Povesna simptomatika II (2005)

ŠIRENJE KOMUNIZMA[1]

Dok je rat još uvek bio u punom jeku, sastale su se vođe budućih pobednika prvo na neutralnom terenu, u Teheranu od 28. novembra do 1. decembra 1943. godine. Tu je prema Renati Rimek - u glavnom na osnovu Čerčilovih memoara objavljenih u Londonu 1948 - Čerčil nabacio ideju "Dunavske federacije", da se Prusi izoluju, a južnonemačke države da sa tom federacijom sarađuju. Ruzvelt je tu oćutao, a Staljin je pitao da li tu spadaju i Mađarska i Rumunija. Čerčil je tu nabacio i pomeranje Poljske na zapad i to Staljinu objasnio pomoću tri šibice poređane na stolu, što je ovoga zabavljalo. Isto društvo se posle i pred kraj rata od 4.do 11. februara 1945. sastalo na Jalti i tu je potvrđeno pomeranje Poljske za 200 km na zapad. U Potsdamu je to od 17. jula do 2. avgusta potvrđeno, uključujući iseljavanje tri miliona Poljaka nastanjenih istočno od Kersonove linije i svih Nemaca istočno od nove granice Poljske na Odri i Nisi. Tu je samo mesto Ruzvelta bio već Truman, koji je to na radiu javio 9.8.1945., na dan bacanja atomske bombe na Nagasaki.[2]

No bez obzira na to mora se pretpostaviti da su se najviši predstavnici tri buduće pobednice još pre završetka rata dogovorili kakvo će biti uređenje koje će nametnuti svetu - bar u glavnim okvirima. Na osnovu tog dogovora Srednja Evropa je podeljena: jedan deo je pripao demokratskom ekonomizmu, a drugi komunističkom ekonomizmu. Sem toga, komunistički ekonomizam je malo posle proširen i na Kinu i deo Koreje,a docnije i na Tibet, Kambodžu i Vijetnam, možda i Laos. Komunistički režimi se uvode sa više ili manje uspeha ili pod nazivom"nesvrstanosti" i u drugim zemljama, kao na primer u Sudanu i Jemenu, Kubi i Burmi, Tunisu i Angoli i drugim - ali to neka opišu istoričari! U svakom slučaju posle tog dogovora na najvišem nivou Lenjinova i Trockova ideja o svetskoj revoluciji sve više se ostvaruje i to po dogovoru predstavnika tri najveće sile.

Takvi poduhvati se naravno ne mogu ostvarivati u kratkom vremenu, na njima je potrebno sistematski raditi decenijama, pa i više. Takve ideje se pri tom neki put i svesno neguju, a neki učesnici tome i nesvesno služe. Neki put se one iznose i u zavijenim, pa i šaljivim nagoveštajima koji mogu biti nabacivani i u raznim varijantama, a prema ukusu onih koji ih propagiraju. Kao primer za to može se uzeti i engleska karta iz 1888, koju u pomenutoj knjizi donosi Renate Rimek, a takođe i engleski satirični časopis "Truth" iz 1890, koju je prikazao Tomas Majer i koji uz nju daje i navode iz šest predavanja koja je u Londonu 1893. održao Harison (C.G.Harrison) o "Okultnoj nauci, teozofiji i katoličkom verovanju", a u kojima je istakao: 

1. da su angloamerički narodi predodređeni da vladaju svetom;

2. da treba izvršiti socijalne eksperimente;

3. da se oni mogu u velikom stilu izvršiti samo kod slovenskih naroda;

4.da se za to mora sprečiti uticaj na njih Srednje Evrope, a naročito Austrije.

Da je uvođenje komunizma u slovenskim državama trebalo da bude socijalni eksperiment potvrdio je i 1989. Zbignjev Bžežinski u svojoj knjizi "The Grand Failure - The Birth and Death of Communism in the Twentieth Century" upotrebivši izraz "marksistički eksperiment", a takođe i predsednik SAD Džordž Buš 26.5.1989. rečima: "Mi živimo u vremenu, koje je svedok kraja jedne ideje, poslednjeg poglavlja komunističkog eksperimenta." Da ovi izrazi nisu slučajno upotrebljeni nego da tu postoji bar stogodišnje nastojanje izvesnih tajnih krugova da sa ovaj eksperiment izvrši, to se može zaključiti iz činjenice da je Harison bio posvećen u izvesna okultna znanja, te da je i on pored ostalog govorio i o borbi Mihaila sa aždajom koja je počela 1841. godine.[3]

1. Oblast koja ostaje Nemačkoj; 2. Slovenska konfederacija nastala iz Rusije, Čeho-Slovačke, Poljske, itd; 3. Dunavsko-balkanski savez nastao posle tog svetskog rata; 4. Oblasti od Engleske nezavisneali koje su pod njenim uticajem. Karta tajnih krugova naroda koji govore engleski iz 1888. sa planom kako bi Evropa trebalo da izgleda posle jednog svetskog rata. O uobličenju severa (Skandinavija) i romanskih oblasti podaci nisu dati. (Iz knjige: Karl Heise; Etnente-Freimaurerei und Weltkrieg, Ernst Finckh Verlag, Basel 1920.)

Da bi se komunizam nametnuo i drugim državama Evrope bilo je neophodno da se upotrebi sila, jer je velika većina tih naroda već dosta slušala o sovjetskom raju i zločinima koji su tamo vršeni. Tu su sad upotrebljena dva postupka: države koje su se borile na strani Trojnog pakta bile su pokorene, a one koje su ratovale na strani tri velike pobednice bile su oslobođene -u oba slučaja pomoću Crvene armije SSSR-a. Poljsku je Velika Britanija odbranila od Nemačke, a o SSSR-u se u to vreme nije razmišljalo, jer nije bio agresor. Čehoslovačkoj je sad istina otkinut onaj deo PrikarpatskeRusije, ali je preko njihovog predsednika Beneša dat podstrek da se pobije ili protera jedan ili dva miliona Nemaca iz Sudetske oblasti, te je on 1945. objavio da su Nemci stavljeni van zakona. Tako je bar citirano u austriskom listu "Wegwarte" od jula 2004. Sa Jugoslavijom je bilo malo komplikovanije. Rusi su prema Srbima po pravoslavnoj liniji bili sentimentalni. Britanci su dali azil svojoj jugoslovenskoj pučističkoj vladi, koja je jedno vreme bila jedini njen saveznik koji se bori, pa je Čerčil mogao samo da savetuje kralju Petru II da pozove narod da priđe Titu. Pošto ovaj to nije poslušao, posao oko ubeđivanja pomoću terorističkog bombardovanja savezničke države i ubijanja više hiljada Srba je kao zadatak prenet na SAD. Time se istovremeno postiglo i to da se kod Srba sruši ubeđenje o slobodarskom duhu koji vlada u američkom narodu, a američki piloti možda baš nisu ni znali za političke prilike i koga ubijaju. To je takođe izvanredno značajno, što se može videti i iz prethodnog poglavlja. Pošto su Srbi slomljeni i došla jeusput i Crvena armija, u Hrvatskoj su neke ustaše postale partizani, a oni najgori su preko Vatikana pobegli u Južnu i u Severnu Ameriku, tako da za oslobađanje odnosno uvođenje komunizma u katolički deo Jugoslavije nije bila potrebna spoljna intervencija. Amerikanci su jedino slovenačke železničke stanice bombardovali, a zagrebačku ne ili skoro ne - bačena je samo jedna mala bombica, što sam video pri povratku iz zarobljeništva.

Ovde treba pomenuti da je jedan od najvećih ratnih zločinaca, Artuković (i ne samo on) azil dobio u SAD. Tek kad je ostareo i na smrt se razboleo, doveden je u Zagreb da ga tamo o državnom trošku - kao zatvorenika - u bolnici neguju i leče i da bude bez suđenja sahranjen u voljenom Zagrebu. Pa bio je bolestan! Nije mi poznato da li je i on proglašen za blaženog kao nadbiskup Stepinac, koji ga je blagosiljao. To neka ispitaju istoričari!

Pogrešno bi bilo smatrati da svi pripadnici ovakve ili onakve tajne ili polutajne organizacije - čak i one koja bi bila zasnovana na nekim okultnim znanjima - uvek jedno te isto misle i potpuno u istom smislu i iskreno deluju. To naravno ne isključuje da se nekom od pripadnika izda naređenje da o jednoj stvari viče "da" a drugom "ne", a u cilju da se zavaravaju protivnici. Stoga je vrlo teško utvrditi ko se za nešto iskreno bori, a ko se samo pretvara. Jedan primer za takvo izražavanje iz verovatno iste organizacije -iskreno ili namešteno - vidi se iz pomenutog Harisonovog stava da treba sprečiti austriski uticaj na Slovene, a da je nekoliko godina kasnije data karta sa proširenom Austrijom. Ta suprotna stanovišta imamo i u razbijanju Austrougarske posle Prvog svetskog rata i Čerčilovog žaljenja što je to učinjeno, a koje je on iskazivao posle Drugog. Te stvari su vrlo komplikovane, jer je u borbi za vlast laž moćnije oružje od nekih atomskih ili hidrogenskih bombi. Sem toga tu mogu doći u obzir i više duhovne moći koje se pojedinim ljudima posluže kao oruđem za unošenje nekih određenih impulsa u razvoj čovečanstva.

Međutim jedno stoji: svaka laž je ubistvo u duhovnom svetu i direktan napad na Hrista, koji je "put i istina i život". Ako običan čovek laže, on će svakako imati da snosi teške posledice za ta ubistva u duhovnom svetu. No ako se neko bavi nekim okultizmom, a ipak smatra da sme da laže, to će za njega imati daleko teže posledice. Naravno da su te posledice uvek i u zavisnosti sa stepenom svesti koju takav čovek ima. Ako mu je u takvim društvima ispran mozak, pa on ne uviđa ni malo kakvo on to zlo čini, nego laže zbog toga što se zakleo na poslušnost nekom njemu nadređenom članu, posledice će biti manje strašne. No ako je došao do viših okultnih znanja, pa iz svoje slobode laže, onda je to već svesno opredeljenje za Duha laži i borba protiv Hrista; to je već čista perverzija, iz koje teško da ima povratka.

* * * * * * *

Ovde su pomenuti "socijalni eksperimenti" koje su odlučili da sprovode neki anglo-američki okultni krugovi u slovenskim zemljama (na Kubi se to valjda nepredviđeno dogodilo!). Neki pojedinci su to možda i hteli u najboljim namerama i s ubeđenjima da je to za dobro čovečanstva. U ta shvatanja ja se ovde sad neću upuštati. Ali - da li su sa komunizmom stvarno izvršeni socijalni eksperimenti? Ako hoćemo to da ispitamo, moramo odbaciti imena koja su nekoj pojavi data i sagledati suštinu koja je pod tim imenima skrivena ili eventualno i naročito podmetnuta.

Moj poslovni prijatelj - pa i nešto više nego poslovni, jer smo se uvek vrlo lako u svemu sporazumevali - moj poslovni prijatelj iz Zagreba koji je prvo radio kod "Rade Končara" pa u INGRA-i, inženjer Zdenko Rister prvi mi je negde početkom šesdesetih godina XX veka skrenuo pažnju na to, da i u kapitalizmu i u komunizmu dva do tri od sto ljudi raspolaže sa preko 90 % nacionalnog dohotka. On je bio nešto mlađi od mene, a izgleda mi da. se maloviše bavio društvenim pitanjima, pa ne isključujem mogućnost ni da je pripadao i nekoj organizaciji. Kad se malo bolje razmisli i odbace nazivi"privatni", "društveni", "državni", "gazda", "knez", "kralj", "predsednik","partijski sekretar" ili "ministar" i tome slično, vidi seda se komunističkisistem ni malo ne razlikuje od onog koji su ti engleski krugovi imali u svojoj zemlji. To je skoro isti sistem koji je postojao i u staroj Atini i u koji se moderne demokrate zaklinju. U Atini su preko 90% stanovništva sačinjavali robovi, koje svakako da niko nije pitao o državnim poslovima. A kad se od ostatka odbace žene, deca i neoženjeni sinovi, onda opet ispada da su nacionalnim bogatstvom i drugim gospodarili i onda svega dva do tri od sto stanovnika. Sem toga ta koja stotina atinskih gospodara je još i mogla da stane zajedno na glavni trg i da prodiskutuju o tekućim problemima, a ne znam gde bi se sastalo tih dva ili tri procenta Engleza - da ne uzmemo za primer SAD. Prema tome pojam demokratije kao vladavine naroda jeste apsurdan i to je jasno svakome ko iole o tome misli.

Ako je reč o državnoj ideologiji ili filozofiji na koju su se pozivali komunisti, na nju su se isto tako pozivali buržuji, monarhisti ili kapitalisti i drugi. To je uvek u to vreme najpretežnije bio materijelizam, on jekod svih njih bio bar vladajuća ideologija počev sa XIX vekom. U tom materijalističkom shvatanju nisu vladali samo Marks i Engels, nego i Bekon iDarvin, a i nama manje poznati - a koje kao "prave buržuje'' pominje RudolfŠtajner - Rihard Avenarius (1843-1896), Ernst Mah (1838-1916), Fridrih Adler(1879-1960) i drugi.[4]

To se u najvećoj meri odražavalo i na školske programe koji su se u svim tim zemljama sa tobože različitim društvenim uređenjima trpali, pa i danas trpaju deci u glavu. Naravno da se to čini u svim tim zemljama tobože različitih društvenih uređenja pod autoritetom nauke, koja je postavljena napijedestal najviše boginje i koja je nepogrešiva, nepristrasna, nepolitička, sveobuhvatna, neutralna, objektivna itd. Promaši jedino kad neke naučnikeneko potplati, ali za to naravno nije kriva nauka. U tom nazovi "socijalnomeksperimentu" zadržan je isti sistem da politički moćnici propisuju šta će sedeci sipati u glavu, te se ne može govoriti da je eksperiment zahvatio prosvetu. Naravno da se u jednoj državi deci sipaju u glavu jedne fraze i laži,a u drugoj druge - naročito kad je u pitanju istorija i druge društvenenauke, ali je suština u tome što se to uvek čini po propisima i naređenjima državnih političkih vlastodržaca. Suština dakle u tom eksperimentu nije promenjena, nego je samo silom oružja u te "eksperimentalne" zemlje sipanasadržina koja tim narodima i njihovim prirodnim nastrojenjima nije odgovarala. Okultisti - bar oni višega ranga - to susvakako uvek znali i znaju.

Pošto je i među komunistima bilo inteligentnih ljudi koji su uviđali da se prvo u Rusiji, pa onda i u drugim zemljama ne uvodi komunizam, onda su ih određeni drugovi ubedili da će on jednog dana biti uveden, ali da je prvo potrebno da se prođe kroz fazu socijalizma. Otuda i ono po jedno "S" u SSSR i SFRJ. Međutim socijalizam je već postojao i bez tog eksperimenta sa Slovenima, na primer najizraženije u Švedskoj. Ranije još i u Jezuitskoj državiu Paragvaju, gde je kao eksperiment propao. Amožda i nije? Jezuiti su Paragvaj kolonizovali pod vladavinom Filipa. III (rođen1578, kralj Španije 1598 -1621) i u njemu su sprovodili svoje socijalističke ideje od 1608. pa sve do1767. I tu je narod, verovatno bio srećan što u verskom žaru služi svojedušebrižnike, koji su glavni deo plodova njihovog rada slali zajedničkomzaštitniku Filipu III, pa posle njegovim naslednicima. U drugim državamaje takođe socijalizam povremeno dolazio do izražaja i smenjivao se sa drukčijim državnim uređenjima. Prema tome socijalizam nije bio predmet eksperimenta, jer se o njemu već sasvim dobro znalo kakav je i šta je i da vrlodobro može služiti da se preko ovakvih ili onakvih idealista i fanatikaeksploatiše neuk narod za račun onih učenih koji su mu ga spolja nametnuli.Tako je i u tom za neodređenu budućnost planiranom komunističkom uređenju uSSSRživelo doduše dva ili tri od sto stanovništva, (malo više nego u jezuitskoj državi u Paragvaju) po komunističkim načelima - mogli su bez posebnih plaćanja da uzimaju sve što im je trebalo - ali je za taj ideal bilo potrebnoda ostalo stanovništvo radi kao robovi u Periklovoj Atini ili kao kod sadašnjih neofeudalaca koji takođe uzimaju ili grabe sve što hoće. - I to znači nije moglo biti neki "socijalni eksperiment" i to su pripadnici tih tajnih krugova znali bolje od mene.

Kmetstvo je u SSSR zadržano čini mi se sve do osamdesetih godina XX veka, kada su tek seljaci počeli da dobijaju dozvole da moguda se udalje sa "svoje" zemlje - koja je naravno pripadala drugima; a i ostalo stanovništvo je moralo do tada da ide i radi isključivo tamo gde su bile "društvene potrebe" - kako su ih tumačili komunistički dušebrižnici. To je pod titoizmom prvih godina i kod nas pokušano da se uvede, ali se posle odustalo. Naravno da ni Staljin nije dobio titulu cara ni Tito i drugi kralja, ali su svi oni imali potpuno apsolutnu vlast, koju su sprovodili preko ona dva-tri procenta koji su se nazivali komunistima, pa su zbog te uloge više nagrađivani nego što bi inače zaslužili. Tu je naravno bilo i onih koji se zvanično nisu nazivali komunistima, a koji su titoizmu služili bilo kao tajni članovi partije bilo kao pripadnici nekih drugih tajnih organizacija koji bi se uvekjavno izjašnjavali protiv komunizma, ali zbog njihovih "genijalnosti i sposobnosti" nisu mogli biti izbegnuti, već su postavljani na najviše položajeu društvu. Ako bi neki naivko koji takvim organizacijama ne pripada makar i samo malčice zucnuo nešto od onoga što su ovi"genijalci" govorili, on biodmahbio progonjen ili bi bar bio zapostavljan i stavljan na položaje niže negošto zaslužuje.

Vladavina takvih "predsednika" kao što su Staljin, Tito i drugi može se uporediti i sa postavkama mnogo osporavanog "Protokola skupova sionski mudraca", koje je i kod nas izdao 1934. neki "Patrioticus", a prvi put je objavljen u Rusiji 1905. godine. Po Protokolu br.20. na primer "Vladalac neće imati svojih dobara, kad već i onako sve što je u državi predstavlja njegovu svojinu...". Ko se nalazi iza tih Protokola ja ne znam (to ne moraju biti Jevreji), ali da su oni bili i Titov uđžbenik, to će se videti iz daljih izlaganja, Simptomatičan je navod u Protokolu br.5;"Jedinijezuiti mogli bi seu tome s nama sravniti, ali mi smo uspeli da ih diskreditujemo..", a malo zatim na latinskom "Per me reges regnant" ("Preko mene vladaju kraljevi"). Kome se to omače? Stari zavet na latinskom!Drugim rečima, kome se ne sviđa ovakva vladavina, taj neka priđe jezuitima! A u Protokolu br.15: "Tako jebilo do poslednjeg doba rusko samodržavlje - jedini u svetu naš ozbiljni neprijatelj, ako ne računamo Papstvo". I malo dalje; "Za vreme do nastanka našeg carstva mi ćemo, naprotiv, stvoriti i umnožiti frank-masonske lože u svim zemljama sveta...". Mislim da je i ovde nešto sugerisano, Rusija je u međuvremenu propala, papstvo se još bori protiv njih, a masonstvo služi Sioncima. Birajte!

Ako je postavljena neka za XX vek suštinska novina u pravnom životu eksperimentnih država, to je da sve mora da se radi po zakonu sve dotle, dok to vrhunska vlast ne naredi drukčije. Pa i to ne može biti predmet nekog socijalnog eksperimenta, jer je to u istorlji već davno postojalo, pa i borba za ograničenje državne vlasti već vekovima traje i u nekomunističkim zemljama,a to samodržavlje u stilu Luja XIV sada je samo obnovljeno.

U privrednom životu tih eksperimentalnih država uvedena je kao novina ne samo centralna uprava nego i "planska privreda". Po njoj su pravljeni nekakvi petogodišnji planovi, po kojina se ovo ili ono ima izvršiti. Da li je to u stvari eksperiment? Svakom čoveku koji se iole razume u privredu odmah mora biti jasno, da će sa takvim postavkama privreda stalno biti razarana. Prvo zato što te planove mogu da prave samo ljudi koji se u privredni život uopšte ne razumeju ili - ako su se nešto i rasumeli - oni su od tog života izdvojeni u raznim administrativnim, političkim ustanovama. Drugo zato što su takvi planovi nešto kruto, a privreda mora da bude prilagodljiva raznim promenama. Ne znači da se u privredi ništa ne može i ne treba planirati za neko duže vreme (izgradnja neke železničke pruge mora trajati više godina), ali se ona mora prilagođavati i nekim prilikama koje potpuno izmiču kontroli planera. Ako zbog vremenskih prilika doprinos repe neko godine bude manji fabrike šećera neće moći da ispune plan proizvodnje, a to će se odraziti i na proizvodnju marmelade i drugo. Ako se planira izvoz ili uvoz neke robe, i to će uvek biti podložno promenama na svetskom tržištu koje planer ne može kontrolisati. Prema tome, planska privreda nije uvedena da bi se snjom vršilieksperimenti nego da bi se privreda u tim zemljama razarala. Tu treba dodati i da se na takvu centralizovanu plansku privredu vrlo lako može u ovom ili onom smislu uticati bilo preko samih planera bilo preko njihovogsvrhunskogsuverena.

Da bi ovo bilo jasnije i onima koji se ne bave privredom, ja ću ovde navesti i jedan konkretan slučaj. Kao predstavnik svojeg preduzeća Invest-Import ja sam 1967. godine bio u Madrasu radi učestvovanja na licitaciji za isporuku kotla za njihovu elektroprivredu. Po određenim uzansama i propisima koje je i Indija prihvatila određenog dana - to je bila javna licitacija - iskupili su se kod investitora i svi redom zastupnici ponuđača odnosno njihovi agenti, te sam tu i ja došao. Onda je pred svima predstavnik investitora otvarao dotle zapečaćene koverte i čitao po nekoliko osnovnih uslova iz ponuda - cene, rokove isporuke i drugo. Najpovoljniji smo bili mi, pa jedna austrijska firma (s kojom smo se dogovorili da ćemo u svakom slučaju deliti posao bez obzira ko od nas pobedi), a onda su bile druge firme iz raznih zapadnih kapitalističkih zemalja, a koje su bile za po dvadeset i pedeset od sto skuplje od naše dve. Mi smo sa Austrijancima vrlo oštro - sa skromnim zaradama - krenuli u taj posao i zajednički smo iz taktičkih razloga napravili male razlike u našim dvema ponudama. Kad smo već mislili da će taj posao biti naš, upao je - dakle posle propisanog roka za podnošenje ponuda - kao poljski zastupnik jedan Indijac sa tankom kovertom (sve ostale ponude su bile i preko kilograma teške, jer su morale da sadrže i detaljne predprojekte i opise), pa je investitor i nju otvorio i sa njene jedne jedine strane i po pročitao da oni prihvataju sve njihove uslove i da je cena za to bila preko trideset od sto manja od naše. Ja sam naravno protestvovao što se takva nepropisna i odocnela ponuda uopšte uzima u razmatranje, pa su i još po neki nešto progunđali, ali smo posle određenog vremena saznali da je posao ipak dodeljen Poljacima. Na poziv investitora došlo je odmah jedno tuce poljskih inženjera i na licu mesta su napravili sve što se za takvu ponudu tražilo. - To je funkcionisanje planske privrede. Poljaci na tom poslu svakako da nisu ništa zaradili, već su izgubili, ali je plan izvoza ispunjen. Što su pri tom gubici pokriveni iz džepova poljskog naroda, te nikoga nije bilo briga.

To je samo mali primer da je planska privreda uvedena da bi se privreda u eksperimentnim zemljama razorila, a ne da se u tom eksperimentu sagleda kako će to funkcionisati. Pa i Njutnu je bilo dovoljno da mu ispred nosa padne samo jedna jabuka, da bi došao do zakona o gravitaciji, nije čekao da li će se i druge jabuke na isti način ponašati.

Ako je reč o eksperimentu jedino se u Jugoslaviji pokušalo sa nečim novim, sa takozvanim samoupravljanjem. Međutim to samo upravljanje se odmah pokazalo - kako sam ga ja još tada protumačio - da dolazi od "sam upravlja". Sve moguće odluke radničkih saveta i zborova radnih ljudi bile su samo pokriće za svojevoljne odluke direktora odnosno njegovih nalogodavaca, koji su mnogo puta naređivali da se njihovo preduzeće upropasti ili ukoči u razvoju i efikasnosti. Primera za to ima bezbroj, a ja ću ovde navesti samo sistematsko otprilike dvogodišnje smenjivanje "integracije" i "dezintegracije" (bilo je i drugih naziva za isto) odnosno fuzionisanje više preduzeća pa onda razbijanje većeg na manja. Čim bi privreda krenula u ukrupljenoj ili u usitnjenoj formi, odmah bi opet bila naređena reorganizacija, na kojoj bi se radilo po jedno šest meseci i još toliko pričalo, borilo se za položaje i tražili se načini kako da se sad posluje. Pa kad se krene, opet dođe druga, suprotna reorganizacija itd. Naivno bi bilo misliti da su to slučajnosti ili gluposti vrhovnog vođe odnosno vlasnika cele države.U tom samoupravljanju u Jugoslaviji možda su neki krugovi stvarno hteli da izvrše neki socijalni eksperiment. A njima su se možda u tome suprotstavili neki drugi tajni krugovi, koji su to ometali. Meni, koji se nisam bavio nikakvom sociologijom ni tome sličnim, izgledalo je - pa sam to otvoreno i govorio, ali naravno bez podrške i uspeha - da ti radnički forumi treba da raspravljaju samo o "šta", a stručna rukovodeća operativa samo o "kako". Drugim recima, samoupravljači postavljaju zadatak šta će se raditi i kontrolišu šta je urađeno, a direktori i druga stručna operativa gleda same kako će to izvršiti. Međutim, u ovom eksperimentu u Titovoj Jugoslaviji rađeno je potpuno suprotno. Radnički forumi su služili samo za pokriće onoga kako jeoperativa radila. U to se naravno retko ko razumeo, a nije ni mogao da u to ima uvida. A šta je trebalo da se radi i šta se uradilo, to je bilo u nadležnosti direktora koji je za to odgovarao višem partijskom rukovodstvu i samodršcu.

Čini mi se dakle da su se ovde pod titoizmom za prevlast borile dve različite moćne organizacije - baš kao i danas. A pravi socijalni eksperiment bi u stvari bio, da je u slovenskim zemljama uvedeno tročlano društveno uređenje kako sam ga ranije ovde opisao. To bi bila suštinska razlika prema ekonomizmima svih obojenja i prema materijalističkom shvatanju sveta. Ja nikako ne isključujem mogućnost da takvog nastrojenja nije bilo i nema i u izvesnim tajnim krugovima, samo što pristalice toga ne mogu da dođu do izražaja.

U predavanju održanom u Štutgartu 13.6.1920. godine[5]Ruđolf Stajner govoriotri snažna duhovna pokreta koji računaju na svetske oblikujuće snage. Prvi jeonaj koji deluje iz naroda koji govore engleski i koji izvanredno uspešno radiiz potaje. Drugi se sastoji iz svega što računa sa sasvim pojmljivim, čak iopravdanim instinktima širokih masa; on ne zna ništa o čovečanskom razvoju, alije uprkos svojoj ograničenosti, pa i dosta zločinačkim sklonostima u stanju dase autoritativno postavi i izbije na površinu. Treći je onaj koji proizilazi izpojedinačnih naročito delotvornih zastupnika svih vrsta veroispovesti i kojiisto tako apsolutno znaju šta upravo žele; u sebi uključuju sve ono što se obično naziva jezuitizmom; a uprkos tome što se o jezuitizmu mnogo govori, većina ljudi ne obraća pažnju na to šta se tu događa. Sam antropozofski duhovno-naučni pokret (koji takođe računa sa svetskim duhovnim oblikujućim snagama) nema skoro ni malo pristalica, koji bi to i dublje primili u svoje osećaje i osećanja.

Sva ova tri pokreta imaju neku svoju nauku o inicijaciji, pa čak i ovaj drugi koji se može nazvati lenjinizmom. Ono izvanredno pametno i razumsko u lenjinizmu odnosno trockizmu, to je na površinu čovečanskog razvoja izbačena pamet ljudske životinje, pamet ljudske animalnosti. Sve što ističe iz ljudskih instinkata i samoživosti, dobija interpretacije i forme naspoljašnje tako pametan način. Ta tako pametna životinja hoće sve specifično ljudsko da isključi i da ahrimaničke snage koje su raširene u pameti životinjskog carstva učini snagama za oblikovanje čovečanstva. Lenjin, Trocki i njima slični jesu oruđa ahrimaničkih moći. To je ahrimanička inicijacija koja spada u druge svetske sfere, a ne u našu. Ali to je inicijacija koja ima moć da ljudsku civilizaciju preotme, oduzme od Zemlje.

Tu imamo dva pravca inicijacije, koja se nalaze na planu čovečanskog razvojaiovaj (lenjinistički) koji se nalazi ispod tog plana i koji ima inicijacijuogromne, skoro neograničene snage volje. Samo u okviru istinske nauke o duhu nalazi se ono što to može dovesti u red i povesti ka cilju koji je dostojan čoveka. Samo što se ta nauka mora uzeti ozbiljno i obratiti pažnja na to, koliko se brbljarije, koliko se đavo oholosti i duševni egoizam pokazuju u onome što se većinom sasvim časno prilaže ovom duhovno-naučnom pokretu. To se ne sme prećutkivati, ako se želi suprotstaviti propasti civilizacije.

Posle ovog predavanja i smrti Rudolfa Štajnera osnovao je Hoze Maria Eskriva de Balaguer (1902-1975) 2.10.1928. red "Opus dei". Ja bih rekao da je to još jedna moćna organizacija koja radi računajući na svetske oblikujuće snage, s tim što ona nastoji da objedinjuje metode i jezuitizma i zapadnih loža. Možda da i jednim i drugim upravlja iz jednog centra. Posle smrti Rudolfa Štajnera razbuktao se takođe i nacional-socijalizam u Nemačkoj, koji je samo drugi naziv za lenjinizam. I u njemu je došla do izražaja ta ahrimanička inicijacija jake volje, a kod koje dolazi do izražaja pamet ljudske životinje.

Tomas Majer u već pomenutoj knjizi daje belešku Ludviga Polcera o razgovoru s Rudolfom Štajnerom,za koju postoji neka mala sumnja o autentičnosti. Tu piše da mu je ovaj saopštio, da je Društvo Isusovo još januara 1802. sklopilo sporazum o saradnji sa zapadnim, anglo-američkim ložama; da je to učinjeno zbog odbrane od Napoleona i da po tom sporazumu shvatanje sveta, i duhovne prilike spadaju u nadležnost jezuita, a privreda u nadležnost tih loža.[6]

Ja naravno ne znam da li je ovaj navod tačan, ali ostajem pri onom stavu iznetom na početku ovoga poglavlja, da je nemoguće pretpostavljati da više hiljada, pa i više miliona ljudi svi isto misle i imaju isti cilj, pa čak i onda kad pripadaju nekoj zajedničkoj organizaciji. Ali prihvatam da neka vrsta saradnje može postojati između raznih organizacija, bar u prilikama kad im se interesi poklapaju - što ne znači da se na nekom drugom polju one ne sukobljavaju. Na primer,za rušenje ruskog carstva zapadne lože su bile zainteresovane da bi ga kolonizovale, a jezuiti da bi kod pravoslavnih uveli ateizam, pa da ih posle dve-tri generacije pokatoliče ili bar pounijate. Međutim, ta njihova saradnja i naopakiciljevi učinili su ih neopreznim i učinili su da se razbukta ona treća struja -lenjinizam, koji one 1802. još nije postojao, dakle onda kad su se izgleda dogovorile o saradnji. I "Komunistički manifest" je izdat tek 1848. Da li je i ovakva saradnja tome nešto doprinela, jer vođe tih organizacija nisu imale ispravan uvid u razvoj sveta, pa im je bio i pomračen um?

I ovde se ne treba hvatati za nazive, već gledati suštinu. Posle takozvanog "pada komunizma" ne treba misliti da se - da ga i dalje tako zovemo -lenjinizam nije još više raširio i ojačao, ali posebno i na zapadu. Dovoljno je pogledati recimo američke - i ne samo američke - filmove, pa videti da oni skoro isključivo prikazuju "ljudske životinje", vrlo pametne, neki put i genijalne ljudske životinje. Na isto to ukazuje u nauci teorija o genima, gde se isključuje ona ljudska priroda u čoveku, kao i čovečija sloboda, pa se u civilizovanim zemljama donose i zakoni o homoseksualnim brakovima i njihovom usvajanju dece, jer je kod njih u pitanju samo malo ređi sklop gena, a sve je to prirodno, te i oni imaju ista prava kao i drugi. U socijalističkoj Švedskoj neki državni službenik može odlučiti da se neko dete oduzme od roditelja, ako ga oni ne vaspitavaju po njegovom šablonu i zakonu propisanom iz centralizovane pravne oblasti. Na to ukazuje i okupljanje ljudi u stada i privrženost njihovom predvodniku. Pa krvna osveta po kojoj civilizovani narodi za jednog svog ubijenog člana nastoje da ubiju hiljadu, jer se ne uzima u obzir individualnost i čoveštvo nego grupnost i životinjstvo. Pa shvatanje da ako neko pripada rasi sa lepše složenim genima, da ondasme i treba da tlači one sa lošijim sastavom. I tako dalje.

Tu bi spadalo i harisonovsko shvatanje o vladavini svetom i socijalnim eksperimentima, kao i razna deljenja sveta na uticajne sfere, u kojima dolazi do izražaja ono što smo nazvali lenjinizamom. Zbog neznalaštva, zaostalosti i izopačavanja onih dveju struja taj lenjinizam se maksimalno razvija i dalje. On vrlo jako buja i u sadašnjoj - kako je ja nazivam - "biznismenskoj revoluciji", sa kojom se nastoji da se organizuje najstrašniji robovlasnički sistem koji je ikad postojao, te da se i čitavi kontinenti - a ne samo po neki kvadratni kilometri - pretvore u koncentracione logore. O tome je pisao i Orvel u "1984". To se nalazi i u pominjanim "Protokolima ...", u broju 15: "Sve se u prirodi nalazi u poslušnosti, ako ne ljudima, a ono okolnostima, ili svojoj prirodi, u svakom pak slučaju jačemu. Budimo dakle mi taj jači radi dobra." Zar nisu to reči pametne ljudske životinje, koja se pokorava svojoj životinjskoj prirodi koja je jača od nje? Koja želi da bude jača da bi bila predvodnik krda životinja - kako se tu s prezrenjem nazivaju Goje, tj. svi drugi koji nisu oni? Da budu njihovi ovnovi predvodnici?

Naravno instinkt  za vladanjem postoji i kod ljudi koji se ne bave nikakvim okultizmom, a koji su samo oruđa ovakvih ili onakvih duhovnih moći. Ali je vrlo čudno da nekakav Harison koji se bavio i nekom "okultnom naukom" može da propoveda i smatra da su neki narodi predodređeni da vladaju svetom i da neki njihovi predstavnici u to ime treba da vrše "socijalne eksperimente" nad drugim, te da u to ime treba svesno raditi na sprečavanju uticaja jednih određenih naroda ne druge. Takvo propovedanje nekog okultiste je moguće samo, ako ga je poneo vrag! On sebe i svoje pajtaše - kojise nameću kao vođe tim narodima, pa sa snjima i identifikuju - smatra da su veći od arhanđela koji vode narode" i arhaja koji upravljaju razvojem kulturnih epoha! A daje imao podrške i kod drugih njemu sličnih okultista, dokaz je što i ja posle više od sto godina o njemu pišem. Takve ideje mogu zastupati samo oni kojima je potpuno pomračen um, pa su ih kao instrumente upotrebili ahrimanički duhovi i inspirisali da tako govore.

I u takvoj želji da jači vaspitava drugu rasu govori isključivo ljudska životinja. To i takvo vaspitavanje je i Lafonten opisao u svojoj basni o vuku i jagnjetu koje mu je mutilo vodu pijući iz potoka nizvodno od njega, pa ga je iz vaspitnih razloga proždrao.

Iz onih kratkih navoda vidi se da pod rečju "jezuitizam" Rudolf Štajner podrazumeva nešto mnogo šire nego što je to samo pripadnost Društvu Isusovu. Za svaki pojam se mora upotrebiti neki izraz, nazvati ga nekim imenom kojemožda i nije sasvim odgovarajuće, te ga treba posebno definisati da ne bi došlo do zabune. Iz gornjih izlaganja se vidi da je i reč "lenjinizam" upotrebljena u mnogo širem značenju nego što je to uobičajeno. Tako se i iz one kratke naznake vidi da je i reč "jezuitizam" upotrebljena ne da se govori o Društvu Isusovu nego o jednom duhovnom pokretu koji je daleko obuhvatniji, rasprostire se i preko drugih verskih zajednica.

Parola "Cilj opravdava sredstva" pripisuje se kao neko osnovno obeležje jezuitizma. Ja ne znam da li je to Ignacije Lojola rekao niti da li je to dao kao uputstvo za rad ili samo kao konstataciju. Ako prema primeni ove parole razvrstamo ljude, doći ćemo do toga da su ogromna većina ljudi od onih koji nikako nisu članovi Društva Isusovog u stvari jezuiti. Na primer, ako neko slaže da bi se izvukao iz neke njemu nezgodne situacije, on za taj cilj upotrebljava nemoralno sredstvo - laž, kojom opravdava taj svoj cilj. To se isto odnosi i na sve lopove, prevarante i špekulante, koji da bi ostvarili cilj svojeg bogaćenja ne biraju sredstva. Takvih primera ima bezbroj. S druge strane ja isto tako mogu pretpostaviti da ima i članova Društva Isusovogkoji prema tom kriterijumu nisu jezuiti. To iz tog razloga što sam isto tako poznavao - sa nekima čak bio i dobar prijatelj - članove komunističke partije, koji po svojem moralnom nastrojenju nikako nisu bili lenjinisti, a toj partiji su pripadali još pre no što je došla na vlast. Nisu bili "borci od 1945".

Dvoličenje se takođe pripisuje jezuitima. A šta je to ako neki veliki crkveni dostojanstvenik - recimo i pravoslavne crkve - uđe i u masonske redove? Po ovoj definiciji on je jezuit, a neki član tog Društva Isusovog po njoj ne mora biti.

No uzmimo ono što je Rudolf Štajner rekao o "naročito delotvornim zastupnicima svih vrsta veroispovesti". Glavni zastupnici svih veroispovesti nikako ne dopuštaju da se njihova ispovedanja osvetle naukom; u njih treba samo verovati onako kako oni kažu, svaki pokušaj da se ona razumski objasne jeste nešto đavolsko, jeste jeres; sama nauka sme da se bavi samo čulnim svetom, a duhovni i duševni svet su samo područje vere. E, pošto su glavni borci za takav stav jezuite, zato Ruđolf Štajner tu inicijaciju naziva jezuitizmom. I zastupnici drugih veroispovesti se tome priključuju, jer žele da njihova propovedanja budu utiskivana samo u podsvest ljudi; ako bi se uzdigla u svest, njihova vladavina i uticaj bi propali. Po tom obeležju su svi oni i borci protiv čovekove slobode, jer čovek može biti slobodan samo u duhu i ako ima punu svest o njemu.

Tako razumevan jezuitizam, kao i ložinstvo - koje je predstavljeno i u slobodnom zidarstvu kao najpoznatijem i najraširenijem - oni su u ranija vremena i imali neko opravdanje, ali danas više ne. Ako lenjinizam i ne uzmemo da je plod njihovog rada, ipak se mora priznati da je on mogao  da se razbukti samo zahvaljujući njihovom dvojakom pogrešnom, dekadentnom stavu i delovanju, jer su u poslednjim vekovima oni bili jedine okultne organizacije koje su računajući na svetske oblikujuće snage organizovano, sistematski i snažno delovale na civilizaciju evropskih naroda sa njihovim američkim dodatkom. Zbog njihove zastarelosti, konfuzije (koja je ovde pomenuta i pod "Svetska revolucija") i neprilagođavanja duhu vremena, neprimanja miga arhanđela Mihaila, i te zapadnjačke lože i jezuitizam postale su odlična oruđa lenjinizma. Sloboda u privrednom, jednakost u duhovnom i bratstvo u pravnom životu na kojima ove dve struje insistiraju ili im se ne opiru  - to je u stvari apelovanje na pamet ljudske životinje. Sloboda u privredi znači pravo na pljačku, jednakost u duhovnom životu znači žabokrečinu, a bratstvo u pravnom znači pokoravanje Orvelovom "Velikom bratu" koji deluje iz potčulnog sveta.

Simbol za ovu moju tvrdnju o razbuktavanju lenjinizma uz pomoć zapadnih loža i jezuitizma dat je početkom februara 1945. na izvanredan način pred celim svetom. Predstavnik zapadnih loža Ruzvelt i predstavnik jezuitizma Čerčil došli su na Jaltu radi poklonjenja predstavniku lenjinizma Staljinu, te je kao posledica toga lenjinizam zvanično proširen od Srednje Evrope do Tihog okeana, a nezvanično zahvatio i Zapadnu Evropu i Ameriku - opet do obala Tihog okeana ali s druge strane. Dokaz za to je i to što Amerikanci preko engleskog agenta i Kanade predaju dokumentaciju za proizvodnju atomskebombe SSSR-u ubrzo posle kapitulacije sila Trojnoga pakta, aDžim Marz kaže da je i Klinton tu tehnologiju kasnije dao Kini.[7] Da se Čerčil može uvrstiti u jezuite, vidi se i iz njegove Atlantske povelje komentarisane ovde pod "Drugi svetski rat" i njegovog stava prema"savezničkim" vladama Čehoslovačke, Poljske i Jugoslavije, a i njegovog stava i žaljenja zbog rasturanja Austrije, "Svetog rimskog carstva nemačkog naroda".

Ovaj simbolički gest je potvrđen, i u Potsdamu 17. jula do 2. avgusta 1945, gde su predstavnici istih sila - sada Truman namesto Ruzvelta i opet Čerčil - došli na noge Staljinu da mu predadu tu za njegov račun osvojenu teritoriju. Čerčilov jezuitizam je i tu došao do izražaja, jer Pruska nije izolovana nego je jednostavno prestala da postoji. Ne znam da li je to učinjeno u "bezbrižnom" zamku ("Sans-souci") pruskih kraljeva, da se Prusi više ne bi brinuli o svojoj državi ili da se udovolji i sujeti Francuza zbog imena koje je na njihovom jeziku dao Fridrih II Veliki.

Lenjinizmu i propasti evropske civilizacije može se suprotstaviti jedino znanjima moderne inicijacije, a koja su obuhvaćena antropozofski orijentisanom naukom o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner. Ja ne pripadam nikakvom okultnom društvu, ali se bavim naukom koja ne smatra da treba da bude usmerena samo na fizički čulni svet, nego da ima prava i dužnost da se bavi i duševnim i duhovnim pojavama radi dobra celog čovečanstva - ne neke rase ili narodnosti ili grupe. Zbog toga, iz tih znanja i zdravorazumskih uviđanja i procenjivanja ja i smatram da se samo zavođenjem tročlanog društvenog uređenja kako je ranije opisano može naći neki izlaz iz tragičnog položaja u koji je zapala evropska civilizacija - koja pretenduje da je hrišćanska. U protivnom će je ovde ovako opisani lenjinizam progutati.U daljem tekstu ovde upotrebljene izraze "ložinstvo", "lenjinizam" i "jezuitizam" treba shvatiti u ovde iznetom smislu, dakle mnogo šire nego što se to obično podrazumeva. Ako ti izrazi možda i nisu baš najbolje izabrani, oni ipak ukazuju na nešto suštinsko što je ovde izneto, a za svaki pojam se ipak mora upotrebiti neki izraz radi lakšeg sporazumevanja.

* * * * * * *

Opšte je poznato da se u međudržavnim odnosima mnogo polaže na etikeciju i rang i dostojanstvo onih koji se u ime neke države sastaju i pregovaraju. Zvanično sedočekuju i sastaju šef države sa šefom države, ministar sa ministrom drugeitd., a tu se za neke određene pregovore i odnose vodi računa i o tome ko ćekod koga da dođe i eventualno da mu se pokloni i ko kome može da milostivodaje neko odlikovanje i tome slično.

Posle bačenih atomskih bombi na Hirošimu 6. i na Nagasaki 9. avgusta 1945, Japanci su bili prinuđeni na bezuslovnu kapitulaciju. Kažu da su od Amerikanaca dobili obećanje da im neće dirati njihovog cara. Međutim, da bi ponizili Japance, za potpisivanje kapitulacije morao je na američki brod - dakle na američku teritoriju - da dođe lično car Hirohito i da se preda ne predsedniku SAD nego samo komandantu američke vojske generalu Ajzenhaueru.(On jetek koju godinu docnije izabran i za predsednika SAD). Po uobičajenoj i korektnoj etikeciji to je mogao da učini i komandant japanske vojske sa ovlašćenjem cara.

Od onog pomenutog sastanka na Jalti prošlo je bilo samo šest mesetri, te se može smatrati da je i tada i sada na snazi bilo potpuno isto shvatanje o etikeciji u međudržavnim odnosima i u tome nema ni proizvoljnosti ni slučajnosti. Inače sam ugovor o miru 2.9.1945. potpisao je od strane SAD general Mak Artur, komandant azijskih operacija, a ko je bio s japanske strane nije mi poznato. Kratkoća vremena od kapitulacije do potpisivanja tog ugovora pokazuje da je on svakako još bar koji mesec ranije bio pripreman i jednostavno podnet Japancima kao diktat, bez ikakvih pregovora. Mak Artur je inače posle izjavio, da je sa žrtvama u Hirošimi i Nagasakiju ušteđena pogibija bar toliko Amerikanaca i još mnogo više - mislim jedan ili dva miliona -drugih vojnika i civila, koji bi stradali u borbamaredovnim oružjem preko tih ogromnih prostranstava Azije.

Po dogovoru na Jalti SAD i Velika Britanija prestaju da pomažu Čang Kaj Šeka, predsednika savezničke Kineske republike, te time omogućavaju da Mao Ce Tung, koji je vladao samo delom severo-zapadne Kine, uz podršku SSSR postepeno osvoji celu Kinu. Čang Kaj Šaku za utehu daju Formozu odnosno Tajvan, koju oduzimaju od Japana (on je to ostrvo osvojio 1894. u ratu sa Kinom). Ljubav prema Čang Kaj Šeku i legalnoj kineskoj vladi je naprasnosplasla, iako je zavreme rata nekih dva miliona Kineza preko palninskih vrleti u rekordnom vremenu izgradilo put za Burmu, da bi preko njega od svojih saveznika dobijali ratnu opremu za borbu s Japancima. No ta pomoć posle kapitulacije Japana prestaje da stiže Čang Kaj Šekovoj vladi, iako je transport sad olakšan.

Ja se ne sećam tačno da li je i kad i SSSR pri kraju čisto formalno objavio rat Japanu, ali znam da su mu SAD na poklon predale i južni deo Sahalina koji je dotle pripadao Japanu. Ložinstvo i jezuitstvo nisu smatrali da na "Sahalince" treba primeniti pravo naroda na samoopredeljenje, pa su ih poklonili lenjinstvu. Za javnost se tad nije saopštavalo da li je to političko preobražavanje izvršeno i uz krvoproliće.

Koreja se takođe oduzima od Japana i obrazuje se kao nezavisna država -ne znam kakvog društvenog uređenja i da liveć odmah podeljena na dva dela. Međutim, pod Trumanovim predsedništvom 1950. se razbuktava Korejski rat,koji traje do 1953. i koji ima kao posledicu da je ta zemlja i politički podeljena. U Severnu Koreju se uvodi preko Mao Ce Tunga komunizam, a Južna Koreja postaje američka vojna baza sa kapitalističkimuređenjem - baš kao i Zapadna Nemačka.

Iste te 1950. pod komandom Mao Ce Tunga Kinezi odvajaju Tibet, pa se i u njega uvodi lenjinizam. To je učinjeno pod izgovorom i objašnjenjem, daje pre oko hiljadu godina Tibet neko vreme pripadao Kini. Posle dvadesetak godinastigla je vest da je tom prilikom pobijeno na hiljade i hiljade Tibetanaca, posebno njihovih kaluđera. Neki sada govore da ih je pobijeno milion i dvesta hiljada, a da su mnogi - posebno kaluđeri - pobegli u Indiju i Nepal. U Indiju je pobegao i Dalaj Lama, a njegov kao doglavnik ili zamenik - ne znam tačno njihove odnose - Panči lama je otišao u Kinu. Ne znan da li dobrovoljno ili prinudno.

U 1954. Francuzi bivaju potučeni kod Dijen Bijen Fu-a i SevernimVijetnamom ovladava Ho Ši Min i uvodi tu takođe komunizam koji se posle završetka rata sa SAD proširuje i naJužni Vijetnam 1978.

Po Džimu Marzu kad je Džon Kenedi 22.11.1963. ubijen, predsednik SAD postaje odmah njegov zamenik Džonson, koji na suprot Kenedijevom stavu podržava  rat u Vijetnamu i 1965. mimo Kongresa šalje tamo svojih 100.000 vojnika. Slično je 1999. učinio Klinton, kad je protiv Ustava napao i na Kosovo i na Irak.[8]

O Laosu se nije ništa izveštavalo, ali je i tamo izgleda sa nešto krvi uveden komunizam, a u Kambodži je pod Polom Potom pri uvođenju komunizma pobijeno možda i više od dva miliona ljudi. Tako je francuska kolonija Indokina očišćena od Francuza i postala slobodna i komunistička uz koji milion pobijenih i osakaćenih i unesrećenih i izbeglih, a uz pomoć i američke direktne intervencije. Kolaboranti sa američkim okupatorom su u Južnom Vijetnamu verovatno pobijeni, aoni koji su preživeli plovidbu trošnim brodovima i čamcima po Tihom okeanu obreli su se čak i u Evropi, koja im je puna sažaljenja pružila gostoprimstvo da im rade poslove koji nisu odgovarajući za pripadnike više rase. Statistika ne daje podatke o broju podavljenih ili od gusara pobijenih takvih vijetnamskih izbeglica. I taj deo sveta su ložinstvo i jezuitstvo poklonili lenjinstvu.

Kad su Britanci 1948. napustili svoju carevinu Indiju, onda je njihova carevina podeljena na sadašnju Indiju, Pakistan (koji je tad obuhvatao i sadašnji Pakistan i Bangladeš) i Burmu. Od te tri, odnosno četiri države samo se u Burmi uvodi komunizam, koji se mislim zvanično takođe nazivao socijalizmom. Taj komunizam-lenjinizam bi verovatno zahvatio i Indiju, da Gandi to nije predupredio zalažući se za brisanje kastinskih razlika, te da i oni van kasta imaju ista pravakao i svi drugi, a svakako da postoje i drugi razlozi u koje se sada ovde ja ne bih upuštao. Jedino u Kerali, državi na jugozapadu došli su na vlast komunisti. To deljenje britanske carevine Indije praćeno je pogibijom miliona ljudi. Već neku godinu docnije utvrdilo se da tadašnji Zapadni i Istočni Pakistan ne mogu da opstanu zajedno, iako su oba islamska, jer su sad nešto "civilizovaniji" zapadnjaci želeli da zagospodare istočnjacima kao svojom kolonijom, te su se kasnije istočnjaci odvojili i osnovali Bangladeš. Između njih je inače etnička i jezička srodnost otprilike kao između Španaca i Finaca.Simptomatično je što je za takvu državu uzet naziv Pakistan, koji je - mislim početkomXX veka -dala organizacija koja je htela da u jednu državuujedini Pendžab, Avganistan, Kašmir i Iran. To je označeno sa prva četiri slova, a "stan" ima slično značenje kao i u srpskom, označava mesto boravka, teritoriju. Ali nije baš lako izmisliti neko novo ime, pa je taj naziv ostao i za državu koja je obuhvatila ne baš ceo Pendžab, a pridodat joj je još i daleki Istočni Bengal. Da li je i sve to možda bio socijalni eksperiment? Možda za ono što će mnogo godina kasnije Hantington u "Sukobu civilizacija" nazvati "Islamistan"?

U svakom slučaju sem Indije, Južne Koreje, Japana, Taja (Sijama), islamskih država i Izraela cela Azija je zvanično postala lenjinistička i to ne mnogo godina posle dogovora na Jalti. Shodno tome dogovoru i onaj nezvanični lenjinizam širi se i buja i dalje, pa i posle "pada komunizma".

Ovo bih potkrepio jednim člankom Vernera Kufusa (Werner Kuhfuss) iz časopisa "Der Europaer" od septembra 2004, koji izlazi u Bazelu. Pod naslovom "Da li mi želimo boljševizovanje Evrope na putu preko detinjstva?" pisac navodi da se to sprovodi preko predškolskog obrazovanja već u 60% evropskih zemalja. I u Švajcarskoj se sada nameće to što je on našao u nekadašnjem Sovjetskom Savezu. Pored ostalog u švajcarskim vrtićima deca umesto maternjeg nemačkog treba da govore onaj "hohdojč", koji im je potpuno stran i različit; takođe kao drugi jezik treba da uče engleski a ne francuski.

Ovo je samo jedna oblast gde se odražava pritajeni lenjinizam, koji je u ovom članku nazvan boljševizmom. On je u SAD već ranije sproveden, a koliko znam i u Japanu, t.j. da deca već od tri ili četiri godine bivaju sistematski kljukana sve mogućim intelektualističkim informacijama, da bi što pre postala pametna i sposobna za život odnosno da se upotrebe za privređivanje - kako je to u zvaničnom komunizmu i propovedano.Kako je već ranije ovde rečeno, treba gledati suštinu a ne formu, nazive i sadržine koje su u tu suštinu unete. Suštinski ovaj stav jeste lenjinistički.

* * * * * * *

Da bi se lenjinizam proširio i na narode takozvanog "Trećeg sveta", izmišljen je pojam nesvrstanosti, a pre toga je - odmah posle predaje tehnologije za atomske bombe - proglašen "hladni rat", koji je pre kratkog vremena Džordž Buš Mlađi označio kao Treći svetski rat, za razliku od borbe protiv terorizma kao Četvrtog.

Gvozdena zavesa je suviše teška, pa se nisu mogle videti "istinske blagodeti pravog lenjinizma", a koje su žestoko napadane u ostalom svetu. Zato je morala biti otškrinuta da bi kroz nju procurio maskirani, na oko ublaženi lenjinizam, te je 1948. godine došlo do čuvenog Titovog "Ne!" Informbirou odnosno Staljinu. Iste te godine je (da li slučajno?) osnovan i Izrael kao nezavisna država i kao "Ne!" Arapima. Simptomatično je što se ta Titova Jugoslavija dosta sa tim arapskim zemljama združila, posebno sa Egiptom i Irakom, a dosta i sa Alžirom, Tunisom i Libijom.  Stoga je i naša Fabrika kablova "Moša Pijade" u Svetozarevu morala da se odrekne onog "Moša Pijade". Moša je inače bio predstavnik Srba. Ali to nije smetalo ni da jevrejski rabini u našim klanicama ne nadgledaju odnosno vrše ritualno klanje stoke koja se izvozi za Izrael u isto to vreme ljubavi sa Arapima.

Da je to Titovo suprotstavljanje Staljinu bilo ili po naređenju samog Staljina ili samo uz njegovu saglasnost i po dogovoru na Jalti, dokaz je mađarska pobuna u 1956. godini, koja je za nekoliko nedelja ugušena u krvi, jer nije bila po Staljinovom naređenju - bar zvanično. Takođe i kasnije ipak samo pokušaj pobune u Čehoslovačkoj, onog takozvanog "Praškog proleća" koje je trajalo od februara do avgusta 1968. i koje je u jednom danu završeno 21.8.1968. ulaskom sovjetskih tenkova. Za ugušivanje Titove pobune bilo bi dovoljno šest sati, jer su u to vreme Staljinovi tenkovi još bili u Mađarskoj koju su okupirali. Toliko bi im trebalo dok se izda naređenje za pokret, dođu u Beograd i na vlast dovedu komuniste koji su bili protiv Tita, a u staljinizam su još gledali sa velikom pobožnošću. Nikoga, baš nikoga nije tada bilo, ko bi se opirao Crvenoj armiji, pogotovu ne Titovi borci od 1945. godine, koji su već tada postajali glavna njegova snaga. Mislim da je već tada počelo dezavuisanje boraca od 1941, kojih je prema prvom popisu od posle rata bilo 61.000 i nešto, a posle nekoliko godina je u to zvanje proizvedeno preko 400.000. Te podatke (potpuno tačne brojeve) dobio sam odjednog stvarnog prvoborca, mog kolege i prijatelja inž. ZivoradaŽujevića,kojije u karijeri uglavnom napredovao na niže; valjda je bio suviše pošten.

Inače za borce od 1941. prijavljivali su se i neki koji su tada partizanima - recimo - ispekli gibanicu. O tako nekim apsurdnim zahtevima pričao mi je moj brat Nenad, koji je kao pravnik radio neko vreme u Zavodu za socijalno osiguranje, pa je imao zadatak da i to ispituje i da dokumenta proverava. No po tadašnjim propisima kao merodavna dokumenta su se uzimale i izjave dva - naravno merodavna, komunistička - svedoka. Po istom načelusu i mnogi ratni zarobljenici koji su kao i ja čitavo vreme rata proveli u logoru dobili status boraca od 1941, te su im tako te četiri godine rata uračunate duplo za radni staž. Tu su sem eventualnih ranijih komunista i njihovih simpatizera upali i oni koji su tek 1945. počeli nešto da vrlo dubokomisleno pričajuda li je ispravno ovo ili ono, pa su tad prestali i da slave slavu (ranijih godina je neko od njih čak od nekud uspevao da nabavi i slavsku sveću, što mi drugi nismo mogli). Neki od njih su i sa kraljevskom kokardom na šapki došli u Jugoslaviju. Pošto smo među takvim "partizanima" svi mi imali vrlo dobre prijatelje, nikakav problem nije bio da se dobiju izjave dva svedoka radi dupliranja radnog staža. To su iskoristili i izraziti antikomunisti. To sam mogao i ja, ali me je bilo sramota da se moje ime pojavi na nekom papirugde bi pisalo da sambio titoista. Zato mi nije udvojen radni staž, a onih nekoliko dana ratovanja pre odvođenja u zarobljeništvo komunisti mi nisu uopšte priznali iz potpuno razumljivih razloga, jer sam ratovao protiv njihovog tadašnjeg saveznika Hitlerove Nemačke, sa kojim je Staljin podelio Poljsku.

Da li je ta pobuna u Mađarskoj 1956. godine napravljena da bi se Mađarima pustila krv, kao što je prvih godina posle rata - samo u obrnutom smislu - napravljena pobuna u Grčkoj? Iza imena grčkog komunističkog vođe Markusa govorilo se da se krije neki Titov general (da li Peko Dapčević ili neki drugi?). U svakom slučaju ti pobunjenici su dobijali pomoć i oružje preko Tita. Borbe su vođene izgleda pretežno u Egejskoj Makedoniji, gde je bilo mnogo Srba - samo što oni nisu smeli da sebe tako nazivaju od kad supripali Grčkoj, naročito posle Drugog svetskog rata. Da bi ih spašavali- od ratnih užasa i gladi, mnogu ovakvu ili onakvu grčku decu komunisti su prebacivali u Albaniju i Čehoslovačku. Ne znam da li su posle pobune neka vraćena u Grčku - u komunističkim zemljama im je bilo bolje. Da se potsetimo: Grcima je i posle Prvog svetskog rata koju godinu puštana krv.

I u ovim stvarima nikako ne treba biti naivan. Kao što je Tito znao ishod svojeg"suprotstavljanja" Staljinu, tako su i vrhovni pokretači i Mađarske i Grčke pobune sasvim tačno znali da te njihove pobune neće uspeti. A opet su ih organizovali! To je valjda bilo u smislu "socijalnih eksperimenata" i lenjinističke globalizacije, koju su možda i dosta nesvesno pomagale i zapadne lože i jezuitizam.

Grke je trebalo kazniti i sada im pustiti krv, jer nisu hteli da za vreme rata organizuju pokret otpora, te da iz zaseda ubijaju Nemce, pa da oni onda za jednog Nemca pobiju sto Grka, kao što su u Jugoslaviji radili sa Srbima. Time bi ujedno bila učvršćena mržnja protiv Nemaca kao naroda, pa bi se s njima olabavila veza iako je grčki kralj bio nekog dansko-nemačkog porekla. (Sem kod Srba vladari svih balkanskih država posle oslobođenja od Turaka bili su nekog nemačkog porekla.) To bi bilo po želji zapadnih loža. A po želji rimskog jezuitizma da bi se i oni i Srbi postepeno pokatoličili trebalo ih je zavaditi i razdvojiti nekim novo izmišljenim "makedonskim" narodom. Na taj način je lenjinizam u Grčku uveden prvo preko vojne diktature, a zatim na skriveniji način demokratskog ekonomizma.

Mađare je takođe trebalo kazniti i pustiti im krv. Oni su prilično svojeglavi, zanesenjaci i raspaljivi, a i po drugim osobinama su dosta slični Srbima. Rimskim jezuitima se nisu sviđali, jer su ih tek posle dosta muka od protestanata vratili u katoličanstvo, a na osnovu programa napravljenog na Tridentskom koncilu (1545-1563) - kao i Poljake. U 1848. su se pobunili protiv feudalizma, a 1866. su pocepali "Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda" na dva dela, pa je to zarazilo i Slovene u Austriji. Zapadnim ložama su se zamerili, jer su paktom o prijateljstvu sa Jugoslavijom pokušali da spreče širenje Drugog svetskog rata i na ovo područje. Kao što je kod Srba upalila parola "Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob!", tako je sad kod Mađara upalilo "Ubi svakog ko nosi žute čizme!". U to vreme su njih mogli da dobiju samo komunisti. Kad sam to od naših komunista slušao, bili su sasvim zbunjenizbog toga što nisu mogli da zamisle da narod takve narodne usrećitelje mrzi- pomalo su se možda zamišljali i da su oni u njihovoj koži.

U svakom slučaju u tim pobunama su i Grci i Mađari izgubili po desetak procenata stanovništva. To se u to vreme naravno nije saopštavalo, a jasam tu informaciju dobio na predavanjima jednog našeg pukovnika iz kontraobaveštajne službe, koji je za nas pedesetak službenika Invest-Importa održaonegde sredinom sedamdesetih godina XX veka. To je bilo u vreme velike akcije za organizovanje opšte narodne teritorijalne odbrane, koja je - kako se tek mnogo godina docnije ispostavilo - stvorila podlogu za razbijanje Jugoslavije i obrazovanje paravojnih odreda po celoj zemlji, jer su sve opštinske jedinice bile posebno naoružane i imale posebne komande.I tu je uživo izvršen jedan socijalni eksperiment. Prvo su neke ustaše (koje su svoj poligon imale negde u Australiji) izvršile nekoliko terorističkih napada: eksplozija bombe u beogradskom bioskopu, pokušaj dizanja u vazduh nekih mostova u severnom primorju i jedan veći grupni napad - čini mi se negde u Hercegovini ili u Hrvatskoj. Pri ovom poslednjem mobilisano je odmah lokalno seosko stanovništvo, dato mu oružje i poslato u borbu protiv tih ustaških terorista. Pošto to nije prepušteno ni samoj miliciji ni vojsci, mislim da smem da tvrdim da je to bio jedan socijalni eksperiment odnosno manevar, kojim je trebalo steći izvesna iskustva za kasnije razbijanje Jugoslavije. Što se tiče teroriste Hrkača optuženog za podmetanje bombe u bioskopu, on je kao slučajno i na prevaru pobegao iz zagrebačkog zatvora - valjda se vratio u Australiju.

Povodom tih terorističkih napada objasnio nam je onaj pukovnik, da to nije krivično delo, te uhvaćeni teroristi nemaju pravo na suđenje po redovnom sudskom postupku koji može i u nedogled da se proteže; to je u stvari rat bez zvanične objave i država se od toga brani "likvidirajući" ih na licu mesta.(Taj izraz "likvidirati" umesto "ubiti" uveden je u Drugom svetskom ratu verovatno da bi se olakšala savest ubicama).

Tako je dakle preko Titovog "Ne!"  Staljinu lenjinizam procureo u "Treći svet" - kako se to nazivalo, a za dobro onih "nesvrstanih", tj. koji nisu ni u Varšavskom ni u Atlantskom paktu. Pošto je sad dolazilo oslobađanje tog "Trećeg sveta" od kolonijalnih vlasti, trebalo je njima davati i odgovarajuće društveno uređenje. Simptomatično je da su velike demokratske imperije u svim kolonijama koje su napuštale ostavljale najžešće diktature. Pošto je svaki takav diktator poreklom iz tog naroda, onda je krivica samog tog naroda što ga on pljačka i tiraniše. Naravno ako koncesije za izvoz sirovina i drugog ne daje kome treba, on će uz malo napora biti ubijen i na njegovo mesto će doći drugi diktator, koji znašta treba da radi. Za takav način rada postojalo je već bar sto godina iskustvo u Južnoj i Srednjoj Americi.Tu je to bar bilo najupadljivije.

Time je posle rata komunizam odnosno lenjinizam zahvatio i Afriku samo pod drugim nazivima i u raznim varijantama, a zvanično je unet i na Kubu.

Simptomatična je i uloga Titova u svetu nesvrstanih. Palo mi je u oči da je poslenjegovih poverljivih razgovora sa Sukartom u Indoneziji, a zatim i sa Ben Belom u Alžiru, da su i prvi i drugi za vrlo kratko vreme posle tih susreta odleteli sa svojih položaja. Čini mi se da je to bio slučaj i sa nekim trećim, ali se ne sećam s kim. Ovi su verovatno bili naivni i iskreno želeli nešto treće, pa kad je Tito to utvrdio dat je mig da se smene.

* * * * * * *

Za ostvarenje svetske revolucije kako su to zamislili Lenjin i Trocki izbačena je i parola: "Proleteri svih zemalja ujedinite se!". Uz ostvarenje tog ujedinjenja spada i stvaranje neke zajedničke svetske vlade, zajedničke ateističke religije i materijalističke nauke, a po mogućstvu i uvođenje zajedničkog svetskog jezika na kojem će se proleteri sporazumevati. Tako su nastale Ujedinjene nacije, legalizovane i razne vrlo sumnjive - čak i satanističke - sekte i dogmatizovana nauka, a engleski - koji je bio možda više dominantan u trgovini i saobraćaju - postaje posle Drugog svetskog rata i diplomatski; izbacuje se sa tog područja francuski, koji je u stvari mnogo podesniji i precizniji za političko-pravnu oblast nego engleski. I u tome se vidi da se uvodi svesvetski ekonomizam.

Rudolf Štajner u predavanju održanom u Berlinu 9.4.19l8. kaže da izvesni okultisti sa engleskog govornog područja žele da ostvare svoju vladavinu nad celim svetom bez pomoći jezika, te nastoje da i same reči izgube svojuvrednost kao sredstvo za izražavanje, a engleski je za to najprikladniji. On je posebno nepodesan za izražavanje bilo kakvih duhovnih istina, pa ni engleski filozofi preko njega ne mogu da dođu do duha. Na Istoku je nasuprot tome živahan intenzitet jezika, a Srednja Evropa je između njih. U svim današnjim povikama krije se: "Volja da se dođe do vladavine u oblasti gde ovaj jezik preko svojeg sopstvenog razvoja gubi svoju sopstvenu vlast. To je nešto odakle su i ovi veliki, odlučujući, katastrofalni događaji sadašnjice nešto osobito, to je nešto što inauguriše jednu veliku, obuhvatnu borbu, koja mora doći do izražaja u najrazličitijim oblicima u naredno vreme preko zemaljskog čovečanstva". To će neprekidno trajati.[9]

Ova pojava se u međuvremenu izražava i u nastanku stripova i crtanih filmova i uopšte u "jeziku Paje Patka", kojim se najveći broj ljudi sada služi. Takav način izražavanja se i kod nas širi. Kaže se recimo "in" ili "cool" i sa tim se podrazumeva bilo šta, a što ne znači baš ništa iliskoro ništa i ljudi su zadovoljni s tim i takvim razgovorom. Time se vrlo snažno otupljuje duh i materijalizuje se. To sistematsko ubacivanje engleskih reci i izraza vrši se i u jezike koji su daleko razrađeniji od engleskog, imaju preciznije reci za slične pojmove.

Niko naravno ne može u načelu biti protiv toga da se sve nacije na svetu ujedine. Ali samo to ujedinjenje može se vršiti na različite načine - pa čak ako je u osnovi ujedinjenja i taj ekonomizam. Privreda i jeste i treba da bude svetska, ali u njoj treba da vlada bratska ljubav prema celom svetu. Ako u njoj ne vlada bratstvo, nego služi za grabež i bogaćenje onih sposobnijih, beskrupuloznijih i jačih, onda je takvo ujedinjenje nemoralno i neispravno. Ujedinjenje u privredi treba da bude u smislu zajedničkog korišćenja, crpljenja i raspodele prirodnih blaga, a u cilju bratskog zadovoljavanja životnih potreba svih ljudi, a ne da se jedni preždiru a da drugi zato gladuju. Tu treba maksimalno izmenjivati znanja o tome kako da se najracionalnije privređuje. Treba ispravno opažati šta se u prirodi nalazi i događa i misliti o tome kako da se to iskoristi za dobro svih, apsolutno svih ljudi. Inače se pada u težak greh, u greh protiv Svetoga Duha koji se neće oprostiti ni na ovome svetu ni u budućem. Jer samo na takvim svetskim mislima budi se duša, a na egoističkim ili grupno egoističkim prigušuje se i uronjava duša u svest životinjstva.

Isto tako je štetno i nemoralno i ako se u političko-pravnim odnosima nameće celom svetu jednoobrazno shvatanje morala odnosno putem sile nameću neki pravni propisi ne vodeći računa o različitosti običaja, nastrojenja i shvatanja u raznim narodima i sredinama, te se ne dopušta da svi ljudi u političko-pravnoj oblasti imaju jednaka prava da u njoj te pravne odnose i društveno uređenje sređuju prema prilikama, težnjama i potrebama. To naravno ne znači da i u tim pitanjima ne treba da bude nikakva međunarodna saradnja, ali saradnja a ne nametanje. Saradnja koja je prožeta uzajamnim razumevanjem jednih za druge. Jer u svakom čoveku bez razlike - čak i u najokorelijem zlikovcu - živi jedna božanska iskra koju treba prepoznati. Ta božanska iskra, to "Ne ja nego Hristos u meni" može biti neki put vrlo prigušeno. Ta iskra može biti neki put zatrpana gomilom pepela, ali treba da pomislimo da i u nama samima ona jedva tinja, pa da pokušamo da jedni drugima pomognemo da taj pepeo odstranimo i ta iskra zasvetli. Svi smo mi po rođenju jednaki!

Otome treba dobro promisliti i onda će se istinski osećati šta je to sopstveno ja i kako i u dušama drugih ljudi ja deluju. Na tom putu ćemo naći Hrista, koji nas provodi kroz smrt u novi život.

Ujedinjenje i saradnja između svih nacija ili bolje rečeno između svih ljudi kao individualnosti raspoređenih u razne nacije treba da bude i u duhovnoj oblasti, gde će se svi ljudi u punoj slobodi boriti za saznavanje istine i za njeno izražavanje. Svoje ideje sme čovek samo misaono da brani i zastupa, iza njih ne sme da bude ni političko-pravna ni ekonomska moć. Takođe i umetnička i verska izražavanja ne smeju biti ni pod političkom ni pod privrednom prinudom ili podsticajem i potporom. Treba se setiti da svi ljudi potiču iz istoga Oca, da je svako iz njega dobio svoje posebno bivstvo, koje na svoj poseban način treba da živi, a u smislu opšteg razvoja svetova. Da nije svaki čovek dobio svoje posebno bivstvo - slobodno bivstvo, jer inače ne bi bilo posebno već deo neke opštosti - da nije tihčovečijih slobodnih bivstava, nastupila bi kosmička smrt. A od Oca je nastao život stvaranjem tih slobodnih bivstava, toliko slobodnih da se čak mogu okrenuti i protiv Njega, pa i potpuno Ga negirati.

To dakle ujedinjavanje ljudi i nacija može biti i u ovom smislu, a može i u lenjinističkom ili kako god da se nazove, a gde se pojedinci vođeni svojim instinktima nameću kao vođe krda drugim ljudima negirajući im svaku slobodu. Tu spadaju sve vrste "dušebrižnika" koji sebe nazivaju pastirima, a ostali narod ovcama, a u stvari su istog ranga kao i ovi. Nije da jedni idu na dve noge a drugi na četiri! Oni u svojoj ogromnoj gordosti sebe izjednačuju s Hristom ili bar s nekim anđelom - od kojeg smo svi mi vrlo daleko - i onda se pozivaju na poređenje iz evanđelja po Jovanu (Jn.l0.l-24), ali vrlo lako pobegnu kad ugledaju vuka ili mu redovno žrtvuju po koju ovcu da bi im i dalje bili predvodnici. Budimo skromni i skrušeni...

Poziv Lenjina, Trockog i drugih marksista da se ujedine proleteri u sebi implicitno sadrži i mržnju protiv svih neproletera. I pod Titom se govorilo "Sveta mržnja" - to im je jedino bilo sveto! Tako su i kod nas upotrebljavali rusku reč "kulaci" za seljake koji su prilježno obrađivali svoju zemlju, te su i oni bili klasni neprijatelji koje treba mrzeti. Ujedinjenenacije su isto tako i sledstveno tome posle Drugog svetskog rata zasnovane na nejednakosti, pa i na nebratstvu i neslobodi. U njima je uvedeno da pet država imaju veća prava nego ostalih sto ili sto dvadeset: SSSR, SAD, Velika Britanija, Francuska i Kina dograbile su pravo veta u Savetu bezbednosti. To je uz objašnjenje da su to velike sile i pobednice u ratu protiv groznih zavojevača itd., te da će one obezbeđivati - i preko Saveta bezbednosti - večiti mir, pravičnost i tome slično. Za one prve tri još bi se i moglo reći da su bar formalno pobedile u ratu, ali su Francuska i Kina od svojih pobednika i okupatora oslobođeni samo bombama one prve tri sile. Nisu se oslobodile čak ni kao recimo - bar formalno - Titova Jugoslavija. Međutim, atomske bombe je pored SSSR i Kine ubrzo posle rata takođe dobila i Francuska (da li uz pomoć SAD?), te je i ona time upala u red velikih sila. Tako je sad u taj Savet bezbednosti na mesto broja tri unet broj pet, kao broj članova koji mogu stavljati veto. U poglavlju "Svetska revolucija" dat je kratak pregled značenja brojeva. Nije su tu dakle smeo uneti broj tri, nego broj pet kao broj zla, Taj broj je ljubomorno sačuvan i kad se jedna od dve supersile raspala. Da bi se broj pet ipak zadržao, preneto je to pravo veta sa SSSR na Rusiju. Ko je to preneo i zašto nije preneo eventualno na Indiju ili na Pakistan, koji su takođe u međuvremenu napravili atomske bombe - a da i ne pitamo s kakvim pravom? O tom prenošenju ili nasleđivanju prava veta sa SSSS na Rusiju nije se ni diskutovalo, već je nametnuto kao po sebi razumljivo.

No bez obzira na to, preko Ujedinjenih nacija je javno pred celim svetom kao osnovno pravo proglašeno pravo jačega. A: "Kome pravo leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom" - kako je to kazao nekad srpski pesnik, a sada ne znam čiji je. Topuzi su naravno demokratskim putem ukinuti; ostali su samo njihovi do krajnosti humanizovani potomci - pendreci.

To sve podseća i na ovde navedene reci iz "Protokola..." broj 15: "... Budimo dakle mi taj jači radi dobra.". Istoričarima prepuštam da nabroje koliko je ratova u svetu vođeno pod okriljem te moćne petorke, naravno radi dobra. Samo ratove, jer brojeve mrtvih, osakaćenih i unesrećenih neće moći. U svakom slučaju to je primenjeni lenjinizam kako je gore opisan, a ulogu loža i jezuitizma - opet prema gornjoj definiciji - prepuštam da procene sami njihovi bar vodeći članovi. Oni te stvari bolje poznaju od mene. U napomeni br.27 uz prethodno poglavlje naveden je i taj izraz "zavera za dobro".

* * * * * * *

Za osnivanje svetske ateističke ili antiteističke religije važnu ulogu je odigrala materijalistička nauka sa svojim darvinizmom, kantizmom, istorijskim materijalizmom, vilsonijanizmom docnije poduprtim teorijom gena i drugim. No pošto ima još uvek mnogo neprosvećenih ljudi koji u nekog boga veruju, onda i njih treba religiozno ujediniti, pa je zato izmišljen ekumenizam, po kojem u istu vreću treba strpati sva moguća i različita verovanja, da bi se u njoj smešala i izgubila, te prešla u neverovanja ili bolje u jedno ekumensko neverovanje. Pri tome naravno neko tu vreću treba i da sveže ipastirski nosi na svrojim leđima i da sa njom nešto uradi - po mogućstvu daje baci u bezdan.

Koliko je meni poznato, kao prvi uspeh ekumenizma može se uzeti unijaćenje. Verske zajednice koje priznaju rimskog papu kao vrhovnog poglavara mogu da zadrže sve svoje dogme i rituale i onda ulaze u istu vreću sa rimokatolicima. Tu se onda mislim krajem XIX i početkom XX veka pojavila i protestantska konkurencija, koja je i zvanično ustanovljena kao "Svetski savet crkava" 1948. i sa sedištem u Ženevi. Između tog katoličkog i tog protestantskog ekumenizma,januara 1920. se ta ideja oglasila i iz pravoslavne Vaseljenske patrijaršije u Carigradu, dakle iz islamske Turske, koja je tad još vodila rat s Grčkom sve do 1922. O britanskim, francuskim i italijanskim trupama koje su tad držale veći deo Male Azije nije poželjno dase govori, a tek sa pobedom nad njima i dolaskom Kemala Ataturka na vlast 1923. Turska je postala sekularna. Koga zanimaju detalji može da poseti Kemalov mauzolej u Ankari i da pogleda velike mape na zidovima kao i ja 21.5.2004. Ja bih ovde samo dodao da je već te 1920. godine na primer Sirija oduzeta od Turske i stavljena pod francuski protektorat - o drugom neka kažu istoričari. U svakom slučaju Pobedničku Grčku pobedila je pobeđena Turska još pod vladavinom sultana Muhameda VI, koji je ubrzo posle te 1920. u 1922. abdicirao, a vladao je od 1918. Baš u tim burnim vremenima Vaseljenska patrijaršija grčkog obeležja obraća se "svim crkvama Hristovim" - ne samo pravoslavnim i bez obzira na dogmatske razlike. Da li je to slučajno?

Da bi se bolje uočilo širenje komunizma odnosno skrivenog lenjinizma, pogledajmo u grubome rezultate onoga što se naziva Prvim svetskim ratom!

Jedno u sastavu Velike Antante savezničko carstvo pretvoreno je u republiku još pre kraja rata velikom komunističkom revolucijom i njenom pobedom. Dva carstva Centralnih sila postala su republike i skraćena odnosno izdeljena kad su izgubila rat. Treće carstvo Centralnih sila biva mnogo skresano, ali posle svoje "pobede" nad članicama Antante kad je već zaključen mir postaje republika i to sekularno orijentisana. Sa takvom preorijentacijom i otprilike u isto vreme ženama se skidaju feredže ne samo uTurskoj i njenim posedima koji dolaze pod mandate Francuske i Velike Britanije, malo i Italije, nego takođe i u Persiji sa dolaskom Reze Pahlevija za šaha 1925, a i u Egiptu iz kojeg se Englezi povlače, jer su ih "potukli" nacionalni pobunjenici 1921-1922, dakle koju godinu posle njihove pobede nad dva evropska carstva. Ludi Egipčani nisu se pobunili dok je Engleska bila angažovana u ratu! O svim ovim događajima istoričari naravno pričaju vrlo lepe bajke sa malim varijantama prema onome kako će kojem narodu goditi, da bi se njim lakše manipulisalo. Sa ovim bi štaviše moglo izgledati, da su zapadni hrišćani odneli neku vrstu skrivene pobede nad Islamom namećući mu svoja političko-pravna shvatanja, a naravno i osiguravajući svoje privredno eksploatisanje svih tih zemalja. Međutim, u duhovnom pogledu Islam je njih sad još jače porobio nego kad su se s njim borili za političku vlast i prirodna bogatstva...

Kad neko učini nešto neispravno i nemoralno, pa kao posledicu toga osetibol i uspe da shvati da je taj bol uzrokovan nemoralnim činom, onda je to veliki blagoslov, kojim su ga udostojile dobre duhovne moći. No ako on ne doživi bol nego možda još i radost na tom svom nemoralnom činu, onda toznači da je osuđen na propast.

Zapadni narodi su se radovali zbog svojih veština kojima su zagospodariliovim - i ne samo ovim već i mnogim drugim - narodima i što na njihovoj muci i znoju bogato žive eksploatišući ih. Tako nepravedno sticano bogatstvo ih je uspavalo i još dublje uvuklo u materiju, a to im onda donosi smrt - da ne govorimo o duševnoj smrti, jer je to individualno pitanje - donelo je fizičku smrt tim narodima. Takozvani hrišćanski narodi posle ovih pobeda postepeno sve ubrzanije odumiru, dok ovi - da se ograničim samo na ovde pomenute oblasti - čitavih ovih osamdeset godina sve više se razmnožavaju, te ih sad ima nekoliko puta više nego onda kad su "pobeđeni". Ta opadanja i razmnožavanja neka izračunaju i objave statističari, jer je to vrlo simptomatično za proučavanje društvenih odnosa.

Ja ni ovde ne želim da morališem ni da idealizujem, nego samo da objašnjavam. A ni ta objašnjenja ne treba primiti uopšteno kao da se odnose na svakog pojedinca, već samo kao većinska nastrojenja kod tih naroda. Prema onim načelima slobode, jednakosti i bratstva ti i drugi islamski narodi imaju ispravniji stav nego što je to slučaj sa hrišćanskim narodima Evrope sa njenim američkim dodatkom. U privrednom životu ti islamski narodi imajuvrlo razvijen osećaj za bratstvo. Jednakost oni kako i treba stavljaju u političko-pravni život, ali je primenjuju samo na one koji su primili Islam, dakleograničeno a ne sveobuhvatno, svečovečanski. U duhovnom životu slobodu uglavnom zamenjuju radom po zakonu.

Zapadni hrišćanski narodi koji najviše razvijaju slobodu, oni pretežno nju zloupotrebljavaju prebacujući je na privredni život. Da bi sloboda u privredi vladala, oni - svesno ili nesvesno - u duhovni život ubacuju jednakost, koja je tu odlično sredstvo za zatupljivanje i uspavljivanje eksploatisanih masa, svojih i tuđih. A onda u političko-pravni život njihovi gospodari ubacuju bratstvo, da bi stariji brat koji nešto više zna i imaveća iskustva autoritativno vladao mlađim time što ta znanja i iskustva skriva od njih. To je zloupotreba onoga što nas je Hristos oslobodio za slobodu atakođei služenja zakonu (Gal.3.1 do 5.25 i Rim.6.1 do 8.11). Zbog te i takve izdaje Hrista tim hrišćamskim narodima Evrope i Amerike dosuđena je smrt ili bolje rečeno sami su je oni izabrali, jer su odbacili Hrista koji je "put i istina i život" i prihvatili onog duha koji im je stranputica i laži i smrti.

Zloupotrebom slobode time što su je prebacili u oblast privrednog života većina ljudi iz tih hrišćanskih naroda je u duhovnoj oblasti pala natrag u služenju zakonu - kako to propisuje i Islam. Ali neki njihovi žreci nastoje da vrate ljude čak i u ono stanje pre no što se zakonom upoznao greh. U tom smislu se insistira na jednakosti u duhovnom životu, te da je taj duhovni život samo posledica telesnih, fizičkih procesa. Sve se objašnjava na osnovu ovako ili onako složenih gena i drugih uticaja nasleđa, a čime se negira bilo kakav moral. Sve je prirodno odnosno posledica materijalnih procesa i u tome čovekova volja ne igra nikakvu ulogu. Tu postoje naravno i češće i nešto ređe kombinacije gena - statistika će to objasniti - pa je sasvim prirodno da se geni po računu verovatnoće neki put i tako slože, da neko postane homoseksualac dok je većina heteroseksualna - da navedemo samo ovaj primer, a i Lombrozo (1835-1909) je nešto slično govorio o kriminalcima. Pa nalazi se neki put i detelina sa četiri lista i to je posebna sreća! Tako se onda objašnjava da su homoseksualci posebno nadarene, nežne i umetničke prirode i - sad dolazi bratstvo prebačeno u pravnu oblast - i zašto se onda među njima ne bi sklapali i brakovi i davalo im se da usvajaju decu? Pa oni su čak osnovali i svoju teologiju i crkvu sa svojim sveštenicima, koja je naravno iz bratske ljubavi primljena i u Svetski savet crkava, pa su se na njegovom saboru našli na primer i 1991. u Kanberiu (Australija) i 1998. u Harareu (Zambija) - možda i drugde.To je samo jedna od posledica prebacivanja religioznosti iz duhovne oblasti u političko-pravnu. Uzgred budi rečeno i Srpska, pravoslavna crkva preko svojih "vođa" učestvuje aktivno u radu tog Svetskog saveta crkava - naravno i druge.

Rezultat tog nastojanja "hrišćanskih" žreca da se ljudi prebace u stanje pre nego što se zakonom upoznao greh vidi se u tome, što ogromna većina ljudi najcivilizovanijih naroda jedva da se pridržava makar samo jedne ili dve od "Deset Božijih zapovesti" koje su preko Mojsija date. To je drastično rečeno, ali ispitajmo ih jednu po jednu!

Hristos nas je oslobodio od robovanja zakonu, ali nije poništio moral i kaže: "Ali je lakše da nebo i zemlja prođu, nego da propadne jedna crtica izzakona." (Lk.16.17). Zakon je dat za ljude koji još razumski nisu mogli da shvate, pa onda i da iz uviđanja kontrolišu svoje telesne nagone: "Ali ja sam greh poznao samo posredstvom zakona; jer ne bih znao za prohtev, da zakon nije kazaoNe poželi'" (Rim.7.7). Hristos na mesto zakona postavlja pravednost, koja dolazi od vere. Zakon je prinuda, a vera je ljubav prema bližnjima iz koje činimo dela pravednosti, dakle iz slobode, iz čiste ljubavi prema tom delu pravednosti, koje razumski procenjujemo i usvajamo osećajem za istinu - za Hrista. Tu treba imati u vidu da se pod rečju "vera" u Novom zavetu podrazumeva: snaga ljubavi prožeta istinom koja se u slobodi izliva u dela pravednosti. Pavle u ovom smislu kaže:"A pre no što je došla vera mi smo bili čuvani pod zakonom i zatvoreni - za veru koja je imala da se otkrije. Tako je zakon postao naš pedagog za Hrista, da mi budemo na osnovu vere opravdani. A pošto je vera došla, nismo više pod pedagogom. Verom u Isusa Hrista sad ste svi sinovi Božiji; jer svivi koji ste u Hrista kršteni - u Hrista ste se obukli." (Gal.3.23-27). "Jervi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti, nego ljubavlju služite jedan drugome. Jer je sav zakon našao svoje ispunjenjeu jednoj reči, u: 'Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe'. Ako se pak međusobno ujedate i izjedate, pazite da jedan drugoga ne istrebite. - Nego velim: živite u duhu pa nećete izvršiti požudu ploti." (Gal. 5.13-16).

Veliki "hrlšćanski" žreci,koji žele svetsku vladavinu u smislu ranije opisanog lenjinizma i koji su prigrabili duhovni život i njime vladaju kao svojim monopolom, sistematski svim sredstvima propovedaju i nameću da se izvršavaju požude ploti. Oni koji su gore opisani kao pripadnici ložinstva i jezuitstva neka se sami preispitaju da li i oni tome svesno ili nesvesno služe. Razvoj lenjinizma ukazuje da mu se ne suprotstavljaju, iako imaju veliku moć ili bolje rečeno baš time što imaju i žele moć.

Muhamed je Hristu odricao božansku prirodu, ali je sa velikim poštovanjem ukazivao na njega kao "proroka". Rimska crkva gleda u njemu "kralja", a za protestantske crkve je on "učitelj". I jedni i drugi mu odriču božansku prirodu i uglavnom prihvataju Muhamedovo učenje da je Hristos čovek, veliki čovek - ali samo čovek. To je najveća pobeda Islama nad hrišćanima. Uz to ide i materijalistička nauka koju su zapadni hrišćani primili od Arapa uprkos svoje pobede na bojnom polju kod Poatijea 732. godine.

Iako su na političkom polju krvni neprijatelji, na duhovnom polju se kako muslimani tako i Jevreji drže u stvari Starog zaveta i suprotstavljaju se Hristovom impulsu, kojim on čoveka oslobađa od služenja zakonu. Akcenat na Starom zavetu daju još i druge, u novije vreme u glavnom u Americi i u XIX veku nastale sekte. U drugoj polovini XX veka iz "hrišćanskih" krugova lansiraju se izrazi "judeohrišćanstvo" - ali ne u smislu Judeja koji su primili hrišćanstvo, već da su isto - pa i "hrislam", a od pre neku godinu se propoveda da su hrišćanstvo, jevrejstvo i Islam jedno te isto, jer oni - za razliku od drugih religija - veruju u jednoga Boga. To bi valjda bio "judeohrislam". To je naravno potpuno dosledno tome,što su takvi "hrišćani" izgubili shvatanje o Hristu kao duhu, kao Bogočoveku i sveli ga na nekog dobrog proroka koji treba da vlada svetom. Sem toga, pošto u novije vreme samo iz takozvanih hrišćanskih naroda dolazi ta tendencija za vladavinu celim svetom, dobro je da se za ostvarenje tog cilja mobilišu i muslimani. Indijci, Kinezi, Japanci i drugi prilično su nepouzdani, pa čak i kad im se trenutno i nametne zapadni društveni sistem. Posebno što te narodne mase nisu mnogo naklonjene da i duhovno prihvate materijalističko shvatanje sveta, koje je u osnovi tog zapadnjačkog lenjinizma.

* * * * * * *

Za tu lenjinističku inicijaciju snažne volje simptomatičan je i nešto modernizovani kult ličnosti. Kult ličnosti u staro egipatsko doba još je imao nekog osnova i opravdanja. Faraoni su ipak bili - posle dužih priprema - posvećivani u razne misterije koje su davale ispravne impulse za vođenje ljudi. Kult ličnosti rimskih careva je već bio drukčiji. Nastao je sa Oktavijanom Avgustom (63. pre do 14. posle n.e.), kome su odavali posmrtne počasti kao bogu, a njegovi sledbenici su takve počasti i za svog života zahtevali. Ti kultovi ličnosti već tada su bili sasvim neodgovarajući odnosno neispravni. Neki rimski carevi su istina izvlačili neke tajne iz misterija, ali su to vršili prisilom, dakle ne na ispravan način - putem propisanog školovanja i ostvarenjem određenih moralnih preduslova. Kult ličnosti koji su sebi prisvajali docniji vladari, pa i crkveni velikodostojnici bio je u glavnom više šepurenje i komedijaštvo. Međutim, u novije vreme to prima opet neko okultno značenje, samo neispravno, protivno razvoju sveta.Moj direktor sektora u Invest-Importu Milan Lončarić, koji je duže službeno boravio u Parizu i koji je i inače bio izvanredno dobar a i duhovit čovek, skrenuo mi je pažnju više u formi vica kako je sarkofag s Napoleonovim telom postavljen u Parizu u "Domu invalida" negde dole i svako ko hoće da ga pogleda mora da mu se pokloni nagnuvši se preko ograde galerije, koja je jedino bila otvorena za posetioce. Stvarno sam se i je njemu na taj način jednom poklonio. Da li je ta postavka slučajna? U Beču sam bio u grobnici gde su smešteni bronzani sarkofazi njihovih careva i drugih njihovih rođaka, ali tu sam prolazio pored i između njih, nisam morao da im se poklonim. Takođe ni u mauzolejima mogulskih careva u Indiji ili mamelučkim u Kairu. Da li je to prvi put s Napoleonovim telom urađeno?

Trocki je iz meni nepoznatih razloga ubijen tek 1940. u Meksiku, kažu po nalogu Staljina. Razmrskana mu je lobanja, a šta je posle s telom rađenotakođe mi nije poznato. Međutim, kad je 1924. Lenjin umro (a neki komunisti su mi mnogo docnije, tek posle 50 ili 60 godina tvrdili da je i on ubijen), njegovo telo je balsamovano i izloženo u za njega izgrađenom mauzoleju u Moskvi, te su i mnogo decenija posle njegove smrti milioni i milioni ljudi malo milom malo silom defilovali pored njegovog mumificiranog tela da mu odadu počast. Pošto nisam bio tamo, ne znam da li je i ono postavljeno  tako da mu se mora pokloniti.

Slično je urađeno i sa Titovim sarkofagom u "kući cveća" na Dedinju, mada neki tvrde da tu i nije položeno njegovo telo nego nešto sasvim drugo. No bez obzira na to Titu je i za života odavan kult ličnosti u vidu štafeta za njegov navodni rođendan, zatim studiranja i prežvakavanja njegovih govora i pisama, klicanjem na raznim proslavama u koje su uvlačena i deca sa dobijenim crvenim maramama i tako dalje. Deca su se i sa pobožnošću zaklinjala sa "Časna Titova pionirska reč!". I kroz tu "kuću cveća"su prolazile malo milom više silom ogromne mase ljudi, a jedne godine je onda napravljen i pravi spektakl. Na fudbalskom stadionu u Beogradu podignuta je pred masom naroda njegova džinovska figura od plastike i puštani su sa magnetofona njegovi govori. Kažu da je to izgledalo jezivo. To kasnije nije ponavljano. Ali i to je bio pokušaj da se preko njegove fantomske statue i glasa deluje na mase.

I ne samo Titu nego i komunističkim veličinama drugih država odavani su pravi kultovi ličnosti. Svi su oni u stvari istupali kao karikature egipatskih faraona, jer - ako su i imali neko posvećenje - to je bilo isključivo u crnu magiju, kao i Lenjin. Dokaz za to je što su i ti najviši i malo niži komunistički vođi stalno išli u takozvani lov i uživali u tome da ubijaju bar toplokrvne životinje, ako već u miru više nisu mogli da ubijaju ljude. Kažem »tako zvani lov", jer su Titu dok bi sedeo na bezbednom mestu na čeki kroz uzan jarak naterivali divljač u njegovom pravcu, da ne bi mogao da je promaši kad puca. Uživanje u tim patnjama je crnomagički čin, ne ubijanje životinja radi neke potrebe ili sporta, pri čemu se ne ide isključivo na uživanje u samom njihovom bolu.

Ja i ove stvari iznosim samo kao konstatacije činjenica, a ne radi nekog moralnog ocenjivanja tih ličnosti, jer te ličnosti možda i nisu u punom smislu odgovorne za svoje ponašanje, nego su bile možda i opsednute recimo nekim zlim duhovima, koji su ih na ovo ili ono navodili. Ima tu svega i svačega. Rudolf Štajner na primer u predavanju održanom u Berlinu 30.3.1918. navodi da dva ili tri čoveka mogu po sadržini jednu i istu stvar imati u duši i potpuno isto govoriti, ali da to kod jednog bude sadržina do koje se on sam naporom izborio, a da kod drugog bude podsvesno jer je opsednut dušom naroda, da te stvari prima od podzemaljskih bića.[10] A ima naravno i drugih, sasvim zlih duhova koji mogu opsedati duše ljudi i kroz njih govoriti i raditi. Stoga samog takvog čoveka ne treba osuđivati, jer nije svestan toga što čini.

Mumificiranje je u starom Egiptu - prema predavanjima Rudolfa Stajnera održanih u Dornahu od 16.9. do 1.10.1922. - imalo izvesnog smisla, imalo je izvesnu duboku okultnu pozadinu. Duše ljudi su ostajale duže vreme prikovane za svoja mumificirana tela, nego što bi to bilo prilikom običnog sahranjivanja, i preko njih su egipatski posvećenici od izvesnih mesečevihduhovnih bića dobijali objašnjenja o prirodi i njenim carstvima - o životinjskom, biljnom i mineralnom carstvu - i kako da deluju na ljude, kako daih vode i kako da ih leče. Pri tome su oni dobri posvećenici uvek pazili dato ne pređe u crnu magiju, već da bude samo za dobro ljudi. Ali svest ljudi je tada bila sasvim drukčija nego danas.Ljudi tada još nisu imali razvijen intelekt niti iz njega proisteklu današnju nauku o prirodi. Zato su stari egipatski posvećenici upotrebljavali mumije, da bi preko njih nešto o spoljašnjoj prirodi saznavali. Veliki je preokret došao sa misterijom na Golgoti. Naročito posle IVili Vveka kad intelektualizam počinje da se razvija i kad čovek nije više mogao preko otkrivenja da prima misli iz svoje duše, već je morao da posmatra samo spoljašnje stvari i bića.[11]

Sa nastankom hrišćanstva taj kultni obred je svakako još praktikovan u izvesnim misterijskim mestima, ali je on već izgubio svoje prvobitno značenje i namenu, pa i svrhu. No kao što i drugi kultovi danas vuku poreklo iztih starih egipatskih i istočnjačkih misterija, tako su i hrišćani počeli da balsamuju tela svojih svetitelja. Tu se sada nešto drugo događa. I tu duše umrlih bivaju na neki način prikovane za balsamovana tela, ali sada nema više posvećenika koji bi preko njih istraživali tajne prirode niti je to u sadašnjem vremenu potrebno, jer je posle misterije na Golgoti svest čovekova više usmerena ka spoljašnjem. Pred ta balsamovana tela svetitelja ili samo pred njihove delove - pred mošti svetitelja - stupaju obični pobožni ljudi i te mošti deluju na njihovu podsvest. Kako deluju, to je u zavisnosti i od samog tog čoveka, od njegovog trajnog duševnog nastrojenja, pa i trenutnog raspoloženja, a naravno i od duše umrlog svetitelja. To dejstvo može biti i vrlo upadljivo i snažno, a može biti i neprimetno. Kad je upadljivo, govori se o nekom njihovom čudotvornom dejstvu. Pri proučavanju toga treba imati u vidu, da mumificirano telo kad je raskomadano sigurno imadrukčija dejstva nego kad je očuvano u celini.

Kad sam sa svojom suprugom Olgicom 2.10.2001. posetio manastir Sopoćane, pričao nam je jedan mladi kaluđer kako je pred moštima svetog Kozme donetih iz neke razorene crkve sa Kosova, a uz molitvu tamošnjih kaluđera na čudesan način ozdravila jedna devojčica koju su tu doveli roditelji - inače muslimani, a koji su se onda i sami krstili kad su to doživeli (pre su je vodili i kod hodže, ali im nije pomogao). Za one kod kojih su duhovni svet i čulna priroda dve različite oblasti razdvojene provalijom to je čudo. Za onoga kome nauka ne služi samo za istraživanje čulnog nego i duhovnog, za njega je to u većoj ili manjoj meri objašnjivo; nije veće čudo nego što dva tela jedno na drugo deluju kroz ništa - kako kaže zakon o gravitaciji. Duša svetog Kozme (Kuzmana, koji se i sa drugim vračem svetim Damjanom praznuje 14. novembra) još uvek je i posle toliko vekova možda ostala donekle vezana za te mošti, tako da su je kaluđeri svojom molitvom prizvali i ona je na neki način - možda i uz pomoć nekih elementarnih bića otklonila neki poremećaj ili smetnje koje su postojale u devojčicinom životnom telu, uspostavila je neki sklad i ravnotežu i devojčica je ozdravila; ili su te Kozminemošti bile samo kao pomoć kaluđerima za koncentraciju u molitvi da se iz nje isteraju neki demoni, koji su je opsedali (nenormalno se ponašala). Da li su ti kaluđeri znali i videli šta se tu događa - nije mi poznato.

Kao što se iz ovih "možda" vidi, ja ovde baš ništa, ne tvrdim, jer nemam neposredan uvid u te događaje. Meni nije poznato ni koliko dugo ni koliko čvrsto takva duša ostaje prikovana za svoje mumificirano telo. Naročito ako je u pitanju neki svetac, pa i duša prosečno normalno razvijene individualnosti, koja treba normalno da ide svojim putem između smrti i novog rođenja. Ako se ona u međuvremenu ponovo inkarnirala i izgradila sebi novo telo,da li ono staro mumificirano još uvek na nju utiče i da li je privlači ikako? To i još štošta drugo što može zavisiti od raznih individualnosti i drugihokolnosti čini, da ja o tome apsplutno ništa ne tvrdim, već samo ukazujemna mogućnosti. Tu takođe dolazi u obzir i ono, šta su pri tom činili onikoji su te balsamovanje vršili.

No o takvim "čudima" se dosta govorilo i navođeni su i vrlo egzaktni primeri,ali materijalistički nastrojeni naučnici to ne priznaju da postoji, jer ne mogu da shvate. Naravno da su pri tom nedosledni, jer priznaju postojanje i gravitacije i kohezije i adhezije i magnetizma i drugo, što takođe ne mogu da shvate. To je tragedija davnašnjeg razdvajanja pojava usvetu na one koje se smeju istraživati i one u koje se sme samo verovati. To je posledica poremećaja u mišljenju usled neprimanja. Hrista. Zbog toga je nedovoljno razvijeno čovečanstvo u IV veku palo u intelektualni greh, za razliku od moralnog greha koji se opisuje u Starom zavetu. Tu je mišljenje došlo u nered zbog neprimanja Hristovog impulsa, pa je i to kasnije usmeravanje nauke na samo čulni svet, a nametanje verovanja u duhovni svet posledica tog pada u intelektualni greh.

Ta znanja iz starih egipatskih tradicija sigurno je stekao i Sveti Sava, kad je odlučio dabalsamuje telo svega oca Nemanje odnosno Svetog Simeuna. No to ostavljam istoričarima da bliže ispitaju. Da li je iz takvih znanja - sličnih staro egipatikim - osnovao on i srpsku medicinu?

No vratimo se na balsamovanje Lenjinovog tela i kultnih obredaoko njegove mumije. Slušao sam da se oko njegovog mauzoleja i štošta još posebno radilo, ali mi nije bliže poznato. Zadržao bih se samo na defileu milionaljudi koji su pored njegovog balsamovanog tela prolazili više decenija. I njegova je duša svakako bila ostala jako prikovana za to telo, pogotovu što je bila vrlo materijalistički nastrojena. Ljudi su prolazili pored njega, pa su svakako o njemu makar i najmanje morali misliti (dugo su čekali u redu),a to je prozor u čulni svet za umrloga. Sa tim ljudima on stupa i u izvesnu vezu, iako ih pre za života nije poznavao, a i oni s njim. Tu se svakako uspostavljaju izvesni odnosi. Ako je duša umrlog bila sveta, ona će svakako blagotvorno, a prema gornjem primeru i isceljujući delovati na žive bar izvesno duže vreme posle smrti, ne baš neograničeno. A ako je ta duša bila posvećena u crnu magiju kao Lenjinova? Ako je prožeta onom inicijacijom koja se nalazi ispod plana čovečanskog razvoja, koja apeluje na instinkte, na pamet ljudske životinje? U takvom slučaju takva duša još jače biva vezana za Zemlju, pa i za potčulne regione i ne menjajući svoje nastrojenje, inspirišući u tom smislu deluje na ljude koji tu prolaze. Pa i dejstvo preko mumije za Zemlju jako povezanog čoveka sa takvim posvećenjem duže će trajati nego nekog sveca. Posvećenici u tu vrstu crne magije znaju dobro šta se s tim postiže, pa zato to i udešavaju.

Sličan postupak je izvršen i posle Titove smrti kod nas. Pored njegovog tela ili već onoga što je u sarkofag stavljeno defilovale su hiljade ljudi i dece, neki dragovoljno, a većina pod prinudom, bar pod izvesnim pritiskom. Kažu da su kamene ploče na podu gde je postavljen poređane u obliku krsta. Tu je dakle krst koji se gazi, a ne uspravljen, a ja ga sam nisam nikad posetio ni video. I ta ličnost sa nadimkom "Tito" svakako je bila poklonik lenjinizma, pa je primila i tu lenjinističku inicijaciju, kao i oni koji su njenu smrt upotrebili za vršenje određenih crno magijskih kultova. Setimo se Titovog organizovanja logora na Golom otoku kod Paga i Centralnog zatvora u Beogradu kao zamenu za primitivnu "Glavnjaču", gde su bili zatvarani i komunisti. Na Golom otoku nisu bila mučena samo tela nego i duše na najmonstruozniji način. Inkvizitori su svoje žrtve samo telesno mučili -možda više nego titoisti - ali su ovi uveli i duševna mučenja time što su i sami logoraši morali da tuku druge logoraše i to isto tako deportovane bez ikakve krivice, često bez krivice i po Titovim lenjinističkim merilima. Ali tako se sprovodi terorizam! - kako je to upućivao Lenjin.

Na Titovu sahranu su došle glavešine iz celoga sveta. Šta, ako nisu išli čak ni za njegovim telom nego nečim posebnim što je u kovčeg stavljeno, a što je posebnim ritualima namađijano? Da li se time mogu objasniti i kasniji događaji, koji su se odigravali prilikom razbijanja Jugoslavije? Da se pokrene verski rat među ateistima? Da nekome dva deda i dve babe potiču iz četiri naroda, a on se opredeli za jedan od njih i zverski ubija druge? Tito je svakako pod maskom "bratstva i jedinstva" više skriveno, ali za dovoljno budne ljude vrlo jasno, ubacivao impulse za nebratstvo i nejedinstvo, ali većina, velika većina svih tih takozvanih naroda Jugoslavije uopšte nije razmišljala ko je kakvog porekla i da li eventualno pripada nekoj religiji. Naravno da je za pokretanje verskog rata među ateistima bilo i drugih uticaja i to svakako i sa strane, ali i ovo je moglo da da izvesne podloge. Takođe i za prevrat koji je 5. oktobra 2000. godine izvršen u Srbiji, pri čemu su Srbi to izvršili uz ustaški pozdrav sa tri raširena prsta? Ne mnogo godina pre toga prikazivana je i fotografija (mislim i u "Politici") na kojoj se vide i Pavelić i drugi sa tako podignutim prstima. To su ovom prilikom možda bili oni, koji su kao deca išli na "mimohod" u "kuću cveća", gde se nalazilo ili Titovo telo ili nešto drugo. To su možda podloge i za druge masovne pokrete koje smo poslednjih godina doživljavali, a koji su svakako izazivani još i na druge načine i drugim sredstvima tajnim kanalima dopunjavani.

U ovom pogledu simptomatična je i pojava u SAD, gde se već negde pedesetih godina XX veka počelo da uvodi zamrzavanje leševa običnih - svakako bogatih - ljudi. To je kao u nadi da će se kroz neko vreme medicina tako usavršiti, da će ih jednog dana oživeti i naravno izlečiti i podmladiti. Koliko je to plod gluposti i pomodarstva ne znam, ali da i to ima izvesnu okultnu pozadinu i određeno dejstvo u to sam siguran. I tu duša, sasvim naivna duša ostaje preko mere prikovana za telo i sprečava joj se ispravan razvoj u životu posle smrti. Naravno da materijalisti to drukčije posmatraju. Većina o tome ne zna ništa, a oni materijalistički okultisti time nastoje da ljudske duše vežu za Zemlju, da ne idu u druge više sfere nego da oko Zemlje kruže i daih kao takve upotrebljavaju za ostvarenje svojih političkih ciljeva odnosno vladavine svetom. Ta tehnika je bila u ranijoj američkoj tradiciji, prihvaćena je na osnovu znanja tamošnjih crvenokožaca.

No, kad je Tito došao na vlast, iskopani su i posmrtni ostaci socijaliste (tad se još nije nazivalo "komuniste") Dimitrija Tucovića i pokopani na sred najprometnijeg trga u Beogradu, koji se do tada nazivao "Slavija", a od tada "Trg Dimitrija Tucovića". Na taj način je udešeno da se hiljade ljudi svakog dana obrću oko posmrtnih ostataka Titovog ideološkog prethodnika. I sa tim su lenjinistički posvećenici nešto hteli da postignu, da deluju na podsvest ljudi. A uporedo s tim su propovedali materijalizam, po kojem tako nešto uopšte nije moguće i žigoše se kao sujeverje glupih masa.

Simptomatično je što je neku godinu posle Titove smrti 1980. u kalendaru katoličke crkve uvedeno da se 1. maja praznuje "sv. Josip Radnik". Starije kalendare sam negde zagubio, ali to stoji već od kalendara za 1986, a izgleda da je počelo sa 1984. Pre toga je bilo nešto drugo. O tome se svojevremeno nije proglašavalo u javnosti, pa i to ostavljam istoričarima da tačnije utvrde. Jedino bih ovde još napomenuo, da taj odavno uveden "Praznik rada" pada neposredno uz "Valpurgisku noć" (između 30. aprila i 1. maja),kad se po nekim predanjima odigrava bal veštica. U slučajnosti te vrste ne verujem.Oni koji su to ustanovili znali su to bolje od mene.

Simptomatično je da se nešto slično, samo u malo skromnijem obimu radilo i posle ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003. "Politika" od 13.3.2003. donela je članak B.Banovića i G.Novakovića, u kojem su navedene neke vrlo simptomatične pojedinosti, koje ću ovde navesti sa mojim komentarima u zagradi. A i sam članak je simptomatičan.

Zoran Đinđić je - po ovom članku - bio prvi predsednik vlade Republike Srbije posle pomenutog prevrata 5.10.2000. (pod znakom ustaškog pozdrava). Rođen je 1.8.1952. u Bosanskom Šamcu i otac mu je bio oficir (Nije pokušao da u Republici Srpskoj bude predsednik vlade). Kad je kao student u Ljubljani osuđen na godinu dana zatvora uslovno, za njega se zauzeo Vili Brant (Kakva je to veza i kako to da veliki nemački kancelar, socijalista odnosno lenjinista, koji se kao predstavnik čitave nacije izvinjava Jevrejima i drugima za ono, u čemu on sam nije imao udela, kako to da on zna da postoji neki mladić po imenu Zoran Đinđić i još se za njega zauzima, svakako kod svog kolege Tita?). Zoran Đinđić je inače doktorirao u Konstanci 1979, a u tom periodu je zarađivao 4000-2000 maraka mesečno (To je tada bio veliki prihod). Jedan je od osnivača Demokratske stranke 1990. i tad ulazi u politiku (Valjda zvanično, a ne kao student u Ljubljani). U vreme NATO agresije napustio je Srbiju, a njegova stranka kaže da je morao, jer mu je bio ugrožen život, pošto je na državnoj televiziji optužen za saradnju sa NATO i izdaju (Kome je i zašto palo na pamet da ga za to optužuje?). I ranije je imao telohranitelje, ali mu je od 1999. obezbeđenje pojačano (Bojao se dakle i pre nego što je ušao u vladu!), pa gaje čuvalo dvadesetak naoružanih ljudi, a i sam je nosio "beretu" (Za mesečno plaćanje dvadesetak ljudi - da li samo u jednoj smeni?- mogao se kupiti jedan manji stan. Ko je to plaćao i odakle mu pare?). Nosio je nemačke i američke zastave na uličnim protestima (Zašto baš njih?). Sarađivao je sa Radovanom Karađžićem (Koga nemogu da odvedu pred Haški sud. Dokaz da je mogao biti i u vladi RepublikeSrpske). Izjavio je "kome je do principa neka ide u crkvu" (On ih znači nijeimao, te nije ni išao u crkvu).

To je prema "Politici". Ja bih dodao da je izdao i knjigu o jezuitima (da li pod naslovom "Ignjacije Lojola"?). Sahranjen je svečano, najsvečanije po pravoslavnom obredu uz činodejstvovanje ne recimo samo jednog običnog sveštenika, iako je on samo drugima preporučivao "neka idu u crkvu". On sam znači nije to želeo. Kao student za koga se Vili Brant zalaže kod Tita početkom sedamdesetih godina može se pretpostaviti da je bio i član komunističke partije - javan ili tajni - dakle bar zvanično ateista. Dosta jeverovatno da ga njegov otac kao Titov oficir - i kao takav obavezno komunista - nije ni krstio. To neka provere istoričari! Naravno da je mogao kasnije i da se "vrati crkvi,? - kako se to govori i za one koji u njoj nikad nisu ni bili - ali po propovedanju Makijavelijevih preporuka o vladavini i po nošenju oružja i spremnosti na ubijanje, to je mogao učiniti jedino uzdvoličenje, koje se kao osobina pripisuje jezuitizmu. "Naši hrišćanski oci" supouku o tome - naročito o spremnosti za pucanje - mogli pročitati u evanđeljima. Ne kažem da po crkvenom obredu ne treba sahraniti i grešnika - naravno ako je kršten. Ali da li uz tu veliku pompu i uz činodejstvovanje najviših crkvenih poglavara? U slučaju Zorana Đinđića simptomatično je i to, da se do danas o njegovoj pogibiji ne saopštava skoro ništa. To omogućava širenje glasova da je ubijen ovde ili onde, ovako ili onako, pa i da možda uopšte nije ubijen već sklonjen u ko zna koji deo sveta. Za druge atentate u svetu daje se bar neko,, možda i lažno zvanično saopštenje o tome "ko,šta, gde, čijom pomoću, zašto, kako, kad" - da upotrebim stari latinski upitnik.

Ja se ne bih zadržavao na slučaju Zorana Đinđića, da to nije simptomatički primer za noviju povest - bar u civilizovanijem delu sveta. Naravno i što je nama bliže poznat i istaknutiji, ali takvih ima bezbroj u nekom - ali samo u nekom - pogledu manje drastičnih.

Kad se Zoran Đinđić pojavio javno na političkoj sceni, Vojislav Šešelj ga je nazivao "minđušić", jer je valjda do pre kratkog vremena iz pomodnih razloga nosio minđušu. Voleo je izgleda kao mlad da živi život i da se ponaša kao i drugi njegovi ekstravagantni vršnjaci. Kad je javno dakle više istupio na političku scenu, dosta je lepo i sveže izgledao. Međutim, u toku već prvih pet-šest godina on se strahovito menjao, promenio je prosto svoj izraz lica i svoj lik i osedeo je. Šta se u njegovoj duši dešavalo, to niko ne može znati. Ja ne samo da ne poznajem ni njegov život ni rad ni izjave, a još manje njegovo duševno nastrojenje, nego i ne želim ovde da ih bilo kako procenjujem. Za onoga ko se trudi da bude hrišćanin bilo je to vrlo tužno gledati nekog svog brata kakve se promene na njemu dešavaju i kako se izobličuje. Međutim, njegovoj "braći" je to bilo sasvim svejedno, hteli su samo da preko njega postignu neki cilj. Dohvatili su ga još kao sasvim mladog, lepršavog i neiskusnog, isprali su mu mozak i sipali u njega ono što su hteli, uložili u njega i mnogo para i mnogo truda, pa su sad hteli da preko njega, i ostvare planirani dobitak. A u poslu nema sentimentalnosti. Oni koji nisu bili njegova "braća" nego samo braća u Hristu,oni jedino mogu da saosećaju s njim i da ga žale, ali "braća" ne, jer preko njega treba da se ostvari neki cilj koji će opravdati sredstvo - što je i njemu sipano u glavu kao uputstvo za rad. Ako je njegovom smrću nešto poremećeno, dok su njegova braća u Hristu molila se Hristu da primi njegovu dušu (pretpostavljam da je bilo i takvih),dotle su njegova "braća" pokušavala da bar tu njegovu smrt iskoriste koliko se može - još sa raznim govorancijama, paradama i drugim. Tu je i ložinstvo i jezuitstvo došlo do punog izražaja, a ja to istoričarima ostavljam da detaljnije opišu, a svaki iz svog iskustva može naći niz primera gde se nešto slično s nekim takvim jadnim bratom događalo...

Moderne kultove ličnosti organizuju razne grupacije, da bi iza takve ličnosti skrivale i ostvarivale svoje grupno egoističke ciljeve. Izaberu neku ličnost koja i ne mora da bude naročito pametna, ali je oni izreklamiraju i proglase da ima neke nadljudske, pai božanske osobine, tako da značaj njenih naredbi i direktiva obični smrtni ne mogu da shvataju nego treba samo s punom predanošću i pobožnošću da izvršavaju. Pri tome je zgodno ako se ima neko sa zvučnim prezimenom, koji potiče od nekog slavnog pretka, pa se onda - uz suludo propovedanje da i potomak ima iste dobre osobine (rđave se ne pominju) kaoi njegov davno preminuli predak - pa se onda dotični proglasida je najpodesniji da vlada narodom. Ako se neki takav nema, onda se izabere neko ko se izreklamira kao neki genijalni vojskovođa i državnik koji je pobedio neke neprijatelje, a to su često neprijatelji koje jesama ta njegova grupa organizovala i naredila im da puste da ih budući vođa pobedi ili ih pobedi neki drugi ogranak te grupe, a slavu pripišu tom vođi. Sa ovim ključem mogu se objasniti svi veliki prevrati u državama novijeg vremena. Sa ovim ključem istoričari bi mogli mnoge stvari da razjasne.

Pošto je takva grupa dobila vlast, njeni pripadnici naravno grabe za sebe što mogu, a pri tom čine i razne zulume. Narod to svakako dobro vidi i oseća. Onda se proglasi da dotični vođa samo vlada, ali ne i upravlja; od njega potiču sve najsvetlije ideje, ali "oni drugi" tu nešto omanu. Zato se s vremena na vreme - "kad vođa to sazna" - sa nekog upravljačkog mesta jedan član grupe smeni i drugi iz iste grupe postavi, pa narod misli da će sad biti bolje. U to spada da se vođi neki put i direktno obrati neki mali čovek - stvarno ili namešteno - i ovaj mu onda otkloni nepravdu koja mu je učinjena.Tako se dokaže da je vođa odnosno vladar uvek pun razumevanja i na strani malih ljudi koji predstavljaju većinu i koliko god može suzbija nepravdu i zulume iste te grupe koja ga i drži na vlasti. On za uzvrat dobija dvor ili dvorove u kojima lagodno živi, a narod mu ih rado gradi i poklanja i održava, pošto je on njegov zaštitnik.

Naravno da razne varijante i tu postoje, ali se ivek sve svodi na isto. Kod nas se to moglo proučiti i na Titu i na onima koji su mu prethodili, a i na onima koji žele da ga zamene.

* * * * * * *

No postoje i drugi kultovi, kultovi koji imaju velikog značenja u razvoju čovečanstva. Oni su ispravni i blagotvorni samo ako se osvetle ispravnom naukom o duhu, inače mogu biti i štetni, kako za pojedinca tako i za društvo. Mogu biti vrlo štetni, ako se u njih unose neispravni ili pogrešno razumevani impulsi. Rudolf Štajner naglašava i za svoja uputstva data na primer u knjizi "Kako se stiču saznanja viših svetova?"[12] da treba biti vrlo oprezan pri preduzimanju navedenih vežbi za duhovno-duševno usavršavanje; ne samo da treba prvo ostvariti navedene preduslove i dobro razumeti kako se tako neka vežba vrši, nego treba uz dobro vršenje jedne vežbe vršiti i neke druge, kako ne bi došlo do jednostranih i samim tim štetnih posledica po čoveka. Ovo navodim iako se ta knjiga ne bavi pitanjem kultova, već daje samo uputstva za lično usavršavanje, da bi svesno čovek u sebi obrazovao određene duševne organe i moralne osobine, dakle sasvim individualno i u punoj svesti. Utoliko je delikatnije pitanje upražnjavanje nekih kultova, koje drugi propisuje i o čijem dejstvu sam taj čovek koji ih upražnjava nema nikakvog ili skoro nikakvog znanja. A posebno je velika odgovornost i onoga koji te kultove drugima propisuje, jer oni svakako imaju izvesno dejstvo, ali dejstvo na čovekovu podsvest.

Stvar je utoliko delikatnija, ako se sa kultovima i ritualima zahvata u socijalni život zajednice. Ja sam ubeđen, jer sam se u mnogo slučajeva i osvedočio, da među pripadnicima one tri struje - ložinstva, jezuitizma i lenjinizma - ima ljudi koji sa najboljim namerama i ubeđenjima nešto iz tih impulsa rade. Ali u svim tim slučajevima sam mogao videti da njima nedostaje istinski uvid u ono što rade i što zastupaju. Kod nekih od njih su se mogla videti i razočaranja i unutrašnja tragika zbog promašaja u svojim nadama i nastojanjima. Rudolf Štajner u predavanju održanom u Lajpcigu 11.5.1922.kaže:[13]

"Šta je socijalni agnosticizam? On nastaje time, što mi ono posmatranje koje smo naučili s pravom da primenjujemo na spoljašnje, prirodne fenomene, što mi ovo nama priškolovano posmatranje hoćemo sad da primenimo takođe i na socijalne fenomene. Tu se onda pojavljuju različite kompromisne teorije u socijalnoj nauci i u sociologiji - uopšte u shvatanju socijalnog života, koje smo mi prvo videli da nastaje, tu se onda pojavljuje ono što u shvaćanje socijalnog života ubacuje prirodno-naučno, ali što stoga mora odvraćati pogled od svega što se može saznati, što se otuđuje toj misli, što u instinktivnom životu postoji. U tome se krajnji ekstrem pojavio u marksizmu, koji u svemu što je duhovno vidi ideologiju i koji impulse socijalnog života hoće da samo onda smatra ostvarenim, kad se ti impulsi razvijaju iz onog instinktivnoga koje spada u agnosticizam. Klasna svest nije u stvari ništa do suma onoga, što ne vuče koren u nekom saznavanju čoveka, nego što izlazi iz instinkata. To samo moraju razaznati oni, koji u određenim životnim odnosima ove instinkte razvijaju. - Ako vi sa nepristrasnim okom pogledate na naš socijalni život, onda ćete naći da smo mi upravo u ovoj oblasti došli do agnosticizma."

Gore je već pomenuto da u današnjem stavu civilizovanih naroda jako dolazi do izražaja: nauka koja sme da se bavi samo čulnim pojavama i verovanje sa kojim se jedino sme pristupiti nečulnim. Takva nauka može da proučava samo nižu prirodu čovekovu i za nju je čovek samo najrazvijenija životinja. Iz takvog naučnog shvatanja se onda govori i o klasnoj svesti i to ne samo u otvorenom lenjinizmu nego i u ložinstvu i u jezuitstvu, jer njihovi pripadnici smatraju da su određena elita, a to u stvari nije ništa drugo do klasna svest zasnovana na instinktima. To je u stvari instinktivno zbijanje u grupe, a koje je uvek posledica osećaja niže vrednosti: slaba individualnostseojačava grupnoću.

I u takvom naučničkom stavu postoji naravno nedoslednost i zbrka u mišljenju. Ako je čovek najrazvijenija životinja, onda on ima i najrazvijenije instinkte, te nije ni potrebno nekim teorijama te instinkte povezivati i organizovati neku klasnu ili elitističku borbu. A ako treba nešto razmišljati kako da se stvori neki socijalni poredak, onda se tu mora apelovati na onu višu - nadživotinjsku - prirodu čovekovu. Ali o njoj naučnici ne smeju da misle...

Tu sad dolazi u pomoć verovanje. Neko izmisli neku teoriju kako treba urediti društvo, okupi oko sebe vernike i onda to s njima pokušava da ostvari. Tu sad nema više nikakvog proučavanja činjenica u životu, nego se ostaje poklonik nekog Adama Smita ili Monteskijea, Marksa, Lenjina i drugih. Što je iz njihovih ideja nastala samo konfuzija, vernika se to ne tiče - za to nisu krive ideje nego neki ljudi koji se ne ponašaju kako treba. O ideji demokratije već sam ranije napisao. Iz takvih verovanja nastaju kako fanatici monarhija tako i fanatici republika, a i anarhisti.U ovim izlaganjima ja ne uzimam u obzir one koji nešto zastupaju iz svesno skrivenih egoističkih interesa. Oni će već ići svojim putem.

Tročlano društveno uređenje koje i ja zastupam plod je nauke koja se ne zadovoljava posmatranjem samo čulnog sveta; ne posmatranjem samo niže čovekove prirode nego i više, po kojoj se čovek suštinski razlikuje od životinje. Kad se čovek proučava i kao natčulno biće, dolazi se do toga da čovek u svojoj duši razvija tri snage: mišljenje, osećanje, htenje. Htenje je upravljeno na ostvarivanje svojih duhovnih potreba i tu čovek treba da bude slobodan. Osećanje se ispoljava u procenjivanju šta je moralno - šta nemoralno, šta je pravo - šta nepravo i u tome svi ljudi treba da budu jednaki. Mišljenje je usmereno na opažanje čitave i spoljašnje i unutrašnje prirode i traženje odgovarajućih pojmova za to opažano, a sa tim opažanjem se vidi da svi ljudi imaju sasvim slične osnovne potrebe, te da u korišćenju prirodnih blaga svi ljudi treba da ih delekao braća. To je rezultat nauke o čoveku kao nadživotinjskom biću primenjen na socijalni život. Nije nikakva apstraktna teorija nastala niti iz materijalističke nauke niti iz neke religije koja se izdvaja iz života na Zemlji i samo obećava neko rajsko naselje posle smrti, pa time ostavlja slobodan prostor za organizovanje autoritativnog robovlasničkog društva. Na Zemlji svakako ne može biti raja, ali ne mora biti ni pakla koji je posledica jednodelnih država i to još sa tendencijom stvaranja samo jedne jedine jednodelne države, gde bi u privredi vladala sloboda, u duhovnom životu jednakost, a u pravnom bratstvo. Ne može biti raj na Zemlji, ali ne mora biti ni pakao; može se stvoriti snošljivo društvenouređenje kojem u podsvesti teži čovečanstvo sa onim nadživotinjskim svojim suštastvom, kojim nauka ne sme da se bavi, a religija ga otrže od života na Zemlji i ne dozvoljava da čovek sam sebe shvata.

Ako su kultovi usmereni na razvoj čitavog čovečijeg bića radi dobra čitavog čovečanstva - drugim recima prožeti Hristom- onda su ispravni, inače ne. To ne znači da se formalno mora govoriti o Hristu Isusu. Po definiciji Rudolfa Štajnera hrišćanin je svaki onaj ko je prožet ljubavlju prema celom svetu i istinom, pa makar i da nikad nije čuo za Hrista. Isto tako, ako se neko naziva hrišćaninom a nije prožet tom ljubavlju i istinom, onda on stvarno hrišćanin nije. Isto tako, ako neko upražnjava neki kult a nije prožet devocijom prema istini i ima elitističko nastrojenje, onda će on kroz takvo upražnjavanje nekog kulta postati gori nego što je bio, iako će se na njegovim nižim članovima pojaviti neko na izgled poboljšanje; gubiće svoju individualnost i padaće - makar i u lepu - grupnost! To je vrlo ozbiljna stvar i to se ne sme skrivati. I Esenjani su svojevremeno pali na pitanju elitizmai njegovom iskušenju. Stariji i učeniji i iskusniji brat neka pomogne mlađem i neukom bratu da nađe istinu i da ne greši, a ne da se izdvaja od njegai da ga. eventualno i nateruje da radi nešto po svom nahođenju. A to se može samo ako se živi zajedničkim životom i zajedničkim traženjem istine, a ne izdvojeno i uz skrivanje istine od koje zavisi donošenje neke odluke. Ako se uz to još svesno i smišljeno iznose laži, da bi se ljudi naveli da čine nešto što inače ne bi činili, to je onda najdrastičniji vid satanizma - više nego neke "crne mise" zvaničnih satanističkih sekti. Jer Satana je duhlaži.

A koji vladalac sme da se druži sa svojim podanicima ili uopšte i može, kadje ograđen telohraniteljima? To je sve vrlo ozbiljno.

"On pak sede, pozva Dvanaestoricu i reče im: ako ko hoće da bude prvi, neka bude poslednji od svih i svima sluga." (Mk.9.35)

Najdublje tajne se kriju u ovim recima. I svetovni i verski poglavari trebalo bi o tome da dobro razmisle. I da ne zamišljaju da - ako su na bilo koji način dospeli do nekog višeg položaja u društvu - da sa tog položaja smeju da vladaju drugim ljudima odnosno da utiču na njihovu slobodnu odluku i volju, te da ih svojim autoritetom i silom navode da nešto rade, što oni sami zamišljaju da treba. Ako pri tom zamišljaju da su time što su stekli neku titulu, obukli se ovako ili onako i na glavu stavili sebi neki predmet, da su time postali zastupnici nekog boga na Zemlji, onda neka razmisle o tome koga boga zastupaju. Hrista koji je ove reči izgovorio svakako da ne zastupaju. Svaki ko smatra da drugi treba da se pokorava njegovoj volji, on pokazuje da je rob svoje niže prirode.  Ako i misli da su njegove ideje ispravne - pa čak ako iz nekog razloga to možda i jesu - a on ih drugima silom nameće, to je samo znak njegove gordosti. A gordost je prema stavu srpske pravoslavne crkve prvi greh. Od njega se lako pada i u drugi, u srebroljublje, pa i dalje.

Ne može čovek ostvariti svoju slobodu, ako slobodu drugima uskraćuje.

* * * * * * *

Da ne bi bilo nesporazuma, da se ne bi iz ovih izlaganja steklo ubeđenje da su kultovi sami po sebi nešto škodljivo, potrebno je ovde o njima bar i nešto bliže reći sa stanovišta nauke o duhu - iako je gore već nešto o tome rečeno.

U već pomenutim predavanjima od 16.9. do 1.10.1922. godine Rudolf Štajner kaže da s obzirom na razvoj čovekovog intelekta ljudi danas od konzervisanja ljudskog oblika u mumijama više ništa ne bi imali, pa su naročito od XIV, XV veka najrazličitiji okultni redovi konzervisali stare kultove. Ti kultovi su postali neke vrste mumija, jer nisu prožareni Misterijumom na Golgoti. U njima je sadržano izvanredno mnogo, ali je to mrtvo. Kao štoje i među egipatskim posvećenicima bilo i takvih koji su ta od izvesnih duhovnih bića preko mumija dobijanih saopštenja na neispravan način upotrebljavali za vođenje i upravljanje čovečanstvom, tako i u mumifikovanim ceremonijama mnogih okultnih redova postoji neispravan podstrek za usmeravanje i vođenje čovečanstva. Ceremonije u takvim ložama su razduševljene, u njima više nema neposrednog duševnog života, koji bi tekao u njih iz čoveka. Modernom čoveku je potrebno saznanje o duhu. Do prve polovine XIX veka bilo je i vrlo ozbiljnih redova, koji su sa starim ceremonijama stupali u vezu sa dušama ljudi koji tek treba da siđu na Zemlju, tek da se rode. Ljudi ispravnog duševnog raspoloženja mogu preko takvih ceremonija u svojim ložama i da dobijaju neka saopštenja od duša tih ljudi, koji su još u predzemaljskom postojanju. To ne dolazi do izražaja preko intelektualnih misli, nego oni osećaju spiritualni svet, pa iz njega mogu i da govore.[14]

Kultovi i ceremonije se naravno upražnjavaju i u raznim verskim zajednicama, a takođe i u raznim narodnim običajima. Oni su u stvari ti, koji povezuju ljude u neku zajednicu. Međutim, i tu je u pitanju kako se oni obavljaju, sa kakvim duševnim raspoloženjem i razumevanjem i ponašanjem - kako onih koji ih izvode, tako i onih koji im samo prisustvuju. Ako to nije na visini, onda se kult pretvara u paradu. U takvim paradama čak i oni koji s najiskrenijom pobožnošću i razumevanjem i strahopštovanjem prilaze tako nekom kultu, čak ni oni ne mogu tom prilikom da dobiju zadovoljenje svojih duševnih potreba i sa bolom moraju takva mesta da napuštaju. Da se ne bih zadržao samo na apstraktnim razmatranjima, pomenuću samo gotovo redovno brbljanje nekih od prisutnih za vreme dok se održava opelo i moli Hristos da primi dušu pokojnika ili sevanjebliceva i šetkanje po crkvi da bi se iz nekog lepog ugla fotografisali mladenci, popovi i publika. Sada se čak po ugledu na kafiće ispred crkve izbacuju zvučnici, da bi se služba Božja čula na daleko. To je bar učinjeno na čukaričkoj padini 24.10.2004, kad je osvećivan novi hram Svete Petke, a i danas 27.10.2004. na njen praznik kad ove redove pišem. Propuštanjem ljudskog glasa (koji treba da ide od srca srcu) kroz nekakve mehanizme on se potpuno razduševljuje i od nečeg svetog nastaje neka avetinja, koja svakako deluje na ljude. Ali kako?

No i ovo nije dosta. Dok je ovo sve više-manje stihijski, individualno ineorganizovano, razbijanje kultova i zajedničkih zaista verskih skupova istinski pobožnih ljudi počeli su određeni politički krugovi da vrše i organizovano i to na vrlo perfidan način. Već decenijima se sada na takozvanim ekumenskim sastancima raznih verskih zajednica zajednički mole svi njihovi predstavnici (kako to sami sebe proglašavaju), verovatno svaki na svojnačin i sa svojim ritualima, a možda se dogovorno uzima i neka aritmetičkaili geometrijska sredina - kompromis je u politici uvek poželjan! Neki putse takođe na istom mestu jedno za drugim smenjuju razna bogosluženja raznihreligija- baš kao neka folklorna predstava, gde profesionalci - ne amateri-vrlo vešto igraju razne narodne igre. Sta je onda ostalo od tih svetihrituala i kultova i u ime kojih bogova se vrše? I ko su ti profesionalcikoji ih vrše? Ja ovde opet napominjem, da i "vođe" Srpske pravoslavne crkveu tome aktivno učestvuju. O učestvovanju drugih crkava neka njihovi pripadnici razmišljaju i govore.

U malo pre pomenutim predavanjima Rudolf Štajner kaže da je moderni mehanizam neka vrsta druge Zemlje, ali bezduhovne. Za razliku od minerala, biljaka i životinja u kojima se nalazi duhovno, u mehanizmima se nalaze samo ogledalne misli, koje su posledice pada u intelektualni greh i nemaju supstancijalne sadržine. Čisto inteligentni čovek, a bez težnje da produhovi ono što sam čini u spoljašnjem svetu i bez znanja o tome, dolazi u opasnost da sam sebe izgubi, ako se okružuje tim svojim mehanizmima. Da ne bi do toga došlo, moderni intelektualistički čovek mora da stekne unutrašnju intelektualnu moralnost. - Svoje postupke čovek treba da iz duha oživi; tajne prirode da oseti kao čini duha, da mu laboratorijski sto bude kao oltar; da oseti da u sebi nosi duševnu smrt, ako se predaje čisto apstraktnim, intelektualističkim mislima.[15]

Ovo ne znači da čovek ne treba uopšte da pravi neke mašine. Ali, da bi se njihovo štetno dejstvo paralisalo, ne treba one da služe samo korisnosti, već ih treba i umetnički obraditi da izgledaju lepo - kako je to Rudolf Štajner napomenuo još 26.1.1908. A još 13.4.1906. onukazuje da je vazduh u gradovima rđav ne samo zbog fizičkih materija, nego i zbog aritmičkog, nepročišćenog daha ljudi; a posebno zbog njihove nemoralnosti on je pun i otrovnih materija.[16]

Ovde treba pomenuti i trovanja sluha, vida, ukusa i mirisa (ako ga ne uključimo u vazduh), a koja su danas bar hiljadu puta veća nego pre tih skoro sto godina. Mnogi otrovi tih vrsta dolaze kao posledica tehničkog razvoja i povećanog životnog standarda odnosno onog što se obično pod tim zamišlja, jer jedenje na primer bljutavih i nezdravih namirnica proizvedenih suludim tehnologijama ne bi se moglo uvrstiti u istinsko povećanje standarda. Ako zanemarimo otrove koji su posledica tehničkog razvoja i opadanja estetskog i uopšte duhovnog, kao što je na primer savremena arhitektura, reklame, zvučnici, automobili, mnoge pozorišne i muzičke priredbe i drugo, ostaju nam i otrovi koji su posledica i čisto moralnog pada. To su otrovi koji se i svesno ubacuju među ljude da bi se njima manipulisalo i time obezbedila vladavina ovakvih ili onakvih krugova. Tu spada sem izopačavanja starih i dobrih kultova takođe i ubacivanje određenih znakova i simbola, gestova i reči, kojima je cilj da se u podsvest masa ubacuju određene predstave i stvara određeno duševno raspoloženje. Tu je simptomatično da se nekiput isti simboli upotrebljavaju za na oko - ali samo na oko - suprotne struje. Tako je na primer stara indijska svastika - kukasti krst - upotrebljena svojevremeno pri dizanju komunističke revolucije u Rusiji, a i nacional-socijalištičke u Nemačkoj. Petokraka zvezda je simbol i za taj komunizam, a iza američki - i ne samo američki - kapitalizam (može se naći u zastavamamnogih država), pa i za superhrišćansku Evropsku uniju, a i za islamskezemlje. Da li se ona svuda tu pojavljuje kao simbol za lenjinizam koji jenikao iz nezrelog i pogrešnog rada ložinstva i jezuitstva - kako su napredopisani? Petokraka zvezda je inače u okultizmu simbol za etersko - životno-telo čovekovo, a svastika za organe u astralnom telu - čakre odnosno lotosove cvetove. Sa svastikom se dakle više išlo na nešto svesnije strastipodstaknute i usmerene na izvesne ideologije, a sa petokrakom na mobilisanje nagona koji su manje svesni od strasti. Sem na zastave nacisti su svastiku stavljali i na mišice - da li da bi im strast odmah prešla u voljubez misaonog procenjivanja i uplitanja saosećanja? A petokraka je mnogimastavljana na čelo, čime je više-manje pokrivan lotosov cvet koji treba da se razvije, a ujedno i da ideološka strast valjda pređe u nagon.

Ja ni ovde ništa ne tvrdim, već samo ukazujem na mogućnosti. I tu bi istoričari mnogo štošta otkrili, kad bi istražili kako su se takvi simboli i kad u nekim zemljama plasirali.

Delovanje gestovima na mase najraširenije je preko televizije, naravno i preko filmova i pozorišta i drugih umetnosti. Tu se naročito deci i mladim ljudima vrlo uspešno sugeriše način života, oblačenja, ponašanja i reagovanja u određenim situacijama, što sam ja nazvao televizijskim sindromom. Tosve prelazi onda u njihov ukus i navike, koje postaju njihova druga priroda i od kojih se vrlo teško mogu osloboditi.

Rečju se daju ili direktne sugestije ili se usađuju u podsvest time što zazvuče kraće od 1/16 sekunde ili što se na određeni način napišu. Nonajbolji način za uspavljivanje ljudi vrši se iznošenjem i izgovaranjem bezbrojnih laži i to tako da one protivreče jedna drugoj. Pri tom se naročito bira da se željene sugestije saopštavaju preko duševno poremećenih ljudi, jer ljudi sa prigušenom, svešću (neki put i preko hipnoze) imaju daleko veću snagu, kojom za sobom povlače mase ljudinego što je imaju normalni ljudi. To se može uporediti s nekim snažnim zvučnikom koji još i mehanički preoblikuje ljudski glas, te strahovitom silinom zaglušuje slušaoce tako da baš ništa drugo nemogu da čuju, a naspram kojeg običan neposredan čovekov govor ima neznatnu snagu, pa ma koliko glasno vikao. A tek kad se takvom poremećenom čoveku prinese joši mikrofon! Tu se onda dejstvo te poremećenosti još i mehanički povećava; uključuje se ono malo pre pomenuto razduševljavanje i angažuju neke avetinjske sile.

Ja ne tvrdim da se to radi, ali uvođenjem zvučnika za prenos bogosluženja i uopšte prenošenje bogosluženja preko televizije, pa i drugoga, pruža ogromne mogućnosti da se tu uzgred ubaci i neka hipnotička sugestija u trajanju kraćem od onog koje čovekova svest može da primi. To se vrlo dobrozna i o tome su još mislim krajem osamdesetih ili početkom devedesetih godina XXveka preko radio Beograda govorili lekari, koji su tu metodu preporučivali i primenjivali za odvikavanje na primer od pušenja. Nudili su magnetofonske trake sa lepom muzikom u kojoj su za tako kratko vreme - ispod 1/16 sekunde ubacivane sugestije, recimo "Ne puši!" ili "Duvan je gadan!". To što ne primačovek svesno, te ulazi onda u njegovu podsvest i u određenom momentu čovek na osnovu takve poruke i deluje. O takvim eksperimentima u američkim bioskopima slušao sam još pre više decenija. To sam i ja ovde mogao da posmatram kod većeg broja ljudi, koji jedni s drugima nisu imali nikakve veze, a koji su u određenim danima ponavljali iste političke fraze, naravno za zdrav razum neodržive. Njihovazajednička veza mogla je biti samo zajednička televizija, koja je takve sugestivne fraze prenosila u trajanju manjem od 1/16 sekunde. To na svakoga ipak ne deluje, ali se jedino takvim magijskim dejstvom mogu objasniti ponašanja, jednoobrazna i inače besmislena ponašanja velike mase ljudi.

* * * * * * *

No ja bih se sada ovde vratio na jedan poseban i vrlo raširen kult: na zakletvu. Ona je vrlo raširena, a neki put je praćena i izvesnim ceremonijama, uključujući razne gestove i simbole, a naravno i reči. Isus Hristos se sasvim izričito izjasnio protiv zakletve prilikom besede na gori:

"Opet ste čuli da je rečeno starima: 'Ne kuni se krivo, a ispuni Gospodu zakletve svoje'. A ja vam kažem: ne kunite se nikako; ni nebom, jer je presto Božiji; ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovim; niti Jerusalimom, jer je grad velikoga cara; ne zaklinji se ni glavom svojom, jer ne možeš ni jednu vlas učiniti belom ili crnom. Nego neka reč vaša bude da - da, ne - ne; a što je više od ovoga, od zla je." (Mt.5.33-37)

Prema tome, oni koji se kunu, oni koji traže da se neko kune, kao i oni koji na bilo kakav način sudeluju prilikom zaklinjanja - svi su oni protiv Hrista, priklanjaju se onome što je od zla. U ovome je naravno sadržano da čovek treba da bude uvek istinit. Na suprot tome, samim tim što bi se čovek samo za neke stvari zaklinjao a za neke ne, to znači da te druge mogu biti lažne i da se takva laganja prihvataju odnosno odobravaju. A to je protiv Hrista, koji je "put i istina i život" (Jn.14.6). To je u smislu onog drugog, koji je stranputica i laž i smrt

Kao što se i iz ove starozavetne rečenice vidi, ima dve vrste zakletve. Jedna se odnosi na čovekov iskaz o prošlosti, a druga o obećanju za budućnost. Činjenični događaji i stanje u prošlosti ne menjaju se sa tim kako će ih čovek iskazati, ali utiču prvenstveno na to kako će drugi ljudi na osnovu tih iskaza u budućnosti postupiti, a onda naravno i na to kako će se to i na zakletoga odraziti. Zakletva koja se odnosi na budućnost prvenstveno utiče na delovanje zakletoga, a zatim i na druge koji su tu umešani i koji računaju sa nekim dobijenim obećanjem.

Ovde treba istaći,da sve državne vlasti vrlo mnogo polažu na zakletve i svom silinom nameću velikom broju podanika da im se zaklinju na vernost, te se time takođe dokazuje da vlasti nisu od Boga. Na onoj prvoj vrsti insistira se u sudstvu, a na drugoj kod vojnika i državnih činovnika da će im verno služiti. Obe vrste zakletve su atak na čovekovu slobodu. A:

"Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu." (Gal.5.1)

Zbog toga je Hristos i dao ona uputstva protiv zaklinjanja. Ovo treba bliže objasniti, jer je to toliku ušlo u sistem organizovanih društava, dase zakletve smatraju kao nešto sasvim normalno u društvenom uređenju - kako opšte državnom, tako i u izvesnim društvima i grupama - posebno u takozvanim hrišćanskim državama, u kojima se vrlo često u takve ceremonije upliće i sveštenstvo.

Ja sam svojevremeno radio i bliže sarađivao, pa sam se tako i sprijateljio sa bivšim sudijom iz Zaječara Miodragom Ristićem, koji posle Drugog svetskog rata nije hteo da donosi presude po direktivama komunističkih moćnika, pa je zato na taj poziv podneo ostavku i tada radio kao stručni prevodilac za engleski jezik. On mi je iz svoje višegodišnje prakse pričao, da bi kao sudija više puta osetio da neki svadok laže iako je pod zakletvom. Međutim, na osnovu sudske prakse i propisa on je takvo svedočanstvo pod zakletvom morao da prihvata kao istinito, te je na osnovu njega morao da donosi presude, za koje je sam smatrao da su nepravedne. Nije dakle bio slobodan u procenjivanju takvih sudskih procesa, nego je bio prinuđen da donosi presude, koje su bile u suprotnosti s njegovim ubeđenjem, jer i zakoni su uvek jedna vrsta prinude. Pošto je on bio vrlo produhovljen čovek, on je pratio kasniji život tih krivokletnika, te je utvrdio da se svakom od njih možda i posle više godina događala neka posebna nesreća.

Svaka laž deluje razorno na čoveka koji je izgovori, a sama zakletva deluje intenzivirajući, tako da su posledice krivokletstva žešće i brže. No bez obzira na krivokletnika, donesena je zbog laži poduprte zakletvom nepravedna presuda, kojom su odmah bili pogođeni i drugi ljudi.

To je jedan primer za neispravnost i atak na čovekovu slobodu one grupe zakletvi koje se odnose na prošlost. Takvih primera i u običnom životu ima bezbroj, jer - ako i nisu praćene zakletvom - laži navode ljude na donošenje odluka i postupke koje ne bi vršili kad bi znali istinu. Stoga se svako kome reč "da" može da znači i "da" i "ne" u stvari svrstava u borce protiv Hrista i njegovog impulsa.

No uzmimo zakletve koje se odnose na budućnost. Svakako da i bez zakletvečovek kad nešto obeća treba i da ispuni, jer inače će drugi koji s tim neštoračuna time biti pogođen. Ako se obećanje odnosi na nešto konkretno i blisko, to čovek skoro uvek može da proceni da li će moći da ga ispuni ili ne. Međutim, budućnost uvek može doneti i nešto što nije predviđeno i što nije u vlasti onoga ko obećava. Na primer neko obeća đa će u određeno vreme doći na neko mesto, pa idući tamo padne i slomije nogu, te ga odvezu u bolnicu. Svi će naravno imati razumevanja što nije izvršio obećanje i oprostiće mu zbog nezgode koju su oni zbog toga pretrpeli. A šta ako se taj čovek zakleo da će doći tamo? Da ne bi ispao krivokletnik, on bi morao da zahteva da ga ne voze u bolnicu nego na onaj sastanak. A šta ako je pri padu izgubio i svest, pa su ga drugi bez njegove saglasnosti odvezli u bolnicu? To je sve dokaz o besmislenosti zaklinjanja da će se i neka makar i mala konkretna stvar izvršiti u budućnosti. Naš narod je prilikom tako nekog obećanja stoga i bez zakletve imao običaj da doda: "Ako Bog da!".

No državne i druge - pa i verske-institucije traže da im se polože i vrlo uopšteno formulisane zakletve, a koje se uglavnom odnose na apsolutnu poslušnost toj ustanovi, koju će naravno u ovom ili onom trenutku predstavljatiova ili ona ličnost, a koju će zakleti možda tek kasnije prvi put i videti. No da ne bi izgledalo da se čovek zaklinje na poslušnost nekoj određenoj ili neodređenoj ličnosti, onda se to mistifikuje tako da ispadne da se on zaklinje nekoj svetloj ideji koja okuplja i druge ljude. Sama činjenica da čovek i ne zna ko će mu sve do kraja života - takve zakletve se uvek formulišu sa takvim rokom - ko će mu sve do kraja života izdavati ili prenositi naredbe, sama tačinjenica ukazuje da su te vrste zakletvi ne samo besmislene nego i podmukle, jer ideja ma koliko da bila svetla sama ne može da daje konkretna naređenja u smislu "Uradi to i to!".

S ovakvom zakletvom dakle čovek se bar u izvesnom domenu odriče svoje slobodei prihvata da se "potčinjava ropskom jarmu". Prema tome, i on i oni koji ga na to navode bore se protiv Hrista, stoje u opoziciji prema njegovom impulsu. A šta je sa sveštenicima hrišćanskih crkava koji pri tome neki put činodejstvuju?

"Ko u ropstvo vodi i sam će u ropstvo otići ..." (Otkr.13.107)

Isto tako kao što čovek ne može predvideti da će idući na obećani sastanak pasti i slomiti nogu, isto tako čovek ne može znati ni da li će u budućnost još uvek biti toliko svetle te ideje i institucije za koje je položio zakletvu. Prilikom polaganja zakletve stvar je mogla možda biti vredna neke njegove pažnje i žrtve, a u međuvremenu se situacija mogla promeniti. Sem toga njegova procena situacije je u trenutku polaganja zakletve možda izvršena na osnovu pogrešnih ili nedovoljnih informacija, ili nezrelog njihovog sagledavanja. Takav čovek - ako je docnije sagledao te stvari potpunije - on sa takvog stanovišta tu zakletvu ne bi dao. No pošto ju je dao, on je sebi oduzeo slobodu odlučivanja i izvršava nešto protivčega se njegova savest buni, ali izvršava zato da ne bi bio krivokletnik, izdajnik - pa i da ga zbog tog ne bi kaznili i sramotili. Polaganjem takve zakletve čovek je sam sebe upregao u "ropski jaram", odrekao se svog čovečijeg opredeljenja i kao vo u jarmu vuče plug kojim drugi upravlja.

Naravno da onaj ko ne zna ništa o Hristu ni o njegovom impulsu ni o tome šta se dogodilo na Golgoti, niti o tome hoće nešto da zna, svakako da će on teško shvatiti i težinu kršenja ovog Hristovog uputstva u vezi sa zakletvom. Zbog toga određeni krugovi i ljudi opsednuti duhovima mraka, a upotrebljavajući i autoritet svesnih i nesvesnih vođa raznih hrišćanskih zajednica, nastoje da se zamagli znanje o Hristu, koji je tri godine delovao kroz čovečije telo Isusa iz Nazareta. Upućuje se samo na Isusa - čoveka, koji prema rimokatoličkoj crkvi treba da bude kralj koji će preko svog zemaljskog punomoćnika vladati celim svetom ili koji prema protestantskim crkvama treba da je jednostavan, dobar - možda i najbolji - čovek i učitelj, čija uputstva treba slušati i izvršavati. Ne govori se o Hristu da je Reč kroz koju je sve postalo i koja se ovaplotila i stanovala među nama - kako je objašnjeno u prvim stihovima Evanđelja po Jovanu. Ne govori se da je Hristos onaj duh Svetog Trojstva, koji se označava i kao Sin i da se o njemu znalo jošodavno u starim misterijama, pa ga je još i Zaratustra pre više hiljada godina objavljivao kao Duha Sunca - Ahura Mazdao, a zatim i Mojsije i proroci, a i paganske misterije. Ne govori se da se taj vekovima najavljivani Duh nazivan Pomazanik, Mesija ili Hristos pri krštenju Isusovom na Jordanu spustio u njegovo telo, a i da seto onda označava izrazom Isus Hristos ili Bogočovek, pa da se prilikom Misterije na Golgoti spojio sa Zemljom. (Stari hrišćani su Hristovo rođenje praznovali na Bigojavljenje.) Da je vladar ovoga sveta izbačen napolje (Jn.l2.31), da je Isusu Hristu "dana sva vlast na nebu i na zemlji" i da on ostaje sa nama "u sve dane do svršetka sveta"(Mt.28.18-20).

Rudolf Štajner u predavanju održanom u Berlinu 6.8.1918. godine[17] kaže da će jednog dana čitav ovaj svet sa svim svojim carstvima i tvarima propasti, a trajno će ostati samo nešto što je u čoveku, u ljudima položeno kao klica za budućnost, a što je pristupačno samo natčulnom saznanju:"Stoga je morao Hristos da se i za ljudsko saznavanje spusti iz svetova koji su za ljudsko saznavanje bili sve nepristupačniji, morao je da se poveže sa čovekom, morao je u Isusu postaviti mesto za svoje stanište i tako postati Hristos Isus, pošto je samo u jednom čovečijem telu bilo to što jesa budućnošću bremenito za Zemljin razvoj. Stoga imamo mi u Hristu kosmičko, ali ono kosmičko koje se jedino u starim saznanjima moglo neposredno shvatati; a u Isusu u koga je ušao Hristos imamo mi ono što nadalje jedino u čovečijoj volji nosi klicu za budućnost. Ne shvata se Hristos, ako čovek njega hoće da shvati samo kao Hrista ili samo kao Isusa."

Rađenje na suprot ovom Hristovom upućivanju o zakletvama, to je jedan od najtežih grehova. To je atak na čovekovu slobodu, na ono što "jedino u čovečijoj volji nosi klicu za budućnost". Oni koji tosvesno rade, rade to da bi se pridružili "vladaru ovoga sveta" koji je "izbačen napolje", napolje van područja Isusa Hrista kome je"dana sva vlast i na nebu i na Zemlji". To je perverzna ljubav prema takozvanoj osmoj sferi, sferi neke vrste sablasti koje otpadaju iz redovnog razvoja sveta. Iz takvih ljudi izlaze i sablazni, jer najčešće na zakletve navode sasvim mlade ljude, one koji još nisu zreli da procene pravi smisao te zakletve i njene posledice, a veruju u neke svetle ideale, pa iz takvih pobuda bivaju zavedeni.

"I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more." (Mk.9.42)

To je i greh protiv Svetoga Duha, jer se zakletvom podsticaji za voljna delanja iz svesnog dela čovekove duše, potiskuju u nagonski, pa čovek ono nagonsko izvršava čak i onda kad njegova savest zasvetli u duši i opire se takvom činu,

"Zaista vam kažem da će sinovima ljudskim biti oprošteni svi gresi i hule, koliko god ushule; ali koji pohuli na Svetoga Duha, nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti greh. Jer rekoše: ima nečistog duha." (Mk.3.28-30)

Ja ovde ne bih govorio toliko o zakletvi, da ona nije jedna od najrazornijih sila koja već vekovima deluje u najcivilizovanijim narodima, pogotovu zato što se o njoj i ne rasuđuje, već se prihvata kao nešto normalno i ispravno. Dobro bi bilo kad bi neko ispitao, da li se kunu i manje civilizovani narodi. Meni to nije poznato, ali bi to bilo vrlo simptomatično za razvoj čovečanstva. Ja bih rekao da lažljivosti možda uopšte kod necivilizovanih nema, pa se od njih i ne traži da se kunu.

Ta nerazumnost u zaklinjanju vidi se i u onome u šta se ljudi kunu. Ono na šta je ukazano u onim rečima iz evanđelja može se na sličan način primeniti i na sve moderne zakletve. Ali u sadašnje zakletve se ubacuju i zakletve u stilu: "Ako ja ne održim zakletvu, neka taj i taj ili uopšte neko meni ili nekom meni dragom učini to i to zlodelo." To se može čuti u svakodnevnom životu i na ulici, a takve zakletve se vrše čak i u raznim, okultnim društvima. Drugim recima: "Ako ja prekršim zakletvu, neka drugi neko bude zlikovac i gad, da bi me na takav način kaznio odnosno slažem se da neko drugi na meni izživi neke svoje patološke nagone koje inače potiskuje!". Simptomatično je za sadašnje vreme to, što takvu formulaciju zakletve možemo čuti kao uzrečicu na ulici, a upotrebljavaju je i razni zaverenici i teroristi, pa i udruženja koja sebe smatraju ezoternim i okultnim sa uzvišenim ciljevima.

Još jedno pitanje: Kakva je svrha zakletve? Kod onih koje se odnose na prošlost u pitanju je kako otkrivanje tako i skrivanje nekih događaja i činjenica ako je u pitanju zakletva na ćutanje. U oba slučaja onaj ko zna više ima neko preimućstvo, pa i moć nad onima koji to ne znaju. Kod zakletvi koje se odnose na budućnost cilj je da neka sadašnja odlukaza delovanje ostane neizmenjena bez obzira na to šta se u budućnosti može desiti ili saznati, a što bi inače moglo uticati na ovakvu ranije donetu odluku.

Tu može doći i do kombinovanog dejstva: Nekome ili pred nekim ko je položio zakletvu na ćutanje - ovde neću uzeti u obzir podlace koji kletnikom direktno manipulišu - kune se neko da će učiniti nešto u budućnosti. Dakle onaj ko se kune ne poznaje ni sve one stvari, koje zna onaj kome se zaklinje. Objašnjenje da se on zaklinje nekom apstraktnom društvu ili instituciji samo još otežava tu stvar: kletnik ni ne zna čak kome se vragu kune! A taj duh ili vrag svakako uvek deluje preko ljudi koji su za sebe sačuvali neka znanja. To onda znači da je kletnik izmanipulisan i naveden odnosno upućen na činjenje nečega što on možda ne bi učinio, da je poznavao sve relevantne činjenice. Da li onda takva zakletva može biti obavezujuća za tog čoveka? Da li su to onda samo prazne reči koje je on izgovorio gotovo u nekoj vrsti bunila, kojim bi se moglo nazvati to polu svesno stanje odnosno neshvatanje posledica svojeg postupka, jer je - bar u tom pogledu - bio u nekoj vrstisanjanja, usvakom slučaju umanjene, prigušene svesti?

U životu postoje i slučajevi kad se uviđa da je neka zakletva postala deplasirana zbog događaja koji su se u međuvremenu odigrali, pa je za nove prilike takva zakletva postala sasvim neumesna. Onda neki put onaj kome se neko zakleo - recimo neki kralj - "oslobađa" takve ljude od zakletve. I to je jedna potvrda o nemoralnosti zaklinjanja, jer neki čovek za vreme važenja zakletve smatra te ljude svojim robovima, pa im on onda daje slobodu. Ni u ovakvom slučaju se ne radi o plemenitosti ili neplemenitosti takvog čoveka i njegovog uviđanja. Radi se o tome da se zakleti ljudi posmatraju kao robovi u jarmu. S druge strane, kakav je taj čovek koji ima pravo da nekog oslobađa zakletve odnosno posledica onoga što se neko zakleo u ime ili pred nekim bogom ili svetinjom? Ispada da jetaj čovek viši po rangu od tog boga u koga se ili pred kim se onaj zakleo. Kakva gordost! Ili taj čovek smatra da je taj bog po rangu ispod njega, ispod čoveka? U svakom slučaju i ovo pokazuje daje zakletva nešto neispravnio i nemoralno.

Ovde se sad postavlja i pitanje: Ako je čovek istinit i pošten i moralan, zašto je uopšte potrebno nekome da se on na nešto zaklinje? Ako su ciljevi postavljeni u zakletvi jasno izloženi i ispravni, njima će takav čestit čovek i bez zakletve težiti i zanjih se boriti, sem ako smatra, da je važnije sad u nekom trenutku nešto drugo da čini. Prema tome, ako se traži zakletva, onda se ili pretpostavlja da je taj čovek nemoralan ili da je cilj neispravan odnosno - ako je i ispravan čak bar u nekom pogledu - zahteva se dase i nemoralnim sredstvima (tim nemoralnim čovekom} izvrši po svaku cenu. Pri tome se i taj nemoralni čovek posmatra samo kao sredstvo kojim se opravdava cilj, odriče mu se njegovo čoveštvo i uvrštava u volove kojima je stavljen jaram. Čak i ako se smatra da je kletnik moralan, zakletvom se traži da se on odrekne svog čoveštva i slobode, tj. prava da u svakom trenutku sam izabere šta je važnije da tad učini. To je ujedno i direktna borba protiv Isusa Hrista i onoga što je u čovekovoj volji položeno kao klice za budućnost - kako je to gore navedeno.

Iz ovoga se vidi da onaj ko traži zakletvu ili u tome na bilo koji način sudeluje, čini nešto vrlo, vrlo nemoralno; iz njega izlaze sablazni, jer usmerava ljude da seodreknu svoje slobode i da se potčine "ropskom jarmu". To je nešto vrlo ozbiljno, na šta sam i ja ovde morao da skrenem pažnju.

* * * * * * *

Otkud dolaze tolike zablude i pogreške u narodima koji su primili hrišćanstvo i nazivaju se hrišćanima, zablude koje su tako očigledno stavljene na suprot impulsima Isusa Hrista?

Ja sam već napomenuo da je u IV veku, dakle u samoj sredini razvoja grčko-rimske epohe čovečanstvo palo u intelektualni greh. Mišljenje je došlo u nered kod onih koji nisu na ispravan način primili Hristov impuls. Ja sam takođe još avgusta 2001. u spisu "O nauci" govorio o impulsu koji je potekao iz akademije u Gondišapuru u Persiji (između Suša i Šuštera u Mesopotamiji kod reke Kerhe) i da je taj impuls Muhamed na neki način otupio, impuls koji je najveća suprotnost onome što se razvijalo iz Događaja na Golgoti. Da nije paralisan taj impuls, ljudi bi postali izvanredno mudri, ali bi mogli samo materijalistički da misle, postali bičisto zemaljski ljudi. Duboko bi prodrli u duhovno zemaljsko, u natčulno zemaljsko, ali bi time bili otsećeni od daljeg razvoja, od razvoja viših članova svoga bića. Namera tih mudraca iz Gondišapura je bila, da se takva njihova učenost proširi po celom tadašnjem civilizovanom svetu u Aziji i u Evropi. O ovome govori Rudolf Štajner u predavanju održanom u Dornahu 12.l0.19l8. godine.[18]

U prethodnom predavanju od 11.10.1918. objasnio je Rudolf Štajner da je preko akademije u Gondišapuru naročito jak impuls Sorata ili Zveri trebalo da dođe 666. godine, dakle 333.godine posle sredine grčko-rimske epohe, kad je do vrhunca trebalo da dođe razvoj duše razuma odnosno duševnosti. Dajetaj impuls uspeo, velikom broju ljudibi u duše bilo usađeno već tada ono što bi redovnim razvojem postigli tek 2493 godine, dakle sredinom razvoja epohe duše svesti. To bi naročito zahvatilo veliki broj obrazovanog sveta Zapada, gde bi se pojavio veliki broj genija, koji bi preskočio redovan razvoj preko eksperimenata i drugog. - Timebi strahovito bila povećana nadmenost materijalističke vrste, ali sa genijalnim snagama. - To je bilo sprečeno Misterijem na Golgoti i to 333. godine pre sredine te epohe. Da senije ona dogodila, Zver bi od 666. godine do XVveka potpuno ovladala nadolazećim sablasnim prirodno naučnim shvatanjem sveta, a time i emancipacijom ljudskih nagona tako da:

"Budući da je duša svesti trebalo da shvata samo sablast od čoveka, izostajao bi istinski čovek; on sebe ne bishvatao. No u razdoblju duše svesti može čovek postati čovek samo time što toga biva svestan, inače on ostaje životinja, zaostaje iza svojeg čovečanskog razvoja. - Ali to je želelo ono biće, koje je htelo tu da zahvata: da sebe učini bogom. Ono je reklo:Tu će doći ljudi; na duh oni neće više upravljati svoje poglede, duh njih neće interesovati. Ja ću se pobrinuti za to - to je štaviše ovo biće ipak i postiglo - da se u godini 869. u Konstantinopolju održi jedan sabor, gde će duh biti uklonjen. Ljudi se dalje neće interesovati za duh, oni će svoje interesovanje okrenuti ka prirodi, izgrađivaće sablasne predstave o prirodi. A tada ću ja - što ljudi tad neće primećivati, pošto sebe neće raspoznavati kao istinske ljude nego kao sablasti - tada ću ja u ruke dobiti svu vladavinu nad dušom svesti. Ja ću čoveka dovesti u zabludu o samom sebi; ja ću njega ostaviti pri tom, da on sebe samo kao sablast shvata, pa ću ja već tada u njegovu dušu razuma odnosno dušu duševnosti uliti svu mudrost duše svesti. Onda ja njega imam, onda sam ja njega zgrabio."

Da je ovom biću to uspelo, čovek bi tad zaostao na razvoju duše svesti i ne bidalje postepeno napredovao i razvijao svoje više članove: duhovno samstvo, duh života i čoveka-duha.[19]

Hristos je Misterijom na Golgoti to sprečio, no delovanje te Zveri ili Sorata nije potpuno suzbijeno. Da je potpuno suzbijeno, čovek ne bi mogao da razvija svoju slobodu - ne bi mogao da ima izbor kojim će putem ići, bio bi moralni automat. Pošto je Tvorac ljude stvorio da budu hijerarhija slobode, morao im je ostaviti izbor da u punoj slobodi i bez ikakve prinude pođu ili putem Hrista ili putem ovog Sunčanog Demona, Sorata. No to ujedno znači razdvajanje čovečanstva na deo koji će ići daljim razvojem na koji upućuje Hristos i na deo koji će se zaustaviti u razvoju, a što znači i padanje natrag u životinjstvo. Jedan deo čovečanstva će razvijati svoj etički individualizam, a drugi će dobijati grupnu svest sa izvanredno razvijenom mudrošću, ali mudrošću koja neće shvatati ništa duhovno, pa čak ni samog sebe kao duhovno biće nego samo kao sablast. To će biti samo čisto materijalistička mudrost vezana za Zemlju kao savršeni instinkti životinja.

"Ako ko ima uho neka čuje. Ko u ropstvo vodi i sam će u ropstvo otići; ko bude mačem ubijao, mora i sam od mača da pogine. Ovde je istrajnost i vera svetih." (Otkr.13.9-10)

Posle ovih reci Jovan govori o Soratu kao drugoj zveri sa"dva roga kao u jagnjeta", a prva zver sa "deset rogova i sedam glava" jeste životinjstvo u koje će deo čovečanstva pasti.

Vrlo su razvijeni okultni krugovi koji žele da konzervišu grčko-rimsku epohu i da ne dođe do razvoja duše svesti. To su oni koje sam gore nazvao odnosno opisao kao jezuitstvo ali u vrlo, vrlo proširenom smislu.Razne zapadne lože nastoje svim sredstvima da sačuvaju već potpuno nerazumevanu mudrost egipatsko-haldejsko-vavilonsko-jevrejske epohe. A postoje izvesne lože naroda koji govore engleski, koje bi želele da se razvije sadašnja epoha razvoja duše svesti jer njima pogoduje, ali u njihovom smislu i sa njihovim pečatom i da se ona onda konzerviše i ne puste ljudi da idu daljim razvojem. Sve su to pokreti koji svesno ili nesvesno ne idu Hristovim putem. Oni su u glavnom inspirisani saborom od 869. godine u Konstantinopolju, kojim se nastojalo da se ljudima spreči uvid u bilo šta duhovno, pa da se i čovek posmatra samo kao obezduhovljena sablast koja kruži po zemlji. Nauka koja je iz toga proizišla došla je još u XIX veku do toga da negira i postojanje duše i uporedo s tim osnovala psihologiju kao nauku o duši bez duše sa čeprkanjem po njenom podsvesnom i kolektivnom nesvesnom, a u drugoj polovini XXveka da i život proglašava da je to samo neki hemizam koji se odigrava u materiji, pa su čak nastale i kao nauke biohemija i biofizika, a u medicini teorija o kolektivnom imunitetu i preventivi neke grupe i drugo. No pošto se neke duhovne pojave ne mogu negirati, stvorena je i neka parapsihologija, sa kojom se sve te duhovne pojave na materijalistički način objašnjavaju, snimaju i mere, pa onda na njih materijalistički i utiče - sablasno prirodno naučno shvatanje sveta, a time i emancipacija, ljudskih nagona. Ova emancipacija nagona se vidi i iz teorije gena, kojom se tumače i sva moralna ponašanja ljudi, a i iz pronalaženja raznih materijalnih sredstava kojima se menja stanje čovekove svesti.

Sem toga - za one koji su "produhovljeni" - preko monopolista štampe forsira se i zaluđivanje pomoću horoskopa, čime se sad i na mistički način "dokazuje" da čovek nije i ne može biti slobodno biće, jer je onakav kakvog su ga sazdale zvezde prilikom rođenja i kakvu su mu sudbinu one dosudile. I to naravno forsiraju oni krugovi koji hoće da vrate točak istorije koju hiljadu godina unazad, jer ako je to donekle važilo za stare Haldejce, to ne važi za sadašnju kulturnu epohu, u kojoj se razvija duša svesti i u kojoj duhovni svet čoveka prepušta samom sebi. Pošto danas čovek može u velikoj meri sam sebe svesno da menja i da veliki deo svoje sudbine sam da stvara, mnogo je interesantnije praviti horoskop za trenutak čovekove smrti nego za rođenje - na šta i Rudolf Štajner upućuje. Iz toga bi se videlo šta je i ta ličnost ugradila u čovekovu individualnost, šta nosi u duhovni svet.

U posledice takvog shvatanja sveta spada i obezličenost kapitala, u kojem vladaju čisto objektivne sile, a "ličnost je pala u stanje nesvesti" - kako to ukazuje Rudolf Štajner u predavanju održanom u Nirnbergu 24.6.1908. godine[20]i dalje nastavlja:

"Uzmimo da bi čovek porekao da mu je duh dao obličje ljudsko, tada on svoje telo ne bi upotrebio kao sredstvoi priliku da bi došao do samosvesti svoga ja i da bi se opet produhovio, nego bi s tim svojim telom kao srastao i tako ga zavoleo, da bi se jedino u njemu osećao kao kod kuće. On bi ostao vezan sa svojim telom i sišao bi u bezdan, i zato što se nije poslužio snagom duhovnoga, postao bi i spoljašnji oblik ponovo sličan prvobitnom njegovom izgledu. Sličan životinji postao bi onaj čovek koji se uputi u ponor. Tako će čovečanstvo izvršiti ono što smo već nagovestili: sići će u ponor oni koji stanovanje u telu ne upotrebljavaju isključivo kao priliku da bi došli do samosvesti, i oni će da čine zlu rasu ljudi. Oni su se okrenuli od impulsa Hrista Isusa i iz ružnoće svoje duše, oni će ponovo izobraziti svoje fizičko životinjsko obličje, koje je čovek u prastara vremena već imao. I dole u ponoru će rasa zlih da bude sjedinjena sa divljim nagonima u obliku životinja i kada gore oni produhovljeni, koji su u sebe primili hristovski princip, objave ono što imaju da kažu, u pogledu na svoje sjedinjenje sa imenom Hrista Isusa, - tad će ovde dole odjeknuti imena pogrde i psovke, izražavajući volju da se otmu od onoga što je duhovni preobražaj."

Čovečanstvo je već u sadašnjosti, u eposi razvoja duše svesti počelo da se razdvaja na ove dve grupe s tim, što će oni koji sada odbacuju impuls Hrista još imati prilike da se izrmene i ne padnu u životinjstvo. Izuzetak je samoonaj vrlo mali broj ljudi koji se svesno opredelio za Sunčanog Demona i izučio i bavi se crnom magijom. Sve ovo - kao i sva moja ovde data izlaganja-uopšte ne predstavlja, nikakvo moralisanje ili osudivanje bilo koga, negosamo naučno konstatovanje činjenica. Te ljude koji padaju u ponor ne trebaosuđivati nego žaliti, ne treba se od njih gaditi nego nastojati da im sepomogne da pođu Hristovim putem. Mogućnost zavođenja mora postojati da bičovek razvijao izvesne snage i dolazio do svoje slobode. Najveće dobro ne bimoglo postojati bez najvećeg zla. Misterija na Golgoti ne bi se mogla izvršiti bez Judinog izdajstva, ali izdajstvo je ipak težak greh. Ako takvu tajnu ne možemo da shvatimo, onda utoliko pre nikoga da ne osuđujemo! Pogotovu što nema čoveka koji pod izvesnim uslovima ne bi učinio bilo kakav greh,jer:

"Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh. Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim-to činim." (Rim.7.14-15, vidi i dalje).

U svakom čovečijem telu - kako kaže Pavle - vlada zakon greha koji nas zarobljava. Sloboda se sastoji u tome, da taj zakon greha ne dođe do izražaja, da ne preovlada. A ako kod nekog on zbog neke njegove slabosti preovlada- ne treba ga osuđivati nego žaliti i nastojati da mu se pomogne time da mu se ukaže kako da svojim duhom u sopstvenoj duši razvije snage koje će savladati greh. To je put "kroz Isusa Hrista" i "Ovde je istrajnost i vera svetih". Sme se dakle ukazati samo na put svome bližnjem, a nikako ga na bilo koji način "voditi"; jer "voditi" je uvek u ropstvo voditi. Pri tom treba imati u vidu da su vođe uvek i stalno u ropstvu dokle god vode ili makar samo i žele da vode; a s druge strane vođeni se uvek i sami mogu osloboditi i onda kad su u lancima vođa. Uslov za oslobađanje je otvorenost zaprimanje Svetoga Duha, uz čiju pomoć možemo naći Sina, pa:

"Kad ste mene upoznali, upoznaćete i moga Oca." (Jn.14.7).

"Ovo sam vam govorio dok sam bio kod vas; a pomagač-utešitelj, Duh Sveti koga ćeOtac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao." (Jn.14.25-26)

"Da nisam došao i da im nisam rekao, ne bi imali greha; ovako nemaju izgovora za svoj greh. Ko mrzi mene, mrzi i moga Oca." (Jn.15.22-23)

"A kada dođe pomagač-utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi, on će svedočiti za mene; a i vi svedočite, jer ste sa mnom od početka." (Jn.15. 26-2?)

"A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam ono što će doći. On će me proslaviti, jer će uzeti od mojega i javiti vam. Sve što Otac ima-moje je; zbog toga rekoh da će uzeti od mojega i vama javiti."(Jn.16.13-15}

Ali Duhu Svetom se čovek može obratiti za pomoć samo iz svoje pune slobodei da mu u susret pruži i svoj misaoni napor i zdrav razum i osećaj za istinu i volju da čini pravednost. Međutim, izložen je čovek strašnim iskušenjima! I ukoliko se više uzdiže i iskušenja na koja nailazi bivaju sve veća, ali ipak nikad takvada ih on na tom svom stepenu razvoja ne bi mogao savladati-sopstvenim snagama i budnošću.

* * * * * * *

Kao primer za to kako su ogromna iskušenja koja dolaze visoko produhovljenim ljudima, neka posluži ovo što je Rudolf Stajner opisao u predavanju održanom u Dornahu 1.10.1922. u vezi sa nastankom te odluke o ukidanju ili uklanjanju duha 869. godine na saboru u Konstantinopolju.[21] On to opisuje na primeru pape Nikole I (od 858. do 867.), koji je u tome bio centralna ličnost, ali je u tome isto tako učestvovao i veći broj takođe visokih duhovnika:

Pred dušom Nikole I stajala su tri duhovna strujanja kao velika civilizaciska pitanja.

Prvo je bilo vrlo modifikovan oblik orijentalnih religioznih saznanja, koji se širio iz arapskih oblasti Azije preko južne Evrope i severne Afrike do Španije, Francuske, Britanije i Irske, a sa izvesnim razlikama i preko ostale Evrope. To je bilo ezoterno shvatanje Misterije na Golgoti. U njemu se manje znalo o zemaljskoj ličnosti Isusa iz Nazareta, više se gledalo na duhovno biće, na Hrista, koji se u njegovo telo spustio iz duhovnih svetova. To su još mogli gledati ljudi koji su sačuvali stare principe inicijacije, a koji su znali tajne zvezdanog sveta kao ona tri mudraca sa Istoka (o kojima se govori u evanđelju po Mateju 2.1-12). No to gledanje se postepeno gubilo i ova tajna se slikovito prikazivala u pričama, na primer o Svetome Gralu. Ta ezoterička struja zasnovala je u Aziji škole, koje su uz pomoć grčkih pojmova Aristotelovih želele da shvate Događaj na Golgoti. To se pojavilo i u školama Irske, gde se ulilo ono najbolje što je došlo od Arabljana; no preko njih je ušao i strani turski element, koji je to pogrubeo i varvarizovao. Ovo je ono jedno strujanje koje se u IXveku u Rimu posmatralo kao nešto neprijateljsko. U Rimu je već tada postojalo raspoloženje da se ovo posmatra kao neprijateljsko; nije se želelo ništa ezoteričko u religioznom i saznajnom životu Evrope. Za Nikolu I je to bilonajužasnije pitanje, jer je on još osećao grandioznost u spiritualnom životu ove struje, koja se već od III, IVveka gasila. U Italiji je čak osnovano bilo i jednodruštvo za iskorenjavanje svih puteva za spiritualno saznavanje. Noono je ipak zasvetljavalo u srcima mnogih ljudi, ali se to onda optuživalo kao jeres. Iz grčko-orijentalne svesrdnosti prešlo je to u rimsko-latinsku retoriku, u nešto spoljašnje, ato što su pojedinci doživljavali i u pojedinim društvima - to se potkazivalo kao sekte.

Drugo pitanje u duši Nikole I bilo je: Šta će biti, ako se suviše oveezoterično-spiritualne struje ulije u evropske duše, jer duše evropskog zapada nisu podesne da podnesu taj visoko duhovni zahvat? Na samom Istoku se sve više brkalo to što je postojalo. Najčistije je to još bilo sačuvano u spiritualnim školama Irske. Na orijentu, takođe i evropskom do današnje Rusije gubila se prava ezoterička sadržina, ali se za to još imao neki osećaj ukoliko ga nisu iskorenili nailazeći turanski narodi, koji su se onda pojavili kao Turci. Na Istoku se imalo muklo osećanje da intelekt ne može shvatiti visoku ezoteriku, ali da to struji u kultu koji ima spoljašnjerealno središte, na neki način geografski centar. Taj kult je povezan sa hodočašćem na Spasiteljev grob u Jerusalimu kao vrhuncem. To su Nikola I i njegovi savetnici govorili da ne odgovara zapadno evropskim narodima, jer na njih suviše navaljuje intelekt. Smatralo se da je to moguće na Istoku, ali ne i za njih zbog nadolazećeg intelektualizma.

Na obe ove struje gledali su u Rimu pape Nikole I kao na opasnosti. Sa istoka se širi struja - upravo niz struja - ezoteričkoga kulta, a s druge strane ona sama ezoterička struja. Ni jedna ni druga ne smeju zahvatiti Srednju Evropu - govorilo se na dvoru pape Nikole I. Zato su ona spiritualna dobra uneli u dogmatske forme, koje su se morale u rečima izgovarati, ali se ljudi moraju odvraćati od toga da ih gledaju, da ih saznaju. Tako je nastala treća struja koja je Srednju i Zapadnu Evropu religiozno, a i naučnički zahvatila. Za intelekt koji dolazi imale su se dogme, koje su se izgovarale, ali se sadržina nije sagledavala nego se u nju verovalo.

Za ezoternu struju koja je došla do Irske bilo je pitanje: Kako čovek napreduje do toga da se snađe u eterskom svetu, u eterskom kosmosu? To je za ovu struju u ovom obliku latinstva postalo dogmatska sadržina. Za istočnu struju bilo je pitanje: kako se to stoji sa eterskom organizacijom, sa eterskim čovekovim organizmom? U kultu, ceremoniji i ritualu, u koje je pošlo raspoloženje i saznavanje Istoka bilo je pitanje kako da se čovek snađe u svojem eterskom telu, a u jugozapadnoj struji kako da se snađe u eterskom kosmosu. Za ovu drugu je potrebno najveće razvijanje svoje duhovnosti i najveća snaga za razvijanje ideja, da bi se prodrlo u tajne kosmosa, a i to se u Rimu smatralo opasnim. U Rimu IX veka smatrala se opasnom i težnja na Istoku da se raspravi sa eterskim sopstvene organizacije. Jer ako čovek hoće da ovde na Zemlji živi sa svojim eterskim telom, on to može samo na spoljašnji način i to ako živi u ceremonijama i ritualizmu, ako živi u događajima koji nisu zemaljsko-čulno realni.

Sa Zapada se u Rimu primilo samo ono što je intelekt podiglo do dogmatike, a ezoterička struja se skrivala. A istočni prisni odnos prema kultu takođe je u Rimu smatran za njih nepodesnim, te je tu nastala modifikacija tog kulta onako, kakav je sad u rimokatoličkoj crkvi. U njoj je kult postao više simbol, dok je u ruskoj pravoslavnoj crkvi kult ono u šta se duša s punim žarom uživljuje. Na Istoku je kult delovao sam za sebe. Na Zapadu se kult dogmatski shvata i osvetljava i konačno se na spoljašnji način sačuvao u različitim okultnim zajednicama, koje i danas još postoje i koje igraju veliku ulogu, ali je lišen svake ezoterike starih vremena.Pred Nikolom I postavilo se pitanje da uvede kult koji ne zahvata u etersko čovečije prirode kao na Istoku, te da uvede i dogmatiku koja treba da poštedi ljude od gledanja u duhovni svet.On je na tome radio i tako se dogodilo da se grko-istočna crkva potpuno odvojila od rimokatoličke.

Kad se opisuju evropske duše u IXveku, svuda nalazimo različite varijante ove tri struje. Kasnije je došlo vreme, kad se u ovu ezoteričku struju priključivalo ono što se u arabizmu sve više činilo spoljašnjim. Ono što je u Aziji načinjeno od Aristotela, sve više se materijalizovalo. U XI, XII veku ezoterika je sve više kopnela i primala materijalistički oblik mišljenja, koji je u kasnijoj metarmofozi postao materijalizam u nauci o prirodi, jer materijalizam je nastao upravo iz tog arabizma. Tako se i u onoj srednjoj struji pape Nikole I kult i dogmatika takođe materijalizuju. Tako se postepeno sem ove dve struje i ona istočna u bitnom materijalizuje. Nikola I nije naravno mogao da povlači tačne granice, ali je ovu srednju struju učinio posebno jakom. Ali je ipak i na zapad dospelo istočno raspoloženje, kojim se na svetim postupcima u kultu palio unutrašnji žar čovekove eterske organizacije i istovremeno - više na zapadni način - to povezivalo sa centrom u Jerusalimu. Tako nastaju krstaški ratovi. Pri tom se istočno evropska struja smatra na zapadu kao zaostala, a zapadna se preobrazila u grananje okultno-ezoteričkoga u svakojakim okultnim društvima, redovima slobodnih zidara i tako dalje. Ona srednja je konačno i nauku zahvatila u skolastici, u novijoj nauci o prirodi. Kod evropskih ljudi je u IX, X, XI veku moralada otpadne realnost kulta, kao i realnost spiritualnog gledanja. Dok je realnost kulta iščezla u neodređenosti Azije i osvajanjem Turaka zatvoreno ono sveto mesto, pale su takoreći ezoteričke tajne zapadnih struja otkrivanjem Amerike u Atlantski okean..

Nekada su ljudi hteli da se povežu s grobom Spasitelja, a novo ruzokrstaško raspoloženje upućuje na traženje Hrista u duhovnim visinama, ne u fizičkom grobu iz kojeg je on vaskrsao, u kojem on nikako nije. Danas je vreme da se Hristos mora tražiti pomoću novog otkrivenja duhovnih svetova.

* * * * * * *

Na ova izlaganja Rudolfa Štajnera ja bih dodao sledeće. Nikola I nije doživeo taj sabor u Konstantinopolju 869. već je on održan za vreme njegovog sledbenika Hadrijana II (papa od 867. do 872.) i Rimu naklonjenog carigradskog patrijarha Ignjacija, koga je car Vasileos I (867-886) postavio na mesto Fotija onda kad je ubio svog prethodnika cara Mihaila III(842-867) i njegovog ujaka Bardu, kojije pre toga - 858. godine- zbacio Ignjacija i postavio Fotija za patrijarha. Međutim, kad je Ignjacije umro, Fotije opet biva postavljen za patrijarha, saziva sabor 879-880, na kojem se poništava sabor od 869. godine i to čak legati pape Jovana VIII (papa od 872. do 882.) priznaju, a posle se pričalo da nisu dobro znali grčki. Tom prilikom se zabranjuje ubacivanje "filioque" ("i Sina"), protiv kojeg se Fotije borio još za vreme dok je prvi put bio patrijarh, a na zapadu se ubacivalo još od VI veka, a takođe se poništava i ona dogma iz 869. koja glasi:

"Dok Stari i Novi Zavet uče da čovek ima samo jednu razumnu i umnu dušu, pa su i svi bogompoučeni oci i učitelji crkve upravo to mišljenje potvrđivali, neki su prihvatajući izmišljotinu nečastivoga pali u takvo bezbožništvo da na besramni način iznose tvrdnju, da on ima dve duše, te na osnovu izvesnih nenaučnih istraživanja tvrde da se pomoću mudrosti - koja je postala ludost - potvrđuje njihova sopstvena jeres."[22]

Poništavanje ove dogme Rim naravno ipak nije priznao, a sa dogmatskim ubacivanjem u simvol vere onog "filioque" došlo je definitivno i zvanično izdvajanje rimske crkve 16. jula 1054. od pravoslavne - kako se to u istoriji dobro zna. Manje je poznata ona žestoka borba na duhovnom polju, koju su vodili privrženici pape Nikole I i onih okupljenih oko patrijarha Fotija. Da li je to slučaj što su obojica iste 858. stupili na te najviše crkvene položaje? Dok je Nikola I ranije već bio u crkvenim redovima i u službi dvojice papa, Fotije je bio laik, doduše izvanredno učen i upoznat kako sapoznom antikom tako i sa crkvenim pitanjima, o čemu je pisao i vrlo značajne rasprave - pored ostalog i "Mistagogiju Svetoga Duha" ("Tajno učenje Svetoga Duha"). Stoga su Barda i drugi smatrali da se jedino Fotije može suprotstaviti jeretičkom učenju koje se nametalo iz Rima, naročito preko takosnažne ličnosti kao što je bio Nikola I nazvan Veliki. Fotije je zato u roku od pet dana prošao sve potrebne stepene posvećenja da bi od laika postao patrijarh.

U to vreme pada i delatnost Ćirila i Metodija i pokrštavanje Slovena, što se u Rimu takođe osetilo kao velika opasnost za njihove ciljeve. Zna se da je Fotije njih poslao 863. u Moravsku i drugo što opisuje istorija. Ja bih ovde dodao nešto što mi izgleda vrlo značajno, a što se uglavnom ne sagledava i ne objašnjava. Sa prevođenjem Svetog Pisma na slovenski jezik i uvođenjem službe Božje na za narod razumljivom jeziku otpočinje evangelizacija kod Slovena pet stotina godina pre nego kod zapadnih naroda. Dok su drugi narodi ranije više kroz osećaje preko propovednika primali evanđelja i verovanje u Isusa Hrista, a bogosluženja su na zapadu držana na za narod nerazumljivom latinskom jeziku, Sloveni se pokrštavaju na način da oni po mogućstvu razumeju šta se tu događa. Delovanje na razum, delovanje na svest ljudi - to je impuls Svetoga Duha. Meni izgleda da je pisac "Mistagogije Svetoga Duha" na taj način svesno i smišljeno parirao ono rimsko degradir3anje Svetoga Duha uvođenjem "filioque", a iz čega bi ispalo da je Sveti Duh stvoren u vremenu, te se tako od Trihotomlje prešlo na zapadu na Dihotomiju i sve ono što je iz toga nastalo. Fotije i oni oko njega spasli su na taj način bar za deo hrišćanskog sveta to znanje o Svetom Trojstvu.

Sveto Trojstvo jesu tri vida u kojima se objavljuje Božanstvo: u prirodi i duhovnim silama koje u njoj vladaju objavljuje se Bog Otac, u čovekovoj volji Bog Sin, a Sveti Duh je onaj koji ozdravljuje ono što je u čoveku usled te njegove volje postalo bolesno, jer je iz svoje slobodne volje mogaoda zgreši. Pod uticajem iz Gondišapura i preko Muhameda hrišćanski narodi su usmereni na to da sagledavaju samo prirodne zakone, pa da posle čak i Oca negiraju kao duha i padnu u krajnji materijalizam. To je duhovno ropstvo, pri čemu se negiranjem Svetoga Duka pada u slaboumnost, nepoznavanjem Sinau nesreću fatalizma, a nepriznavanjem Oca u bolest i smrt i to ne samo fizičku nego i smrt duše.

Iako su posleđice te rimske šizme bile strahovite, mi nikako ne treba za to da osuđujemo bilo kog čoveka, ali zla dela koja su preko njega izvršena svakako da. Iako je to vrlo teško da se delo posmatra posebno, izdvojeno od individualnosti čoveka koji ga je počinio, ipak to treba da bude osnovni stav u saznanju. Posebno što mi nikad nemamo potpuni uvid u to zašto je neko u nekom trenutku nešto učinio. Radi objašnjenja neka posluži najpre jedan jednostavniji primer.

Neko je vozeći se automobilom sišao s puta i pregazio ovcu. Vlasnik, čuvši udar, istrči iz kuće i s punim ubeđenjem i opravdano vozača smatra krivim za nanetu štetu. Međutim, ako je vozač naglo sišao s puta da ne bi pregazio nekog biciklistu koji se odjednom pred njim stvorio, da li onda njega treba smatrati krivim za gaženje ovce, iako ju je on svojim kolima pregazio?

Drugi primer. U vreme Tomasa Mora (1779-1852) bile su u Engleskoj vrlo učestale krađe, koje su po tadašnjim zakonima uvek povlačile smrtnu kaznu. Međutim, Tomas Mor je rekao da su za te krađe krive ovce. To je bilo vreme procvata tekstilne industrije, te su tadašnja vlastela (sad bi se reklo biznismeni) za dobre pare od seljaka otkupljivali njive i pretvarali ihupašnjake za ovce. Seljaci bi prvo mislili da će se tim parama lepo i bez rada prehranjivati, no pošto se žito sve manje sejalo i sve manje rađalo, cene su mu rasle (lep primer i danas slavljene tržišne privrede) i seljaci više nisu imali šta da jedu - pa su krali hranu od poštenih vlastelina. Ovibi opet - da bi zaštitili "svoja" prava i dobra - takve seljake-lopove vešali, a na osnovu zakona koje su sami ti vlastelini donosili. Seljak je to znao, ali mu je računica bila sasvim prosta: ako ne ukrade-sigurno umire od gladi, ako ukrade - možda ga neće uhvatiti. Zbog ove i ne samo ove iovakve izjave Tomas Mor je kao slobodni zidar pogubljen mučeničkom smrću - valjda je izdao i još neke tajne na koje se zakleo.

Kao treći primer navešću ovde nešto što još mnogo, mnogo šire zahvata društvene odnose i utiče na ponašanje ljudi kao pojedinaca, deluje na njihovu podsvest kao podloga. To je upražnjavanje kultova i ceremonija, gestova i simbola, pa i raznih drugih zahvata, reklama i sugestija, o kojima je ranije bilo reči. Ako ti kultovi i drugo nisu ispravni ili se s njima neispravno postupa, to onda takođe ima dalekosežne posledice na ponašanje ljudi, to je onda podloga koja ih podstiče da čine nešto što u punoj svesti i slobodi možda nikad ne bi učinili. Jedan takav i vrlo veliki i obuhvatni zahvat, koji je u vezi i sa gornjim izlaganjima, bio je i izmena kultova, u rimo-katoličkoj crkvi pod uticajem Nikole I i njegovih sledbenika. U njihovim hramovima oltar nije na istoku već na zapadu ili i severu i jugu kad ih je više, a još i prastara misterijska znanja ukazuju da je najbolje kad se čovek okrene istoku kad se moli. Zatim se ne krste sa tri prsta već celom šakom, jednom šakom ili četiri prsta jer se ne priznaje Trihotomija, a i drukčiji se pokreti rukom prave nego u pravoslavnom kultu. Svuda redom se pokazuje raspeće, čime je dat naglasak na patnji i smrti, a ne na savladavanju smrti odnosno vaskrsenju Hristovom itd. Takvi kultovi svakako utičuna ponašanje ogromnog broja ljudi, a da oni toga nisu ni svesni, pa se ne može govoriti ni o punoj odgovornosti takvih ljudi, ali njihova dela svakako treba moralno procenjivati. Procenjivati dela izdvojeno od tih ljudi, jer su oni sami još pre rođenja takav otežan put izabrali radi ostvarivanja svoje slobode; da savladaju uticaje ne samo Zemljinih zračenja i krvnih veza nego i tih kultova. Neki su se takvim teškim putem vrlo visoko uzdigli i usavršili, a neki su zbog toga duboko pali. To je izvesna zakonitost zbog kojenikad ne treba osuđivati čoveka, nego delo koje je preko njega učinjeno, većinom bez njegove pune svesti o tome - pa prema tome i odgovornosti. Delo zločinca skoro nikad nije delo iz slobode. Izuzetak je jedino sa crnomagičarima koji to svesno čine.

Već iz ova tri primera se vidi da za neko zlo delo ne možemo reći, da je to krivica samo tog počinioca. Svi ljudi u nekom društvu nose na sebi deo krivice koju je neki njihov brat počinio - kako činjenjem tako i nečinjenjem. Naravno da se ni tu ne može govoriti da svi ljudi snose jednak deo krivice. Zbog toga: "Tražim pomilovanje za vlastelina!" - kako sam to naveo ovde upoglavlju "Svetska revolucija". A saučesništvo u nečijem zlom delu još proširenije se može shvatiti, ako se uzmu u obzir i ranije ljudske inkarnacije.

U pogledu krivice za donošenje dogme o "ukidanju" duha 869. godine osvrnimo se opet na Nikolu I kao najizrazitijeg predstavnika te struje. On jesvakako bio jedan od najžešćih, pa i najuspešnijih boraca za to, da rimske pape treba da vladaju svetom i da njima treba da se pokoravaju ne samo svi hrišćanski patrijarsi i episkopi nego i svi svetovni poglavari - carevi, kraljevi i knezovi. Prema Renati Rimek on se oslanjao u svojoj ideologiji na "Pseudo-isidorske dekretalije" koje su nastale sredinom IX veka, kad je grupa zapadno franačkih duhovnika strpala u jednom manastiru na gomilu i izmešala razna kako istinita tako i falsifikovana dokumenta, kojima je trebalo dokazati pravo pape da vlada svetom. Tu je bio i takozvani "DonatioConstantini" (Konstantinov dar), za koji je tek više vekova kasnije dokazanoda je falsifikat napravljen koju stotinu godina posle Konstantinovesmrti. Po njemu je navodno car Konstantin "papi" Silvestru (rimski episkopi su tek kasnije nazivani i postali pape) predao vlast nad Rimom i zapadnim provincijama. Renate Rimek smatra da Nikola I nije znao da su to falsifikati.

To je bila jedna ideološka podloga - zasnovana na laži - za činjenje onoga što je Nikola I učinio, a sa kojom se sigurno upoznao možda i mnogo godina pre nego što će postati papa. Šta su mu još drugi kao mladom čoveku sipali u glavu i kakva je obaveštenja i savete od svojih saradnika dobijao - to nije poznato. U svakom slučaju ta njegova dela ne mogu se smatrati kao isključivo i samo njegova - da ne uzmemo u obzir i da je na njega neko mogao i sugestivno i hipnotički da deluje. Ja nikoga niti branim niti opravdavam, već samo govorim o mogućnostima.

Meni nije poznato, ali mi se čini da je tu negde možda polovinom XX veka nastala kao neka nauka "geopolitika". Pošto je ona rođena u materijalističkom vremenu, onda nije nikakvo čudo što se ona razrađuje u glavnom na materijalistički način, te se njom dolazi i do vrlo pogrešnih objašnjenja izaključaka. Uprkos tome ona ima izvesnih opravdanja, jer Zemlja kao planetane deluje jednako po celoj svojoj površini, neka njena "zračenja" su drukčijaod mesta do mesta. Za manje prostore i ograničenija delovanja su to znalijoš odavno razni rašljari i drugi, a to sada potvrđuju i geofizička istraživanja i merenja, pa i moderni radioestezičari i drugi. To je sve vrlo komplikovano, ali za to osetljiviji ljudi mogu da osete različitost "atmosfere"na nekom groblju ili pored duševne bolnice, pa i u ovom ili onom selu. U svakom slučaju neka povezanost zemljišta i duševnih nastrojenja ljudi postoji.Rudolf Štajner govori da ljudske strasti uzrokuju da dođe do erupcija vulkana. Ovde treba uočiti da u Evropi postoje samo dva aktivna vulkana i to obana jugu Italije. Da li je to u vezi s onim "društvom za iskorenjavanje svihputeva za spiritualno saznavanje" i drugim?

Sve je to vrlo komplikovano, a podložno je i promenama u zavisnosti od toga i koji se narod i gde naseljava i sa kakvim pretežnim nastrojenjem, vaspitanjem i drugim. Međutim, neka "zračenja" koja su povezana i sa drugim uticajima mogu vrlo dugo da deluju u istom smislu i sa istog mesta, te da to utičei na ponašanje ljudi koji još nisu uspeli da se od tog oslobode - svakako ne na sve. S nekih tačaka Zemlje izvesne vrste snažnih delovanja od po više stotina godina poznate su i opisivane u istoriji, što ne znači da u manje upadljivoj formi ne deluju i duže. No ima tačaka za koje se zna da njihova zračenja, i impulsi traju i po dve i više hiljada godina. To su na primer Jerusalim, Varanasi (Benares), Lasa i "večni grad" Rim , o kojem je ovde reč.Rudolf Stajner u predavanju održanom u Dornahu 8.3.1924. kaže da je rimski narod nastao tako što su poglavice, od kojih je naročito poznat Romul sakupili sve hulje koje su bile u okolini, te da je tako nastala, prva rimskarazbojnička država. Ona je pod četvrtim i petim kraljem nešto očovečena doseljavanjem Ertruraca sa severa, te njihovim mešanjem sa potomcima tih razbojnika. No sve ono što je u Rimu zasnovano kao vladavina svetom, to potiče odte kolonije nitkova koja se naselila, na sedam bregova Rima. To je kasnijeprofinjeno, ali se ta pohlepa za vladavinom oseća i danas, a ona vuče poreklood te razbojničke kolonije. U tu svetovnu vladavinu uvlačena je sve više icrkva.[23]

Tu rimsku slepu pohlepu za vladanjem istorija dobro opisuje. Setimo seotmice Sabinjanki da bi tim huljama bile robinje i rađale im huljice. Setimo se Katonove zavisti zbog procvata Kartagine i njegove opsednutosti zbog toga, te njegovih stalno ponavljanih reci u senatu "Uostalom mislim da Kartaginu treba razoriti", a koje su i pre neku godinu ponavljali zapadni papagaji pomračenog uma misleći na Srbe i Srbiju. Setimo se Gaja Julija Cezara, koji se u "De bello galico" sam još hvali kako je poredmnogih ostalih pobio i sve poglavice i sveštenike - dakle sve istaknutije ljude - divljih Gala (sebe je valjda smatrao pitomim). Setimo se Titovog razaranja Jerusalima još za vlade njegovog oca Vespazijana (da li je i "naš" Tito po njemu uzeo taj nadimak?). Setimo se i Šarlmanja (Karla I Velikog) kako je bio iznenađen, kadmu je papa Lav III u Rimu natakao krunu na glavu, dok se on klečeći moliopred oltarom. Ono što se događalo posle pape Nikole I ovde ne treba pominjati. Sve ovo pokazuje da je Nikola I mogao biti pod vrlo jakim uticajemtih sila, koje u Rimu iz zemlje zrače i izazivaju pohlepu za vladanjem čitavim svetom. Stoga ne treba osuđivati čoveka, ali na njegovo nemoralno delo svakako da treba ukazivati.

Ta pohlepa za vlašću naravno da ne postoji samo u Rimu; ona je stvarala sve moguće imperije. Ne države nego imperije (od latinskog imperare, što znači zapovedati, autoritativno vladati) žc. Pa i Tamerlan (1336-1405), koji je svog kolegu Bajazita I (1347, car 1389-1403) nosao u kavezu posle pobede kod Angore 1402, pa i on je rekao: "Kao što na nebu postoji samo jedan Bog, tako i na zemlji treba da bude samo jedan vladalac". Sve imperije su zasnovane na zločinima i pljačkama i na slaboumnosti imperatora i njihovih savetnika i pomagača. Osnovno načelo za vladavinu "Divide et impera" ("zavadi pa vladaj") ili "Divide ut imperes" ("Zavadi da bi vladao") koje je proklamovano još u senatu starog Rima, a koje je otvoreno proglašavao Makijaveli (1469-1527), pa su ga se držali i drže svi redom i manji i veći vladari, pa ga je prihvatio čak i nesrećni Zoran Đinđić, to osnovno načelo govori vladaocima: "Budi spletkaroš i podlac da bi vladao!". I to je dokaz u njihovoj slaboumnosti koja dolazi usled negiranja Svetoga Duha, jer ne uviđaju da time oni svoju sopstvenu dušu najviše sakate, dok drugi-uprkos patnji koje im od takvih većih ili manih imperatora ili vladalaca dolaze - ipak mogu da ostanu sa neoštećenom dušom i da idu ispravnim razvojem. Ta slaboumnost se naravno maskira glorifikovanjem te imperije i njenim mistifikovanjem i uzdizanjem do nebesa, koje još više pomračuje um. I u tome se vidi odstupanje od puta, na koji ukazuje Isus Hristos, jerna pitanje Pilata:

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta..." (Jn.18.36)

To nije idenje za onim koji je "put i istina i život", većza onim koji je "stranputice i laži i smrti".

Sve dok se to ne uvidi, komunizam odnosno lenjinizam u gore opisanom srmialu sve više će se i dalje širiti i učvršćivati - mada pod raznim drugim imenima, a uz pomoć jezuitizma i ložinstva takođe kako su gore u najobuhvatnijem smislu opisani i koji pod duhovnim ropstvom Istoku negiraju ili zamagljuju ili iskrivljuju impuls Isusa Hrista.

Simptomatično je što mnogi ljudi u takozvanim hrišćanskim narodima - osećajući se nezadovoljnim onim što im u vreme intelektualizma nenaučno i kao slepo verovanje nudi hrišćansko sveštenstvo - što mnogi oni podsvesno teže da se oslobode ovde opisanog duhovnog ropstva Istoku, pa se za pomoć obraćaju drugim, ali opet istočnjačkim - ne hrišćanskim - učenjima. Tako je i Teozofsko društvo krajem XIX i početkom XX veka (možda i danas) tražilo pomoć od hinduizma, mnogi ljudi su se obraćali i obraćaju se budizmu raznih vrsta i lamanizmu, prihvataju razne joge i druge istočnjačke nauke. Obraćali su se i još uvek se obraćaju za pomoć svima njima, koji takođe ne znaju za ili se bore protiv ili negiraju pravi smisao Hristovog impulsa i Misterije na Golgoti, pa tako od jednog duhovnog ropstva padaju u drugo. Pri tomeoni, koji su nesvesno zapali u prvo duhovno ropstvo, uviđaju da je ovo drugo -koje bi se zbirno moglo obuhvatiti modernim nazivom "New age" - da je ovo drugo zaista pravo ropstvo, ali svoje sopstveno ropstvo posmatraju kao pravoverje. A ovi, što prilaze tako nekom pokretu obuhvaćenom tim nazivom "New age", ovi opet uviđaju da su oni prvi u ropstvu svojih pogrešno vođenih i tumačenih religija - što dolazi zbog njihovog obuhvatanja u pravničke i državne propise i ustanove - neuviđaju da same te religije nisu za to krive usamim njihovim duhovnim osnovama. Svaki tako ima tačno uviđanje da su oni drugi u zabludi, ali svoju sopstvenu zabludu ne uviđa. Jer na istoku stvarno postoji velika nauka, velika duhovna nauka, ali bez istine - bez Hrista. A svaka nauka koja o Hristu ne govori kao odrugom licu, drugoj manifestaciji Svetog Trojstva jeste lažna nauka.

Sveti Duh, koji je treće lice Svetog Trojstva, nama je poslat da nas nauči svemu (Jn.14.26), da nas uputi u istinu (Jn.l6.13), dakle da nam ukaže put, kako ćemo nauku povezati sa istinom. Danas je vreme kad se samo preko Svetoga Duha i iz svoje potpuno slobodno izabrane odluke može naći taj put i poći za onim koji kaže:

"Ja sam put i istina i život."

No iz svoje slobode može čovek odbaciti Svetoga Duha i odlučiti da ide za onim koji kaže, zavodi i mami na:

"Ne ja je stranputice i laži i smrti."

Svaki čovek bira između ta dva i to je simptomatično za sadašnji trenutak, a značenje ovoga se vidi iz gornjih izlaganja. Time počinje još danasrazdvajanje čovečanstva.

U društvenom životu danas:

-          put vodi ka tročlanstvu;

-          stranputice zavode ka lenjinizmu.

Nema trećega - bar za hrišćanske narode.

Za pojedinca danas:

-          put uz pomoć Svetoga Duha vodi ka etičkom individualizmu,slobodi i višem čoveštvu;

-          stranputice usled negiranja Svetoga Duha zavode ka zakonjoj(pod zakonom) grupnosti,ropstvu i životinjstvu.

Nema trećega - bar za hrišćanske narode.

Nema trećega, bez obzira da li je čovek u ložinstvu ili u jezuitizmu - u onom najobuhvatnijem značenju tih izraza - ili u bilo kakvoj samo prividno drukčijoj organizaciji i nastrojenju, ili je možda neutralan odnosno ne pripada nekim posebnim grupama. Jer i ti "neutralni" po svojoj prirodi i po njihovom stavu automatski se dele na dve grupe. Jedni su - makar i sasvim bezazleni - potpuno pasivni i nezainteresovani ili skoro nezainteresovani ili ne duboko zainteresovani za ono što se oko njih događa i ne smatraju da i oni u tome sa svojom pasivnošću nešto učestvuju. Sa svojim - makar i bezazlenim - stavom da su i suviše mali i slabi oni bez ikakvog otpora puštaju da pored njih prolaze i događaji sa kojima se u duši nikako ne slažu, prema svemu se ophode krajnje apatično i gledaju samo kako da se što bezbolnije prilagode svemu što ih snalazi, eventualno i brižni da sami oni možda nikoga ne povrede. Za njih je već u sadašnjem vremenu - prema Otkrivenju Jovanovon - istaknut poziv da se "probude" (Otkr.3.2), pa da u narednoj eposi makar "sa malo moći" sačuvaju Hristovu "reč" (Otkr.3.8), ali da u još daljem vremenu ne ostanu "mlaki" misleći da su dovoljno "bogati" (Otkr.3.16-17). Drugi su već budni ili se bude i svoje snage i talente - koliko je u njihovoj moći - upotrebljavaju za službu svojim bližnjima. Tako i među ovim "neutralnim" imamo podelu na dva stava:

-          budno činjenje pravednosti jeste put;

-          uspavano nečinjenje ničega jeste stranputica.

Ispravno je ko ukazivanja na ove podele doživljava s osećajem da jeopomenut.

Neispravno je ko ukazivanja na ove pođele doživljava s osećajem da je napadnut.

* * * * * * *

Na kraju ovog poglavlja moram još nešto dodati.

Svi mi već samim svojim prisustvom delujemo nekako jedni na druge, što je još jedan dokaz da su svi ljudi udovi istoga tela. Neko samom svojom pojavom donosi smirenje, neko uznemirenje itd. No ovde ja želim da ukažem na nešto drugo.Po prirodnom razvoju čovečanstva sve veći broj ljudi postiže danas i bez ikakvih školovanja neku vrstu vidovitosti, a s tim u vezi i izvesne okultne sposobnosti, kojima mogu i svesno delovati na druge svojim mislima, hipnotičkim sugestijama, vračanjima i drugim. Ponavljam, ja ne govorim ovde o nekom običnom nagovaranju, zavođenju, tešenju i tome sličnom, nego o onomsvesnom korišćenju izvesnih okultnih moći radi nametanja silom svoje volje tuđoj. Toga je naravno uvek bilo, ali se to u sadašnje vreme posebno pojavljuje kao sve masovnija sposobnost, a u XXIveku će se to još više razvijati i još više dolaziti do izražaja. Ljudi koji prime Hristov impuls u sebe u potpunosti, u potpunosti će biti i zaštićeni od takvih tuđih uticaja. Takvih je međutim malo. Većina koja i ide Hristovim putem još uvek će imati izvesne slabosti, zbog kojih će moći da podležu takvim okultnim napadima. Da ne govorimo o onima koji idu stranputicama Zavodnika.

To je još jedan od razloga zbog kojih treba uvesti tročlano društveno uređenje, kojim se razvlašćuje vlast kao takva. Ovakvim uticajima će iz razumljivih razloga naročito biti izloženi oni koji imaju bilo kakvu vlast, počevši od najmanjih šefova i šefčića pa sve do velikih "biznismena" i "dušebrižnika" i drugih "usrećitelja i vođa čovečanstva". Dešavaće se da pod uticajem nekog u društvenoj hijerarhiji možda sasvim beznačajnog sebra neki vlastelin bude naveden da učini nešto što neće biti njegova sopstvena i smišljena namera. Dešavaće se sve više da se pod uticajem nekog beznačajnog sebra, veliki vlastelin možda razboli ili padne u neko depresivno ili u euforičko stanje ili da na neki način bude napadnut od nekog njemu najbližeg rođaka ili prijatelja pa i telohranitelja, koji takođe pri tom ne zna šta zapravo radi, jer je pokrenut nekim tajnim sugestivnim dejstvom tog sebra. Ta sposobnost će se razvijati naravno i kod vlastele, pa će i jedan vlastelin drugog napadati i okultno, da bi svoju vlast na uštrb njegove povećao. Naravno da će takve borbe na nižim nivoima postojati i među sebrima. To se ne može izbeći, ali će vlastela takvim uticajima biti daleko više izložena. A vlastela - već samim tim što su da bi postali vlastela morali da odbace Hristov impuls - oni neće imati odgovarajuću i efikasnu zaštitu, već će imati samo veću ili manju snagu koju od Zavodnika primaju.

Takve okultne snage biće oružja dostupna svakome čoveku, za razliku od nekakvih atomskih bombi, hemijskih sredstava, brodova i topova. A biće idaleko efikasnija i nepredvidljivija. Pod dejstvom takvih sila neki policajac će umesto teroriste možda ubiti drugog policajca itd. Takve stvari se verovatno već i danas događaju, samo što se to možda pogrešno razume ili se skriva. Sve te snage će se sukobljavati, jer nisu prožete sveopštom ljubavlju prema celom čovečanstvu i poštovanjem prema slobodi svoga bližnjega. To će biti instinktivne snage krda, koje se mobilišu protiv drugog krda, a životinjska krda i danas imaju izvesnu vrstu vidovitosti i grupnu dušu, koja ih vodi u takozvanoj "borbi za opstanak". Tako će se i svi ljudi koji imaju neku vlast samo životinjskim instinktima boriti da je održe.

ZAKLJUČAK:

·         Ili će se tročlanim društvenim uređenjem razvlastiti svakavlast i time onemogućiti dalekosežnije posledice takvihcrnomagijskih uticaja.

·         Ili će rat svih protiv svih doći pre vremena, pre nego štojeto po božanskoj promisli.

To zavisi od volje ljudi.

TITOIZAM

"Ne! Ja nisam Gering, ja sam ljubičica bela!". Taj natpis je stajao u "Paris Match-u" - mislim iz druge polovine 1945 - na naslovnoj strani ispod slike maršala Tita u beloj uniformi okićenog raznim ordenjem i zlatnim širitima i "akselbenderima". To je bilo dato iz onog spontanog raspoloženja i stava francuskog naroda, koji je imao velike simpatije prema Srbima i antipatije prema komunistima i uopšte prema svim diktaturama, te je i ovog komunističkog diktatora uporedio sa doglavnikom nacional-socijalističkoga. Bilo je opšte poznato da se Gering svojevremeno uvek na takav način kitio i paradirao, a od nekud su i francuski novinari čuli za onu pesmu sa rečima: "Druže Tito, ljubičice bela - tebe voli omladina cela". Pošto su Francuzi duhovit narod - a srpski humor je vrlo sličan njihovom - verovatno su pretpostavljali da mu je tu pesmu, gde Tita porede sa ljubičicom belom i ljubičicom plavom, spevao neki Srbin da bi mu se podsmevao i da bi ga nasamario, pa se to i njima dopalo. Ko mu je tu pesmu spevao i sa kakvim namerama, meni nije poznato. Znam samo da sam tu pesmu i ja slušao posle Drugog svetskog rata kako se peva na beogradskim ulicama. Pevali su je oduševljeni pobednici. A posle sam ga i ja video u takvim paradnim uniformama. No - kao što je ovde već pomenuto pod "Drugi svetski rat" - ni njegovo poreklo nije poznato. I, pošto je sam Tito javno izjavljavao da je u toku života sebe predstavljao pod deset ili petnaest raznih imena, nije logično da se taj lik naziva ni onim poslednjim - Josip Broz, te ću ja za njega u ovim izlaganjima upotrebljavati njegov nadimak koji je i on sam prihvatio. Da li ga je on sam izmislio ili mu ga je neko drugi dao - nije mi poznato. Sećam se da je negde 1943. u nekim nemačkim novinama bila slika sa na nekoj steni latinicom napisanim slovima "T.I.T.O", sa objašnjenjem da to znači "Tajna Ilegalna Teroristička Organizacija", te da je po tome i - tada još slabo poznat - partizanski vođa dobio ime. Posle rata sam čuo objašnjenje nekih partizana, da je to nastalo od njegovih naređenja u smislu "Ti-to, ti - to!". Simptomatično je to, da zvanično objašnjenje toga nadimka nikad nije dato, a upotrebljavan je i u međudržavnim odnosima i to mnogo više nego njegovo poslednje zvanično lansirano ime "Josip Broz", pa se on čak tako i potpisivao. Zgodno bi bilo kad bi istoričari napravili pregled njegovih potpisa na zvaničnim dokumentima, a pre toga i istorijat njegovih ranijih lažnih imena.

Meni je bilo palo na pamet da je on taj nadimak možda uzeo prema Vespazijanovom (7, car 69-79) sinu Titu (car 79-81), koji je razaranjem Jerusalima 70. godine okončao Judejski rat, započet 66. godine ustankom protiv rimskih okupatora. Vespazijan je sa svojim legijama došaoiz Egipta da uguši taj ustanak, a kad su ga - valjda posle smrti Neronove - njegovi legionari aklamacijom izabrali za cara, on je otišao u Rim da učvrsti vlast, a Titu dao komandu u borbi protiv pobunjenika. Posle višemesečnog opsedanja Jerusalima Tit je njega naravno oslobodio od razbojničkih judejskih bandi i usput razorio, a zarobljene razbojnike - mislim više hiljada - razapeo na krst. Tako bar piše Josip Flavije (37-95) u "Judejskom ratu". - Ta vrsta oslobađanja je mogla i jugoslovenskom maršalu da se dopadne i bude uzor. Ovo utoliko pre što je ostalo zabeleženo, da je Tit bio zgranut kad je Vespazijan uveo porez na nužnike, a ovaj mu dao paru da pomiriše i rekao da novac ne smrdi. Sem toga Tit je dobio nadimak "Milina ljudskog roda", jer je - kako je zabeleženo - nastojao da olakšava patnje svog naroda i govorio da je izgubio dan, ako nije učinio neko dobro, ako nekom nije učinio neku milost.[24] Prema ovome moglo bi se zaključiti da je bio neka vrsta socijalističkog cara i preteča modernih socijalističkih predsednika. Pogotovu što se i razapinjanje na krst možda smatralo nekom vrstom milosti i dobrog dela.

Premaopisimaizevanđeljavidisedajetorazapinjanjenakrstutovremeveć bilosasvimredovnoiuobičajeno, anijeverovatnonidajeubrzoposle "Milineljudskogroda" ukinuto. To su pitomi Rimljani najmanje sto godina primenjivali prema divljim narodima koje su pokorili, da bi ih pripitomljavali i usput pljačkali. To je bilo efikasnije od vešanja lopova koje su primenjivali vlastelini iz vremena Tomasa Mora (1478-1535), jer je ipak bilo lakše umreti od gladi nego na krstu. To je sve naravno bilo po zakonu - tada još ne svetog - Rimskog carstva, po kojem rimski građanin ima pravo da ubija i tuče nerimske građane, ali ne ovaj rimske; onaj prvi je vitez, a ovaj drugi je divljak i razbojnik. Takvo slično shvatanje se očuvalo u glavnom i do današnjeg dana. Oni koji sebe smatraju kulturnijim i naprednijim - što u izvesnom pogledu svakako i jesu - oni smatraju da samim tim imaju pravo da ubijaju i pljačkaju one koji su za njima na neki način zaostali. Pri tome jedino što iz svojeg slaboumlja ne uviđaju da je posledica takvog rada ta, da sad oni sami padaju u još veće divljaštvo nego ti koji su za njima u razvoju nešto zaostali. To je neumitan zakon čovekovog razvoja i boravka na ovoj Zemlji.

No simptomatično je što je Josip - pre onog dodatka Flavije - bio jedan od najžeščih boraca za oslobođenje od rimske okupacije. Braneći neko utvrđenje (zaboravio sam mu ime) od Vespazijanovih legija, on se zakleo sa još dvadesetak svojih drugova da će se boriti sve do smrti. On je ipak jedini preživeo. Vespazijanu se mnogo dopao, pa ga je uzeo sa sobom i posle čak i usinio - otud i "Flavije". To on sam piše i pokazuje čak i neko divljenje i prema Vespazijanu i prema Titu i smatra da su oni ipak olakšali život Judejima i oslobodili ih od njihovih razbojničkih družina. No moglo bi se pitati: Da li je rimljanska okupacija i bezobzirno pljačkanje hrane od naroda to, koje je u stvari uticalo da se obrazuju razbojničke družine? A možda su neke od razbojnika i sami Rimljani podsticali, da bi napravili haos i na taj način kao "pomiritelji" i "oslobodioci" zaveli red i učvrstili svoju vlast po načelu "Zavadi da bi vladao". Na to je mogao i mladi Josip Flavije da nasedne. I u tom pogledu je mogao Tit da se Titu dopadne.

* * * * * * *

U svakom slučaju, čim je Tito došao kao oslobodilac, ubijene su i kod nas desetine hiljada ljudi bez ikakvog suđenja, odnosno - prema partizanskom izrazu - likvidirane. Streljanje zarobljenih Nemaca i Hrvata već je pomenuto pod "Drugi svetski rat". Ja bih u ovo ubrojao i pomenutih 30.000 do 80.000 mobilisanih srpskih mladića na t.zv. "Sremskom frontu". Ovde je reč "front" laž, na šta već i sama njegova dužina ukazuje - niko ni Verden u Prvom svetskom ratu ne bi nazivao frontom. Posebno što ni sam partizanski način ratovanja nije podrazumevao frontalne borbe. Sem toga je u to vreme već i Crvena armija kroz Mađarsku nadirala ka Beču. To je u stvari bila samo neznatna nemačka zaštitnica, koja je omogućavala povlačenje nemačke vojske preko Bosne, u kojoj im se Titovi partizani nisu ni partizanski suprotstavljali, dok im je povlačenje iz Grčke kroz Nedićevu Srblju bilo rizično. Po izvlačenju glavnine, Nemci bi se iz tih bunkera u Sremu i bez ijednog metka povukli da im Crvena armija ne bi presekla odstupnicu sa severa. To je svakako znao i jedan - i od saveznika priznati - maršal, kome je ta Crvena armija predala Beograd da po njemu paradira sa svojim partizanima. Još mnogo godina - čak i decenija - po oslobođenju Beograda, ja sam na mnogim kućama čitao ruske natpise "Min njet", a nigde nisam video odgovarajući natpis na nekom od takozvanih jugoslovenskih jezika. - Taj "Sremski front" je bio streljanje bez prethodne presude desetine hiljada srpskih mladića, koji su bez ijednog dana obuke i bedno naoružani naterivani da jurišaju na nemačke bunkere. Ukoliko to ne bi hteli, s leđa bi ih pokosili partizanaki mitraljezi. I tu je bio izbor: poginuti od neprijatelja kao heroj ili od oslobodilaca kao izdajnik!

Semtihmobilisanih,titoistisupouspostavljanjusvojevlastibezikakvogsuda“likvidirali”razne "klasneneprijatelje", ljudekojiseinisunikakonaročitoisticalikaonjihovineprijatelji, pazatonisusmatralinidatrebadabežesaNemcima. Takojenaprimerubijeninaš susedizVlajkovićeveulice Švarc, kojijebioSlovenac - verovatnozato štojebioimućan, amoždaseikoznakomeizaštozamerio. MojdrugikolegaidocnijikumSlavoljubPetković - BaćkopričaomijedajetakoubijeninjegovbratodstricaMutimir - Mutko, zato štojebiooficir. Jaovdenavodimsamodvaslučajazakojasamdirektno čuoodmahkadsamsevratioizzarobljeništva. DimitrijeRistevskiu "Međunama" u "Politici" odl8.9.2004. navodisledećerečiTitovenaPetomkongresuKPJ: "Svugdegdesmobiligospodariteritorija, likvidiralismostaridržavniaparat: žandarmerijuipoliciju, općinskeigradskeuprave          itd." OntakođenavodidaodtuceTitovihkomandanatausvojimknjigamajedinoKočaPopović opisujedajevodionekubitkuirekao: "NaSutjeskirazbiosamjednupukovskugrupu." Kolikojete žandarmerijeidrugihpobiokadsugavelikepobedničkesiledovelenavlast - nijezabeleženo. Čuosamdajeodmahpobioisvebeogradskesaobraćajce. Tosusvebilisasvimmladiljudi, kojisutekuočirataškolovaniitoisključivozaregulisanjesaobraćajauBeograđu, nezaodržavanjenekogdrugogreda, panisunosilininikakvooružje. Kolikoihjebilo - nekakažuistoričari!

Svetjeinačebiotolikozastrašendaseosvemutomnijesmelopričati, aimenesumojitogleta 1945. opominjalidatišegovorimudvorištunašekuće. Tek 1959. ili 1960. čuosamodMilkeVujović dasuuKarađorđevomparkudanimabilamasovnastreljanjakadsupartizaniušliuBeograd. Onajetoznalajerjestanovalaublizini, uuliciGastonaGravijea, aumenejesteklapoverenjavaljdazato štomejeupoznalakadsamposetionjenunasmrtbolesnusestru, amojukoleginicuDanicu. DocnijesamslušaodasuuJajincimatitoistizanekolikomesecistreljalivišeljudinegoNemciza četirigodine. Tosesveidanasuvelikojmeriskrivaizataškava - tekjeponekiputnekootomeneštorekaoilinapisao. Zašto? Dalizbogučvrščivanjalenjinizmaposlepadakomunizma?

IstotakomijemnogogodinaposvršetkuratamojrođakMiloš - MišaTomašević pričao, kakojekaomobilisanipartizan - dakleposleoslobođenjaBeograda 20. oktobra 1944. - imaodužnostdanegdekodstarogsajmištavadileševeljudikojesuuHrvatskojubijali. Onisuondatunegdesahranjivani, anikakvoobeležjenadnjihovimgrobovimanijestavljano - panidodandanas. TojebilozbogTitovogbratstvaijedinstva. Asada?

PoTitovomdolaskunavlastprimenjivanajeizgledaistaljinistička "građanskasmrt": umestodirektnogubijanjaslanjenaropskiradubespućaSibira. TakosepričalonaprimerizamogdrugaizgimnazijeStjepuSrškića (otacMilanmujepreratabiopredsednikvlade) dasugaposlednjiputvidelinegdeuRumunijinaputuzadalje. Da li je to možda bilo pričanje samo radi tešenja majke? Ja nju nisam poznavao, pa ne mogu sa potpunom sigurnošću ni to da tvrdim.

No o svim tim ratnim i poratnim zločinima titoista svakako su vrlo dobro znali i Staljin i njegovi poklonici na Jalti, kao i kasniji, i oni skriveniji, pa su Tita ipak učvrstili na vlasti još pre navodnog njegovog "Ne!" Staljinu i Informbirou 1948. Znali su svakako i da je Tito još 16.3.1945. zabranio povratak svojim kućama srpskih izbeglica sa Kosova, Metohije i novoformirane Makedonije - i u Službenom listu DFJ je to objavljeno. A i poslednjih godina XX i prvih godina XXI veka je potvrđeno i na tom polju, da se preko smušenosti politika i ložinstva i jezuitstva lenjinizam i dalje širi. Simptomatičan je za ovo i članak Branka Kitanovića kao odgovor na dopis dat "Politici" 5.1.2005. Tu se navodi da su Čerčil, Ruzvelt, De Gol i drugi "smatrali Staljina najvećom ili  jednom od najvećih ličnosti u istoriji", pa navodi Čerčilove reči povodom njegovog osamdesetog rođendana (28.l2.1959): "Velika sreća za Rusiju bila je to što je u godinama najtežih iskušenja na njenom čelu bio genije i nepokolebljivi vojskovođa J.V.Staljin". - Time je najbolje ilustrovano ono njegovo poklonjenje na Jalti, koje sam pomenuo u prethodnom poglavlju. Ovim je takođe potvrđeno da je Čerčil bio predstavnik jezuitizma, jer njegov veliki poštovalac Kitanović usput napada SAD, rekavši da "Nikad u SSSR-u nije bilo toliko zatvorenika koliko godišnje prođe kroz zatvore u SAD". - Koncentracioni logori i društveno popravni rad svakako da ne spadaju u zatvore, a za čitavo vreme Staljinove vlade streljano je po Kitanoviću samo 642.000 ljudi.

* * * * * * *

Kod svih svetskih poklonlka laži bilo je ne samo lažnih "ubijanja" - sem u Sibir, žrtve su mogle da idu i u Južnu Ameriku ili negde drugde - bilo je i lažnih "robija". Dok se titoizam kod nas na primer još nije potpuno učvrstio, bilo je ne retko sastajanja po privatnim stanovima, gde su razni "reakcionari" ogovarali "narodnu vlast". Da bi se to sprečilo prvo OZNA pa posle UDBA preparirale bi nekog po mogućstvu dobrog buržuja i ubacivale u takva društva. Onda bi svi bivali pohapšeni i osuđivani na robiju, takođe i taj agent. Tako su svi pohapšeni sumnjali na svakoga iz društva, pa se sticalo i uverenje da je vlast sveznajuća. Naravno i njihovi rođaci i prijatelji su to čuli. To je valjda po učenju Lenjinovom. Ja sam negde pedesetih godina za jednog takvog agenta "osuđenog na više godina robije" čuo, da ga je neki poznanik u to vreme "robijanja" video kako se šeta po Parizu. To mu je bila nagrada. Izda se naređenje da se dotični iz jednog zatvora premešta u drugi, pa ga iz prvog izvedu i sa novim pasošem - možda i pod drugim imenom kao Tito - pošalju u Pariz. Onaj drugi zatvor naravno nije ni dobio naređenje da ga primi.

Takvih suđenja i osuđivanja na višegodišnje robije bilo je prvih godina titoizma vrlo mnogo. Ljudi su osuđivani i samo zato što su nešto rekli ili što im je nađena neka ceduljica - kao mojoj kasnijoj snaji Oliveri Dobrosavljević - sa sumnjivom eventualno zavereničkom sadržinom, a naravno i za po današnjim pojmovima male krađe i korupciju. Kod partizana se za vreme rata - bar kod nekih - insistiralo na strašnom poštenju. Slušao sam da je neki njihov komandant (Jovanović?) streljao svoje partizane zato što su onako gladni ubrali šljive prolazeći kroz nečiji voćnjak. I sledstveno tome, kad bi po svršetku rata sud tako nekog lopova osudio na dve-tri godine, napisao bi Milovan Đilas o tome uvodni članak u "Politici" i posle njega bi viši sud takvu kaznu vrlo mnogo povećavao. Čak je u nekim slučajevima posle Đilasovog članka izricana i smrtna presuda, jer bi takav prestupnik proglašavan za klasnog neprijatelja i borca protiv revolucije. Đilas je inače važio kao možda najjači znalac komunističke doktrine odnosno marksizma-lenjinizma, kako se to kasnije nazivalo i učilo.

Ja naravno ne znam da li je to tačno, ali se za Milovana Đilasa i Mošu Pijade pričalo da su negde u Crnoj Gori sedeli u kafani, a nedaleko od njih prolazili neki zatvorenici i da su oni onako sporta radi pucali na njih iz pištolja. Đilas je pogađao, a Moši se podsmevao da mu drhte ruke (možda on naročito nije hteo da pogodi).

Kad je reč o Crnoj Gori: viši titoistički rukovodioci su pošteno na revers uzimali stvari čuvane u Cetinjskom muzeju. Tako je - zaboravio sam ko - podsekao i noge na Njegoševoj fotelji, jer mu je bila visoka. O tome su ivrapci cvrkutali, pa je to i Tito morao čuti. Kad se titoizam već prilično učvrstio na vlasti, suđenja narodnim neprijateljima bila su javna (po demokratskim načelima), pasam i ja jednom takvom prisustvovao leta 1953. jer je optuženi dr. Đorđe Pešić bio kum moje sestre Slavke. Tužilac je izveo čitav niz svedoka, koji su neki put očigledno lagali jer nisu dobro naučli lekciju. Sem toga glavna optužba je bila i na osnovu svedoka robijaša, već osuđenih na smrt. Jedan od velikih greha bio je i to što se Đoka neku godinu pre rata sreo negde sa Musolinijevim zetom grofom Ćanom. Kad je na tom suđenju izrečena presuda (ili možda samo zahtev tužioca, ali čini mi se presuda) da se Đorđe Pešić "u ime naroda" osuđuje na smrt, iz daha jedno stotinak prisutnih čuo se samo neki neodređeni zvuk, neko kao "a-a-a-h". Iako se publika u velikoj većini sastojala iz više komunistički nastrojenih ljudi, niko tako nešto iz toka suđenja nije očekivao. Međutim, posle dva dana ga je viša valjda instanca osudila na večitu robiju. A posle dva obnovljena procesa i posle više od tri godine Đoki je kazna milostivo smanjena na ono vreme koliko je odležao u zatvoru. Nije se moglo priznati da je i po titoističkim merilima bio nevin. To se naravao nije formulisalo kao smanjenje kazne nego kao nova pravedna presuda, slučajno baš na vreme već odležano na robiji plus deset dana - okruglo četiri godine. Taj stil je i kod drugih njemu sličnih osuđenika primenjivan, da ljudi nevino pohapšeni budu posle više meseci ili više godina zatvora osuđeni baš na toliku kaznu. Naravao da se ni najneviniji po puštanju s robije nikad nisu žalili sad na tu novu "pravednu" kaznu, jer bi reskirali da im se onda opet poveća. No u slučaju Đoke, docnije su i sami viši komunistički rukovodioci od njega tražili lekarske usluge, jer je bio odličan dijagnostičar.

Narobijuimučenjauzatvorimabilisuosuđivaniiseljacikojinisudavali žitaidrugog štojeodnjihzahtevanoitoizjednostavnograzloga štoimtolikonijenirodilo. Nekisupoučenitakvimprimeromnastojalidaodnekudnabaveiotkupeto štosutitoističkevlastiodnjihzahtevale. Usvojtojmucinarodseborioi šalama. Takosenadovezivaloinaonostaro "Eh, pustotursko!". DokjebiopodTurcima, seljakjeodsvegarodadavaopodesetak, pajeodostatkamogaodaseprehranjuje. KadjeoslobođenodTuraka, davaojeknezovimapo četvrtinu - opetseimalo štadapojede. Kadjedošlakraljevina, davaojezatu častpolovinu, paseitunekako živelo. Kadjedošlanemačkaokupacija, traženojeodnjegasve štoima, noseljakbiuspevaodaponeštosakrije, tejenekakopreživljavao. Alikadsudošlidagaoslobodekomunisti, onisuodnjegatražiliimnogovišenego štomujeuopšterodilo! Eh, pustotursko!

* * * * * * *

Lenjin je - kažu - rekao, da za prodiranje komunizma na Balkan prvo treba uništiti srpskog seljaka. Da li je to tačno ja ne znam, ali znam da je Tito to odmah sprovodio. Čim je dograbio vlast, on je pored žitarica oduzimao od seljaka i stoku. Tu stoku bi onda trpali u vagone koje "slučajno" ne bi više dana otvarali, te bi sva stoka pocrkavala. Drugo, naredio je masovni pokolj koza, navodno da bi zaštitio šume, koje je inače masovno i odreda sekao da bi drvo izvozio za Englesku. U Sloveniji su mi još prvih godina pokazivali gole livade, na kojima je bila šuma, a na Bledu sam se - mislim 1947. - zgranuo kad sam video da su pored hotela "Toplice" posekli jedno desetak drveta sa stablima koja jedan čovek ne bi mogao rukama da obuhvati. No što se tiče koza, one su za pasivne krajeve izvanredno dobra pomoć da se ljudi prehrane. Međutim, ona je od uvek upotrebljavana i kao žrtvena životinja iz meni nedovoljno poznatih razloga. Čak su mi i u Kalkuti pokazivali žrtvenik na kojem su klali koze pred hramom posvećenom boginji Durgi. Sem onog ne mnogo spektakularnog ubijanja goveda u vagonima (te idolske žrtve se nisu mogle jesti), pomor koza je svakako naređen radi magijskog učvršćivanja titoizma na vlasti, a i kao zahvalnost određenim bogovima.

Nekoga će ovo možda zgranuti. Ali nije samo Lenjin bio posvećen u crnu magiju u Cirihu. Tito je za to bio vrlo podesan, jer je bio veliki strašljivac, što je dobar preduslov. Poznato je da je bio paralisan od straha, kad je izgledalo da će ga Nemci uhvatiti na Sutjesci, te su ga njegovi partizani morali da nose. Pričalo se takođe da su partizanke koje bi s njim ostale u drugom stanju ubrzo ginule "u borbi". Ja naravno ne znam da li je to istina, ali se postavlja pitanje: Zašto se o njemu tako pričalo?

O takvim stvarima je teško bilo šta tvrditi, ali treba to sve uzimati i kao mogućnosti. I za Tita se može pitati da li je on sam radio sve što je radio ili je bio samo nečija marioneta. A mogli su se i drugi iza njegovog imena skrivati, te po svome nahođenju raditi. Navodi se na primer i dr. Veselin—Vesko Savić, da je on kao psihijatar i šaman u stvari rukovao Titom. Govorilo se slično i za neke druge da su njegovi nalogodavci, mislim i za Krajačića. Pričalo se i da se preselio na Brione, gde su mogli neopaženo podmornicama da mu dolaze engleski nalogodavci (među partizanima se još za vreme rata govorilo da je on njihov agent). Međutim, ovde i nije važno ni ko je bio Tito ni da li je on bio samo marioneta. Važno je to što se preko titoizma širio onaj lenjinizam kako je definisan u prethodnom poglavlju. Pri tom je težnja bila ne samo da se uništi srpski seljak, nego da se i čitav srpski narod suzbija u razvoju.

Jedan primer za to je izgradnja jadranske železnice. Još u XIX veku je u Srbiji postojala normalna težnja da dobije izlaz na Jadransko more. Normalna, jer se u tome gledala mogućnost za obavljanje slobodne trgovine i oslobađanje od zavisnosti od - ako ne neprijateljskih - ono u glavnom bar ne prijateljski naklonjenih suseda. Potvrda za to se imala i u svojevremenom carinskom ratu sa Austro-Ugarskom. Pošto je posle Prvog svetskog rata Srbija dobila izlaz na more, bilo je njoj sad potrebno i da se s njim poveže dobrom železnicom normalnog koloseka, te je po napravljenom projektu železnička pruga napravljena do Peći, pa se tu onda zbog rata stalo. Odatle je istina po vrlo teškom terenu trebalo da se produži do Boke Kotorske. Dotle je Beograd sa Bokom i Dubrovnikom bio povezan samo zastarelom prugom uskog koloseka preko Užica i Sarajeva. Pošto je ekonomska računica jasno pokazivala da bi Srbi od toga imali koristi, titoisti su izgradnju te pruge sabotirali i sprečavali koliko su god mogli. Pored ostalog i nametanjem nove trase, koja je duža i skuplja, prolazi i kroz Republiku Bosnu i Hercegovinu, te izlazi na Bar. Dok ona najzad nije izgrađena, Rijeka je imala monopol na prekomorski saobraćaj, a brodovi su po dva dana duže plovili po Jadranskom moru tamo i natrag - jedno osam stotina kilometara.

Iz istog razloga je i postrojenje za prihvatanje nafte za naftovod, koji je išao i za Srbiju, izgrađeno kod Rijeke: tankeri su se više šetali, a Srbija je sem tih troškova plaćala i usluge Hrvatskoj.

I izgradnja novog sajmišta u Beogradu izazvala je bes titoista. Hrvati su i u predratnom Beogradskom sajmu gledali konkurenta koji ukida monopol Zagrebačkom velesajmu, ali je on za vreme rata zatvoren, a posle rata su ga titoisti upotrebili kao skladište i stanbeni prostor - svakako samo zato da bi se sprečila njegova namenska upotreba i konkurencija. Novo sajmište su više-manje krišom i iza Tltovih leđa na brzinu izgradila preduzeća iz Srbije. Ta normalna težnja za slobodnom, bez monopola trgovinom nije mogla biti sprečena, iako je dugo odlagana. Pa i to je izazvalo negodovanje kod zagrebačkih monopolista.

Preduzeće za uvoz i izvoz opreme Invest-Import u Beogradu prvo je u Jugoslavliji na strana tržišta prodrlo sa isporukom kompletne opreme za investicionu izgradnju. To je bilo u glavnom na inicijativu mog kolege sa fakulteta i odličnog prijatelja inž. Branka Grgića, šefa odgovarajućeg novoosnovanog odeljenja. Sa Burmom je 1957. sklopljen ugovor za isporuku čelične konstrukcije za most preko reke Sitang, veličine otprilike kao pančevački most na Dunavu. Zbog toga posla sam i ja zaposlen u Invest-Importu 1.2.1958. Posle smo na moju inicljativu - pošto sam ranije radio u Fabrici kotlova Termoelektro - učestvovali na licitaciji i dobili posao za isporuku i montažu kompletne opreme za električnu centralu Barauni kod Patne u Indiji i to je bio prvi takav posao koji je izvodilo neko preduzeće iz Jugoslavije. Tim povodom ja sam 1961. godine proveo skoro šest meseci u Indiji i tu sam - sem veze sa našim investitorom u Patni i drugima - nastojao i na dobijanju poslova za izgradnju drugih tormoelektrana. Kad smo bili u ozbiljnim pregovorima za još dva-tri takva posla, odjednom je Branko Grgić, koji je tad bio predstavnik Invest-Importa u Nju Delhiju, dobio naređenje od direktora da prekinemo sve pregovore o izgradnji električnih centrala. Naravno da smo bili zgranuti. Objašnjenje sam dobio u Beogradu: moj generalni direktor sklopio je pola sporazuma sa direktorom zagrebačkog preduzeća INGRA, po kojem će samo oni iz Jugoslavije isporučivati električne centrale, a Invest-Import će za uzvrat jedini isporučivati nešto drugo - što će se tek docnije definisati! Druga polovina tog ugovora nikad nije napravljena. Objašnjenje je jasno: Po titoizmu Srbija ne sme da se afirmiše u izgradnji termoelektrana. Pretpostavljam da je i naš generalni direktor Milovan Popadić to nerado učinio, ali je na to nateran. To pretpostavljam, jer mi se čini da se pravio nemoćnim da sprovede druga naređenja koja bi upropastila Invest-Import, kao što je to posle njegovog odlaska učinjeno. I on je smenjen sredinom sedamdesetih godina, kad i direktori više desetina srpskih uspešnih preduzeća, samo srpskih, jer se u drugim republikama smelo uspešno da posluje.

Ovde se mogu pomenuti i manje pakosti koje su titoisti vršili prema Srbima. Na primer zidanje zgrade nazvane "Beograđanka", a koja je sva u crnom; možda i u magijske svrhe.  Ili ubacivanje u srpski grb dvoglavog orla u sletu, a ne u uzletu. Pa i posle biznismenske revolucije skidanje i to noću sa dvora petokrake zvezde i stavljanje orla, koji gledan od Narodne skupštitne izgleda kao polumesec. U to vreme su i inače vršena noćna okupljanja radi političkih zborova, paljenja sveća, lupanja u šerpe itd., jer je noću zbog zamora već oslabljena svest i budnost, pa se lakše može hipnotički delovati na mase. Ta tehnika je redovno primenjivana u nacional-socijalističkoj Nemačkoj.

U ovakva delovanja mogao bi se ubrojati i naziv ulice "27. marta", kao spomen na impuls kojim je ojađen ceo srpski narod. Tog dana 1941. bili su naši komunisti totalno iznenađeni, pa su se na beogradskim ulicama na brzinu skupljeni pojavili tek oko podne. Prema nekoj običnoj logici trebalo je tu ili bar neku drugu ulicu nazvati "jasenovačka", jer su u Jasenovcu ipartizani ubijani, a ne samo neboračko stanovništvo, pretežno srpsko. Sa tim je možda u vezi ito što Jasenovac nije bio na spisku logora smrti serviranom narodima zapadnih demokratskih saveznika. Uprkos tome što je kardinal Tiseran, Francuz odbio da primi Pavelića u Vatikanu - svakako zbog ustaških zločina prema Srbima. Ja ne znam detalje o tome - tako se govorilo. Pričalo se da su od viših katoličkih crkvenih dostojanstvenika jedino još mostarski biskup i kelnski nadbiskup javno osudili genocidne postupke u koncentracionim logorima. Dobro bi bilo kad bi istoričari sve to proverili.

Ja bih ovde ukazao i na još jedan simptom, kojim se može dokazati da su Titovi nalogodavci bili ubeđeni da su t.zv. Makedonci u stvari Srbi, a koji se prepoznaju po tome što slave slavu. I njih su preko Tita progonili i suzbijali u razvoju po istoj recepturi kao i Srbe u Srbiji. I u Makedoniji su kao i na Kosovu i u Metohiji favorizovali Šiptare i usmeravali ih da se naseljavaju i rađaju u krajevima koje od Makedonije po njihovom planu treba oduzeti i pripojiti Albaniji. Za razliku od Slovenije koja je - proglašavanjem dve trećine njene teritorije pograničnim zonama, iz kojih se bez viza lako prelazilo u Italiju i Austriju - postala ovlašćeni švercer za celu Jugoslaviju svakojake zapadnjačke robe, Makedonija nije dobila ovlašćenje za švercovanje iz Grčke. Sem toga, stanovnici Jegejske Makedonije nisu smeli da govore srpski, već samo grčki. U to sam se uverio i ja lično, kad sam sa svojom majkom Vidom šesdesetih godina bio u Solunu, pa je čuvši od nas srpski jezik jedan njihov prodavac počeo s nama da govori, osvrčući se unaokolo da ga slučajno neko ne čuje, a što je i otvoreno nama rekao. U Carigradu su s nama na srpskom rado razgovarali Turci, koji su se tamo svojevremeno iselili iz Jugoslavije - neki posle Prvog, neki posle Drugog svetskog rata.

* * * * * * *

Iako se iz ranijih poglavlja to već vidi, ja ću ovde tu stvar ipak da ponovim. Bilo bi sasvim pogrešno ako bi se samome Titu pripisivali svi bilo dobri bilo rđavi postupci koji su pod njegovom vladavinom sprovedeni. Ja i ovde potpuno odvajam delo od čoveka, te sam zato ovo što se događalo pod Titovom vladavinom nazvao "titoizam", jer to je bilo sprovođeno u njegovo vreme i pod njegovim imenom odnosno nadimkom, ali ne znači da je to bilo i po njegovim zamislima. Šta više, još i onda sam -iako mi se taj titoizam nikad nije sviđao - ipak imao običaj da kažem, da ja nikako nisam siguran da na Titovom mestu i u određenom trenutku ne bih možda i ja izvršio isto što i on, pa ma kako da to izgledalo da je neispravno i nepravedno. Jednostavno - kad je neko na višem položaju, on ima više informacija nego neko dole, ima mnogo potpuniji pregled čitave situacije, te može zrelije da prosuđuje. Desetar ne može znati zašto mu je u akciji puka dodeljen baš takav i takav zadatak. Ako uz to pomislimo da je na Tita i neko od domaćih, pa i neko sa strane mogao da vrši neki pritisak ili daje podstrek da nešto učini, onda utoliko pre njega kao čoveka ne treba procenjivati na osnovu dela koja su preko njega učinjena. Posebno što on svakako nije bio neka velika individualnost, jer se velika individualnost ostvaruje samo devocijom prema istini kojom se sve više istina prikuplja u svojoj duši. Ko iole pravi kompromise sa neistinama, on svoju individualnost razara. Takve slabe individualnosti su onda vrlo podesne da se iz podzemlja preko njih ostvari neki cilj, a to podzemlje da ostane iza njih skriveno. Na tu nesreću vlastelina ukazano je i ovde u poglavlju "Svetska revolucija". Tražim pomilovanje za vlastelina!...

Ja Tita naravno nisam lično poznavao. Prvi put sam ga video 1946. ili 1947. godine blizu hotela "Toplice" na Bledu. Tu je sa sasvim neznatnom pratnjom iznenada prošao na koji metar od mene. Drugi put sam ga video možda 1950, kad sam bio na dočeku Nove godine u hotelu "Metropol", a on se posle ponoći pojavio sa Aleksandrom Rankovićem sa novogodišnjim kapama na glavama i sa još nekima - sasvim neformalno, da se pokaže kao narodni čovek. Docnije sam ga video još koji put na paradama preko "Terazija" kadbi dočekivao neke važnije goste iz drugih država, a mi smo svi iz kancelarija isterivani na ulicu radi dočeka. Na mene on nije ostavio nikakav naročiti utisak, ali kažu da se ženama posebno sviđao. Slikan je on docnije i kako opasan keceljom Jovanki na Brionima kuva kafu, ali se odmah po dolasku na vlast pričalo da su mu svako veče spremali postelju sa čaršavima sveže ispeglanim, bez ijednog prevoja koje bi dobili da su vađeni iz ormana. Da li bi jednom bravaru nešto tako palo na pamet?

Naravno da su i drugi titoistički rukovodioci dobijali - samo na korišćenje! - razne veće ili manje vile, iz kojih su izbacivani klasni neprijatelji. Ja neću ovde da komentarišem da li su i svi ti buržuji na potpunomoralan način sticali svoja imanja, hoću samo da kažem da je sistem ogromnih klasnih razlika potvrđen i u titoizmu, da su se tu u bogatstvu sadjedino neki drugi ljudi obreli. Ako su i raniji buržuji umeli da upotrebljavaju državnu vlast i uređenje da bi za sebe sticali neke privilegije,to su isto činili i njihovi komunistički protivnici. Bilo je malo razlike i to samo u stilu, ali je suština ostala ista. Kao i posle "pada komunizma",gde su opet oni jači za sebe prisvojili plodove rada i uštede ranijih generacija, pa naravno to lepo legalizovali zakonima koje su oni sami donosili i sami ih za sebe izglasavali. Stoga: Tražim pomilovanje za vlastelina!

Ja lično ne verujem da se Tito slagao sa skraćivanjem nogu na Njegoševoj fotelji - on bi pre išao na to da se ona spali. Ali, da bi se održao na vlasti, on je morao da se pokorava volji onih koji su ga podržavali, koji su priznavali njega kao vođu, te da im dopušta i razne grabeži i ćudi. Protivnici su naravno bivali "likvidirani" ili bar bičevani.

* * * * * * *

Tragedijasvakogakoimavlastjesteono "Zavadidabivladao". Utojeuključenoiono štoseidanaspoluzvaničnoiizslaboumljapropovedakakodasevlada: "pomoćubičai šargarepe"! Dabinekovladao - poštosamnemadovoljnorukudabidržaosvepotrebnebičeve - onmorasvojimpomoćnicimadadaje šargarepe. Itojednimajednomrukom, drugimadrugomito "daneznalevica, štaradidesnica", dabieventualnonedovoljnoposlušnegoničerobovajednegrupelikvidiraopomoćunekogizdrugegrupe. Vladar mora stalno da se pokorava ćudima i pohlepi svojih pomagača. Pričalo se na primer svojevremeno da je Gering u Nemačku švercovao - naravno na veliko - ženske čarape, pa kad su to otkucali Hitleru, kome je Gering itekako bio potreban da bi vladao, da je on rekao: "Gering to sme da radi!". - To je osnov svake vladavine. Sem toga vladari i oni koji od njih dobijaju šargarepu stalno moraju da budu na oprezu i paze šta se dešava i šta rade i nameravaju da rade oni koji su pod bičem, te su samim tim sve te vođe i vladari osuđeni na neslobodu, ne mogu da se razvijaju kao slobodna bića. - Drugi okov vladara jesu laži, u koje oni sami sebe okivaju. Kad nešto slažu, oni sami moraju prema toj laži da se ophode i ponašaju, da bi je kao uverljivu primili kako oni pod bičem, tako i oni pod šargarepom.

Pored biča i šargarepe takođe je dakle i laž osnov svake vladavine. U nju se uključuje i skrivanje odnosno propuštanje da se kaže istina, ne objavljivanje istine koja je relevantna za donošenje neke procene, na osnovu koje bi se donela neka odluka za delanje. Takođe i neizvršavanje obećanja. U poslednjim vekovima je potpuno ustaljeno načelo tajne diplomatije, tajnih sporazuma i političkih i trgovinskih. U vremenima samodržaca, gde je sve zavisilo o njihovim ćefovima, laž nije bila toliko mnogo upotrebljavana da bi se vladalo, upotrebljavali su se u glavnom direktno bič i šargarepa. Međutim, kad su širi slojevi naroda - prvo trgovci i zanatlije, pa onda i svi radnici i seljaci - počeli da igraju neku ulogu u vladavini i da je na neki način kontrolišu i da se bore protiv većih i manjih zloupotreba vlasti, onda su se oni koji su se borili da se održe ili dokopaju vlasti sve lukavije i lukavije služili svim tim trima vrstama laži: izmišljanjem i širenjem neistina, skrivanjem značajnih istina i davanjem obećanja koja ne bi ispunjavali i koja čak nisu ni imali namere da ispune. To je dovedeno do velikog savršenstva, pa se o tome danas čak i javno govori - svakako ne da bi se razotkrila istina, nego da se pokaže i istakne moć vlastodržaca, pred kojim svi imaju da se priklone. Kad je o tome reč: i sama istina se može prikazati i na lažan način! To je viši stepen prepredenosti. Ta lažljivost se bar kod civilizovanih naroda odozgo spuštala nadole i samim tim sve više širila i omasovljavala, pa se od lukavosti vlastele i sebar sve više branio lukavošću. Prvo glavno obeležje XX veka jesu koncentracioni logori od istočne do zapadne obale Tihog okeana idući prema zapadu. Drugo glavno obeležje XX veka jeste lažljivost. I to lažljivost u svim najmaštovitijim oblicima. To su prave đavolijade. Jedna od njih je i podela na "bele" i "crne" laži, pri čemu se u glavnom svoje sopstvene smatraju belim, a tuđe crnim. Međutim, svaka laž bez izuzetka jeste neko ubistvo u duhovnom svetu. A prema rečima Rudolfa Štajnera iz predavanja održanog u Beču 12.4.1914. mi smo posle smrti u određenim trenucima:

"... potpuno ispunjeni istinom koju je trebalo da kažemo. Ali ta nas istina muči, ona se nalazi pred nama mučeći nas onoliko koliko smo od nje bili odstupili u laži. Dakle treba samo da slažemo na fizičkom planu da bismo u duhovnom svetu stvorili čas u kojem će nas odgovarajuća istina koja je suprotna laži, mučiti na taj način što istina živi u nama i peče nas i ne možemo je podneti. A naša patnja postoji naročito u tome što uviđamo: to je istina. Ali sada je tako da nam istina ne priređuje nikakvo uživanje, ni zadovoljstvo, ni prijatnost, nego nas muči. Biti mučen od dobrih stvari, od onoga o čemu znamo da bi nas trebalo da uzdigne, to spada u svojstvenosti doživljaja u duhovnom svetu."[25]

U to je uključeno čak i ono naoko sitno: "Kaži da nisam tu!", kad zazvoni telefon i to se odnosi kako na onoga ko je to poručio, tako i na onoga ko je to preneo. U to je uključen i čitav lanac onih koji sudeluju u širenju neke laži, počev od onog ko neku laž izmisli, pa preko onih koji je prenose, štampaju, izgovaraju, emituju, snimaju itd. Svi će oni to mučenje doživeti, ko u većoj - ko u manjoj meri. To se mora javno objavljivati, a oni koji imaju bilo svetovnu bilo duhovnu vlast i to ne saopštavaju, nego čak i sprečavaju da se to saopštava - iz njih izlaze sablazni.

"I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more." (Mk.9.42)

Oni koji imaju bilo svetovnu bilo duhovnu vlast, koji su na istaknutijem položaju u društvu, a lažu ili dopuštaju da se laže ili se ne bore protiv laži i ne razobličuju ih, oni i hule protiv Duha Svetoga - Duha istine čak i kad ćute.

"Zaista vam kažem da će sinovima ljudskim biti oprošteni svi gresi i hule, koliko god ushule; ali koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti greh. Jer rekoše: ima nečistog duha." (Mk.3.28-30}

Tražim pomilovanje za vlastelina!

Pošto je pitanje odnosa prema istini ključno pitanje života i smrti, navešću i ovo:

"Stoga reče Isus Judejima koji su mu poverovali: ako vi ostanete u mojojnauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.31-32) - A malo dalje:

"Zašto ne razumete moga govora? Zato što nemožete da slušate moju reč. Vi potičete od oca đavola i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je laža i otac laži. Meni ne verujete što vam govorim istinu." (Jn.8.43-45)

Naravno da smo svi mi ljudi grešni. Mnoge laži se izgovore u neznanju, zbog nebudnosti i u strahu. No ipak, svaka laž oštećuje naše biće. Ali kad saznajemo istinu, pa je i podelimo s drugima, mi isceljujemo ono svoje duševno oštećenje i postepeno se oslobađamo. Sama odluka da nikad ne slažemo potpuno menja čitav naš život - drukčije živimo i budniji smo. Ukoliko smo više ispunjeni istinom i dobrim delima, utoliko smo savršenije biće. To se ugrađuje trajno u našu dušu. Svakako da se to postiže samo ljubavlju. Naravno ne onim što otac laži i njegova deca nazivaju tom rečju, a što spadaviše u oblast svih vrsta nagona počev prema drugom polu, pa preko rodovskog, narodnosnog, verskog, stranačkog, klubskog pripadnistva, da bi se ostvarili neki grupni interesi. Ta nagonska ljubav je tek prvi podstrek za socijalizovanje čoveka i za razvoj one prave ljubavi i svakako da nije nešto protiv čega bi se trebalo boriti ukoliko te vrste ljubavi odnosno dela iz tih vrsta ljubavi nisu na štetu nekog drugoga. No prava ljubav i dela prave ljubavi nerazdvojno su povezana sa slobodom, a koja se postiže saznavanjem istine. Tako je i istina o pravoj ljubavi data u sledećim recima:

"Čuli ste da je rečeno: "Ljubibližnjega svoga" i mrzi neprijatelja svoga. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje, da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on čini da njegovo sunce grane zlima i dobrima i daje kišu pravednima i nepravednima, jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu nagradu imate? Zar ne čine to isto i carinici?" (Mt.5.43-46)

Svakako da nije ni malo lako ljubiti neprijatelje svoje, ali ako čovek bar malo uspe da se dotoga vine, tu će on teksaznati istinu o tome šta je ljubav. Onda će tek moći da vidi i koliki je deo prave, a koliki deo nagonske ljubavi u onome što oseća prema svome rodu ili drugoj grupi. Tek tada će moći da shvati i sveobuhvatnost i značenje one najveće zapovesti: "Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom," -  Takođe da je i druga kao i ova:

"Ljubibližnjegasvogakaosamogasebe." (Mt.22.37-39)

Prematome, svakaljubavkojajeusmerenasamonanekogpojedincailigrupuuzzanemarivanjeilina štetuapsolutnosvihisvega štojeuBogu - nijeustvariljubav. Utakvojljubaviseuvekočekujeinekanagradazasebe. Naravnodajenesebičnaljubavidealkoji čovekzbogsvojegrešnostiteškomožepostićiisamogaupojedinačnimtrenucimapostiže - štoznačidajeipakmoguć; alijetoidealkojitrebadamuukazujenaputkojimdaide. Oddelapraveljubavi čovekzasebenedobijaništa, alitosuustvaristvaralačkesnageusvetu.

Razmišljanjemoovomemožese čovekizbavitiodintelektualnoggrehaukojije čovečanstvopalouIVveku. PadumoralnigrehopisanjeuSvetomPismu.

* * * * * * *

Prenego što ćudazavršimprethodniodeljakdonelamijezarođendanmojasestraSlavaknjigu "Masonskaideja" odAnriTor-Nugesa.[26]Onajevrlosimptomatična, takoda ćusejaovdenanjumalovišeosvrnuti, iakonaprvipogledizgledadanijeuvezisaizlaganjimauovompoglavlju. Unaprednapominjem, daminijepoznatoniu čemususličneniu čemuserazlikujuVelikaložaFrancuske, čijijevelikimajstorod 1983. do 1985. bioAnriTor-Nugessjednestrane, asdrugestraneUjedinjeneVelikeložeNemačkekojimapripadaJirgenHoltorf, čijusamknjižicupomenuoimalokomentarisaoupoglavlju "Svetskarevolucija", sadatomnapomenompod /27/.

Pisacjeknjigu "Masonskeideje" označiokao "Esejofilozofijislobodnogzidarstva" izavršiojel9.ll.1989. ZanjujepredgovornapisaoMišelBara (MichelBarat), tadašnjiVelikimajstorVelikeložeFrancuske, ukojemonkažedasenaosnovutuiznetihmislimožestećitačnapredstavaoangažovanjuslobodnihzidaraVelikeložeFrancuske. I on je kao i pisac po struci filozof.

Šta na prvom mestu reći o ovom eseju? On obuhvata istoriju, konstituciju, shvatanje sveta, inicijaciju, simbole i obrede, odnose prema crkvi i savremenom društvu... I: "Obraća se slobodnim zidarima u svetu, ali i svim ljudima dobre volje."S obzirom na to da sam ja prema smernicama antropozofski orijentisane nauke o duhu Rudolfa Štajnera navikao da ne obraćam pažnju samo na "šta" nego i na "kako", čitanje ove knjige ostavilo je na mene vrlo dubok utisak - ima nečeg potresnog u njoj.

Anri Tor-Nuges je svakako vrlo dobro upoznat sa mnogim filozofskim delima - citira reči mnogih filozofa i mislilaca uopšte. Iz njegovog pisanja izbija i ta "ljubav prema mudrosti" - filozofija, ali i prema ljudima uopšte. On saoseća sa svim ljudima na svetu. Ja imam utisak da on potiče iz jedne čestite i dosta patrijarhalne sredine. On ne potiče od nekih plemića ili moćnika, već iz jedne skromne učiteljske porodice i rodio se i prvu mladost proživeo na jugu Francuske u Langedoku, te je od 1949. primljen u ložu slobodnih zidara u Narboni, "dosta mlad" - kako sam kaže. Iz knjige se ne vidi godina njegovog rođenja, ali prema tekstu se vidi da je 1941. bio student filozofije u Tuluzu. Te godine je prvi put čuo o slobodnom zidarstvu, kad mu je otac objasnio da njegovog prijatelja Leona Senije, ratnika iz Prvog i iz Drugog svetskog rata, rezervnog oficira, zbog starosti vraćenog iz nemačkog zarobljeništva, sada u Karboni progone i ne dopuštaju mu povratak u školu, jer je "loš Francuz", t.j. bivši Veliki majstor masonske lože u Narboni. To je bila posledica toga što je vlada u Višiu 1940. zabranila njihov rad. Još te godine je mladi Anri bolno doživeo i brisanje reči "sloboda, jednakost, bratstvo" sa zgrade opštine u Kursanu.

Pri čitanju ove knjige ja sam dobio utisak da je Anri Tor-Nuges sasvim iskreno predan idealima kojima teži njegova loža: ljubav, istina, sloboda, dobro, lepo... Međutim, za razliku od njegovog nemačkog sabrata Jirgena Holtorfa, on se nikako ne zadovoljava niti teši time što su ti ciljevi "u najmanju ruku napisana pravila". On ne zatvara oči pred katastrofalnim pojavama u sadašnjem društvu. Ja ću ovde navesti samo ponešto iz njegovog poglavlja "Slobodno zidarstvo i savremeni svet", koje počinje sledećim rečima:

"Postalo je banalno reći da savremeni svet prolazi kroz tešku krizu. Ona ga pogađa u svim njegovim dimenzijama, ekonomskoj i političkoj, te se proteže na domen običaja i morala, kulture, religioznog i duhovnog života. U ovom poslednjem domenu, izgleda da se više oseća u zapadnom svetu i kod starih evropskih nacija. Ali, ono što najviše iznenađuje, to je njen opšti karakter, globalan i totalan, kao da su svi elementi koji čine čovečanstvo podjednako i duboko pogođeni, a sve vrednosti na koje se ono oslanja, osporene i prezrene."

On dalje kaže:

"Na planu politike, demokratija trijumfuje nad najgrubljim totalitarnim sistemima i postala je pravilo vladavine u mnogim zemljama. Nacije koje su deo Skupštine Ujedinjenih nacija potpisale su principe demokratije i obavezuju se da poštuju prava čoveka i građanina. Najzad, učinjeni su značajni napori da se prošire i usavrše socijalna prava ljudi.

"Da, da, svakako, da... ali... ali..."

"Jer istovremeno prinuđeni smo potvrditi da se materijalna beda povećala u mnogim zemljama, da je nesreća zahvatila brojne narode, da čitave populacije umiru od gladi i podležu mnogim nasiljima, da se ratna pustošenja i progoni šire delom naše planete. Milione ljudi progone, masakriraju, lišavaju pristojnog života, elementarnih sloboda i najelementarnije pravde."

"Kad je reč o demokratiji, koja prema Povelji OUN treba da bude temelj i potpora svakog društva, nije li ona danas najčešće izvrgnuta ruglu i pogažena u većini država, čak i onih koje su deo OUN?"

Osvrćući se zatim na razvoj posebno od 18. veka, on ističe:

"Već smo ukazali na to da se izvanredan razvoj nauke i tehnike, čovekovih materijalnih moći, podudara s pojavom filozofija 'teskobe', 'apsurda', 'beznađa' i 'ništavila'."

"Nije li čovek XX veka sa istim slepilom i istom nesvesnošću, autor zla i njegova žrtva, jer svest čoveka XX veka jeste slepa svest, mračna, konfuzna. Ovaj čovek više ne zna, ili neće da razlikuje istinito od lažnog. Razjasnimo to. Ne želimo reći da se ovaj čovek vara i čini greške. U stvari, u svim vremenima ljudi su bili prevareni ili su se prevarili. Želimo reći da čovek odbacuje samu vrednost istine i njenu različitost od lažnog; da odbija ideju apsolutne vrednosti idealne istine, a time i normu svih istina koje određuju čovekov život, da odbacuje tu ideju po kojoj postoji jedna ravan istinitog nezavisna i transcendentna svakoj vrednosti, da postoji poredak svetlosti različit od poretka tame. U isti mah i u istom toku misli, ovaj čovek odbija i odbacuje plan dobra ili vrednosti, kao i Moralnog zakona. Ipak, ne želimo reći da je naš savremenik gori od svojih predaka. Želimo da kažemo da on više ne zna ili ne želi da uspostavi razliku između dobra i zla, pravde i nepravde, između prava i onoga što ga poriče: Kao što, uostalom, više ne želi da razlikuje lepo i ružno, nastojeći čak namerno da nagrdi ono što je lepo. On odbacuje ideju da tu postoji, da može biti, istina, dobro, lepo, transcendentni svakom činjeničkom poretku; odbacuje ideju svake norme, svakog pravila, svakog zakona, svakog pravnog poretka u kome vidi samo prikrivanje i prerušavanje sile, ili tvrdi da je pravda samo uvežbavanje sile. Tratimah i Kalikle i dalje žive i uspevaju i u naše doba. Tako na planu upravljanja, uz pomoć veštih i domišljatih sofizama, više se ne želi praviti razlika između čoveka koji prouzrokuje zlo i onoga koji to trpi. Na isti način neće se praviti razlika između građanina koji poštuje zakon i drži ga se, i onoga koji ga sistematski krši i izvrće ruglu. Možemo se čak pitati šta znači za neke naše savremenike ideja, tako draga slobodnim zidarima, iz veka prosvećenosti kao i modernim, ideja o pravima čoveka, kad vidimo da se koristi kao izgovor i alibi za pljačke krupnih kriminalaca i za sramna dela bandita najniže vrste. Toliko je velika zbrka u duhu ljudi i tolika izopačenost nekih mozgova. Neki naši savremenici imaju nezgodnu i opasnu sklonost da mešaju Sokrata i Arhelaosa, prvog koji je oličenje poštovanja zakona i simbol mudrosti, razuma, dobrote, s drugim koji otelotvoruje tiraniju i simbolizuje brutalnost, nasilje i mržnju. Eto zašto kažem da je zlo u čoveku i da mu je pre svega razum poremećen, duh zaslepljen a duša iskvarena. Kriza koja obeležava naše društvo, bez sumnje je ekonomska i politička, šta više, čini nam se, moralna i duhovna. A čvor te krize nalazi se u samom čoveku."

Teško je jezgrovitije opisati to stanje, koje "se više oseća u zapadnom svetu i kod starih evropskih nacija". Dalje, pozivajući se i na Sofokla potvrđuje:

"Nerazumnost rađa tiraniju. No, ona danas nema lik čoveka, šefa, ona kao da je rasuta u samom društvu, meša se sa samim društvom. Upravo moderan čovek, kroz mitove koje je sam stvorio, kroz društvo koje je oblikovao, postaje tiranin sam sebi, to jest rob samom sebi. Čovek našeg vremena najčešće je obuzet tom neobuzdanom željom za bezgraničnim uživanjem, potrošačkim ludilom; u životu ga vode samo njegovi materijalni interesi u nastojanju da po svaku cenu postane još bogatiji i moćniji. A taj čovek koji je verovao i veruje da se može izbaviti pribavljanjem samog materijalnog bogatstva, postaje ne više rob prirode, suverena, religije, već sistema mišljenja i življenja koji je sam iznedrio i postavio. Rob i još nezadovoljan, svim i svakim, nezadovoljan svojim životom, svojim poslom, gradom u kojem živi, društvom, svojim bližnjima, roditeljima, a istovremeno je u sukobu i s drugovima na poslu, s ocem i decom, u konfliktu sa svakim mikro-društvom gde živi, jer je u stalnom konfliktu sa samim sobom, jer nije umeo u sebi da ostvari ravnotežu i harmoniju."

"U vremenu smo demokratije i suštinskih sloboda, a najosnovnija prava čoveka obično su izvrgnuta ruglu. U vremenu smo OUN, a nacionalni ratovi pustoše narode i okrvavljuju planetu."

"Ako više nema transcendencije, ako se ne želi više priznavati u čoveku transcendencuju njegovog duha, razuma i slobode, on gubi svoje suštinsko dostojanstvo koje ga čini čovekom. On nije više subjekat, svest, on je samo objekat, stvar."

"Poricanje ideje svetog, nepriznavanje duhovne dimenzije čoveka, doveli su do njegove propasti. Po nama, danas će čovek proživeti naročito degradirajući lepotu, jer moguće je degradirati i iskvariti ljudsku dušu čineći da ona izgubi smisao za istinu i smisao za dobro, ali isto tako ona se može izopačiti ako se učini da ona izgubi smisao za lepo. Može se upropastiti čovek ako mu se izopači razum, ali isto tako ako mu se izopače čula, osećanja, ukus; zatim, čineći da izgubi smisao za kvalitet stvari i ljudskih proizvoda, a time i za kvalitet bića. Vulgarnost, prostota, ružnoća, često postaju "vrednosti" za ugled nekim našim savremenicima. Estetskom izopačenošću pogađamo dušu naših savremenika, degradiramo je i ponižavamo."

"Ali slobodni zidar je takođe čovek koji 'u najdubljoj noći želi da veruje u svetlost' kako piše Gete. A tu svetlost on traži ne samo za sebe već i za druge ljude, svoju braću i želi da učini da ona vlada svetom i ljudima i da je podeli s njima. No šta on može da učini?"

Posle tako sadržajnog opisa te krize savremenog sveta - kako je to na početku ovog poglavlja naveo - a sa kojim se i ja potpuno slažem, prihvatam ga kao tačan i vrlo obuhvatan. Anri Tor-Nuges na ovo pitanje odmah daje odgovor:

"Naspram ove krize koja je kriza civilizacije, šta može da uradi institucija kakva je slobodno zidarstvo? U iskušenju smo da odgovorimo (nek nam se oprosti ta čudna iskrenost): ništa!"

"Slobodno zidarstvo nema 'D sistem' čudotvornog rešenja. Ono što može da ponudi današnjem čoveku, to je određen prostor i alatke, određeno mesto i metoda. Mesto, to je sama loža 'pravedna i savršena', svetovno i duhovno mesto, smešteno u prostoru i vremenu, a nadilazeći naš prostor i i naše vreme; mesto gde se sreću ljudi koje su držali udaljene od drugih uslovi života, religiozna verovanja i politička ubeđenja, ideološki sistemi, nacionalnosti i klase; mesto pravog dijaloga, to jest razmene koja podrazumeva priznavanje da u svakom čoveku postoji sloboda i razum."

Budući svestan toga da to nije rešenje za tu krizu i - rekao bih - očajan zbog toga, Anri Tor-Nuges ponovo opisuje ideale i težnje slobodnog zidarstva:

"Istina, ili traganje za istinom, sloboda, ili osvajanje slobode, rad, bratstvo - to su ideje vodilje oko kojih je organizovan masonski projekat. I ako nam se danas naš svet čini u potpunom moralnom i duhovnom metežu, to je zato što je izgubio sklonost ka istini iradu, smisao za slobodu i bratstvo."

U zaključku on još kaže:

"Naš savremenik više ne zna ko je, ne zna više odakle dolazi i kuda ide. Ane zna ni ko je, jer ne zna odakle dolazi i kuda ide. Slobodno zidarstvo od čoveka najpre zahteva da zna ko je. Spoznaj sebe samog."

No on je svestan toga, da time ne nudi nikakvo rešenje za tu "tešku krizu". Ove reči je on napisao kad je imao bar 65 ili 67 godina, dakle u godinama kad se može imati sveobuhvatni pogled na svet i na život i na njihov razvoj. Naročito ako se ide putem neke inicijacije, o čemu u Predgovoru piše Mišel Bara, koji takođe naglašava da "ovde nije reč o apstraktnom mišljenju". Ne zavarava se Anri Tor-Nuges o tome da će tim putem slobodnog zidarstva ići sasvim, sasvim mali broj ljudi. On takođe uviđa da taj put nije doneo - posebno u XVIII, XIX i XX veku - ništa ili skoro ništa značajno za svet od onoga što je sadržano u Andersenovim "Konstitucijama" iz 1723., da su na tom putu jedino možda pojedinci usavršavali sebe. Iz čitavog tona kako je ova knjiga napisana može se zaključiti da nije zasnovana na apstrakcijama. Otud očajanje i beznađe!

Očajanje i beznađe kod čoveka, o kojem - mada ga ne poznajem - imam utisak da je čestit, pun ljubavi za sve ljude i koji ima hrabrosti da kaže, da naspram ove krize slobodno zidarstvo ne može da uradi ništa. To je ono potresno što se može osetiti u ovoj knjizi, ako se usmerava na "kako". Analiza toga "kako" više se vrši osećajem i otuda se i ovde možda počelo od kraja knjige ka početku. Za ono "šta" uputrebiće se čist, hladan razum.

* * * * * * *

Knjiga počinje poglavljem "1723.” - «storijski trenutak modernog slobodnog zidarstva". Iako se pominju rukopisi o slobodnom zidarstvu još iz Srednjeg veka, u knjizi se ne govori o nekim starim tradicijama, već se počinje sa onim sukobima i trvenjima između kaoličke crkve i protestantskih, što je nazvano "evropska šizma". U tom haosu pojavljuje se kod izvesnih mislilaca težnja ka nekoj univerzalnosti nezavisnoj od crkvenih dogmi i zasnovanoj "na slobodi svake svesti koja traga za istinom", te i univerzalnosti "u samom Moralnom zakonu, suštini ove kulture i filozofije".

Moj komentar:

Ovde pada u oči ta "evropska šizma" koja se odnosi samo na istupanje protestanata i anglikanaca iz katoličke crkve. Ranije istupanje katoličke crkve iz pravoslavne se uopšte ne pominje. S druge strane, pojam "slobodne svesti" je sasvim neobjašnjen. Da li to treba da znači da se na čovekovu svest ne sme uticati nekim vaspitnim tehnikama ili je zagušivati lažima i tome sličnim? Inače svest može da bude u raznim stanjima budnosti odnosno na razne načine usmerena, uz nju ne spada pojam slobode, već se preko nje može eventualno doći do slobode. Isto tako ovde nije ništa bliže rečeno o "Moralnom zakonu", koji prema čitavoj ovoj knjizi treba da je iznad, odnosno da obuhvata sve religije. Međutim, čim se kaže "zakon" - to je protivno "slobodi", te je i to trebalo bolje definisati da ne bi bilo zabune i proizvoljnog tumačenja sličnog tumačenjima raznih religioznih ustanova. Ovako inače ispada da se jedna duhovna elita nameće kao arbitar zakona drugim duhovnim elitama ili pojedincima ili da svako ima svoj posebni Moralni zakon. Gde smo?

* * * * * * *

Postavke iz ovog prvog poglavlja dolaze do izražaja u Andersenovim "Konstitucijama" iz 1723. godine. Po njoj sloboda savesti ima ograničenja u okvirima prirodnog morala i

"Mason se svojom'zakletvom' obavezuje da poštuje Moralni zakon."

Zatim, posle odgovarajućeg objašnjenja:

"A zar slobodni zidar ne treba pre svega da se potčini moralnom zakonu?" A: "Moralni zakon, koji je zakon ljubavi, jeste unutrašnji zakon." - Dalje:

"Mason je miroljubiv podanik u odnosu na civilne vlasti, ma na kom mestu boravio i radio, ...". - Tako i

"Zato Velika loža Francuske u svojoj deklaraciji o principima, u članu II kaže; Velika loža Francuske proglašava svoju večnu vernost i potpunu odanost otadžbini'".

Moj komentar;

Ovde se sad govori o"slobodi savesti", što je možda pitanje shvatanja prevodioca ("conscience" znači i svest i savest - u francuskom se ova dva pojma označuju istom rečju). No ni o savesti se ne bi moglo govoriti da li je slobodna ili ne. Ona bi bila povezana sa tim "unutrašnjim zakonom", zakonom koji nam kroz savest govori. Ako je to "zakon ljubavi", onda je to zakon slobode i na njega se ne smevezivati reč "dužnost" uzeta od Kanta niti reč "potčiniti". Dalje: da li "miroljubivi podanik" ne dolazi nikad u koliziju sa"civilnim vlastima" - recimo kad te vlasti objave rat? I šta, ako civilne vlasti navedu otadžbinu na postupke suprotne "moralnom zakonu"? Da li se pod tim "moralnim zakonom" podrazumeva i apsolutno pokoravanje vlastima? U tom slučaju mason ne bi bio u koliziji, ali bi se izgubila ta univerzalnost moralnog zakona, jer ima raznih vlasti i otadžbina koje dolaze u sukob. O samoj zakletvi ja sam opširnije govorio u poglavlju "Širenje komunizma" - njome se ograničava sopstvena sloboda.

* * * * * * *

U razmatranju o Bogu, nabacuje se shvatanje da mason ne može biti "glupi ateista". Međutim,slobodni zidari rade u slavu "velikog arhitekte sveta",a ne "Velikog tvorca sveta". Ideja stvaranja se time ne poriče, ali je ona "pre objekt vere nego racionalnog postupka":

"U tom smislu Veliki arhitekta sveta bio bi samo logos koji organizuje svet prema redu, a ne Tvorac samog sveta."

To je "ideja jedne prirodne religije koja teži nekoj vrsti univerzalnog morala", dakle religija bez "konfesija i dogmi".

Slobodni zidar "svom svojom verom i svom svojom nadom traži da usavrši samog sebe, da savlada kosmos, da poboljša svet ljudi".

"Ali masonska vera se ne može i ne sme ograničiti na potvrđivanje jednog principa; mora nastojati da ga otelotvori, ostvari u akciji koja proističe iz samog tog potvrđivanja, to jest mora težiti da radi na osiguranju pobede slobode, ljubavi, duha, te širenju tog duha, tog načina mišljenja i tognačina bivstvovanja."

Moj komentar:

Iz ovih izlaganja izlazi da se pod Velikim arhitektom sveta podrazumeva Hristos - logos. Konfesije i dogme stvarno i ne spadaju ni u kakvu religiju. To su pravne odrednice koje su ubačene u religije da bi se ostvarile političke svrhe, te ih i treba odbacivati. U pogledu načina kako se iz "masonske vere" treba boriti za ostvarenjenavedenih ideala - ništa nije rečeno. Na taj način to ostaje samo puka deklaracija. Pogotovu što ništa bliže nije rečeno ni o toj slobodi, ni o ljubavi, niti o kakvome duhu se tu radi, niti o načinu mišljenja ni bivstvovanja. Neće li se u tom nastojanju doći i u sukob sa vlastima?

* * * * * * *

U poglavlju "Tri velike svetlosti" ukazuje se na simbolička značenja uglomera i šestara, spojenih s Knjigom svetog zakona:

"Rukom položenom na uglomer i šestar i na Knjigu svetog zakona, slobodni zidari polažu svoju svetu zakletvu. Ta knjiga je Biblija, a u škotskom slobodnom zidarstvu, knjiga je otvorena na Jevanđelju po Jovanu, čiji se Prolog ponekad recituje na početku obrednih radova."

"Hrišćanstvo je religija knjige kao i judaizam, a ta knjiga sadrži samu reč Božju, a ta reč je sveta kako za hrišćanina tako i za Jevreja."

Pošto ima raznih interpretacija knjige:

"Ko ima najviši autoritet da nam preda duhovnu poruku u njenoj istini i autentičnosti? Jer, ako je reformacija, uopšteno govoreći, prouzrokovala rascep jedinstva Hrišćanske crkve, ona je istovremeno utvrdila razmimoilaženja u tumačenju Biblije i njenih značenja."

"Najčešće, to je neka crkva, često spojena s državom, koja će odlučiti o značenju knjige."

Slobodno zidarstvo prihvata Spinozinu poruku, da 'pošto su ljudi različitih naravi, treba svakome prepustiti, prema vlastitoj ćudi, slobodu suđenja i mogućnost interpretacije osnova vere, a o samoj veri suditi prema delima.'

"Potrebno je pokoriti se Zakonu, a Zakon objavljen Mojsiju ne znači verovanje u bestelesnost Boga, 'nego nalog o postojanju samo jednog Boga, u koga treba verovati i obožavati samo njega'..."

"Tako se božanski Zakon svodi na jedinu pouku 'Voli Boga kao dobrog Vladara'. Isus ljudima prenosi istu poruku koja podrazumeva ljubav prema Bogu i prenošenje Zakona ljubavi, a ne osnivanje države i osnivanje građanskihi političkih zakona. Samo je jedan Bog, uči nas Sveto pismo, i jedna je reč Božja."

Biblija "simbolizuje taj Moralni zakon koji je u suštini zakon ljubavi, pravde i milosrđa..."

Moralna vera slobodnog zidara nije vezana za neko otkrivenje, ali nije ni u suprotnosti s njim:

"Ova moralna religija, čiji je pisani i istorijski izraz Biblija, zar ne bi mogla biti univerzalna religija, i uistinu univerzalna, jer se ne vezuje ni za koju teološku dogmu, već samo za ideju dužnosti, za ideju priznavanja univerzalnog dobra i osvajanja puta koji bi nas k njemu doveo."

To bi bila neka "nevidljiva crkva",sa "traganjem za unutrašnjim životom".

Što se tiče uglomera, on"upućuje na zemlju,zemaljski prostor", on je "simbol ispravnosti i tačnosti".

"Šestar upućuje na duh. Tako je on oruđe par excellence Velikog arhitekte sveta (videti u srednjevekovnoj ikonografiji predstave Hrista koji šestarom ucrtava plan sveta)."

"Tri velike svetlosti slobodnog zidarstva" jesu uglomer, šestar i Knjiga svetog zakona i one ga izražavaju "u njegovoj biti i istinitosti".

Moj komentar:

Ne znajući za ovu knjigu, ja sam u prethodnom poglavlju već dosta opširno govorio o zakletvi uopšte, te ču ovde samo podsetiti na reči iz evanđelja po Mateju: "... ne kunite se nikako; ni nebom, jer je presto Božiji; ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovim... Nego neka reč vaša bude da - da, ne - ne; a što je više od ovoga, od zla je." (Mt.5.34-37). Iz ovoga izlazi da po Mateju zakletva nije sveta nego je od zla. Prema tome, to evanđelje slobodni zidari ne priznaju. Čak mu se i izričito suprotstavljaju polažući ruku na šestar - simbol neba ili duha - i na uglomer - simbol zemlje. Utoliko više zbunjuje isticanje "Prologa" iz evanđelja po Jovanu. Da li se cela Biblija sem ovog evanđelja odbacuje ili se bar smatra da ne spada u "Moralni zakon"? Pada u oči i upotreba reči "Knjiga svetog zakona". Da li je to samo neki deo,izvod iz Biblije ili nešto mnogo obuhvatnije od Biblije, koja je za tu knjigu samo simbol i čiju sadržinu ne treba uzeti u potpunosti?

Sem toga, zaklinjanje bilo kakvim zakonom, pa bio on i "moralni" ili "sveti", jeste protivljenje onome što Pavle u Poslanici Rimljanima (7.1-25 i 8.1-4) i Poslanici Galatima (4.1-31 i 5.1-15) kaže, da nas je Hristos oslobodio od služenja zakonu. Ako je Pavle u pravu, onda to zaklinjanje zakonom znači borbu protiv tog Hristovog impulsa. Ako slobodni zidari to Pavlovo ne prihvataju kao ispravno, zašto to ne kažu izričito, nego polažu ruku na Bibliju u kojoj su uključene i ove Pavlove poslanice, kao i Evanđelje po Mateju? Pa i ovde se čak nešto iz tih poslanica citira!

S druge strane, nigde se ne daje ni tekst njihove zakletve. Ako priznaju Evanđelje po Jovanu, da li su pročitali i ovo:

"A ovo je sud: svetlost je došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više nego svetlost, jer dela njihova behu zla. Svaki, naime, koji rđavo radi, mrzi svetlost i ne ide na svetlost, da se ne obelodane njegova dela; a ko čini istinu ide na svetlost, da se pokažu njegova dela - dasu u Bogu učinjena." (Jn.3.19-21).

Taj dolazak svetlosti na svet pominje se i u tom - kako ga nazivaju -"Prologu". Da li slobodni zidari samo taj "Prolog" priznaju? I da li je svetlost došla samo za njih ili za sve ljude, kad je samo za sebe čuvaju? Skrivanjem teksta njihove "svete zakletve" drugima se uskraćuje pomoć na putu ka slobodi - opet u smislu tog Jovanovog evanđelja:

"...i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32)

Šta je po sredi?

Još više zbunjuje pojam "religija knjige". Uz gornju napomenu da se cela Biblija ne uzima u obzir, čudno izgleda i povezivanje hrišćana i Jevreja preko nje, jer Jevreji svakako ne priznaju Novi zavet - uključujući pomenuti "Prolog". Ako je reč o "religiji knjige", zar ne bi u to spadao i budizam sa svojom "Tipitakom" - "tri korpe knjiga" - (19 Propovedi + 7 Filozofija + 5 Vaspitnih propisa = 31 knjiga)? A Islam? Ovo je sasvim nejasno.

Kad je reč o raznim interpretacijama "knjige", i ovde se govori samo o rascepu jedinstva hrišćanske crkve usled reformacije, a ne i o odvajanju od pravoslavne crkve, niti o izdvajanjima kopta, arijaca, monofizita i drugih. Međutim, ako bi se ova razdvajanja bolje proučila, videlo bi se da nije neka crkva često, nego uvek spojena sa državom ili grupom država - bar od kad je uzeta kao državna religija pod carem Teodosijem I (379-395), koji se krstio 379,a već 380. izdao odgovarajući edikt. Tako i Spinoza upućuje samo na apstraktne državno-pravne odrednice, pisane zakone o veri; ne uzima u obzir da će svaki čovek u svakom slučaju prema svojoj ćudi prosuđivati šta god hoće - jedino što to možda neće smeti da kaže, ako je pod nekim pritiskom ili se to kosi sa zakonskim propisima. Takođe se ovde ne pominje ni interpretacija ili interpretacije samih slobodnih zidara.

Upućivanje na pokoravanje Zakonu objavljenom Mojsiju ukazuje na to, da se neki stavovi iz Biblije ipak i prihvataju, a neki ne prihvataju. Odbacuje se opet čak i stav iz Evanđelja po Jovanu:

"Odgovori im Isus: zar ne stoji napisano u vašem zakonu: 'Ja rekoh bogovi ste'?" (Jn.l0.34)

To stoji i u Psalmu 82, stih 6. A u Drugoj i u Petoj knjizi Mojsijevoj ne stoji "nalog o postojanju samo jednog Boga". Mojsiju se objavljuje onaj Bog koji ga je izveo iz Egipta i kaže:

"Ti ne treba da druge Bogove imaš pored mene."(2.Moj.20.3 i 5.Moj.5.7).

U Svetom pismu se ne negira postojanje i drugih bogova - pominju se čak i po imenima, samo se ukazuje da njima ne treba služiti. Njihovo prikrivanje ili nipodaštavanje pojačava njihovu moć, oni time lakše zaposedaju čoveka, lakše ga zavode jer deluju na njegovu podsvest. Zašto se oni ovde negiraju? I to uz izmenu teksta tog "Zakona objavljenog Mojsiju"?

Za rečenicu datu pod navodnicama "Voli Boga kao dobrog Vladara" nije navedeno odakle je uzeta. Da li iz nekog posebnog spisa? Ja se bar ne sećam da je ima u Svetom pismu. - Bog koga treba voleti, i to na taj način da se prema njegovom pozivu - pozivu ljubavi prema svakom i svemu, a ne pozivu prinude - voleti tako da se iz svoje slobode čovek upravlja pri svim svojim činima, to je Bog ljubavi, a ne Bog Vlasti. Bog Ljubavi daje čoveku slobodu i voli ga čak i ako se protiv njega okrene, a Bog Vlasti ga prinuđava i okiva, otima ga iz ispravnog razvoja. Sa stanovišta Boga Ljubavi, koji od čoveka stvara biće slobode, ne postoji nikakav - ni u božanskom ni u ljudskom smislu - "dobar Vladar". Reći "dobar Vladar" - baš kao i "sveta zakletva" - ima isto toliko smisla kao i reći "drveno gvožđe" ili "gasovitiled" ili "četvrtasti krug". Vladar može biti eventualno samo neko nužno i privremeno zlo, da bi na njemu ljudi bolje uočili šta je dobro i da bi u borbi protiv njega ojačali svoje snage i ostvarivali svoju slobodu.

Svako ko se iole upoznao sa nekom ezoterikom, mora da zna za tu razliku između Boga Ljubavi i Boga Vlasti. Međutim, iz ovih izlaganja se vidi da slobodni zidari prinudu, dužnost stavljaju iznad slobode, da su prihvatili Kantovo pogubno učenje i da od čoveka žele da naprave moralni automat. Automat koji će raditi dobro, i to možda baš samo prema njihovom shvatanju o dobrom, prema onome kako oni tumače svoju "Knjigu svetog zakona", za koju drugi i ne znaju šta je i koju od drugih skrivaju. Time slobodni zidari - svesno ili nesvesno - negiraju i bore se protiv čovekove slobode, iako govore da se za slobodu zalažu. Gde smo?

Sve to mnogo liči i na shvatanje Hrista kao kralja, o čemu govori rimokatolička crkva. Šta je po sredi? Sem toga, da li možemo celu Bibliju uzetikao simbol za "zakon ljubavi, pravde i milosrđa"? I kako pravu ljubav razlikovati od njom vrlo često zamaskiranog sebeljublja ili onog što se popularno naziva "majmunskom ljubavlju"? A zar osećaj pravde nije vrlo individualan? Ta i pljačku banke neko smatra prestupom, a neko socijalnim izravnanjem i pravdom! A kakvo je to milosrđe opisivano u Starom zavetu, kadse posle pobede pobiju i sve žene i deca i stoka pobeđenih? A da li je ikamenovanje grešnika opisivano u Novom zavetu takođe milosrđe?

Biblija kao simbol za "zakon ljubavi, pravde i milosrđa" može biti samo ako se prima fatalistički ili ako se njen veliki deo zanemari i ako se ona ne procenjuje sa sadašnjim shvatanjima o moralu, nego nekim koji je za većinu ljudi apstraktan i prevaziđen. U vremenima Starog zaveta ljudi su bili sa sasvim drukčijim stanjem svesti i stavljeni su bili pod zakon. Posle Misterije na Golgoti sve je suštinski izmenjeno. Sem toga, ako se njen veliki deo zanemari i ako se ona ne procenjuje sa sadašnjim shvatanjima o moralu, kako ona može biti izraz za moralnu veru slobodnih zidara? Kad se neke njene stavke prihvataju, a neke zanemaruju ili se protiv njih radi, onda ona svakako ne može biti ni neka univerzalna religija. To proizvoljno uzimanje, odnosno tumačenje nekih njenih delova ili učenja, a odbacivanje drugih, to je u stvari i bio uzrok za postavljanje teoloških dogmi uključujući i izbor spisa koji će ući u samutu Bibliju. Neka "nevidljiva crkva" koja se ne bi tačno, dogmatski izjasnila šta se iz te Biblije usvaja, a šta odbacuje, bila bi crkva samovolje onoga ko je trenutno na vlasti. On bi po svom nahođenju propisivao zakon ili - bolje rečeno - njegova samovolja i trenutna odluka bila bi zakon, a Hristos nas je oslobodio od služenja zakonu - kako je napred rečeno - zakonu, koji je u Starom zavetu bar bio napisan i dostupan svima koji ga traže, a za ovu "Knjigu svetoga zakona" nije ni rečeno šta je. Ako je pisana, zašto se ne objavi? Ako je to zakon dužnosti koju bilo ko - čovek ili Bog - nameće, gde je čovekova sloboda? Ako nema slobode, gde je moral? Ako nema morala, da li je čovek čovek?

Ako se ljudi priklone Bogu Vlasti, ko je taj od ljudi koji će protumačiti šta je to "dužnost" koju on propisuje i koja je potpuno suprotna slobodi koja se u ovoj knjizi pominje kao ideal, a u čemu se vidi Kantov pogubni uticaj? I da li se svi ljudi iz svoje savesti slažu u tome šta je "univerzalno dobro"? I ko će biti arbitar, ako se pojave različita mišljenja o tome? Da li će onaj ko drži uglomer određivati šta je ispravno i tačno? Pa onda druge naterivati da se tome povinuju? A gde je onda Spinozina sloboda suđenja?

Ovde se takođe postavlja i pitanje, otkud naziv Veliki arhitekta sveta? Sa slikom na strani 62.i gornjom napomenom u zagradi ukazuje se da je to Hristos; kao i kad je reč o logosu i drugo. Zašto taj novi naziv, ako se misli na Hrista? Ili se pod njim ipak ne podrazumeva Hristos? Koji je -opet po Jovanu - "put i istina i život" (Jn.14.6). Zašto se skriva ta istina i zamagljuje, a Jovan kaže da će nas njeno saznavanje osloboditi?

Sve je ovo vrlo nejasno iz nekih razloga, i slobodni zidari bi o tome trebalo dobro da razmisle. I da se spasavaju od takvih misaonih zavrzlama.

* * * * * * *

U poglavlju "Put inicijacije" stoji:

"Slobodno zidarstvo je bilo definisano kao 'Institucija duhovne inicijacije putem simbola' (1952) ili kao 'tradicionalni i univerzalni inicijacijski red zasnovan na bratstvu' (1964)".

Za tu inicijaciju vrlo su značajne i suštinske takođe i obredne ceremonije. Ovde se ukazuje i na moralne osobine koje mora imati čovek koji se prima. Ukratko i uopšteno se pominju i iskušenja kroz koja se prolazi, pa se i to povezuje sa simbolima.

"Šta više, inicijacija u sebi ujedinjuje ne samo intelektualno i osećajno, već misaono i proživljeno, egzistencijalno. I pošto, uostalom, u sebi sjedinjuje na neraskidiv način ono što je promišljano i osećano, to putovanje je neizrecivo, neprevodivo. 'Izreći'ga, 'ispričati' ga, znači nužno ga izopačiti, izneveriti njegov duh i istinitost. U tom smislu inicijacija je tajna kao i umetničko delo."

Odmah zatim se naglašava jedna suštinska stvar:

"Onako kako u masonskoj inicijaciji ne možemo razdružiti inteligenciju iosećanja, misao i život, tako se ne može razdvojiti znanje od činjenja, spoznaja od delovanja."

"Dakle, ideja inicijacije ostaje istinska ideja, moderna, jer bez sumnje izražava ono što je najdublje u ljudskoj prirodi, ono što je u njoj nadilaženje sebe, želja za premašivanjem, uzdizanje do istine, dobra, lepog i očekivanje svetlosti."

Put inicijacije se može povezati i sa poezijom i romanima.

Masonska inicijacija "je istina jednog angažmana, istraživanja, puta koji moramo ostvariti svakako uz pomoć simbola i tradicije,ali sami, lično. Ona je istina slobode. - Znači, masonska inicijacija nije istina i svetlost; ona je put ka istini i svetlosti, ka znanju i ljubavi, put ka svetlosti."

Moj komentar;

Pošto je ovo sve dato samo u kratkim naznakama i uopšteno, teško je tu staviti neke iscrpnije primedbe. Ovde je naglasak dat na simbole i osećajno doživljavanje (koje podrazumeva ne potpuno budnu već sanjajuću svest) i to kako njih tako i nekih ceremonija, čini mi se bez dovoljno razumskih rasuđivanja (koja se vrše pri potpuno budnoj svesti) - "to putovanje je neizrecivo". Na suprot ovom putu, antropozofski put zahteva pojačanu budnoću, te da se rezultati duhovnih istraživanja obavezno mogu i izreći, i to rečima običnog govora, podešenog inače samo za čulni svet.

U to je svakako uključen i slikovit način izražavanja, jer se neke stvari svakako ne mogu iskazati valjano običnim govorom, ali - kad god je moguće treba se i sasvim precizno izražavati. Tako bi i u onom stavu o inicijaciji trebalo eventualno reći "ne smemo razdružiti" i "ne smese razdvojiti", jer inteligencija i osećanja, kao i znanje i činjenje nisu stopljeni jedno s drugim, te se usled nebudnosti ili drugih razloga oni mogu i razdvojiti. Ja lično ne verujem da je put masonske inicijacije takav da bilo kako može da garantuje njihovu stopljenost, takođe i neraskidivost promišljenog i osećanog. To bi bilo sasvim apstraktno idealizovanje, a koje bi moglo da dovede i do uspavanosti u nečem što je suštinsko na putu inicijacije i u čemu se nalazi i izvesna opasnost. Posebno što se i samo činjenje u najvećem broju slučajeva obavlja bez znanja: kad bih morao da znam šta se sve događa u mojim mišićima, živcima i zglobovima, da bih mogao rukom da dohvatim čašu,ja bih svakako umro od žeđi.

Gornji način izražavanja se može recimo uzeti da je simbolički, da se tu zamišlja nešto drugo nego što je bukvalno rečeno. No to baš onda pokazuje pogrešnost simbolizma, jer će pod tim simbolom svako nešto drugo zamisliti. Svako će biti zadovoljan sa svojim tumačenjem, a sama istina o tome niti će se znati niti će povezati ljude u njenom saznanju; to će ljude razdvajati.

* * * * * * *

U poglavlju "Simbolička misao" ističe se da:

"Slobodni zidari u svom hramu žive u svetu simbola." Takođe da su vrlo privrženi simbolima i simbolizmu. Za njih su simboli "za razumevanje kosmičke i ljudske stvarnosti". To se stavlja na suprot uobičajenom shvatanju o modernom naučnom mišljenju.

Pored intelektualnog saznanja traži se i "afektivno saznanje", koje mu ne protivureči nego ga dopunjuje i "koje je iste vrednosti, iako različite prirode i oblika".

Kod simbola: "Označitelj može upućivati na mnoštvo značenja. Obrnuto, označeni mogu biti izraženi mnoštvom označitelja." Simbol nije zatvoren dakle u striktne granice. "Simbol je 'otvoren' po svojoj suštini, on dopušta i podstiče mnoštvo interpretacija. Zapravo, u simboličkoj misli nema i ne može biti samo jedno i jedino tumačenje stvari i bića."

Međutim: "Ne možemo učiniti da simbol kaže sve, ili bilo šta. Tumačenje simbola  nužno je sastavni deo opšte simbolike, i same istorije."

"Ono što definiše simbol jeste to što se on sastoji u isti mah od 'fragmenata' i 'dopune', on je 'fragmentaran' i 'komplementaran'." To: "Fragmentarno biće upućuje na komplementarno, a fragmentarna bića upućuju na celovito i jedinstveno biće, na sam kosmos ili na onoga koji ga je stvorio, koga slobodni zidari zovu Veliki arhitekta sveta."

Viziju sveta nam ne pruža samo nauka, nego i poezija, umetnost, religija, filozofija. "Društvene nauke ... promašuju čoveka u onome što je bitno, najdragocenije, najdublje i najistinskije za nas slobodne zidare, a to je život duše, ta ideja slobode, taj duh koji u svakom čoveku boravi."

Pri kraju se navodi dvojaka priroda čovekova: delimično je životinja, ali "ima u njemu nešto što nije životinjsko, to je u njemu ta želja, ta volja za znanjem radi znanja, težnja ka spoznaji kosmosa i samoga sebe, a to čini njegovu originalnost i posebnost."

"Ideja inicijacije i ideja simbolizma su nužno povezane u neku vrstu dijalektičkog kontrapunkta."

Moj komentar:

Ako bi isti simbol kod svih ljudi, koji se u njega uživljuju, dovodio do jednakog razumevanja iste stvarnosti, onda se tome ne bi moglo ništa prigovoriti. No- kako je dalje rečeno - on dopušta mnoštvo interpretacija, nema jednog tumačenja.To je onda strahovit promašaj natom putu simboličke inicijacije. Antropozofi bi rekli da se time postiže ahrimaničko posvećenje - za razliku od hristovskog, po kojem bi dva inicirana na istom simbolu isto doživeli.

U tom prenaglašenom predavanju simbolima u hramu, da li postoji opasnost da na čoveka utoliko jače deluju i simboli van hrama, kao što su reklame, ponašanje i govori okolnih ljudi, filmovi, i drugo? Da li slobodni zidari imaju neku zaštitu protiv toga? Oni sami smatraju da mogu i smeju simbolima da delujuna podsvest drugih ljudi - recimo građenjem svojih piramida (u Beogradu naprimer u Knez Mihailovoj ulici ili u Parizu pred Luvrom), petokrakim zvezdama na zastavama i drugim. A čime se oni sami štiteod takvog nekog uticaja na njihovu podsvest, a koji za njih nije poželjan?I da li je po "Moralnom zakonu" dozvoljeno da se deluje na podsvest drugih ljudi pomoću nametanih simbola? Kako se to slaže sa deklaracijama o slobodi? U koju svrhu se to radi i da li ona opravdava ta sredstva, u kojem slučaju bi to značilo da se je i jezuitstvo uvuklo u ložinstvo?

Sâmo "afektivno saznanje" je svakako vredno, pa je čak i daleko raširenije od intelektualnog: ja osećam da se nalazim u nekoj prostoriji ili da imam nešto slatko u ustima i taj osećaj je tako siguran, da mi i ne pada na pamet da ga intelektualno dokazujem i tumačim. Zašto se to ovde ipak ističe? Da li je to posledica utapanja u simbole uz zanemarivanje, čak i potiskivanje običnog zdravog razuma? Na neki način je to suprotno - druga krajnost - onome kad se neki "naučni materijalista zbuni, ako mu zatražiš da dokaže - naučno strogo da dokaže - da ima pamet. Sa ovim primerom ja ne mislim da i "afektivno saznanje" ne treba unapređivati.

Iako se uviđa da simbol ipak ne bi smeo da bude bilo kako tumačen, ni jednom rečju se ne kaže kako ga i ko ga treba tumačiti. I kakvo je dejstvo simbola na čoveka dokle još nije dobio pravilno tumačenje o njemu? Postoji li za njega opasnost i kakva, ako ga pogrešno tumači?

Za razliku od ranijeg naglašavanja da Veliki arhitekta sveta nije i njegov Tvorac nego samo logos koji ga organizuje, ovde se kaže da je on stvorio kosmos. Šta je tačno i da li je ovde došlo do neke omaške?

Bilo bi interesantno znati šta slobodni zidari zamišljaju pod životom duše, idejom slobode i duhom u čoveku. Ovako se ostaje u čistim frazama i apstrakcijama. Ili se to čuva od profanih?

Dobro je uočena dvojaka priroda čovekova, ali bi onu volju za znanjem trebalo bliže opisati. Šta je to?

Ideja inicijacije ne mora biti povezana sa idejom simbolizma. Tu se svakako misli samo na inicijaciju slobodnih zidara.

* * * * * * *

U ovoj knjizi se dalje govori o praktikovanju raznih obreda, bez navođenja detalja. Uz to:

"Dodali bismo da je u nekim društvima obred magični čin ponovljivog karaktera koji ima za cilj da neku okultnu silu uputi ka određenoj radnji."

Zatim se daje kratak istorijat masonskih loža i njihov opis. Njihov hram je orijentisan prema istoku i njegov prostor se "smatra svetim". Loža "podleže dvostrukoj hijerarhiji, to jest hijerarhiji stupnjeva (šegrt, kompanjon, majstor) i funkcija (predsednik, nadzornici i dr.).

Moj komentar:

Ovde se ništa ne govori o kakvoj se okultnoj sili radi niti za kakve radnje se ona upotrebljava. Svi obredi se svakako obraćaju nekim duhovnim, okultnim silama i one su time uvek pozvane i usmerene na nešto. Radi se samoo tome da li se tu privlače dobre ili rđave duhovne moći i za kakvu se radnju upotrebljavaju. Ako se to ovde već pominje, trebalo je to objasniti do kraja - inače se čovek malo trza. Jer, kakve su garancije da će one biti u smislu moralnih ideala?

Iz opisa hijerarhija izgleda da Velika loža Francuske ne priznaje one mnogobrojne hijerarhijske stepene - čak i do stotinak - koje su ustaljene u nekim drugim masonskim ložama.

Hram ovih loža je orijentisan od zapada ka istoku, kao kod pravoslavnih hramova. Rimokatolički hramovi su usmereni obrnuto, od istoka ka zapadu (sem kad su preuzeti od pravoslavnih). I to je već jedan od razloga za sukob sa rimokatoličkom crkvom, o kojem se govori u idućem poglavlju.

* * * * * * *

U "Slobodno zidarstvo i crkve" govori se da je neopravdano i neobrazloženo to što je još 1738. papa Klement XII istupio protiv slobodnih zidara i ekskomunicirao ih iz crkve, a zatim to i drugi obnavljali. To je ublaženo 1983. a pre toga donekle i na Drugom vatikanskom koncilu.

Pisac smatra da je u pitanju nesporazum, jer "se slobodno zidarstvo navodno smatra religijom u pravom smislu reči, ili se izjednačava sa nekom nad-religijom, ili nekom pseudoreligijom, kadrom da zameni ili dopuni postojeću religiju". Međutim:

"Slobodno zidarstvo nije religija. Mi to ponavljamo i čini se nikad dovoljno ukoliko se želi shvatiti i dobro odrediti odnos između slobodnog zidarstva i crkava. Do neke granice se može razumeti da postoji nesaglasnost između katolicizma i luteranizma, kalvinizma, anglikanizma, koji predstavljaju odvojene crkve i religije. Ali ne bi trebalo dabudu nekompatibilni slobodno zidarstvo i katolicizam, jer i po principu i po definiciji oni nisu na istom planu, nisu istog reda, ne podležu istim kriterijumima i ne slede iste ciljeve."

Posle osvrtanja na definiciju religije pisac nastavlja:

"Apostolska vera kakva je formulisana na Nikejskom koncilu 325. godine, utvrđuje predmet i sadržaj vere, te ne može biti nazvan hrišćaninom ko je u potpunosti ne prihvata. Ovaj suštinski tekst definiše hrišćansku veru:

1. Verujem u Boga, Oca svemogućeg, Stvoritelja neba i zemlje,

2. U Isusa Krista, Sina jedinog, našeg Gospoda,

3. Koji je začet Svetim duhom i rođen od Device Marije,

4.Stradao pod Pontijem Pilatom, bio razapet, umro i pokopan,

5. Sišao u pakao, treći dan uskrsnuo iz mrtvih,

6. Uzašao na nebesa, seo s desne strane Boga Oca svemogućeg,

7.Odakle će ići da sudi živima i mrtvima,

8.Verujem u Svetog duha,

9. Svetu katoličku crkvu, sveto pričešće,

10. Oproštaj grehova,

11. Uskrsnuće tela,

12. Večni život."

Dalje, za razliku od religija, Andersenove:

"Konstitucije ne nastoje ljudima doneti spasenje i večni život i ne formulišu nikakvu posebnu versku dogmu koja bi samim tim bila u suprotnosti s drugim verskim dogmama. - Takođe, masonska loža nije ni mesto religioznog kulta u kojem se izražava verovanje neke posebne konfesije.

Slobodno zidarstvo "nije religija u pravom smislu" i "ne propoveda ateizam i materijalizam". Zato njegovo ekskomuniciranje nema opravdanja, kao ni kad bi se to primenilo na sve članove neke akademije nauka ili nekog kluba - na primer Rotari ili Lajons.

"Ali,masonski obred ne prenosi i ne teži da prenese nikakvu milost i u tom smislu je različit od obreda neke crkve. U meri u kojoj masonski obred uspostavlja u čoveku izvestan osećaj svetog, on nije u suprotnosti s nekim religioznim obredom, iako se od njega razlikuje. - Svakako, u toku svojih obrednih ceremonija slobodni zidari u svojim ložama preduzimaju ono što oni zovu inicijacije."

"Cilj inicijacije je, ne da se donese večno spasenje, nego da se probudi i oživi čovekova savest i da se čovek angažuje u istraživanju. Masonski simbolički jezik nije u suprotnosti sa istinskom verom."

"Opet da kažemo, slobodno zidarstvo nije religija, ono nije institucija koja bi se kao takva nužno suprotstavila nekoj religiji."

"Neumorno istraživanje istine, metodička traganja za znanjem, veličanje ljudskog bratstva - to su temelji masonskog reda."To bratstvo je "bez obzira na veru, jezik, rasu i 'klasu'" i to nije u suprotnosti s Hristovim učenjem datomu evanđeljima.

Drugi vatikanski koncil je objavio da "Ljudska ličnost ima pravo na versku slobodu", a za to su se u prošlosti borili slobodni zidari - pre svihdrugih. Za dijalog je potrebno prijateljstvo uz odbacivanje "naslaga istorije i stranačkih strasti". I na kraju:

"Mislimo i usuđujemo se da verujemo da naše doba više nije za isključenja, ekskomunikacije među ljudima. Mislimo i usuđujemo se da verujemo da funkcija i misija svetskih duhovnih snaga jeste da promoviše i održi taj duh univerzalnog bratstva, ukoliko i danas, kao što je to bilo i nekada, želimo da spasemo čoveka od ništavila i sačuvamo čovečnost. U tom sporazumu među ljudima dobre volje, slobodni zidari su primalac i spremni su da se udruže sa svim ljudima, da bi haos zamenili redom i da bi učinili da Svetlost trijumfuje nad noći i tminom."

Moj komentar:

Dok je u poglavlju "Bog,Veliki arhitekta sveta" nabačeno da je pojam Boga Arhitekte ideja jedne prirodne religije (str. 73. knjige), a u "Tri velike svetlosti" da je to moralna religija i univerzalna, sa nekom nevidljivom crkvom (str. 89. knjige) i sve to povezano sa Biblijom, ovde se izričito govori da slobodno zidarstvo nije religija. Da li je ta protivrečnost nastala zbog simboličkog načina izražavanja, za koje je potrebno posebno tumačenje, a bez kojeg čovek ostaje zbunjen? Naročito, ako se još pročita ovde dat Simvol vere, formulisan navodno na Nikejskom koncilu 325. godine. Taj "suštinski tekst" ne liči ni na tekst koji u kalendarima štampa Srpska pravoslavna crkva, a svakako ne ni na zvanični katolički, koji ja nemam, ali vidim da se u njemu ne nalazi ono čuveno "filioque". Ako je to Simvol vere religije ili nereligije slobodnih zidara, onda nije nikakvo čudo što su u sukobu s rimokatoličkom crkvom. Šta je to u stvari?

Pošto je ovo ključno pitanje za razumevanje čitave ove moje "Povesne simptomatike" i jedan od dokaza posebno za izlaganja u poglavlju "Širenje komunizma", ja sam sa nemačkog preveo tekstove i sa Prvog i sa Drugog vaseljenskog sabora. Pri tom sam se poslužio tekstovima koje je objavila Renate Rimek u već pominjanoj knjizi "Vera - Dogma - Moć".[27] Prvi vaseljenski sabor sazvao je u Nikeji 325. godine car Konstantin I Veliki (306-337) zbog sukoba u Aleksandriji između njenog patrijarha Aleksandra (oko 312-328) i prezvitera Arija (oko 260-336). Na strani Aleksandra bio je i tadašnji đakon, a kasnije i patrijarh aleksandrijski Atanasije (oko 295-373).Usvojeno je tad sledeće ispovedanje vere:

"Mi verujemo u jednoga Boga, svemogućega Oca, Tvorca sveg vidljivoga i nevidljivoga.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, kao jedinorodnoga od Oca rođenog, što znači: iz bića Oca, Bog od Boga, svetlost od svetlosti, istiniti Bog od istinitog Boga, rođen, ne stvoren, jednosuštan sa Ocem, kroz koga je postalo sve što je na nebesima i na Zemlji, koji je za nas ljude i radi našeg spasenja sišao dole i meso i čovek postao, stradao je i trećeg dana vaskrsao, uzdigao se na nebo i doći će, da sudi živima i mrtvima.

I u Svetoga Duha.

Ali one koji kažu, da je bilo neko vreme kad Sin Božiji ne beše, pa da on nije bio pre nego što je bio rođen, te da je on postao iz ničega ili iz nekog drugog načina bivstvovanja (hipostazije) ili suštastva, ili da je Sin Božiji nepostojan ili promenljiv, njih apostolska i katolička crkva izopštuje."

Ovaj tekst je sam Konstantin na ponovo sazvanom saboru 327. godine opozvao i stavio van snage i time rehabilitovao Arija.

Drugi vaseljenski sabor sazvao je u Konstantinopolju 38l. godine car Teodosije I (379-395), poreklom iz Španije, koji je doneo latinski uticaj, iako se ovaj sabor poglavito sastojao od Grka. Na njemu je donet Simvol vere kakav je ostao u važnosti u istočnim crkvama, a u zapadnim s dodatkom onog "filioque" ("i Sina"). On glasi:

"Mi verujemo u jednoga Boga, svemogućeg Oca, Tvorca neba i Zemlje, svega vidljivoga i nevidljivoga.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, jedinorođenog Sina Božijeg, iz Oca rođenog pre svih vekova, Boga od Boga, svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednosuštnog sa Ocem, kroz koga je sve stvoreno, koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga iz Marije Deve i postao je čovek, takođe raspet za nas pod Pontijem Pilatom, umro i pogreben, vaskrsao u treći dan po Pismu, vazneo se na nebesa, sedi sa desne strane Oca i opet će doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, tako da njegovom carstvu neće biti kraja.

I u Svetoga Duha, koji je tu Gospod životvoran, koji od Oca ishodi,koji se sa Ocem i Sinom zajedno obožava i poštuje i koji je govorio kroz proroke. Mi verujemo u jednu, svetu sveopštu i apostolsku crkvu. Takođe ispovedamo mi jedno sveto krštenje za oproštenje grehova i čekamo vaskrsenje mrtvih i život budućeg sveta."

Pošto su ovo moji prevodi sa prevoda na nemački, treba uzeti u obzir da u njima možda ima i grešaka u načinu izražavanja i u nekim detaljima i finesama. U poređenju sa zvaničnim srpskim prevodom pada u oči da je u srpskom  na mesto "Mi verujemo" stavljeno "Verujem", što je došlo pod uticajem latinskog "Credo". Zašto i kad? Jer, zvanično se crkva uvek poziva na odluku Drugog vaseljenskog sabora. Da li je ova izmena učinjena i kod drugih pravoslavnih crkava i kod kojih? I zašto kod nekih eventualno jeste, a kod nekih nije? To bi trebalo istoričari da ispitaju.

Teodosije je na ovom saboru od 381. godine doduše osudio Arijevo učenje, ali je iz političkih razloga dopustio Zapadnim Gotima da ga i dalje ispovedaju. To je u smislu definicije iz "Širenje komunizma" jezuitizam koji je nastao još mnogo pre njegovog zemljaka Ignjacija Lojole, koji je Društvo Isusovo osnovao tek 1533. godine.

Pošto je Arijevo učenje bilo zvanično bilo nezvanično još više vekova uticalo naročito na zapadne hrišćane (možda i danas), a pošto ne raspolažem nekim direktnim tekstom, ja ću ga ovde izneti prema rečima njegovog sledbenika Vulfile (oko 311-383), zapadnogotskog episkopa, a koje je zabeležio njegov učenik Auksentije:

"Ja, Vulfila, episkop i ispovednik vere, uvek sam tako verovao, te u ovom jedinom istinitom verovanju idem ja onamo preko svome Gospodu: Ja Verujem, da jedan Bog jeste, Otac, jedini nerođen i nevidljiv, te u jednog jedinorođenog Sina, našeg Gospoda i Boga, nadglednika (Werkmeister =poslovođa, bukvalno "majstor dela ili stvaranja ili tvorevine") i uobličioca (Bildner = vajar, koji daje oblik) svega stvorenoga (Kreatur = stvorenje, stvor), koji nema sebi ravna; jeste dakle jedan Božanski Otac svih, koji takođe Bog našeg Boga jeste; i u Svetoga Duha, tu prosvetljujućuosvećujuću silu, kako Hristos posle svojeg vaskrsenja svojim apostolima reče: Gle, ja vam šaljem onoga od moga Oca obećanoga, ali vi ostanite ugradu Jerusalimu, dok vi ne budete odenuti sa onom silom iz visine. Slično tome takođe: Vi treba da primite silu, koja će na vas doći prekoSvetoga Duha - koji niti je Bog niti Gospod, nego verni sluga Hristov, ne njemu jednak, već u svemu Sinu potčinjen i poslušan; i da je Sin u svemu potčinjen i poslušan svome Bogu, Ocu sličnome, tako i da je Bog sve rodio preko Hrista i sredio preko Svetoga Duha."

Vulfila je inače značajan po tome što je Bibliju preveo na gotski, istina sa izvesnim izostavljanjima. Od 348. on se naselio u Nikopolju (na Dunavu, današnja Bugarska), odakle je potekao veliki misionarski pokret Arijevih pristalica. Pada u oči da se i u knjizi "Masonske ideje" neki stavovi izBiblije prihvataju, neki čak i citiraju, a neki zanemaruju ili čak i negiraju. Sem toga, iz gornjeg teksta se može videti i impuls za kasnije "ukidanje" duha i uvođenje Dihotomije u zapadnim crkvama sa onim dodavanjem "filioque". A iz opisa Sina mogao je nastati i ovde opisani "Veliki arhitekta sveta", kome je Sveti Duh "šestar". To bi se moglo zaključiti i iz sledećih reči datih u poglavlju "Tri velike svetlosti" na strani 92:

"Materija jeste realnost, ona je u biti tamna sila, nepoznata, koja nam pruža otpor i ona ima smisao samo za pamet koja je promišlja i volju koja je savlađuje. Uglomer, simbol materije, upućuje na šestar, simbol duha. Šestar je inteligencija koja uređuje materiju i daje joj smisao. No, s druge strane, sam duh ne može, ne bi se mogao dokučiti u apsolutnoj praznini; on se može dokučiti i promišljati samo polazeći od same materije."

Ove reči ja ne navodim radi ukazivanja na te simbole, mada i oni nešto objašnjavaju (šestar - duh - inteligencija upravljena samo na materiju). One sem toga najjezgrovitije ukazuju na stav kako samih slobodnih zidara tako i većine ljudi na Zapadu. Materija je za njih realnost, materija koju ljudi na Istoku smatraju velikom iluzijom - "majom". Otud ta velika provalija između Zapada i Istoka koju jedino čovečanstvo Sredine može da premosti, jedino ta Sredina može da shvati i tu krajnost Zapada i tu krajnost Istoka, jer se i sa jednim i sa drugim dodiruje.

Iz ovih jezgrovitih rečenica - a i iz cele knjige - vidi se stav, u koji se pretežno upravljaju ljudske duše Zapada: stanovište materijalizma sa usmerenjem okultizma i tonom deizma preneti na antropomorfizam. Astrološki bi se to reklo: stanovište sa Raka objašnjavano Mesecom i osvetljeno Suncem, kojim se objašnjava sam čovek postavljen na Zemlju.

Međutim, gornjih nekoliko rečenica Anri Tor-Nugesa ja ne navodim ni radi tih simbola ni radi neke filozofske rasprave. Ja njih ovde navodim, jer one ukazuju na jednu užasnu tragediju, koja je najjezgrevitije obuhvaćena ovde u ovoj poslednjoj rečenici, tragediju onoga ko veruje da je ona apsolutno istinita, pa onda samo nju i ostvaruje na svom putu inicijacije.

Da je ona netačna, na to upućuju sve moguće takozvane "mislene imenice", kao što su: ljubav, dobro, tolerancija, pravo, mudrost, vera, sloboda, saznavanje, savest - da navedemo samo one koje se u ovoj knjizi pominju. Da li su matematički pojmovi logaritmovanja i imaginarnih brojeva uzeti "polazeći od same materije"? Da li je matematika uopšte nešto materijalno i zar se inteligencija ne usmerava i na nju? Da li je materijalan i pojam o ovde isticanom "Moralnom zakonu"? I u ovoj poslednjoj rečenici izražava se greška u mišljenju, a koja dolazi iz duha - ne iz materije. U zakonima materije nema grešaka, oni su neumitni; u njima nema slobode, slobode iz koje se mogu praviti i pogrešni zaključci. I u tome "Moralni zakon" - kao i u "dobar Vladar" - tu imamo "contradictio in adjecto" (protivrečnost u pridevu), jer činjenje po zakonu nije moralno nego prinudno. O moralu se može govoriti jedino, ako se nešto čini iz potpuno slobodne odluke.

To, ovde istaknuto verovanje da se duh može dokučiti "samo polazeći od same materije", to upravo jeste pad u materiju, u tu "tamnu silu", pad onoga ko pođe bilo kakvim okultnim školovanjen (ne samo slobodnozidarskim), a pri tom ne uspeva da svoju duševnu delatnost tako ojača da se ona zbilja oslobodi od telesnoga, ako na putu ka inicijaciji njegova svest može da se održi samo na materijalnome. Time materijalizam za njega postaje jedinarealnost, ma koliko on govorio o duhu, te on postaje rob te materije, a sloboda za njega postaje puka apstrakcija i sasvim nedostižna, jer su svi njegovi čini zavisni od svesti koja impulse može dobijati samo iz materije; materije, kojaje potpuno podvrgnuta isključivo zakonu, zakonu nužnosti, bez ikakve mogućnosti slobode i na čijem savladavanju se u stvari ostvaruje sloboda.

Sledstveno takvom verovanju u moć materije posebno se i ovde ističe dužnost, dužnost da se voli "Dobri Vladar" koji materijom vlada, Bog Vlasti a ne Bog Ljubavi koji nam daje slobodu.

Osetivši ovaj stav kao nešto najbitnije dato u ovoj knjizi, na šta se i svi drugi promašaji u stvari svode, ja ću ovde navesti reči Rudolfa Štajnera iz predavanja održanog u Berlinu 7.3.1918. godine.[28] Pošto na putu inicijacije, na putu ka duhu čovek mora činiti vežbe za oslobađanje od telesnosti, onda:

"Čovek je morao jednom da doživi taj otpor koji mu može pružiti mozak odnosno uopšte telesnost, da bi s jedne strane ispravno cenio zavisnost obične svesti od te telesnosti, a s druge strane da bi jednom iskusio da ta telesnost može biti takođe i suviše slaba da potpuno zadrži neku misao koja je u duhu zgrabijena. Kad se jednom tako nešto iskusi: Telesnost može biti suviše slaba, misao može biti suviše jaka - onda čovek zna da postoji nešto duhovno što se može doživeti, što se može opažati, a što je nezavisno od tela, u šta se odgovarajućim metodama čovek može prebaciti. Dolazi se u stvari postepeno do neposrednog opažanja duhovnog sveta time što se - to se mora stalno govoriti, mada je to za današnji svet paradoks - time što se sa svojim duševnim učestvovanjem (radom) čovek nalazi izvan fizičkog tela. Tu se upoznaje šta to znači, biti ispunjen duhom onako kako je čovek u običnom predstavljanju ispunjen telesnim učestvovanjem (radom). Čovek uči da razlikuje tu oslonjenost duševnog života na telo od one oslonjenosti duševnog života na duh.

"Tada se dolazi do toga da se uvidi kako čovek upravo preko prirodnonaučnog shvatanja može da zapadne u materijalizam. Nego mora još i to da bude rečeno, za istraživača duha - ako on nema dovoljno misaone odvažnosti (Mut = hrabrost; stanje duše; raspoloženje) da upravo preko ovih stremljenja dođe do duha - za njega apsolutno postoji mogućnost da na tom putu ka duhu ostane pri materijalizmu, pošto on pri tome stiče iskustvo kako je on s tom običnom svešću zavisan od tela. Ako on tada nije u stanju da dođe do istinskog gledanja nekog natčulnog svesnog bića, ako on to odbija, tada će ga upravo taj put ka duhovnome izložiti opasnosti da zapadne u materijalizam. Onaj ko nikad tako istinski nije osetio kako je veliko, kako je strahovito veliko to iskušenje i mamljenje da se zapadne u materijalizam, taj ni ne stoji s punom energijom u duhovnom svetu. Jer mora se na toj jednoj strani znati, da ova svest koja nas prati između rođenja i smrti u njenoj prasnazi jeste doduše neko duševno učestvovanje (rad), ali da je njoj u svakom najmanjem delu njenog učestvovanja (rada) potreban spoljašnji fizlčko-telesni organ, te da se samo u svrhu duhovnog istraživanja može odvojiti od ove povezanosti sa fizičko-telesnim. Tu se onda otkriva - ne sme se ovaj izraz pogrešno razumeti, on ne treba da izrazi nikakvo ocenjivanje, nego da bude samo naznačenje - otkriva se kako u ovom čoveku koji živi između rođenja i smrti zaista, živi neki viši, duhovno-duševni čovek koji ide kroz rođenje i smrt. Upoznaje se taj duhovno-duševni čovek, kako on -kad on sam razvija svest - živi u nekom objektivnom tkanju misli."

"... Upoznaje se šta je taj objektivni život misli. Tada svakako ne nastupa ona neodređenost prema raznovrsnom svetu, koja nastupa kad se čovek baci u more i u njemu zaronjen pliva, već se upoznaje jedan drugi, duhovni svet, u kojem čovek kao duhovno biće živi na taj način kao što u fizičko-čulnoj raznovrsnosti živi kao fizičko-duševno biće."

Ne samo slobodni zidari nago i svi drugi okultisti bi morali ovo uzeti u obzir i to je razlog zašto sam se ja sa ovim rečima Rudolfa štajnera malo udaljio od predmeta svojih izlaganja.

No, simptomatično je u ovoj knjizi i veliko neslaganje teksta Simvola vere koji daje Anri Tor-Nuges pozivajući se na Nikejski koncil od 325. godine sa onim gore prevedenim. Odakle mu ovo? Ako je to samo neko prepričavanje na "masonskom simboličkom jeziku", onda je to zbog "istraživanja istine" trebalo i naglasiti. Ovako onaj ko nije prošao njihovu "inicijaciju" ostaje vrlo zbunjen; zbunjen je ako je samo nezavisan istraživač istine, jer ne zna istinu odakle potiče taj tekst, baš kao i sa onim da li jeto religija ili nije. A onaj ko je branilac rimokatoličke crkve smatraće sasvim opravdano da su slobodni zidari neka sekta, koju i treba ekskomunicirati.

Što se mene lično tiče, ja još i mogu primiti da je slobodno zidarstvo gledano s jednog stanovišta religija, a sa drugog da nije; kao kad je naprimer neka hartija gledana s lica crvena, a s naličja plava. Ali ogromna većina ljudi se u to neće udubljivati. O tome treba misliti!Pod "Svetska revolucija" ja sam u vezi sa izlaganjima Ujedinjenih VelikihLoža Nemačke već prokomentarisao njihov stav o mislima. Ovde izgleda daimamo jasandokaz da se u toj inicijaciji preko simbola i "očuvanih rituala" ne obraća ili bar ne dovoljno obraća pažnja na mišljenje. To jestrahoviti promašaj!

Na taj način je jezuitstvo lako moglo ući u ložinstvo. A na pomenutom Drugom vatikanskom koncilu od 1962. do 1965. pod papom Pavlom VI, kao i 1983. pod Jovanom Pavlom II, možda je i ložinstvo ušlo u jezuitstvo. Postoji tu neko stapanje i približavanje i sa drugim političarima, koji su se postavili na čelo i drugih verskih zajednica, da bi ostvarili Kantovu preporuku o globalizaciji navedenu u "Svetska revolucиja".

Ja kažem "političari" na čelu Verskih zajednica, jer je od tog IV veka religija postala oruđe političara. To je vek u koji pada sredina grčko-rimske epohe kad se razvijala duša razuma. To je i vek kad je čovečanstvo palo u intelektualni greh. Za razliku od moralnog greha koji je opisan u Starom zavetu i u drugim religijama, intelektualni greh se sastoji u tome što je čovek u toku svog razvoja izgubio i uvid i znanje o duhovnom svetu i počeo da razvija svoju inteligenciju, ali tako da je upotrebljava samo za čulne pojave i da sve tumači u smislu materijalnih zbivanja - ne da je upotrebljava i za objašnjavanje duševnih i duhovnih pojava. Danas je to već došlo dotle da nauka sve duhovne pojave čovekove i sva moralna svojstva i delovanja tumači fizičkim procesima i nasleđem preko raznih gena i t.sl., čime se isključuje bilo kakva sloboda, ne vidi se onaj deo čovekovog bića koji se uzdiže iznad one ljudske životinje (i Kant upućuje na proučavanje samo ljudake životinje). Time čovek razvija samo apstraktne, mrtve misli, a Rudolf Štajner u predavanju od 30.9.1922. godine održanom u Dornahu kaže:[29]

"Mi moramo da naučimo da sva istraživanja shvatamo kao opštenje sa duhovnim svetom. ... Mi moramo osećati da mi u sebi smrt duše nosimo, ako imamo samo apstraktne, intelektualističke misli."

Nije dakle sam razvoj intelekta greh, nego je greh ako se on ne upotrebljava i za pronicanje u duhovne i duševne oblasti, ako se ograničava isključivo na materijalne oblasti i čulna opažanja.

U tom IV veku je počelo i sistematsko uništavanje starih misterijskih spisa koji su upućivali na znanja o duhovnom svetu. To je vek kad počinje snažni impuls da se čovečanstvo odvrati i od pojimanja Hrista uopšte. Do tada se Hristovo rođenje, krštenje i Bogojavljenje slavilo istoga dana i u tom veku se to odvaja da bi se sakrila priroda Hristova. Ali to je i vek širenja maniheizma. Tada je ustanovljen i praznik Sabora svetog arhistratega Mihaila, vođe onih sila koje pružaju mogućnost čoveku da se izbavi iz tog pada u intelektualni greh i da taj intelektualni greh nadvlada, odnosno da se iz njega izbavi. Taj praznik je ustanovio ili već pomenuti aleksandrijski patrijarh Aleksandar (312-324) ili sv. Silvestar (314-335), episkop rimski, odnosno hrišćani koji su unapred sagledali pripremanje toga sabora s početkom u XIII veku.

U tom IV veku dolazi i velika pomoć čovečanstvu iz duhovnog sveta o kojoj govori Rudolf Štajner 23.9.1922. u istom ciklusu predavanja - da čovek kao individualno biće može da razvija svoje individualne moralne impulse, kojima će se stvarati nešto novo - novi svet. Dok je nekada čovek sa udisanjem primao kosmičku mudrost, sada sa izdisanjem svoju moralnost iznosi u kosmički život. Tu moralnost stvara iz svoje slobode svojom moralnom fantazijom, o kojoj se govori u ranije pomenutoj "Filozofiji slobode" i time se ostvaruje svoj etički individualizam. To u prvim nagoveštajima tek počinje u tom IV veku, u kojem zbog toga imamo žestoku borbu onih koji su stvarno primili Hristov impuls kojim je čovečanstvo spaseno od padanja u najdublji mrak, odnosno pružena mu je mogućnost za uspon - za dalji ispravan razvoj - i onih koji su prihvatili suprotne impulse. No ti Hristu protivni impulsi moraju postojati kao mogućnost izbora, da bi čovek ostvario svoju slobodu.

Iz ranijih izlaganja o podržavljenju religije izlazi da je i ekskomunikacija političko-pravni čin, koji nikako ne spada u duhovnu oblast, u koju spada religija. Kad bi se prema tročlanom društvenom uređenju razdvojile te dve oblasti - naravno i privredna - otpala bi potreba i za ekskomuniciranjem i za t.zv. "dijalozima" (u žargonu bi se reklo "prepucavanjima") kao i zaekumenizmom i svim drugim političko-pravnim paradiranjima. Tek time bi se moglo ostvariti "univerzalno bratstvo" i drugo što se u ovoj knjizi navodi kao ideali slobodnih zidara. Bez toga - ne!

Ova moja ovako opširna izlaganja data su u smislu poslednjeg ovde citiranog pasusa Anri Tor-Nugesa i njegove želje "da spasemo čoveka od ništavila i sačuvamo čovečnost". Ova i dalja moja izlaganja treba primiti samo u smislu tog njegovog poziva "da bi haos zamenili redom i da bi učinili da Svetlost trijumfuje nad noći i tminom". Samo u tom smislu!

* * * * * * *

Tusad dolazimo na poglavlje "Slobodno zidarstvo i politika".Na samom početku se ističe vrlo raširena zabluda, po kojoj "seizjednačavala masonska institucija s nekom vrstom 'mafije' koja svim sredstvima nastoji da se domogne vlasti". No "tradicionalno slobodno zidarstvo ne bi moglo biti definisano kao političko udruženje, a još manje kao politička institucija stranačke prirode". Međutim:

"Ispravno su konstatovali istoričari da su mnogi masoni zauzimali istaknute funkcije u građanskom društvu: filozofi, naučnici, književnici, likovni umetnici, muzičari, lekari..."

"Takođe je činjenica da su suvereni, državnici, generali i maršali, sudije, ljudi na visokim položajima u vladi i administraciji neke zemlje, bili slobodni zidari. Većina engleskih vladara, skandinavskih, pruskih, austrijskih... francuski prinčevi kraljevske krvi... Napoleonovi maršali... ,(a možda i sam Napoleon, ako je verovati F. Kolaveriju), pa čak i visoki dostojanstvenici Anglikanske i Katoličke crkve, kao i većina predsednika SAD i južnoameričklh država."

No oni ne primaju naredbe od nekih nepoznatih starešina; oni pripadaju "društvenim i ideološkim grupama često udaljenim i podeljenim, prihvatajući poglede svojih političkih grupa."

"...Francuska revolucija nije bila plod ili posledica zavere skovane i pripremane dugo i u tajnosti loža..." Zaprepašćujuće "posle revolucije 1789., jeste to što nalazimo masone u svim 'sektorima' mišljenja, u svim grupama koje će sačinjavati konstitutivnu i zakonodavnu skupštinu, kao i Konvent..."

U ložama ne postoje nikakvi kompaktni blokovi - "svaka loža podrazumeva ljude različitih i raznih ideja i senzibiliteta." Masoni su se u istoriji delili u pogledu političkih pitanja. Međutim:

"Slobodno zidarstvo su stvarno zabranili, a masone proterivali i proganjali nacizam, fašizam i frankizam, ali i danas to čine i drugi sistemi i ideologije, komunistički sistemi i države s tim nazivom, islamske države, uopšte svi totalitarni sistemi..."

"Slobodno zidarstvo ne predstavlja neku okultnu ili superiornu silu, neku vrstu nad-sile koja bi tajno upravljala sudbinom sveta."

"I u političkom i u religijskom domenu, slobodno zidarstvo je stalno propovedalo i podržavalo, i uvek će podržavati princip slobode savesti, slobodnog ispitivanja i slobodnog izbora, te po definiciji ne može (a da sebe ne porekne) nametati svojim sledbenicima tu i tu stranačku politiku u bilo kom domenu."

Dok su "nekada politički problemi... određivali podele među ljudima..., danas je ta podela često...ekonomske prirode..."

Velika loža Francuske se ne upliće u rasprave političkih i konfesionalnih pitanja i "ostavlja svojim članovima slobodu da se odrede prema sopstvenoj savesti..." Takođe "ne prisvaja sebi pravo da interveniše u javnom životu ...osim ako joj je ugrožena egzistencija...ili ljudska ličnost."

"Nije sve politika u ljudskom životu... ima stvarnosti koje su kao takve strane političkoj dimenziji; postoji oblast religije, oblast nauke i umetnosti, ili filozofije koji se ne mogu svoditi na političke kriterijume i određenja."

"Svesti čoveka na građanina, svesti ga samo na njegovu političku dimenziju, ne znači li to osakatiti ga, a samim tim i otuđiti ga? Čovek je građanin, no ne može biti samo to; on jeste i može biti pesnik, glumac,muzičar, filozof."

Slobodno zidarstvo teži da religiju svede na etičke dimenzije, a u politici je za slobodu i Moralni zakon.

"Uništenje racionalnosti kao pravila svakog mišljenja i kao norme svakog života, i uništenje prijateljstva, izazivaju neumitno raspad našeg društva i destrukciju samog čoveka, njegove političke, društvene, moralne, kulturne i duhovne dimenzije." "Takođe bi trebalo odstraniti iz naših osećanja bezrazložnu budalastu mržnju i znati pronaći vrlinu prijateljstva među ljudima i istinsko ljudsko bratstvo. To su hitni i neophodni zadaci i svakako težak poduhvat pun zamki, ali bez toga ljudi našeg doba neće pronaći put mira, harmonije i sreće."

Moj komentar:

To su završne reči ovog poglavlja, a sledeće počinje sa na početku citiranim "Postalo je banalno reći da savremeni svet prolazi kroz tešku krizu...",iz čega se vidi da je Anri Tor-Nuges potpuno svestan toga da su ovo sve same puke apstraktne deklaracije, a da je život doneo nešto sasvim drugo.

Ja ne poznajem dovoljno konstituciju i organizacije slobodnih zidara da bih to mogao sa sigurnošću da tvrdim, ali potpuno mogu da prihvatim tvrdnju da to nije zamišljeno kao neka "mafija" koja "nastoji da se domogne vlasti". Treba potpuno razlikovati rad pojedinaca koji su ušli u neki pokret od onoga čemu se u tom pokretu teži.

Ne može se recimo hrišćanstvu pripisati što je Teodosije 379. godine postao car, pa se odmah krstio i već 381. izdao edikt kojim zahteva da svi prime veru koju je apostol Petar predao Rimljanima i pripretio državnom kaznom ko se tome ne potčini, pa u istom "pontifex-a" Damasa (366-384) iz Rima i episkopa Petra iz Aleksandrije (umro 311) odredio za zastupnike pravog učenja;što je 381. sazvao na sabor u Konstantinopolju oko 150 arhiepiskopa i episkopa Istočnog carstva da potvrde to njegovo pravo verovanje, a za čiju formulaciju je zadužio pravnika Nektariusa, koga je radi toga hitno krstio, proveo kroz sva sveštenička rukopolaganja i unapredio za mitropolita. Damasovi legati su se istina malo razočarali, kad je Teodosije Konstantinopolj proglasio da je "Novi Rim" i njegov mitropolit da je najviši među episkopima Istoka, a ovlašćenja starorimskog episkopa nisu ni uzimana u razmatranje. Ne može se hrišćanstvu pripisati ni što je Teodosije odmah posle ovog sabora počeo da zatvara sve paganske hramove i konfiskuje njihova dobra - što je do tada bilo nečuveno, a uz pomoć episkopa i gomila podivljalih kaluđera, pri čemu su uništavana najdragocenija antička umetnička dela: ni što je 394. zabranio olimpijske igre. Ne može se hrišćanstvu kao takvom pripisati ni ono što se pod Teodosijevim impulsom i posle njegove smrti dešavalo. Što su naprimer veliku aleksandrijsku filozofkinju, matematičarku i naučnicu, ali "pagansku" Hipatiju (oko 370. - oko 415.) u jednoj aleksandrijskoj crkvi zverski iskasapile pristalice njihovog patrijarha Kirila (376-444) koji je posle proglašen za sveca. I tako dalje...

Ako su Anderdon i oni oko njega to 1723. godine znali - a može se pretpostavljati da jesu, kao i još mnogo što-šta drugo, onda je razumljivo što su bar evropske narode hteli da oslobode od tog državno-političkog uticanja na religije - kako se to vidi iz gornjih izlaganja, uključujući i neki neobjašnjeni simvol vere. Međutim, kad se taj pokret raširio i stekao određeni ugled, u njega su se ubacivali nekakvi "Teodosiji" koji se u ovom poglavlju samo zbirnim imenicama nabrajaju - ta, i nisu nikakve značajne individualnosti!

Nikakvo čudo što takvi ljudi pripadaju raznim "ideološkim grupama". Onise bore za vlast, a slobodno zidarstvo im je samo jedno od sredstava za postizanje tog cilja.

Ko je organizovao Francusku revoluciju, teško je reći. Ali podlogu za nju su dali vlastelini sa svojim nemoralnim društvenim uređenjem. A u takvim prevratima uvek se vrlo dobro snalaze oni, kod kojih "inicijacija" nije savladala nego ojačala instinkte - na šta ću docnije još skrenuti pažnju.

Deljenje masona, pa i drugih grupa u pogledu političkih pitanja može da bude i vrlo pragmatično. Kod Srba je naprimer u mutnim vremenima bilo neretko da otac jednog sina prevede u Islam, a drugog ostavi u Pravoslavlju - da bi jedan drugog spasavao, a u zavisnosti od toga koja strana nadjača. A u moje vreme bi se dva dečaka dogovorila da metnu trećeg između sebe, pa se tobože posvađaju i potuku tako da tog trećeg onda izbubecaju. U politici se to vrlo mnogo praktikuje i danas; to je čak možda i jedna od najglavnijih tehnika. To je sve moglo da ide i do zabranjivanja masona, da bi se preko njih nešto treće postiglo. Neki režimi opet gledaju političke akcije mnogih masona, a možda ne samomasonstvo koje zabranjuju, baš kao što Kinezi - mislim i danas - zabranjuju rad hrišćanskim misionarima, jer u tome vide političko-privredne akcije, što u stvari svakako i jesu.

Može se prihvatiti tvrdnja da slobodno zidarstvo nije neka "nad-sila", ali to ne isključuje da se sami slobodni zidari ne mogu upotrebiti kao oruđe za "upravljanje sudbinom sveta" - oni koji preko svoje inicijacije nisu postigli svoju "slobodu savesti", jer nisu imali "dovoljno misaone odvažnosti" da se oslobode od telesnosti, kako kaže Rudolf Štajner.

Nije opravdano što se ovde politički problemi posmatraju odvojeno od ekonomskih. Svi vlastelini vode takvu politiku, da bi od nje imali ekonomske koristi. I Teodosije je pored zatvaranja paganskih hramova "uzgred" konfiskovao i njihovu imovinu. Svađa oko investiture od 1074. do 1122. nije bila samo političko pitanje i prestiž da li će papa ili car postavljati biskupe; u pitanju je bilo ko će uzimati - da upotrebim moderni izraz - "reket" i od njih, jer je biskupski položaj bio vrlo unosan, pošto su dobrodušni vernici dobre pare prilagali za spas svojih duša. U toj borbi je papa Grgur VII (1073-1085) postavio dekretom kontrakralja Rudolfa (1077-1080), a Hajnrih IV (1056-1106) kontrapapu Klementa III (1080). Pa i Henrih VIII (1509-1547) je saizdvajanjem anglikanske crkve obustavio odliv "Petrove pare" (prilozi ucrkvama) u Rim. To je bio razlog za izdvajanje od rimokatoličke crkve, a ne bajka o nedobijanju razvoda od žene, bajka kojom se uzdizao ugled pape. I tako dalje...

Pada u oči da se ovde ne pominju ekonomske - ni proizvodne ni spekulativne - profesije, bilo kad se govori o istaknutim masonima bilo o građanima uopšte. Da li zato što su politika i privreda danas toliko srasle, a u duhovnom životu još uvek imaljudi koji nastoje da se od njihovog uticaja nekako ispetljaju? To izostavljanje se možda može razumeti kod čoveka koji je po struci filozof - kao Anri Tor-Nuges.

Ali simptomatično je što Anri Tor-Nuges kao filozof nijednom rečju ne pominjeRudolfa Štajnera. Koliko sam ja izbrojao, u ovoj njegovoj knjizi on pominje preko 150 raznih filozofa i mislilaca. Ja uopšte ne mogu da pretpostavim da on s obzirom na svoju struku i s obzirom na položaj Velikog majstora nije čuo za antropozofiju Rudolfa Štajnera i - da zanemarimo hiljade štampanih predavanja i tridesetak pisanih knjiga sa drugim temama -da nije čuo za njegovih desetak knjiga čisto filozofskog sadržaja. Pogotovu i zbog njegove veze sa Francuzom Eduarom Šireom, čiji su "Veliki posvećeni" doživeli preko sto izdanja. Pa i na francuski je veliki broj Štajnerovih knjiga preveden. To je vrlo simptomatično!

To je vrlo simptomatično naročito za čoveka koji se ne ustručava da prizna neefikasnost proklamovanih ideala i apstraktnih poziva za odstranjivanje "budalaste mržnje" i pronalaženje "prijateljstva" i "istinskog bratstva". On vrlo dobro zna da je to "poduhvat pun zamki", bez kojeg ljudi "neće pronaći put mira, harmonije i sreće".

Anri Tor-Nuges otvoreno govori da "naspram ove krize" slobodno zidarstvo ništa ne može da uradi. Pa zar da ne pokuša da razmotri sistem tročlanog društvenog uređenja, koji je predložio Rudolf Štajner, osvešćujući krik iz Francuske revolucije: "Sloboda - Jednakost - Bratstvo", a brisanje tih reči sa kursanske opštine je tako gorko i tužno kao mladić doživeo?

Ja nikako ne mogu da zamislim da se o antropozofiji i tročlanom društvenom uređenju, ništa nije govorilo u Velikoj loži Francuske. Makar i ne zvanično, već "po kuloarima". To bi tek značilo da se slobodni zidari kreću isključivo u oblacima i ne interesuju se za svoje bližnje već samo za svoje "inicijacije". Teško je to verovati, jer i Mišel Bara kaže da se u ovoj knjizi ne radi "o apstraktnom mišljenju", a i iz ovog mog kratkog prikaza može se to isto zaključiti. Pa, šta je u pitanju?

Da li je to prvo saradnja, pa onda razlaz Rudolfa Štajnera početkom XX veka sa nekim ložama slobodnih zidara? A slobodni zidari - ne slobodno zidarstvo - nikako ne mogu prihvatiti i priznati da neko bude istaknuti istraživač i to duhovni istraživač, a da nije njihov član? Da se bilo šta pametno u društvu pojavi, a da to nije njihovo delo? A na to opet upućuje i zakletva - koju im je neko poturio tako diskretno - zakletva koja stavlja  ropski jaram onima koji slobodu ističu kao jedan od dva-tri svoja osnovna cilja?

Po takvoj zakletvi ni Anri Tor-Nuges možda ne sme da prihvati ono što nudi antropozofija i da iskreno prizna da bi tročlano društveno uređenje jedino bilo rešenje za izlaz iz tog beznađa i da se za njega bez rezerve - i bez izopačavanja - treba da bori. A s druge strane savest mu govori da je Rudolf Štajner bio u pravu. I onda, iz kolizije zakletve i savesti - proizilazi ćutanje!

* * * * * * *

U vezi sa slobodnim zidarima ja sam gore ukazao na mogućnost da na putu inicijacije postoji opasnost da čovek postane gori nego što je pre tih vežbi bio. Pošto se to odnosi na sve vrste inicijacija, potrebno je na to skrenuti pažnju uopšte - ne posebno u vezi sa njihovom.

Rudolf Štajner u člancima izišlim kao neka vrsta nastavka na već pominjanu knjigu "Kako se stiču saznanja viših svetova?" i objavljenim pod nazivom "Stepeni višeg saznanja"[30] upozorava da meditacija, koncentracija i druge vežbe čine da se duša neko vreme povlači izsvoje veze sa čulnim organima. Ona mora tad donekle da uskraćuje svoje staranje o telu i da ga prepušta samom sebi. Ako ono nije ojačano pomoću izgradnje izvesnih vrlina, tako da telo može biti pristupačno samo za dobre uticaje, onda utrenutku povlačenja duše u njega mogu da uđu pogubne snage iz tri elementarna carstva, koja su donekle ispod mineralnog;

"Ako se nato ne obraća pažnja, onda običan čovek propada u izvesnom pogledu fizičkii takođe moralno, uprkos tome što stiče pristup višim svetovima. Za vreme dok duša živi u višim oblastima, ugnjezduju se u gustom fizičkom telu i u eterskom telu štetne snage. To je razlog zašto izvesne rđave osobine, koje su pre tog višeg razvoja bivale potiskivane izjednačujućim delovanjima duše, mogu pri nedostatku predostrožnosti doći do izražaja. Ljudi, koji su pre toga bili dobre, moralne prirode, mogu onda pod takvim okolnostima, kad pristupaju višim svetovina, da ispolje svakojakeniže naklonosti, pojačanu sebičnost, neistinitost, osvetoljubivost, gnev itd, itd. "

Zbog toga ne treba odustajati od uspinjanja u više svetove, nego svoju nižu prirodu učvrstiti razvijanjem izvesnih vrlina:

1.      razlikovanje neprolaznog od prolaznog;

2.      srce učvrstiti u dragocenom i valjanom;

3.      razviti kontrolu nad svetom misli, kontrolu postupaka, trpeljivost, prostodušnost i iskrenost, poverenje u okolni svet, unutrašnu uravnoteženost;

4.      u najmrskijem pronalaziti nešto vredno priznanja;

5.      nepristrasnost prosuđivanja;

6.      unutrašnja uravnoteženost, harmonija duhovnih snaga sa kojima se predaje životu;

7.      volja za slobodom saistovremenom otvorenošću prema svem velikom i dobrom i odbijanjem svake prinude i autoriteta.

Ja sam ovo vrlo sažeto izneo, ali svako ko bi hteo da pođe putem bilo koje inicijacije, te da u vezis njom preduzima odredene vežbe - neka dobro promisli i proceni, da li je te vrline razvio!

Ono što zaprepašćuje Anri Tor-Nugesa kad vidi kakvu su mučnu ulogu u društvu igrali razni slobodni zidari, to se u najvećem broju slučajeva može objasniti time što ti ljudi nisurazvili potrebne vrline pre nego što su pošli tim njihovim putem inicijacije. To naravno ne isključuje ni tu mogućnost da su neki ljudi - recimo jezuitski nastrojeni - naročito ušli u njihove redove da bi ih razarali iznutra. Oni su im možda ubacili i onu smicalicu sa zakletvom, da bi ih zaustavili u težnji za slobodom, da ih prikucaju za ono stanje i svesti i savesti koje su imali u trenutku polaganja zakletve, da sami sebi nabace ropski jaram.

Ako i ne uzmemo u obzir razna specifično crnomagijska posvećenja, sve vežbe usmerene za razvijanje viših duhovnih gledanja i znanja preduzimane beztrostruko većeg nastojanja i unapređivanja u smislu moralnog usavršavanja, sve - apsolutno sve - dovode čoveka do užasnog pada. To je ono na šta je ukazano i u evanđelju po Mateju, da se nečisti duh vraća upraznui počišćenu kuću sa još sedam duhova gorih od sebe (Mt.12.43-45).

Ja sam to, razume se, najneposrednije mogao da gledam kod onih koji su prišli antropozofski orijentisanoj nauci o duhu. U dvadesetak slučajeva ja sam video veće ili manje ekscese u ponašanju ljudi koji su nepripremljeni intenzivno vršili neke vežbe. Neki put je to bilo samo donekle neprijatno i bolno, posle čega bi se čovek trgao, ali u izvesnim slučajevima je to bilo vrlo, vrlo tragično.

Neke manje ispade sam video i ponešto čuo i za one koji su se bavili jogama ili drugim nekim okultnim pokretima. Kod većeg broja slobodnih zidara sam video kako smatraju da je laž dozvoljena, takođe i sugestivno ili hipnotičko delovanje na druge; neki su zloupotrebljavali svoje veze i položajeza lične koristi, neki su čak i krali, pa sam i ja takođe od nekih pokraden; neki od njih su ušli u komunističku partiju, neki su bili protiv,a neki su kao "tajni protivnici" vrlo dobro prosperirali u titoizmu; neki su opet bili vrlo dobri, čestiti i pristojni ljudi. Ovim samo malo i ja dopunjavam Anri Tor-Nugesa.

U svakom slučaju ne mogu se milioni ljudi trpati na istu gomilu, pa makar pripadali istom pokretu. Naročito ako su u tako neki pokret ubačeni uticaji iz nekog drugog koji želi njime da ovlada ili ga povede da radi u njegovom smislu ili da bi sepreko ta dva pokreta sprovelo nešto treće. To je u velikoj meri urađeno i sa antropozofskim pokretom. A ako je verovati D. Vujoviću, slobodni zidari škotskog reda kojima pripada i Velika loža Francuske slavili su 1912. godinekao svoj praznik 8. decembar.[31] Taj dan je papa Pije IX (1846-1878) odredio kao praznik "Bezgrešnog začeća" Marije. To je prva dogma koju je neki papa sam postavio, uz objašnjenje da je to njemu lično Bog otkrio. Po njoj je Marija rođena bez naslednog greha. A posto je ona uzor crkve, a papa njen vođa, onda je i papa bez greha odnosno nepogrešiv - što je udešeno da se potvrdi na Prvom vatikanskom koncilu otvorenom opet 8. decembra 1869. Taj datum se ponavlja u mnogiim krupnijim potezima (Evropske unije i dr.), što ja ostavljam istoričarima da popišu. On ukazuje na stopljenost bar nekih loža i jezuitizma, a što je simbolički prikazano na Jalti poklonjenjem Ruzvelta i Čerčila Staljinu. Prividno, pa čak i iskreno sukobljavanje pojedinaca koji pripadaju raznim pokretima to uopšte ne opovrgava, jer oni ne moraju znati da njima manipuliše neko treći.

U takvim đavolijadama ne može se snaći čovek svojim zdravim razumom i to onda za sebe iskoristiti. No za snalaženje u njima ljudska životinja odlično može da upotrebi svoj instinkt i da to za sebe iskoristi. I to je potvrda za ono što sam ja rekao da su ložinstvo i jezuitstvo u svojim sukobljavanjima i neopreznostima omogućili i omogućavaju da se lenjinstvo ojača i raširi. Pošto to antropozofija osvetljava, ja sam mnogo puta doživeo da i sama reč "antropozofija" kod mnogih ljudskih životinja izaziva panični strah.

* * * * * * *

Tu je interesantan i slučaj sa Titom. Tamo negde u drugoj polovini pedesetih godina pričao mi je drug moga brata Miroslav-Mira Stefanović, sa kojim sam se i ja vrlo sprijateljio i zbližio - čak smo neko vreme zajedno sa Dragicom, Anicom i Vasom Tatarski radili neke honorarne poslove - pričao mi je kako je Tito tražio da bude primljen u neku našu ložu slobodnih zidara, ali su ga ovi odbili, i kako je on posle toga i uprkos tome primljen u neku ložu u Parizu. Sestrama i bratu Tatarski i meni je on to pričao, ne krijući nego i otvoreno govoreći da je i on mason. Čak je meni i Vasi predlagao da i nas u taj red uvede, ali mi to nismo prihvatili, iako je taj njihov program koji nam je pokazao bio vrlo dopadljiv. Kakva je bila njegova loža, a kakva ona pariska - nije mi poznato. Ja tada nisam ni znao dali među njlma ima i nekih bitnijih razlika, mada sam o masonima prvi put čuo još kad sam imao valjda dvanaest-trinaest godina. O njima sam čuo od Erika Poliga kad mi je držao privatne časove iz francuskog, a on je inače - još i od pre Prvog svetskog rata - radio u Beogradu kod francuskog vojnog atašea. Ja to tada - a i sve do velike mature mi je on o njima ponešto govorio - ja to tada nisam baš razumevao, ali znam da je on imao nešto protiv njih. Kad sam se vratio iz zarobljeništva, dopala mi je u ruke jedna francuska knjiga o masonima od nekog - koliko se sećam - pukovnika, koji je o njima takođe negativno pisao. Ne sećam se ni imena pisca ni naziva knjige. Jedino su me navodi Anri Tor-Nugesa podsetili na izlaganja u toj knjizi, kako su u onim burnim događajima za vreme i posle Francuske revolucije masoni uvek prilazili svakom novom režimu, da su neki put javno istupali, a neki put se skrivali.

Proglas ili program koji mi je Mira dao mogao bi se svesti uglavnom na to kako se svet iskvario i rđavi ljudi sve više uzimaju maha, te da se zbog toga oni ispravni treba da okupe i organizuju za borbu protiv zla. On je inače sa omalovažavanjem i pogrešnim prikazivanjem govorio o antropozofiji, kojom sam se ja neku godinu pre toga počeo da bavim (1953. me je s njom upoznao Slobodan-Boba Velicki). Tu su bili i razni neistiniti navodi koji su ušli i u enciklopedije, naprimer da je Rudolf Štajner Javrejin itd. Mira inače nije mogao da podnese titoizam niti mu je karakter dozvoljavao neko dvoličenje da se u njega eventualno uz pomoć "braće" uklapa, pa je onda sa sestrama Tatarski otišao na rad u Nemačku.

Samo antropozofsko društvo kojem je pod okupacijom bio zabranjen rad nije moglo da se obnovi ni pod titoizmom, pa su se i stari članovi i novi interesenti sastajali po privatnim stanovima - u ilegali. Tako je i mene Boba 1953. odveo prvo kod Gare i Miloša Radojčića u Francuskoj ulici, gde se skupljalo i po dvadesetak ljudi. Svi nisu bili antropozofi, bilo je i slobodnih zidara i teozofa. Iako sezbog te ilegale malo prezalo, ni tada ni u docnijimgodinama nije bilo nikakvih posebnih proganjanja od strane vlasti. Vodilo se naravno računa o tome da se izbegavaju neke političke rasprave - pogotovu ne o titoizmu - i da se radi samo u smislu proučavanja antropozofije. To se svakako znalo i u UDB-i. Kad se sedamdesetih i osamdesetihgodina kod mene i moje supruge Jelene okupljalo neki put i po trideset ili četrdeset ljudi radi nekog predavanja, znam da su na neke skupove dolazilii njihovi agenti (razni antropozofi i "antropozofi" su smatrali da i bez pitanja smeju da dovedu koga hoće u našu kuću). Takođe nije bilo nikakvih smetnji ni kad je Josip Korać umnožavao i preko pošte prodavao i po 100 ili150 primeraka neke antropzofske knjige, radi čega je i vlastima davao po dva primerka, da ga ne bi optužili za ilegalan rad.

* * * * * * *

Pošto je Čerčil svojevremeno rekao da svaki narod zaslužuje da ima onakvu vlast kakvu ima (nisam siguran da je britanski narod njega zaslužio), cela Jugoslavija je prvih godina titoizma bila pretvorena u koncentracioni logor iz kojeg niko nije mogao da iziđe - sem razume se čuvara. Time su nastavljene patnje hiljada i hiljada pretežno Srba, jer žene i deca nisu mogli godinama da se pridruže svojim muževima i očevima, koji se nisu mirili sa titoizmom, pa se ili nisu vratili iz zarobljeništva ili su na drugi način izbegli u "slobodni" svet. Tek posle desetak godina počeli su pomalo i netitoisti da dobijaju pasoše, ali se prvo vodilo dobro računa da neko njima blizak, ko od njih zavisi, ostane u jugoslovenskom logoru kao zalog. Tek šesdesetih godina je to liberalizovano, s tim što se vrlo malo novca moglo iznositi preko granice (titoisti su naravno po specijalnim odobrenjima mogli da iznose i više deviza od zakonom propisanih).

Titoistička religija je bio ateizam. Zvanično je naravno bila zagarantovana sloboda ispovedanja vere, ali je nezvanično progonjena i to izrazito najviše pravoslavna; posebno u Crnoj Gori, gde u pojedinim mestima nijebilo sveštenika ni da opoju mrtve. Pritisak je naravno bio veći u manjim mestima, ali su i u Beogradu naprimer učitelji ismevali decu koja bi se na njihovo provokativno pitanje izjašnjavala da veruju u Boga. Sam Tito je čestopominjao Boga, ali u vidu psovke. On je inače insistirao da se srpska pravoslavna crkva izdeli po republikama, tako da bude naprimer "slovenačka pravoslavna crkva", "hrvatska pravoslavna crkva" itd. Po tom uzoru je nastala i makedonska pravoslavna crkva, kao i ona u SAD, a i sadašnja nova crnogorska. Njegovi agenti su svojevremeno izvršili pritisak i da se za patrijarha izabere German. To sam čuo za jedan slučaj u Beogradu i nezavisno od toga za jedan u Nišu, gde je na ta dva člana svetog sinoda izvršen pod pretnjom pritisak da moraju da glasaju za Germana. Uzgred da napomenem, sada se posle "vraćanja crkvi" i u pravoslavnoj crkvi insistira na obaveznoj ispovesti pre pričešća - kao u rimokatoličkoj. To je - da upotrebimreči Nikole Krstića - najsavršeniji oblik špijunaže. Od onih predratnih antropozofa jedini je Nikola stalno upućivao na tročlano društveno uređenje, no bez dovoljno ukazivanja na primere iz života koji to zahtevaju - bio je profesor. Donekle je nešto radio, ali zamagljeno i nedorečeno i Josip Korać.

* * * * * * *

Čim su titoisti došli na vlast, nastojali su da razbiju porodice time što su ženama dali sva prava da rade i van i u kući, a muževima davali male plate kojima ne mogu da izdržavaju porodicu. Radi toga su izmišljani svemogući idiotski poslovi, da bi se moglo što više ljudi zaposliti. Pošto sam od 1946. do 1950. radio u elektroprivredi Srbije - za koje vreme je izvršeno nekoliko većih i manjih reorganizacija i promena naziva ustanove -ja ću ovde navesti konkretne primere samo iz nje, a slično tome je bilo iu drugim granama privrede. Po planskoj privredi morala je da se vodi mesečna statistika o proizvodnji električne energije i za to utrošenog goriva, maziva i ... uključujući krpe i sapun. A sem toga je - možda nešto skraćena - vođena i dnevna evidencija. Kad je kao jedna od tih firmi organizovano, pa posle pet meseci ukinuto Električno preduzeće Srbije, na njegovoj likvidaciji je bar dve godine radilo možda trideset ili četrdeset ljudi.

Titoisti su odmah po dolasku na vlast proglasili i parolu: "Snađi se!". U privredi je to značilo sledeće. Nekom inženjeru - to u glavnom nisu bili titoisti - narodna vlast naredi da do određenog 29. novembra (to je bio važan praznik) mora da pusti u rad neko postrojenje. Njemu je naravno potrebna za to neka oprema i materijal, pokušava da je nađe na tržištu, pa kad je ne nađe, referiše to nadležnom titoisti i kaže da bez toga ne može da izvrši zadatak. Ovaj mu na to odgovori: "Snađi se!", ali mu usput potvrdi i pretnju da postrojenje mora da proradi do 29. novembra - inače teško njemu! Onda dotični inženjer uz pomoć svojih majstora (i oni bi imali razumevanja za njega) pronađe to što mu treba - bilo negde nemontirano bilo čak i montirano - i ukrade! Tako onda umesto zatvora zbog saboterstva dobije pohvalu. Ja sam slušao za više takvih primera, ali nisam lično video. Impuls dat preko te parole "Snađi se!" traje i danas, naravno u raznim malo drukčijim oblicima.

No nije to jedini nemoralni impuls koji je preko titoizma lansiran i ukorenjen, tako da je i danas u punom bujanju. Jedna od najvećih vrlina titoista bilo je špijuniranje i potkazivanje onih koji bi nešto rekli ili uradili što nije u smislu njihove vlasti. Posebno se cenilo, ako potkažeš svoga oca ili brata za nešto zbog čega ga pošalju u zatvor - neki put ina gubilište. Ali trebalo je znati i manje stvari o tome kako ko živi i šta radi. Za to su bile zadužene - kako smo ih zvali - "uličarke" (komunistkinje koje su imale neku funkciju u ulici). One su često ulazile u kuće kod njima relativno bliskih i otklapale lonac da vide šta se kuva. To je bilo prvih godina po dolasku na vlast, kad je bila oskudica u hrani i kad su se izvesne namirnice dobijale "na tačkice", bonove koji su se dobijali u zavisnosti da li si zaposlen i na kakvom poslu (ja sam naprimer kao tehničar bio izjednačen sa najtežim radnicima - tehničari su bili traženi i povlašćivani radi "obnove"). Trebalo je dakle i u loncu videti da nije i tu bilo nekakvog "snalaženja". Sami titoisti su se inače za posebne "delikatese" snabdevali u za njih - možda i za strance - organizovanim "diplomatskim magazinima", kako su ih nazivali.

Taj oblik špijuniranja i potkazivanja nesavesnih građana od strane onih "svesnih" (komunista) sačuvan je i do danas - pojavio se nedavno u vidu poziva da se potkaže trgovac koji ne bi dao račun za prodatu robu. A zabadanje nosa u tuđ lonac poslednjih godina vrše i razni "savetnici" Evropske unije, koji sada propisuju i koliko rakije sme seljak od svojih šljiva da ispeče, sa kakvim igračkama svinje u oboru imaju da se igraju, da krastavci ne smeju da budu krivi i da se sme prodavati samo pasterizovano mleko a ne i ono za kuvanje (april 2005) itd., itd. Verovatno i koliko se u interesu narodnog zdravlja sme u municiju ugraditi osiromašenog ili obogaćenog uranijuma ili plutonijuma. Sve da bismo bili dostojni da "uđemo u Evropu".Ovome je prethodilo sad već više decenija staro uniformisanje hotela i hrane u stilu "Hajata", "Hiltona", "Makdonaldsa" i drugih. Tu spada takođe i proizvodnja engleskih, nemačkih, italijanskih itd. košulja, mantila, cipela i drugog u zemljama deset hiljada kilometara udaljenim od njih, s tim što ih sa zapadnim zemljama povezuje samo natpis na etiketi - koji se naravno plaća. Da li ta evropska vlastela razmišlja o tome šta će biti, ako se ti natpisi na etiketama izmene? Oni su iz svojih zemalja iselili industriju na Istok i svojim narodima smanjili mogućnost zaposlenja. Kao da žele da dadu svoj doprinos i da dokažu da je tačna računica Špenglerova iznetau knjizi "Propast Zapada" - eventualno da ga ubrzaju.

* * * * * * *

U komunističkoj doktrini važna stavka je bila "slobodna ljubav". S jedne strane to je bio mamac za mlade ljude iz patrijarhalnih sredina da priđu komunistima, a s druge strane je - pored pomenutog zapošljavanja žena -bilo sredstvo za razaranje porodica. Na suprot "reakcionarskog shvatanja" da je porodica osnovna ćelija društva postavljena je doktrina da je brak prevaziđena ustanova. U civilizovanim zemljama, pa i kod nas u krajevima koji su se civilizovali pod "Svetim rimskim carstvom nemačkog naroda" ta "slobodna ljubav" je bila proširena na drugi način. Ali u krajevima koji su bili pod uticajima necivilizovanih Turaka, te su se kod njih sačuvala patrijarhalna shvatanja, kod njih se to nametalo preko titoizma. Tako je još prvih meseci po dolasku na vlast Milovan Đilas u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu držao predavanje, gde je pored ostalog davao uputstva za slobodno vođenje ljubavi gimnazistima.

Na tome se naravno nije zaustavilo, već su i preko škola i štampe i drugih sredstava davani takvi - često prikriveni - impulsi, da je najzad došlo do "seksualne revolucije". To je naravno bilo potpomagano i filmovima zapadnih civilizovanih naroda, ali je na tome vrlo jako angažovana i naša štampa. Naravno ne da se to direktno propoveda, ali da se u vidu informisanja daju primeri kako to deca rade u grupama, po "žurkama", pa i odrasli - da bi se ljudi kao zgražavali! To je otprilike slično kao kad se poslednjih godina na reklamama za cigarete piše: "Pušenje je štetno po zdravlje" - samo još perfidnije. Tu su se naravno propovedale sve moguće izopačenosti,a usput se propovedalo kako su homoseksualci vrlo fine i umetničke prirode - nezamenljive! - te da vođenje dva pozorišta u Beogradu mora decenijama da bude povereno takvima. Da je to vrlo snažan impuls ranije definisanog lenjinizma, vidi se po tome što se u civilizovanim zemljama homoseksualci tretiraju čak kao neke seksualne manjine, čija prava štiti država. Kao primer za napredovanje civilizovanih naroda u tom pravcu divljaštva neka ovde bude pomenut samo Oskar Vajld (1856-1900), koji je zbog toga odležao jedno dve godine u redlinškoj tamnici, a sada se i u Britaniji i drugde stvaraju njihova javna i međunarodna udruženja - pa i vrlo moćni trustovi. Rado se čak ističe i da je neki istaknuti državnik takav! - Čega se pametan stidi - time se lud ponosi!

Uz seksualnu revoluciju titoisti su dodali i potpuno liberalizovanje abortusa. Kao merilo za dozvolu uzimao se u obzir "socijalni položaj" žene. Naprimer, ako ima dvoje dece - treće joj ne treba! Ili: još nije svršila školu! Ili: nema stan! Prema nekim kasnijim informacijama - možda osamdesetih godina - u Jugoslaviji je obavljano u proseku 600.000 abortusa godišnje. To je daleko više od jasenovačkog proseka. Istoričari i pravnici - da ne kažem i političari - treba i tom vrstom genocida da se pozabave. Po obaveštenju jednog ginekologa sedamdesetih godina, kod njega su dolazile i devojčice mlađe od deset godina; one čak nisu znale ni imena, pa čak ni broj svih tih dečaka koji su mogli da ih zaraze!

* * * * * * *

Jedna od osnovnih komunističkih doktrina jeste da država treba da vaspitava decu a ne roditelji. To su naši nekomunisti prvih godina posle dolaska titoizma na vlast doživljavali kao nešto najstrašnije. Međutim, veštim vođenjem društva su mladi roditelji već sedamdesetih godina tražili veze -naravno uz podmićivanje - kako da dete ubace u jaslice ili u vrtić, pa čak i kad je imao ko da ih kod kuće čuva. U zapadnim demokratijama je taj lenjinistički princip uveden na drugi način i drugom tehnikom i uprkos ili baš uz pomoć takozvane borbe protiv komunizma. Isto je sprovođeno i u fašističkoj Italiji i u nacističkoj Nemačkoj.

Uz to odvajanje dece od roditelja dok su još mala spada i što brže osposobljavanje dece za privređuvanje - naravno van njihove kuće, pošto je to po marksizmu-lenjinizmu jedina realna vrednost u životu. Još u XIX vekusu socijalisti govorili da više vredi jedan par kobasica nego sva dela Šekspirova.O tome je i Zmaj-Jova ispevao pesmicu, a po tom stavu su jednaki i fašistički i komunistički i demokratski ekonomizmi. Ovim stavom su naročito pogođena deca u SAD i u Japanu.

I ovo je jedna od potvrda o identičnosti levih, srednjih i desnih ekonomizama, gde lenjinizam sa životinjskim instinktima uspeva da gospodari društvom, a jezuitstvo i ložinstvo mu predano služe - svesno ili nesvesno. Jer, proizvodnja kobasica je vrednija od sveg duhovnog stvaralaštva! To dokazuju i kerovi koji ih rado jedu!

Nemoralni impulsi koji su kod nas uneti preko titoizma najbolje se vide u školskim programima i propisanoj didaktici i metodici. U vremenu kad deca treba da se razvijaju pod vođstvom i autoritetom (od sedme do četrnaeste godine) ona su programirana da kažu "Drugarice učiteljice", a zatim po načelu samoupravljanja da raspravljaju koju ocenu treba da dobiju i da se kritički odnose prema nastavnicima. U pogledu morala još od prvog razreda titoističkih škola nalaze se u udžbenicima propagande za razvijanje mržnje protiv Nemaca, kao i za veličanje uloge dece koja su - kao dobro dresirani psi - upotrebljavana u ratu i revoluciji, baš kao i u drugim civilizovanim državama Zapada, naravno i Istoka. I već pomenuto ismevanje onih koji veruju u Boga.

No i titoisti su imali nešto sveto. To je bila "sveta mržnja" protiv klasnih neprijatelja. To su oni sami tako govorili i to im je jedino bilo sveto, pa su u toj svetoj mržnji oni nastojali da vaspitavaju i nove generacije, da u svetoj mržnji razvijahu njihove životinjske instinkte.

Za nabrajanje svih idiotizama, pa i monstruoznosti koje se deci sipaju u glavu u školama mogla bi se napisati čitava knjiga. Ali to ne bi moglo da dotakne političare, jer su kao pripadnici jezuitizma postali nepogrešivi još više od pape. No da bi se malo i ložinstvo tu angažovalo, uvedeno je i mehaničko - pomoću testova - ocenjivanje đaka (tada još ne ikompjuterizovano kao danas). Sem toga, negde oko 1980. uvedene su i takozvane "šuvarice" (po Šuvaru), po kojima su privrednici imali da postavljaju zahteve koliko i kakvih specijalista treba da im škole isporuče - naprimer za pravljenje đonske kože, zatim druge za pravljenje gornje kože za obuću itd. Neko bi mogao da se potrudi da objavi te programe. Ja se sećam samo da su u školi za frizere deca kao jedan od predmeta imala i latinski! Da li je to samo idiotski ili i monstruozno? Čitave generacije su tim školskim sistemima osakaćene - naravno ne samo kod nas, nego u čitavom "civilizovanom " svetu. A ono što je posejano "šuvaricama" niče poslednjih desetak godina i buja! Dovoljno je pročitati danas i same nazive raznih srednjih i viših škola, pa da se to uvidi.

U vaspitavanju i poučavanju dece satanizam najviše dolazi do izražaja. U to se može ubrojati i aritmičko pohađanje nastave, gde deca već od prvog razreda stalno menjaju vreme kad idu u školu, pa time i kad ustaju, kad jedu itd.Time seslabe i fizičke i duševne snage ljudi. Danas se čak i neki naučnici bave takozvanim čovekovim bioritmom i ukazuju na neke pojave u vezi sa tim, ali se to nedovoljno naglašava, te ljudi to primaju kao neki kuriozitet, pa i merodavni "ozbiljni" ljudi i ministri to ne uzimaju u obzir. Čovek svoj životni ritam može u vrlo velikoj meri da prilagođava datim okolnostima. Ali za to prilagođavanje mu je potrebno izvesno vreme. Ako se te okolnosti suviše brzo menjaju, on to ne može da prati, te se onda javljaju kod njega izvesne slabosti, nervoza, pa i histerija ili pak apatija, remeti mu se ritmički sistem - sistem cirkulacije krvi i disanja- s kojim su u vezi njegova osećanja. Na to su deca u razvoju više osetljiva od odraslih ljudi.

U tim ritmovima vlada Hristova volja, ukoliko su oni povezani sa svetskim ritmovima - dana, godine i drugim. Umereno odstupanje od tih ritmova nije škodljivo, ono je povezano sa ostvarivanjem čovekove slobode. Ali preterano i naglašeno i sistematsko odstupanje od njih pruža mogućnost da drugi, podzemaljski ritmovi zahvate čoveka, tako da kod njega dođe do izražaja ljudska životinja. To se vidi i iz čitavog niza demoliranja sala u kojima su održavani tako neki koncerti koji pokreću čovekovu nižu prirodu na razne ispade, dok plemenita muzika oživljuje čovekovu višu prirodu. To su napadi i borba protiv Hristovih impulsa. Simptomatično je što takvi muzičari dobijaju i najveća priznanja od državnih vlasti raznih zemalja.

Satanizam je naravno unet i u sve vrste umetnosti, što bi kod nas došlo možda i bez posredstva titoizma - da bismo se ugledali na visoko civilizovani Zapad. I tu bi spisak bio dugačak, jer se u svim granama umetnosti naročito forsira ružno, prostačko i gadno. To ide dotle da i u davno pisane drame i komponovane opere reditelji ubacuju svoja patološka nastrojenja i potpuno ih izopače. Toga nije pošteđena ni čuvena Bečka državna opera - recimo sa izvođenjem Vagnerovog "Parsifala" o Uskrsu 2004. godine. Prema pisanju "Der Europaer-a" od juna iste godine u najuzvišenijim trenucima, gde se nešto najveličanstvenijeukazuje, ubacuju se najprostačkiji gestovi na koje se pevači nateruju (inače će dobiti otkaz).

O novo pisanim komadima sa prostačkim ponašanjem i psovkama da i ne govorimo. Omladina koja nikad nije imala priliku da nešto dobro vidi, onase na to navikava i smatra da je to normalno. A umetnički magovi onda proglase da je publika ta koja to traži.

U ta lična patološka rediteljska iživljavanja uključena je naravno i podvala, jer se pod nekim poznatim i priznatim imenom i delom daju njihove lične kompozicije koje su suštinski - ne samo po nekom obojenju - različite od autorovih. Ako se nešto svoje daje pod tuđim imenom, to je po svim pravnim merilima falsifikat. Da li su oni svesni toga? A društvo? Pošto je autor davno umro, zar njegovo delo ne treba i dalje štititi? Ako mu dižemo spomenike i po njemu nazivamo ulice i slavimo njegove godišnjice rođenja ili smrti, a dopuštamo da mu se dela falsifikuju odnosno da se pod njegovim imenom potura nešto što on nije napisao i što je potpuno protivno njegovom duhu - zar nije to licemerje najgore vrste? To je napad na kulturnu baštinu čovečanstva i borba protiv kulture uopšte.Koliko je meni poznato, žrtva toga je bio prvo narod u SAD, a odatle su onda uzimani pelceri i zaraza se širila dalje.

* * * * * * *

Preko titoizma jeizvršen i vrlo snažan napad na profesionalnu savest. Na primer, kad je od onih nesrećnih nepismenih partizana trebalo napraviti rukovodioce koji će biti nosioci komunističke revolucije, ukazala se potreba da se i oni školuju, s jedne strane da bi bolje poslužili, a s druge strane da im se ne bi "reakcija" podsmevala. Za tu svrhu su organizovane brzopotezne škole, u kojima su se i po tri razreda završavala za jednu godinu da bi što pre stekli bar veliku maturu. Pošto to mnogim partizanima nije baš išlo, nisu sa tim bili oduševljeni, izdato je naređenje: "nauka je tvrđava koju treba osvojiti - juriš!". Profesori koji su za to bili angažovani imali su direktive - direktne ili indirektne - da oni moraju da polože te ispite (inače bi bili antidržavni i saboteri). A kako da oborišnekoga ko ti dođe u uniformi sa nekim činom - i pištoljem! Tako je - pričalo se - da bi dobio bar jedan tačan odgovor koji bi nekako opravdavao prolaznu ocenu - i savest, jedan profesor pitao: "Koja reka protiče ispodsavskog mosta?". Učenik na žalost na to pitanje nije umeo da odgovori.

Tamo negde sedamdesetih uvedeno je da se i dobri kvalifikovani radnici mogu i bez velike mature upisivati na Tehnički fakultet, a uz polaganje nekog prijemnog ispita. No ni prema najblažim kriterijumima baš nijedan od neke desetine kandidata ne bi taj ispit položio. Ali kako bi profesori sve njih poobarali? Zar ne bi to bilo antidržavno i sabotiranje pametnih zakona koje su donele narodne vlasti? U strahu od odmazde profesori su ipak morali da bar izvesan broj puste.A kasnije se ispostavilo da takvi studenti nisu bili u stanju da prate predavanja, jer nisu imali dovoljno predznanja.

Naravno da je bilo i nesavesnog nastavnog osoblja, koje je za pare prodavalo ocene i diplome. Taj se sistem u toku narednih decenija sve više razradio, tako da i danas imamo u stvari dosta školovanih ljudi sa kupljenim diplomama. Za razliku od titoizma danas se i sasvim zvanično prodaje školovanje, odnosno diplome. Ako bi neka škola obarala suviše mnogo đaka, ona bi izgubila mušterije...I po ovom se može videti da duhovni život treba osloboditi od privrednog radi spasa civilizacije.

Ne baš prvih godina, ali ubrzo po dolasku titoista, počela su da se kupuju i lekarska uverenja. Kad bi neka zaposlena žena imala da pere rublje (mašine kod nas još nisu bile u upotrebi), ona bi uz manji "poklon" dobijala od lekara bolovanje za ta dva-tri dana. Docnije su se kupovali i uputi na besplatna banjska lečenja, a onda i uverenja za dobijanje invalidskih penzija. Sve se to i javno govorilo i pošto vlasti nisu ništa protiv toga činile, znači da su to sve odobravale i legalizovale.O običnom podmićivanju u privredi nije potrebno govoriti, jer ga svi dobro znaju. Ja ću ukazati na jedno socijalističko, koje su - koliko mi je poznato - prvo praktikovali Slovenci. Ako neki član Izvršnog veća može da utiče na donošenje neke uredbe koja ide u korist određenog preduzeća, onda oni od njega naruče da im izradi neki stručni elaborat (naravno za dobre pare), pa kad ga dobiju odmah ga i bace, jer im baš ništa ne treba - ali uredba je doneta.

* * * * * * *

Što se tiče sudova, oni su dobro vodili računa o tome šta misli narodna vlast. Na primer, kad sam ja maja-juna 1959. tužio sudu nekog opštinskog službenika koji je pokupivši decu sa ulice potpuno bespravno srušio zidove naše bašte u Lole Ribara 20, pa se ovaj nije pojavio na suđenju, sudija se preda mnom raspitivao telefonom zašto on nije došao, pa je dobivši direktivu iz opštine i suđenje odložio. Onda se to neki dan razvuklo, dok Opština nije donela rešenje o eksproprijaciji te bašte, pa je to nasilje legalizovano. Problem za donošenje takvog rešenja nije postojao, ali je trebalo pokazati da deca to žele da bi dobila igralište - a i da bi se učila nasilju... Po toj eksproprijaciji moja majka je dobila obeštećenje za drveće i hladnjak, koje će joj se plaćati u ratama jedno desetak godina. Čak je jednu ili dve dobila, a onda su i te smešne iznose prestali da joj plaćaju.

Još jedan simptomatičan slučaj. U moga brata i moj veliki stan u Cetinjskoj ulici broj 12 bespravno su se uselila tri milicionera s porodicama. Kad sam otišao kod njihovog pretpostavljenog - mislim majora - i pravnika, on mi je rekao: "Znam da ste u pravu. Tužite ih, ali dok dobijete spor proći će godinu dana i za to vreme je njihovo stanbeno pitanje rešeno." Tako je i bilo. Moj drug iz gimnazije, advokat Ljubiša Radivojević je -kako je rekao - sa najvećim zadovoljstvom tužio miliciju, ali je spor otprilike toliko trajao. Narodna vlast i milicija koja štiti i nju i pravni poredak bila je u pravu.

U istoj toj Cetinjskoj ulici (ugao sa 29. novembra) eksproprisano nam je oko 1.100 kvadratnih metara zemljišta sa tri prizemne zgrade radi proširenja dvorišta škole iz Šafarikove ulice. Po tom rešenju smo smeli da pokupimo materijal od srušenih kuća (srušili su ih tek posle mnogo godina, možda petnaestak), a za zemljište je određena vrednost prema tome koliko bi na njemu moglo da rodi kukuruza, krompira i t.sl. Računica je vrlo pedantno napravljena i to je ispalo 9 dinara po kvadratnom metru, a pakpapir iste površine je tad koštao 15 dinara.Simptomatično je što se sad govori o "vraćanju" odnosno poklanjanju -pošto su u pitanju potomci-dvorova i palata, a hiljade i hiljade siromaha je tom prilikom takođe opljačkano. Pri tome se nikako i ne pominje neka ekonomska računica, koja uključuje amortizaciju, troškove čuvanja i održavanja, poreze, komunalije i drugo u toku više od šest decenija i koji su svakako veći od vrednosti sadašnjih objekata. Ako i nisu, sve te troškove naravno s kamatama i valorizacijom pošteno bi bilo da novi korisnik pre primanja u posed prvo plati, a ako se neko tom imovinom čitavo to vreme bespravno služio, neka ga tuži sudu i u parničnom postupku zatraži i naplati od njega odštetu. U protivnom bi to značilo da sve te troškove moraju da snose poreznici za račun tih novih "pravnih" naslednika, koji i ne pomišljaju da je pošteno da im ih nadoknade. A šta ako se javi naslednik nekog Turčina, na čijem imanju je to podignuto? I koji bi sud za to bio nadležan? Da li onaj u Hagu? Pravnici neka nađu određena rešenja i izraze za sve to prema svojim definicijama, a ja ću se od toga uzdržati.

Kad sam pedesetih godina prenoćio u jednoj seoskoj kafani u Rudniku (u lovačku kuću su imali pristupa samo rukovodioci), njen vlasnik već u dubokoj starosti i njegova nešto mlađa žena ispričali su mi kako su im titoisti oteli više njiva, koje su oni između dva rata kupovali da im posluže kao obezbeđenje za stare dane (tada nisu mogli imati drugo socijalno osiguranje). Pošto su bili "gazde" i eventualno eksploatisali nekog momka za posluživanje, oni nisu mogli dobiti ni minimalnu penziju. Tako je krčmarica sa preko šesdeset godina i dalje radila kao gazdarica i eksploatisala jedno momče, a krčmar je bio već sasvim oronuo. I sada postoji ta krčma na izlasku na putu ka Jarmenovcima. Ne znam da li će sadašnje antikomunističke vlasti njihovim naslednicima da vrate ili poklone te njive. No po redu: prvo dvorovi, pa palate, pa fabrike, pa njive -ako hoće neko da ih primi i obrađuje! Istini za volju i neke zaparložene njive su već ponuđene, ali ne znam da li ih unuci obrađuju ili samo gledaju kako da ih unovče. A možda i oni čekaju da im ih iz džepova poreznika drugi obrađuju, a oni time da se koriste - onako kako se to radi sa dvorovima.

* * * * * * *

Čim su došli na vlast, titoisti su naravno dali pravo glasa i ženama, a da bi imali što više glasača proglasili su da se punoletstvo stiče sa osamnaest godina prema predratnoj dvadeset jednoj. Političari celog sveta vrlo rado manipulišu i sa mlađima, pa ih i u rat šalju i onda ih veličaju kao vrlo svesne borce za neke njihove svetle ideje, pa su to radili i titoisti. Međutim, tamo gde su u pitanju krivična dela i prestupi, čak su i titoistički sudovi uveli pojmove "mlađi i stariji maloletnik" i "mlađi i stariji punoletnik", jer je svakom iole pametnom čoveku jasno da mladež od osamnaest godina nije zrela i ne može biti potpuno svesna i odgovorna za svoje postupke. Do tih godina se doduše mogu steći izvesna znanja, ali bez odgovarajućih životnih iskustava ona ostaju samo apstraktne teorije. Čovek može teorijski da nauči kako se pali motor i okreće volan i kakvi su saobraćajni znaci, ali dok se nije u vožnji izvežbao on neće dobiti vozačku dozvolu. Međutim, političari baš tako rade, što daju dozvolu bez isprobavanja u vožnji. Tražim pomilovanje za vlasteline! Oni i mlađim punoletnicima daju pravo da budu ministri.

Sem toga, titoisti su uveli sistem da se studije na univerzitetima od predviđene četiri godine u proseku završavaju za osam, dakle veliki broj i za dvanaest. Time je s jedne strane statistički smanjen broj nezaposlenih, a s druge strane je i "starijim punoletnicima" odloženo vreme za ulazak u život i sticanje određenih iskustava. Mislim da to nije ni slučaj ni glupost. To je organizovana proizvodnja džabalebaroša i sistematsko kvarenje omladine da bi se sa njima lakše manipulisalo. Takvim mladim ljudima se obično pripisuje lenjost, žudnja za lagodnim životom, neodgovornost, razmaženost itd. Ja ne isključujem mogućnost da i toga ima, jer todolazi uglavnom usled vrlo rđavog vaspitnog sistema koji je zaveden. Ali meni se čini, da je u velikoj većini slučajeva u pitanju ne mnogo svesno, ali više osećajno doživljavanje užasa i odvratnosti od tih mučilišta koja se nazivaju univerzitetima. Gde se studenti nateruju da uče i nepotrebne i nekorisne i netačne, neistinite stvari, samo zato da bi određeni profesori mogli da imaju neku katedru i da bi pisci napisali što veće udžbenike - jer se honorišu po broju tabaka (o plagijatima se danas više i ne govori). Ovde ja ne pominjem one koji to svesno čine radi vladanja ljudima time što će ih zaluđivati. Seme koje je još pod titoizmom posejano, danas donosi i plodove. Danas su se neki profesori dosetili, pa u svoj udžbenik uključe i po neki obrazac koji se mora otcepiti da bi se dobio seminarski zadatak i t.sl. Tako dva studenta ne mogu da uče iz iste knjige niti da je kupe kao polovnu ili fotokopiraju, već moraju da uvek kupe novu - biznis cveta, a obraz ne crveni. Sami studenti mogu mnogo više da ispričaju, a ija pominjem vrlo malo od onoga što znam. Neki od studenata se tome pragmatički prilagođavaju, a neki to doživljuju sa gađenjem. Ministarstvaprosvete to sve naravno sankcionišu. Piše se - razume se - kako studenti podvaljuju na ispitima uz pomoć i moderne tehnike - mobilnih telefona, "buba" za prisluškivanje i drugog, a ne piše se o novčanicama koje metnu u indeks kad ga daju profesoru da im upiše ocenu i kojih posle upisivanja od 6 pa naviše više nema. Pismene dokaze o korupciji u školama daju sami ministri time, što oni sami sve do poslednjeg trenutka drže u tajnosti zadatke koji će se polagati na prijemnim ispitima. Drugim rečima, oni dobro znaju da su i njima najbliži saradnici korumpirani, ali ministri protiv njih ništa ne preduzimaju. Gde smo? Pravnici imaju za to odgovarajući izraz, ali se ne javljaju ni oni. Čak ni javno tužilaštvo ni nadležni sudovi.

Sve to ide u pomenutom titoističkom stilu "Snađi se!" i "Nauka je tvrđava koju treba osvojiti - juriš!" A ratna lukavstva su dozvoljena i poželjna. Tu je i maršal Tito prednjačio, pa je osvojio i članstvo Srpskeakademije nauka i umetnosti. Da li je neko glasao protiv - ja ne znam. Još prvih godina titoizma, kad se posebno zalagalo i veličalo obnavljanje zemlje, uvelo se kao normalno da se rad u preduzećima za sat-dva skrati da bi se otišlo na neku fudbalsku utakmicu - naravno sa inicijativom i pod vođstvom titoista, jer drugima to ne bi ni palo na pamet. I u tomese vidi veza sa ranije pominjanim "Protokolom sionskih mudraca". Da bi seshvatilo kakav značaj ima i za te "mudrace" uloga sporta, ja ću ovde navesti nešto iz predavanja RudolfaŠtajnera održanog 30.5.1923. radnicima na izgradnji "Geteanuma" u Dornahu.[32]

Čovekovo etersko ili životno telo najradije bi se kretalo po krugu, kao Zemlja i planete. Već i sam čovečiji rad koji on obavlja fizičkim telom odvlači čoveka od te težnje eterskog tela da se kreće slično nebeskim telima, a sport to još više potencira. Čovek koji se mnogo bavi sportom odvaja fizičko telo od eterskog i više se za to fizičko vezuje i zaboravlja na ono duhovno. Posle smrti se on onda vrlo brzo iz duhovnog sveta vraća na Zemlju. To je naročito izraženo na Zapadu, da čovek sve više teži da postane zemaljski. Tim vezivanjem za fizičko telo odvojeno od eterskog čovek postaje zemaljska životinja. Time nastaje materijalizam koji je opasniji od materijalizma mislima, jer se čovek time srozava na životinju. Tome se može suprotstaviti euritmičkim pokretima, jer se oni upravljaju prema eterskom telu. Ko se preterano bavi sportom, taj ne voli da razmišlja, jer se misliti može samo eterskim telom.

Nekome ova izlaganja mogu izgledati čudna, ali ja sam ih morao navesti. I u ovom pogledu mislim da su prve žrtve narodi u SAD, kojima je to vrlo vešto podmetnuto. To nije bilo teško, jer na Zapadu već i inače postoji veća naklonost ka materijalizmu nego na Istoku. Zapadne lože bi trebalo i time da se malo više pozabave, a ne da kao veliku vrlinu za nekog državnika prihvataju to što se on posebno isticao ili ističe u sportu, pa se tomei ni na koji način ne suprotstavljaju. Ja bar nisam nikad čuo da je nekoprotiv toga javno istupio. Ako im je to došlo infiltriranjem jezuitizma,onda nikakvo čudo što su se Ruzvelt i Čerčil poklonili Staljinu i na darmu dali pola Evrope i pola Azije.

Ni zanemarivanje rada na obnovi zemlje da bi se prisustvovalo fudbalskimutakmicama kod nas nije ni malo slučajno, već impuls onih koji o ovimstvarima znaju to što sam gore naveo. U tom smislu je simptomatično i to što je - valjda krajem XX veka - i italijanskim narodnim poslanicima pored ostalih privilegija dato i pravo, koje su naravno oni sami za sebe izglasali, da besplatno posećuju fudbalske utakmice. Tako je bar pisalo u "Politici". A da ljudi poživotinje na tim utakmicama vidi se po mnogim tučama i lomijavinama koje su njima podstaknute.

Sve ovo ne treba shvatiti kao napad na sport uopšte, već kao upozorenjeza preterivanja sa njim. U to se mogu ubrojati i razni "dopinzi" za postižanje što boljih rezultata i koji dokazuju da njihovi proizvođači i davaoci te mlade ljude i posmatraju isključivo kao životinje koje najekonomičnije treba iskoristiti. Usput naravno i sva moguća oprema i drugo. Sport je jedna od najjačih grana privrede. I time se može objasniti što se u njemu čovekov fizički rad nekorisno troši - ne na proizvodnju, već na povećanu potrošnju kobasica (mašine su sada za tu proizvodnju već više angažovane). U svakom slučaju ne samo da je korisnije nego i plemenitije ljudski rad trošiti na plevljenje bašte i branje voća nego na trčanje ili boksovanje.

* * * * * * *

U predavanju održanom u Dornahu 18.7.1923. Rudolf Štajner ukazuje na činjenicu da se preteranim jedenjem krompira glava nedovoljno ishranjuje:[33]

"Od vremena kad je u Evropi sve više i više preovladavala ishrana krompirom, od tog vremena je glava čovekova bivala nesposobnija."

Za razliku od cvekle ili rotkve, koje su pravo korenje i koje podstiču na mišljenje, krompir koji se jede jeste zadebljala stabljika i:

"Ko mnogo krompira jede, njemu ne dolaze snažne misli, naprotiv dolaze njemu snovi koji ga čine teškim. A onaj ko dakle neprekidno mora da jede krompir, on će upravo uvek biti umoran i uvek će želeti da spava i sanja. Otud to ima velikog kulturno istorijskog značenja kakve se životne namirnice prinose ljudima."

Kad je Tito došao na vlast, on je pokušao da se krompir više unese u ishranu, da više zameni hleb. Ja se sećam da je on takvu preporuku dao, ali mu to nije mnogo prihvaćeno, pa je od toga odustao. Narodi kod kojih dobro rađa pšenica nisu mnogo prihvatili krompir kad je uvezen iz Amerike, ali kod severnijih stanovnika Evrope je on postao glavna hrana, te se i time može mnogo štošta protumačiti, u šta se ja ovde ne mogu upuštati, ali bi dobro bilo kad bi se neko time pozabavio.

Pod Titom je međutim nametnuta t.zv. italijanska pšenica, pšenica koja je tako obrađena da daje veći doprinos, ali je izgubila moć klijanja. S jedne strane, stanovništvo je počelo da se rđavo hrani, jer ta pšenica je izgubila životne snage; a s druge strane seljak nije mogao od svoga roda da izdvoji seme za iduću godinu, nego je uvek morao da kupuje seme na koje ga je titoizam naterivao, morao je nekoliko - možda desetak - puta više od svog roda da dâ za nabavku fabrički prerađenog semena.

Na sličan način je postupano i sa svim drugim voćem i povrćem: pod titoizmom se moralo uvoziti posebno obrađeno seme sa Zapada i gajiti recimo engleske jagode i rotkvice, holandski kupus i luk i ne znam čije lubenice itd. - sve ili skoro sve lošijeg kvaliteta nego nepreparirane domaće. Tako je zapadnjačka tehnologija odnosno tehnološka manija koja ide samo na kvantitet i izgled životnih namirnica silom državne vlasti i kod nas nametnuta, i još dobro plaćena. Tu spada i upotreba veštačkog đubriva, pesticida i herbicida, na čiju upotrebu je seljak u početku i kaznama naterivan, a posle višegodišnje upotrebe i zagađivanja zemljišta i stvaranja neotpornih biljaka morao je i sam dobrovoljno da ih primenjuje. A da li je to samo manija i žudnja za što većom dobiti ili takođe i težnja izvesnih krugova da se preko ishrane utiče na svest ljudi? Naravno radi postizanja nekih njihovih posebnih ciljeva.

Od te tehnološke manije nisu naravno pošteđene ni životinje. Tehnologija odgajanja životinja koje služe za ishranu odlikuje se krajnje nečovečnim postupcima prema njima. Goveda celog života ostaju na nekoliko kvadratnih metara, živina na nekoliko kvadratnih decimetara, a o drugim postupcima ja ovde neću govoriti. To prepuštam društvima za zaštitu životinja, koja se brinu i znaju sve redom čak i o fokama i iguanima. Simptomatično je što o zlostavljanjima miliona i miliona domaćih životinja ćute. To zlostavljanje životinja je u nekim zemljama uvedeno na demokratski način, a kod nas je to uvedeno preko titoizma.

Naravno da su tom tehnološkom manijom pogođeni i ljudi, Tamo negde krajem šesdesetih godina palo je u oči mom kolegi inženjeru Stojanu - Stoletu Paniću da mesarske industrije kupuju koloidalne mlinove, dakle mlinove koji melju do sasvim fine prašine. Pošto ga je to zaintrigiralo, potrudio se i našao objašnjenje: od goveda, svinja i drugog ništa se ne baca - melju se i kosti i rogovi i papci, pa se to stavlja u salame, kobasice i paštete.

Tehnolozi kažu da je to zdravo i dobro i ekonomski opravdano i korisno. Naročito još ako se u razne namirnice ubaci i voda - naravno s nekim hemikalijama, da bi se i ona prodavala po ceni slanine ili mesa. Ili se oblaganjem plastičnim folijama ne dozvoli da ispari iz sireva, naravno uz dodavanje hemikalija da se ne bi kvarili - kako je to danas posle pada komunizma slučaj (pod titoismom je još mogao da se kupi suvi kačkavalj, a danas više ne). Razne otrove u vidu konzervansa, penicilina, hormona i drugog ja takođe ostavljam stručnjacima da nabroje - ima ih sigurno na stotine. Pa i u hleb svagdašnji se meće i po deset i više aditiva, a danas se i po padu komunizma belo brašno farba cigurom ili čim drugim i od toga pravi crn hleb - koji se traži kao zdraviji.

To tehnološko ludilo rafinisanja, konzervisanja i davanja lepog izgleda rđavim i nezdravim namirnicama kod nas je uvedeno sa zapada preko titoizma, a za to je naravno kupovana i razna oprema, preparati i licence od tehnološki naprednih zapadnih zemalja.

Ovde treba navesti da i te vrlo organizovane zapadne države nemaju niti mogu imati nikakav efikasan sistem kontrole namirnica. Ako bi neki inspektor i našao nešte neispravno - bar kod onih većih - on bi imao da bira: ili da primi mito i da kaže da je sve u redu ili da bude prebijen ili i nešto gore - možda njegovo dete. To je stvarnost, a ne teoretisanje o nekoj visokoj svesti i poštenju.

* * * * * * *

No za uzvrat toj i ne samo toj pomoći u tehničkom i tehnološkom razvoju mi smo zapadnim zemljama davali danak u krvi. Taj danak u krvi je za nekoliko decenija titoizma bio daleko veći nego onaj za nekoliko vekova Turcima. S tim, što su necivilizovani Turci uzimali decu od sedam-osam godina, pa su sami morali da ih hrane, paze i uvežbavaju dok ne stasaju za određene poslove, a civilizovane zapadne zemlje su uzimale samo već odrasle, školovane, po mogućstvu i na poslu proverene. Ne sećam se tačno, ali čini mi se da je to bio Džonson, koji je na prigovore američkog kongresa što SAD izdvajaju velike sume za zemlje u razvoju, izveo vrlo poštenu računicu. Po njoj SAD svake godine iz zemalja u razvoju uvezu toliko i toliko stručnjaka, za koje bi - ako bi ih sami odgajali i školovali - bilo potrebno da plate nekoliko puta više nego što je ta njihova pomoć. - To je samo jedan način od onih na kojihse bogati, na račun siromašnih, bogate.

Ja sam takođe svojevremeno procenjivao - kad je titoizam "dozvolio" slobodan odlazak na rad u inostranstvo - da smo mi onda rad tih naših većih ili manjih stručnjaka u zapadnoevropskim državama plaćali u robi koju smo od njih uvozili - koju su našiljudi tamo proizvodili - bar nekoliko puta više nego da su je oni kod nas proizvodili. Bolji stručnjaci od mene to su svakako bolje i izračunali, pa se i iz ovoga vidi da je Tito bio agent zapadnih sila. Osiromašivanjem naroda kojim su zvanično vladali komunisti, da bi se kod njih stvarala nezadovoljstva, svetski lenjinizam je dobijao ogromnu snagu s kojom danas nastoji da stvori jedinstvenu svetskuvladu.

Ti naši radnici su inače u toku vremena izigravani promenama zakona iuredbi koje su se odnosile na njihov status u tim zapadnim zemljama. U početku su oni imali pravo da svoje ušteđevine iznose u Jugoslaviju. Negde krajem šesdesetih ili početkom sedamdesetih Jugoslavija je sa još deset-dvanaest evropskih država sklopila sporazum da se kod svih tih potpisnica može primati penzija stečena u bilo kojoj od njih i da se radni staž u svima njima sabira. Tako je i neko vreme i moja dobra prijateljica Katarina Opačić mogla duže vreme da živi u Dornahu u Švajcarskoj i da tamo od švajcarske prima penziju. Posle je to ukinuto i penzija je mogla da se prima samo u zemlji koja je isplaćuje. Tako su naši radnici koji su od ušteđevina na svojim imanjima u Jugoslaviji zidali kuće u nadi da u njima provode starost sa penzijama iz Nemačke, Francuske i drugih zemalja, bili prinuđeni ili da ostanu u tim zemljama ili da s vremena na vreme otputuju u te zemlje da bi primili penziju, koja im je dakle umanjivana bila za troškove puta. Ljudi koji su hteli da žive ovde, posebno su bili ojađeni u vremenu trajanja zapadnih sankcija. Po shvatanjima krvne osvete civilizovanih naroda, oni su bili krivi što je neka naša vlada nešto jeretički radila,pa ih je trebalo kazniti, a i nešto para uštedeti. A možda je to i jedna od metoda terorizma?

To sisanje radne snage, sirovina i energije vršeno je i preko sistema "čvrstih" i "mekih" valuta i njihovih kurseva na berzama - naravno za to dobro organizovanih zapadnih država. U titoističkoj Jugoslaviji su berze pozatvarane, kao i u drugim komunističkim ili socijalističkim zemljama predviđenim za eksploataciju.

Kad sam početkom šesdesetih godina počeo malo da putujem po zapadnoj Evropi, palo mi je u oči da je naprimer muška košulja - i još tako neki artikli za koje sam znao naše cene - po dvadeset ili trideset od sto skuplja nego kod nas i to računajući po zvaničnom, ne crnoberzijanskom kursu dinara u odnosu na franke, lire, šilinge itd. To mi je bio dokaz da su tikursevi nerealni, pošto se vrednost nekog novca može određivati samo prema njegovoj kupovnoj moći, dakle prema robi, jer je u stvari roba neka realna vrednost a ne novac. Pošto to ne može biti slučajno i pošto se na zapadnim berzama sistematski svake godine pogoršavao kurs svih vrsta dinara, zlota, pezosa, leja, leva itd., zaključio sam da je vrlo jednostavno da se mâgi desetak zapadnih berzi (London, Pariz, Diseldorf, Cirih, Njujork, Milano i druge) dogovore, koliki će biti kursevi valuta država koje su odredili za eksploatisanje. Docnije je u tome sve veću ulogu igrao i Međunarodni monetarni fond, naravno sve vrlo stručno radi ozdravljenja njihovih privreda.

* * * * * * *

Pošto su to sve vrlo uspešne i napredne zemlje, one su onda onim "nerazvijenim" ili "u razvoju" velikodušno davale pomoć u vidu kredita - ne u novcu pa da nerazvijeni rade s njim šta hoće, nego u svojoj robi i opremi za tačno određene investicije. Tako je rešavano i pitanje zaposlenosti -zapadne industrije, a novo izgrađene industrije u necivilizovanim zemljama uglavnom nisu mogle da budu konkurentne, jer bi oni razvijeni skoro uvek prodavali već zastarele tehnologije (sem kad su želeli da u nerazvijene prebace "prljave" tehnologije na bazi tamošnjih sirovina - naprimer kožarsku industriju i tome slično).

Krediti su naravno bili vrlo "povoljni" - recimo na osam godina sa 3% kamate godišnje, naravno u čvrstoj valuti. I još daje Međunarodna banka za obnovu i razvoj! Međutim, kad se u toku tih godina valuta zemlje kojoj se ukazuje pomoć na gore opisani način obezvredi svake godine za 20-30%, onda ispadne da za poslednje rate ona mora da skupi po dva-tri puta više svoga novca za otplatu dospele rate u dolarima. Tako kamata u sopstvenoj valuti biva deset puta veća od ugovorene u dolarima. Ta eksploatacija je dobila tako apsurdne razmere, da su čak i te bogate zemlje poslednjih deset ili dvadeset godina XX veka počele velikodušno da siromašne oslobađaju od plaćanja - nemaju više šta da im uzmu!Ili im samo odlažu rokove plaćanja, da bi im dugovi stalno pretili ako ne slušaju.

Sa tim sistemom čvrstih i mekih valuta mogao je dobrim delom da se pokriva apsurdni sistem da novac sam sebe umnožava preko kamata i tome sličnog - bar onaj "čvrst" i bar nominalno, a stvarno je i on morao da se obezvređuje. Da bi se to uvidelo dovoljno je pročitati američke i evropske romane od pre sto godina. Sedamdesetih godina se čak čuo - kod umešnih poslovnih ljudi - i izraz da je "novac skup"! Do dolaska tltoizma kod nas je postojao zakon o zelenaštvu, po kojem je bilo zabranjeno uzimanje kamata većih od 6% godišnje. Tih sedamdesetih je pod uticajem civilizovanih i moćnih država za kratkoročne pozajmice počinjalo da se uzima i po dvadesetak od sto godišnjih kamata, pa i više. Posle pada komunizma naša država je počela da uzima kamate po 730% godišnje (po 2% dnevno za zadocnela plaćanja njoj, a 0% za ono što je ona uzela više). Ni privatnici za njom tada nisu zaostajali. Uzgred budi rečeno, zbog toga je nastala i nova profesija: uterivači dugova. Poznavao sam jednog mladog čoveka (S.M.) kojije zbog njih izvršio samoubistvo, jer nije mogao da ih zadovolji ni četvorosoban stan koji mu je majka radi otplate duga žrtvovala. Ostavio je za sobom ženu i dete.

Za uloženi novac u banke pod titoizmom su se plaćale sasvim skromne kamate u zavisnosti od vremena oročenja ili po viđenju. Te kamate uglavnom nisu bile veće od devalvacije dinara odnosno čvrstih valuta, ako su one ulagane. S druge strane, preduzeća su morala imati u banci svoje žiro račune, na koje se nikakva kamata nije davala, te su taj novac same banke okretale i od njega izvlačile profite. Neki put su zbog toga i beskrupulozno odugovlačile sa izvršenjem isplata sa njih, naprimer za plate naših montera koji su radili u inostranstvu. Kad sam ja radio u Invest-Importu šesdesetih i sedamdesetih godina to se neki put protezalo i po mesec dana, iako je zakonski rok za isplatu bio tri dana.

* * * * * * *

Pod titoizmom je uvedeno da se može u bankama imati tri vrste uloga:dinari, sve moguće čvrste devize i obračunski dolari koji su uvedeni za plaćanja sa komunističkim zemljama. Sâmo zlatno važenje je u međuvremenu i u celom svetu ukinuto. S tim se prvo počelo u nacističkoj Nemačkoj, a posle rata je to učinjeno uglavnom silinom i preko SAD. Francuska se tome - naročito pod De Golom - opirala, jer je imala dosta zlatnih rezervi.

Pošto su naši ljudi dosta radili u inostranstvu - ne samo privatno, nego i za račun naših preduzeća i ustanova, mogli su svoje ušteđevine počev od šezdesetih godina da stavljaju u banke i da ih podižu u devizama odnosno i da daju naloge za bilo kakve isplate računa u inostranstvu. Obračunske dolare - ušteđevine od rada u drugim komunističkim zemljama, mogao je čovek da upotrebi i za kupovinu US dolara, s tim što je za jedan obračunski dolar dobijao 0,80 američkih. To je bilo vrlo zgodno za snalažljive ljude, koji su vrlo rado radili istočno od gvozdene zavese: za 100 obračunskih kupi 80 američkih dolara, prenese ih u dotičnu komunističku zemlju i proda ih na crnoj berzi za tamošnju valutu, sa kojom onda pokrije svoje troškove i od njih u našu banku onda uloži novih, ne 100 nego možda 200 ili 500 obračunskih dolara koje je dobio kao platu. I tako redom.

Od pobune Savke Dabčević, koja je za kaznu postala profesor univerziteta, te je posle toga sve njene buntovne ideje Tito prihvatio i primenio, počele su krajem šesdesetih godina i svaka republika, pa i svako preduzeće da ima ne samo svoj dinarski nego i zaseban devizni račun. Onda se naravno i u međusobnoj trgovini domaća roba domaćoj firmi prodavala i u devizama, na primer opeka, mašinski delovi i drugo. Vojvodina je pokušala da primorskim hotelima koji su od stranaca zadržavali devize, da i ona njima meso i druge prehranbene proizvode prodaje za devize, ali ih je Tito u tome odmah presekao. Tako su praktično turistička preduzeća postala izvoznici prehrambenih namirnica, koje su kupovali po cenama nižim nego u zapadnim zemljama. Time su oni postali vrlo konkurentni, pa je za nekog recimo Nemca ili Engleza bilo jeftinije da provede mesec dana u nekom našem hotelu na moru nego da ostane kod svoje kuće. I to je bio jedan vid eksploatacije sa Zapada.

Pošto su se devize teže dobijale za nabavku potrebne opreme i materijala iz inostranstva, onda su se u međusobnoj domaćoj trgovini recimo cigle jeftinije plaćale u devizama nego u dinarima, naravno po zvaničnom kursu. Na taj način se dinar obezvređivao ne samo preko dogovora na zapadnim berzama i Međunarodne banke, nego i preko propisa koji su preko titoizma nametani Jugoslaviji.

Tu treba pomenuti i sistem domaće eksploatacije. Neko preduzeće dobije generalno zastupništvo neke strane firme za Jugoslaviju i onda njene mašine i rezervne delove prodaje za devize nekome, a nekom drugom za dinare. Tako je slovenački zastupnik italijanskih mašina za pranje "Candy" slovenačkim kupcima delove isporučivao za dinare, a drugima za devize. Pri tom je naravno obezbeđen i njegov monopol na uvoz tih mašina iz Italije, a svoju maržu je sam određivao. Država je određivala cene samo za otkup poljoprivrednih proizvoda i za energiju uz objašnjenje da je to tako socijalno (zbog sirotinje), a drugi su mogli više-manje slobodno da određuju cene svojih proizvoda, čak i kad te poljoprivredne proizvede oni prerade. Titoističko objašnjenje je bilo da industrijski proizvodi nisu neophodni za život i ne utiču na životni standard - kad seljak ore, on ne mora da kupi traktor kad već ima ralo! Tako je industrija sistematski eksploatisala poljoprivredu.

Za industriju je naravno bilo i zaštitnih carina. Tako je naprimer naš čelik uvek bio dosta skuplji nego na svetskom tržištu, pa je svaka republika izgradila svoju čeličanu, pa makar nemala ni gvozdene rude ni koksa u blizini.

Pošto je sam metal od kojeg je kovan sitan novac neki put bio znatno, pa i nekoliko puta skuplji od njegove nominalne vrednosti, neki majstori su ga pretapali i upotrebljavali za svoje svrhe. Neki su opet sitnije kovanice presvlačili i prodavali kao dugmeta. To je bilo u titoizmu. Posle "pada komunizma" i posle organizovane inflacije da bi se svi dinarski ulozi u bankama sveli na nulu kako bi se isplatili troškovi revolucije, (devizni samo da se ne isplaćuju odmah nego na kašičicu i da ga ulagači koriste u zagrobnom životu), počelo se s pokušajem da se učvrsti neki najnoviji dinar. Tada je iskovano u metalu od 1, 2 pare pa nadalje. Odmah je onda u akciju stupila neka domaća podzemna organizacija, čiji su članovi dobili zadatak da te sitne kovanice kad ih dobiju, ne vrate u promet nego sačuvaju kod sebe. Neki su njima punili velike tegle. Na taj način, kad trgovac nema da vrati kusur, on cenu zaokruži - naravno na više. Time se automatski obezvređuje dinar iznutra - danas se ne vraćaju ni 50 para. I u ovome se u stvari vidi povezanost jezuitstva, ložinstva i lenjinizma.

No dok još nije "pao komunizam", pod Ante Markovićom je proglašeno da je dinar konvertibilan: svako je za njega mogao kupovati bilo koju devizu i iznositi je u inostranstvo. Ta mudrolija je bila vrlo jednostavna. S obzirom na promenljivost i nestabilnost naših uredbi, svako ko je imao nešto više dinara, otkupio bi neku zapadnu valutu i  izneo je u tu zapadnu zemlju. Procenjivalo se da je na taj način Jugoslavija olakšana za oko šest milijardi dolara. To je isplaćeno iz državne kase. Međutim, dobri finansiski mâgi su znali da se mnoge devize čuvaju i po privatnim stanovima. Onaj ko je u to dobro verziran mogao je čak dosta tačno da proceni kolike su te sume. Zato, čim je "komunizam pao" i počela slobodna kapitalistička privreda, počeo je da funkcioniše dafinizam. Novo osnovane privatne banke bile su tako uspešne da su prvo Dafina, pa odmah za njom i Jezda počeli da daju ogromne kamate na oročene devize. Prvo su se naravno davali - ipak oprezno - manji ulozi, ali kad se videlo da se oni za tri meseca udvostruče, počela je najezda štediša - a onda je došlo stop! Ove devize su takođe otišle u zapadne banke i zemlje, a da su i naše vlasti u tome bile upletene, dokaz je to što je država prema tim ulozima zauzela isti stav odnosno izjednačila ih sa ranijim "komunističkim" štednjama. Takođe što nije angažovan ni Interpol. Da to nije učinjeno, možda bismo još toliko bili bombardovani. - Tražim pomilovanje za vlastelina!

* * * * * * *

Tražim pomilovanje za vlastelina! Zapavši u materijalističku slaboumnost usled nepriznavanja Duha, on nije svestan šta radi! Ako bi po nekim njegovim nazorima cilj čak i mogao da opravdava sredstva, to bi bilo neka vrsta spoljašnje kompenzacije, izravnavanje u svetu izvan njega, izvan tog vlastelina. Ali podlost koju je on tom prilikom ugradio u svoju dušu izmišljajući takva sredstva i načine kako će ih primeniti i primenjujući ih - nju nikakav cilj ne može oprati.

Čak i ako se sam u korist drugih odrekao korišćenja nepošteno stečene imovine i ništa od toga nije zadržao za sebe, on je time samo u sebi tu pohlepu zamenio gordošću, a u samoj njegovoj duši je ostala i dalje podlost i lukavstvo, on je svoju dušu time oslabio.

Uz to je on i korisnike nepošteno stečenog blaga u većoj ili manjoj meri i sablaznio. Pogledajmo kako se bahato ponašaju ljudi iz bogatih država, kad dođu u siromašne! One sa "čvrstim" valutama u one sa "mekim". Svaki takav sa nekom dozom prezira ili - ako je ispunjen plemenitošću - sa sažaljenjem gleda na siromahe. Pri tome - bar neki put i od sebe skrivajući -pomišlja da su oni niže vrednosti od njega. Ne pomišlja da se on na leđima ubogog uzdigao, možda preko vlastelina koji mu ne skreće pažnju da mu je to brat. Smatra da je to tako neki prirodni poredak stvari, a ne da su vlastelini ti koji stvaraju neispravno društveno uređenje.

"I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more." (Mk.9.42)

Ako takav vlastelin podlošću, beskrupuloznošću, pa i svirepošću oslabi svoju dušu, u nju će lako ući neko satansko biće:

"Ali niko ne može da uđe u kuću jakoga i da pograbi njegovo pokućanstvo, ako prvo ne sveže jakoga, i tada opleni njegovu kuću. Zaista vam kažem da će sinovima ljudskim biti oprošteni svi gresi i hule, koliko god usnule; ali koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti greh. Jer rekoše: ima nečistog duha." (Mk.3.27-30)

Ako takav vlastelin još pođe putem neke inicijacije i prodre do "carstva nebeskog", o kojem se toliko govori u Evanđelju po Mateju, na njega se može primeniti i priča o "svadbenoj gozbi" iz istog evanđelja, a kojoj je "carstvo nebesko slično" (Mt.22.1-14). Pošto se oni pozvani - zvanice -dakle oni najnapredniji, najrazvijeniji, najproduhovljeniji nisu odazvali kraljevom pozivu da dođu na svadbu njegovog sina, njegove sluge skupljaju na raskršćima i "zle i dobre", čime se kazuje da će i bez posebnih priprema ljudi masovno prelaziti prag duhovnog sveta i ulaziti u "carstvo nebesko" (to je počelo već drugom polovinom XX veka):

"A kada uđe kralj da vidi goste, ugleda onde čoveka koji nije bio obučen u svadbeno ruho. I reče mu: prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbenog ruha? A on zaneme. Tada kralj reče slugama: svežite mu ruke i noge i izbacite ga u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba. Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih." (Mt.22.11-14)

Teško i vlastelinu i sebru, ako u duhovni svet uđu bez "svadbenog ruha" odnosno nedoterani i neukrašene duše! A ako neko od njih na svadbu dođe prljav i dronjav, jer je smatrao da su mu sredstva opravdana ciljem? Kako da se opere i preobuče? Težak je to proces skidanja prljavštine i mnoge patnje će morati takav vlastelin ili sebar da sebi potraži i prođe, da bi svoju dušu očistio od životinjstva i obukao se u čoveštvo. Po božanskoj promisli ta će mu mogućnost još biti pružena, ali na tome će morati on sam da radi, i iz svoje slobodne odluke. Bolje je da s tim otpočne što pre.Prvi korak bi bio da sam vlastelin razvlasti vlast i nastoji da se uvede tročlano društveno uređenje, koje je jedino dostojno čoveka i primereno sadašnjem čovekovom razvoju, a ne da se drži onoga što je zastarelo još pre više od hiljadu godina.

Tražim pomilovanje za vlastelina!

Tražim pomilovanje i za sebra, jer i on svojom pasivnošću može da vlastelina navodi na vlastelinske grehe!

* * * * * * *

Pod titoizmom je poseban naglasak bio na obnovi zemlje posle ratnih razaranja i na novoj izgradnji puteva, stanova, industrije i drugog. To je posebno isticano kao veliki zadatak, da bi se narod spasao od bede i da bi se uvrstio u društvo razvijenih i bogatih. To je stalno propovedano, ali...neprekidno su se tražili načini da to bude što neefikasnije i što više usporeno, da što manje uspe. Neko će se protiv ove moje tvrdnje odmah možda narogušiti i nabrajati šta je sve pod titoizmom izgrađeno. Ali se može postaviti i pitanje da li bi možda i dvaput više i bolje bilo izgrađeno da nije titoizam zavladao. Milioni ljudi iz više generacija su u tome učestvovali sa svojim znanjima, iskustvima i prilježnošću, ali u kakvom smislu je njihov rad usmeravan?

Odmah posle rata oskudica u stanovima nije bila isključivo zbog ratnih razaranja i neizgradnje u toku nekoliko godina, već i zbog navale stanovništva sa sela u gradove. Tome je naročito bio izložen Beograd, u koji su se kao u administrativni savezni centar masovno naseljavali i stanovnici drugih republika. Kad je počela izgradnja industrije, ona je uglavnom usmeravana na veće gradove. Zbog veće zarade, socijalnog osiguranja i lakšeg rada seosko stanovništvo je masovno napuštalo svoje kuće i preseljavalo se u gradove, a njihovo stanbeno pitanje rešavano je rekviriranjem delova stanova. Proglašavalo se da je 16 kvadratnih metara po glavi sasvimdovoljno, da bračni par ne sme da ima više od jedne sobe - to se naravnonije odnosilo na velike narodne vođe - te je u Beogradu vrlo, vrlo često i po tri porodice trpano u jedan trosobni stan. Pri tom su mnogi dobijaliza smeštaj sobe kroz koje su druge porodice morale da prolaze, a i deca suse tu još rađala. Kad se uz to uzme u obzir da mnogi došljaci nisu imali nikakve navike za gradski život, pa kad se uzmu u obzir i razne naravi, nervoze i razdraženosti sustanara - može se eventualno zamisliti u kakvomse paklu živelo. Kažem "eventualno", jer novije generacije koje nisu toproživele teško mogu to da shvate. To je bio sistem koji je u SSSR-u već koju deceniju praktikovan, s tim što je kod njih u istoj sobi stanovalo ipo više bračnih parova. Pošto se vrlo dobro znalo to monstruozno dejstvo kad su ljudi ugroženi u najosnovnijim pravima i kad ni kod kuće ne mogu da nađu ni mira ni okrepljenja posle napornog rada, u titoizmu je to isto i primenjeno, jedino nešto malo ublaženo. No dovoljno je zamisliti kad pet-šest i više stanara ujutru žure na posao - na koji se nije smelo zakasniti - pa čekaju na red za jedno zajedničko kupatilo! Ili sukobi u zajedničkoj kuhinji, u kojoj je možda još i neko spavao ili kuvanje na rešou u sobi! Da ne govorimo o galami, svađama zbog svega i svačega i drugom!

Krajem pedesetih i početkom šesdesetih pojavili su se neki izgledi da se stambeno pitanje u dogledno vreme reši. Pojedina preduzeća bi otkupljivala neke zgrade za rušenje i svojim sredstvima izdvajanim za stambenu izgradnju sagradila bi za svoje radnike trideset ili četrdeset stanova. To je potrajalo samo neku godinu i ... Da bi se to omelo sredinom šesdesetih godina osnovana je u Beogradu Direkcija za stambenu izgradnju i proglašeno je načelo "blokovske izgradnje" - naravno uz objašnjenje da će se izgradnja time ubrzati i poboljšati. Ta blokovska izgradnja je značila da su se morale graditi samo ogromne zgrade i da preduzeća svoja sredstva za izgradnju moraju da daju isključivo na milost i nemilost toj Direkciji za izgradnju, koja je imala monopol i još državom zaštićen.

To je u praksi izgledalo ovako. Neko preduzeće ugovori sa Direkcijom da mu izgradi određeni broj stanova, po određenoj ceni i u određenom roku. Direkcija stanove završi i po pet-šest i više godina posle ugovorenog roka i onda, ne Direkcija investitoru nego investitor Direkciji, plati ogromne penale! I to se naravno nije tako nazivalo, već "povećanje cene" zbog takvih i takvih opravdanih razloga. Sam taj naopaki princip, da isporučilac zbogzadocnele isporuke dobija više para, nego da je isporuka izvršena u roku, bio je dovoljan da se omete rešavanje stanbenog pitanja. Ni to ne može biti zbog gluposti ilineznanja nego vrlo inteligentno smišljen antiekonomizam u titoističkom ekonomizmu.

Intresantna je stvar da i u ovom sadašnjem antikomunizmu gledam čitav niz zgrada koje se po više godina grade, naravno i sa prekidima. I to je svakako antiekonomizam čiji se gubici nadoknađuju na ko zna kakav način i od koga. Između dva rata kad nije bilo skoro nikakve mehanizacije sve kuće - osim državnih - građene su za po nekoliko meseci: počnu se u proleće, a za 1. novembar moraju biti useljive, po mogućstvu da se pre toga i po mesec dana zažarenim koksom ubrza proces sušenja maltera. Zgrada "Albanija" je zadocnila sa gradnjom, jer se neočekivano naišlo na podzemne vode -građena je osam meseci. Opeka i malter su se tada i na najviše spratove na rukama iznosili, a rukama su i temelji kopani - nije bilo današnje mehanizacije.

Borba protiv rešavanja stanbenog pitanja imala je za cilj da se pretendenti na stanove drže u poslušnosti. Ako se neko pokaže kao nepodoban, u toku te višegodišnje izgradnje izmene se i po nekoliko puta pravilnici po kojima će se stanovi dodeliti, pa se ispostavi da neko podobniji izbije na prvo mesto umesto njega. Sem toga, već sedamdesetih godina je vrlo precizno određena suma za podmićivanje, ako treba da se dobije lokacija, a tačno prema određenoj veličini stana. To je išlo ovako: za nekoga recimo preduzeće hoće u kraćem roku da kupi stan, Direkcija gradi istovremeno veći broj objekata, ali da ugovori da će iz njih neki stan dati tom preduzeću - to ne biva ako budući korisnik nekoga ne podmiti. I to je bila javna tajna, uključujući visine tarifa za podmićivanje u zavisnosti od veličine stana, titoisti su to bolje znali od mene i njima je to savršeno odgovaralo. Ni ovde se ne može govoriti ni o neznanju ni o gluposti.

Uz tu usporenu gradnju spadao je i dug proces eksproprijacije ili otkupljivanja kuća predviđenih za rušenje, raseljavanje stanara itd. Početkom tih šesdesetih godina osnivane su i stanbene zadruge, dakle udruženja privatnih lica, koja su neki put imala prava da eksproprišu kuće opet od privatnih lica. To su bile one koje su nekom čarolijom gradile više stanbenih objekata. A one gde bi se dvadesetak njih udružilo da bi rešilo pitanje svojih stanova, one od nadležnih opštinskih službenika nisu mogle da dobiju t.zv. "lokaciju" odnosno odobrenje da na nekom mestu zidaju, iako su se s vlasnicima već dogovorili o otkupu nekog imanja. Nadležni drug bi im odgovarao da je baš ta"lokacija" već data nekom drugom. Iz jedne takve zadruge sam čuo, da bi ih takav ovlašćeni opštinski službenik primao u hodniku i napamet znao i za tridesetak takvih mesta da su već data drugom. A važilo je pravilo, da kad se nekom obeća, da taj godinama ne mora da počinje sa gradnjom - ali obećanje stoji. Vrlo pošteno! Da li je takav opštinski službenik lično tražio mito ili je imao takve direktive - meni nije poznato.

S obzirom na takva ometanja, ljudi koji bi i imali para, nisu mogli da ih upotrebe za kupovinu stana za sebe u Beogradu, pa su zidali vile ili vikendice u unutrašnjosti, a u preduzeću su čekali da dobiju stan kao stanbeno ugroženi. Tako su mnogi u vikendicama imali i po pet-šest soba, dok su u Beogradu stanovali u jednoj. I tojejedan vid antiekonomizma u titoističkom ekonomizmu.

Uporedo sa tom oskudicom stanova u većim gradovima, masa postojećih kuća po selima je ostajala prazna, a doseljenici iz njih bi pre dobijali stanove nego neki beograđanin koji je smešten u nekakvom ćumezu - nije tako ugrožen! A tek posle raspada Jugoslavije saznali smo da su se paralelno sa tom oskudicom gradila ogromna naselja i fabrike pod zemljom. To se radilo i u ovom nesrećnom Iraku, a i u SAD - za njih sam bar i ja čuo.

* * * * * * *

Da bi se zaposlila zapadna industrija kod nas su se masovno izgrađivale fabrike koje ni slučajno nisu mogle biti rentabilne. Ne samo što su većinom bile sa zastarelom tehnologijom, nego nisu imale ni obezbeđene sirovinske baze, a bivale su često i strahovito predimenzionirane odnosno podizano je po dva—tri puta više takvih fabrika nego što se može plasirati njihovih proizvoda na domaćem tržištu, a za inostrana su bile nekonkurentne. U jednom momentu naprimer kad ni postojeće šećerane nisu imale dovoljno repe za preradu, podignuto je još desetak šećerana. Kapaciteti naših pržionica kafe mogli su da podmire skoro čitavu Evropu. Kragujevačka "Zastava" je predviđena za proizvodnju 600.000 automobila godišnje (sad se hvale da proizvode 40.000!), a uporedo s njom podizane su i druge - istina većinom više "šrafcigerske" - fabrike automobila. Neki put su titoisti naterivali stručnjake da iznesu lažne podatke u svojim nalazima samo zato da bi se imalo ekonomsko opravdanje za izgradnju ogromnih postrojenja. Naprimer Zagrebački geološki zavod o količini glinice u Obrovcu - što sam svojevremeno čuo od Zagrepčana.

Simptomatično je to - protiv čega su se svi savesni stručnjaci bunili -što je akcenat industrijske izgradnje dat na tešku industriju, na industriju za proizvodnju mašina koje su nam u vrlo ograničenim količinama tada bile potrebne, a zanemarivana je laka industrija koja bi prerađivala naše poljoprivredne proizvode. Tek sa razvijenom lakom industrijom stvorila bi se baza za efikasnu tešku. To je put kojim su išle sve industrijski razvijene zemlje, to se sve vrlo dobro znalo, ali je preko titoističkog antiekonomizma moralo obrnuto da se radi, jer je to bilo u interesu Zapada, kome svakako nismo mogli prodati neki strug ili traktor po dva put većojceni od njegovih, jer se sa takvim kapacitetima i sistemom rada nije moglo ekonomično poslovati ni biti konkurentan. Da bi se ipak nešto mašina izvozilo, država je davala posebne premije (i po 70% od vrednosti), a koje su naravno išle na teret naroda, izvozio se - kako smo to govorili - naš životni standard. Svi su dobro znali da je to antiekonomizam.

Naopakost toga programa za industrijski razvoj je toliko bola oči, da su to čak i oni manji stručnjaci, pa čak i komunisti to nazivali "političkim fabrikama". One su se dizale na suprot svim tehničkim i ekonomskim računicama, čak i na mestima koja su geografski (zbog transporta i drugog) bila krajnje nepodesna. Onda bi se njih dokopavali titoistički direktori i iživljavajući svoju velikodušnost zapošljavali u njima i po dva, tri, pa i više putaradnika nego što je za nju potrebno. Tada već potpuno obespravljeni seljaci rado su onda napuštali svoja imanja ili su na njima obrađivali samo ono što će sami pojesti, da bi se u toj industriji dokopali bar koliko-toliko sigurnog prihoda i da dobiju pravo na besplatno lečenje i radni staž za penziju. Po lenjinističkim direktivama i u SSSR-u je revolucija sprovedenanateret seljaka - "privremeno". Taj lenjinistički sistem eksploatacije seljaka se već decenijama sprovodi u celom svetu, samo uvijeno u razne oblande. O tom ogromnom višku radne snage u industriji govori se danas kod nas posle "pada komunizma",jedino se ne govori o ogromnom višku u administraciji i neproduktivnim ili antiproduktivnim poslovima.Ekonomistima ja ostavljam da naprave grafikone o porastu bede, porastu ministara i ministarstava, brojevima uvezenih luksuznih automobila i drugog (recimo konferisanja). U tome bi se pokazale izvesne zakonitosti.

No u prkos tome - pošto se ipak u preduzećima veliki broj radnika pošteno zalagao i znao kako i šta treba raditi - ona su počela da i na svetskom tržištu konkurišu zapadnim privrednicima. Zbog toga je preko titoizma uvedeno pravilo: čim se industrija razmahne - reorganizacija! Svaka reorganizacija znači usporavanje rada, a njom se naravno vrše i personalne promene, te se na bolje položaje stavljaju oni poslušniji. Te reorganizacije su bile i u smislu borbe protiv tehnokratije, autokratije, birokratije, liberalizma...Toliko ih je bilo da su za to upotrebljavane i složenice, pa ih nisam popamtio. U privredi je to bilo tako da se valjda svake dve godine obavi centralizacija, pa decentralizacija - dase više preduzeća sjedini u jedno, pa da se jedno razbije u više - naravno drugih i pod drugim imeniima. To je tako sistematski išlo u šesdesetim i sedamdesetim godinama XX veka, a danas je to dobilo naziv privatizacija, uklapanje u Evropu, svetsku privredu, standarde itd.

U te zbrke je uneto i jedinstveno u svetu "samoupravljanje". Ono bi u načelu bilo ispravno, ali je odmah sprovedeno sa svim mogućim izopačavanjima. Ja sam još onda govorio da taj izraz dolazi od »sam upravlja", jer je direktor uvek potpuno suvereno vladao, a radnički saveti i drugi samoupravni organi služili su mu samo za pokriće ili njegove samovolje ili političkih direktiva koje je primao odozgo. Tako bi se uvek uoči nekog samoupravljačkog sastanka sastajali članovi komunističke partije preduzeća i dobijali zadatke odnosno uloge koje će na samoupravljačkom forumu da odglume. Na partijskim sastancima je bilo i neslaganja i svađa, ali po načelu partijske discipline manjina se morala pokoravati i raditi po odluci većine, pa makar to bilo protiv njihove savesti. Neki put je zaista bilo zabavno gledati te njihove predstave. Tu su sad u pomoć uskakale i stručne - pravne ili komercijalne - službe, koje su vrlo autoritativno dokazivale da su dva i dva tri, a neki put pet - vrlo retko četiri. Pošto su se takvi sastanci održavali posle radnog vremena, raja u glavnom nije uzimala reč da bi se što pre išlo kući, a znala je i da njena reč neće uticati na odluku koja je doneta na prethodnom partijskom sastanku. Partijsko rukovodstvo je sve to naravno dobro znalo, pa bi se - za svaki slučaj - po dnevnom redu u beskonačnost raspravljalo prvo o beznačajnim stvarima, a kao poslednja tačka je stavljano ono što je delikatnije i na šta bi neko od neorganizovanih mogao postaviti neko delikatnije pitanje ili se pobuniti. Takvog buntovnika bi naravno i sama raja ućutkavala, jer joj se išlo kući.

Tu je nastao i termin "progurati kroz radnički savet", što je dokazivalo nesigurnost da je to baš ispravno, a i veštinu da se to ipak sprovede.

To je i u glavnom bio sistem samoupravljačkog rada s tim što su se s vremenom obrazovali i nezvanični klanovi, koji bi se uz koju čašicu dogovorili kako će jedan drugom da pomognu da nešto dobiju. Neki put su istupanja takvih klanova bila sasvim iracionalna. Radnici - gledajući i osećajući neispravnost rada rukovodstva - bivali su revoltirani, pa su i oni počeli da prave razne ispade, da odriču poslušnost, da budu nemarni u radu. Pošto je uveden sistem da neradnici i neznalice bivaju unapređivani samo zato što su moralno-politički podobni (izraz koji je upotrebljavan kao uslov na konkursima za prijem novih radnika), oni vredniji i stručniji bi rekli: "Pa neka oni i rade - neću ja umesto njih!" Tu su onda u posebno neugodnoj situaciji bili oni "srednji" - stručnjaci koji su vodili neka odeljenja i poslove, a nisu bili titoisti. Narocito ne kažem "partijci" ili "komunisti", jer je i među njima bio dobar broj onih koji nisu bili titoisti, već su bili i sami izigrani. Tako je i tehničko osoblje vrlo rado bežalo iz proizvodnje u neku administraciju.

Da bi proizvodnja bila što neefikasnija, angažovana je preko titoista državna vlast, administracija i banke, preko kojih su ubacivane sve moguće smicalice. Iako su svi uviđali besmislenost (ne i onu dublju smislenost) takve birokratije, privrednici su morali tome da se pokoravaju i da veliki deo svoje snage i rada troše na zadovoljavanje njenih zahteva. Nije bila potrebna neka velika pamet i iskustvo, da bi se uvidela njihova štetnost.

Kad samjos negde 1954-5. radio u projektantskom birou " Termoelektra", direktor privredno-računskog sektora bio je naš porodični prijatelj i kum (venčao ga je moj ujak) Toma Petrović. On nije bio titoista, ali je kao komunista proveo dve-tri godine u koncentracionom logoru u Mauthauzenu. Posle više godina napisao je i jednu vrlo dobru knjigu "Optužujem", a u njoj je opisan neispravan društveni sistem još od Prvog svetskog rata. On mi je i ranijih godina što-šta pričao, a tada je sa ogorčenjem kazao kako cele godine oni moraju da knjiže po jednom kontnom planu, a neposredno pred rok za podnošenje godišnjeg bilansa odozgo dođe naređenje po kojem se kontni plan menja.

To je godinama tako bivalo. Praktično to je značilo da čitavo već i inače ogromno knjigovodstvo - zbog idiotski postavljenih zadataka - pred podnošenje bilansa mesec-dva radi i po 15 ili 16 sati dnevno. Poređenja radi: u predratnoj truloj Jugoslaviji su privredna preduzeća imala gotov godišnji bilans 31. decembra u 24 časa, i to tačniji, a ne kao titoistički koji bi posle bio podvrgavan ispravkama.

* * * * * * *

Za opisivanje i nabrajanje onih titoističkih smicalica kojima se sprečavao privredni uspon, a sa kojima sam se samo ja borio, mogla bi se napisati podebela knjiga, te se ovde ograničavam samo na po neke.

S obzirom na svoju struku i poslove ja sam proučavao neke studije o organizaciji rada. Prvo sam još kao student pročitao knjigu o racionalizaciji rada svoga brata od tetke inženjera Miodraga Novakovića, a posle rata neke američke. Iako se bar prvih desetak godina smatralo dosta nepoželjnim ulaziti u njihove prostorije, ja sam se dosta često služio njihovom tehničkomliteraturom kojom je dobro bila opremljena Američka čitaonica, a nabavljao sam ih i za račun projektantskih biroa u kojima sam radio. Već 1949. godine dobio sam najzvučniju titulu u svojoj karijeri "glavni normirac Generalne direkcije elektroprivrede Srbije" (u njoj sam ja bio i jedini, a područni su mi bili normirci u elektranama), pa sam i na tom poslu imao da se bavim organizacijom rada. Posle naravno i na drugim.

Negde krajem šesdesetih već pomenuti Stole Panić došao je do neke američke brošurice, u kojoj je bilo kratko navedeno deset osnovnih načela bez kojih ne može postojati dobra organizacija rada. Onda smo nas dvojica išli jednu po jednu tačku i pitali se da li se kod nas po njoj radi. Na sve smo morali da odgovorimo sa "ne", samo kod dve~tri sa "pa... donekle". To se odnosilo ne samo na naš Invest-Import nego na jugoslovensku privredu uopste.

Tih osnovnih načela su se kod nas pre titoističkog uspona pridržavali svi iole uspešni, čak i polupismeni privrednici, jer su jednostavno imali zdrav razum i osećaj za to. Nemoguće je pretpostaviti da i titoisti to nisu znali, ali su sve radili protiv tih načela. Mene je zgražavalo kad bih video da su i neki iskusniji inženjeri - direktori - postupali suprotno njima. To su naravno bili titoisti, svesni ili nesvesni toga šta rade. Ovih deset načela sačinjavaju 97 ili 98% organizacije rada, a za onih 2 ili 3% pišu se knjige - danas imamo i fakultete.

U postkomunističkom lenjinizmu taj neracionalan rad se kod nas i dalje sprovodi. Bar tamo gde se ima neka posebna namera. A neki put je u pitanju spoj neznanja u privređivanju sa znanjem u politikantstvu.

U organizaciju rada spada i sistem nagrađivanja. Rudolf Štajner je još za vreme Prvog svetskog rata govorio o tom užasu da se čovekov rad plaća, te da i kao svaka druga roba podleže zakonima ponude i potražnje.

Pod titoizmom se u početku plaćalo samo prema radu, naravno prema njihovim merilima prema kojima je budno sprovođenje revolucije vrlo zaslužan rad, a za nepoželjan stav i pričanja davani su minusi. Tako sam i ja i bez završenog fakulteta mogao pedesetih godina da budem samostalni projektant (a ranije sam dobijao i minuse). Negde šesdesetih godina je počelo da se uporedno uvodi plaćanje prema školskoj spremi, tako da je od dva radnika koji su radili istovetan posao onaj sa većom školskom spremom dobijao veću platu. Tada je nastao juriš na diplome. Kako su se one sticale, to je drugo pitanje. Ja sam imao prilike da vidim kako službenici sa višom ili visokom komercijalnom ili ekonomskom školom ne umeju da izračunaju 5% od 250, a matematika im je tamo bila jedan od težih predmeta. S druge strane, radio sam neko vreme sa jednom predratnom službenicom koja je imala samo malu maturu, a koja je vršila sve knjigovodstvene poslove za jedno malo švedsko zastupništvo i bila korespodent i za srpski i za nemački jezik, s timšto nije samo prevodila šta joj se napiše, nego je sama sastavljala pisma, a šef je njih samo potpisivao.

Paralelno sa plaćanjem diploma, upravo nešto ranije počelo je i plaćanje prema organizaciji u kojoj je čovek zaposlen. Dva radnika istih kvalifikacija i sa približno istim poslom dobijala su različite plate u zavisnosti od toga koliko se u kojoj organizaciji prikuplja novac, a što je većinom zavisilo od uslova potpuno van kontrole te organizacije. Tada je nastaojuriš na rentabilnije organizacije. Po tom načelu je estradna pevačica primala i dvadesetak puta veću platu od operske - iako je ona prva bilabez, a ova druga sa diplomom. Tako su i radnici u naftnoj industriji bili znatno više plaćeni nego oni u industrijama sa čijim devizama je nabavljana njihova nafta, a radnici u elektrani "Kolubara" više od radnika u rudniku koji ih snabdeva ugljem.

No bilo je tu i izvesnih korekcija kojima su zaslužni ljudi u neefikasnim preduzećima ipak bili valjano plaćani. Naprimer - čini mise negde 1960. - preduzeće za proizvodnju elektroopreme "Rade Kcnčar" u Zagrebu nije imalo dobar bilans, pa su radnici cele godine dobijali svega po 80% od plate kao neki zagarantovani minimum. Ali su te godine generalni direktor i još njih nekolicina dobili za istu tu godinu kao posebne nagrade za uspeh na poslu po dve~tri mesečne plate viška. Nisu ti rukovodioci bili krivi što preduzeće nema uspeha uprkos njihovom vrlo uspešnom radu. To sam čuo od njihovih službenika kad sam ih službeno posetio u Zagrebu, iako su me vrlo slabo poznavali. Svakako su imali čulo da precene da ja nisam titoista. To su mnogi osoćali, jer su titoisti imali neko specifično držanje, kao da su drugi svet. Oni su se i školovali u partiji "kako treba da se postave" kao vladari, kao goniči robova.

Prema tome, već u titoizmu se počelo sa odvajanjem plate od ljudskog rada; dakle - reklo bi se - da se ostvaruje ono što je Rudolf Štajner preporučivao. U postkomunističkom lenjinizmu to je još daleko više sprovedeno i to u celom svetu. Međutim, to odvajanje prihoda od čovekovog radanije sprovedeno na bazi bratstva, ljubavi i razumevanja za potrebe svoga bližnjeg, za podmirenje njegovih potreba jednostavno zbog toga što je čovek - kako bi to bilo u smislu Rudolfa Štajnera. Prihod koji čovek danas ostvaruje zavisi i od geografskog položaja mesta u kojom živi i od uspešnosti organizacije u kojoj radi i od spretnosti da se popne na određeni položaj u društvu, često i od više ili manje nemoralnih sredstava kojimase služi; takođe i od drugih okolnosti koje bi se mogle nazvati i srećom,a rad oko održavanja svoje kuće i negovanja svoje dece i starih je uvekbesplatan. U ostvarivanju svoga prihoda čovekov rad danas ne igra skoronikakvu ulogu i zato sam ja još pre više godina reč "zarada" počeo da zamenjujem rečju "zagraba", koja takvim prihodima više odgovara. Zato je ičišćenje kuće i kupanje dece besplatno, jer nema od koga da novac zagrabi, a pri tome se svakako potroši više energije nego na gledanje instrumenata i pritiskivanje dugmeta u industriji, koja se koristi energijom nafte, gasa i drugog hiljadama puta većom nego za pranje prozora - ali ne čovekovom. Pranje prozora je dakle rad koji se ne plaća, a korišćenje rada mašina se plaća(naravno manje nego u administraciji). A ko je te mašine konstruisao i energiju doveo, taj je već davno umro, a oni koji se sada koriste njima zagrabe novca koliko ko može.

To makar i nakaradno odvajanje prihoda od rada pokazuje da je Rudolf Štajner u pravu, da je to prirodni proces,koji dolazi u čovečanstvo zbog tehničkog progresa i ogromnih proizvodnih kapaciteta. Jedino što je potrebno, to je da se to osvesti i da se postavi na načelo pravednosti, da se ne pusti da time upravlja ljudska životinja nego čovekovo više duhovno biće. Inače će čovečanstvo pasti u totalno divljaštvo. Jer ovo je divlje, nekontrolisano odvajanje čovekovih prihoda od čovekovog rada, pri čemu naravno još uvek postoji i trgovina ljudskim radom. Međutim, najveći deo njegove cene zavisi od geografskih i drugih gore navedenih uslova, a ne od učinka, a najamnik se uvek bori da što veći deo ukupne zagrabe bude i njegov. Zato mu se daje i pravo na štrajk, a poslodavcu pravo da ga izbaci sa posla ili premesti na niži posao i platu. Tako ja bar u "pravnim državama".

U preistoriji se čovekov rad prvo sastojao u tome da samoskuplja plodove prirode, a posle je počeo da ih svako sam za sebe seje, gaji stoku i pravi staništa. U starom Egiptu su već preduzimani veliki radovi, za koje je bilo potrebno angažovanje mnogo ljudi: navodnjavanje, građenje puteva, gradovai piramida. Tim radovima su rukovodili ljudi koji su bili posvećeni u ta znanja, a radnici su njima - poštujući njihov autoritet - predano služili za ostvarenja tih radova prvo za opšte dobro, pa i umetnost koja je bila u službi religije, a posle možda i za neke faraonske i druge luksuze - da ih tako profano nazovemo. Posle je ugrčko vreme nastalo ropsko služenje onima koji su jači, a docnije je pod uticajam Hristovog impulsa i hrišćanstva to ropstvo bar formalno i postepeno bivalo ukinuto - stvarno je prešlo u kmetstvo. Sa nastankom industrijske revolucije počelo je tek u punoj meri kupovanje ljudskog rada, najamnik je donekle birao kome će ga prodavati i za koje pare. Tu nastaje promena i u strukturi kupaca rada, to nisu više samo neki nasledni feudalci, koji s oružjem u ruci eksploatišu rad kmetova, već i sposobni ljudi iz staleža kmetova postaju ti koji upravljaju radom drugih odnosno plaćaju ga. Sada je vreme da se ide dalje; ne da se vraća u neki novi vid kmetstva ili ropstva, nego da se prizna i prihvati da su svi ljudi braća i da se plodovi rada na pravedan način dele, a ne prema nekoj zagrabi ili prema veštački izmišljenom radnom učinku (treba priznati da su nekom invalidu potrebna i kolica koja zdravom nisu potrebna, iako on nije sposoban da radi). Pri tome treba imati u vidu da u radu koji se danas utroši za proizvodnju potrošnih dobara čovekov rad ne čini možda ni hiljaditi deo od onog koji se uzima iz prirodnih resursa. A da li priroda treba da bude privatno vlasništvo vlastele? Slabouman je onaj ko smatra da neki deo prirode njemu pripada.

* * * * * * *

Kominterna je od jezuito-ložinstva dobila naučni dokaz da su Srbi tlačiteljski narod, koji je između dva svetska rata tlačio sve moguće druge narode u Jugoslaviji, a posebno one koji su dotle bili u sastavu Svetog rimskog carstva nemačkog naroda. Zbog toga su Srbi bili lišeni te častida imaju sopstvenu komunističku partiju - za razliku od Slovenaca i Hrvata - pa su morali da budu samo u jugoslovenskoj,koju su kontrolisali svi drugi. Glavni dokaz za to tlačenje je bio što su Srbi posle ujedinjenjaceloj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca bili nametnuli svoj nekulturni agrarni zakon, po kojem niko nije mogao imati više od deset hektara zemlje. Tako su od naroda feudalaca, popova i veleposednika bivše Austro-Ugarske oduzete ogromne površine zemlje i predate prostom i neukom i bezimenom puku, koji je tu zemlju onda protivpravno koristio i zloupotrebljavao, ne dajući najveći deo njenih plodova toj uzvišenoj vlasteli, da bi ona mogla da kulturno živi po dvorcima. Zemlju koju su vitezovi mačem zadobijali, pa je radi blagoslova i oprosta grehova delimično i crkvi poklanjali ili je za pare radi izmirenja dugova drugim preduzimljivim ljudima prodavali - tu zemlju Srbi od njih oduzimaju! Zar nije već i to dovoljan razlog da se Srbi kazne? - Jeste, ali ne i jedini!

Da ne bi došlo do nesporazuma i pošto je to vrlo osetljivo pitanje, ja ću morati ovde da iznesem shvatanje i stanovište, sa kojeg je i čitav ovaj spis napisan i kojeg ću se ja držati i u narednim izlaganjima. Za onoga ko vlada bar donekle znanjima nauke o duhu, čovekovo večno biće, čovekova individualnost, čovekov duh nije nešto što bi pripadalo bilo kojem narodu. Taj čovekov duh je u nekom životu samo privremeno vezan za neku narodnost, a u drugom nekom životu povezuje se prema svojim potrebama uglavnom sa nekim drugim narodom, retko sa istim. Pri tome ako neko u jednom životu posebno mrzi neki narod, on će se u narednom životu po svoj prilici baš u tome narodu uteloviti. Svi narodi - ili bolje duhovi koji te narode vode -imaju posebne zadatke u vaspitavanju ljudi, stvarajući tako vrlo raznovrsne individualnosti odnosno pružajući im mogućnosti da se kroz snage ovog ili onog naroda uzdignu u saznavanju istine, različitih delova istine sticanih sa različitih stanovišta.Celokupna istina je Hristos, a čovekje sa njim spojen u onoj meri u kojoj je svome biću pripojio dolove teistine. Iz toga izlazi da ljudi sa onim delovima svoje duše u kojima suispunjeni istinama u stvari nikako ne mogu biti u sukobu jedni s drugima; oni se njima mogu samo dopunjavati i time usavršavati, a sukobi dolaze iz onih delova duše koji su ispunjeni neistinama. Istina o nekoj stvari je samo jedna, a neistina o njoj ima bezbroj i u tim neistinama uglavnom i dolazi do sukoba. Ukoliko dvoje dođu u sukob sa svojim delovima istine, tu je uvek umešana i neistina, t.j. da su ti delovisveobuhvatni, a ne da su samo delimične istine stečene s raznih stanovišta. Inače u samim tim delovisa nema uzroka sukobu.

To naravno podrazumeva da se i sama istina može pojaviti na različite načine, a u zavisnosti od onog stanovišta sa kojeg se posmatra. Ako se neki uspravni valjak posmatra odozgo, on može izgledati kao krug; ako sa strane, kao pravougaonik. Stoga, da bi se stekla puno istina o njemu, treba ga posmatrati sa raznih stanovišta i čovek već i u jednom životu treba da nastoji da ga pogleda sa raznih strana ili da bar bude otvoren za kazivanja drugih koji tragaju za istinom,da bi se gledanja sa njihovih stanovišta uzajamno dopunjavala. Pri tom se čovek naravno mora služiti svojim zdravim razumom i osećajem za istinu, da ne bi bio doveden na pogrešan zaključak.

Iako se o ovome može još mnogo štošta govoriti, ja ću se ovde ograničiti samo na to, da svaki čovek već samim tim što se rađa u nekom narodu - naravno i mestu i vremenu - da samim tim dobija i usmerenje da sa izvesnih stanovišta i prethodnih postavki posmatra svet. Iako tu igra ulogu i nasleđeno telesno ustrojstvo, vaspitanje i još mnogo štošta drugo, ja ću ovde istaći samo mišljenje, način mišljenja i izražavanja koji od prvih godina života stičemo time što se sa okolnim svetom upoznajemo u pojmovima i načinom njihovog povezivanja izraženim na jeziku svoga naroda. Na tome jeziku mi skoro isključivo mislimo do kraja života - sem u ređim slučajevima. Drugim rečima, duhu svoga naroda mi treba da zahvalimo što na određeni način mislimo.

Međutim, sama zakonitost mišljenja je ista za sve narode i njihove jezike. Po istoj zakonitosti mišljenja mi ćemo izračunati površinu neke kocke pa bez obzira kojim jezikom nazivamo njene strane. Ta zakonitost mišljenja je zajednička za celo čovečanstvo i ona omogućava da se svi ljudi razumeju bez obzira na jezičko označavanje pojmova i ono što bi se nazvalo gramatičkim i sintaksičkim pravilima toga jezika. Pri tome računanju smo mi naravno kocku sveobuhvatno pojmovno obuhvatili - nismo je gledali recimo samo kao kvadrat ili samo kao šestougaonik, ako bismo je posmatrali samo sa jedne određene tačke.

A da li bismo mi bili ljudi, ako ne bismo mislili? Stoga, pošto nam je duh našeg naroda podario određeni način mišljenja i obrazovanja predstava - bar u onom najopštijem smislu - mi, ako želimo da budemo čestiti i moralni, mi se moramo potruditi da radimo u smislu tog svog duha naroda i da ga po mogućstvu razumemo i da svesno u njegovom smislu delamo. A pošto je zakonitost mišljenja jednaka za sve narode, onda da to bude i na korist čitavog čovečanstva. U današnjem vremenu to mora biti čovekova slobodna odluka. Da je to tako, vidi se i po tome što se mnogi ljudii odnarođuju i odlučuju da služe nekom drugom duhu naroda, a ne svom. Ja i ovde naglašavam da nemam nameru da u tome bilo kako morališem, nego samo da tražim istinu i da utvrđujem činjeničko stanje. Zašto se neko odnarođuje, to je i suviše složeno i lično pitanje i na njega se ne može uopšteno odgovoriti,a još manje o tome moralisati. Pogotovu ako je čovek pri tom sačuvao neku vrstu predanosti i pobožnosti, sa kojom služi svim narodima.

Pri ovim razmatranjima treba imati na umu da sami duhovi naroda nikad nisu u nekoj pravoj borbi jedni protiv drugih. Političke organizacije, države kojima ljudi daju imena po nekom narodu, one mogu biti u sukobu -dakle ljudi koji su u njima i pomoću takvih organizacija prigrabili vlast, pa možda i druge za sobom privukli. Treba dakle dobro razlikovati duh naroda od individualnih ljudi koji upravljaju nekom državom, u kojoj je eventualno okupljena većina tog naroda. A onaj gro naroda, one obične ljude treba razlikovati od njihovih vladara - pa čak i kad ih ovi zavedu da rade nešto nemoralno. To što vladari hoće da se poistovete sa samim narodom, pa čak i sa duhom nekog naroda koji ga vodi kroz vekove, to je samo njihova slaboumnost i gordost, koja se pojavljuje kao posledica njihovog podsvesnog osećaja niže vrednosti - ne osećaju se jaki kao individualnosti nego samo kao pripadnici grupe.

Čak i u slučaju da takav vladar i jeste u izvesnom smislu na nekom višem stepenu razvoja od većine pripadnika tog naroda, ako on u tom svojem razvoju nije razvijao skromnost nego se zbog toga pogordio, on je u tom slučaju i stvarno pao i postao niže vredan od većine drugih. Toga on naravno nije svestan, jer mu gordost pomračuje um. Zato je skromnost na putu saznavanja i razvoja jedan od preduslova da čovek u tom svojem nastojanju ne postane gori no što je pre nekog okultnog ili sličnog školovanja bio. To treba dobro imati na umu!

Naravno da neki duh naroda i preko takvih vladara može delovati i deluje da se nešto ostvari, ali ti vladari većinom te veze i namere duha naroda nisu svesni. Čoveku sa običnom svesti može čak izgledati da se jedan narod razvija na račun drugog i da ga guši. No to je samo posmatranje sa ljudskog a ne sa božanskog stanovišta sa kojeg duhovi pojedinih naroda deluju i kojem služe,a u cilju opšteg razvoja čovečanstva. Treba nastojati da se i to shvati,mada to daleko prevazilazi obične pojmove kojima se ljudi služe. To je vrlo komplikovano, ali čovek ne sme da u to ubacuje svoje izmišljene neistine iz nekih navodno nacionalnih interesa, koje on sam izmišlja i zasniva na pogrešnim postavkama i koje su često baš potpuno suprotne duhu tog naroda za koji on zamišlja da se bori; koje su u stvari samo neka vrsta proširenog egoizma.

Iz tih razloga ja ovde pokušavam da dovedem do svesti ulogu Duha srpskog naroda i da po mogućstvu u njegovom smislu i radim - kako se to može videti i iz ranijih mojih spisa. Ne raditi u smislu duha svoga naroda je i nezahvalnost i neka vrsta izdaje kojom se pored čoveka i to arhanđeosko biće srozava u razvoju, dok se radom u njegovom smislu uzdiže i pojedinac i on.

S obzirom na ulogu koju Srpski narod ima u čitavom horu svih naroda potrebno je ponešto reći i o njegovoj prošlosti, o kojoj se iznose mnogi neistiniti podaci - neki put nesvesno grešeći ili nesvesno ponavljajući ono što su neki svesno izmišljali, jer se uloga Srpskog naroda njima ne dopada i nije u smislu njihovih nastojanja i interesa. Nekima, koji su se - odnarodivši se od sopstvenih naroda - počeli njima da vladaju i da i njih lažu,a laži i u samim tim narodima uvek deluju razorno. Pod maskom da je to u interesu tih naroda, oni ih svojim lažima ometaju u ispunjenju njihovih svetih zadataka, da pružaju svojim pripadnicima razna stanovišta, sa kojih će saznavati istinu - ne laži!

* * * * * * *

No pre nego što na to pređem, ja ću ovde radi poređenja i radi boljeg razumevanja navesti nešto iz knjige Rudolfa Štajnera "O zagonetki čoveka", koju je prvi put izdao 1916. u Berlinu[34] i u kojoj on govori "o misaonim svetovima nemačkih i austrijskih ličnosti", "u čijem se duhovnom borenju istovremeno otkriva biće nemačke narodnosti":

ⁿGete zna, kako se čak ono već pronađeno u novoj svetlosti može ponovo naći, ako se to gleda na nov način. A kakve misli za svoj duhovni život razvija čovečanstvo o saznajnim pitanjima, to ne govori samo o tome šta ljudi traže, nego i o tome kako oni traže. Onaj ko je za to prijemljiv, u takvim mislima oseća impuls duše koji obaveštava o onom životu, iz kojeg one zrače u razum. Kao što je istina da se u nekoj misli upoznaje i njen mislilac, tako je očigledno da se u nekom misliocu može gledati narodnost iz koje je mislilac potekao. - Kakva se sadržina istine nalazi u nekoj misli i da li je neko izlaganje izraslo iz korena prave stvarnosti: o tome pouzdano mogu odlučivati samo od mesta i vremena nezavisne snage saznanja. No da li određena misao, da li neka ideja koja čovekov duh usmerava u izvesnom pravcu, da li se ona pojavljuje u okviru neke narodnosti, to je zavisno od izvora, iz kojih duh toga naroda može da zahvata."

"Nije po volji narodnosti da odlučuje o tome kako neki mislilac uobličuje svoje misli;ali ona deluje - zajedno sa drugim snagama koje određuju njegovo stanovište - na odnos prema onom bivstvovanju preko kojeg se njemu istina otkriva u jednomili drugom pravcu. Nije da mu ona pomućuje mogućnost posmatranja; no pokazati se može ona kao naročito podesna da njoj pripadajućeg mislioca postavi na neko mesto, na kojem on može razvijati izvesan način prikazivanja za čovečanstvo zajedničke istine. Nije njoj po volji da mu bude sudija u pogledu saznanja; no ona mu može biti verno pomažući savetnik na putu ka istini."

I na primeru zaboravljenog, pa još i za života nezapaženog gimnazijskog profesora Karla Kristijana Planka (Karl Christian Planck, 1819-1880) pokazuje Rudolf Štajner način delovanja duše nemačkog naroda. Iz opširnijeg citata ja ću ovde dati samo jednu Plankovu rečenicu,koja se odnosi na Volframovog Parcifala:

"Ono štoje u nesvesnoj dubokoumnoj slutnji pripremio naš srednjovekovni spev, to će se konačno u sazrevanju vremena na našoj naciji ispuniti."

Pošto je detaljnije prikazao Plankovo stanovište i izlaganje i uzevši u obzir da je to ostalo skoro nezapaženo, Rudolf Štajner dalje objašnjava:

"Mogao bi neko misliti da je neopravdano posmatrati Plankove misli kao značajne za pokretačke snage nemačke narodnosti,pošto su ove misli ipak malo širene. Takvo mišljenje ne prepoznaje o čemu se tu radi, kada je rečo delovanju bića naroda na shvatanja mislioca tog naroda. Šta tu deluje,to su bezlične(često podsvesne) snage te narodnosti, a koje žive u delovanjima naroda u najraznovrsnijim oblastima postojanja i koje oblikuju ideje takođe i u nekom takvom misliocu. Te snage su postojale pre njegovogpojavljivanja, delatne su posle njega; one žive, pa i kad se o njima ne govori; one žive, pa i kad se ne prepoznaju. Može biti i to, da one na naročito snažan način deluju u nekom takvom na narodnom tlu postavljenom misliocu, o kojem se ne govori, jer ono što takve snage skrivaju zrači manje u mišljenja koja se o njemu obrazuju, manje nego u njegove misli. Takav mislilac često može stajati osamljen ne samo za vreme svojeg života, no takođe i njegove misli mogu ostati osamljene u mnjenjima budućih naraštaja. No ako se shvatila osobitost njegovih misli, onda se upoznaje bitna svojstvenost te duše naroda, svojstvenost koja je u njemu postala misao, a koja u toj narodnosti ostaje nerazoriva; spremna da se uvek u novim nagonima otkrije. Nezavisno od pitanja: šta je u njemu bilo puštenoda radi, jeste ovo drugo: šta u njemu jeste radilo? I šta će uvek stalno voditi ka jednako upravljanim ostvarenjima?"

* * * * * * *

Gornja izlaganja nekome mogu izgledati čudna, čak i apsurdna. Da to odgovara stvarnosti, ja ću navesti neke primere.

Sa "Parcifalom" Volframa fon Ešenbaha mogu se uporediti - ako ne sve - ono bar neke od srpskih narodnih pesama. One su nazvane "narodne", jer su imena njihovih pesnika nepoznata. Da su to takođe bili visoko posvećeni i učeni ljudi, ja sam na to počeo da ukazujem još 1988. godine kad sam počeo da pišem svoju "Ezoteriku kod Srba". Tu je bilo nešto napominjano i u smislu ispunjavanja "u sazrevanju vremena na našoj naciji" - kako kaže Plank,samo na srpskoj.

Između dva svetska rata su se u celom petom razredu gimnazije u okviru srpskog jezika proučavale srpske narodne pesme. Kad je zavladao titoizam, one su se u školama jedva pomalo pominjale. Takođe su i drugi srpski pesnici i pisci marginalizovani, čak su ih i falsifikovali. Naprimer: knjiga Zmaj-Jove nije se više zvala "Čika Jova srpskoj deci" nego "Čika Jova našoj deci". Čuo sam čak da su štampane knjige crnogorskih pesnika, u kojima su reči "srpski" brisane ili zamenjivane ili čitave pesme izostavljane, jer prema Titovim nalogodavcima ni Crnogorci nisu smeli da budu Srbi kao ni Makedonci, muslimani i drugi. Do titoizma je i u Boki Kotorskoj bilo Srba katoličke vere - kako su se oni sami izjašnjavali, a pod njegovom silinom i nametanjem oni su svi postali Hrvati.

Simptomatična je ta veza: kao što Srbi nisu mogli imati svoju komunističku partiju, baš sasvim tako nisu mogli biti pripadnici ni "prave vere". To je verovatno bio zaključak na Tridentskom saboru (1545-1547, 1551-1552 i 1562-1563), jer se izgleda od onda Srbi pretvaraju u Hrvate. Iz tog impulsa je kasnije proglašavano da se Hrvatska prostire do Stare Planine, pod čim se naravno mislilo da sve Srbe treba preobratiti u "pravu veru" i pohrvatiti; onda naravno i srpski jezik zvanično nazvati hrvatskim (samo je privremeno bio ubačen termin "srpsko-hrvatski").

Iz tog razloga su titoisti - prenoseći tridentsku štafetu - i Bokeljcei Primorce iz onih nizija bili proglasili da su na Crnoj Gori, koja je bila sasvim određeni geografski pojam, a ne pojam države, a još manje narodnosti. Po istom receptu su takođe napravljeni i Makedonci i Albanci, a Mađari ipak nisu nazvani Panoncima ili Turci Maloazijcima. No za kulturno podzemlje Evrope to sve može da opstoji.

Iz istog toga razloga je pod titoizmom i Njegoš samo površno u školama proučavan, dok su moje generacijeznatne delove iz "Gorskog vjenca" i iz "Luče mikrokozme" učile napamet, a moj profesor srpskog jezika Momir Veljković, (koga su titoisti odmah streljali jer je jedno vreme rata bio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu), pričao nam je da su mnogi iz njegovih generacija znali ceo "Gorski vjenac" napamet.

Za utvrđivanje slaboumnosti tog evropskog kulturnog podzemlja može da posluži pitanje, koje je svojevremeno Linkoln postavio: Ako rep nazovemo nogom, koliko nogu onda ima pas? Slaboumnici na to odgovaraju: Pet! A toje i odgovor kulturnog podzemlja Evrope.

No iako je sve to takvo nastojanje pod titoizmom trajalo preko četrdeset godina, kad je Slobodan Milošević od 1987. pripajao Kosovo i Metohiju Srbiji, ogromna masa Srba je to na mitinzima pozdravljala - i na Kosovu i na ušću Save. To je bilo delovanje narodnosti preko tih zaboravljenih srpskih narodnih pesama, koje su te mase pokrenule. Tu se može videti izraz tih bezličnih, podsvesnih snaga srpske narodnosti koje žive ne samo kad se o njima ne govori nego i kad se protiv njih organizovano bori i više od polaveka, ako u obzir uzmemo samo titoizam - inače i mnogo više.

Na sličan način se i 2. maja 2005. na našoj televiziji mogao čuti i izraz duha šiptarske narodnosti. Jedna Bugarka je pošav iz Turske sa istom melodijom krenula kroz razna mesta na Balkanu i svi su za tu melodiju tvrdili da je njihova, s tim što su se uz nju naravno pevale pesme na njihovim jezicima i različitih sadržina. Kad je bila u Albaniji, rekli su joj da je to "šiptarska" (ili tako nekako izgovoreno na njihovom jeziku koji ja ne znam, ali sam tu reč razabrao), a na srpski je to prevedeno da je "albanska". Iz ovoga se vidi da je i jedan deo Srba uključen u to evropsko kulturno podzemlje, te da uprkos bar pedeset-šesdeset godina staroj njegovoj akciji duh šiptarskog naroda živi i deluje u dušama njihovih običnih ljudi i bori se protiv tog podzemlja koje im je nametnulo prvo zvanični komunizam, pa onda biznismenski lenjinizam i donelo im sve nesreće bar poslednjih stotinak godina, kad su evropski velikaši kao lešinari navaljivali na ostatke oslabljenog odnosno bivšeg Turskog carstva. Čak i francuski "Larousse" od 1939. godine na strani 1100. piše: "Albanie, Shqipnia ou Shqipria...", a nemački Karl Maj je napisao o njima knjigu, na srpski prevedenu sa "U zemlji Ščipetara". Neko je naravno ovo preimenovanje svesnoizvršio, a većina to beslovesno papagajski ponavlja.

U tom stilu je početkom 1990-ih među Srbe ubačen i ustaški pozdrav sa triraširena prsta da bi oni sami sebe uništavali, učesnici 5. oktobra 2000. su ga ponosno pokazivali na beogradskim ulicama, a određeni krugovi ga upotrebljavaju i danas, naprimer početkom maja 2005. na Ravnoj Gori, a što se videlo i na televiziji.

Ovo što ja sad pišem, to je u duhu srpskog naroda, koji nikako nije u sukobu sa duhom šiptarskog naroda - oba bi sasvim skladno živela da se tunisu umešali vlastelini radi svojih ličnih egoističkih interesa. Ako su neki pripadnici ova dva naroda u sukobu,to samo znači da su podlegli manipulacijama monstruoznih podzemnih zapadnih organizacija sa produženom rukom u balkanske. Ni u jednom od više običnih susreta sa šiptarskim običnim ljudima ja kao Srbin nisam mogao da posumnjam u njihovu čestitost i ljudskost. No kad preko vlastele nastane ratno ludilo... Nema čoveka kod koga pod izvesniim uslovima ne bi grešnost njegovog tela došla do izražaja.O tome govori i Pavle:

"Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh. Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim- to činim. Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni." (Rim.7.14-17)

* * * * * * *

Kao naredni primerza to da ova izlaganja odgovaraju stvarnosti neka posluži sledeće.

Ranije je već pomenuto da se srpska revolucija, nazvana ustankom, dogodila samo petnaest godina posle Francuske revolucije. U njoj nisu bili "radi kavzi" ni knezovi ni Turci, već sirotinja raja. Za razliku od Francuskerevolucije, u kojoj nisu bili baš svi - da upotrebimo moderan izraz -klasni neprijatelji pobijeni, u Srpskoj su ili pobijeni, ili proterani. Oni preživeli su semogli u Francusku vratiti kao Francuzi i organizovati reakciju i Restauraciju po padu Napoleona, dok se u Srbiju Turci nisu mogli vratiti, jer su bili verski i nacionalno obeleženi i što je revolucija obojena i sprovedena kao versko i nacionalno oslobođenje, borba "za krstčasni i slobodu zlatnu" itd.

Da to nije bila borba srpskog naroda protiv turskog, i na to ukazuju srpske narodne pesme - treba ih samo pažljivo proučiti. U starijim pesmama je turski sultan poočim Kraljeviću Marku - predstavniku Srba - a Alil-aga mu je pobratim s kojim se bori protiv Arapa. A u opisu Prvog srpskog ustanka ("Početak bune protiv dahija") pobedniku na Kosovu polju sultanu Muratu I pripisuju se s velikim poštovanjem reči na samrti, kojima potomcima stavlja u amanet da budu pravedni prema Srbima. Na tu zajedničku borbu Srba i Turaka protiv arabizma, ja sam već ranije ukazivao. Međutim, arabizam se posle među Srbe ubacuje preko Zapadne Evrope.

Razume se da tog socijalnog impulsa duha srpskog naroda nisu bile svesne ni najistaknutije vođe ni Prvog ni Drugog srpskog ustanka, a naravno ni narod. Takođe ni one docnije istaknute ličnosti. To je progovorio samo srpski pesnik. I prota Mateja Nenadović kao jedan od vođa od naroda čak i skriva, da našu delegaciju nije hteo ni da primi ruski car. On nije mogao ni da pomisli da je ruskim vlastelinima mnogo draži turski apsolutizam nego srpski liberalizam, te da će radi očuvanja svog robovlasničkog društva vrlo rado žrtvovati neku pravoslavnu i slovensku braću koja hoće socijalne promene.

Da bi se ovo izlaganje lakše shvatilo, ja ću ukratko navesti samo nekoliko simptomatskih podataka o odnosu ruskih vlastodržaca - ne naroda -prema Srbima. Prvo, carica Katarina II (carica1762-1796) bila je Nemica i apsolutista. Nju nasleđuje sin Pavle I (car1796-1801), dobar prijatelj pape Pija VI (papa1775-1799), koga su uhapsili francuski revolucionari, a takođe prijatelj i jezuita; protektor i Veliki majstor Malteškog reda; poslao vojsku u Rim da obnovi crkvenu državu; ubijen. Aleksandar I (car1801-1825) borio se protiv Napoleona i 1814.vratio Burbone na francuski presto; vršio kratku liberalizaciju; hteo pomirenje s katoličkom crkvom, ali ne pod papom; ne zna se ni kad je ni gde umro - možda kao "starec". Nikola I (car1825-1855), autokrata u savezu sa papom i Austrijom} guši Mađarsku bunu 1849. kao borac protiv liberalizma.Aleksandar II (car1855-1881) ukida kmetstvo; pomaže potučenu Srbiju posle njenog pomaganja pobunjenih Srba u Bosni i Hercegovini 1876; ali je Sanstefanskim mirom hteo da Niš pokloni novoosnovanoj kneževini Bugarskoj; na Berlinskom kongresu 1878. Srbija dobija punu nezavisnost; ubijen - kažu od nihilista. Aleksandar III (car1881-1894), za koga Rudolf Štajner kaže da je bio oličenje zla; saveznik Francuske. Nikola II (car1894-1917) u krvi guši pobune i demonstracije radnika; uvodi parlamentarizam; savez s Francuskom; ne prihvata razgovore o miru 1916; ubili ga boljševici 1918.

Da lije srpski narod sa svojim socijalnim slobodarskim impulsima mogao očekivati pomoć od takvih ruskih vlastodržaca? Drugo je pitanje neosporna simpatija samog ruskog naroda. To su "bezlične (često podsvesne) snage te narodnosti", ruske narodnosti koja od srpsko narodnosti treba da primi impuls duše razuma razrađene i usavršene u eposi razvoja duše svesti, da bi potpuno procvetala u narednoj kulturnoj eposi.

Da je to tako, može se videti i iz uloge srpskih privrednika u Rusiji, poslednjih petnaestak godina, dakle od početka devedesetih godina XX veka - bez obzira što ona ima možda i svoje mračne strane. O ranijim povremenim ulaženjima impulsa srpskog naroda u ruski trebalo bi istoričari da se više zabave, iako se to može činiti da je neznatno.

* * * * * * *

Drukčije je to, ako se uporede "pokretačke snage" francuske i "pokretačke snage" srpske narodnosti. One su vrlo slične.

Ja opet moram ovde navesti nešto što će mnogima izgledati čudno. Rudolf Štajner navodi kako duh italijanskog naroda deluje prekovazduha, duh francuskog preko tečnoga, engleskog preko čvrstoga, a nemačkog preko toplotnog elementa. On to ilustruje naklonošću ka vinu Francuza i ka bifteku Engleza. No:

"Vino pije Kraljeviću Marko,

Pola pije, pola Šarcu daje."

Ja ovde navodim samo ove stihove, a ima ih veliki broj kojima visoko posvećeni srpski po imenu nepoznati pesnik ili pesnici ukazuju na to kako Kraljević Marko kao predstavnik Srba vrlo mnogo pije vino. Ne ukazuje se tu da je Marko pijanica, nego se ukazuje na to da duh srpske narodnosti deluje kroz tečni element - slično francuskom. Kao što je toplotni element u vezi sa razvojem čovekovog jastva, vazduh, više u vezi sa čovekovom dušom osećaja, a čvrst element sa dušom svesti, tako je voda - tečni element -u vezi sa dušom razuma, koju posebno razvijaju i francuski i srpski duhnaroda - naneki način vrlo slično, ali i sa izvesnim razlikama.

Između njih se mogu izvući mnoge paralele, a ja ću ovde samo ponešto pomenuti. Istoričari i drugi neka to detaljnije prouče i opišu!

Pri ovim izlaganjima treba uzeti u obzir i da ljudi koji se nastane u nekom predelu primaju od same Zemlje neke sile koje čine da se preobražavaju na ovakav ili onakav način; njihove nasledne osobine se pod uticajem tog dela Zemlje menjaju. Predeo na kojem čovek boravi utiče na njega tako da se njegove i fizičke i duševne osobine menjaju. Dovoljno je naprimer samo nekoliko godina provesti u tropskim oblastima da bi čovek dobio tamniju boju kože, a takođe i da mu se temperament promeni,da postane manje oran za rad itd. Ukoliko je i više generacija nekog naroda ili plemena izloženo uticajima jednog novog predela, onda su te promene na potomcima izraženije. Rudolf Štajner ukazuje na slučaj Evropljana doseljenih u Ameriku, koji posle više generacija dobijaju izduženije ruke - slično tamošnjim crvenokošcima. - Antropolozi bi trebalo time da se pozabave.

Francuzi i Srbi su nastanjeni približno na istoj geografskoj širini - Francuzi u proseku malo severnije. Fauna i flora na njihovim predelima je približno ista. Francuzi su dosta i pod spoljašnjim uticajem vode - Atlantskog okeana, dok su Srbi više izloženi spoljašnjim uticajima kopna. Iz toga proizilaze i sličnosti, a i manje razlike kako u Francuze i Srbe zahvataju njihovi duhovi naroda.

I Francuzi i Srbi tek u drugoj polovini grčko-rimske razvojne epohe dolaze do izražaja sa svojim doprinosima u razvoju duše razuma. Odatle im i kod običnog naroda naklonost ka politici; i to i svetskoj politici i naklonjenost ka vojničkom uređenju države i borba protiv teokratskog i papizma.

Francuzi papizam jedno vreme sasvim potčinjavaju svojoj državi od kad je Filip Lepi otrovao Benedikta XI (papa1303-1304), za papu postavio Francuza Klementa V (papa1305-1314) i 1309. sedište papa prebacio u Avinjon, a koje je u Rim vraćeno 1377. Francuzi su to mogli, jer su oni - ilibolje rečeno Franci - srasli sa rimljanstvom; primili su njihov jezik, romanizovali su se. - Za razliku od njih, Srbi ne srastanju sa romanizmom - zadržavaju svoj jezik i to je razlog zašto ih romanski narodi mrze, razlog koji deluje iz podsvesnih dubina. Mržnja znači izdvajanje, odbijanje. Iako su Srbi razvijali istu grčko-rimsku kulturu, oni su u njoj kao neko ostrvo, nešto strano, imaju neku posebnu osobenost. Francuze svi vole zbog njihove stopljenosti sa prošlošću - Srbe mrze jer nose impulse budućnosti. I u običnom životu ljudi prošlost vole, a budućnost im uvek stvara neku zebnju šta će biti. Otud i izreka: Svako lane bolje beše! Srpski narod dakle mora računati s tim da ga drugi mrze. Naročito romanski narodi.

Pri kraju te grčko-rimske epohe i početkom epohe razvoja duše svesti (od 1413.) i Francuzi i Srbi trpe teške poraze - francusko kraljevstvo okupiraju Englezi, srpsko carstvo Turci. I jedni i drugi praktično vode stogodišnji rat - mada se tim imenom naziva samo francusko-engleski koji počinje 1337, za vreme avinjonskog pape Benedikta XII (papa1334-1342), dakle nešto pre srpsko-turskog. Francuzi iz rata sa Englezima izlaze najzad kao pobednici, isteruju ih iz svoje zemlje 1453, a Srbi bivaju potučeni i padaju pod tursku okupaciju. Istoričarima ostavljam da to detaljnije opišu, a meni pada u oči da se i francuska vlastela na početku ovog rata zabavljala i orgijala, kao i srpska pred bitku na Marici 1371, gde su ih pijane Turci iznenadili i pobili. Takođe da se u vreme avinjonskih papa i srpska država ojačala - Dušan (1308-1355) koji je od 1335. bio kralj postaje 1346. car!

Francuzi su svojom pobedom nad Englezima - čiji duh naroda ima zadatak da u sadašnjoj eposi maksimalno razvija dušu svesti - Francuzi su iskustva iz grčko-rimske epohe u razvoju duše razuma uzdigli na viši stepen i tom svojom dušom razuma proželi i njih i druge narode. Dokaz za to je što je u Novom veku francuski jezik najdominantniji na svim područjima, on potiskuje latinski. Na svim mogućim dvorovima Evrope njime se svi služe, na njemu i Nemci pišu filozofska dela, a sve do Drugog svetskog rata on je zvanični diplomatski jezik. Za dalji razvoj duše razuma posle propasti rimskog carstva evropski narodi su dobijali najvažnije impulse uglavnom od duha francuske narodnosti. Pri tome francuski narod ono što je razvijeno u prvoj polovini grčko-rimske epohe, dakle ono pretežno grčko, primapreko Arapa, iako su ih potukli kod Poatijea 732. godine. Preko njih primaju aristotelizam i šire ga dalje - bar onaj deo koji se odnosi na nauku o prirodi. Njegovu logiku i način razmišljanja primaju drugim putem direktno, te se to kod Francuza najviše i usavršava u skolastici i drugom. Uticaj tog delovanja Arapa na Francuze vidi se i iz saveza skoro potpuno neobrazovanog cara Karla Velikog i jednog od najobrazovanijih ljudi toga doba, bagdadskog kalifa Harun Al-Rašida.

Duh srpske narodnosti ima nešto drukčiji zadatak. On plodove grčko-rimske epohe - no više one kasnije, rimske koja je izražena i u Dušanovom zakoniku - on te plodove dopunjene i usavršene u našoj sadašnjoj eposi treba da unese u razvoj sledeće kulturne epohe, koja počinje 3573. godine i može se nazvati slovenskom. Zbog toga je on morao više vekova da bude povučen, da na neki način miruje i da deluje samo u okviru i saradnji s duhom turskog naroda, s kojim se zajedno borio protiv kroz arabizam preobražene Aristotelove nauke o prirodi, koja je postala osnov za materijalističko shvatanje sveta. Taj, na arapski način preobraženi aristotelizam, u srpski narod dolazi jedno hiljadu godina docnije nego u francuski i to okolnim putem preko Zapadne Evrope, ali - posebno kod Francuza - spojen i sa aristotelovskim logičkim mišljenjem. Sve dotle - bar u podsvesnim dubinama - u srpskom narodu preovladava platonizam, pored već pomenutog više prozaičkog rimljanstva koje čoveka kao jedinku postavlja prema državi i društvu.

Rudolf Štajner je u više navrata vrlo opširno govorio o spajanju i sinhronizovanju rada platonovaca i aristotelovaca, a pod uticajem Arhanđela Mihaila, i ja se u to ovde ne bih mogao upuštati. No s obzirom na gornja izlaganja može se uvideti da je srpski narod u sadašnjem vremenu jedno vrlo povoljno tle za njihovu zajedničku akciju. Kao što je rimljanstvo nastavak helenstva, slično tome je i srpstvo nastavak francuštva.

Za razliku odfrancuskog naroda koji je i pod velikim spoljašnjim uticajem vode, dakle elementa kroz koji njegov duh naroda deluje, srpski narod je pod spoljašnjim uticajem kopna, dakle čvrstog elementa preko kojeg deluje duh engleskog naroda sa zadatkom da razvija pretežno dušu svesti. Stoga, dok je francuski narod po izvesnoj inerciji sa zrelom i duši svesti već prilagođenoj odnosno paralelno s njom na viši stepen uzdignutom dušom razuma snažno delovao i deluje otprilike u toku jedne trećine sadašnje naše epohe - duh srpskog naroda će dušu razuma pomoću duše svesti na viši stepen uzdići i to tek posle te trećine - slično odnosu helenstva prema rimljanstvu - da bi time pripremio sledeću, Slovensku kulturnu epohu. Može se reći: dok je francuski duh naroda pomoću duše razuma delovao na probuđenje i učvršćenje duše svesti (pretežno kod engleskog naroda), dotle srpski narod tek posle viševekovne pauze dušu razuma usavršava pod uticajem već dosta razvijene duše svesti, da bi je uneo u buduću slovensku kulturnu epohu. Kod Francuza duša razuma probuđuje dušu svesti - kod Srba duša svesti probuđuje uspavanu dušu razuma; i to u smislu rimljanstva, odnosno čoveka prema društvu, onoga "si quis" ("ako ko") koje ukazuje na jednakost u pravnom životu. Otud kod Srba nije moglo da se obrazuje neko plemstvo niti običan čovek s nekim posebnim poštovanjem može da gleda neke, koji su se uz pomoć ovakvih ili onakvih organizacija uzdigli na viši položaj u društvu, samo zato što su na takvom položaju. Srbi više gledaju na to kakav je ko kao čovek. Otuda se i svaki stranac kod njih može lako prilagoditi i biti primljen bez obzira na poreklo.

Pošto slično tom razvoju kod Srba Poljaci za slovensku kulturnu epohu pripremaju dušu osećaja, a Česi dušu svesti, izvesni engleski krugovi smatraju da engleski narod treba da bude vaspitač svih slovenskih naroda. Iako to - kao što se vidi iz ovih izlaganja - ima izvesne osnove, to se može raditi i na ispravan i na neispravan način, kao i sve drugo. Ispravan način će biti ako se iz engleskog naroda pruži pomoć da se za početak bar kod Srba ostvari tročlano društveno uređenje prema podsvesnom kriku došlomviše iz osećanja od francuskog duha naroda, oplođenog mislima britanskog, a koji je konačno osvešćen i objašnjen iz nemačkog duha naroda. To je podstrek iz duše razuma, koji se ne može ostvariti kod Francuza zbog njihove suviše jake upletenosti u materijalizam, došle i pod uticajem Arapa i pod uticajem Engleza, kod kojih se tročlanstvo takođe ne može ostvariti. Kod Srba to može i zbog njihove veze sa Turcima i sa Rusima, a i zbog uticaja Nemaca, pod kojim je kod Srba vrlo snažno razvijeno jastvo. Dokaz za to je možda već i profanisano isticanje nesloge kod Srba. Nesloga je prva posledica razvijanja ja. Sa razvojem duše svesti ona se može prevazilaziti. Naročito ako se poveže sa osećanjem pravednosti i saučešćem, koji dolaze iz duše osećaja, koju na višem stepenu razvija duh italijanskog naroda.

Ovim je mnogo rečeno, a detaljnija objašnjenja bi prevazišla obim ovih izlaganja. Iako je Rudolf Štajner isticao da se u eposi razvoja duše svesti to ne mora ponoviti, on je ukazivao kako je u eposi razvoja duše osećaja posle nekoliko stotina godina preovladavanja produhovljenijeg egipćanstva došlo prozaičnije haldejstvo, kako je posle istog tolikog vremena u eposi duše razuma produhovljenije helenstvo zamenjeno prozaičnijim rimljanstvom, te da se to može desiti i u sadašnjoj eposi razvoja duše svesti, t.j. da se produhovljenije evropljanstvo zameni prozaičnijim amerikanstvom.Prema situaciji s početka XXI veka izgleda da se to ipak i dogodilo. Otuda će i američki merodavni krugovi imati vrlo veliku odgovornost za ono što će se dalje u čovečanstvu razvijati. Oni bi morali da shvate da se sa tročlanstvom već danas negde mora početi da bi se njihovi narodi oslobodili duhovnog monopola rimljanstva - što oni sami za sebe ne mogu učiniti, a i zato što je to vrlo značajan impuls za budućnost čitavog čovečanstva.

* * * * * * *

Čega se pametanstidi, timese lud ponosi!Ta je poslovica došla iz duha srpske narodnosti. Da li i u drugim narodnostima ima tome sličnih poslovica - nije mi poznato. Nju treba povezati sa malo pre citiranim Pavlovim rečima u Poslanici Rimljanima (Rim.7.14- bolje do 25). Pametan se stidi kad čini nešto što se ne slaže sa zakonom - sa moralnim zakonom, jer to čini greh koji je u njegovoj telesnosti i koji on nije u stanju da pobedi; on vidi onaj drugi zakon, zakon greha koji je u udovima i koji vojuje protiv zakona njegovog uma. Lud ili slabouman taj zakon greha koji je u njegovim udovima ne vidi, pa se zato i ponosi misleći da je nešto veliko njime ostvario; to veliko i može biti u neku ruku veliko, ali ne i moralno, neu skladu sa zakonom uma.

Pametan se naprimer stidi, ako je zbog gladi ukrao plodove tuđeg rada, on zna da je to nemoralno, ali ga je njegova telesna potreba naterala da bi nju zadovoljio. Lud se opet ponosi zato što je svojom veštinom uspeo da sebi pribavi deset ili sto ili hiljadu putaviše dobara nego što mu je potrebno i nego što drugi imaju, ponosi se time što misli da je od drugih pametniji ili jači i bolji, da više od njih vredi,a u stvari je slabouman i "prodan pod greh". Najmarkantniji spomenici ponosa ljudi jesu razne trijumfalne kapije izgrađene samo zato da bi kroz njih defilovale kolone uspešnih ubica i to ne onih koji su branili živote i imetak svoga naroda, nego onih koji su išli u pohode da bi ubijali i otimali tuđe. Pri tome naravno da pobednik uvek piše istoriju i propoveda je i nameće - naročito ako je pobeđeni potpuno ili skoro potpuno uništen. U tim istorijama su pobednici uvek vitezovi koji su se borili za čast i pravdu, kulturu ili kakve druge ideale. A kad bi istoriju napisali pobeđeni? Kako bi to izgledalo?

Robovi koje je Perikle u V veku pre n.e.doveo sa Samosa napisali bi da su ih pokorile divlje horde iz Atine - na čije se državno uređenje kao nauzor pozivaju moderne "demokrate". Gali koje su pod komandom Julija Cezara u I veku pre n.e. klali rimski legionari napisali bi da su ih pokorili rimski zverovi. Slično bi o njima pisali i svi narodi od Britanije do Bliskog Istoka, ali zvanična istorija njih ne pominje - ističu se samo priče pobednika zaodenute u kulturu, hrabrost, pravednost itd. Saraceni su -možda su i ostali neki njihovi zapisi - svakako krstaše opisivali kao  razbojnike koji su došli da pljačkaju njihovo blago i da ih odvode i prodaju kao robove. To ne isključuje mogućnost da su neki od krstaša kao glavni cilj stvarno i imali oslobađanje Hristovog groba odnosno osvajanje Jerusalima, ali da je i zlato bilo vrlo važan faktor i da se svaka "viteška pobeda" iskorišćavala za njegovo prikupljanje vidi se i iz bogatstva templara, koji su sa njim mogli da grade divne katedrale. Da je pljačka bila glavni pokretač vidi se i iz četvrtog krstaškog rata, kad su krstaši umesto Jerusalima prvo opljačkali Zadar, pa Konstantinopolj početkom XIII veka. Naravno da su oni o sebi napisali da su veliki vitezovi ovakvog ili onakvog reda, dok su spisi Zadrana svakako uništeni, a oni iz Konstantinopolja su ipak donekle sačuvani, i u njima su zapisana nečuvena divljaštva koja su vršili oni koji sve druge nazivaju varvarima.

Ja ovim ne tvrdim da su svi ti pokoravani narodi i pojedinci bili dobri i miroljubivi. Ja ni ovde ne želim da bilo kako morališem, jer ima tu i mnogo krupnijih stvari u razvoju čovečanstva, koje ja ne znam i ne mogu da procenjujem. Ja hoću samo da pokažem kako se mnogi ponose onim čega bi trebalo da se stide. To se odnosi na individualnog čoveka i o njegovim postupcima se može moralisati. Tako mi i danas možemo videti i pojedince i čitave organizovane više ili manje tajne grupe, koje s ponosom tvrde - opravdano ili ne - da su potomci ili sledbenici takvih organizacija, čiji postupci se ne bi mogli označiti da su moralni, već da su potekli iz telesnosti kojom su ti učesnici bili prodani pod greh - kako kaže Pavle. Ponose se time što su potomci nekog pretka koji je viteški ubijao na strani pobednika, pa od njega dobio neku titulu i opljačkan posed. Ponose se što su sledbenici nekog reda, koji je pod parolom nekih za njih svetlih,inače sumnjivih ideala ubijao i pljačkao, a preživele prodavao kao roblje. Pri tome se u istorijama ne piše da su "hrišćani" robove, uključujući i hrišćane (bez navodnica) prodavali divljim Turcima i da su bilo ti robovi bilo njihova deca radi osvete vrlo rado stupali na stranu Turaka i pomagali da se osvoji naprimer Carigrad kao i da osvajaju i druge "hrišćanske" zemlje.[35] Tako je i Srbin Mehmed-paša Sokolović sigurno bio vrlo razočaran što s Turcima nije ušao u Beč, jer je smatrao da je Islam bolji i pošteniji od lažnog hrišćanstva.

Ne piše se ni od čega su živeli templari, koji su pobegli od pokolja ili lomača Filipa Lepog početkom XIV veka, ukrcavši se na svoje brodove, nakojima nisu mogli da seju pšenicu i da se njome godinama hrane. Njih bi oni koji su bacani u more sigurno označili kao svirepe gusare. A i malteški vitezovi su se bavili istim zanatom, pleneći ne samo brodove, već i nedovoljno zaštićene gradove, iz kojih bi neubijene žene i decu odvodili i prodavali kao roblje. O tome evropsko kulturno podzemlje ništa ne govori, već o njima peva slavopojke, na koje se slaboumnici lepe. Tu se takođe može pitati, zašto su lobanju iznad dve ukrštene kosti gusari upotrebljavali kao svoju zastavu, a i danas se izvesni tajni krugovi istim tim simbolom koriste?

No da ne idemo dalje: sve imperije su zasnovane na zločinima! A da bisekod onih koji se upotrebljavaju kao oruđa za izvršenje tih zločina prigušila savest, onda se imperija uvija u oblandu nečeg svetog i uzvišenog, u čije ime se sme poželeti tuđe i - pošto cilj opravdava sredstva - lagati, pljačkati, ubijati i porobljavati.

Čega se pametan stidi, time se lud ponosi!

* * * * * * *

Dela pojedinaca ne treba brkati sa delima duha naroda kome oni pripadaju. Oni mogu biti zavedeni i pod uticajem visokih i moćnih duhova koji rade protivno ispravnom, hrišćanskom razvoju čovečanstva, u čijem smislu deluju i duhovi naroda.

Kao što je već rečeno, italijanski narod ima zadatak da u ovom vremenu razvoja duše svesti čovekovu dušu osećaja uzdigne na viši stepen. Bez obzira na to što rade njihovi pojedinci, vlastelini koji i hrišćansku religiju upotrebljavaju za svoje telesne ciljeve,duh italijanske narodnosti impulse duše osećaja na izvanredan način unosi u dušu svesti. Dokaz za to je, što su italijanske narodne mase u XX veku vrlo izrazito sabotirale ratove u koje ih je vlastela uvlačila. To saosećanje prema "neprijateljiskim" narodima koje oni nisu hteli da ubijaju - pod sugestijom vlastele željne sopstvene moći i slave i da uz to sede u pozadini - protumačeno je tako što se tvrdilo da su Italijani strašljivcii nikakvi vojnici, izdajice itd. Međutim, to masovno njihovo sabotiranje ratova je izraz delovanja na dušu svesti na viši stepen uzdignute duše osećaja.

S druge strane Poljaci pomoću duše svesti usavršavaju dušu osećaja ipripremaju je za sledeću, slovensku kulturnu epohu - slično onome što Srbi rade sa dušom razuma. Iz tog duhovnog osećanja potiče njihov mesijanizam. Njihov Kopernik (1473-1543) daje prvi impuls modernoj astronomiji, a prati ga Italijan Galilej (1564-1642) i drugi, iako su mu knjige na Index-u katoličke crkve sve do 1835.

Ovo je ključ takođe i za razumevanje onoga što se u Vatikanudogađa naročito u drugoj polovini XX veka, bez čega ni zahvat u njega naroda koji govore engleski ne bi imao uspeha. I duh italijanskog naroda u ovom veku takođe i to vrlo snažno radi protiv zloupotrebijavanja hrišćanstva - da ne pominjemo one iz ranijih vremena, kao što su Arnold iz Brešćije (ubijen 1155.) i Savonarola (1452-1498).

"Politika" je sredinom aprila 2005. objavila pregled o poreklu članovakonklava za izbor novoga pape u XX veku. Do izbora pape Pija XII (papa1939-1958) - Pacelli-a koji je bez biskupstva postao nadbiskup - većina glasača su bili Italijani, a on je jedini već prvog dana glasanja izabran i todakle kad su Italijani bili u većini. Posle njega, dakle svakako i pod njegovim uticajem - preko koga je delovao duh italijanskog naroda - za izbor Jovana XXIII i nadalje Italijani postaju manjina. Pod uticajem Pavla VI u izborno telo ulazi posebno veliki broj neevropljana, a Jovan Pavle II - prema "Politici" od 30.4.2005. - je za sledeće izborno telo imenovao 114 članova od ukupno 117, od toga samo 20 Italijana.

Ja vrlo malo podataka imam o tome šta je koji papa radio i tu analizu prepuštam istoričarima. Znam da je Jovan XXIII (papa1958-1963) sazvao 1962.Drugi vatikanski koncil, koji je završen 1965. pod Pavlom VI (papa1963-1978), te da je ovaj znatno izmenio proceduru za izbor novoga pape, da se približio Jevrejima i da se u Jerusalimu 5. i 6. januara 1964. godine sastao s vaseljenskim patrijarhom Atinagorom Prvim, te da su tom prilikom uzajamno skinuli anateme bačene 1054. godine u crkvi sv.Sofije u Konstantinopolju. Znam da je Jovan Pavle I 1978. posle 33 dana pontifikata umro - neki tvrde da je otrovan. Znam da je Jovan Pavle II (papa1978-2005) sa sobom odmah doveo poljskekaluđerice da mu u Vatikanu kuvaju poljska jela; ali i da je već 1981. ranjen na trgu sv.Petra, kad je na njega pokušan atentat preko jednog Turčina kao oruđa; da je on rehabilitovao patrijarha Fotija i da je Ćirila i Metodija 1980. proglasio za patrone; da je vršio reviziju svetaca i jeretika, kojom prilikom je sv. Đorđa ostavio samo da ga praznuju u onim mestima koja su već pre više vekova njega uzela za zaštitnika ("istorijski nije dokazano da je postojao"), a Savonarolu spaljenog kao jeretika proglasio - mislim - za sveca; da je oplakivao mržnju prema Jevrejima i 1986. ušao u sinagogu i da se od onda u katehezi ne govori negativno o njima; i da se u susretima s pravoslavnim predstavnicima pozivao na reči iz Evanđelja po Jovanu (na koje se pravoslavci pozivaju u svojoj borbi protiv "filioque"):

"A kada dođe pomagač-utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi, on će svedočiti za mene; ai vi svedočite, jer ste sa mnom od početka." (Jn. 15.26-27)

Znam i da se Jovan Pavle II još prvih godina slikao zagrljen sa preko 90 godina starim jezuitskim generalom,kojom prilikom je imenovao dvojicu njegovih zamenika - mimo dotadašnje prakse da jezuiti sami biraju svoje zapovednike iako se uvek pokoravaju isključivo naređenjima pape. Znam i da je Jovan Pavle II i 1979. u Fanaru u Istanbulu posetio vaseljenskog patrijarha Dimitrija Prvog, a ovaj njega 1987. u Rimu. Takođe da je vaseljenski patrijarh Vartolomej Prvi posetio Jovana Pavla II 1995. i ponovo juna 2004. Pri tom mi pada u oči da su svi ovi vaseljenski patrijarsi posle imena dobili "Prvi". Palo mi je u oči - prema "Politici" od 21.10.2004. -da je Vartolomej imao i poseban susret sa Zajednicom svetog Euđidija. To je svakako "Congregation des Eudistes ou de Jesus-et-Marie" koju je u Kanu (Caen - zapadno od Pariza) 1643. osnovao Žan Edes (Jean Eudes, 1601-1680) i koja je ukinuta 1792. i ponovo uspostavljena 1826. - svakako u vezi sa Francuskom revolucijom i restauracijom.[36] O toj zajednici ništa više ne znam. Istoričari neka to prouče! Naročito zašto se Vartolomej posebno sa njima sastao.

Tomas Majer iznosi podatke dobijene od jedne poljske antropozofske bibliotekarke, koje mu je saopštio jedan poljski antropozof, da je ona Vojtili još kao studentu u Krakovu pozajmljivala antropozofsku literaturu; onje - kao član pozorišne grupe - posebno proučavao oblikovanje govora, a i hristološke cikluse Rudolfa Štajnera. Tomas Majer dalje navodi da je s antropozofijom upoznat i bivši kardinal Racinger, sadašnji papa Benedikt XVI. Takođe navodi i reči Rudolfa Štajnera 2.1.1921. da "će Poljaci biti nešto bitno u igri koju igra katolička crkva".[37]

Naravno da činjenica što neko čita antropozofske spise sama po sebi ne znači ništa naročito: neko ih čita i prihvata, neko ih pogrešno tumači, a neko ih čita da bi se protiv njih borio.U vezi s izabranim imenom novoga pape, ja bih ovde sem dvojice gore pomenutih naveo da je Benedikt XIV (papa1740-1753) 1751. istupio protiv masona, kao i 1917. Benedikt XV (papa1914-1922), koji je u padu cara gledao šansu za unijaćenje Rusa. Benedikta XIII bilo je dva. Jedan antipapa u Avinjonu (1394-1417), kad je i u Rimubio papa Grgur XII (papa1406-1415) i u Pizi papa Aleksandar V (papa1409-1410) pa Jovan XXIII (papa1410-1415), koji je posle izbrisan iz spiska a valjda kao antipapa. Za vreme njih trojice je i Jan Hus u Konstanci u tamnici mučen i najzad spaljen 6.7.1415.- upravo hiljadu godina posle čerečenja paganske filozofkinje i naučnice Hipatije u crkvi u Aleksandriji. Ona je bila jedna od žrtava hrišćanskog verskog fanatizmakoji je decenijama trajao, a koji je pokrenuo car Teodosije I (379~395),poreklom iz Španije. Čim se 380. krstio on je izdao edikt da svi narodi moraju primiti veru koju je apostol Petar predao Rimljanima, pozatvarao i opljačkao sve paganske hramove i izvršio pokolj u Solunu. Posle hiljadu godina na crkvenom saboru u Konstanci (1414—1418) gde se okupilo 600 kardinala, biskupa i drugih crkvenih velikodostojnika - da bi se uveličalo njihovo tamošnje slavlje i orgijanje - spaljen je na lomači i Jan Hus, kao primer za one koji ustanu protiv njihovog nemorala. Da je to sve bilo više zabava nego raspravljanje o crkvenim pitanjima, vidi se što je na njih 600 došlo još 18.000raznih trgovaca, zabavljača i gomile prostitutki, da se nađu onima koji su se opredelili za celibat. Crkveni velikodostojnici su svakako imali puno para. Ta dostojanstva su se kupovala i dobro plaćala, jer su bila rentabilna. Zbog toga je svojevremeno i zvanično vođen rat o investituri od 1074. do 1122. - Sem onog u Avinjonu drugi Benedikt XIII je priznat kao papa (papa1724-1730), ali o njemu ništa bliže ne znam.

Katolička crkva odnosno njeni krugovi već decenijama upozoravaju kako se s obzirom na priraštaj stanovništva procenat katolika u svetu vrlo naglo smanjuje. Mnogi od njih svakako uviđaju da bi se taj procenat bar neštopovećao, ako bi mu se preko nekog ekumenizma pridodali i ostali hriščani. To bi naravno bio politički gest, a ne verski, jer bi se svakome ostavilo da veruje i vrši bogosluženja kako hoće - jedino da priznaje centralnu vlast. Verski bi bio kad bi sve te hrišćanske crkve iz sebe iščistile i politiku i privredu, te se trudile da samo duhovno deluju i da pomoću Duha Svetoga objašnjavaju šta se zbilo s Hristovimsilaskom u jedno ljudskotelo i šta na Golgoti. Takvo hrišćanstvo bi se tada i širilo, jer se nehrišćani ne bi od njega bojali i rado bi slušali istinske objave, koje nisu praćene željom za vladanjem, gordošću i grabijivošću. Narodi koji govore engleski morali bi na to da obrate posebnu pažnju, jer su u ovoj kulturnoj eposi oni najodgovorniji za ispravan razvoj čovečanstva.

Simptomatična je ovde i englesko-česka sprega, koja se priprema još od kraja prethodne epohe, što se vidi iz veze Džona Viklifa (1328-1384) iJana Husa (oko 1370-1415), koga na samom početku ove epohe spaljuju u Konstanci i koji je njen početak 1413. obeležio sa u Vitlejemskoj kapeli u Pragu ispisanim "Pogrešnim učenjima" crkve - izvodom iz njegovog dela "Deecclesia".[38]A Renate Rimek navodi da je to jedina istorijska isprava kojase odnosi baš na tu godinu - nije znala da je kod Srba zabeleženo da je te godine bila opsada Stalaća, da su te 1413. godine Turci od njega odbijeni.

Dok duh engleske narodnosti u ovoj eposi najsnažnije razvija čovekovu dušu svesti, duh češke narodnosti dušu svesti treba da na visokom stupnju unese u sledeću kulturnu epohu. Rudolf Štajner je prilikom svog boravka u Pragu juna 1918. iz stana s pogledom na Hradčane svojoj stanodavki IdiFrojnd rekao:

"Tamo gore će se jednom upaliti prvi plamen šeste poatlantske kulturne epohe."[39]

Češki narod će to učiniti s visoko razvijenom dušom svesti. Dok su Englezi i pod uticajem okolne vode i dušu svesti snažno razvijaju iz duše razuma kao njen prirodni nastavak, Česi su potpuno pod uticajem zemlje odnosno čvrstog, okruženi su samo kopnom i nisu dušu razuma tako snažno razvijali kao Britanci pod uticajem Francuza, jer su bili više pod uticajem katoličke crkve odnosno Italijana, koji je kod Engleza presekao Henrih VIII (1491, kralj 1509-1547). Zbog toga Česi ne mogu tako jako kao Englezi da dođu do izražaja u ovoj eposi; oni moraju s mnogo većim naporom dušu svesti da usavršavaju da bi odjednom posebno zasjala tek u budućnosti. Stoga i "pokretačka snaga" češke narodnosti deluje dosta u pritajenosti: buđenje koje je dolazilo preko Jana Husa sada još uvek tinja, ali se ipak vidi u njihovom tajnom društvu husita - naravno i u celom narodu. Oni su pokoreni, i posle tridentskog sabora u XVI veku od protestantizma ponovo vraćeni u katoličanstvo, a u istoriji su bili pod velikih uticajem - dobrim i rđavim - Nemaca koji ih okružuju.

I kod poljskog naroda se vidi nešto slično kao i kod češkog i srpskog. I on sprema dušu osećaja uzdignutu preko duše svesti na viši stepen. To se ogleda i u njihovom mesijanizmu (koji neki umeju da preokrenu u fanatizam)koji bukne s vremena sa vreme, ali ih okolina uguši. Do sada poslednji bljesak "pokretačke snage" poljskog duha naroda mislim da je bio preko Karola Vojtile kao pape Jovana Pavla II - bez obzira na to da li je on toga u potpunosti bio svestan. Slično su i "pokretačke snage" duha italijanske narodnosti u XX veku delovale i preko Pačelija - pape Pija XII i Venecijanca Albina Lučijanija - pape Jovana Pavla I. - Ni ovde se ja ne upuštam ni u kakvo moralisanje.

* * * * * * *

Iz razumljivih razloga ja ću se ovde više osvrtati na srpski duh naroda, koji iz napred datih objašnjenja drugi mrze. Mada bi se u celoj Srednjoj i Istočnoj Evropi, pa i dalje lako moglo uvesti tročlano društveno uređenje, na osnovu gore iznošenih podataka i objašnjenja s tim bi se najlakše moglopočeti kod Srba, koji francusku prošlost prenose u budućnost. E, to je još jedan razlog zašto ih svi mogući vlastelini u svojoj slaboumnosti i mrze i progone!

U ta progonstva spada i lažno pisanje istorije, kao i za tu svrhu svesno falsifikovanje dokumenata. Jedan od najznačajnijih falsifikata koji su izvršili borci protiv Hrista i hrišćanstva jeste "Donatio Constantini", po kojem je navodno Konstantin Veliki (car306-337) "papi" Silvestru I (314-335) predao vladavinu nad Rimom i zapadnim provincijama. Taj "dokument" jepored još mnogih drugih isfabrikovan u VIII veku, pa su onda on i svi drugi falsifikati strpani na gomilu sa pravim dokumentima i stavljeni u neki manastir kodRemsa (Reims). U njega se posumnjalo još u XII veku, a u XV je dokazano da je to falsifikat, a u XVII veku je to opet potvrđeno. Tu je i rimski episkop nazvan papom, iako je taj naziv primenjen prvi put na Lava I Velikog (440-461). Na osnovu toga je valjda još 40 ili 50 njegovih prethodnika naknadno proizvedeno u to zvanje pape.[40]

Čudnovata je tu i naivnost mnogih istoričara,koji nisu u takvoj zaveri,a koji - kad se dočepaju tako nekog spisa -bez ikakve kritičnosti pišu svoja naučna dela ili prema rečima  Rudolfa Štajnera "fable convenue" ("priznata bajka"). To falslfikovanje dokumenata zasniva se na stavu i ubeđenju da je rimsko nasledno pravo zasnovano na nekom božanskom poretku, pred kojim se svi moraju prikloniti. A da bi se dokazalo da je Konstantin božanski punopravni vlasnik celog Rimskog carstva,te da polovinu može da poklanja papi - on je proglašen za sveca, prvoga i cara i sveca! Suludost tih falsifikatora i njihovih sledbenika koji se pozivaju na tako neko "pravo" zbilja nema granica.

Sem toga, da bi falsifikovana dokumenta bila uverljivija, dokumenta koja bi ih osporavala sistematski se uništavaju. A kad nema dokumenata - onda nema ni prava! U tu svrhu se i danas neka dokumenta skrivaju od javnosti 50 ili 100 godina, a neka sasvim unište ili ostaju pristupačna samo za "visoko posvećene vođe čovečanstva". I u tome se vidi da se svi borci protiv Hrista najviše boje istine i njenog objavljivanja.

"Ali ništa nije skriveno, što se neće otkriti, ni tajno, što se neće doznati. Stoga će se čuti na svetlosti ono što ste rekli u tami, i propovedaće se sa krovova ono što ste kazali na uho u sobama." (Lk.12.2-3)

"Jer nema ničeg tajnog što neće izići na javnost, niti čega prikrivenog što se neće doznati i izići na videlo." (Lk.8.17)

Tako se i svi ovi falsifikati slaboumnih vlastelina otkrivaju, bar odtrenutka kad je prestao strah kod otkrivača da će zbog toga biti bačeni u pakao - ili na lomaču. A ono što se ranije o tim lažima i falsifikatima šaputalo, to se sada glasno objavljuje. Ovim rečima se takođe potvrđuju i oni iskazi Rudolfa Štajnera u vezi sa zaboravljenim i za života nezapaženim spisima profesora Planka. I kod Srba ima više takvih "Planka".

Za vreme titoizma nije se mogao čuti nijedan glas koji bi osporavao zvanično nametnutu "fable convenue", još dopunjenu sa marksističkim jednostranostima i kominternovskom propagandom. Samo Srbi koji su bili van Titovog domašaja u inostranstvu mogli su ponešto da napišu o tome u šta su posumnjali. Osamdesetih godina XX veka počelo se i u Srbiji sa nekim izlaganjima koja se s tim ne slažu, a koja su mogla da se objave u knjigama. Tu je bilo - a i danas ima - i raznih preterivanja u drugom pravcu, počela je da se piše i srpska "fable convenue" koja takođe odvodi od pravog traganja za istinom. Nekotu možda i svesno piše besmislice, da bi se taj pokret za revidiranje sa Zapada nametnutih prikazivanja time kompromitovao.No, ako se pogodi u pravu stvar - kulturno podzemlje odmah stupa u dejstvo i sistematski to prigušuje.

Jovan Deretić kaže da nam je ta t.zv. germanska istorijska škola nametnuta posle Berlinskog kongresa 1878, dakle kad je Srbija dobila "potpunu"nezavisnost (bar od Turaka), a Austrija nalog da okupira Bosnu. Ja se u to sve ne mogu upuštati, jer niti sam istoričar niti imam na raspolaganju potrebna dokumenta, a takođe ni ne znam gde da ih tražim. Međutim i on i Dragoljub Antić imaju - mislim - ispravan kritički stav u pogledu te nametnute "fable convenue"; ne uzimaju sve zdravo za gotovo već razmišljaju.[41]

Mene je još ranije zgranulo,kad sam kod Olge Luković-Pjanić pročitao prevod teksta Konstantina VII Porfirogenita, kako neki iole ozbiljan čovek može iz njega nešto da zaključi o vremenu doseljavanja čitavog nekog naroda.Jovan Deretić tvrdi i da je čitav taj navodno njegov spis falsifikovan i da se prvi put pojavio 1611., što je vrlo lako moguće s obzirom na koncil u Tridentu (1545-1563). Ali ako to i nije slučaj, priče napisane tri veka posle nekog događaja (po Jovanu Deretiću 950 godine) nikako se ne mogu prihvatiti kao tačne, ako se i na neki drugi način ne provere. To je u najmanju ruku neozbiljno i ne odgovara naučnom stavu.

U stilu razmišljanja Dragoljuba Antića meni je još poodavno palo u oči da su Bugari, doselivši se na Balkan, na teritoriju Rimskog carstva -recimo u raspadanju, ali ipak njihovu - primili srpski jezik, a ne ni latinski ni eventualno grčki. Kad su se germanski narodi ili plemena - Lombardi, Franci, Burgundi, Vandali i drugi - doseljavali u Rimsko carstvo, oni su gubili svoj jezik i tako su nastali razni romanski jezici, kao i francuski sa doseljavanjem Franaka u IV veku. Kako to da Srbi - ako su se po ovoj "fable convenue" doselili u VI veku - kako to da nisu izgubili svoj jezik, nego ga već posle sto godina nametnuli Bugarima?

Zna se i u novije vreme da razrađeniji jezik ili bar jezik jačega potiskuje one primitivnije. To znači da Srbi nisu imali potrebe da primaju ni grčki ni latinski, jer je njihov jezik bio potpuno razrađen i prilagođen tadašnjim društvenim i kulturnim potrebama kao i ova dva. Sa pretpostavkom da su se oni u Rimsko carstvo doselili u VI ili VII veku moralo bise prihvatiti da su oni tada bili na približno istom kulturnom nivou kao Rimljani. Odakle su onda došli i zbog čega su napuštali svoju postojbinu? Gde su tragovi njihove kulture? Kako to da tako brzo asimiluju balkanske narode - Ilire, Tračane i druge - koje posle mnogo vekova nisu mogli daasimiluju kulturni i moćni Rimljani? Ili Grci?

Meni nije mnogo prihvatljiva ni teorija da su Srbi neki najstariji narod, iz koga su se izrodili svi mogući drugi narodi. Razni narodi su postali odnosno formirali se tek u toku istorijskog razvoja, o čemu se u Svetom Pismu govori u slici o građenju Vavilonske kule. Istoričar Jovan Radonjić - prijatelj moga ujaka Dobrivoja Bakića - pričao mi je negde tridesetih godina XX veka da se ime "Srbi" pominje svuda tamo gde su Sloveni najdalje prodirali, naprimer i na Rajni; iz toga je zaključivao da je to bila neka slovenska organizacija koja je ne osvajala nego zaposedala i učvršćivala vlast Slovena na novim teritorijama. Ja naravno ni prema ovoj teoriji ne mogu zauzeti nikakav stav. Radonjić je isto tako tvrdio da ni o postojanju nekog hrvatskog kralja Tomislava nema baš nikakvih relevantnih istorijskih dokumenata. Da nije i on izmišljen posle koncila u Tridentu?

Prilikom studiranja i pisanja "Ezoterike kod Srba" još krajem osamdesetih godina palo mi je u oči da se u srpskim narodnim pesmama često pominje neka Roksanda, Rosanda, uvek kao neka vrlo značajna devojka. S druge strane Aleksandar Makedonski (356-323 pre n.e.) oženio se Roksanom, ćerkom kralja Baktrije (srednja Azija oko sadašnjeg Taškenta i Samarkanda). Ja iz ovoga ne smem da izvlačim zaključke da je Aleksandar Makedonski bio Srbin, ali tu neka veza svakako postoji. To prepuštam istoričarima da istraže. Zna se da su on i njegov otac Filip učili grčki jezik i da suzavladali celom Grčkom. Bilo bi vrlo interesantno ispitati da li se još u nekim narodima pominje Roksana i u kojem smislu. Spomen na nju je mogao ostati i ako je samo sto Srba bilo u pohodu s Aleksandrom i ako su se samo trojica od njih vratila na Balkan. To sve treba dobro ispitati. Pogotovu zato, što se neki krugovi preko grčkih vlastodržaca, i danas sistematski bore protiv toga da se ona republika naziva Makedonijom, a što predstavlja apsurd posebne vrste. Neprijateljske organizacije sigurno bolje znaju od Srba šta je u pitanju, te baš zato to treba ispitati! Ne zato što bi to - kako oni misle - značiloda sadašnji Srbi više vrede, ako se dokaže da su starosedeoci Balkana nego čisto radi istine. To shvatanje da potomci više vrede ako su im neki preci bili valjani, to je slaboumnost materijalističkog shvatanja sveta i rimsko "pravo nasledstva" koje je ovde pomenuto. No svaka istina, svaka bez razlike jeste nešto dragoceno, a drugo je to kakve konsekvencije ko iz nje izvlači.

Da u ovoj "fable convenue" o poreklu Srba ima neke mutljavine, dokaz je to što kulturno podzemlje sistematski sprečava da se istražuje srpski ili balkanski Srednji vek. Tu bi se mnogo štošta našlo, što se inače zamagljuje. Takođe i što se preko svih okolnih država - uključujući i tu Grčku - sistematski radi na odnarođavanju Srba. To se radi još i od Tridentskog koncila, a naročito je drastično sprovođeno u vremenu titoizma, što su kao slučajno sprovodili apsolutistički režimi - i oni levi u Rumuniji, Mađarskoj i Albaniji i ovaj desni u Grčkoj; naravno i Titov. Sa apsolutizmom gde je na čelu neki manijak sve se lako objašnjava, ali zašto više manijaka sprovode istu politiku?

Isto tako je i vrlo netačna predstava koja se u istoriji nameće o nekom kroz vekove kompaktnom Rimskom carstvu od Britanije do Prednje Azije -kao da je to jedna celina koja obuhvata ceo "civilizovani svet". Pri tom se istovremeno priznaje i postojanje nekih "suvladara", a koji su u stvari bili apsolutni gospodari na svojini teritorijama i imali i svoje dvorce - kao kod nas Split ili Solin, Sirmium, Gamzigrad. Taj ideal o jedinstvenoj državi i vladavini nad što većom teritorijom, po mogućstvu nad celim svetom pojavljivala se naravno i u Aziji, a danas je uobličena i u t.zv. "globalizaciji". Međutim, samo crtanje granica na kartama prema tome gde su nečije naoružane horde došle i od tih naroda otimale imetak ne znači da su ih ti narodi priznavali kao gospodare i da su oni tu svuda i vladali. I u belgijskom Kongu je sigurno bilo teritorija velikih kao Belgija, a gde ni jedan Belgijanac nije možda ni nogom kročio. Da ne govorimo o tranžiranju Antarktika. A sami imperijalisti koji tako obeležavaju svoje imperije pokazuju da su one zasnovane na razbojništvu. Pa još to zaodenuti u pojmove nekakvog prava! Čega se pametan stidi, time se lud ponosi!

Oni koji žele da je Rim centar tog ogromnog prostora, cele Evrope i dalje po tako nekakvom "rimskom pravu nasledstva" nikako ne žele da priznaju da se Rimska imperija raspadala još i pre Konstantina, koji "pola svoje imperije poklanja papi". Zbog tog "poklona" gleda mu se valjda kroz prste što je prestonicu prebacio na Bosfor. Da bi mu se taj greh umanjio, stalno se i danas - kako je to napred nabačeno - ističe da je u bivšem njegovom gradu neki ni više ni manje nego "vaseljenski patrijarh", a koji u stvari pod sobom ima jedva koju desetinu hiljada pravoslavaca. Stalno se želi da dokaže da je on neka vrsta pape pravoslavnih crkava, te da ono što on odluči važi za sve njih. Zbog njegove zavisnosti od turske vlade odvojila se od njega i grčka pravoslavna crkva i proglasila svoju autonomnu mitropoliju - mislim pre stotinak godina. Ta njegova titula "vaseljenski" podseća me i na austro-ugarske careve, koji su pored jedno dva tuceta titula imali i "kralj Jerusalima", iako u Jerusalim nikad nisu ni mogli da kroče. Kakva gordost!

Za Nišliju Konstantina (car306-337) sada neki tvrde da je bio Srbin. Slično bi se moglo tvrditi i za njegovog prethodnika Solinjanina Dioklecijana (284-305), od koga je u Splitu ostala palata. Naravno da se po mestu rođenja ne može zaključivati o narodnosti, ali bi znanje o njihovom poreklu bilo interesantno sa proučavanje delovanja srpskog i drugih duhova naroda. No bez obzira na utvrđene činjenice sadašnji ni Srbi ni drugi nikako time ne bi trebalo da se ponose ili da sebi zbog toga pridaju neku veću vrednost. Prvo zato što individualnosti koje se sada nalaze u srpskom ili tom drugom narodu možda nemaju nikakve veze sa onima u Dioklecijanovo i Konstantinovo vreme, a drugo zato što se njihova dela ne mogu tako lako moralno procenjivati. Ne može se znati šta su oni iz svoje lične zamisli i slobode činili, a šta pod vođstvom viših duhovnih bića koja su preko njih nešto ostvarivala. Dičiti se vrlinama nekih svojih predaka samo je znak osećaja niže vrednosti sopstvene individualnosti. Ako se po rimskom pravu još uvek mogu nasleđivati dvorovi i imanja, moralne osobine i pamet se ipak ne nasleđuju.

Dioklecijan je najsvirepije progonio hrišćane, mada ih je vrlo mnogo imao i u svojoj vojsci. Posle njega i kratke vladavine Konstantina Hlorusa (306. u Jorku) rimske legije u Britaniji proglašavaju njegovog sina Konstantina za cara. No istovremeno je u Rimu za cara proglašen Maksentije (306-312). Na dugom putu Konstantin sa svojim legijama ide iz pobede u pobedu. Pre borbe sa Maksentijem28.10.312. na Milvijskom mostu na Tibru on nareduje da se na štitove njegovih legionara stavi monogram Hristov, iako je još 308. u Galiji podnosio žrtve u Apolonovom hramu (u Autun-u na reci Arroux, pritoci Loare). Da li je to zbog neke vizije i nadahnuća da će u tom znaku pobediti ili je to iz razumske procene političke situacije - to se ne može znati. Tek, Maksentije se udavio u Tibru, a njegova vojska serazbežala. Odmah po tom 313. godine sa svojim šurakom ili zetom (nemački "Schwager» francuski "beau-frere") Licinijem (308-325), s kojim zajedno deli carsku vlast, izdaje Milanski edikt kojim se hrišćanima i "svim drugim" garantuje sloboda veroispovesti. No pošto Konstantin, želi svu vlast, njegove trupe potuku Licinijeve 324. godine, a 325. ovaj bude i ubijen. Time je uspostavljena jedinstvena carska vlast, od Škotske do Persije, a koja se postepeno spaja sa hrišćanstvom.[42]

Ni ove stvari ne treba moralno procenjivati, već samo konstatovati da sa Konstantinom Velikim počinje stapanje hrišćanstva sa državnom vlašću. Bez obzira što tu mogu biti i dublji impulsi iz duhovnog sveta radi širenja egzoternog hrišćanstva, može se pretpostaviti i da je Konstantin bio izvanredno sposoban i da je u želji za ostvarivanjem svoje apsolutne vladavine savršeno dobro procenjivao situaciju i psihu ljudi. Ako je i u Maksentijevoj vojsci bilo hrišćana, pa su na štitovima protivnika videli Hristov monogram, mogao je i neko od Maksentijevih legionara da ga baci s mosta u Tibar. I tako dalje. Posle više decenija svirepog progonstva hriščana Milanski edikt je od njih svakako napravio fanatične pristalice Konstantina. A pošto su na istoku hrišćani još žešće proganjani nego u Rimu, sasvim je moguće da se Konstantin tamo osećao sigurnijim, te je na Bosfor preneo prestonicu Rimskog carstva.

Sve je ovo vrlo suvo i prozaično tumačenje, a svakako da su tu upletene i neke više duhovne moći da bi se to tako odigralo. Povest ljudskog roda nije tako jednostavna. Nju treba i sa skromnošću i sa devocijom prema istini istraživati. Nikako je ne treba ni mistifikovati a pogotovu ne ni falsifikovati.

Takav stav treba imati i prema titoizmu. Treba samo konstatovati činjenice koje su se odigrale, a prosuđivanje o tome da li je neki bezimeni Tito ili ko drugi pod njegovom vladavinom ovo ili ono učinio svesno ili nesvesno, sračunato ili nesračunato radi ovog ili onog cilja; ili je delovao iz svojih podsvesnih nagona i instinkata; ili pod nečijim hipnotičkim sugestijama i manipulacijama, ili kao opsednut od ovakvih ili onakvih duhovnih bića - to sve treba prepustiti onome koji gospodari svačijom karmom. Ali sama dela - ne onoga koji ih čini - dužan je i čovek da moralno procenjuje, te da na osnovu takvih moralnih procena sada radi i za budućnost.

Čovek pri tom treba da nastoji da radi i u smislu duha svog naroda i u smislu duha sadašnjeg vremena. A to u stvari znači da radi u smislu Hristovog impulsa za dobro čitavog čovečanstva. Na početku sadašnje epohe razvoja duše svesti Jan Hus je to vrlo sažeto izneo:

"Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči istinu, ljubi istinu, govori istinu, čuvaj istinu, brani istinu sve do smrti. Jer istina tebe čini slobodnim od greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite smrti."

Na početku izlaska iz Kali-juge (Mračnog doba) ukazuje Rudolf Štajner na način kako to treba raditi:

"Svetske misli da dohvati,

Otrže se od tela duša

I razdrešuje u sebi duh.

Volju duše na svetskoj misli

Da zapali, te u htenju

Ka svetu natrag da okrene,

Što mišljenju ona može dati:

Oslobađa u stvaralačkoj snazi ljubavi

Čoveka pomoću svetova,

Svetove pomoću čoveka."

Ključ za razumevanje ovih reči može se naći i u ovim mojim izlaganjima.

* * * * * * *

Poslednje poglavlje pisano od 19. januara do 4. avgusta 2005.

P R I L O Z I

P R I L O G      1

Petar A. Kunovčić

Inspektor Min. Unutrašnjih poslova

Beograd

MOJ PRVI I POSLEDNjI RAZGOVOR SA STOJANOM

PROTIĆEM

biv. Predsednikom Ministarskog Saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

16. Marta 1921. godine

Kad uđoh kod Gospodina Stojana Protića, zatekao sam ga na sred biblioteke, pred svojim stolom za pisanje, na jedno dva tri koraka, u kapižoni i po izvršenom pozdravu pođe svome stolu, pokaza mi desnom rukom stolicu, rekavši mi: "Izvolite G. Kunovčiću, sednite." Ja ne sedoh. Kad je G. Protić seo na stolicu, upitao me je: "Zašto ne sednete?" Ja sam mu odgovorio: "Gospodine Pretsedniče, pre no što sednem, izjavljujem: da nisam radikal, da nisam došao da lovim klase ni položaje, nego sam došao iz čistih nacionalnih pobuda, da Vam referišem o bednom stanju u Bosni i Hercegovini, za koju smo mi toliko žrtava i krvi dali." G. Protić ljutito mi je odgovorio: "Ja vas to ne pitam." Ja mu odgovorih: "Ja hoću i želim da Vam to kažem, jer drukčiji je moj referat, kad ja nisam radikal, a drukčiji je kad sam radikal." On mi tad reče: "Ja nisam na vlasti". A ja mu brže odgovorih: "Vi ste sila i kad ste na vlasti i kad niste na vlasti". Međutim nije bilo kako sam ja mislio, nego onako kako je on rekao t.j. nije faktički imao nikakvog uticaja na vlast.

            Potom mi reče da sednem, ja sedoh. Nastala je jedna mučna tišina i on je gledao pravo pred sobom, a ja isto tako i naši pogledi su se sekli pod pravim uglom pred njim na jedan metar odstojanja. Ta mučna tišina trajala je možda jedan minut, ali za mene je to bila večnost i jednako sam pomišljao na reči Bože Maksimovića, koji mi je rekao: "Pazi Petre šta govoriš, jer je Stojan neobično neraspoložen i može te izbaciti napolje, bez obzira na to što te je primio." Tu mučnu tišinu prekinuo je G. Protić obrativši se meni rečima: "A Vi ste zemljak G. Maksimovića", odgovorio sam sa da i još nekoliko običnih pitanja uputio mi je i naposletku reče: "E sad što ste došli?"

Ja počeh: "Gospodine Pretsedniče, Bosna i Hercegovina skinula je firmu 'Esterajhiš Ungariš', a stavila firmu 'SHS' aostalo je sve po starome. Ne biva." Onje odgovorio: "No biva". Zatim produžih: "Mentalitet bosanski je ovakav: kad naiđete na jednu ulicu, a Bosanac Vam ide u susret, sa suprotne strane, ako nema od Vas nikakve koristi, on se vraća nazad, bez obzira koliki put ima da prevali natrag. Prolazeći pored Vas on bi morao da se javi ali pošto neće da Vam se javi, on čini ono što rekoh. Ako pak ima koristi, od će još na 20 koraka ispred vas da zakopča kaput, da se namesti kao regrut u kasarni i pored Vas da prodefiluje, skine šešir, pokloni se duboko i pozdravi rekavši: 'Sluga pokoran G. Kapetane', ja sutra zbog toga i takvog pozdrava moram da mu dam vagon gvožđa, a bez Beogradske dozvole, koja se u Beogradu izdavala za 5 do 6 hiljada dinara."

"Posle nekoliko dana sretne me čuveni Čika Jeftić, trgovac iz Zenice - G. Protić reče: "Poznajem ga, on je bio u našoj Narodnoj odbrani" - i posle uobičajenog pozdrava reče mi:'Gospodine kapetane, molim te, da dođeš sutra kod mene na ručak, imam s tobom važno nešto da razgovaram.' Hvala, doći ću odgovorih. Da me je ko drugi zvao ne bih otišao, jer bi za taj ručak imao da dam vagon gvožđa bez dozvole, pošto je to moja dužnost, a ne fabrike, ali pošto je Čika Jeftić dao na oltar Otacbine 4 sina i sinovca i to baš kod mene, u mojoj četi, to sam rekao bez razmišljanja da ću doći. Sutra dan oko podne krenuo sam kući Čika Jeftićevoj i kad sam došao pozdravio sam se sa njim i sa jednom malom devojčicom, koja ga je slušala i koja je taj ručak za nas spremila. Kad sam zauzeo svoje mesto i počeli da ručamo, oboje smo ćutali. Ja sam se u sebi pitao zašto me je ovaj čovek zvao kad ćuti, a priznajem da mi to ćutanje nije bilo prijatno. Setih se da Bosanci imaju jednu dobru i praktičnu naviku, ne govore ništa što je neprijatno, ali još manje grde i kore, sve donde, dok se nešto ne pojede, jer sit čovek lakše svari sekiraciju i ne ostavlja ta sekiracija nikakve posledice za sobom. Kada je svršen ručak Čika Jeftić reče:' Dijete, ispeci dve kafe i donesi za mene i G. Kapetana na teferič, pa možeš ići od kuće.' Kad smo popili kafu, Čika Jeftić upita me: 'Vidiš li ovu reku G. Kapetane, koja seče moju avliju na dva jednaka dela, - vidim - a znaš li kako se zove? -znam, Bosna. A vidiš li ovaj brežuljak koji se diže s one strane reke i znaš li kako se zove?. Znam, Hum. 'Vidiš li onu kolebu naHumu? - vidim. Vidiš li da je napravljenaod pruća, prošća i slame? - vidim. Takva jeVaša slepačka srbijanska politika. Vi ste Bogovi, junaci, ali bedni političari ni Vaš Pašić, ni Vaš Protić, ni svi drugi nisu za jedan prst naših bivših Bečkih ćesarskih političara Ministara. A viđe li, viđe li...' - pokazujući desnom rukom unazad preko desnogramena. A šta?'Kaznionu u Zenici'. Odgovorih viđoh. 'Znaš li kapetane od čega je napravljena?' Znam, odgovorih. 'Ja ću ti kazati, ona je kapetane napravljena od čelika. gvožđa i betona. E to je austrijska politika. Kakvarazlika. Nedase porediti. Jedan gvozdeni ili čelični štapić, može da uništi tu celu kolibicu ili jedno zrno mašine može dazapali ili uništi celu kolibu, a kaznioni niko ništa ne može da učini. Eto tolika je ogromna razlika između vaših srbijanskih političara i bivših austrijskih, kao što je razlika između ove dve zgrade, zvane kaznione i kolibice na ovom brdašcu Humu. Vidiš G. Kapetane pred nama levo onu kapijicu, - pokazujući desnom rukom, - na koju se izlazi iz moga dvorišta. Na tu kapiju 1914. godine, kad su zvona počela da zvone a derviši i telali da viču po ulicama, a i odža sadžamije, natu kapiju ispratio sam mojih sedam sinova i sinovaca. mojih sedam Bogova-Junaka, mojih sedam sokolova, mojih sedam ponosa. četiri sina i tri sinovca. Kad sam došao blizu kapije da se sa njima pozdravim i oprostim tu zatekoh moju ženu, njihovu majku i strinu, da plače. Okrenuh se nekoliko puta levo i desno i u nazad da vidim da nema koga u našoj blizini, jer je Bosna u to vreme bila preplavljena austrijskim špijunima, strahujući da me ko ne čuje, pa sam onda bojažljivo i sa prigušenim, a povišenim glasom davao mojim sokolovima pitanja, a u isto vreme i odgovore, rekavši: 'jelte đeco, znate li zašto vas ćesar poziva u vojnu?' Đeca ćute, a ja dajem odgovore: 'Ćesar vas poziva u vojnu dačuvate Austro-Ugarsku krunu, monarhiju i državu i njihovog crnog orla, a ja vam naređujem. da se po cenu našeg i vašeg života, pošto ćete se vi sigurno biti na Ruskom ili Srpskom frontu, predate bez opaljene puške, u protivnom. prokleto vam majčino mlijeko, a moj blagoslov pretvorio se u kletvu da Bog da.'Okrenuo sam se na levo krug ne rekavši mojoj đeci, mojim sokolovima, više ni jedne reči, čak ni čestito zbogom, a još manje da sam se ma sa kim od njih pozdravio i poljubio. Došao sam, kapetane, ovde na teferič, gde ja i ti sedimo, i tu sam seo na tvoje mesto gde ti sada sediš, a posle izvesnog vremena došla je i moja žena sva uplakaia i sela na ovo mesto, gdejasadasedim. Jasamje nežno, gotovo roditeljski, anemuževski zagrlio levomrukom i tešio je, ali je ona bila jača od mene, savladala me je, i umesto, da sam ja njoj utro suze ja sam se zajedno sa njom zaplakao i tako smo zajednički jedno vreme plakali. Hvala Srpskom Bogu i mojim sinovima junacima i njihovim drugovima, oni su ispunili moj zavet u potpunosti. Prva bosanska četa koja se predala na Karpatima Rusima, bila je četa mojih junaka. Neću da grešim dušu i da hvalim samo moje sinove i sinovce, bili su i ostali junaci njihovi drugovi. Ubili su dva mađarska oficira, a sa dva češka oficira, bez ogaravljene puške predali se Rusima, neka im je alal i ovog i onog sveta. Kako su se proveli svi dobrovoljci u Rusiji - u Dobrudži - ti znaš bolje od mene, ali hoću i ja da ti kažem jer i ja znam. Čim su se predali bivši Austrijski vojnici, a srpske narodnosti naročito, a poneki i to samo poneki Hrvat i Slovenac, od njih je obrazovana jedna divizija, prva Srpska dobrovoljačka divizija. Poznato ti je vrlo dobro kako je ona prošla i sve koristi koje je onaučinila Srbiji i celom srpstvu. Kada su se vratili iz Dobrudže u Rusiju neko vreme su se odmarali, a posle ponova se organizovali i krenuli za Solunski front. Suvim, željeznicom do Vladivostoka, putovali su više od 6 meseci, a potom od Vladivostoka morem preko Singapura na Solun i došli na Solunski front, došli kod tebe g. Kapetane, s tobom se borili. Četiri moja sina i sinovca poginula su, tri su sa tobom došla. Pobedili ste vekovnog neprijatelja i zatekli dan-danas istog kmeta, istog pretsednika, istog pandura, načelnika, Župana, Šuckora i sve drugo po starome. E brate kapetane, to ne biva i ovo ovako ne može, a i ne sme da i dalje ostane po cenu života sviju nas. Da smo mi Srbi iz Bosne znali, koji smo se borili za Veliku Srbiju, a ne za Jugoslaviju, da ćete vi ovako i na ovaj način, sve bivše šuckore, sve srpske krvopije i sve srpske ubice iz bivše Austrijske monarhije i Srškića sa njegovim talijancima, ovoliko nagraćivati i davati masne položaje, dijurne razne. beneficije i sve ostale blagodeti. Vi biste mogli ući u Bosnu ali samo preko mrtvih nas Srbalja iz Bosne i to još na reci Drini, isto onako kao što je Austrija ušla u Bosnu preko mrtvog Hadži-Loje. Ali pošto mi sve to nismo znali i umeli da saznamo, onda se gorko kajemo što nismo prešli u ne-Srbe - u katolike, jer danas se na političkoj berzi samo oni kotiraju, a mi Srbi ne. Naposletku, ne treba nama ni ova nazovi nacionalna Otadžbina, u kojoj čestito nema hleba da jede ni jedan Srbin pa ni ja koji dadoh na oltar Otacbine četiri sina-sinovca i ženu u lageru. Slušaj ti kapetane, reci ti svima onima gore u Beogradu što vedre i oblače, ako oni ovo sadašnje stanje u Bosni ne poprave, da će još teže nastati prilike i da ovome neće biti kraja."

"Stani Čiko, - stavivši mu desnu ruku na njegovo levo rame, rekoh mu; kad su dobrovoljci došli iz Rusije, oni su bili u izvesnoj meri svi boljševizirani. Srpska Vrhovna komanda u oficirskom koru probrala je sve najbolje komandire četa i ostale oficire vodnike, koji su imali da prime te dobrovoljce iz Rusije, četa tvojih sinova-sinovaca-sokolova-junaka pala je meni u deo, dodeljena je meni, ja bejah njihov komandir čete. Čim su došli iz Rusije predati su nama četnim komandirima sa svojim četnim spiskovima - jedinačnim spiskovima. Odmah izvrših proziv novog ljudstva, utvrdih tačno brojno stanje i odmah u početku upoznah se sa ljudstvom. Čitajući ime i prezime svakog vojnika (pojedinca), i odakle je, a kad naiđoh na sedam prezimena istih iz istog mesta rođenja, zastadoh i pitah: jeste li svi rođena braća ili od strica? - glasno mi odgovoriše: 'jesmo braća'. Rekao sam, da ne mogu ostati u mojoj četi svih sedam, nego da će na moj predlog biti raspoređeni u sedam raznih pukova, tako da će samo jedan ostati kod mene, a ostalih šestoricu u drugih šest pukova, zbog toga, jer ne daj Bože neke nesreće, ako ostane svih sedmorica kod mene, onda je velika verovatnoća, da će vas biti više mrtvih nego živih, a želim da vas što više žive kući vratim. Odjedanput gromko u jedan glas cela četa i po cenu svojih života ne daju nikoga iz čete. Bez obzira kako će se rat svršiti i ko će iz rata živ izaći. Ponova im objasnih daja po zvaničnoj dužnosti moram takav predlog da podnesem, a njihovo je da li će da ga prime ili ne, ali je mnogo pametnije i bolje dameposlušaju. Odgovorili su u glas: 'u ovom slučaju ne možemo nikog poslušati, pa ni vas'. Tako je i bilo. Napisao sam raport komandantu puka i izložio moje mišljenje i komandant puka sproveo je moj raport, posle nekoliko dana moj raport se vratio i komandant armije usvojio je moj predlog. Kad sam došao i saopštio naredbu komandanta Prve armije nastala je pobuna u četi. Dakle kao što ranije rekoh svi iz Rusije bili su u izvesnoj meri boljševizirani, pa i ova moja četa. Ja sam odmah telefonski izvestio komandanta puka o svemu ovome i On mi je rekao: G. Kapetane, Vi ste svoje učinili, neka ostane kako oni žele, po njih i njihove porodice gore je'. Vratim se u četu i saopštim im da svi ostaju u četi, odjednom se prolomi urnebesno 'Živeo'. Oni ostaše svi u četi, a ja sam raport vratio Komandantu puka sa tom primedbom kako mi je telefonski naređeno.

ODUSTANAK OD OFANZIVE U 1917. GODINI

Odmah po prijemu četa iz Rusije, mi smo morali sistematski, postepeno da ih navikavamo našim Srbijanskim propisima i naređenjima, i u tome smo postepeno uspevali, ali se to moralo veoma oprezno i na jedan zgodan način izvoditi. Odmah sa tim novim četama počeli smo da idemo na predstražu da smenjujemo stare trupe, koje već dve godine na Solunskom frontu rade i biju se i tako naši dobrovoljci ušli su u samu strav osiguranje predstraže i buduće naše borbe, kao i naše taktike. U 1917. godiii uoči samog Uskrsa nekoliko dana, naša celokupna artiljerija, teška i laka oruđa počnu sa bombardovanjem neprijateljskih položaja, i da sa bombardovanjem pripremi naš napad -da otpočne ofanzivu da u ime Boga uđemo u našu Srbiju i tako je i bilo. Posle bombardovanja 7 dana i 7 noći od strane naše artiljerije u neprijateljske rovove, krenuli smo napred i osvojismo nekoliko redova utvrđenih položaja, ali istoga dana uveče dobili smo naređenje, da se povučemo natrag na svoje stare položaje i tu smo smenjeni i povučeni u pozadinu u rezervu da se odmaramo i tek na tom odmoru saznasmo zašto smo povučeni sa svojih položaja, sve je to učinjeno zbog Grka. Saveznici su se plašili da nas Grčka ne udari s leđa. Posle večere vojnici su se u grupama razgovarali a ja sa svojim oficirima, a oko pola devet noću, odjedanput čusmo huktanje jednog zalutalog teškog haubičkog zrna kroz vazduh i to zrno pade baš u moju četu i ubi jedanaest vojnika, od kojih 4 tvoja sina-sinovca. Na završetku moje priče Čika Jeftiću se skotrljalo nekoliko suza s očiju. Ja mu rekoh, da mi je bila dužnost da mu objasnim, kako su i na koji način poginula njegova 4 sina-sinovca. Dalje rekoh, ako mi ne veruješ tu su tvoji sinovci i sin pa ih upitaj. Čika Jeftić odgovori: 'Neću da pitam, tebi verujem'.

Čika Jeftić nastavi: "Slušaj kapetane, reci tim onima gore u Beogradu, ako ne krenu bolju politiku prema Bosni, da ćemo se mi Srbi i Muslimani pobuniti isto onako, kao što smo se bunili za vreme svih stranih invazija, nacija i država, koje su dolazile i vladale u Bosni i Hercegovini i odlazile. Istina je, da smo uvek platili dobro krvlju, ali je tako bivalo i istorija će i to zapisati. Dalje, kapetane, ako se pak ja živ iz pobune vratim, a stanje u Bosni se ne popravi, u korist nas Srba, ja ću biti šef delegacije Srba i Muslimana, koju ću voditi u Beč kod bivšeg Ćesara, ali pošto na žalost nema njega živa, to ćemo potražiti bivše austrijanske političare da ih umolimo, da dođu i da spasu Bosnu i Hercegovinu od vas Srbijanaca. - Zbogom G. Kapetane."

Ustade, pruži mi desnu ruku, pozdravi se, okrenu se i ode sa teferiča, a ja ostadoh sam samcit u njegovoj kući na teferiču. Priznajem da mi je ovaj čiča dao šah-mat, i da se odmah nisam mogao pribrati, i otići, a posle kraćeg vremena dođoh k sebi, pribrah se, uzeh kaput i iziđoh i ja iz kuće. Eto kako se završio ovaj razgovor između nas dvojice.

"Kao što vidite, G. Pretsedniče teži mi je udar ovaj čiča dao nego Albanska Golgota, jer mi otstupajući kroz Albanske gudure i krševe mi smo imali jedan visoki ideal, idol Velike Srbije, za koju smo se borili... a nikada za Jugoslaviju. Držali smo se one Hristove izreke: 'Vera tvoja spasla te je' i verovali smo u naš spas, i zato smo ginuli kao snoplje i više nego desetkovani vratili se u našu zemlju kao pobednici. Ginuli smo, protivu principasviju strategijaitaktikajer one nalažu, kadjednanacija izgubi 25% vojnika, onatreba dazaključi mir, makar i sraman i naštetu svoje nacije, ali ne sme dalje da se bije, i mi smo bili dostigli cifru gubitaka oko 60% vojnika, a oficira oko 80% ali smo i pored svega toga bitku izvojevali, po cenu strahovitih žrtava, nezapamćenih u ratovima, proširili se, oslobodili i ujedinili, kakve nam Vi G. Pretsedniče nade dajete, da li će bolje biti ipo nas Srbe, da li će se bolje zemljom upravljati nego što se to do danas činilo?"

ODGOVOR G.  PROTIĆA I NjEGOVA IZLAGANjA

Kad sam završio govor G. Protić upita me: "Jeste li gotovi G. Kunovčiću?" Odgovorih: "Jesam". "Ja sam vas slušao tri četvrti sata, a ja vas molim da čujete mene samo pola sata". Odgovorio sam: "Ja sam rad da vas slušam satima". Onda čujte: "Prvu epizodu primam sa 75% bez rezerve, a 25% bacam u vodu!" "Zašto" - upitah. "Prvo zato što ste vi mlad čovek, nikakav političar i velika-Velika Srbenda, što u današnjem dobu ne biva! Drugu epizodu sa dobrovoljcima primam 100% na 100% - i kanuše mu nekoliko suza, a tako isto je zaplakao, t.j. kanuše mu nekoliko suza i to nekoliko puta, kad sam pričao o pogibiji četiri sina-sinovca Čika Jeftića. Okrenuvši se meni snažno lupi desnom pesnicom o svoj sto i reče: "Sve su to sami magarci, tako se državom ne upravlja. Ali šta ćete. Nikome se ne čudim jer je to sve sam šegrt političar (ja ubacim g. Marka Đuričića i Trifkovića, odgovorio je odlučno: "Šegrti", Davidović "Najveći šegrt", Drašković "Kalfa" i ustade sa stolice i pozdravio je donoseći desnu ruku na obod kačketa), pa ni onom malom gore (Kralju Aleksandru) što će da uništi celu Srbiju i Srpstvo, samo se čudim jednom jedinom majstoru političaru, a taj majstor političar jeste G. Nikola Pašić. Ali šta ćete, vreme je učinilo svoje, osamdeseta se prešla i prelazi se u detinjstvo, ograđen Kineskim zidom od strane nikogojevića i skorojevića, opijen pobedama. Onaj Mali i Pribićević hoće Vidovdanski Ustav po cenu života sviju nas Srba, a na ušrtb sviju Srba iz Srbije i ostalih. Jednom rečju Vidovdanski Ustav koga oni projektuju jeste grobar Srbije i Srpstva. Ja sam od Ujedinjenja dodaias svake godine obilazio celu zemlju, a naročito Sloveniju i Hrvatsku, razgovarao sa svima političarima, generalima sa vojskom i generalima bez vojske, video i utvrdio sve šta oni žele i traže i šta i kako rade, pa sam došao do zaključka: da se o Sloveiiji nema mnogo šta da govori i daje u Sloveniji jedan jedini general sa vojskom G. Korošec, koji su iz velike računice prišli nama Srbijancima, da ih mi celoga veka hranimo i izdržavamo, jer će nam oni krv isisati na pamuk. Što se tiče Hrvatske, tu je jedini general G. Radić, ali s njim se uopšte ne može razgovarati i on je zreo za Stenjevac. Hrvati i Slovenci su negativne i destruktivne nacije, a naročito Hrvati, koji će nas fizički uništiti i predati neprijateljima našu i njihovu slobodu, uništiti i dokusuriti i krv još zaostalu od Slovenaca isisati t.j. ono što nisu uspeli Slovenci da nam otmu, to će nam oteti Hrvati. Iako se nema nikakve koristi od generala bez vojske, ja sam ipak uspeo u Hrvatskoj da pronađem jednog takvog čoveka, istina naučnog autoriteta, a taj se čovek zove G. Dr. Ladislav Polić, profesor i dekan Pravnog fakulteta Zagrebačkog univerziteta, koji sa svoja tri profesora prima moj ustav bez ikakve rezerve, sa vrlo malim izmenama i to formalne vrednosti, čiji su profesori sa G. Lazom Markovićem i pregledali moj ustav, to stanje utvrdili i odobrili. Ne treba zaboraviti, da Hrvati traže samo tri županije, i to: Zagrebačku, Varaždinsku i Belovarsku županiju, teritoriju gde vlada čajkavski i kajkavski dijalekat, teritoriju koju im je Austrija jedino kao svoju priznala - Hrvatska, iskoristite ovu sada skromnu želju Hrvatske, jer će oni posle 10 godina tražiti granice do Beograda, t.j. Zemuna. Potom izvadi kartu naše drage države, raširi je na sto i rukom mi pokaza: "Eto, ja im dajem nešto više, masan zalogaj Međumurja, ali odmah za to dajem pasivnu i gladnu Dalmaciju, koja će ih brzo naterati da nas mole pred celom Evropom i to na kolenima, da ih primimo u našu masnu, bogatu i punu srpsku kuću, a mi to ne smemo učiniti nikada na vovjek vekov amin, jer to su majstori sa suva i mora, krv će nam isisati, kao što rekoh gore, i sve položaje oteti nam počev od đeneralskih i ministarskih, pa do redovskih i pandurskih, tako da će posle 15 godina Vaš sin sa fakultetom jedva dobiti mesto na ulici i to na liniji. da daje prolaz kolima i pešacima. što to danas čini osmovac, a posle 20 godina ni to neće biti. Jer će oni sve to majstorski pokupiti i ući će vam u privatni i državni aparat i njih lako bez revolucije ne možete se kurtalisati, zato bežite od Vidovdanskog Ustava kao pas od topa (i đavo od krsta), on će vam sve to doneti, t.j. posledice Vidovdanskog Ustava osetićete tek posle 20 godina i bićete goli i bosi, gladni i žedni kao nesretnici izgubićete svoju državu i slobodu, našom krvlju izvojevanu i postaćete tuđe roblje kao i oni, a oni nikad slobodni nisu ni bili, niti su imali svoju domovinu, ne umeju da cene slobodu i zato im je slađe ropstvo nego njihova i naša sloboda. Onog momenta kada Aleksandar Karađorđević potpiše Vidovdanski Ustav i na njega se zakune, od onog momenta odrubio je Srbiji i Srpstvu glavu jednom za svagda, sem deobe. Jer umesto da oni nama plaćaju kontribuciju vi ćete njima, t.j. davaćete 8 delova ratne štete, a sebi zadržaćete jedan deo kao slepcu i to štetu, koju ste vi vašom krvlju stekli, čija je otadžbina opustošena i razorena za tri godine okupacije neprijatelja.

Drugo, dinar ravan Švajcarskom franku. Kad Vam govorim, G. Kunovčiću, danas je 16. Mart 1921. godine, u našu zemlju od Ujedinjenja do danas uneto je, preko Italije, Austrije, Mađarske i Rumunije, osam i po milijardi novootštampatih falsifikovanih austrijskih kruna. čija je monetarna vrednost manja od vrednosti hartije, a to znači 32 kompletna puna teretna voza hartije bez vrednosti, to dinar treba da razmeni sa krunom, jedan prema četiri, a izvolite - pružajući mi Bečki list "Viner Algemajne Cajtung" -od juče, od 15. Marta 1921. godine, čija crna berza kotira naš jedan Srpski dinar 2000 Austrijskih kruna. Dakle, crna berza, koja je falsifikovala ove krune i ubacila u našu zemlju, na svojoj rođenoj berzi u Beču kotira jedan dinar za 2000 kruna, a ovi naši slepci političari hoće da zamene jedan dinar za 4 krune. To je strašno, to je uništenje srbijanske dinarske monete i mi ćemo zbog toga postati potpuno siromašni. Engleska svojom pameću i zdravom valutom - funtom sterlinga, komanduje celim svetom i osvojila je ceo svet, tako da pod svojom komandom ima preko pola milijarde robova. Mi nemamo pameti, ali imamo dobru vojsku i dobru valutu i mi po svaku cenu - po cenu života sviju nas treba i moramo da čuvamo vojsku i valutu, a mi kako radimo upropastićemo i vojsku i valutu, t.j. donesemo li Vidovdanski Ustav, tvrdim Vam, da ćemo uništiti vojsku, koja je danas u Evropi najbolja i najjača kvalitativno, a isto tako i valutu. Vojska će biti uništena mešavinom sa hrđavimk valitetom bivše Austrijske vojske, a dinar zbog bedne razmene biće uništen i mi ćemo Srbijanci ekonomski konačno propasti, pa će čak i naša pokoljenja osećati teške posledice uništenja dinarske vrednosti, i zbog ove glupe i nesposobne monetarne politike patiće Srpstvo dok postoji i biće stalno sa 15 do 17 poena po jednom dinaru u gubitku, a to je monetarna katastrofa.

Vaša generacija stvorila je ovu i ovoliku zemlju, a Vaša generacija dužna je, treba i mora i mimo ovih gore (Malog) i svih ostalih državnih faktora. nasilno da spreči donošenje Vidovdanskog Ustava i da Vaša generacija. ako je potrebno i topovima i ostalim oruđem, na sred Beogradskih Terazija nasilno spreči donošenje Vidovdanskog Ustava, i da moj Ustav, jedan od Vas, koji ste stvorili ovu državu, raširi i pročita na sred Beogradskih Terazija i digne revoluciju, ako zatreba i da bude slična onoj revoluciji u Francuskoj 1879. godine.

Treće, Srbijanski penzioni fond, i najbolji, najskuplji i najsolidniji u Evropi s obzirom na broj učlanjenih ulagača, iznosi 160 miliona zlatnih dinara, otići će na prečanske sprdnje, jer gospoda Prečani sa Pribićevićem na čelu, nisu naučili da sami stvaraju sebi penziju ulogom, već su naučili da im država plaća penziju; docnije smo saznali da je ovaj fond otišao na drugi krak koloseka Stara Pazova - Vinkovci. i još smo morali u budžet da dodamo milijardu dinara.

Četvrto. najdelikatnije i najteže pitanje, pitanje našeg ponosa, morala i časti Srbijanske, jeste međunarodni zločin, invalidsko pitanje. kojim Evropa a naročito Engleska hoće nas Srbijance da unizi i ponizi, prvo pred samim sobom, a potom pred celom Evropom i da nam nasilno nametne. da mi hranimo čoveka, koji nam je silovao majku, sestru, ženu i ćerku, brata, oca i ostale ubijao i opljačkao, a nas oterao iz Otacbine. To treba da mu platimo. To je dakle, invalidsko pitanje. Ako ni zbog čega drugog, a ono samo zbog ovog četvrtog pitanja ne smete dozvoliti da dođe do primanja i obnarodovanja Vidovdanskog Ustava, jer su njegove posledice teške, nedogledne i kobne po Srbiju i Srpstvo.

Peto, ja dodajem, i to sad dodajem, pustili smo Katoličku crkvu bez borbe u našu divnu Srbiju koja nije mogla da uđe u Srbiju bez borbe ni sa borbom, počev od naših najstarijih Pravoslavnih vladara, pa sve do 1918. godine. Da ironija bude još veća, po nas Srbijance, naše su se opštine takmičile - utrkivale koja će pre i više da da besplatno zemljište za podizanje katoličkih katedrala u Južnoj Srbiji i bedno smo dočekali, da mi imamo u svima varošima u Srbiji i Južnoj Srbiji sa malim izuzetkom, katoličke katedrale podignute, gde uopšte življa katoličkog nema, ili ako ga ima, ima ga u bednoj cifri, kao na primer u Prištini postoji katedrala katolička, četiri do pet furundžija Arnauta katolika koji su iz antagonizma prema našem Pravoslavlju prešli u katolike i što je još žalosnije i bednije po naše Srpstvo, da naši bedni Prištinci sa svojim sveštenstvom nisu se postarali da podignu bar jednu crkvu pravoslavnu, u staroj prestonici Kralja Milutina. ali zato ima preko 30 džamija turskih.

Šesto, ulaskom katoličke crkve u našu zemlju - Srbiju svojim razornim radom teško je zadrmala temelje naše Pravoslavne crkve i pocepala naše crkvene Velikodostojnike na nekoliko frakcija donošenjem raznih Zakona i Konkordata i t.sl.

Sedmo, na mesta koja su zauzimali ljudi Bogovi-Heroji Srpski, koji su stvorili ovu državu i na čijim kostima počiva ova velika država, došli su bili crno-žuti, koji su nam naneli sramotu u četvrtom i u ostalim pitanjima i seli za zelenu čoju, komanduju nama, vladaju nama a mi ih još plaćamo i hranimo na sramotu sviju nas Srbijanaca.

Moj Ustav, sve to negira i celu Evropu pomoću mog Ustava izigravamo, jer jeto i zaslužila, ova stara Prostitutka i politika evropska, koja ide na to da naročito nas Srbiju i Srbijance ponizi i unizi, a ja sam ovaj moj Ustav pisao za Srbiju i Srpstvo, jer nama Jugoslavija ne treba. Poslušajte me dok još ima vremena, a docnije kajaćete se gorko i od blata ćete me praviti, ali će biti sasvim dockan jer ću biti sav istruleo.

Ja ne mogu nikad zaboraviti, i u grob ću odneti neizmeran bol, koji mi je nanet poslednjim izborima za narodnog poslanika, da doživim u mome Kruševačkom okrugu, da budem falsifikatorski tučen na izborima od čoveka, koji sa barabama-kočijašima i amalima igra žandara u seljačkoj krčmi i to u okrugu gde sam biran dvadeset i pet godina bez smene i gde vodim politiku pedeset godina. E to preživeti ne mogu.

Ovoga momenta kada ja sa Vama razgovaram, pre Vašeg ulaska kod mene primio je G. Radić G. Sitona Votsona, čuvenog Engleskog književnika i opasnog neprijatelja Srba, da ne kažem Srboždera, koji radi protivu nas i delom i perom i ko zna šta sve on sa G. Radićem u njegovoj kući radi, o našoj zemlji ne razgovara, naročito ne o Srbiji. Verujem da sa G. Radićem ne voli našu zemlju.

Zamolio sam G. Protića da me upozna sa svojim Ustavom i po mogućstvu mi što bolje objasni. Pružio mi je jedan primerak ovog Ustava, koji je koregiran od strane Hrvata i G. Laze Markovića, rekavši da će mi reći i druge stvari, koje nisu unete u ovaj Ustav, a koje ne sme da napiše, jer ovo više nije Srbija.

"Po mom Ustavu, moj sinko, država se deli na devet pokrajina:

1.-Srbija do 1912,

2.      - Vojvodina,

3.      - Hrvatske županije: Zagrebačka, Varaždinska i Bjelovarska sa Međumurjem,

4.      - Bosna i Hercegovina,

5.      - Slovenija,

6.      - Crna Gora,

7.      - Južna Srbija,

8.      - Dalmacija i
9.-......................

"Sa devet parlamenata - Sabora, devet ministarstava - deseti parlament i deseto ministarstvo u Beogradu." Jamu primetih da je to mnogo skupo. Njemu preleti jedan oblak preko čela, namršti se, strogo me pogleda i još strožije mi reče: "To košta jedne Londonske diplomatske večere, ali pošto Vi ne znate šta je to Londonska diplomatska večera, jaću vam srpski reći. Jedan Vaš Srbijanac ministar više će da ukrade nego što će to koštati uvođenje u život devet pokrajina za 50 godina unapred. Je li Vam sad jasno? - Jasno. - Ajde sad idemo dalje. Mi ovoga puta ne smemo ništa da tražimo, nego samo Srbiju u starim granicama: Beograd-Ristovac-Užice-Knjaževac i ništa više pod milim Bogom". Ja zapanjen upitah ga: "Kako G. Pretsedniče?" "Eto kako, nama za sada više ne treba. Što je najvažnije u mome Ustavu jeste to, što ja ne smem da napišem, da ni jedan Srbijanac ne sme da učestvuje u određivanju etnoloških granica pojedinih pokrajina. To je najbitnije u mome Ustavu. Svaka bi pokrajina u tom slučaju odredila uzajamno sa susetkama svoje etnološke granice, udarila granično kamenje i karaule, jednom rečju potpuno se odelila jedna od druge. Izvršili bi se izbori i svaka bi pokrajina dobila svoju narodnu skupštinu sa svojim narodnim predstavnicima i radila bi kako najbolje zna i ume. Sve bi pokrajine bile negativne. Jedini smo mi pozitivni i znamo šta hoćemo, jer smo imali državu, od kad postojimo, pa i posle robovanja stvorili smo svoju državu i to samo svojom krvlju. Jedino naša Srbija cakćala bi kao Švajcarski hronometar, a sve ostale bi ramale, jer nisu sposobne da same vladaju sa sobom.

Srbija u tom slučaju imala bi da dobije 19 milijardi ratne štete. Znate li G. Kunovčiću šta znači to, da se u Srbiju Beograd-Ristovac-Užice-Knjaževac unese toliki grdan novac. Ja kao pretsednik Jugoslovenske vlade nisam sedeo skrštenih ruku i nisam vodio samo politiku, nego sam radio i to ozbiljno radio za Srbiju i to ne samo za Srbiju, da je što pre oporavimo i povratimo. Vidite li na ovom mom stolu ove dve velike grupe akata u koricama? - pokazujući od sebe rukom ulevo. Ova manja grupa odnosi se na celokupnu železničku mrežu naše Srbije i to ovako: svaku drugu opštinu seljačku, a da ne govorimo o gradskim opštinama, vezaćemo željezničkom šinom, gde je normalno-normalnim, a ne uzano-uzanim kolosekom. Znate li šta će sve to da košta?" - "Ne znam". "To će sve da košta svega dve i po milijarde dinara i to sve Nemci daju, a mi samo da dajemo prostu grubu snagu za grube radove i na taj način uspeli bi da celu Srbiju stavimo u željezničku mrežu i ceo naš narod da zaposlimo i stvorimo blagostanje u Srbiji, kako nikad nije imala bolje niti će imati. Jednom rečju stvorili bi zemaljski Raj od naše Srbije. Vidite li ovu drugu, mnogo veću grupu akata?" - "Vidim". - "Tu je predviđeno drugo celokupno uređenje Srbije, a to je regulacija reke Morave za plovnu, regulacija sviju reka u Srbiji da ne plave zemljoradničke njive, jer svake godine nama poplava donosi štete od 2 milijarde dinara samo u Srbiji; podizanje javnih zgrada: bolnica, škola, stručnih škola. državnih zgrada i ostalih, elektrifikacija cele Srbije: Beograd-Ristovac-Užice-Knjaževac, što znači da poslednji zaseok Srpski ima da bude elektrificiran, a mi smo u tome pogledu potpuno zaostali od celoga sveta. jer danas sem Beograda. Valjeva i Niša ni jedan grad nema elektriku, a u varošima i selima da ne govorimo. Eksproprijacij a i uređenje državnih puteva od 15 metara širine sa betonskom podlogom, i na posletku regulacija obale reke Drine na našoj strani. Znate li šta bi sve to koštalo?" Svega sedam i po milijardi dinara. Šta da radimo sa ostalih devet milijardi dinara koje imamo da primimo za račun ratne štete? Ja ne znam šta. Ali Vam tvrdim da bi posle svega ovoga Srbija bila najlepša uređena staklena bašta na svetu i bio bi najlepši model uređenja jedne najmodernije države. Sve bi evropske države pa i Zapad dolazile i sa zavišću i ljubomorom gledale našu uređenu Srbiju, kojoj ravne na svetu ne bi bilo ni po bogatstvu ni po uređenosti s obzirom na broj stanovnika u Srbiji.

Kad sve pokrajine budu počele da funkcionišu, svaka za sebe onako kako najbolje zna i ume, i kada mi u Srbiji budemo povukli sve kredite iz Nemačke, i oni budu ulazili u našu zemlju u određenim pravcima, t.j. svaki određeni kredit da ide namenjenom cilju. Posle jedno šest meseci tolikog i takvog rada, mi namignemo Vojvodini da priđe nama, ona će u galopu prići nama bez ijednog glasa protiv. Treba nam jer je bogata i ima Dunavski Bazen a što je najglavnije a to je da su njene granice na Zapadu pored Siska, Pakraca i Osijeka i da su to granice buduće Velike Srbije, koje su dobrovoljno i bez ičijeg pritiska odredili Hrvati, Srbi, Nemci i Mađari iz Vojvodine, razmeđili bi se, postavili granično kamenje i karaule granične, a Evropa ne bi imala niti mogla, niti smela da ima šta prebaciti, j er mi nismo učestvovali u određivanju etnoloških granica pojedinih pokrajina, pa ni između Hrvatske i Dunavske. Potom bi namignuli Južnoj Srbiji da nam ona priđe, ali ako ona ne bi to slučajno htela, mi bi nju silom naterali. Više nam niko ne treba." - "Kako?" zapitah ja. "Niko više - odgovorio je G. Protić -Kičma ove države jeste Dunavski. Moravski i Vardarski bazen. Vojvodina, Srbija, Južna Srbija i to državu hrani, drži i izdržava. Sve su ostale pokrajine pasivne i negativne i mi imamo da ih hranimo, pa zato nam i ne trebaju. Ni Crna Gora. Ni ona nam ne treba. ni onaj Mali gore koga moramo da hranimo. Nikada Srbija za Republiku nije zrelija nego danas. Ali šta ćete, Srbi iz Vojvodine i Južne Srbije gledaju u Monarhu neko naročito biće, to ćemo morati zbog njih primiti Njega i Njegovu Crnu Goru da ih celog veka hranimo i izdržavamo. Ni Bosna nam ne treba za 50 godina. Zato što mi ne možemo da uredimo Bosnu jer tamo nikoga ne poznajemo. Ja poznajem pet do šest političara i to površno, a G. Pašić najviše deset i to površno. E moj sinko, jednom se pokrajinom ne može pamento upravljati dok ne poznajemo u detalju vodeće ličnosti. Bosanci će bolje Bosnu da urede od nas, jer bolje poznaju da se osvete svima njima i da ih pošalju gde treba, a mi ćemo Bosance tajno da pomažemo novcem i u svačemu ostalom što bude potrebno, pa tek posle 50 godina Bosnu ćemo prisajediniti našoj Srbiji. Što se tiče Hrvatske. Dalmacije i Slovenije ponavljam na vo vjeki vjekov amin sa njima u jednoj državi ne smemo ući. Vredno je pročitati Srpsko-Hrvatski spor i na strani 21. stoji: "Jugoslovenski odbor (u emigraciji 1917. godine) starao se svim silama kod naših saveznika da se stvori u prvom redu 'Velika Hrvatska' u federizovanoj Austro-Ugarskoj ili u Jugoslaviji sa prestonicom u Zagrebu, ali bez Srbije i Crne Gore". Da je ovo ostvareno najsretnija bi bila Srbija pa i celo Srpstvo. Ne bi se doživela današnjica (Na Svetog Iliju 1941. godine)".

Na posletku kada je završio sa ovim izlaganjem, zamislio se neko vreme pa se onda okrete meni sa rečima: "Sa moj im U stavom ne samo da će se spasti Srbija i Srpstvo, nego će se podići kulturno i materijalno i konkurisaće najmodernijim državama na svetu, čak i Švajcarska biće ljubomorna na nas."

Potom mi reče: "Ali pošto ste se Vi upalili kao neslan sir i hoćete pošto po to sa Hrvatima i Slovencima u jednu zajedničku državu, onda me bar poslušajte i ne ulazite sa njima u jednu državu bar za 12 do 14 godina, a za to vreme primajte na univerzitet desetostruko veći broj studenata nego što se to do sada primalo, desetostruko veći broj u Vojnu Akademiju, podoficirske škole, sve stručpe škole i sve ostalo što sarađuje na uređenju države, tako, da posle 10 godina dobijete maksimum činovnika i oficira koji neće imati svojih dužnosti, a koji će samo svakog prvog da dođe na kasu i da primi platu, jer se čuvaju za momenat spajanja sa Hrvatima i Slovencima. Pa kad nastupi momenat da priđete Hrvatima i Slovencima t.j. da se ujedinite, onda ćete Vi njima reći: 'Mi pristajemo da uđemo u jednu zajedničku državu sa vama, no pod uslovom, da primite ove naše činovnike i oficire koji će da urede vaše pokrajine, kao što je naša Srbija uređena' i tako na taj način da vi njima date izvestan procenat oficira i činovnika, da ih oni hrane kao pobeđeni, a ne vi kao pobedioci da hranite pobeđene, što nigde u istoriji ratova ja video ni pročitao pisam. Nije to obična politička greška da pobedilac hrani pobeđenog. nego je to kardinalna i katastrofalna greška. a posle nastaje i fizička katastrofa. Ovo sinko dobro zapamti, da ni u kom slučaju ne može i ne sme pobedilac da hrani pobeđenog nego samo pobeđeni pobedioca, bez obzira u kakvom su stanju jedni ili drugi i bez obzira na to ko je jači ili slabiji socijalno. Deviza: Pobeđeni mora da hrani, izdržava i sluša pobedioca. to je akciom. Tako i na taj način bar ćete spasti polovinu Srpstva i Srbije, u protivnom totalno ste propali i moralno i materijalno i fizički. Rok vam dajem najviše 20 godina.

Posle svega ovoga, ja Vas molim, kao moje dete Miću, da po svaku cenu odete kod G. Pašića i da mu kažete sve ono što ste meni kazali i da mu kažete šta sam Vam sve ja kazao, da kažete da sam Vas ja kod njega poslao. Ja sam tvrdo ubeđen, da ako Vi uspete da uđete kod njega i sve mu ovo kažete što ste meni rekli i što sam Vam rekao, da će on odbaciti Vidovdanski Ustav i da će moj primiti iz razloga što Vidovdaiski Ustav hoće Pribićević sa Prečanskim Srbima i što hoće ovaj Mali gore, ali će imati moći i kuraži da bar pola moj Ustav primi i tako nas spase, bar upola. Prema tome ja Vas molim, da po cenu života, pošto po to i silom uđete kod G. Pašića i da mu sve ovo kao što Vam napred rekoh ispričate i čujete šta će da Vam kaže i da dođete kod mene ponova i da mi saopštite šta Vam je G. Pašić rekao. Ja sumnjam da ćete Vi uopšte moći ući kod G. Pašića, zbog onih skorojevića i nikogovića oko njega koji su ga ogradili Kineskim zidom, ali u svakom slučaju upotrebićete sve svoje sile da uđete i postupite po mome savetu."

Ja se oprostih sa G. Protićem i obećah mu da ću postupiti po njegovim savetima i da ću u slučaju da budem primljen od strane G. Pašića, doći da mu referišem o svemu.

U KABINETU PRETSEDNIKA VLADE

Iz istih stopa otišao sam pravo u Pretsedništvo Vlade koja je tada bila u kući Jovana Ristića, u Kralja Milana ulici, preko puta Oficirskog doma. Kad sam došao prijavio sam se kod šefa kabineta i on me je primio. Tada su bili šefovi kabineta Dragutin Kojić i Velja Popović. Toga dana zatekao sam Velju Popovića, moga druga i molio da me prijavi G. Pašiću, jer imam da mu nešto referišem. Popović me je upitao, a šta ja to imam da referišem, jer on kao šef kabineta mora to da zna. Ja sam mu rekao da dolazim iz Bosne i da imam i moram da referišem G. Pretsedniku o hrđavom stanju u Bosni, koje treba što pre popraviti, u protivnom doći će u Bosni do neželjenih posledica. "Kakav referat ti to imaš da podnosiš Pretsedniku kad nisi političar?" "Zar samo političari imaju pravo da referišu G. Pretedniku, a mi nacionalni radnici?" "Vas Pretsednik neće ni da čuje, samo prima političare, a pošto ti nisi političar to te on neće ni primiti, niti ću te ja uopšte prijaviti." Ja sam navaljivao i naposletku rekoh da me šalje G. Protić da referišem G. Pretsedniku, o svemu što sam G. Protiću rekao i što je meni G. Protić naložio i u amanet ostavio da ja to saopštim G. Pretsedniku. Nažalost Popović malo ironično se nasmejao, razvlačeći usne; "Pa šta hoće taj Stojan Protić, koji svojim Ustavom hoće da razgradi državu?" Ja sam se odupro toj njegovoj rečenici i povisio sam ton i rekao: "Ja moram po svaku cenu da uđem kod G. Pretsednika Pašića, hteo ti ili ne hteo, ili ću njegov automobil zaustaviti na sred ulice, samo damu sve ispričam i iskažem sve što mi je naloženo." Kad je video Popović dasam ja u ovome uporan i odlučan, on se prividno odobrovoljio i rekao mi je; "Pa dobro, Petronije kad hoćeš baš kod G. Pretsednika, onda imaš da čekaš." Rekao sam; "Dobro čekaću", i tako sam čekao 10 dana na prijem, ali pošto sam morao da se brinem o svojoj egzistenciji, da se spremam za diplomski ispit, a potom za advokatski i sudijski, i da uzmem tezu iz Kasacije, to je moje vreme bilo u velikom pitanju i ja sam morao sa tim faktom najviše da računam, a vreme mi je bilo skuplje od novca. Popović, moj drug, videvši me da svaki dan neumorno dolazim i da očekujem prijem, sklopio je plan da me u tome izigra i u tome je uspeo. Deseti dan moga dolaska u kabinet Pretsednika, Popović mi reče oko 12 sati; "Petre spremi se i pazi šta ćeš da kažeš G. Pretsdniku, primiće te kroz pola sata." Ja mu se zahvalim i u sebi se preslišam šta imam da saopštim G. Pretsedniku, a razume se sve ono što mi je rekao G. Protić. Kad sam ja već trebao da budem uveden kod G. Pretsednika, odjednom iz pobočne sobe izađe u kabinet jedan sekretarčić i reče šefu ovo: "G. Šefe sada uđe Austrijski poslanik kod G. Pretsednika i G. Pretsednik je rekao da danas pre podne ne može više nikoga primiti. Kada je sekretarčić otišao iz kabineta, Popović obrati mi se vrlo ljubazno, saoštio mi je da danas ne mogu biti primljen nego da dođem sutra i to ranije, a on će me na svaki način sutra ubaciti kod G. Pretsednika. Ja poverujem tome navedenom manevru i prevaranciji i izađem u hodnik. Idući kroz hodnik zastanem i pomislim u sebi: ako je zaista Austrijski poslanik kod G. Pretsednika, onda moraju biti poslanička kola pred Pretsedništvom, jer poslanici dolaze sa kolima a ne peške. Kad sam izašao sa tom mišlju, ja sam pogledao pred Pretsedništvom i nisam video nikakva kola i odmah zaključio da sam na jedan majstorski način obmanut i prevaren; hteo sam da se vratim da mu prebacim, ali sam se trgao i ostavio za sutra. Sutra dan kada sam došao zatekao sam Kojića umesto Popovića, koji je već kidnuo na jedno duže otsustvo, ja se obratim Kojiću isto onako kao i Popoviću i objasnim mu cilj moga dolaska zbog čega se već 11 dana tu vijam.

Pošto je Kojić gori od Popovića, to dođosmo do oštre prepirke i čak do sukoba i na kraju krajeva ga savladam, ali me on cinički izigravao i uvek obećavao da će me prijaviti, međutim on to nije hteo već me je uvek prevario i prijavljivao druge koji su posle mene dolazili, kao sami javljali su se ranije telefonom i t.sl. Stare trakavice šefova pojedinih kabineta, koji na osnovu istih, nas ljude zaposlene i od reda izigravaju. Dolazio sam više od 20 dana, ali zbog gore pomenutih ispita nisam više mogao da dolazim i tako ne ispunih zavet G. Protića i ne odoh da mu javim o rezultatu što me je jako bolelo i boli i dan danji. Da sam ja znao onih dana ono što danas znam i protiv želje i jednog i drugog šefa kabineta, ja bih ušao kod G. Pretsediika, bez obzira na to, da li se je to kome sviđalo ili ne, ali šta ću onda sam za te stvari bio potpuno bezazlen - nevešt.

Tako ja ne izvrših misiju, koju mi je poverio čovek, državnik i političar, kako retko koja država danas ima, a mi da Bog da da smo imali takve političare i čoveka od glasa i pera, kao što je bio Stojan Protić. Tako sam ja morao ovu misiju da ne izvršim i da se okrenem svojoj knjiizi.

G. Protić je umro 13 meseci posle našeg razgovora i otišao u grob potpuno razočaran i uvređen.

P R I L O G     2

VERONAUKA NIJE NAUKA

«Nauka i religija nisu protivrečne», 11.1.2002.

Biti sudija a napisati da je veronauka...„nauka" i da „nauka i veronauka nisu protivrečne" izgledalo bi nemoguće, da ne postoji dokaz u rubrici „Među nama" u „Politici" od 11. 1.-2002. godine. Moguće je, ipak, jer je autor te tvrdnje religiozna osoba, koja smatra da su tvrdnje teologa o religiji istinite.

Da je veronauka nauka, autor se poziva na „naučnu argumentaciju" dr Lazara Milina, teologa i profesora bogoslovije, koji kao i sve njegove kolege nastoji da pomoću teološke verbalne akrobatike „argumentovano" dokazuje da ako teologija nije više gospodarica čije su sluškinje do pre nekoliko vekova bile sve nauke, a ono da im je danas bar jednaka. Isti taj teolog i profesor je pre nekoliko godina u„Politici" tvrdio da hleb i vino pripremljeni za pričest vernika pomoću sveštenikovog obreda postaju stvarno Hristovo telo i krv! Da li u ovu nebuloznu tvrdnju mogu da veruju obični vernici?

Verovatno je da će u zemlji Srbiji već kroz dve-tri decenije biti prilično osoba sa fakultetskom spremom koje će pošto budu slušale veronauku 12 godina (8 u osnovnoj i 4 u srednjoj školi) razviti crkvi tako potrebne, a društvenoj zajednici štetne ljudske osobine, kao što su: naivnost, nekritičnost, poslušnost i potčinjenost samozvanim božijim posrednicima na zemlji. Bilo bi dobro da se ova mračna prognoza ne ostvari, pa da oni državnici koji su veronauku u škole uveli administrativno, a ne na osnovu mišljenja i ocena odgovarajućih eksperata - ne snose istorijsku odgovornost.

Da „između nauke i religije nema nikakve protivrečnosti"- ovde kritikovani sudija pokušava da dokaže činjenicom da su Mihailo Pupin i Maks Plank, kao i još neki naučnici koji su došli do epohalnih otkrića, izjavljivali da su bili religiozni, odnosno tvrdili da Bog postoji. Ali, njihove izjave o oblastima koje nisu proučavali i nisu dovoljno upoznali samo su njihova laička nekompetentna mišljenja, a ne proverene tvrdnje kakve su one pomoću kojih su postali slavni.

Veronauka nije nauka iako joj je u imenu taj termin. Veronauka je deo učenja određene vere (religije, konfesije) namenjen verskom obrazovanju vernika i preobraćanju nevernika u vernike, t.j. učvršćenju religioznih verovanja i dogmi i omasovljavanju verske zajednice. Veronauka ima koliko i vera, a nauka o veri uopšte je jedna (naučne analize pojedinih religija samo su njeni delovi).

Nauka je nešto sasvim drugo. To je aktivnost pojedinaca i organizovanih društvenih grupa i institucija u civilizovanim državama, kojom se otkrivaju prirodni i društveni zakoni u cilju njihove primene na planu poboljšanja kvaliteta ljudskog života i njegovog produženja. Da bi uspeli da otkrivaju naučne istine naučni radnici čulna opažanja bilo koje vrste kao i ideje drukčijeg porekla, nepristrasno promišljaju, a donete zaključke ne uvažavaju sve dok ih ne podvrgnu višestrukoj proveri: logičkoj, empirijskoj, teorijskoj. I u tako ustanovljene istine delimično sumnjaju, jer one mogu biti relativizovane, pa i više promenjene.

Dr Miroslav Ahtik

Politika, 26.1.2002

* * * * * * *

"POLITIKA" - za "Među nama"

NAUKA JESTE VERONAUKA

"Veronauka nije nauka",26.1.

U mojem traktatu "O nauci" pod "Osnovi materijalističke nauke" stoji:

1. Simvol vere

VERUJEM:

- da postoje samo materijalne tačkice, iz kojih je sazdano sve što postoji i da ništa ne postoji što nije sazdano od njih;

- da su te materijalne tačkice podvrgnute neumitnim zakonima prirode i da je od njih stvorena i materija i energija, koje se zbog toga mogu pretvarati jedna u drugu;

- da dva nešto mogu da deluju jedno na drugo kroz ništa i da su tom zakonu podvrgnute kako sve materijalne tačkice, tako i tela koja su sastavljena iz mnoštva grupisanih takvih materijalnih tačkica;

- da je u te materijalne tačkice zahvatilo jednom nešto, što ih je uskovitlalo i one su se zatim pod uticajima neumitnih zakona prirode počele na različite načine da se grupišu i da je takav slučaj odnosno zahvat neponovljiv;

- da je iz takvog kovitlanja materijalnih tačkica nastalo sve što je mrtvo, pa iz ovoga sve živo, pa sve što oseća, pa sve što misli;

- da je materijalistička nauka nepogrešiva i da se jedino pomoću nje može dolaziti do saznanja o bilo kakvim pojavama u prirodi.

2. Dogmatika (navedeno samo 36 dogmi od mnogobrojnih)

1. Postoji samo ono što se može izraziti merom, težinom i brojem.

4. Ne postoje nikakvi kvaliteti, već samo kvantiteti...

5. Postoji čulni svet koji se čulima ne može zapažati, kao što su atomi... 

17. Ne postoji ništa što se označava mislenim imenicama, kao  na primer ljubav, lepota, ...

19. Ne postoje nikakva druga čudesa, sem tog što je kosmos nastao odnosno od večnosti postoji ni iz čega i to onako kako je to izraženo u naučnom simvolu vere.

21. Svi verski simvoli vere su bezvredni, jer nisu zasnovani na naučnom znanju, već na sujeverju neobrazovanih i primitivnih ljudi, za koje su pisani da bi se njima moglo manipulisati i vladati. Za razliku od njih naučni istraživači ne žele da manipulišu i vladaju ljudima, već samo teže da svoje naučne rezultate unesu u njihove mozgove da bi ih prosvetlili, kako bi radili u ispravnom naučnom smislu i načinu, a prema dostignućima najviših naučnih autoriteta.

34. Neuki ljudi misle da oni mogu slobodno po svojoj volji nešto činiti, jer ne uviđaju neumitnost prirodnih zakona, po kojima su i oni sazdani i po čijim procesima deluju. Sloboda dakle ne postoji, ona je samo velika iluzija, maja.

Pod "3. Apologetika" uključen je i stav iz navedenog članka.

Pozivajući se - kao na papu ili Sinod - na autoritet "eksperata" i "institucija", koji su proizvod i oruđa državnih vlasti odnosno političko - privrednih moći, sam dr.Miroslav Ahtik dokazuje da njegova nauka jeste veronauka.

Beograd, 28.1.2002.

                                                                                                            Vojislav Janković

---

[1]Iako komunizam prema njegovim postavkama nigde nije uveden, pod tim izrazom se obično podrazumevaju diktatorski režimi koji se sprovode preko članova komunističke partije, pa ga i ja u ovom smislu upotrebljavam. Pri tome ga ja rado proširujem i na druge režime, koji sami sebe nazivaju drukčijim imenima, ali su po suštini slični.

[2]Renate Riemeck: Mitteleuropa - Bilanz eines Jahrhundert, Fischer Taschenbuch Verlag, 1983, str. 181-182, 153-156 i kartu 28

[3]Thomas Meyer: Ludwig Polzer-Hoditz -Ein Europäer, Perseus Verlag Basel, 1994, str. 85-87, 491-492 i 188

[4]Rudolf Steiner: Heilfaktoren für den sozialen Organismus, GA 198, str. 205

[5]Rudolf Steiner; Gegensätze in der Menschheitentwickelung, GA 197, str. 57-61

[6]Thomas Meyer: Ludwig Polzer-Hoditz -Ein Europäer, Perseus Verlag Basel, 1994, str. 566

[7]Džim Marzi; Vladavina tajnom, Narodna knjiga, Beograd 2001, str. 98

[8]Džim Marzi; Vladavina tajnom, Narodna knjiga, Beograd 2001, str. 122-129

[9]Rudolf Steiner: Erdensterben und Weltenleben. Antroposophische Leeebensgaben. Bewusstseins-Notwedigkeiten für Gegenwart und Zukunf, GA 181, str. 213-214

[10]Rudolf Steiner: Erdensterben und Weltenleben. Antroposophische Leeebensgaben. Bewusstseins-Notwedigkeiten für Gegenwart und Zukunf, GA 181, str. 152-153

[11]Rudolf Steiner: Die Grundimpulse des welgeschichtlichen Werdens des Menshheit, GA 216,

str. 73, 74, 46 i 75

[12]Rudolf Steiner: Wie erlangt man Erkenntnisse der höheren Welten?, GA 10

[13]Rudolf Štajner: Agnosticizam u nauci i antropozofija, str. 17. mog prevoda iz «Der Europäer», Basel, od novembra 2002 i decembar/januar 2002/2003

[14]Rudolf Steiner: Die Grundimpulse des welgeschichtlichen Werdens des Menshheit, GA 216, str. 76-79

[15]Rudolf Steiner: Die Grundimpulse des welgeschichtlichen Werdens des Menshheit, GA 216, str. 117-118

[16]Rudolf Steiner: Anweisungen fűr eine esoterische Schuldung, GA 245, str. 119 i 92

[17]Rudolf Steiner: Erdensterben und Weltenleben. Antroposophische Leeebensgaben. Bewusstseins-Notwedigkeiten für Gegenwart und Zukunf, GA 181, str. 416

[18]Rudolf Steiner: Die Polarität von Dauer und Entwickelung im Menschenleben. Die kosmische Vorgeschichte der menschheit , GA 184, str. 328, 283, 282

[19]Rudolf Steiner: Die Polarität von Dauer und Entwickelung im Menschenleben. Die kosmische Vorgeschichte der menschheit , GA 184, str. 267-272

[20]Rudolf Štajner: Jovanova apokalipsa, prevod Mile Galović, GA 104, str. 133, 135

[21]Rudolf Steiner: Die Grundimpulse des welgeschichtlichen Werdens des Menshheit, GA 216, str. 125-137

[22]Renate Riemeck: Glambe - Dogma - Macht, Urachhaus Verlag, Stuttgart, 1985, str. 86-100

[23]Rudolf Steiner: Die Geschichte der Menscheit und die Weltanschauunge der Kultrvőlker, GA 353, str. 52

[24] Nouveau Petit Larousse Illustré, Paris, 1939, str. l744 i 1722

[25]Rudolf Štajner: Unutrašnje biće Čovekovo i život između smrti i novog rođenja, GA 153, str.4 (41) nepoznatog prevodioca

[26]Anri Tor-Nuges (Henri Tort-Nougues): Masonska ideja, izdanje EVRO, Beograd 2004, str. 7; 13; 243-254; 213-240; 42; 45-59; 69-76; 81-96; 62; 99-1l6; 119-139; 145-168; 173-193; 197-209

[27]Renate Riemeck: Glambe - Dogma - Macht, Urachhaus Verlag, Stuttgart, 1985, str. 20-39

[28]Rudolf Steiner: Das Ewige in der Seele - Unsterblichkeit und Freiheit, GA 67, str. 143-146

[29]Rudolf Steiner: Die Grundimpulse des welgeschichtlichen Werdens des Menshheit, GA 216, str. 118; 60; 59

[30]Rudolf Steiner: Die Stufen der naheren Erkenntnis, GA 12 i Philosophisch-Anthroposophischer Verlag am Goetheanum, Dornach 1931, str. 26-36

[31]Dr. Dimitrije Dimo Vujović: Francuski masoni i jugoslovensko pitanje: 1914-1918, Beograd 1994

[32]Rudolf Steiner: Rhythmen im Kosmos und im Menschenwesen, GA 350, str. 21-25

[33]Rudolf Steiner: Rhythmen im Kosmos und im Menschenwesen, GA 350, str. 204-205

[34]Rudolf Steiner: Vom Menschenratsel, GA 20, str. 7, 9, 18, 71, 78-79

[35]Čedomir Mijatović: Pad Carigrada, Godišnjica Nikole Čupića, godina III, Beograd 1879, str. 67-167

[36] Nouveau Petit Larousse Illustré, Paris, 1939, str. 1363

[37]Thomas Meyer: Papstum, Weltpolitik und Anthroposophie, "Der Europaer", Jg.9/Nr.7, Mai 2005, str. 3-9

[38]Renate Riemeck: Glambe - Dogma - Macht, Urachhaus Verlag, Stuttgart, 1985, str. 202-222

[39]Thomas Meyer: Ludwig Polzer-Hoditz - Ein Europaer, Perseus Verlag Basel, 1994, str. 196

[40]Renate Riemeck: Glambe - Dogma - Macht, Urachhaus Verlag, Stuttgart, 1985, str. 86-87; 54

[41]"Glas Serbone", Niš, Jul-avg, 2004

[42]Renate Riemeck: Glambe - Dogma - Macht, Urachhaus Verlag, Stuttgart, 1985, str. 15-18