čovečijoj svesti, nego pri promatranju treba uočiti, i ono živo, što se
iživljava u što se iživljava u govorenju i jeziku (govoru).
Ova priprema se
u naučnom razmatranju govora slabo vrši. Inače bi se uočavala ta unutrašnja
nesvesna sadržina, podsvesna supstancija koja u govorenju samo delimično dolazi
do izražaj.
Stepen svesnosti
koji je u vezi sa govorom je različit u toku čovečanskog razvoja i drukčiji je
bio kad je nastao sanskrit, drukčiji kad se obrazovao stari grčki, a drukčiji
sad ovde u Nemačkoj ili u Engleskoj.
Postoje velike
razlike u unutrašnjem doživljavanju pri upotrebi engleskog kod nekog Engleza
ili Amerikanca. Takođe su različiti dijalekti u nemačkom, u njih ulaze
komplikovani duševni impulsi i to dolazi do izražaja u govoru. Stari Grk je
osećao da je u samoj reči misao. Mi danas kad govorimo osećamo da je reč na
jednoj, a misao na drugoj strani.
I za sanskrit je
potrebno prvo proći psihologijske procese, da bi se došlo do onogakako se neka
reč doživljavala. Mi sanskrit ne smemo da posmatramo sa istim osećanjima kao
neki današnji jezik. U ono vreme je duševni sastav bio bitno drukčiji nego
danas. Duševno stanje se menja. Posebno je veliki preobražaj bio u XV veku.
Stalno je bilo takvih granica epoha, a u kojima je sudelovalo i doživljavanje
govora.
Konsonanti su
zadržani pokreti kojima se shvata ono što se spoljašnje događa.
Vokali su
nastali iz unutrašnje doživljavanih simpatija i antipatija kad se čovek
postavlja prema spoljašnjoj prirodi.
" - tako da čovek onda kad živi u govoru, živi
tako što u konsonantskoj biti podražava spoljašnji svet, ali metamcrfoziran, te
što tome nasuprot u vokalnome prikazuje svoj sopstveni unutrašnji odnos prema
spoljašnjem svetu."
U vremenima kad
je nastao sanskrit ljudi su živeli u sanjarskim imaginacijama, te su iz njih
obrazovali reči. Kad bi izgovorili reč "manas", oni bi se osećali kao u nekoj ljusci.
"Čovek se nije osećao tako, kako se mi danas
osećamo u životu duše, nego se osećao kao nosilac tog duševnog života - a samo
to duševno doživljavao je on kao iz vanzemaljskih i vanljudskih snaga toj ljusci
dato."
Ovaj osećaj se
mora pokrenuti kad se želi da razume neki stariji sadržaj reči. Kad se danas
oseća "ja", to je sasvim
drukčiji duševni doživljaj nego što se doživljavala reč "ego" ili na sanskritu "ahara". Mi danas csećamo svoje ja
kao središnju tačku svog unutrašnjeg bića.
U starijim
vremenima čovek se nije osećao da je u tom ja, nego da je to nešto samostalno
na talasima duševnog života. Tako je sanskritska reč "aham" nešto što je oko ja, što nosi to ja. Tako je i Grk, pa
još i Latin to ja osećao kao neku loptu vode koja je prožeta vazduhom.
U današnjoj
civilizaciji ono telesno ima mnogo veći udeo u oblikovanju neke reči.
U starijem
govornom životu bilo je mnogo punije doživljavanje. Sanskrit ili uopšte neki
govor orijentalske civilizacije - u njima govor prima muzički karakter, jer
dolazi iz istog unutrašnjeg doživljavanja kao i to muzičko. Kasnije se to
muzičko izdvojilo od logičkog, od duševnog života u čisto predstavljanje.
Kod engleskog je
proces življenja u apstraktnim predstavama dalje napredovao. Nemački dijalekti
puštaju našu dušu da uroni u mnogo intenzivnije vitalno doživljavanje. Pravo
duhovno doživljavanje govora (jezika) moguće je tek sa visokonemačkim
(Hochdeutsch). Iz tog duha je kod Hegela predstava odvojena za sebe, a ipak se doživljuje
povezana sa nekim naročitim elementom jezika (govora). Zbog toga se Hegel u
stvari i ne može prevesti na zapadne jezike. Kod njega se ono govorno, još
neposredno doživljuje.
"Kada idete ka zapadu, vi svuda u
doživljavanju koje duša razvija kad je predata upotrebi govora zapažate: Duša
to istina doživljuje intenzivno, ali to govorno svuda biva izbačeno iz
neposrednog duševnog doživljavanja; struja govora teče tamo, a neprekidno se iz
te tekuće vode na neki način stvara nešto kao sante leda koje se na talasima
valjaju kao neka čvrsta sadržina - na primer u engleskom. a ako mi govorimo
visokonemačkim, možemo primetiti kako se u struji govora isto tako ima nešto
tečno, ali tu još nema komada leda, koji bi već ispali iz tog govornoga, koje
je povezano sa duhovno-duševnim čoveka. –
"Ako se dođe na istok, onda se ovaj proces
nalazi na nekom još dalje unazad postavljenom stupnju. Tu se ne vide sante
leda, koje se izbacuju iz te struje govora, a koje nisu recimo čvrsto povezane
sa njom; tu se takođe ne doživljuje kao u visokonemačkom potpuna adekvatnost
misli sa reči, nego se ta reč doživljuje tako, što to čovek u svojem organizmu
zadržava, dok je misao opet nešto, iz čega reči ističu, a za čim čovek trči,
što upravo stupa pred njim."
Ko želi da
posmatra govor, on mora da doživljuje unutrašnju metamorfozu organizovanja
govora, inače se govor posmatra samo spoljašnje, te se tada stvaraju sve moguće
teorije o govoru.
Kad nosioci bilo kojeg naučnog smera razmišljaju o tome
šta ta nauka nudi, oni dolaze do "propasti".
To nije to što antropozofija želi da kaže.
Antropozofija
nosi u sebi dublji karakter naučnosti, koji ide na to da razjasni kakva se
vrsta stvarnosti može naći u nekoj oblasti. Neko je prigovorio da antropozofija
svuda zabada svoj nos, a na to se mora odgovoriti:
"Svakako, pokazalo se da je ova antropozofija
u toku svojeg razvoja i morala da svoj nos u sve zabada."
9.
Neke antropozofske dopune
I izlaganja u
čitavom ovom spisu se daju zbog toga što antropozofija i mora da svoj nos u sve
zabada.
Kad se sa na
antropozofiji izoštrenim načinom mišljenja posmatraju razne pojave u svim
oblastima ljudskog života, onda se uočavaju i razne štetne navike koje dolaze
iz pogrešnog posmatranja, te i nelogičnog i nedoslednog načina mišljenja sa
kojim se tim posmatranjima pristupa i kojim se to sve objašnjava, a što onda
ljudima daje neispravne podsticaje za život i rad. Bilo bi krajnje nemoralno,
kad bi se preko toga ćutke prelazilo i zato mora antropozofija da svuda zabada
svoj nos i da svoje nalaze i drugima saopštava, a ne da ih zadržava samo za
sebe, samo u uskom krugu. A svako ko ta saopštenja dozna, treba da svojim
zdravim razumom i osećajem za istinu proceni da li su tačna, ili ne.
Pošto je prošlo
već skoro sto godina od gore kratko prepričanih predavanja Rudolfa Stajnera, a
antropozofski orijentisana nauka o duhu nije prestala da se razvija sa njegovim
prelaskom u duhovni svet (ima dosta njegovih sledbenika koji istražuju razne
oblasti ljudskog života) i pošto se u tom vremenu mnogo šta događalo - pa i
nije događalo što je trebalo i bilo poželjno, a i radi razjašnjenja nekih od
gore pomenutih stvari, ja ću se sada nadovezati na ta predavanja i ponečem ih i
dopuniti.
Prvo
predavanje (nauka o prirodi)
Ako je Njutn
padanjem jabuke bio podstaknut da proučava zakone gravitacije, on je u njoj
gledao samo ono što je neorgansko, nije ga zanimao nikakav njen organski sastav
niti kakav je njen ukus. Zato je on sa tim mogao sasvim ispravno da poredi i
padanja drugih, potpuno neorganskih tela, te da dođe do određenih zakonitosti
koje se odnose na taj neorganski svet. Međutim, sa kauzalnostima i logičkim
razmatranjem ne može se objasniti zašto se s proleća kod nekog drveća prvo
razvija cvet pa list, a kod drugog prvo list pa cvet. Takođe ni zašto su od
nekih biljaka jestivi delovi koji rastu u zemlji, a kod nekih oni iznad zemlje.
To je čovek mogao da utvrdi samo tačnim posmatranjem fenomena, bez izmišljanja
bilo kakvih teorija, pa ni iznalaženja nekih prirodnih zakona kojima bi se to
objasnilo.
Matematika u
svetu čulnih opažanja nigde ne postoji. Matematička tačka ili linija se nigde
ne može videti, jer je beskonačno mala odnosno beskonačno tanka. U čulnom svetu
postoji samo dva nečega, a nigde dva za sebe - dva ničega, kao u matematici.
To, možda i jeste razlog zašto su matematička izvođenja vrlo jasna i tačna -
ona se kreću samo u oblastima duha. No ona su tačna samo dok se i zadržavaju u
duhu, a u svetu čula ta izvođenja jednostavno ne postoje, te se njihovo
izlaganje u svetu čula može smatrati samo kao nešto idealizovano, kao
simboličko, kao neko poređenje. Zbog toga mi pomoću matematike možemo samo da
objašnjavamo neke fenomene čulnog sveta i da ih sistematizujemo, a ne da pomoću
nje zaključujemo šta se iza tih fenomena krije. Sme se dakle ići putem: fenomen
- matematika - objašnjenje, a ne
matematika - objašnjenja - fenomen. Međutim, ovo drugo se radi pri postavljanju
svih mogućih atomskih teorija; u njima se izmišljaju sve manje materijalne
čestice, dakle one koje teže matematičkom beskonačno malom i koje su toliko sićušne
da ne mogu ni spadati u fenomene čulnih opažaja. No to je način na koji i
najugledniji savremeni naučnici dolaze do nekog čulnog sveta koji se čulima ne
može opažati, a to njima ipak ništa ne smeta.
Na ovom primeru
se vidi da i najobrazovaniji ljudi mogu imati pogrešne načine, pogrešne navike
mišljenja, a koje su im usađene neispravnim školovanjem još od najranijeg
detinjstva. To je kod njih ušlo u podsvest i od toga je vrlo teško da se čovek
oslobodi čak i kad odraste, jer je potrebno da menja taj način mišljenja koji
mu je usađen u podsvest.
U živin biljkama
se sem organskih odigravaju i neorganski procesi, a takođe na njih deluju i
neorganski uticaji okoline, kao što su temperatura, osvetljenost, vlažnost,
sastav zemljišta i drugi. Međutim, u
biljci postoji nešto organsko, koje se tom neorganskom suprotstavlja odnosno
prilagođava, te ga i preobražava i za sebe upotrebljava, a to je kvalitativno
sasvim drukčije od neorganskog. Pa i u nauci - pošto je razvijena na
posmatranju neorganskog - i u nauci se to uviđa, ali se ustručava da prizna.
Zato su organizovane kao posebne grane biohemija i biofizika. U njima se - s
obzirom na materijalističku nastrojenost u nauci - smatra da su i životni
procesi kvalitativno isti kao i beživotni, ali samo malo komplikovaniji. To bi
se inače moglo objasniti eventualno i uz pomoć matematike, ali samo onda kad bi
se prethodno priznalo da su kod nje negativni brojevi kvalitativno
različiti od pozitivnih.
Tek sa
shvatanjem da pored kvantiteta postoje i razni kvaliteti može čovek biti
slobodan za dalje razvijanje pojmova. U protivnom on ostaje zarobljen u domenu
"mera, težina, broj". No to
je slučaj sa danas zvanično propagiranom naukom o prirodi, koja razne boje ili
zvuke objašnjava brojevima i merama, te time sama sebi postavlja neke granice u
saznavanju. Nauka o duhu probija te granice, te joj je i dužnost da o tome
obaveštava i druge.
Fenomeni koje
čovek opaža uvek se tačno - sasvim objektivno - odslikavaju u čovekovoj svesti.
U pitanju je jedino da li ih on tačno tumači, a to tumačenje je jedino
subjektivno. Ako čovek pred neki fenomen stupi sa nekim prethodnim postavkama,
on će onda taj fenomen subjektivno najčešće pogreešno protumačiti. Na primer,
ako čovek ide putem na kojem očekuje da će sresti nekog svog prijatelja, pa
izdaleka ugleda kako mu se približava neki drugi čovek sličnog stasa i hoda, on
će pomisliti da je to taj njegov prijatelj. Međutim, kad mu se približi i bolje
sagleda taj fenomen, on će videti da je bio u zabludi, jer će mu sad sam taj
fenomen otkriti svoju prirodnu zakonitost odnosno da se iza njega krije neki
drugi čovek.
Slično tome, ako
se prvo stvori neka hipoteza, pa na osnovu nje izvrše neki eksperimenti kojima
ona treba da se dokaže, onda je vrlo verovatno da se neće doći do objektivne
stvarnosti. Jer, i hipoteza je isključivo subjektivna, a takođe i svaki
eksperiment, te je vrlo teško da se iz dva subjektivna dobije nešto objektivno.
Ovo ne znači da
čovek ne treba da pravi hipoteze ni eksperimente. Sa njima se neki put otkriva
i nešto izvanredno veliko - na primer Amerika sa pretpostavkom da će se doći u
Indiju. Ali, ako se ide tim putem, čovek mora stalno imati u vidu da je pošao
od subjektivne hipoteze i subjektivnog eksperimenta i da u svakom trenutku
istraživanja bude spreman da ih odbaci ili koriguje, ako se neki fenomen s tim
ne slaže. No to je vrlo teško, te je tako nastalo i jedno tuce raznih atomskih
teorija koje sve pobijaju one prethodne, jer se uvek pojavljivao neki
objektivni fenomen koji se s tim ranijim hipotezama nije mogao objasniti, ali
se previđao neki drugi. No uprkos tome pronađene, su atomske bombe i atomska
energija, ali uz veliku rezervisanost prema teorijama i isključivo na tačnom
posmatranju fenomena, pomoću kojeg su otkriveni odgovarajući prirodni zakoni.
Kad se na ovaj
način - preko fenomena - vrše istraživanja i organske prirode, onda će se
shvatiti, da tu postoji i neki sasvim drugi kvalitet, kvalitet različit
od onoga u neorganskoj prirodi. Potrebno je samo tačno uočavati i
sistematizovati ono što se zbiva u organici. Rašćenje i razvijanje biljke ne
može se uporediti ni sa kakvim neorganskim procesom akamoli objasniti. To je
drugi kvalitet.
Ako se čovek
strogo drži metoda razvijenih pri toj materijalističkoj fazi nauke, u kojoj se
teži da isključi sve subjektivno, što bi značilo i sve prethodne postavke
stvorene ljudskom maštom, onda se i vidi kako se materijalni svet "ogleda" u čoveku. To se najviše
uočava preko utisaka na čulo vida, te je zato ovde i upotrebljen izraz "vidi", a i izraz "slikasto".
Kad čovek vidi
nešto, on o tome u svojoj duši dobija neku sliku, a ona u njoj ostaje kao više
ili manje trajna slika sećanja. Vrlo sličan slučaj je i sa opažanjima drugim čulima.
Ono što smo preko sluha primili, to mi sećanjem možemo da u sebi čujemo kao
neku muzičku melodiju. Takođe možemo i preko glasa i govora da prepoznamo
čoveka koji nam govori ili da preko mirisa prepoznamo neki cvet. To je slučaj
sa svih dvanaest čula, a o kojima se u narednom predavanju govori, samo što je
to kod nekih manje upadljivo. No to pokazuje kako se svi fenomeni koje opažamo
sasvim objektivno odslikavaju u našim mislima, u našoj duhovno-duševnoj
unutrašnjosti. Iz toga se može pretpostaviti da se i naši materijalni organi
formiraju pod uticajem okolne prirode. To je teže objasniti, ali je to put
kojim dalje treba da ide naučno istraživanje. U tome antropozofski orijentisana
nauka o duhu jeste samo dopuna nauke o prirodi, jer prelazi preko one granice
koju je ova samoj sebi na veštački način postavila. Međutim, ako se prizna
postojanje tog "ogledanja",
koje se zdravim razumom ne može poricati, onda se mora priznati i da to "slikasto" nema ni meru ni težinu ni
broj. Na taj način čovek postaje slobodan za dalje razvijanje pojmova - kako se
to radi u antropozofiji, antropozofski orijentisanoj nauci o duhu. To je put na
koji mora ukazivati ova nauka.
Drugo
predavanje (ljudsko i životinjsko)
Istraživanje
ljudskih čula bilo je i za Rudolfa Štajnera izvanredno težak zadatak, te je on
to u toku vremena u raznim predavanjima i dopunjavao. Međutim, to je izvanredno
značajno, jer se preko ove oblasti ulazi opet u jedno područje koje je po kvalitetu sasvim različito i od kvaliteta neorganske i
od kvaliteta organske prirode. Bića koja su obdarena čulima mogu da opažaju
okolni svet i prema tim opažanjima da se i upravljaju. Kao što je rečeno, i kod
najnižih životinja mora se pretpostaviti da imaju bar čulo ukusa, a kojim
procenjuju šta je za njih dobro da jedu, a šta ne. Kod viših životinja se vrlo
jasno zapaža postojanje raznih čula. i kako se one njima služe. Ako bi čovek
pri tom hteo da daje i neke vrste matematičkih objašnjenja, on bi prvo morao da
pođe od toga da su i imaginarni brojevi sasvim drugog kvaliteta i od
pozitivnih i od negativnih brojeva.
Taj uspravni
položaj čovekov omogućio mu je i da može slobodno da upotrebljava svoje ruke,
tako da se po rukama čovek u stvari najviše razlikuje od životinja. On svojim
rukama može slobodno nešto da stvara, da stvara iz misli oslobođenih od sveta
čula, iz apstraktnih misli koje ga ničim ne prisiljavaju, da ostvaruje svoju
slobodu. Tragedija današnjih materijalistički nastrojenih ljudi - u koje
spadaju i svi koji žele da vladaju drugima - jeste ta izvanredno raširena
težnja, težnja koja je kod mnogih postala ideal, a to je da po mogućstvu što
manje upotrebljavaju svoje ruke. To je kao kad bi takvi ljudi rekli: "Ja ne želim da budem čovek! Želim da me
drugi hrane i timare!". Ovo je možda drastično rečeno, ali je nužno da
se na to skrene pažnja, kako bi se spašavali ljudi koji su pod tim iskušenjem
posrnuli. A zdravim razumom i osećajem za istinu može se proceniti da li je to
tako. Ako se to shvatiti, shvatiće se i da se jedino svojim radom za druge može
ostvariti svoje čoveštvo, a ne tuđim radom za sebe.
Ako bismo i ovde
hteli da za objašnjenje upotrebimo matematiku, onda bismo kao četvrti kvalitet
morali priznati i nadimaginarne brojeve, kod kojih je proizvod činilaca jednak
nuli i kad nijedan činilac nije jednak nuli. Ja sam o tim stvarima opširnije
pisao u spisu "Matematički pristup
duhovnoj nauci".[4]
Treće
predavanje (filozofija)
U toj drugoj
deceniji XX veka na fizičkom polju su se doživeli ona ratna ludila koja su se
nekoliko decenija u evropskim podzemljima pripremala. Ona su naravno sprovođena
preko nezvaničnih i zvaničnih vladara, evropskim državama - "hrišćanskih" država - koji su u
glavnom bili šlepa oruđa tih podzemnih sila, a čiji pripadnici su bili sa
potpuno pomućenom svešću i u velikoj većini nisu ni znali kome služe i kakvo će
konskvencije i oni sami morati da dozive, da će se to sve i na njih sručiti.
Homer bi tu
rekao da je tim "hrišćanskim"
Evropljanima Hera poslala ludilo, a ja ovde mogu da pretpostavim - naravno
uporedo s tim - i organizovano delovanje nekih okultnih krugova. Pri tome ne
treba misliti da su svi njihovi pripadnici bili svesni toga šta čine i kome
služe, a ni da su svi oni koji vuku konce uvek bili jedinstveni u svojim
namerama. Zato i ova moja dalja izlaganja ne treba shvatiti kao neku tvrdnju
nego samo kao neku mogućnost da se to na taj način događalo. Te stvari su
izvanredno složene, jer u njima pored ljudskih deluju još i neljudska bića i to
kako viša tako i niža od čoveka.
U Prvom delu
ovog spisa pod "7. Imperijalizam"
izneto je da je ona treća njegova faza počela negde u XVII i da je njegov
glavni nosilac engleski narod. A to je vreme kad je posebno došlo i do velikog
širenja, može se reći i do izvoza slobodno zidarskih tajnih društava, kod kojih
je u osnovi još ona prva faza imperijalizma - baš kao i kod katoličke crkve
odnosno onih koji nju iz potaje vode. Iako se oni spoljašnje bore jedni protiv
drugih, oni su ipak po mnogo čemu slični.
U pohrišcanskoj
istoriji ta prva faza imperijalizma se još i neskriveno pokazivala preko hunskog
Atile (umro 453), Džingis Kana (1206-l227), Tamerlana (1336, car 1369-1405) i
drugih, dakle mongolskih naroda s Dalekog Istoka, a koji su u sebi sačuvali
neke osobine koje su imali ljudi pre Potopa, odnosno pre Velikog ledenog doba.
Kod onih koji
gospodare katoličkom crkvom ili slobodnozidarskim ložama to se drži u tajnosti,
te se za postizanje tog cilja za gospodarenjem celim svetom, upotrebljavaju
razna skrivena sredstva, a ona otvorena se nazivaju drukčijim imenima kako bi
se zamaskiralo ono pravo. Međutim, ako bi neko istupio protiv takvog u njihovim
krugovima zamišljanog imperijalizma, i jedna i druga strana će ga napasti, pa
to na prvi pogled može izgledati da je "složno", iako u takvom napadu i jedna i druga strana nastoji
da nadigra onog drugog napadača, te da pobedu protiv onog trećeg upotrebi za
svoju korist - za svoj imperijalizam. Kao primeri za to mogu se uzeti nametanje
komunizma Rusima, nacionalsocijalizma Nemcima i demokratskog genocida Srbima.
Naravno da u
bilo kakvoj organizaciji koja teži imperijalizmu prve faze njeni izvršioci su
obavezni da potpuno potisnu glas svoje savesti, te da bez pogovora, izvršavaju
naređenja sebi hijerarhiski nadređenih. Takvim organizacijama vrlo lako mogu da
zavladaju neke treće, neke strane sile koje umeju - posebno i na okultni način
- da pridobiju i za sebe upotrebe istaknute vođe takvih društava. To se u
velikoj meri i radi.
Pošto su vođe
tih zapadnih kolonijalnih država bile nezajažljive u otimanju plodova rada
pokorenih naroda, a bili su daleko bolje naoružani i organizovani u tim
pohodima, izvesni vrlo prosvećeni, pa čak i posvećeni pripadnici tih pokorenih
naroda pribegavali su raznim, pa i okultnim sredstvima da se od njih brane.
Nepisana istorija je puna toga, a ja ću obde dati samo jedan primer, primer kao
moguće objašnjenje za to što se doživelc u drugoj deceniji XX veka. Ovo ne
treba uzeti kao neku moju tvrdnju, već samo kao verovatnoću da se to tako
odigralo, jer je u tom ludilu bilo i drugih uticaja - Homer bi tu bio u pravu.
Ako su neki
egipatski okultisti hteli da se oslobode od engleskih i francuskih nasilja i
eksploatisanja, sasvim bi bilo prirodno da bi nastojali da njih zavade, a
takođe da njihove udarne snage uprave u drugom pravcu. To se moglo učiniti samo
preko zaslepljenih fanatika nekih uticajnih tajnih organizacija. Za to u
najpodesniji bili slobodni zidari. Oni su već bili usmereni na to da
upražnjavaju simbole i rituale koji su poticali iz egipatsko-
haldejsko-jevrejsko-vavilonske epohe, a i vuku poreklo iz arabizma /42/.[5]
Poznato je da
prvobitni slobodni zidari u svoje lože nisu primali žene. Taj običaj se krši u
egipatskim ložama Memfis-Misraim, koje su iz Misraima (Misira) izvezene na
Zapad. Tako je i predsednica Teozofskog društva Ani Bezant (1847-1933) bila
njihova članica - izgleda 33. stepena,[6] a preko nje je
izvršen jak udarac na hrišćanstvo, preko nje je nametana lažna predstava o
Hristu. U prvom delu ovog spisa bilo je govora i o drugim ženama pripadnicama
tajnih društava, a u kojima su imale jakog uticaja.
 |
1. Ani Bezant sa regalijama 33o
Ko-Masonskog reda
|
 |
2. Ani Bezant sa regalijama 33o
Masonskog reda
|
Da li su ti
egipatski krugovi glavni uticaj vršili preko žena ili ne, to nije važno. Važno
je to što je u Evropi organizovano ludačko, samoubilačko ratovanje, pri čemu su
na pogibijama stotina hiljada i miliona svojih vojnika veliki evropski stratezi
postajali slavni maršali ili nešto slično. A da prestolonaslednik Franc
Ferdinand neće biti car nego Karlo, to je verenici ovoga, budućoj carici Ziti
još 1911. rekao papa Pije X, koji je još pre toga govorio da će 1914. početi
veliki rat.[7]
I to ukazuje na
povezanost slobodnozidarskih krugova i vladajuće oligarhije rimokatoličke crkve
odnosno da i jedni i drugi mogu biti pod istom upravom nekog trećeg. Naravno da
velika većina, njihovih pripadnika toga nije svesna. Ali samo tajnim delovanjm
obe te organizacije - jedne s petokrakom zvezdom, druge sa krstom - može se
objasniti kako je taj rat postao "svetski"
odnosno kako su u njega uvučene i države čijih 99% stanovnika nikad nisu čule
ni za Franca Ferdinanda ni za Srbiju, možda ni za Austro-Ugarsku. Milijarde
ljudi su to na razne načine duhovno doživljavale.
Posle te druge
decenije XX veka to zapadno filozofsko shvatanje se sve više i više nameće i
evropskoj sredini i evropskom istoku. To se - ja bih rekao - više nesvesno
nameće preko politike, jer se uglavnom pretpostavlja da je onaj jači ujedno i
pametniji. Ovo tim pre što je politika svoju gardu nauku proglasila
nepogrešivom - ne samo kad govori "ex
catedra" kao papa.
Tako je
svojevremeno i Njutnova teorija o bojama nadvladala Geteovu, tako se raširio i
spiritizam i drugi načini da se duhovne pojave objašnjavaju fizičkim
zakonitostima, a na čemu se zasnivaju razna parapsihologijska proučavanja kako
u SAD tako i u Rusiji. Pošto se izvesne duševne i duhovne pojave ne mogu
mimoići, one se prema spenserovcima moraju objašnjavati samo pomoću spoljašnjih
čulnih činjenica - fotografija i drugog, A pitanje da li su misli neka
realnost, to se ostavlja u području verovanja.
Socijalni eksperimenti
se stalno vrše uprkos toga što socijalni organizam nema senzorium (organ za
osetljivost). No pošto se taj nedostatak uviđa, onda se pri socijalnim-
eksperimentima koji se u.glavnom svode na to kako da se u pojedinim zemljama
dokopa vlasti, onda se u njima stvara neka vrsta društvenog senzoriuma. On se
stvara nametanjem određenog javnog imenja, a pomoću svih sredstava za
propagandu - štampe, televizije, "šu-šu",
novca i drugog. To se vidi iz jedinstvenih šema, po kojima sa u sasvim
različitim državama izvršavani i izvršavaju se isti politički prevrati, a u
cilju stvaranja "jednopolarne"
vlasti. Privrženici te "jednopolarne"
vlasti svakako zbog toga organizuju i "jednopolne"
parade ponosa - to je njihova, doktrina.
Dok je u
Srednjoj Evropi na neki način nesvesno prihvatano to zapadnjačko mišljenje, ono
je uistočnoj Evropi u velikoj meri nametnuto preko komunizma. To je učinjeno
preko petokrake zvezde, a krst je potisnut da bi se kod "jeretika" stvorio verski vakuum i
onda i kod njih lakše raširio papizam.
A ovaj moj spis
je samo mali doprinos za izgradnju tog mosta između prirode i duha.
Četvrto
predavanje (vaspitavanje)
Ako čovek i nije
postigao vidovitost i neki posebni stepen posvećenja, on zdravim razumom i
zdravom logikom može da sagleda šta se krije iza nekih događaja, koji su inače
iznenađujući i nerazmljivi. Tako na primer može da se shvati i kako je neki
pukovnik Kemal kod Galipolja potukao Antantinu vojsku koja je srušila i Nemačku
i Austro-Ugarsku carevinu, a i od te Turske carevine već okupirala više od tri
četvrtine. To se može objasniti samo tako da su Antantinl komandanti preko
raznih Čerčila dobili naređenje da Kemal njih pobedi, te da on tako ovenčan
slavom u Turskoj uvede sekularlzam i zadrži kontrolu nad Bosforom i Dardanelima
- naravno za račun onih koji su mu naredili da ih pobedi. Mišljenjem razvijenim
na nauci u toku poslednjih nekoliko vekova može se sagledati i ta duhovna
pozadina bitke kod Galipolja. To je civilizaejski uslov sadašnjosti, a sem toga
i to što je Mračno doba odnosno Kali Juga završeno 1899. godine.
Kao što jo već u
poglavlju "1. Polazne postavke"
navedeno, obavezno školovanje je uvedeno kad su marionete "jednopolarnosti" uglavnom ostvarile
svoj monopol nad školama i udžbenicima. Tim monopolom se nastoji da se po
mogućstvu sva deca sveta programiraju tako da "jednopolarno" misle i rade, da se potpuno dezindividuališu, da
se "jednopolarizuju" - baš
kao te marionete! Njima naravno to ne smeta što jedna polovina, te složenice
"jednopolarnost" negira
drugu, pošto su ograničeni time što nisu došli do poznaje Duha.
Antropozofske
"Valdorfske škole" idu na
to da se s ljubavlju priđe svakom detetu posebno i da se nastoji da se kod
svakog deteta njegove individualne sposobnosti i težnje potpomažu. Pri
tom se zna da svaka nova generacija donosi po nešto novo iz duhovnog sveta i da
to novo treba potpomagati, a ne potiskivati nametanjem svojih - starijih -
postavki, zna se da je to novo doprinos daljem usavršavanju ljudi, da je to i u
smislu. Hristovog impulsa. Takođe se uzima u obzir da je dete u stvari čovek u
nastajanju i da se tome svakog dana treba prilagođavati - i to prema svakoj
individui posebno prilagođavati.
Iz ovoga se već
vidi da je posao učitelja i nastavnika u nižim školama daleko teži i važniji
nego profesora na univerzitetima, kad su deca već izrasla, kad su u njima
drukčije usmerene snage rašćenja.
Pošto dete tek
posle mene zuba postaje pristupačno za nešto apstraktno, užasno razorno za decu
je kad se već sa tri ili četiri godino teraju u neke škole u kojima ih pored
ostalih apstrakcija uče i matematici. Time se stvaraju organska nedonoščad. U
tim godinama deci treba davati slike iz neizmenjenih starih bajki i naravno
voditi računa kako se pred njima ponaša, govori, misli i oseća.
Pošto vaspitač
treba iz meseca u mesec da posmatra šta se s njegovim đakom događa, te da se
tome i svakom ponaosob prilagođava, onda se može zaključiti da je savremeni
monopolistički način školovanja, nešto najnemoralnije što se može zamisliti.
Pogotovu što tim monopolom vladaju ljudi koji tu decu nikad nisu ni videli, a
posebno što ni udžbenike koje deci nameću skoro isključivo nikad nisu ni videli
akamoli pročitali, a da su ih i pročitali oni njih ne bi ni razumeli. Ali time
se neguje "jednopolarna"
besavesnost, a sa njom i obezindividualisanje.
3. Johan Hajnrih
Pestaloci
1746-1827
|
4. Vojislav Bakić
1847-1929
|
Iako se taj
monopol u vaspitavanju i obrazovanju uspostavio posebno tek počev sa drugom
polovinom XIX veka, u tom je veku deloao izvestan broj izvanrednih naučnih pedagoga,
kao što je na primer bio i Pestaloci (Johann Heinrich Pestalozzi, 1746-1827).
Prema Ueli Seiler-Hugova on je upućivao na isto što i Rudolf Štajner u svojoj
''Filozofiji slobode" pisanoj
oko sto godina kasnije, ali samo malo drukčijim rečima. Prema njoj Pestaloci
kaže:
"Moj instinkt čini mene delom prirode,
društveno stanje delom mojeg roda (porekla) i moja savest delom mene samog."
A Rudolf Štajner
kaže:
"Priroda od čoveka čini čisto prirodno biće,
društvo biće koje postupa prema zakonima; neko slobodno biće može on samo sam
od sebe da načini"
Ueli to još i
dalje dopunjava. A svoj članak završava ona rečima:
"Sam Pestaloci se danas u pedagoškim
obrazovanjima (i u antropozofskim) čuva samo još kao slaba istoriska
reminiscencija."[8]
Pestalocijeva
tabela
Moralni čovek
Nadvladavanje sopstvene sebičnosti.
Harmonija između prirodnog, društvenog i moralnog
stanja.
|
Rad na samom sebi
Predanost onome Ti.
Moralnost ne normativna, već iz individualne
savesti.
Moralnost mora neprestano ponovo da se osvaja.
|
Savest
|
Sloboda
(htenje)
|
Čovek
Delo sebe samog
|
Moralna
sloboda
|
Čovek društva
On se oslanja na zakon i norme koje regulišu
potrebe čoveka.
Ovde može čovek da se uzdigne do moralnosti ili da
potone u životinjstvo.
|
Društveni pravni poredak
Grupni egoizam.
Čovek prihvata to društvo = konformizam.
|
Zakon
|
Poslušnost
(trebanje)
|
Građanin
Delo društva
|
Građanska
sloboda
|
Čovek prirode
On se pokorava svojim nagonima.
On je potpuno čovek dela i uživanja.
|
Teženje za vlasti
Borba protiv svih Nagon za samoodržanjem.
|
Instinkt
|
Prinuda
(moranje)
|
Životinja
Delo prirode
|
Sloboda
prirode
|
Međutim ...
Pestaloci je kao
Švajcarac pripadnik zapadnog dela Srednje Evrope, a Rudolf Štajner kao
Austrijanac njenog srednjeg dela. Dr. Vojislav Bakić (1847-1929), koji je u
Srbiji, uveo naučnu pedagogiju pripadao je kao Srbin istočnom delu Srednje
Evrope. On je bio moj ded po majci i kod njega smo mi u kući živeli posle rane
smrti moga oca. Iako sam ja tada bio još dečko, ipak se sećam da je Vojislav Bakić
kod sebe sve do pred smrt čuvao sliku Pestalocija, a znam i da je i moja majka
Vida neki put pominjala Pestalocija.
Koliko je
Vojislav Bakić primio Pestalocijeva učenja i koliko je to na direktan ili
indirektan način preneo na mnoge generacije srpskih učitelja i prosvetitelja,
to meni nije poznato i to bi bio predmet posebnog istraživanja za to stručnih
ljudi. Da bih tome nešto doprineo, ja ću iz pomenutog članka Ueli Seiler-Hugove
dati sledeći Pestalocijev tabelarni pregled njegovog glavnog dela "meine Nachforschungen uber den Gang der
Natur in der Entwicklung des Menschengeschlechts" ("Moja istraživanja o kretanju prirode u
razvoju ljudskog roda") iz 1797. godine.
Ako se i ne bi
moglo utvrditi da je Vojislav Bakić u potpunosti prihvatio i dalje širio Pestalocijeva
učenja, ipak se mora pretpostaviti da su ona u njemu ostavila neki trag. To bi
bile neke imponderabilije - kako bi se izrazio Rudolf Štajner - "imponderabilije misli".A te
imponderabilije misli u čoveku prenose se i na druge preko čitavog njegovog
nastrojenja i načina mišljenja i reagovanja na izvesne životne situacije. Takve
imponderabilije se posebno i vrlo snažno prenose posebno i na decu do mene
zuba, ako se nalaze u blizini takvog čoveka, kako je ovde gore navedeno.
Da bih to
ilustrovao, ja ću ovde navesti i lični primer. Pošto sam ja veći deo vremena do
mene zuba proveo u blizini Vojislava Bakića i njegovih imponderabilija
dobijenih od Pestalocija, to je možda uticalo da lakše shvatim i u potpunosti
prihvatim "Filozofiju slobode"
Rudolfa Štajnera koja ima sličnosti sa učenjem Pestalocija. I tako dalje...
5. Pestalocijeva
piramida
|
Pestaloci je
sigurno na takav način ostavio trag bar u Srednjoj Evropi. Ja za to dajem, kao
primer Srbe. Možda je i to razlog što njih žele da unište oni - prema
Pestalociju - "ljudi prirode".
Sve je to vrlo komplikovano, jer ima i raznih drugih uticaja i razloga.
Intelektualistička
apstraktnost i njen pogubni uticaj u školama vidi se u tome što se deci još od
osme ili devete godine daje da iz svoje mašte pišu neke slobodne sastave umesto
da opisuju neke stvarne događaje koje su ona sama. proživela, na čemu bi se ona
vežbala da uočavaju činjenice života, a ne da žive u oblacima.
Kod iz
antropozofije zasnovanih Valdorfskih škola veliku teškoću predstavlja
osposobljavanje dovoljnog broja potrebnih učitelja. A to je otežano neispravnim
društvenim poretkom, po kojem se prodaje čovekov rad, pa se još i lakši rad u
višim školama više nagrađuje nego teži i važniji rad u nižim.
Sadašnji školski
monopol sve više nameće deci krute pojmove, a koje ona moraju da nabubaju i
koji su sasvim apstraktni, te i u docnijim godinama ne mogu da zažive, jer su
mrtvorođeni.
A kako bi iz
detinje prirode monopolisti očitavali planove koje im nameću silom vlasti, kad
tu decu nikad ni ne vide? Oni te planove prave samo na osnovu nekih svojih
zamišljanja kakva deca treba da budu. A za taj svoj ideal oni užimaju sebe same
uz eventualne manje korekcije, pošto često nisu zadovoljni svojim zivotom. U
svakom slučaju prave ih prema nekoj idealizovanoj prošlosti, a ne sa
otvorenošću prema budućnosti koju deca uvek sa sobom donose.
A od monopolista
nametano mehanističko ocenjivanje đaka pomoću testova spada svakako u
najgluplje plodove tih intelektualističkih monopolista. No to je plod nauke
koja je garda vlastodržaca. Takvo ocenjivanje izvanredno dobro vodi decu u
ništa, pa se time onda olakšava njihovo duhovno porobljavanje.
Oni koji rade na
uspostavljanju one prve faze imperljalizma po svoj prilici i ne shvataiu da se
čovekova svest i duševno nastrojenje u toku vremena menja. A ako shvataju, pa
nasuprot tome rade - utoliko gore po njihj!
Pošto takve
naddržavne organizacije imaju snažan uticaj na ljudsku kulturu, posledica toga
je i to što starije generacije ne mogu da shvate one mlađe, a posebno ni faze
njihovog uzrastanja. Iako ima i naglih preokreta u čovečanskom razvoju, svaki
takav preokret ima i svoje faze sazrevanja, koje se u malim koracima iz godine
u godinu dešavaju. Te promene su uočljivije tek posle možda 20 ili 30 godina,
a. oni koji ranije ustaijene načine mišljenja i shvatanja žele da primene i na
to što nove generacije rade tada, oni svakako da te generacije ne razumeju. No
pošto se rašćenje dece ne može osporavati, onda se filmadžijama naredi - iz "jednopolarne" vlade - da preko
stručnih, psiholoških šablona ljudi, koji su od države dobili diplome da se u
to razumeju, statistički odrede šta je za decu do .12, a šta do 14 ili 16
godina nepreporučljivo da gledaju (izglede da se neparne godine pri tom ne
uzimaju, u obzir). A to je - pored izživl javanja vlasti - ujedno i najbolja
reklama i podsticaj da ta mlađa deca baš to gledaju. Zabranjeno voće je
najslađe!
Kad je reč o
slikastom pismu, kao i današnjim apstraktnim slovima, meni je svojevremeno[9] palo u oči da
je možda i ono najstarije pismo koje se naziva "vinčansko pismo" bilo još mnogo konkretnije od svih slikastih
pisama. Naime, ako se njegova slova uporede sa euritmijskim znacima koje je
Rudolf Štajner dao za prikazlvanje pojedinih slova, onda se vidi njihova
frapntna sličnost. To je nešto što bi trebalo da bude predmet posebnih
istraživanja, a na šta ja nisam orijentisan, te bi mi za to bilo potrebno vrlo
mnogo vremena. Tu bi se moglo utvrditi kako je od tih slova starih izgleda, oko
6000 godina preko raznih drugih pisama došlo do sadašnjih apstraktnih pisama,
koja su nastala kao civilizacijska nužnost. A to vinčansko pismo i ti
euritmijski pokreti u vezi su sa čitavim kosmosom, imaju kosmičko značenje,
odslikavaju kosmos.
Po preporuci
Rudolfa Štajnera decu prvo treba učiti da pišu, a tek posle toga da čitaju. A
pisanju sa sadašnjih apstraktnih slova preba ih učiti preobražavanjem nekih
prostih crteža koji na njih upućuju. Na primer iz uprošćene slike mačke sa
dve-tri preobrazbe doci do slova "M".
Ja bih uz to
dodao, pošto deca u Valdorfskim školama uče i euritmiju, da bi ona te pokrete
mogla prvo da nacrtaju prema uzoru vinčanskog pisma, pa onda iz njega da uz
dve-tri transformacije dođu do sadašnjih slova i njihovog sastavljanja u reči.
Time naravno treba da se pozabave pedagozi tih škola.
O obrazovanju
učitelja već je ranije bilo govora. Ovde treba podvući da je kod učitelja mnogo
važniji njegov moralni lik i ljubav prema vaspitanicima nego njegovo znanje i
obrazovanje priznato od državnih organa, koji to moralno uopšte i ne uzimaju u
obzir ili - što je još gore - propisuju kako vaspitači treba da se ponašaju
prema vaspitanicima. Onom individualnom pristupati na neki statistički i još
"jednopolarni" način - to
je ubijanje kulture.
Što se tiče
realnosti misli, ona se ogleda i u tome što, kad čovečanstvo sazri za nešto
novo, to novo se pojavljuje istovremeno u dušama raznih ljudi, ljudi rasutih u
raznim narodima i kontinentima. To se može grubo uočiti u pravnuičkim
pogađanjima oko raznih patenata, oko toga čije je prvenstvo kad su dva čoveka
iz raznih krajeva sveta skoro istovremeno nešto pronašla ineznajući jedan za
drugoga.
Završne reči
Rudolfa Štajnera upućuju na veličinu i težinu zadatka učitelja, koji se zbog
sadašnjih izopačenih načina mišljenja u velikoj meri nipodaštavaju. Međutim,
još do pre sto ili sto pedeset godina se kod "primitivnih" Srba na svoje učitelje gladalo sa najvećim
poštovanjem i zahvalnošću; i u sasvin zrelim godinama ljudi su uviđali da ne bi
bili to što su, da im neki "seoski
uča" nije dao ispravne impulse za život. Takvi učitelji su i bez nekih
visokih škola - naravno i bez antropozofije - iz svoje ljubavi i predanosti
prema svojim đacima uspevali da izgrade taj instinkt, o kojem govori Rudolf
Štajner. Taj instinkt kod učitelja bio je nešto što je mnogo dublje od misli,
čak i stvarnih misli - ne samo apstraktnih. Naukom o duhu se to objašnjava i
osvešćuje.
Peto
predavanje (sociologija)
Ne samo u vreme
održavanja ovog predavanja,, nego i u sadašnjosti je za socijalnu nauku samo privredni
život neka opipljiva realnost, a duhovni i pravni život su samo neki dodatak -
kako je to još i Marks učio.
Iz onog izraza
"privremenog okončanja ratne
katastrofe" vidi se da je Rudolf Štajner naslućivao da će se ta
katastrofa nastaviti. Ista ona tajna društva koja su organizovala izbijanje i
vođenje Prvog svetskog rata, da bi - pored ostalog - stvorila Društvo naroda,
ista ta društva su organizovala i vodila sve "zaraćene strane" i u tako zvanom Drugom svetskom ratu, a da
bi posle njega stvorila Ujedinjene
nacije - dakle neku tešnju povezanost nego što je društvo. A "malteški vitezovi" su u njima samo
posmatrači, a ne i članovi, jer su nadnacija.
To je put za
uspostavljanje "jednopolarne"
države - naddržave - koja bi vladala celom Zemljom, a u nešto daljoj
perspektivi i celim našim Sunčanim sistemom. A izraz "tako zvani" je ovde postavljen, jer se pod "ratom"- .podrazumeva da u njemu ima
bar dve različite komande, a u ovom slučaju se svim - bar "hrišćanskim"
državama - komandovalo iz samo jednog centra, iz kojeg su vukli konce neki
vitezovi velikih smicalica.
Sistem vladavine
pomoću obezvređivanja novca je vrlo raširen i primenjuje se u celom svetu.
Novac je pored laži i spletki glavno oružje vladajuće elite. Vitezovima novca
taj posao je u velikoj meri olakšan kad su uveli kompjuterski novac, Tim
oružjem oni prema potrebi doziraju blagostanje i bedu u svim krajevima sveta, a
radi ostvarivani a svoje vladavine celim svetom.
Engleski narodi
su posebno nadareni za privredu. Zbog toga su glavni privredni teoretičari
skoro svi Englezi, a zbog toga je i Marks svoja učenja morao da širi bas u
Engleskoj. Zbog toga sa ti narodi - pošto je došlo njihovo vreme - prvi i
najžešće okultno napadnuti od strane aveti Rimskog carstva, koja nastoji da te
njihove nadarenosti iskoristi za svoje svrhe. Zato su u njihova tajna društva
ubačene neke ideje koje nisu u duhu tih naroda, jer oni treba da stvaraju nešto
novo, a ne da obnavljaju i čuvaju nešto staro. Njihove toge i perike su
spoljašnje obeležje za to zaustavljanje engleskih naroda u razvoju.
Ja to ne znam,
ali bi bilo interesantno kad bi se bar negde izračunalo koliko se procenata od
onih desetina i stotina hiljada zakona u pojedinim državama odnosi na privredne
odnose. Takođe i da li ima i zakona koji bar ni na skriven način ne obuhvataju,
odnosno ne utiču na privredne odnose.
Ona Vilsonova
"Utopija na kub" vidi se i
po tome što se i danas stvaraju nacionalne države koje moraju biti
multietničke. Naravno da to "nacionalno-multietničko"
ima isto toliko smisla kao "jedno-polarno",
te svakako iz istog izvora i potiče. A to je onda udešeno da izgovori neko iz
naroda koji najviše treba okultno napasti - time se nastoji da kompromituje
čitav taj narod.
Ono učenje o
učiteljskom, odbranbenom i prehranbenom staležu potiče od Platona.
Za ovih stotinak
godina posao parlamentaraca je znatno olakšan. Sami parlamentarci više ništa ne
odlučuju, nego glasaju prema naređenju svoje partije odnosno organizacije koja
ih je na ta mesta toga i postavila. Inače se ne bi moglo izglasati I po dve-tri hiljade zakona godišnje – kao na primer u Evropskoj uniji.
Već u toku
nekoliko godina, u kojima nema nekih posebnih potresa većeg intenziteta može se
videti kako se socijalni život promenio. Želja da se sačuva neko možda tada i
idealno stanje jeste apsurdna; ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što svako
ima svoj "ukus" - nove
generacije nikad ne zamišljaju da je idealno ono što su prethodne stvorile.
Svaka generacija želi da nešto svoje unese u svet. A to i jeste put
evolucije. Utoliko je apsurdnija težnja da se na neki način društvo vrati u
neki sistem koji je možda bio sasvim dobar pre više hiljada godina. No to je
posledica onoga što je u sledećem predavanju opisano kao nepriznavanje Duha.
Što se tiče
različitog shvatanja pojmova, sada više nije potrebno ni da se iz jednog mesta
u drugo. Dovoljno je pogledati istu državnu vlast: kad ona odocni sa nekim
plaćanjima - kamata zbog dugovanja je 0%, a kad njoj neko odocni sa plaćanjem -
kamata je 730% godišnje. Ili: kad neki Haićanin ubere bananu sa drveta koje
raste u prirodi - on to smatra svojim pravom, a neki stranac koji je haitskim
državnim vlastima prebacio deo svog kompjuterskog kapitala i zbog toga dobio
list hartije na kojem piše da je taj deo ostrva njegov - on to smatra krađom.
I sve što ja ovde
pišem i što sam ranije napisao treba primiti samo kao neke socijalne impulse.
Takođe i ideje koje su iznete u mom spisu "Tročlano društveno uređenje" od 2006. godine ne treba primiti
kao neki fiksni program nekakve partije, nego samo kao preporuke u kakvom
pravcu treba raditi žda bi se otklonila sadašnja socijalna zla, a sam život će
dati konkretna rešenja kad se promeni način današnjeg mišljenja i saobrazi
sadašnjem trenutku čovečanskog razvoja, kad se otgne od onog starog i još
starijeg koje izvesni vitezovi prošlosti nastoje da ostvare, posebno uz
nametanje pojmova koji sami sebi protivreče. Ljudska volja se ne lomi kad se
izvršavaju pametna naređenja, nego kad se izvršavaju glupa. To se zna i
praktikuje u svim vojskama da bi se potčinjeni navikli na poslušnost. To i
vitezovi prošlosti primenjuju, ali više i z instinkta nego svesno.
Rudolf Štajner
je zapazio ogromne promene koje su se dogodile u roku od tri godine. A do sada?
U privrednom životu je to najopipljivije, tu je od nekadašnje oskudice došlo do
ogromnih viškova inustrijske robe. U pravnom takođe do hiperprodukcije zakona,
ali je uticalo da su mase narodne time potpuno obespravljene. U duhovnom životu
je - možda baš zbog tih viškova u privrednom i pravnom - došlo do osiromašenja
u idejama uprkos i u njoj postignutoj hiperprodukciji diploma, kojima država
dokazuje kako su joj podanici postali pametniji time što su prihvatili
monopolistička učenja.
I ja sam se ovde
trudio da na realistički način pristupim i doprinesem, obrazovanju egzaktnog
socijalnog mišljenja, za kojim čeznu ogromne mase novijih generacija, a koje
sadašnji društveni poredak zbunjuje i dovodi u očajanje i beznađe.
Šesto
predavanje (teologija)
U onoj jednoj
rečenici Rudolfa Štajnera o razumu, ogleda se most koji treba da poveže savremenu
nauku o prirodi i ono što ona prebacuje u domen verovanja, most između sveta
čula i sveta duha.
Rudolf Štainer i
na drugim mestima govori o toj teškoći da se u savremenim jezicima nađu prikladne reči za opisivanje
duhovnog sveta. To su u velikoj meri osetili i prevodioci njegovih spisa. Zbog
toga se ne treba čuditi, ako su neki izrazi i u prevodima na srpski jezik možda
nespretno izabrani. Oni prvi srpski antropozofi su ipak uspeli da stvore
prikladnu antropozofsku terminologiju, koju su docnije generacije samo
dopunjavale i nešto korigovale.
Pošto sam i ja
poznavao veći broj tih prvih srpskih antropozofa, mislim da smem da kažem da se
i kod nas antropozofija širila na .sličan način kako je ovde opisan. Nju su
dvadesetih godina prošlog veka doneli u Beograd i Zemun dr. Klara Župić-Dajč i
njen suprur dr. Stanislav Župić, koji su se (prvo Klara) sa njom upoznali za
vreme studija medicine u Gracu. Njima su se svakako pridruživali ljudi, koji su
uspevali da se otržu od, sugestija škola, štampe i drugog. Međutim, među prvim
srpskim ili jugoslovenskim antropozofima bilo je dosta baš i naučnički
orijentisanih ljudi. No, pošto su oni i drugi u glavnom bili pripadnici Srpske
pravoslavne crkve koja tada nije zahtevala ispopest pre pričešća, a nije ni na
pričešću insistirala toliko kao rimokatolička crkva, taj problem eventualnog
sukobljavanja antropozofije i crkve nije ni postojao. On se pojavio tek posle
"pada komunizma" i "vraćanja crkvi", kad se i
direktivama davanim preko patrijarha Pavla insistiralo i na ispovesti. Tu je
tad došlo naravno i do reakcija onih, kojima za postizanje karijere i dobljanje
viših crkvenih činova i boljeg standarda života, nije smetalo doktoriranje na
nepravoslavnim verskim školama i koji su u njima nadahnuti ekumenizmem - oni su
antropozofiju proglasili opasnom sektom, jer nisu smeli da se upuštaju u njeno
razumsko pobijanje.
Sistem ispovesti
je inače najsavršenija obaveštajna služba - kako je to još pre pedesetak godina
govorio Nikola Krstić, koji se od svih starijih antropozofa najviše zalagao za
tročlano društveno uređenje.
Ovde pomenute
ateistička bolest počela je u Evropi i njenom američkom dodatku - posebno od
XIX veka da dobila epidemijske razmere. To je možda razlog što se kod tih
"hrišćanskih" naroda
pojavilo mnogo pokreta, usmerenih ka Starom Zavetu, kod kojeg je akcenat dat na
Bogu Ocu. Tako je posebno u SAD, gde je uticaj rimokatoličko crkve - pa i
protestantskih - zbog slobodarskih shvatanja tadašnjih njihovih
generacija bio vrlo slab, tako se tamo u XIX veku pojavio veći broj sekti koje
su sve više okrenute ka Starom Zavetu, a koje su se posle raširile i u Evropi.
Pa i zvanične crkve na Zapadu su izgubile shvatanje o Hristu. Rimokatolička ga
je svela na nekog kralja, a. protestantske su priznavale Isusa samo i to kao učitelja.
Da li je to usmeravanje ka Starom Zavetu iz duhovnog sveta došlo kao lek za tu
bolest ateizma? Da se prizna bar Otac? Da se shvati bar to da "se sam razum ne može crpsti iz čula".
Međutim, kod tih
belih naroda, se sem te ateističke bolesti kao metastaze raširio i uticaj svih
mogućih tajnih društava, društava koja -
ako se i prikazuju javno - ipak u tajnosti drže svoj rad i ciljeve. Taj uticaj
je u velikoj meri nametan i evropskom Istoku, o čemu je nešto bilo govora i pod
"5. Red. Sv. Jovana Jerusalimskog".
To su sve antihrišćanska društva, jer za hrišćane važi ono što stoji u
evanđelju:
"I reče im: da li se svetiljka pali da se
stavi pod mericu ili pod krevet, a ne da se stavi na svećnjak? Jer ništa nije
skriveno što se ne bi otkrilo; niti što bi tajno, a da ne iziđe na videlo."!
(Mk.4.21-22, slično Lk.8.16-17)
Za razliku od
takvih društava u antropozofskom pokretu, se ništa ne drži u tajnosti. Tajna je
samo ono što neki čovek nije osposobljen da shvata. To je slično kao spis na
nekom jeziku koji čovek ne razume, a koji za njega prestane da bude tajna, kad
on taj jezik nauči. A u antropozofskom pokretu su dati i putevi i načini kako
da se te tajne nauče. Ako sad čovek uoči da je u njemu došlo do neke unutrašnje
promene kad je recimo naučio taj strani jezik i da je sad osposobljen da
pročita onaj spis, on je onda došao i do doživljaja Hrista. Video je kako je iz
one klice razuma nešto izniklo.
Ovim putem treba
ići u potpuno budnoj svesti. Ako se nekom usavršavanju ide nekim tehnikama koje
deluju na podsvest, onda takav čovek vrlo lako može đa zapadne u teške zablude,
pa čak i da postane gori nego što je pre bio, da ponovo zapadne eventualno u
neko stanje svesti kroz koje je čovečanstvo prolazilo još pre više hiljada
godina i da mu se to učini kao njegov sjajan napredak u razvoju. Zbog toga -
kako to stoji na više mesta u evanđeljima - Isus Hristos stalno opominje:
"Bdite"!. A ako čovek po
nekoj svojoj sudbini uspavano ide kroz život, on onda ne dolazi do Hrista.
Stare
misterijske tehnike - egipatske, grčke, indijske i druge - bile su ustanovljene
za tadašnja stanja ljudskog razvoja i njima se postizalo nešto kroz šta je
tadašnji čovek tak trebalo da prođe i kroz šta. je čovečanstvo u međuvremena
već u najvećoj meri i prošlo. Danas one mogu biti korisne samo za ljude koji se
zaostali na nekom ranijem stupnju razvoja, a za ogromnu većinu koja je išla
redovnim razvojem te tehnike znače vraćanje unazad. Neshvatanje toga - to je
duševna ograničenost, nedolaženje do Duha.
U ovo doba
razvoja duše svesti koje je počelo u XV veku čovek se svesno postavlja prema
istini i laži. On svesno teži ka istini ili se svesno nje plaši, ne želi da se
svetiljka stavi na svećnjak. Čovečanstvo se po tome već sad počinje da deli na
dva dela. Oni koji teže istini, oni se sve više ispunjavaju Hristom, a time i
ljubavlju prema svima, čak i prema neprijateljima. A oni koji smatraju da je
laž dozvoljena, oni padaju u podčoveštvo.
U današnje vreme
većina, ljudi se nalazi na stadijumu "Čoveka
društva" - kako je to prikazano na onoj Pestalocijevoj tabeli. Oni
koji se beskompromisno bore za istinu, oni idu putem da postanu "Moralni čovek". Oni koji smatraju
da je laž dozvoljena i poželjna za ostvarivanje svojih ciljeva, oni idu putem
da postanu "Čovek prirode",
oni tonu u životinjstvo.
U prvoj polovini
XX veka taj pad u životinjstvo bio je vrlo jako izražen baš kod najkulturnijih
naroda Evrope - ne naravno kod čitavih naroda, nego kod onih koji su tim
narodima vladali i koji su izvesnim okultnim i drugim tehnikama mnoge
pripadnike tih naroda zaveli i uvukli da vrše najstrašnija zverstva. Prvo su
tajni vladari Svetog rimskog carstva nemačkog naroda još početkom Prvog
svetskog rata u osvojenoj Mačvi organizovali takva zverska ubijanja,
uključujući čak i tek rođene, pa čak i nerođene dece, a koja prevazilaze ona
kad vuk uđe u tor ovaca. A i kad je taj rat tobože završen, oni su ista takva
zverstva sprovodiii i u Galiciji i Ukrajini.
O onome što se
nastavilo i dešavalo i u Drugom svetskom ratu ovde nije potrebno pominjati.
"Hrišćanski narodi" odnosno
izvesne njihove grupe su pod uticajem svojih i javnih i tajnih gospodara
upražnjavali krvnu osvetu po načelima od daleko pre Mojsijevih ograničenja koja
kažu:
"... život za život, oko za oko, zub sa zub..."
(2.Mojs.21.23)
Oni su ta
divljaštva od pre možda 2000 godina pre našeg računanja vremena zahvaljujući
modernoj tehnici daleko nadmašili: za oko ili za zub su po mogućstvu uzimali i
po stotinu i više glava. Da li su zbog toga. pape iz druge polovine XX veka
tražile pomirenje sa Jevrejima, pa su se sa njima i sa muslimanima kao novijim
izdankom Starog Zaveta zajednički molili? Molili zato da se njihovi pastva iz
tog divljaštva uzdigne bar na stepen Starog Zaveta? Da li je to preko njih
dolazila pomoć iz duhovnog sveta, bez obzira da li su oni toga bili svesni ili
ne? Pa su tome priključena i slobodnozidarska društva, koja su potpomagala -
svesno ili ne - da se u tim "hrisćanskim"
zemljama naseljavaju razni nehrišćanski i nebeli narodi, i rase i da se
evropska industrija uz pomoć kompjuterskog novca prebacuje na Istok? A kakve su
to sile koje se danas tako silno bore protiv onog:
"Ako neke leže s muškarcem kao sa ženom, obojica učiniše stvar gadnu; obojica će se
smrću kazniti: krv će njihova na njih. pasti." (3.Mojs. 20.13)
Teško je
govoriti c tome ko je u tome svesno, a ko nesvesno učestvovao. A nešto što je
pet-šest hiljada godina zaostalo svakako je naprednije od onog što je
deset-dvanaest hiljada godina zaostalo. Pa i to što je manje zaostalo možda je
došlo do izražaja kao neka vrsta sudbinske kazne i opomene zbog onoga što ljudi
nisu učinili, a što je trebalo da učine u smislu ispravnog razvoja.
To nepojimanje
Hrista u modernim "hrišćanskim"
teologijama svakako je uočio i Oferbek. Ako se u antropozofiji naglašava da je
Hristov događaj na Golgoti centralni događaj u razvoju čovečanstva, to nije
zato što se ona meša u bilo koju teologiju. To je samo pomoć da se od "hrišćanske" pređe na hrišćansku
teologiju, a ne da se o njima raspravlja. Pa i same teologije istih crkava se u
toku vremena menjaju, tako da i oni koji su nekad smatrani jereticima sada
postaju sveci - možda čak i obratno.
Što se tiče
Skota Erigene treba se podsetiti da je za njegova života - 869. godine
rimokatolička crkva, donela dogmu o "ukidanju
duha", t.j. da čovek ima samo telo i dušu, a duh da je samo neka
manifestacija duše. Time je rimska crkva zvanično donela dogmu da ljudi treba i
moraju da budu ograničeni, a samo ona će njihove težnje za saznavanjem
zadovoljavati svojim otkrivenjima, u koja oni tad moraju da veruju.
U Izveštaju o ovom
Berlinskom kursu iz kojeg su prepričana ova predavanja, a koji je Rudclf
Štajner podneo u Dornahu 18.3.1922. godine pored ostalog stoji da je Lav XIII
(1810, papa od 1878-1903) izdao naređenje da se ima vratiti na studiranje
tomističke filozofije:
"Sva filozofija koja je došla posle
tomističke upotrebljiva je upravo samo da se razume prirodno postojanje, da se
nauci o prirodi da osnova, a ne da bi se razumele duhovne činjenice, o kojima
se svakako, ni sa katoličke strane ništa ne zna, ali su ipak bile formulisane u
katoličkim dogmama u jedno vreae kad se još znalo o ovim duhovnim činjenicama.
... A ako se uporedi šta je upravo potrebno da bi se ponovo ušlo u ono duhovno,
onda se već uviđa, da naravno ni tomistika nije dovoljna da bi se ponovo
oživelo ono što je sačuvano u starim, u Rimu skrutnutim dogmama."
Kad je reč o
Tomi Akvinskom. treba pomenuti da neki savremeni antropozofi tvrde da je on bio
prethodna inkarnacija Rudolfa Štajnera. Meni to ne izgleda verovatne s obzirom
na to šta je i kako je Rudolf Štajner o njemu mnogo puta govorio, posebno u tri
predavanja održana u Dornahu 22., 23. i 24. 5.1920.[10] Meni ne izgleda
verovatno da bi neki posvećenik uopšte i govorio o svojoj prethodnoj
inkarnaciji; a posebno tako kritički, a da tad ne pomene da je to bila njegova
individualnost - ne bi on to skrivao. Ja sam svojevremeno pomislio da je on
mogao biti Jan Hus i to kad sam pročitao da nije hteo da uzme u ruke neki Husov
spis kad je bio u Pragu.[11] Naravno da ja
ništa tu ne tvrdim, a mislim da danas i nije važno istraživati njegove ranije
inkarnacije; važna je nauka koja je preko njega zasnovana i istine koje se njom
otkrivaju. A kad bude potrebno da se saznaju i ranije inkarnacije Rudolfa
Štajnera, taj impuls će doći iz duhovnog sveta.
O Svetom
Trojstvu je Rudolf Štajner mnogo govorio i to se može naći u njegovim spisima.
Ovde je to dato sa još jednog drugog aspekta.
Da antropozofiju
mogu prihvatiti pripadnici svih mogućih religija dokaz je to, što su njoj
prilazili i Jevreji - pa i naša Klara Župić-Dajč. To je možda i razlog zašto su
Rudolfa Štajnera i neki slobodnozidarski krugovi proglasili da je Jevrejin, pa
je to svojevremeno ušlo i u Britansku enciklopediju. No, pošto se njegova
krštenica nije mogla osporiti, - onda su ga možda ti isti - proglasili da je jezuita.
Ovo sve iz razloga što se Rudolf Štajner od njih distancirao i nije hteo da u
njihovom smislu radi, nije hteo ni da bude član njihovog društva, a na čemu su
oni insistirali i silom nastojali da ga uvuku.
A kako može biti
neko pametan, ako nije prošao kroz njihovu školu?! Ta oni su čak školovali i
svece! Na primer, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je sad skoro i Petar II Petrović
- Njegoš proglašen za sveca, iako je on u svojoj beležnici imao adrese svih
javnih kuća u Rimu. Time je umanjen njegov značaj, kao srpskog pesnika, jer je
prikazan kao političar, slobodnozidarski političar, koga su - slično Aleksandru
Obrenoviću i Petru II Karađordeviću - sa sedamnaest godina, proglasili vladikom
i vladarem Crne Gore., a dve-tri godine kasnije je i zvanično rukopoložen za
episkopa u Rusiji. To je sasvim slično bilo kao i u katoličkoj crkvi, gde su
mladići tih godina postavljani za kardinale. Ovde se treba podsetiti i na ono
stanje u Rusiji koje je pomenuto pod "5.
Red Sv. Jovana Jerusalimskog" i proučiti šta se pod maskom Njegoša
sprovodilo u Crnoj Gori, kakve su tamo tajne sile delovale i u kom smislu. Da
nije to bio skriveni papizam? Kao i sadašnje proglašavanje Njegoša za sveca?
Jedna od tehnika
vladavine jeste, kad se neko ili nešto
na očigledno neispravan način prikazuje i hvali. Onda se taj neko ili oni koji
su to nešto učinili na najbolji mogući način kompromituju i prema njima se širi
averzija. To je efikasnije nego ako se o nekom ili nečem ukazuje na istinski
negativne osobine, kojih pored pozitivnih - svaki čovek ima, jer nema čoveka
bez greha.
Cilj
antropozofije je iznalaženje istine, a ne neko moralno procenjivanje teologije
bilo koje veroispovesti. Razlika u religijama svakako da ima, a za to postoje i
sasvim opravdani razlozi, svaka je prilagođena potrebama ljudi koji njoj
pripadaju. Međutim, nijedna religija, ne uči ljude da treba da lažu, sve teže
istini i to je ono što ih na neki način čini jedinstvenim, pa na - neki način i
hrišćanskim. Jedino ateistička religija uči ljude da lažu, te je i to dokas da
je ateizam bolest. Jer onaj ko propoveda laž i tvrdi da je ona potrebna i
dozvoljena, on samim tim propoveda da se ni njenu lično ne srne verovati, a to
je svakako znak bolesti, koja se pokazuje u slaboumlju. Antropozefija može doći
u neku nesaglasnost sa nekim teologijama, ali ako i u njoj postoji istinska
težnja ka istini, ona neće napadati antropozofiju, njeni zastupnici će možda
žaliti antropozofe smatrajući ih da su na pogrešnom putu. Međutim, oni kojima
teologija služi samo za zadobijanje i održavanje vlasti nad ljudima, oni će
napadati antropozofe i onda kad neke njihove konstatacije ne mogu da poreknu
ili objasne. Na primer, da li se to i kako slaže sa hrišćanakim teologijama, da
se ljudi zaklinju na knjizi u kojoj piše "Ne kuni te se nikako" - a što se već vek ovima upražnjava u
svim mogućim hrišćanskim crkvama? Kad se na tako nešto sa antropozofske ili
neke druge strane skrene pažnja, to je samo' znak čiste bratske ljubavi. A ko
to oseća da je upereno protiv njega, onda to znači da on nije izabrao onaj put
ka istini, o kojem je malo pre bilo govora, da on ne nalazi ni Hrista ni Duha
Svetoga.
Sedmo
predavanje (o govoru)
Kao što se iz
izlaganja u ovom predavanju vidi, i ja sam se našao pred tim problemom kako da
na srpski prevedem nemačku reč "die
Sprache", koja je povezana sa glagolom "sprechen" ("govoriti").
Ona se najčešće prevodi sa "jezik",
ali je meni iz čitavih ovih izlaganja izgledalo da tome više odgovara srpska
reč "govor", jer se i tu
misli na jezik koji se izgovara, ne neki možda pisani. Pri tome dakle ne treba,
zamišljati da je pod tim izrazom obuhvaćeno samo neko govorenje nego i jezik na
kojem se govori.
Međutim, kad se
na srpskom kaže "govor",
onda iz nesvesnih regiona ljudskog duševnog života to se najčešće u svesti
povezuje sa govorenjem na bilo kojem jeziku.
Ovo bi bilo još
jedan primer uz ono kako je Rudolf Štajner ukazao na nemačku i na englesku reč
za. "dužnost", a koja u
srpskom upućuje na "dug",
dakle na nešto što treba vraćati. Takvih primera ima vrlo mnogo i to se posebno
zapaža prilikom prevođenja s jednog jezika na drugi. Tu se mora uzima u obzir i
ono "živo", a ne samo ono
što je u običnoj svesti. To je posebno jos slučaj, kad se prevode pesme, a da
ne govorimo o nekim opisivanjima nalaza iz duhovnog istraživanja. A tek kad
treba prevoditi sa nekog starog, već davno mrtvog jezika! Pa još i kako se
izgovaralo neko ime!
Ako čovek i nije
neki filolog, on pri pažljivom posmatranju može da uoči kako ljudi koji govore
istim jezikom nešto različito doživijuju pri govorenju istih reci, a u
zavisnosti gde i pod kojim okolnostima žive. Utoliko više to dolazi do izražaja
kod raznih dijalekata.
Ono što je
Rudolf Štajner naveo kao razliku u unutrašnjem doživljavanju nekog Engleza i
nekog Amerikanca, to važi i za Australijanca i za Kanađanina, a takođe i za
Amerikance u Njujorku ili Kaliforniji ili i drugih država. Utoliko pre kad se
engleskim jezikom služi neki Indijac ili Afrikanac. Kad god, se neko služi
nekim sebi stranim jezikom, on u njega unosi ponešto iz svog materinjeg jezika,
jezika na kojem je učio da misli. Otuda je i to znak krajnjeg neznanja, kad se
smatra da svi ljudi mogu da se služe jednim jezikom, te da će ih taj jedan
jezik moći da poveže u neku "jednopolarnu"
državu. To bi eventualno mogao da bude jezik ili govop od pre "zidanja vavilonske kule" ili bolje
govor pre Potopa odnosno velikog ledenom doba, kad je duševni sastav kod ljudi
bio još neizdificiran i kad ljudi sebe još nisu osećali kao neko "ja".
Međutim, avet
Rimskog carstva je preko svojih tajnih viteških organizacija uspela da i u
Engleskoj - za koju je znala da je njeno vreme došlo - stvori neka tajna
društva, koja je u tom smislu orijentisala, orijentisala da rade potpuno
protivno pravom duhu Engleskog naroda. Ko se iza tih
tajnih društava nalazi, vidi se i po pome što je bar polovinom XIX veka u njih
ubačeno učenje da Englezi treba da budu vaspitači ili dadilje slovenskim
narodima (koji će biti nosioci naredne kulturne epohe) baš kao što su Latini
bili dadilje Germanima pripremajući ih za sadašnju epohu. To shvatanje nije
moglo da dođe iz duha engleskog naroda, jer on teži individualisanju svake
vrste, a ovim se nameće neka vrsta uniformnog programiranja mnogih naroda. Ovde
treba pomenuti da se preko italijanskog naroda u sadašnjoj eposi ogleda na neki
način treća, egipatsko-haldejska epoha, te da zato i taj narod ima neku
prirodnu snagu i uticaj na sadašnji razvoj čovečanstva, a koji se opire onome
što na prirodan način način dolazi preko engleskog naroda.
U ovoj eposi
razvoja duše svesti, a koja je počela sa XV vekom, narodi koji govore engleski
imaju zadetak da posebno razvijaju i uzdignu dušu svesti. Dušu svesti!
Ne dušu podsvsesti ili dušu nesvesti! Prema tome potpuno je
suprotno duhu engleskog naroda da se bilo šta radi u tajnosti. Duh engleskog
naroda traži da se svetiljka stavi u svećnjak, da svi vide kad u sobu uđu.
Pošto su razne
aveti prošlosti to vrlo dotro znale, one su baš među Englezima - prvo među
njima - počele da stvaraju izvesna nova tajna društva koja su usmeravali da
zamišliaju kako je prošlost uvek bile bolja od sadašnjosti, Tako su i preko
vaspitavanja i obrazovanja čitavim generacijama Engleza ulili neki fanatičnu
ljubav prema tradiciji, prema prošlosti, a koja se - kako je već gore rečeno -
simbolički izražava u njihovim perikama
i togama, naravno i na čitavom sistemu i drugome.
A pošto su te
perike i toge postale simboli engleštva, onda te aveti prošlosti njih uzimaju
kao masku, da bi izgledalo da njihova zlodela vrše Engleski narodi, koje oni
upotrebljavaju kao svoje oruđe. Tako su na primer i od SAD napravili svoju
policiju koja bez pogovora izvršava naređenja te naddržavne vlade - "jednopolarne" vlade. Uz to naravno
nameću i engleski jezik koji treba da služi njihovoj "jednopolarnosti", pošto je latinski kao svetski jezik u
međuvremenu otpao. On je odigrao svoju uloga dadilje engleskom, a ovaj sad
treba da da bude dadilja budućim naraštajima.
To je potpuno
suprotno zadatku duha engleskog naroda, koji sa razvojem duše svesti radi na
što većem individualisanju, das čovek postaje sve više i više svesan samoga
sebe. No njegov zadatak je i da uporedo s tim ljude što više privede Hristu. I
to da se potpuno osvesti shvatanje o Hristu, a ne da se o njemu izgubi pojam na
taj način što se ističe samo Isus i to samo kao učitelj.
To neshvatanje
Hrista potpomognuto je kod Engleza još i
preko drugih zastarelih religija i filozofija, kojima su mnogi pribegavali
tražeći vezu sa duhovnim svetom, za koji su njihovi filozofi govorili da je to
stvar verovanja, a ne znanja - a oni su s obzirom ne razvoj duše svesti hteli
da o duhovnom svetu nešto i znaju. Ako engleski narodi budu ispunili taj
zadatak, to osvešćivanje odnosa prema Hristu, oni će onda i sve ljude gledati
kao svoju braću, te će i svetsku privredu za koju su posebno nadareni povesti
na taj način, a ne u grupno egoističkom smislu kao što je to danas slučaj, jer
na njih snažno deluju aveti prošlosti.
Engleski narodi
imaju i još jedan težak zadatak, a to je da. se preko same te materijalističke
nauke o prirodi prodre do duhovnog. To će naravno moći tek kada budu razvili
veliku moralnu snagu, kad budu - prema Pestalocijevoj tabeli - moralni ljudi.
Inače se svesno uticanje duha na materijalna zbivanja može strahovito zloupotrebi
ti, a to sprečavaju dobre duhovne moći.
S obzirom na to
da se konsonantima podražava spoljašnji svet, a vokalima prikazuje svoj
unutrašnji odnos prema njemu, treba posebno obratiti pažnju, na jezike, u
kojima se pišu samo suglasnici a ne i samoglasnici. Da li je i to povezano s
tim što svojevremeno Jevreji nisu mogli do prepoznaju Hrista - bar oni
najistaknutiji, a dobro su poznavali Isusa?
I na primeru
sanskrita i spisa koji su nam na njemu sačuvani vidi se da je ono prošlo neprimenljivo za sadašnjost. Na primer, ako
se udubljujemo u ono čemu je Krišna poučavao Arđunu - kako je to opisano u
"Bhagavad Giti" - mi treba
da uzmemo u obzir da ljudi tada nisu bili svesni tog svog ja, kao što je to
danas kod ogromne većine ljudi slučaj. Krišna daje Arđuni učenje o tome kako da
dođe do te svesti o sopstvenome ja.[12] I na ovom
primeru se vidi kako stare tehnike posvećenja ne treba upotrebljavati danas.
Ono muzičko se
do nas još pomalo može osetiti u govoru, ali više u nekim dijalektima sačuvanim
u nekim više povučenim krajevima.
Današnja nauka
ne vidi izlaz iz ovog stanja u koje je zapala sadašnja kultura, te se zato
govori o propasti. Antropozofija - pa i ovo što sam ja napisao o duhu engleskog
naroda i zaostalim impulsima iz prošlosti - ona ukazuje na put kojim treba ići
da bi se došlo do ponovnog uspona kulture, do njenog obnavljanja, do stvaranja
nečeg novog - ne na vraćanje na nešto staro. A i to- je razlog zbog čega
antropozofija i mora "da svoj nos u
sve zabada".
Ovo poglavlje ja
ću završiti rečima Rudolfa Štajnera:
"Beloj rasi nova zora
U Zemljinoj oblasti otkriće se
Tek, kad iz ove r ase z nalci
Izosećaju vezu duše sa duhom;
I u njima proradi
Osećaj o toj sramoti
Koja ocrnjuje duše, kad one
Čovekovo biće po smislu materija (na
materijalistički način)
Da pojimaju hoće."
Rađeno u Beogradu i Brštici od 15.6. do
l8.8.2013 god.
Vojislav Janković
S
A D R Ž A J
NEPISANA
ISTORIJA II DEO
8. Nešto o
antropozofiji, 65
Prvo predavanje:
"Antropozofija i nauka o prirodi", 65
Drugo predavanje: "Ljudska i životinjska
organizacija", 66
Treće predavanje: "Antropozofija i
filozofija", 67
Četvrto predavanje: "Antropozofija i nauka o
vaspitavanju", 69
Peto predavanje:
"Antropozofija i socijalna nauka", 71
Šesto
predavanje: "Antropozofija i teologija", 72
Sedmo
predavanje: "Atropozofi ja i nauka o govoru", 75
9. Neke
antropozofske dopune, 77
Prvo predavanje
(nauka o prirodi), 77
Drugo predavanje
(ljudsko i životinjsko), 79
Četvrto
predavanje (vaspitavanje), 82
Pestalocijeva
tabela, 85
Peto predavanje
(sociologija), 87
Šesto predavanje
(teologija), 89
Sedmo predavanje
(o govoru), 92
Sadržaj, 95
[1] Rudolf Steiner:
Erneuerungs-Impulse fur Kultur und Wissenschaft, GA 8l, citati str. 24; 50; 51;
60; 63; 64; 65; 70; 89; 91; 93; 94; 111; 112; 115; 116; 122; 126; 128; 130;
135-136; 149; 151; 154; 157; 173
[2] Rudolf Steiner: Die
Kernpunkte der sozialen Frage, G.A 23
[3] Rudolf Steiner: Aufsatze uber
die Dreigliederung des sozialen Organismus und zur Zeitlage 1915-1921, GA 24
[4] Vojislav Janković; Matematički
pristup duhovnoj nauci, 1989-1990
[5] Rudolf Steiner:
Anthroposophische Leitsatze, GA 26, str. 248 br. 178
[6] Komasonske regalije; J. Hamill,
R.A.Gilbert; World Freemasonry, An Illustrated History, London 1991, pic 149
Masonske regalije; Markus Osterrieder; “Annie Besant und das kommende
Wet-Imperium”, Der Europäer, Jg.17/Nr, 9/10, Juli/Avgust 2013, 41-48; slika na
strani 44;
[7] Andreas Bracher; “Das Papstum
und der Erste Weltkrieg”, Der Europäer. Jg.17/Nr.6/7, April/Mai 2013, 50-53
[8] Ueli Seiler-Hugova; “Johann Heinrich
Pestalozzi, ein Vorverkünder der Philosophie der Freiheit Rudolf Steiners”, Der
Europäer. Jg.17/Nr.6/7, April/Mai 2013, 25-36
[9] Vojislav Janković: Osvrt na
Vinčansko pismo od dr. Radivoja Pešića, 1995
[10] Rudolf Steiner: Die Philosophie
des Thomas vom Aquino, GA 74
[11] Thomas Meyer: Ludwig
Poizer-Hoditz - Ein Europaer, Perseus Verlag, Basel
Нема коментара:
Постави коментар