O predškolskom obrazovanju i vaspitanju (1996)

Vojislav Janković

O PREDŠKOLSKOM OBRAZOVANJU I VASPITANJU

1996

Ministarstvo prosvete republike Srbije - Odeljenje za program i razvoj dalo je maja 1993. svoj „Predlog Osnova predškolskog vaspitanja i obrazovanja (dece od tri do sedam godina)”, koji sadrži tridesetak strana i na njemu je radilo trideset i nekoliko saradnika. U ovim razmatranjima će se pomenuti i članci prof. dr. Emila Kamenova „Šta treba popraviti u Predlogu osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja” (26.12.1995), kao i dr. Stipana Jukića „Pedagogija i ideologija” (25.1.1995) – obojice sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Ne upuštajući se u neke detaljnije komentare, jer bi to zahtevalo i suviše prostora, ja bih ovde izneo samo nekoliko osnovnih stvari u vezi. sa pristupom ovim problemima. Uostalom, Kamenov je dosta opširno ukazao na mnoge promašaje i protivrečnosti ovog predloga i smatram da su njegovi prigovori uglavnom na svom mestu, mada sve promašaje ni on nije obuhvatio na svojih dvanaest strana.

Iako se u „Uvodu” i „Namenama osnova programa” daju neke, većinom prihvatljive – mada nedovoljno objašnjene – deklaracije o „autonomnosti”, „demokratizaciji”, „pluralizmu”, „otvorenom sistemu” itd, u daljoj razradi materijala se to negira time što se daje mnogo detalja, koji imaju za cilj da se sa jednoga mesta propiše ili bar dâ okvir za ono šta i kako treba da se radi. U svim tim „šta” i „kako” vrlo je uočljiva ideologija, te je na osnovu takvih stavova i polaznih postavki sasvim logično što Jukić svuda vidi i misli da se pedagogija ne može odvojiti od ideologije. Kamenov takođe smatra da „društvena zajednica” – čime se svakako misli na neku državnu instituciju – „ima prava i dužna je da javnim ustanovama postavlja određene zahteve i kontroliše njihovo sproveđenje”. – To je suštinska stvar koja se mora menjati!

Pedagogiju treba odvojiti od ideologije, a to se može jedino ako se prosveta i ceo duhovni život jednog društva potpuno oslobodi od državno-političke tiranije, koja postoji uvek kad se presvetom i duhovnim životom upravlja iz neke državne političko-pravne institucije, pa bez obzira na kakvoj je ideologiji centralna vlast zasnovana. Sve dotle dok se vaspitanje i obrazovanje ne postave na svoje sopstvene osnove, neće oni izići iz krize i izopačenosti, u koju su sistematski bar sto pedeset godina uvlačeni sa sve mogućim i uvek sve detaljnijim državnim programima i propisima. Zbog toga što oni koji vladaju modernim razvijenim državama znaju da se ljudima najlakše manipuliše, kad im se još kao deci usade odgovarajuće predstave i navike, zbog toga i jeste tačno zapažanje Jukićevo da „ni danas u svetu ni jedna klasa ili partija nisu odustale od uticaja svoje ideologije na teoriju i praksu vaspitanja”. A, to je baš ono što se mora menjati, da ne bi najkulturniji narodi – kod kojih je to najviše i izraženo – pali u potpuno divljaštvo. Da izraz „divljaštvo” nije preteran, setimo se onoga šta se u tim najkulturnijim oblastima čovečanstva dešavalo u ovom veku, čiji bilans već možemo da pravimo!

Političko-pravni život i privredni život su se u velikoj meri stopili, mada se u izvesnoj meri bore za prevlast i nastoje da se jedan od uticaja drugog otrgnu. Pri tome predstavnici političko-pravnog života nastoje da iz privrede izvuku što više dobara za svoju korist pružajući im za uzvrat odgovarajuće administrativne usluge, a predstavnici privrednog života nastoje da nametnu pravne regulative koji će potpomagati i štititi njihove interese i njima obezbediti potpunu vlast u društvu. U toj zbrci privrede i prava duhovnom životu je ostavljeno da se razvija jedino po kriterijumima moralno-političke ili moralno-privredne podobnosti. Drugim rečima, on je potpuno neslobodan i ugušen, a to je u stvari smrt kulture.

Da bi se kultura bele rase (o kojoj se ovde uglavnom i govori) spasla od smrti, mora se duhovni život zasnovati na punoj slobodi, političko-pravni na načelu jednakosti, a privredni na načelu bratstva. Te tri oblasti društvenog života moraju biti svaka nezavisna od druge dve, a njihov rad samo da se koordinira preko njihovih predstavnika na ravnopravnoj osnovi. To je imperativ današnjeg vremena!

Naravno da bi nerealno bilo očekivati da se to može ostvariti preko noći, nekom revolucijom ili sličnim. Međutim, svaki čovek može nešto u tom smislu da doprinese. Ovde ćemo se osvrnuti samo na one koji rade u prosveti.

Ako prosvetni radnici – a to je, verujem, njihova ogromna većina – smatraju da treba da imaju punu slobodu u svojem vaspitnom i obrazovnom radu, onda oni ne bi smeli da tu slobodu svojim kolegama ograničavaju onda kad po nekom slučaju ili sudbini dođu u položaj da deluju kao predstavnici državnih političko-pravnih ustanova. Ako i ne uzmemo u obzir one koji su bilo kako politički ili privredno zainteresovani i opredeljeni, već samo one koji isključivo iz svoje stručnosti i savesnosti prave nekakve programe, čak i takvi programi će uvek biti ograničavanje slobode i nasilje nad duhovnim životom koji se odvija u prosveti. Mi se u današnjem trenutku još ne možemo toga u potpunosti osloboditi, ali se može nastojati da se takvi programi oslobode od svih pojedinosti, da se svedu samo na načelne postavke, samo na ono šta je cilj, a nikako da se ne propisuje kako će se taj cilj ostvarivati. Na primeru gore navedenog „Predloga” – on bi od 30 strana morao biti sveden na manje od tri. O svem onom višku određeni stručnjaci treba da napišu svoja učenja i uputstva, ali ne da takve knjige budu nametane državnim autoritetom ili privrednim uticajem, već da budu samo na raspolaganju pedagoškim izvršiocima, te da ovi sami iz njih uzmu ono što smatraju da je korisno i to na osnovu svojih sopstvenih sposobnosti i iskustava koja im život sa konkretnom decom, sredinom i okolnostima nameće. Time bi se ostvarivala sloboda bar u ovom malom – ali nikako ne i neznatnom – delu duhovnog života.

Odnos prema predškolskoj deci je najznačajniji od svih kasnijih faza vaspitanja i obrazovanja, te u toj prvoj fazi života treba zaštititi decu od državne tiranije, jer ona već tu počinje da melje nežne dečije duše. Razume se da je izvanredno važan i odnos prema deci starijeg uzrasta, ali ako se u dečijim dušama u tim prvim godinama načini pustoš, to se onda kasnije nikad neće moći ispraviti. Te godine treba da dadu čoveku snagu za čitav dalji život.

Ja ne znam šta je izraženo u Konvenciji o pravima deteta usvojenoj na 44. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, na koju se ovaj „Predlog” poziva. Međutim, ako u njoj nije uključeno i pravo deteta na majčinu negu bar do napunjenih sedam godina, onda ova Konvencija ne obuhvata ono što je najhitnije i najvažnije. Razume se da uz ovo pravo deteta mora da ide i pravo majke da u tom vremenu ima položaj u društvu koji odgovara njenom ljudskom dostojanstvu, a i da posle toga ne bude zbog toga ni na koji način oštećena, zapostavljena i diskriminisana.

Ja znam da bi ovo zahtevalo temeljne promene u društvu, ali – zašto ne bismo to mi pokušali bar u okvirima ovih naših malih državnih granica? Svako mora da počne od sebe. Ako to bude dobro, na njega će se ugledati i drugi. Ako ne možemo da pomognemo drugim narodima, spasimo bar ljude koji u ovim granicama žive, spasimo bar njih da ne padnu u divljaštvo, pa ćemo time makar posredno pomoći i drugima. Čovečanstvo, a posebno bela rasa stoji pred izborom: ili temeljno menjanje načina mišljenja i polaznih postavki o svim društvenim oblastima – ili pad u potpuno divljaštvo.

Svaki čovek – a to bi posebno morali uviđati pedagozi – svaki čovek vidi na čitavim generacijama da je dosadašnji vaspitno-obrazovni sistem doživeo krah. Ljudi su potpuno izgubili orijentaciju u društvu, moralna načela se jedva priznaju ili proizvoljno tumače, lažljivost je maksimalno raširena. Sve moguće društvene ekscese ovde nema potrebe da nabrajamo. Ako je Jukić – a svakako ne samo on – utvrdio da je pedagogija svuda pod uticajem ideologije, pa u područjima vrlo različitih, bar zvanično različitih ideologija konstatujemo skoro iste katastrofalne posledice po društvo, zar nije to znak da je neophodno potrebno da se pedagogija oslobodi od svake ideologije?

Pedagogija je nauka, kao i druge nauke. Zar fizičari, hemičari i medicinari treba takođe da se mire sa tim da se njihova nauka prožme nekom ideologijom? Međutim, i ove nauke kad uđu u školske programe deluju razorno na dečije duše, jer i one kad prođu kroz državne institucije bivaju natopljene ideologijom. Zar nije ideologija i to, kad državna institucija propiše da je deci za opšte obrazovanje potrebno da nauče kako izgledaju neke mikroskopske alge koje žive u Indijskom okeanu (sa latinskim nazivom), a da im nije potrebno da prave razliku između jasena i bukve? Zašto se kod dece sve više čuje „Mrzim školu!”, a mnoga to tako ne izražavaju, ali u nju odlaze bez imalo radosti? Nisu li samo ovi mali primeri simptomi kompletnog kraha pedagogije, pedagogije prožete ideologijama? Da je pedagogija kao nauka prepuštena samoj sebi, do toga sigurno ne bi dolazilo.

Pedagogija – kao i sve druge nauke, religije, umetnosti, nacionalna osećanja i uopšte sve što spada u duhovni život – mora biti oslobođena i od političko-pravnog i od privrednog života. Političko-pravni sistem mora prvo da je oslobodi od sebe, a takođe da je štiti od uticaja privrednog života. Privredni život mora da joj daje sredstva za život i izdržavanje i to bez ikakvih svojih uslovljavanja i zahteva ili kontrole. Tako će jedino moći pedagogija da izvrši svoju svetu dužnost i da pripremi podmladak za ispravan razvoj i privrednog i političko-pravnog života, naravno i duhovnog. To je imperativ današnjeg vremena. Ako se to ne sprovede, jedina alternativa je pad u divljaštvo.

Ja ne želim nikoga ni da osuđujem ni da kudim, jer znam da su današnji pedagozi, dakle oni koji danas treba da izvrše reformu vaspitanja i obrazovanja i sami žrtve jednog potpuno naopakog školskog sistema. U godinama kad su oni prolazili kroz škole, čak se i otvoreno govorilo da se na njima vrše ovakvi ili onakvi eksperimenti, koje ovde nije potrebno nabrajati, jer su i njima samima dobro poznati. Zar ti eksperimenti nisu na njima ostavili duboke tragove? Međutim, sve što mi – neki put vrlo bolno – doživljujemo kao udarce sudbine može da nas pouči i da nam bude blagosloveno. Ti udarci će se brže pretvoriti u blagoslove jedino ako ih u punoj svesti razumski rasvetlimo, uočavajući pri tom one tanane niti kojima su povezani protekli uzroci i sadašnje posledice. U protivnom ćemo na te blagoslove morati vrlo dugo da čekamo.

Ja ću ovde pokušati da u tome rasvetljavanju bar donekle pomognem, pošto sam između dva svetska rata prošao kroz drukčije školovanje – koje takođe nije bilo nimalo idealno – i pošto imam još i drukčija zapažanja, znanja i iskustva, pa sam se naučio i da na drukčiji način mislim i da od drukčijih postavki polazim nego što je to danas uobičajeno, jer se većina ljudi teško oslobađa od predstava koje su im još u detinjstvu usađene u podsvest. Razume se da glavni deo tog povezivanja uzroka i posledica mora sam za sebe da izvrši svaki pojedinac, uočavajući pri tome svoje simptomatične doživljaje i povezujući ih svojim zdravim razumom u jednu sliku.

Svaki čovek bi trebalo, a svaki pedagog bi morao nastojati da sebi dovede do svesti kako su njegovi razni vaspitači i učitelji – ne samo oni „zvanični” nego i oni „uzgredni” koji su možda samo u jednom trenutku nastupali – kako su oni uticali na njegov život, kakve je i od koga navike i predstave stekao, kako je to delovalo na njegova nastro jenja i duševna raspoloženja, na uobličenja njegovih stavova u životu; da kao nekog stranca posmatra sebe kao dete određenih uzrasta i kako njega oblikuju ti razni i zvanični i nezvanični vaspitači i učitelji – neki put na prijatan, a neki put na neprijatan, čak bolan način. Razume se da je to mnogo lakše reći nego učiniti, ali svaki čovek može bar ponešto od toga da rasvetli. To bi za vaspitača bila i najbolja osnova i vežba, čak i preduslov za pravilnu evaluaciju i samoevaluaciju o kojoj se u „Predlogu”govori.

Pošto su mnoge karakteristične pojedinosti iz života zaboravljene – a da bi se ovo olakšalo – dobro je ako je čovek sačuvao svoje udžbenike i literaturu i svoje pismene radove još od prvih godina svojeg školovanja, pa ih sad kao zreo čovek ponovo pročita. Pri tome će on možda otkriti da mu neki narod nije simpatičan samo zato što je u tim prvim udžbenicima o njemu nepovoljno pisano, pa je on to u međuvremenu zaboravio, ali mu je antipatija u duši ostala. Možda će sada otkriti da je na primer fizika vrlo zanimljiva nauka, ali da je ranije nije voleo zato što nije imao dobrog nastavnika ili za onaj uzrast dobro obrađen udžbenik. Možda će na radu koji je pisao sa svojih osam godina otkriti, da su mu bile zadavane slobodne teme, čime mu je prerano razvijana mašta, umesto da je od njega traženo da što podrobnije opisuje neki svoj doživljaj, kuću ili predeo, što bi razvijalo njegovu sposobnost tačnog zapažanja životnih činjenica. Zbog ovakvih zadataka je došlo do toga da ogroman broj današnjih ljudi nije u stanju da razlikuje stvarnost od plodova svoje mašte, u koje se uvek utkivaju sopstvene želje i lična shvatanja.

Sem takvih podsećanja, čovek treba da nastoji da se priseti i raznih drugih događaja, vaspitača i drugova iz detinjstva i da ta zbivanja uporedi sa svojim i njihovim današnjim nastrojenjima. Tada će se možda setiti zračeće dobrote nekog nastavnika i možda će tek sad u zrelim godinama shvatiti neku njegovu pouku, koju je čuo kad je imao deset godina i koju tad nije razumeo, ali ju je primio iz ljubavi prema njemu. Možda će zapaziti da su marksistički način mišljenja mnogo više primili oni njegovi drugovi, koji su marksizam mrzeli i samo ga radi ocene napamet učili, nego oni koji su ga ozbiljno proučavali, pa bez obzira da li su ga prihvatili ili odbacili. Kod onih prvih je taj način mišljenja ušao u podsvest, iako su ga sa svojom svešću odbacivali i oni se tog načina mišljenja mnogo teže mogu osloboditi nego ovi drugi. Možda će zapaziti da i u zrelim godinama drukčije moralno ponašanje imaju oni njegovi drugovi koji su čisto materijalistički i ateistički vaspitavani, od onih koji su moralne impulse primali iz neke religije, jer ono što se od moralnih pouka ne primi u osmoj ili devetoj godini, to se više skoro nikako ne može nadoknaditi. Možda će utvrditi da je neke svoje sadašnje osobine i navike upio od ovog ili onog dominantnijeg vaspitača u vremenu do svoje sedme godine, do koje dete isključivo imitira svoju okolinu. Razumsko rasuđivanje dete stiče tek mnogo docnije i vaspitač koji detetu od pet godina razumski objašnjava zašto mu ne daje neki slatkiš pre ručka, on to u stvari samo sam sa sobom glasno razgovara. Svako je mogao da vidi kako majka detetu tih godina objašnjava da treba da obilazi bare da se ne pokvasi, a ono čim ga ona ispusti iz vida sa zadovoljstvom zagazi u prvu baru na koju naiđe.

Pošto dete u predškolskom uzrastu isključivo imitira svoju okolinu, izvanredno je tačna, ali možda ne i dovoljno naglašena u „Načelu životnosti” data završna rečenica: „Vaspitač najviše vaspitava onim što jeste kao ličnost i onim što ume da radi”. To ujedno ukazuje i na obavezu vaspitača da radi na svom ličnom usavršavanju: i fizičkom u pogledu zdravlja i snage i duševnom u pogledu raspoloženja, osećanja odgovornosti i ljubavi i duhovnom u pogledu znanja, morala i savesti u radu.

Ovde treba ponovo naglasiti da su sadašnji vaspitači u toku svog školovanja uglavnom i sami prolazili kroz razne šokove prilikom pretumbavanja čitavog školskog sistema. U jednoj takvoj reformi se tražilo da privreda vlada školstvom – naravno preko političko-pravnog sistema. Neki sadašnji pedagozi su pretrpeli i više od jednog, možda čak i tri-četiri takva šoka. Ne znam da li pomenuta Konvencija Ujedinjenih nacija predviđa da dete ima pravo da ne služi kao materijal za eksperimentisanje, ali su se školski eksperimenti vršili sa mnogobrojnim generacijama dece i to u raznim krajevima sveta, iz različitih ili naoko različitih ideologija. Dobro bi bilo ako bi pedagozi uspeli da povežu i svoje i tuđe sadašnje nervoze, apatije, pesimizme, izbezumijenosti, otupelosti, dezorijentacije i drugo sa takvim eksperimentima. Onda će sigurno prihvatiti da se vaspitanje i obrazovanje moraju postaviti na svoje sopstvene osnove i osloboditi tiranije državnih institucija, kako političko-pravnih tako i privrednih. To je sveta dužnost i to treba da bude prvi i osnovni cilj svakog pedagoga, jer ako se on ne ostvari nikakva njihova druga nastojanja neće uroditi plodom, jer će ih uvek državne institucije upropastiti svojim ideologijama.

I sam Jukić neposredno pre gore navedenog njegovog citata kaže „Pedagogiju je potrebno razvijati tako da ona počiva na naučnim osnovama i da njena teorija i praksa budu što je moguće manje pod uticajem bilo koje ideologije”. Međutim, pored konstatacije da je ona svuda pod uticajem ideologije, on svoj članak završava apatijom i beznađem: „Pedagogija je neefikasna. Ta pitanja moraju biti u centru naše pažnje, a svaki pokušaj da se stvara neka neutralna pedagogija, van društvenih i ideoloških uticaja, unapred je osuđena na neuspeh.” Ne! Ona se mora osloboditi ideologije i postaviti isključivo na svoje sopstvene naučne osnove! Ona je prva i najvažnija u duhovnom životu koja se mora zasnovati na načelu slobode. U njoj kao i u čitavom duhovnom životu mora da slobodno dolazi do izraza sposobnost, naklonjenost i znanje svakog pojedinca. Političko-pravni život se mora zasnovati isključivo na načelu jednakosti i tu se jedino može govoriti o nekoj demokratiji, gde dolazi do izražaja osećaj pravednosti većine, jer svaki punoletan čovek bez obzira na svoja znanja i sposobnosti ima izvesan osećaj za ono što je pravo i to je jedino oblast nekog glasanja; ne ni u duhovnoj, u kojoj mora da preovladava znanje pojedinaca koji ga više imaju, ni u privrednoj oblasti, u kojoj mora da dolazi do izražaja životno iskustvo i spretnost takođe pojedinaca koji ih više imaju. U samoj privrednoj oblasti mora vladati isključivo načelo bratstva, pri čemu onaj ko je sposoban i vešt u privređivanju izdržava i one koji to nisu – bilo zato što su nedorasli, bilo zato što su onesposobljeni usled bolesti i starosti, bilo zato što su lenji i tupi – baš kao svoju mlađu braću.

Ovi „Osnovi programa” imaju nedostataka i protivrečnosti. Međutim, i u njima, a i u oba članka koja su u vezi s tim napisali i Jukić i Kamenov provejavaju dve stvari. Prvo je težnja da se temeljno promeni čitav sistem predškolskog vaspitanja i obrazovanja, jer se uviđa da je dosadašnji sasvim loš. Drugo je – naravno podsvesni – pokušaj da se to učini na osnovu istih postavki na kojima je i taj dosadašnji zasnovan.

Materijalističko shvatanje sveta, koje je na Zapadu na – reklo bi se – prirodan i spontan način nastalo, ovde je posle takozvane komunističke revolucije vrlo drastično nametnuto preko marksizma. Taj materijalistički talas je ove prostore zahvatao i sto godina ranije, ali je sad postao državna ideologija ili religija koja se sa punim fanatizmom i fundamentalizmom nametala i ušla u sve pore društvenog života. Generacije koje su pod tom ideologijom vaspitavane počele su marksistički da misle, pa čak i oni ljudi koji su to kao društveni poredak odbijali i koji su pripadali nekim drugim ideologijama i religijama. Sličan stav i način mišljenja vlada i u zapadnim narodima, samo se taj isti način mišljenja tretira – ako ne i naziva – kao antimarksizam. Ako bi već trebalo praviti nekakvu razliku, spontani materijalizam bi se mogao nazvati antimarksizmom, a nametani materijalizam marksizmom. I jedan i drugi su nastali na Zapadu. Istok je sam po sebi više sklon nekom duhovnom shvatanju, koje bi da potpuno zanemari materiju i zbivanja u čulnom svetu. Ni. jedno ni drugo nije ispravno, jer je jednostrano.

Činjenica je da se moderna nauka o prirodi razvijala uglavnom zapadno on nas. Ona je postigla velike rezultate i nju mi treba i da poštujemo i da primamo, ali da je ne primamo natopljenu ideologijama. Sve ono što je u tu nauku ubačeno kao ideologija, sve to treba najenergičnije odbacivati. Ideologija je sredstvo za vladanje ljudima i na Zapadu je i sama ideologija postala nauka, nauka o vladanju ljudima. Tako i marksizam i antimarksizam imaju istu postojbinu, a oba su zasnovana na istoj, materijalističkoj ideologiji. Nekakav apstraktni pluralizam, kod kojeg bi sve varijante proizilazile iz istog shvatanja sveta i zasnivale se na istim osnovnim postavkama nije nikakav pluralizam, već samo zamagljeni uniformizam i centralizam. Otuda i u ovim „Osnovama programa” imamo uvodne deklaracije sa najboljim težnjama da se marksistički način vaspitanja i obrazovanja izmeni, a u pojedinostima koje se preporučuju imamo samo mešavinu marksizma i antimarksizma, koji su u stvari jedno te isto.

I u marksizmu i u antimarksizmu nalazi se osnovna postavka da dete treba što pre i što bolje osposobiti da stane na svoje noge, da bude sposobno za privređivanje odnosno da samo zarađuje svoj hleb. Što će posle toga u antimarksističkim uređenjima čekati više godina na zaposlenje – to nije briga pedagoga nego „društva” (u marksističkim društvima se to rešavalo izmišljanjem besmislenih poslova, a u velikoj meri se to radi i u antimarksističkim). Ovaj stav se mogao shvatiti i donekle – s obzirom na naopaka društvena uređenja – opravdati u vremenima kad je većina stanovništva jedne zemlje živela u krajnjoj oskudici, nemajući često šta ni da jede, a da ne govorimo o odevanju, ogrevu i drugom. Međutim, kad se sada u ovim zemljama o kojim govorimo ne zna šta da se radi sa viškovima svakojakih proizvoda i kad ogromna većina njihovog stanovništva živi, a da sama ništa ne proizvodi od dobara potrebnih za život, jer to rade najvećim delom mašine koje vrlo mali broj ljudi samo opslužuje (jedan rukovalac kombajna obavlja njime posao za koji bi bilo potrebno možda stotinak ljudi), da li sada sa ovolikim proizvodnim viškovima ima ikakvog smisla ta težnja za što bržim osamostaljivanjem i osposobljavanjem za rad dece? Posebno je pitanje: da li se to današnjim pedagoškim metodama stvarno i postiže? Da li se to ljudima samo čini, jer nemaju dobra zapažanja i svoje metode ogledaju samo u toku nekoliko godina života dece, a trebalo bi u toku nekoliko decenija pratiti šta se sa vaspitanicima zbiva?

Besmislenost ranog osposobljavanja dece da samostalno počnu da privređuju najizraženija je u SAD. Kod njih je – ako se ne varam – izmišljen i izraz „homo economicus”, dakle čovek privređivanja kao sadašnji stepen razvoja čoveka, po svoj prilici baš radi karikiranja te pojave. Kod njih se otvoreno prave i eksperimenti da deca sa četiri ili pet godina već pođu u školu i hvale se da decu u tim godinama već osposobljavaju za čitanje i razne matematičke radnje, a decu tih godina i druge zemlje na zapadu već upisuju u školu. Možda to u američkom životu i nije mnogo rašireno, ali su izvanredno rašireni stripovi sa Pajom Patkom u kojima se njegovi sestrići vaspitavaju da budu „homo economicus”. Mi se na sve to teoriski zgražavamo, ali... – Zar se ne traži i ne sprovodi isto to i kod nas? Istina, kod nas u osmogodišnje škole još ne upisuju decu od četiri-pet godina, ali u mnogim školama se zahteva da deca koja se upisuju već znaju da čitaju i pišu i da su već osposobljena za neke matematičke radnje – što je tiranisanje ne samo dece nego i roditelja. Pod tim pritiskom nameće se predškolskim ustanovama da uzmu na sebe ulogu onih američkih škola koje primaju decu od četiri godine. To se vidi iz čitavog II dela ovih „Osnova programa” (za decu „od tri do sedam godina”), s tim što se zbir svih ovde navedenih ciljeva ne bi mogao ostvariti za predviđenih četiri ili pet godina ni sa mnogo odraslijom decom, ako bi se oni iole ozbiljno shvatili.

Pošto je materijalističko shvatanje sveta ovde najraširenije, jer je bilo i zvanična ideologija, pokušaćemo sa tog stanovišta da raspravimo ova pitanja, kako bismo bili što razumljiviji.

Medicinska istraživanja su dokazala da mozak sa kičmenom moždinom i živčanim sistemom ima najmanje snaga za život, on najbrže umire ako mu se onemogući dotok krvi sa svežim životnim snagama. Mozak je oruđe za mišljenje. Ako se još nerazvijenom detetu pomoću raznih forsirajućih metoda nametne da što više, dakle više od njegovog prirodnog razvoja upotrebljava mozak, to znači da se detetove životne snage koje bi trebalo da su usmerene na izgradnju drugih organa više skreću u pravcu mozga i u preteranoj meri u njemu, tom najmanje vitalnom organu troše. To se onda odražava u slabijoj razvijenosti drugih organa na račun razvoja mozga, koji je najizloženiji snagama smrti. Sličan slučaj je i sa kičmenom moždinom kad se nastoji da se dovedu do svesti oni pokreti, koji bi još dugo morali ostati samo kao refleksni. Taj veći dotok krvi u mozak kad čovek misli dokazan je odavno i fizičkim merenjem. Kad se čovek postavi u horizontalan položaj na neku vrstu klackalice i stavi u ravnotežni položaj dok dremucka, onda će kad mu se postavi neki zadatak pretegnuti ona strana gde mu je glava. To se može i meriti tegovima.

Kod odraslog, već razvijenog i formiranog čoveka misaoni napor koji izaziva veći dotok krvi u mozak nema takvih štetnih posledica kao kod dečijeg organizma koji se tek razvija. Sličan slučaj je i sa osvešćivanjem refleksnih pokreta u vezi sa kičmenom moždinom. O toj razlici u delovanju na već formirani organizam i na organizam tek u razvoju morali bi pedagozi voditi računa. To bi bilo i jedno polje gde bi trebalo da se tešnje povežu sa medicinarima, s tim što se ispitivanja te vrste moraju protezati i na više decenija, a ne samo od danas do sutra, mada bi se već i u ton predškolskom uzrastu možda mogla uočiti slabljenja drugih organa dece na račun razvijenijeg mozga. Nije li izduženi rast sa mlitavim mišićima posledica toga? I izdužena kičmena moždina sa kičmenim stubom koji ne može da je prati, pa se krivi? Pedagozi bi morali dobro da razmisle o takvim stvarima, pre nego što odluče da na deci vrše takve zahvate koji proizilaze iz apstraktnog mišljenja i bez dubljeg i opsežnijeg posmatranja životne stvarnosti, apstraktnog mišljenja koje se i ne osvrće na fizičke, čak i vrlo opipljive pojave.

To je pitanje i morala!

Pre možda i dvadesetak godina neki američki političar – možda čak i predsednik ili kandidat za predsednika – u raspravi o nekom dugoročnom zajmu za državne investicije postavio je pitanje: Da li sadašnja generacija punoletnih građana – koji su preko demokratskih institucija, postupaka i drugog saglasni sa odlukama Vlade – da li sadašnja generacija ima prava da bez njihovog znanja i pitanja nametne otplaćivanje dugova deci koja nemaju pravo glasa i koja će na Vladinu politiku moći da utiču tek kroz više godina? Shodno ovom moralnom pitanju koje se odnosi na vrlo prozaične stvari novčanih obaveza, može se postaviti pitanje: Da li sadašnji pedagozi imaju pravo da tako zahvataju u život dece da im nekoliko godina „praznog hoda” iz predškolskog uzrasta prebace na „prazan hod” zrelih godina kad čekaju na berzi rada? „Prazan hod”, koji se u detinjstvu izražava u slobodnim igrama i pomaže prirodnom razvoju deteta, taj „prazan hod” kod odraslih ljudi predstavlja društveno zlo.

Sem ovih zdravstvenih i ekonomskih pitanja, postavlja se i pitanje: Kome je potrebno da se od dece prave „starmali” time što će se nastojati da se u njihovu svest ubace stvari za koje ona još nisu zrela? Da li zato da bi se reklo: „Nije zato što je naše, ali strašno je pametno!” Bar kad bi se to „strašno” uzelo u bukvalnom značenju, ali ono se obično shvata samo kao stilska figura! Pri tome se ne zapaža da je dete svoj „mudar” odgovor ili primedbu kopiralo od nekog starijeg i osetilo da je zgodno primeniti ga u datoj situaciji, jer će se starijima to dopasti. A kako im se i ne bi dopalo, kad je to u stvari njihova mudrost! Nije ono sopstvenim razmišljanjem i rasuđivanjem došlo do toga, već je po reakcijama odraslih osetilo šta da kaže da bi ih zadivilo. Pa, zar nismo i mi na ispitu još kao studenti po izrazu lica profesora neki put osetili da naš odgovor nije krenuo ispravnim tokom, pa smo započetoj rečenici odmah davali suprotan smisao? Zar se na licu i u ponašanju neveštog igrača pokera ne može pročitati da li je stvarno dobio jaku kartu ili blefira? Zar žena koja čeka muža da bi mu ispričala neku neprijatnu stvar, ako po njegovom izrazu već s vrata vidi da nije raspoložen, ne odlaže to za docnije – ako je pametna? Deca u predškolskom uzrastu imaju još prefinjenije osećaje za svoju okolinu, ona je celim svojim bićem primaju – i imitiraju!

To se može uporediti sa jednim fizičkim eksperimentom. Ako dve jednako naštimovane zvučne viljuške postavimo na izvesnom rastojanju jednu od druge, pa u jednu udarimo tako da zazvuči, primetićemo već posle kratkog vremena da je i ona druga počela da treperi. Treća viljuška, koja nije naštimovana na isti zvuk, neće zatrepereti. Kod deteta se isto to događa, s tim što se ono vrlo lako samo preštimuje na drugu frekvenciju ili – ako ima dva zvuka – na onu koja je jača. To se isto samo u slabijoj meri – događa i sa odraslim osobama. Kad dobro raspoložen čovek uđe u neku sobu gde je društvo tužno, i on će se rastužiti – sem ako sa sobom ne donosi mnogo snage i time on sam razgali sve prisutne. To sve još mnogo više važi za decu. Ona su uvek slabija od vaspitača i ona su ta koja će uvek primiti njegovo raspoloženje (izuzeci su retki). Ona će uvek imitirati i njegove pokrete i spretnost u rukovanju nekim priborom. Stoga: „Vaspitač najviše vaspitava onim što jeste kao ličnost i onim što ume da radi”. Uz ovaj iskaz treba dodati „i onim što misli i onim što oseća”, jer dete i to prima i rezonuje kao neka vrlo prilagodljiva zvučna viljuška koja može da rezonuje na bezbrojnim frekvencijama.

Dete u predškolskom uzrastu nema sposobnosti da sâmo razmišlja i donosi neke svoje sudove. Ako neki put daje odgovore koji bi navodili na zaključak da se možda tako ponaša, to je uvek oponašanje svojih vaspitača, prenošenje njihovih misli i sugestija. Vaspitači to možda zaborave, ali bi dobro bilo da se preispitaju da nisu oni možda takav tok misli sugestivno preneli na dete. Svako dete sa rođenjem donosi nešto svoje, nešto individualno, ali sposobnost nekog racionalnog razmišljanja ono tek treba da razvije, tek u docnijim godinama. U „Polazištima programa” stoji: „Dete ima potrebu i pravo da bude ono što jeste, raste i razvija se”. Ono dakle ima pravo da bude dete, a ne starmali. Međutim, skoro čitav dalji tekst ovog „Programa” njemu to pravo osporava.

Ovde treba ukazati i na vrlo, vrlo čestu pojavu da mnoga deca koja su u prvim godinama školovanja bila odlični đaci i mnogo hvaljena, u drugom delu školovanja sasvim popuste, a kad dođu na univerzitet često ne završavaju studije. I obrnuto: deca koja su se u prvim godinama jedva provlačila odjednom pri kraju srednje škole blesnu, a univerzitetske studije završe sa velikim uspehom i o roku, a neki put uporedo i radeći da bi se za vreme školovanja izdržavala. Zar ovi primeri – koje smo svi mi u svojoj okolini posmatrali – ne ukazuju na to, da taj višak pojmova i predstava koji se deci u ranim godinama sipaju u glavu nemaju nikakvog efekta, korisnog efekta za njihov uspeh u stručnom usavršavanju? Da nije to čak sa suprotnim dejstvom, jer su se deca u mlađim godinama zasitila učenja, pa sad u njemu ne nalaze nikakav smisao?

Ta posmatranja se naravno moraju protegnuti i na deset i dvadeset godina, a ne samo na dve ili tri, za koje će neki vaspitač tvrditi da je sa svojim vaspitanicima dobro postupao i da ih je mnogo naučio i osposobio za život. Pedagozi bi o tome morali dobro da razmisle. Tada će videti da mnoge „njihove” postavke na kojima zasnivaju svoje teorije – nisu tačne. „Njihove” je stavljeno pod navodnicama zato što one i nisu njihove, nego su kao tuđe – svesno ili nesvesno – ubacivane u njihovu podsvest još od najranijeg detinjstva. Od toga je vrlo teško osloboditi se, jer čovek obično smatra da kad bi odbacio neko „svoje” mišljenje, da bi to bilo kao kad bi odbacio deo sebe. Da li je to tako? I šta znači sopstveno mišljenje, „mišljenje” ne kao glagolska imenica nego kao shvatanje nečega, razumevanje neke stvari, skup predstava o nekoj stvari?

Jedan deo svojih predstava čovek stiče svojim neposrednim iskustvom, a drugi deo učenjem od drugih. Tačna granica između te dve grupe predstava se ne može povući. U svakom slučaju, ako smo neke predstave bez sopstvenog iskustva primili od drugih ljudi, da li su one u pravom smislu naše, iako smo ih mi usvojili? S druge strane, sopstveno mišljenje – u smislu suda, shvatanja, razumevanja – o nekoj stvari mi obrazujemo na osnovu usvojenih predstava. Ako mi sami nikad nismo videli ni kita ni sabljarku, ali smo naučili da je kit težak toliko i toliko tona, a sabljarka toliko i toliko stotina kilograma, pa nas neko pita šta mislimo ko je od njih teži, mi ćemo reći da je teži kit. Međutim, ako nas je neko naučio da je sabljarka teška nekoliko stotina tona, mi ćemo misliti da je ona teža od kita. Ovaj grubi primer je naveden samo zato da bi se pokazalo kako je naše mišljenje o nekoj stvari zavisno od predstava sa kojima raspolažemo, a stekli smo ih ne sopstvenim iskustvom, već učenjem. Prema tome, mnogo „naše mišljenje” uopšte nije naše, već tuđe.

Ako su nekome sistematski od detinjstva i kroz čitavo školovanje usađivane određene pogrešne predstave, njegov tok mišljenja biće usmeren u pogrešnom pravcu. Naročito ako je u tom usađivanju pogrešnih predstava bio dobro organizovan sistem, ako se to sve u istom smislu činilo ne samo preko škole, nego i preko svih drugih propagandnih sredstava – štampe, filmova, ponašanja i stila života i drugog. Ako dete stalno posmatra odrasle kako mito daju i primaju, ono će steći predstavu o tome da društvo može biti zasnovano jedino na korupciji. Ako vaspitači nemarno i aljkavo obavljaju svoje poslove, ni dete neće steći ispravan odnos prema radu. Ako se u njegovoj okolini stalno laže, dete će po svoj prilici lažljivost usvojiti kao stil života. Ako se svuda kao ideologija nameće materijalističko shvatanje sveta, ono će njega možda i sasvim primiti. Međutim, pošto deca koja se u poslednje vreme rađaju sa svojim rođenjem donose neke druge impulse, velika je opasnost da ga odbace, ali da pri tom odbacivanju padnu u drugu krajnost i budu žrtve raznih sektaških misticizama ili da padnu u očajanje i izgube orijentaciju i smisao u životu. Unuci ne mogu živeti sa materijalističkom ideologijom svojih dedova i na to bi pedagozi takođe morali obratiti pažnju. To je izvesna duhovna zakonitost. Mnogi današnji pedagozi mogu i na sebi zapaziti te pojave. Mnoga deca pobožnih ljudi postajala su ateisti, a mnoga deca ateista sada se obraćaju crkvi.

Takve stvari vrlo jako dolaze do izražaja i u ovim „Osnovama programa”. Njegovi sastavljači su svi prošli kroz isključivo materijalistički – a s njim i ateistički – organizovan društveni sistem. Naravno da su oni tu i tamo primali i poneki nematerijalistički impuls, ali glavni ton sa kojim su vaspitavani i obrazovani bilo je materijalističko shvatanje sveta. Svako druge shvatanje se i – neposredno i posredno odbacivalo, ismevalo i žigosalo. Međutim, oni već ne spadaju u generacije koje to materijalističko shvatanje može da zadovoljava i hrani. Stoga je i ovaj tekst prepun potpunih apstrakcija koje su plod čisto materijalističkog učenja o čoveku i društvu, a s druge strane tu i tamo se pojave neke misli i odredbe, koje se ne bi mogle uklopiti u to učenje. To se vidi iz sledećeg:

1. U ovom „Predlogu” se posmatra dete isključivo kao fizičko biće i te njegove fizičke osobine – uključujući obradu mozga i fizičko opštenje sa društvom – treba unaprediti. Jeste da su deca različita, ali to je posledica raznih ukrštanja gena – mada se to izričito ne piše – i te razlike treba poštovati i tolerisati. Nigde se ne govori da li treba i kako ublažiti ekscese ekstremno izraženih temperamenata neke dece, pa ispada da i njih treba fatalistički prihvatati. Traži se da se deca uživljuju u osećanja drugih, a ne kaže se ništa kako da se vaspitač uživi u osećanja dece. Sem opšte deklaracije o izgrađivanju moralnih normi, nigde se ne govori o tome šta i kako to treba raditi - sem sasvim uzgred.

2. Kroz sav taj materijalistički način izlaganja odjednom se probiju i ovakvi pojmovi: upoznavanje sebe, ovladavanje sobom, tolerancija prema drugima, unutrašnji svet našeg bića, upoznavanje sa verovanjima, simboličko predstavljanje, vežbe disanja i koncentracije, vođenje fantazije, proveravanje svojih ideja, menjanje stanja i svetova, terapeutika u likovnom iskustvu. Uz ovo treba dodati i na prvim stranama date postavke iz kojih stalno provejava neka težnja da se iziđe iz materijalističkih postavki koje su usađene u podsvest predlagača.

Ono pod 1. je sadašnjim pedagozima sistematski nametano spolja, a ovo pod 2. predstavlja njihove unutrašnje težnje, koje ne mogu jasno da se izraze, jer su zatrpane pogrešnim, tuđim predstavama.

Sadašnje generacije koje nailaze i koje sada treba vaspitavati i obrazovati još manje će moći da prihvataju materijalističko shvatanje sveta. Međutim, ako im se ne pruži ispravan uvid i ispravno shvatanje o duhovnosti, one su u velikoj opasnosti da duhovnost traže na materijalistički način i na način koji ugušuje njihovu slobodu, koji traži da se predaju slepom verovanju u ono što im drugi propoveda. To se takođe može videti već i sada na generacijama ljudi koji su već u zrelim godinama, a natopljeni su podsvesnim materijalističkim predstavama. Njihova težnja ka duhovnosti sve više se iživljava u traženju fizičkih potvrda o postojanju duha. Otud se danas mogu videti i visoko obrazovani ljudi koji se obraćaju raznim vidovnjacima, vračarama, samozvanim magima, spiritizmu ili ovakvom ili onakvom istočnjačkom učenju koje do nas dolazi u krajnje izopačenom i degenerisanom obliku. Predškolskoj deci se ne mogu objašnjavati nikakva pitanja o postojanju duha, ali: „Vaspitač najviše vaspitava onim što jeste...”. Ako vaspitači imaju ispravno shvatanje i odnos prema duhovnom, onda će to i deca predškolskog uzrasta od njih primati.

Ovde se ne radi o tome da se propoveda bilo kakva religija (izlaganja su data samo sa stanovišta nauke o duhu), ali ako deca u svojoj okolini stalno gledaju kako se ljudi mole, krste, klanjaju, svetkuju razne praznike, u prigodnim prilikama – možda poslovično – ukazuju na neka moralna načela, onda će ona takve stvari primati iako njihovo značenje ne razumeju. To će im biti od velikog značaja za čitav dalji život.

Da ne bismo ostali samo u apstrakcijama, a i da se ne pređe okvir ovih izlaganja, pitanje duha ćemo izložiti samo u najkraćim potezima. Nekada su ljudi znali da čovek ima i telo i dušu i duh. Kod Platona je to jasno objašnjeno. Međutim, 869. godine na osmom vaseljenskom saboru u Konstantinopolju (Carigradu), na insistiranje predstavnika zapadnih hrišćanskih crkava doneta je dogma o tome da čovek ima samo telo i dušu, a ono što se smatralo duhom da je to samo neka manifestacija duše. Istočne crkve su se oduprle tome i odbacile su da priznaju pravovaljanost ovog sabora, priznaju samo prvih sedam. Posle skoro dvesta godina, 1054. rimska crkva sledstveno ovoj donosi i dogmu o „filioque”, dakle da Sveti Duh ne proizilazi samo iz Oca nego i iz Sina i tada nastaje zvanično odvajanje zapadne od istočnih crkava koje ovu dogmu odlučno odbacuju. Na taj način, a pošto zapadni narodi preuzimaju glavni tok kulturnog razvoja, degradiran je u evropskoj kulturi duh i kao božanski princip, a ne samo kao čovečji. Tada se nameće i sledeća podela: sva pitanja koja se odnose na dušu moraju biti predmet verovanja i to onog koje propisuje crkva, a nauka sme da se bavi samo fizičkim, telesnim pojavama, kako kod čoveka, tako i u prirodi. S obzirom na mnogo vekova takvog usmeravanja, nauka u XIX veku proglašava da ne postoji ni duša, da je ona samo manifestacija hemijskih i električnih procesa u telu, jer ona samo na te pojave gleda i njih jedino proučava. Uporedo s ovim procesom zapadna crkva je uzela Aristotelovo učenje da Bog Tvorac uvek stvara dušu tek u trenutku kad se telo čovekovo začne i da ta duša posle telesne smrti ostaje da večito živi.

Istočne crkve su se još više vekova posle odvajanja zapadne pridržavale Platonovog učenja. Po njemu i duh i duša čovekova postoje pre začeća, a tom prilikom se one iz duhovnog sveta spuštaju u neko telo; duh je u stvari besmrtan i samo povremeno prolazi kroz fizičke telesnosti. Međutim, pošto je nauka na zapadu bila razvijenija, pripadnici istočnih crkava primaju nauku sa područja zapadnih crkava, a preko nje i materijalističko shvatanje sveta ili bar Aristotelovo učenje. Sa razvojem nauke, koja postaje nezavisna od religije, iz ovog učenja se dolazi do sasvim logičkog zaključka: ako se duša stvara pri stvaranju tela, onda ona sa propašću tela takođe propada. Tako se i ovo materijalističko shvatanje sveta preko nauke raširilo i na istok, naravno potpomognuto i raznim političkim i drugim uticajima.

Danas je došlo vreme da se i preko nauke dođe do shvatanja duha. To je imperativ vremena. Materijalističko shvatanje Zapada je isto toliko štetno i pogrešno koliko i nebulozna duhovnost Istoka. Nauka se mora osloboditi one uloge koja joj je nametnuta pod uticajem onih sila, koje su delovale i 869. i 1054. godine. S druge strane, duhovnost ne sme da ostane samo neka maglovita slutnja. Drugim rečima, nauka sa svojim preciznim metodama razvijenim na proučavanju fizičkih čulnih pojava mora se upraviti i na proučavanja duševnih i duhovnih pojava, s tim što ne sme polaziti od toga da su one proizvod materije. To je samo iz materijalističke ideologije nastala naučna dogma, koja se ničim ne može dokazati, a svakodnevno iskustvo dokazuje suprotno.

Uvek postoji prvo misao – dakle nešto duhovno po svim mogućim kraterijumima – o kuvanju pasulja ili zidanju kuće, pa se tek onda to ostvaruje u materijalnom. Teorija da mozak proizvodi misli ne može se dokazati ničim što bi moglo da prođe kroz strog naučni ispit. Ako bi materija mogla da misli, kako je moguće da ona smisli sve one pojmove koji se nikako ne mogu vezati za materiju i koji se izražavaju mislenim imenicama: dobrota, stid, ljutnja, seta, narav, sabiranje, imaginarni brojevi itd? Nauka se mora osloboditi od takvih dogmi, jer sve dogme dolaze iz političko-pravne oblasti. One su u stvari rimsko zakonodavstvo koje je ušlo u duhovnu oblast. Zbog toga i sadašnja nauka traži samo zakone u prirodi, a ne ispituje oblast slobode. Ako je naučnik materijalista i ateista, normalno je da potpuno negira čovekovu slobodu. Ali i onaj ko u Boga veruje, ali u njemu gleda samo rimskog vrhovnog zakonodavca i sudiju koji kažnjava nepokorne, on takođe poriče slobodu. I on je takođe protivnik čitavog božanskog poretka ili promisli, pa bez obzira koliko išao u crkvu. Ako se poriče oblast slobode – a poriče se time kad se propoveda da materija misli – onda je i pojam „moral” potpuno besmislen. Širenje takvog shvatanja neminovno vodi u potpunu propast. Zato nije dovoljno da se pojam „vođenje fantazije” pominje samo uzgred i to u zagradi. Samo se u čovekovoj fantaziji može tražiti izvor slobode. Nauka se mora i time baviti. Naravno da i fantazija može da potekne takođe i iz nagona, ali ona može crpsti svoje ideje i iz čistog duha i tu je područje čovekove slobode.

Pedagogija je nauka i ona mora i time da se bavi. Ona ne sme dozvoliti da se sa jednog centralnog mesta diriguje šta će i kako će vaspitačice i vaspitači raditi i time porobljavati njihovu moralnu fantaziju, fantaziju koja treba da služi slobodi. Ako bi se sa jednog mesta vodila fantazija vaspitača, a ovi vodili fantaziju dece, to bi bilo najužasnije porobljavanje ljudi, stvarali bi se isključivo programirani moralni roboti. Fantazija se ne sme voditi, ona se mora oslobađati od svih fizičkih i nagonskih uticaja, kako bi čovek postajao sve slobodnije i slobodnije biće. To mora biti osnovni zadatak pedagogije.

Pedagogija mora poći i od toga da su duhovi dece postojali pre nego što su primila svoj fizički lik. Otuda se još i kod predškolske dece mogu uočiti različite sposobnosti koje se nikako ne mogu objasniti ni nasleđem ni nekim ekspresnim obrazovanjem. Vaspitači moraju gledati da ne ometaju njihov slobodan razvoj namećući im neka svoja intelektualistička znanja. Moraju poći od pretpostavke da će mlađe generacije dospeti do većeg stepena razvoja nego njihove. Pošto su ta deca docnije došla iz duhovnog sveta, vaspitač treba da od njih uči šta je to novo što ona donose, te da im pruža mogućnosti, olakšava put i podstiče da ostvaruju ono što je u tim njihovim duhovnim težnjama.

Pomoć u tom slobodnom duhovnom razvoju vaspitačice i vaspitači predškolske dece mogu pružiti time, što će obratiti pažnju na zdrav i ispravan razvoj svega onoga što je dete dobilo nasleđem od predaka ili vaspitanjem u porodici, a ne na ono što ona kao individualnosti donose iz duhovnog sveta. Tome one treba samo da krče put time što će svoj rad usmeriti na detinje fizičko zdravlje i razvoj, zatim na oplemenjivanje njegovih nagona i instinkata, na njegov temperament i osećajnost, na zadobijanje ispravnih navika u radu i ponašanju kako radi harmonizovanja njegovog života tako i radi uklapanja u život u društvenim zajednicama. Pri tom treba paziti da to usmeravanje deteta nikako ne pređe u dresuru, da detetovo ponašanje ne bude samo skup uslovnih refleksa na određene životne situacije. Naravno da je to daleko teže nego staviti decu pred televiziski ekran ili neki štampani tekst i tražiti od dece da imitiraju glasove koje vaspitač izgovara pri slici nekog slova. To je daleko teže nego da vaspitač sam sebe tako vaspita da iz svoje duše izgoni sve ružne misli, sva neprijatna osećanja i loša raspoloženja u trenucima koje posvećuje deci, da pred njima sve svoje radnje obavlja uredno i lepo, da im uvek celim svojim bićem donosi radost i zdravlje i plemenita osećanja i uzorno držanje, jer „vaspitač najviše vaspitava onim što jeste...”.

Daleko je teže dobro vaspitavati decu u predškolskom uzrastu nego u svim docnijim razdobljima. Najlakše je na univerzitetu. Tu profesori skoro da i nisu potrebni, jer su sve njihove nauke uglavnom iznete i u knjigama, pa sada već zreo čovek to sve sam može da nauči. Time se naravno ni malo ne potcenjuje njihovo moralno ponašanje i njihova moralna podrška i prenošenje sopstvenog iskustva koji se neće naći ni u jednom udžbeniku, ali to nije isto kao kad se radi sa predškolskom decom kod koje svest – samosvesnost i jastvo – još nije dovoljno razvijena. Brige i neraspoloženja profesora na studente neće mnogo delovati, ali će predškolska deca to neposredno celim svojim bićem upijati.

Tu se sad nameće i to, da vaspitači predškolske dece ne smeju biti samo naučnici nego i umetnici. Oni moraju ne samo razumski da smišljaju šta će i kako će raditi, oni moraju razvijati i prefinjena osećanja za ono što je svakom detetu kao pojedincu potrebno, te intuitivno osetiti kako treba u pojedinom trenutku da postupe, da za to upotrebe svoju fantaziju. Njihovoj umetnosti je najsličnije pesništvo. Ono je jedina umetnost koja bez ikakvog materijalnog posredništva – boje, kamena, zvuka ili pokreta – deluje neposredno od srca srcu.

Ne govorimo samo da je to za većinu vaspitača nedostižno! Većina vaspitača – posebno vaspitačica – to i čini. To čini uvek kad im se ne sputava njihova sloboda bilo nametanjem nekih programa spolja bilo time što će sami da izmozgaju neke svoje intelektualističke i apstraktne ideje, koje su plod tuđih pogrešnih predstava usađenih u njihovu pođsvest.

Dok su nekada vaspitačice – skoro isključivo majke – vaspitavale decu onim što one jesu kao ličnost i onim što umeju da rade ili bolje onim što rade, dotle društvo nije zapadalo u ovakva haotična, moralno haotična stanja kao danas. No u takvim vremenima je čovek bio više sastavni deo nekog društva, a manje je dolazilo do izražaja ono što je on kao ličnost, on je vrlo malo mogao da radi ono što on sam hoće, ono što on iz svoje slobode bira – pa bez obzira da li je to dobro ili loše. Ako je Spartanka pri polasku u rat pružala sinu štit rečima „S njim ili na njemu!”, on više nije mogao da taj štit baci da bi u nevolji lakše pobegao od neprijatelja, morao se boriti do kraja, morao je biti hrabar. Drukčije ne bi mogao opstati u svojoj društvenoj zajednici, a ta Spartanka je bar toliko doprinela u borbi sa neprijateljem koliko i njen sin.

Sa razvojem intelektualizma u Novome veku čovek se suštinski menja. Intelektualizam donosi sasvim apstraktni način mišljenja. Apstraktne misli su samo slike stvarnosti, a ne stvarnost. Pošto su to samo slike, one nemaju nikakvu moć da čoveka na bilo šta primoravaju – prosto zato što su to samo slike i nikakva stvarnost. Bilo kakva apstraktna misao o potrebi da se očuvaju porodice, države, narodi, verske ili druge zajednice ne može imati tu snagu kao onaj štit u gornjem primeru. Francuzi su u Prvom svetskom ratu na takve apstraktne misli i ideale davali odgovor: "Pour qui et pour quoi?" („Za koga i zašto?”), a u Drugom svetskom ratu su se sa tim apstraktnim idealima slagali da su ispravni i da se za njih treba boriti, ali su odgovarali: "Pas moi!" („Ne ja!”).

To je proces čovekovog razvoja u pravcu slobode, individualisanja i povećanja samosvesti i taj se proces ne može zaustaviti, pa bez obzira što razni intelektualistički teoretičari žale za prošlošću i – vođeni svojim apstraktnim mislima – nastoje da vrate točak istorije unazad i da društvo organizuju prema nekom davno preživelom uzoru. Pri tome – ne iz svoje slobode, već iz svojih nagona – uvek zamišljaju da su oni onaj gornji sloj koji vlada, a ne onaj donji kojim prema njihovoj zamisli treba da se vlada. I oni bi sami prvi svojoj deci umesto štita pružili pare i rekli: „Beži što dalje da se ne bi borio!”. Točak istorije se ne može vratiti unazad, ali se može stvarati haos ako se ne ide u korak s vremenom i ne prilagođava onome što duh vremena traži.

Pedagozi, a naročito oni koji se bave predškolskom decom, moraju osluškivati šta to duh vremena traži i šta je to što u čovečanstvo kao novo dolazi. Od dece to treba da uče i da im ne smetaju u razvoju time što će im davati gotove, konzervisane misli i predstave. Ne ni svojim sugestivnim navođenjem deteta da po nekom šablonu izvodi neke logičke zaključke, za koje onda vaspitač zamišlja da ih je samo dete svojim razmišljanjem izvelo. Sposobnost razmišljanja će dete tek docnije steći, ali mu vaspitači i u predškolskom uzrastu mogu vrlo mnogo pomoći da se ta sposobnost ispravno razvije. Ta pomoć mu se pruža jedino ako sam vaspitač uvek istinito misli, istinito govori i istinito postupa.

Jeste da „vaspitač najviše vaspitava onim što jeste”, ali današnji duh vremena zahteva da se to sada dovodi do pune svesti. On mora postepeno svesno ovladavati i svojim mislima i svojim osećanjima i svojim postupcima, da bi decu na ispravan način vaspitavao onim što jeste. Njegov rad treba da bude usmeren na sledeće:

1. Radi pravilnog razvijanja detetovih saznajnih snaga, razvijanja težnje ka saznanju, sa čuđenjem mu ukazivati na sve prirodne pojave. Na primer: „Kako je lep ovaj kamen! Otkud mu ova crvenkasta pruga?! Vidi onaj oblak kako se namrštio – tek što ne zaplače! Otkud ovaj cvetić da raste iz pukotine na zidu?! A vidi kako je lep! Ala je ovu korpu neki čika lepo ispleo!” Pri tome i sam vaspitač treba iskreno da doživijuje čuđenje, jer sve te pojave stvarno i jesu za čuđenje – inače bi to zvučalo lažno. Prava i sopstvena saznanja su samo ona kojima je prethodilo čuđenje, a ne ona koja su detetu silom utrpavana i koja posle čovek ne ume pravilno ni da upotrebi.

2. Radi pravilnog razvoja detetovog osećajnog života iskorišćavati svaku priliku za razvoj saosećanja. Na primer: „Jadna maca! Gladna je, a ne ume da kaže da li bi mleka ili mesa. Vidi ovog leptira kako je radostan što može da leti, a ne da stalno stoji na jednom mestu kao ovaj cvet! Ala se ova teta pretovarila – jedva vuče te torbe! Vidi kako uživa ova devojčica na ljuljašci!” Pri tome i sam vaspitač treba sa svim tim da saoseća, inače bi to zvučalo lažno, što bi bilo vrlo štetna poza, a iz iskrenih saosećanja prema nečem ma i najmanjem razviće se ljubav – ne iz nekog teoretisanja da treba voleti bližnje.

3. Radi pravilnog razvoja detetove usrdnosti u radu i služenju drugima svojim primerom pokazivati kako se savesno radi. U smislu: „Samo još ovo da doteram, pa da bude sve lepo i onda možemo da se igramo! Čekaj da izbrišem ovu stolicu da se ne bi neko isprljao!”. Kad vaspitači svaki svoj posao pred decom i sa decom najsavesnije i najbrižljivije obavljaju, onda će i deca njih u toj savesnosti imitirati. Sam njihov rad će na decu delovati više nego sva teoretisanja o tome da treba da budu uredna pa će se mama radovati, da nije lepo ostaviti razbacane igračke i odelo, da treba deliti kiflu sa drugim itd. Gledajući vaspitačeve postupke u određenim prilikama u životu i deca će steći naviku da savesno rade i vode računa o drugome.

Iz gornjih primera se vidi da vaspitači moraju biti više umetnici nego naučnici. Ako oni kod predškolske dece svojom umetnošću razviju čuđenje, saosećanje i savest, onda su oni valjano obavili svoj posao.

NAPOMENA: Gornja izlaganja su data na osnovu antropozofski orijentisane nauke o duhu koju je osnovao dr.Rudolf Štajner (1861-1925), čija su stenografisana predavanja i razgovori samo o pedagogiji izdata u dvadesetak knjiga na preko 4700 strana.

Rađeno u Beogradu od polovine februara do polovine marta 1996. godine