Povesna simptomatika (2004)

Vojislav Đ. Janković

POVESNA SIMPTOMATIKA

Posvećeno svima ovde pomenutima    i nepomenutima koji su me nečemu naučili i formirali moju ličnost.

Istorija jeste primenjeni moral i religija - takođe primenjena antropologija u opštem smislu. Otuda čudesna veza povesti sa našim opredeljenjem - hrišćanstva i morala.           Mi nosimo terete svojih očeva, kao što smo njihovo dobro primili,pa tako žive ljudi u stvari u čitavoj prošlosti i budućnosti i nigde manje nego u sadašnjosti.          Sveti Duh jeste više, nego Biblija. On treba da bude naš učitelj hrišćanstva - ne mrtvo, zemaljsko, nejasno pismo.             Friedrich von Hardenbergs NOVALIS                                                       (preveo Vojislav Đ. Janković)

Beograd, 2003 – 2004

UVODNA OBJAŠNJENJA

            Ja nemam nameru da pišem istoriju. To nije moj posao. Ja ću ovde izneti -uglavnom samo po sećanju -  izvesne činjenice, koje sam doživljavao ili i od drugih slušao i čitao, a u toku svojeg dosta dugog života i koje su mi kao simptomatične padale u oči i pobuđivale na razmiiljanje i traženje njihovih skrivenih uzroka. Stoga ova sećanja i izlaganja neće biti hronološki poređana, a za većinu tačni datumi neće ni biti davani. Tamo gde su neki datumi navedeni, postoji mogućnost i da sam pogrešio, te bih molio istoričare da ih isprave. Takođe ako sam pogrešio i u nekom imenu ili drugom detalju. U sećanju se uvek ponešto pobrka. Međutim, uprkos toga smatram da su ovde navedena zbivanja u osnovi tačna i da bolje osvetljavaju događaje u poslednjih stotinak godina, nego većina pedantno pisanih istorija, koje ovako pri­kupljene simptome uopšte i ne pominju. Za razumevanje čovečanskog razvoja nije dovoljno znati samo šta se dogodilo, nego i kako se dogodilo i šta ih je prouzrokovalo i ko je iza toga stajao.

            Ja sam odavno došao do zaključka, da onaj ko dođe na neki vrhunski položaj u društvu može biti sve drugo samo ne glup. On mora imati razvijenu inteligenciju. ali je samo u pitanju kako je i na šta upotrebljava. O gluposti se tu može govoriti samo u jednom višem smislu, jer je upotreba inteligencije za neispravno i nemoralno činjenje ipak u jednom višem smislu glupost - ali ne i u običnom. U tom smislu treba dobro uočavati razliku između same inteligencije i takve vrste gluposti, pa čak i ludosti. Neko ko je u tom smislu glup ili lud može imati vrlo razvijenu inteligenciju, no koja počiva ne na punoj svesti nego na nagonima i instinktima. Takva instinktiv­na. inteligencija može mnogo preciznije i savršenije delovati nego inteligencija vrlo pametnih i normalnih ljudi, kao recimo i kod pčela ili termita i dabrova. Vodeći ljudi dakle ne mogu biti neinteligentni.

            Iz tog razloga sam ja pri tumačenju nekih “nelogičnih” postupaka, koji su se onda rado pripisivali gluposti ili ludosti nekih vođa, uvek tražio neku “višu logiku”, logiku koja je skrivana od javnosti svim mogućim sredstvima za javno dezinformisanje, a koja se svaki put jasno potvrđivala na događajima koji su iz nje ostvarivani.

            Kad sam došao u dodir sa antropozofski orijentisanom naukom o duhu doktora Rudolfa Štajnera (1861-1925), ja sam za ovakav stav dobio višestruke potvrde. Naravno da sam iz nje i izvanredno mnogo naučio i stekao mogućnost za dublje razumevanje događanja u istoriskom razvoju čovečanstva. Od Rudolfa Štajnera sam naučio i da se mnogo više može saznati sagledavanjem simptomatičkih pojava, nego iz dokumenata, na osnovu kojih se obično pišu istori­je. Naravno da i ta dokumenta ne treba zanemarivati, ali ja se u ovim izlaganjima uglavnom neću na njih oslanjati - ona će biti samo kao neki kostur, kao neka markacija i dopuna radi povezivanja svih tih zbivanja. To proučavanje istoriskih spisa, to ja prepuštam drugima, kojima je to struka, a i njima će možda ova moja izlaganja pomoći da shvate šta se u razvoju čovečanstva događa i kakve snage u tome deluju, te da i to uzmu u obzir pri tim svojim proučavanjima.

            Danas je već vrlo rašireno shvatanje o tome, do se iza istoriskih poteza nalaze neke tajne organizacije, piše se već mnogo o raznim “teorijama zavere” i tome sličnom, pa će ovaj spis i za tako nastrojene ljude pruižiti izvesne podatke, a možda će im pružiti mogućnost i da obuhvatnije shvate o čemu se tu radi. Spisi o tim tajnim zaverama su obično jednostrani i obično se ima utisak da se uvek jedna grupa “zaverenika” bori protiv neke druge, pri čemu o toj drugoj dosta tačno govori, ali o sebi i svojim namerama ćuti. Međutim, ovde će se nastojati da se samo iznose činjenice, činjenice bez ikakvih predrasuda ili zastupanja bilo kakve “zavereničke” grupe. Nastojaće se samo da se zastupa čisto Hristov put, a na. način kako nam to ukazuje Arhanđeo Mihailo - sa Mihailovom inteligencijom, a to znači beskompromisno tražene i zastupanje istine.

            Ovde treba napomenuti da praznik Sabor Svetog Arhanđela Mihaila ne praznuju zapadne crkve, te su ti narodi lišeni podsvesnih impulsa - sasvim podsvesnih, koji iz njega deluju. I ovaj simptom je ovde iznet samo kao simptom i iz njega ne treba izvlačiti zaključak, da možda ljudi kod kojih ovo u podsvesti deluje saim tim razvijaju ispravnu inteligenciju, a oni drugi neispravnu. To bi bilo potpuno pogrešno, jer razvoj mihailovske inteligencije zavisi i od mnogih drugih okolnostl, u koje sa ovda ne možemo upuštati. Jedino sa može napomenuti, da to uvek mora biti iz pune svesti i odluke donete iz slobodne volje da se ida Hristovlm putem, a to znači da se beskompromisno mora traziti i zastupati istina. Međutim, i ovaj simptom ipak treba uzimati u obzir pri izvlačenju nekih opštih zaključaka. Sve te simptomske pojave treba gledati - kako sa to kaže - kao kockice i onda da se iz njih pojaviti više ili manje potpuna il savršena slika. Ona će onda moći čoveku da posluži za bolje orijentisanje i snalaženje u životu - u svetu stvarnosti, a ne u apstraktnostima koje se ljudima silovito nameću.

            Iako sam podstrek za naredna izlaganja primio i iz drugih knjiga i predavanja Rudolfa Štajnera, da bismo se približili potrebnom duševnom raspoloženju i nastrojenju za naredna izlaganja i njihovo razumevanje i procenjivanje, ja ću u ovim uvodnim izlaganjima navesti ponešto samo iz njegovih predavanja odrzanih januara l9l8. u Dornahu:[1]

            “Ja sam ovog puta u toku javnih predavanja u Švajcarskoj češće rekao, da ono znanje, onaj način mišljenja koje u sadašnjostl vlada ljudlma, koje je zauzelo mesto u ljudskim dušama, nije pogodno da zahvati u socijalno-moralni život, te da neko ozdravljenje od sadainjih odnosa može nastupiti tek time, da ljudi ponovo nađu mogućnost da dođu do takvog misljenja, do takvog pojimanja sveta, kroz koje ono što u duši živi opet ima neposrednu vezu sa stvarnošću.

“Kazao sam da ono što u istoriskom, u socijalnom, u etičkom životu vlada, da to ljudi više ili manje prosanjaju, prospavaju, - da apstraktni pojmovi ni u kojem slučaju nisu podesni da zahvate impulse, koji u socijalnom životu moraju biti delatni.” (4.l.l9l8)

            “Ako čovek nacionalni patos naročito razvlja, šta se nalazi u tom nacionalnom patosu, ovom nacionalnom osećanju... šta je u tome? Tačno ono, što je u seksualnome, - u seksualnome samo na drugi način, u nacionalnom patosu opet na drugi. To je seksualni čovek koji se iživljava preko ova dva različita pola. Biti šovinistički - moglo bi se reći - nije ništa drugo do: U velikoj grupi seksualnost razvijati. Moglo bi se reći: tu gde seksualne esencije više zahvate ljude u onom što su za sobom ostavile, tu postoji vise nacionalnog šovinizma, jer to je ista ta snaga koja se nalazi u rasplođavanju, koja se ispoljava u nacionalnom patosu. Stoga je bojni poklič takozvane ‘slobode narod ili nacija’ nešto, što se sasvim ispravno u njegovim intimnijim vezama posmatra tek, kad bi se - ali naravno sa širokim smislom - kad bi se reklo: ‘poziv za ponovno uspostavljanje nacionalnoga u svetlosti seksualnog problema'. Da se seksualni problem danas u naročitoj formi preko cele Zemlje najavljuje, a da ljudi ili ne slute kako se iz njihove podsvesti odeva seksualno u te reči: ‘Sloboda naroda’, to je ono što se mora posmatrati kao tajna tog savremenog impulsa. A mnogo više no što ljudi veruju postoji seksualnih impulsa u današnjim katastrofalnim događajima, mnogo vise nego što ljudi veruju! Jer impulsi za to što se danas dešava leže delimično sasvim, sasvim duboko.

            “Ovakve istine se u našoj sadašnjosti ne smeju više čuvati pod rezom i katancem. Izvesna bratstva su njih mogla pod rezom i katancem čuvati time što su ona u najstrožijem smislu reči isključivala žene. Ako takođe i danas rad zajedno sa ženama - kako se to višestruko pokazuje -može dovesti do svakojakih rđavih stvari, ipak je došlo vreme, u kojem se u čovečanstvu moraju proširiti ispravna shvatanja, opšta shvatanja o ovim stvarima. Šire se ipak zbilja nečista, budalasta, glupa gledišta, onda kad se bez poznavanja tih intimnijih odnosa sa izvesnih strana danas sve moguće stvari obrađuju kao seksualni problemi. Ali vi vidite kako se ovde to, što je čista, prava, čestita istina na jednoj strani dotiče sa onim, što može biti sasvim najnečistiji, najprljaviji način mišljenja, kako se to ponekad pokazuje u ilzrastanju psiho-analize ili sličnih stvari. Ali ćete vi uvek naći to, da ono što s jedne strane, ispravno shvaćeno, jeste duboka istina, da nikako nema potrebe de se prema rečima mnogo menja, nego je potrebno samo da se prožmeprljavim raspoloženjem, pa je to upravo prljavo, budalasto, za osudu shvatanje.” (5.l.l9l8)

            “Kad je trebalo da Egipćanin pogleda na ono što su velike tajne u njegovoj okolini, tada je trebalo da pogleda na Izidu, čiji je kip imao u onom hramu u Saisu i koji je postao čuven. Pod ovim kipom stajao je - kao što je poznato - natpis, koji je trebalo da izrazi biće Izide: “Ja sam sve, ja sam prošlost, sadašnjost i budućnost; moj veo još nijedan smrtnik nije podigao.” ... Sada, pred ‘spavajućom novom Izidom’ stoji natpis koji malo njih vidi: “Ja sam čovek. Ja sam prošlost, sadašnjost i budućnost. Moj veo bi svaki smrtnik trebalo da podigne.'" (6.l.l9l8)

            “Za naše vreme radi se o tome, da svaki kod samog sebe otpočne s tim da hoće da iziđe iz apstrakcija, da odbaci otuđenost od stvarnostl itd.; ili da svaki kod samog sebe pokuša da pristupi stvarnosti, da se otrgne od apstrakcija.” (8.l.l9l8)

            “Ono što se sad odigrava, preobraziće se u moćno osećanje mržnje koje se više neće razumeti kao simpatija i antipatija od ranije - kako sam to izložio - da se razume prema fizičkom planu. Jer neće to samo ljudi mrzeti, moji dragi prljatelji Srednju i Istočnu Evropu će mrzeti... Srednju i Istočnu Evropu će mrzeti. ne ljudi nego izvesni demoni koji će boraviti u ljudima. Vreme kad će se Istočna Evropa možda još više mrzeti nego Srednja Evropa, ono će tek doći.” (l2.l.l9l8)

            Ove kratke napomene su i danas još vrlo aktuelne i o njima treba razmišIljati radi pravilnog prcenjivanja onoga što se i danas događa i što će se još dogoditi, kao i radi zauzimanja odgovarajućeg stava i pokretanja na potrebna činjenja za spas čovečanstva.

TAČKA POSMATRANJA

            Rudolf Štajner je vrlo mnogo govorio o pripremama, organizavanju, vođenju i usmeravanju Prvog svetskog rata i prvim godinama posle njegovog zvanično objavljenog završetka. Ja se u to ovde uglavnom neću upuštati ni ponavljati, ali smatram da tu treba ukazati i joč na neke simptomske pojave, o kojima on nije govorio ili bar ja nisam našao da je govorio. Zatim ću iznositi neke simptomske događaje od posle njegovog prelaska u. duhovni svet pa do danas. Oni raniji događaji - posebno o kojima je Rudolf Štajner govorio za svoga života - naravno neće biti iz mojih neposrednih sećanja na te događaje, jer ja sam se tek krajem toga rata rodio. Nešto će biti iz onoga što sam zapamtio od pričanja starijih. a nešto i iz drugih izvora koji  su i mnogo decenija posle tih događaja pisani i objavljeni. Po sebi se razume, da ovakav način opisivanja može biti samo više ili manje jednostran, opisivan posmatrajuci samo sa jedne strane, strane koju “izvesni demoni” koji borave u ljudima mrze - ne znam samo da li kao Srednju ili kao Istočnu Evropu. Po događanjima poslednjih godina izgleda mi kao i jednu i drugu zajedno.

            Ta strana, ta tačka sa koje ja posmatram dalje opisivane simptome, jeste svakako prvo nešto lično, a šte se  - nadam se - jednim delom uzdiže do duha srpskog naroda, pa do duha sadašnjeg vremena ili bar u nekoj manjoj meri i do opšte. ljudskog. Ja se ne zanosim apstraktnim teorijama da sam se uzdigao do nečeg opšte čovečanskog, a što mnogi visoki intelektualci - pa čak i okultisti - propovedaju. Najbolji dokaz za to jeste, što je ovaj spis pisan ne srpskom jeziku, na jeziku na kojem skoro isključivo mislim. Uzdići se do opšte ljudskog znači ne misliti ni na kojem jeziku, nego samo u slikama koje imaju opšteg značenja. Za mene je to još nedostignuti ideal.

Ja sam se dakle krajem Prvog svetskog rata rodio u Francuskoj, na obali Sredozemnog mora i sa godinu i po dana došao u Beograd, jer su mi roditelji tu pre rata živeli, a u Francusku su izbegli kad je Srbija bila okupirana. Moj otac Đorđe je to mogao da uradi, jer je pre pada Srbije kao ratni invalid - jer je na Drini u borbi sa Austrljancima izgubio oko - prebačen u Solun da kao rezervni kapetan radi na snabdevanju srpske vojske. Tu je onda doveo i moju majku Vidu, brata Nenada i sestru Slavku, a docnije su svi prešli u F'rancusku. Srpski je dakle jezik preko kojeg sam saznavao svet, a francuski sam tek docnije učio. Učio sam ga ne samo u gimnaziji, već i privatno u toku svojeg gimnaziskog školovanja i to baš od Francuza, od. Erika Poliga, koji se još odmah posle Prvog svetskog rata doselio u Beograd i radio kod francuskog vojnog atašea. Od njega sam još kao dečak od 12-13 godina, prvi put čuo o framasonima, protiv kojih je nešto imao, ali ja to tada nisam mogao da shvatim.

I docnije sam ja - kao uostalom i svi Srbi - osećao prisnu vezu sa francuskim narodom, te ako budem govorio o neispravnim postupcima nekih Francuza, to ni na koji način ne sme se smatrati da ja imam bilo šta protiv tog naroda. To će biti isto tako kao i kad bih o nekom Srbinu govorio da je lopov ili zlikovac. Ni o njima ni o drugim simptomima neće se govoriti iz bilo kakvog “nacionalnog patosa” ili šovinizma, već samo iz težnje za saznanjem istine. Neki “nacionalni patos” ne dolazi u obzir kod onoga ko je ubeđen da se njegova individualnost povremeno spušta u neko ljudsko telo i svaki put u glavnom boravi u nekom drugom narodu, a radi izvršenja zadataka koje je pre rođenja na sebe primlia. To znanje o životu pre rođenja se preko svih hrišćanskih verskih organizacija skriva, jer na taj način određeni krugovi lakše vladaju ljudima. Razume se da je svaka, pa i verska organizacija nastala iz čisto političkih razloga, a ne iz nekih duhovnih potreba, koje se mogu samo u slobodi - bez političkog ili privrednog pritička ili pomaganja - ispravno razvijati. Međutim, sa takvim neznanjem duhovne stvarnosti povezan je i razvoj čovekove slobode - čovek iz svog unutrašnjeg bića treba da čini ono što je ispravno i moralno, ali to nije predmet ovih izlaganja.

            Kao što su Česi povezani sa Englezima. (tipičan simptom: veza Viklifa i Husa, sa produženjem u tajnim ložama Husita), Poljaci sa Italijanima (rimski katolicizam čiji je kler nacionalizovan, pa i sadašnji papa), tako su Srbi povezani sa Francuzima. Tipičan primer za to je, što su ideje Francuske revolucije iz l789. Srbi spontano - ne nametano vojnim pohodima kao kod drugih evropskih naroda - primili već posle petnaest godina (simptom: srpski ustanak l804), jer “Tu knezovi nisu radi kavzi, nit' su radi Turci izjelice, već je rada sirotinja raja...”. Sretenjski ustav se donosi l835, za vreme Restauracije u Francuskoj, a zasnovan je na tim idejama, koje su povezane sa poklikom “Sloboda - Jednakost - Bratstvo”. Zbog tih ideja rođenih u francuskom narodu, a koje su ne nametanjem nego srcem kod Srba primljene i čuvane - Mozda i uz posredstvo nekih drugih moći koje rade u smislu ispravnog razvoja čovečanstva - razbuktava se u XIX i XX veku sve veća demonska mržnja protiv Srba. Ne treba se zavaravati, ta mržnja je dolazila i iz vlastodržaca takozvanih bratskih naroda, jer su se bojali i boje, da će ta francusko-srpska zaraza, a koja se nekako duže održala kod Srba nego kod Francuza, da im oduzme vlast.

            Objašnjenje i osvetljavanje ovog poklika dolazi od jednog Nemca. Rudolf Štajner to tumači i obuhvata idejom o tročlanom društvenom uređenju, (gde je sloboda osnov duhovnog života, jednakost kod političko-pravnog, a bratstvo za privredni zivot, a sva tri imaju potpuno jednu od druge nezavisnu upravu, samo se njihov rad u zajedničkom koordinacionom telu reguliše, i to na potpuno ravnopravnoj bazi. Pošto duh francuskog naroda nije to mogao da sprovede u Francuskoj, gde su suprotne struje izvanredno jake, nadajmo se da će i on u tome pomoći srpskom narodu (to bi bio njegov najsvetlji zadatakt), srpskom narodu, koji u sebi nosi impulse vrlo slične francuskim, s tim što je francuski više okrenut ka prošlosti, a srpski ka budućnosti. Po Rudolfu Štajneru je to razlog zašto je sudbina francuskog naroda određena time što ga drugi vole, a srpskog što ga drugi mrze.

            I francuski i srpski narod u Srednjem veku rade na razvoju grčko-rimske kulture (747. pre Hrista do l413. hrišćanskog računanja vremena), dakle na razvoju duše razuma. Germanski narod Franci, kad su se u IV veku počeli da naseljavaju u sadašnjoj Francuskoj, gube svoj jezik, romanizuju se, jer je latinski jezik savršeniji i potpuniji, odgovara kulturnim potrebama tadašnjeg vremena. U mešavini sa Galima i drugim on gubi i svoje ime i postaju Francuzi. Srpski narod - tendenciozno je i iz mrznje izmišljeno da se ovde doselio tek u VII veku - ne samo da nema potrebe da prima latinski ili grčki jezik, već njegov jezik kao dominantan uzima i Hunima i Turcima srodan narod Bugari, koji se doseljavaju krajem tog VII veka - ne ni grčki ni latinski. To pokazuje da se nekakav srpski - ili ko zna kako se tad već zvao -  nekakav jezik, jezik od kojeg je nastao sadašnji srpski, razvijao u centru Rimskog carstva i te grčko-rimske kulture paralelno sa grčkim i latinskim, da je taj narod još dosta pre tog VII veka učestvovao u razvoju te kulture. Na primeru Franaka, koji su u IV veku počeli da gube svoj jezik kao nedovoljno razrađen za tadašnje potrebe, može se pretpostaviti da je tadašnji prethodnik srpskog jezika u to vreme već bio sasvim razvijen. A onda je možda doživljavao sudbinu etrurskog, čije je spise Rimsko carstvo sistematski vekovima uništavalo. Simptomatično je i to, što se ništa ne saznaje kojim su jezikom govorili Filip i Aleksandar Makedonski, koga je Aristotel učio grčkom. Neka sila možda to sistematski skriva, te naučnici najkulturnljih naroda radije istražuju jezike koji su im i prostorno i vremenski daleko više udaljeni. A možda i ne smeju da se u ovo blisko upuštaju.

            No ako bi se i dokazala neka direktna veza sadašnjih Srba sa tim starim narodom od pre dve hiljade godina, to baš nikako ne treba shvatiti da sadašnji Srbi zbog toga možda nešto više vrede. To bi bila potpuna besmislica. I baš zato što je to besmislica, baš zato je utoliko luđe što izvesni zapadni krugovi takve stvari skrivaju i zamagljuju. Ako bi se dokazala neka veza sadašnjih Srba i naroda koji je pre dve hiljade ili čak i više godina bio u sredini Rimskog carstva, to je samo da bi se utvrdila istina. Taj narod je mogao u međuvremenu sasvim da odumre ili da se iz njega rode i razni drugi narodi, a ne samo današnji Srbi, a svaki takav narod onda dobija svoga duha, koji ga na specifičan način vodi u smislu opšteg razvoja čovečanstva, daje svoj doprinos u tom smialu. I sve dalje što ću ovde navoditi treba smatrati da je dato samo u smislu istraživanja istine, a nikako bilo kakva propaganda. I narodi se na neki način kao i ljudi rađaju, imaju svoj uspon i pad i najzad odumiru, da bi se iz njih izrodilo nešto drugo. To se može videti i na starim Egipćanima ili Grcima, sa kojima sadašnji nemaju baš skoro nikakve veze sem po imenu i zemlji gde se nalaze. Vrednost nekom čoveku ne daje sadašnja njegova pripadnost nekom narodu, već koliko je istine i dobra u svoju dušu primio, odnosno ostvario, a svaki čovek se radi svojeg razvoja skoro uvek inkarnira svaki put u nekom drugom narodu, a ne uvek u istom. Time se postiže individualisanje čovekovo i napredak.

            S druge strane opet još car Dušan (1308-1355) donosi Zakonik, u kojem istina nema klauzule o jednakosti svih građana, ali sudsku vlast stavlja iznad izvršne: “Ako me carevanje navede na greh, sudije će suditi po zakonu”. Ovde treba dodati i da su Srbi ostali na strani pravoslavnih crkava, koje ne priznaju sabor od 869. godine u Konstantinopolju, kojim je zapadna crkva “ukinula” duh, t.j. donela dogmu da se čovek sastoji samo iz tela i duše, a da je duh samo neka manifestacija duše. To  je prethodnica ukidanja trihotomije i proglašavanja dihotomije 1054. godine sa dogmom da Sveti Duh proizilazi i iz Sina, da dakle nije iz večnosti. Francuzi su taj stav prihvatili, a još od sinoda 767. godine u Gentilianumu (Gentilly) Franci upotrebljavaju “filioque” (“i Sina”), što je potvrđeno zvanično - mada još ne kao opšta rimska crkvena dogma - i u Ahenu 809. Sa tim impulsima francuski narod postaje jedan od vodećih i u našoj sadašnjoj kulturnoj eposi (posle 1413. do 3573.), a srpski narod u to vreme biva konzervisan, prigušen u razvoju pod uticajem Turaka. Tad se  zajedno s Turcima bori protiv arabizma i njihove materijaliatičke kulture (turski car je Markov poočim i drugo iz srpskih narodnih pesama), protiv arabizma, koji Zapadna Evropa prima uprkos svojoj vojnoj i političkoj pobedi i odbacivanju - prima ga duhovno.

            U vreme tog sabora od 869. godine pod podsticajem patrijarha Fotija Srbi dobijaju na svoj jezik prevedeno Sveto Pismo, a na francuski se prvi put prevodi tek 1714 godine. Kod  Čeha odnosno U Moravskoj Ćirilo i Metodije nisu mogli da se zadrže - za Čehe je to još bilo prerano; Česi su određeni za snazniji razvoj tek u našoj sadašnjoj eposi, eposi razvoja duše svesti i otud njihova povezanost sa Englezima. Međutim, kod Srba i Bugara (t.j. tog dela Srba koji su preimenovani, pa postali drugi narod) oni imaju plodno tle zato što i Srbi razvijaju dušu razuma u toj eposi, kao i Francuzi. No dok Francuzi na višem stupnju dušu razuma razvijaju i toj eposi duše svesti (posle 1413), Srbi u ovoj eposi bivaju prigušeni, jer snage duše razuma uzdignute na viši stepen treba da iznesu tek u sledećem kulturnom razdoblju, u takozvanoj slovenskoj eposi (3573-5733). Otud ta sličnost i ta razlika između Francuza i Srba. One iste snage pretežno razvijaju - naravno pod novim okolnostlma, ali se Francuzi naslanjaju na prošlost, a Srbi to rade za budućnost.

            Na Zapadu u sadašnjosti, u kojoj glavnti ton daju narodi koji govore engleski, koji posebno razvijaju dušu svesti i koji su posebno orijentisani na privredni život, ideal Francuske revolucije se ne može ostvariti čak ni u samoj Francuskoj. koja je okrenuta na proslost i koja na neki način ponavlja rimljanstvo, tu snažnu državnost koja se ne može razbiti na tri člana. Kod Srba usmerenih na budućnost, sa više vekova prekinutom državnošću to se može izvršiti u sadašnjosti. Tročlano društveno uređenje je zahtev sadašnjeg duha vremena, a u budućnosti društveni odnosi će biti sasvim drukčiji.

            Ta srpskta nedržavnost (u XIX i XX veku je ona samo kao neka reminiscencija srednjevekovne), ta izgubljena rimljanska državnost ogleda se i u tome, što su delovi Srba preimenovani ne samo u Bugare, nego i u Hrvate (Hrvate štokavce - ne čakavce), Jugoslovene, Makedonce, Muslimane, Bošnjake, a sad nastaju i Montenegrinci i što su mnogi njihovi delovi nasilno pretvoreni u Turke, Grke, Šiptare , Mađare, Rumune - da ne uzimamo u obzir udaljenije narode i sasvim normalno mešanje sa drugim narodnostima. Tu bi spadao i pokušaj da se posle Berlinskog kongresa i austriskog okupiranja Bosne l878. u njoj ukine i naziv “srpski jezik”, pa se u Bosni smelo govoriti same u”naški”. Sledbenici te i intelektualne i moralne perverzije su se docnije uplašili, da je to “naški” suviše obuhvatno, pa je onda stvoren “bošnjački” (da li i “muslimanski”? - možda već i “hercegovački”?) jezik. Sad će verovatno u skoroj budućnosti da se pojavi i montenegrinski jezik, zatim sandžački, vojvođanski, timočki, brlugski, teraziski i ko zna koji još jezici. U međuvrenenu je bio u upotrebi i “srpsko-hrvatski” i “hrvatsko-srpski”, pa se neki put čuo i “jugoslovenski”. Neki opet tu kažu i da su Hrvati “ukrali” srpski jezik.

            Simptomatično je to, da se to u celom svetu radi isključivo sa srpskim jezikom i to sistematski već koji vek - ja bar o nekom sličnom slučaju nisam čuo. Sve su to izrazi moralne i intelektualne perverzije izvesnih krugova (jer samo organizovana društva mogu istu politiku da vode kroz vekove), krugova gde pojedinci zamišljaju da su nešto genijalno smislili za ostvarivanje svoje žudnje sa moći, a ne uviđaju da time sakate svoje sopstveno  biće, da oni sami time postaju obogaljeni. Ali preko takvih pomešano i svesnih i instinktivnih nastojanja izvesnih krugova mogu da nastanu i novi narodi sa novim zadacima. Tu treba razlikovati delovanja viših duhovnih bića od delovanja ljudi.

Međutim, onaj arhanđeo koji vodi srpski narod, on u svim tim delovima deluje, pa bez obzira kako ih ljudi nazivaju. Može se čak pretpostaviti da, je to sam taj duh naroda sproveo ili omogućio, da bi se kod Srba “nacionali patos” prigušio time, što će se te “seksualne esencije” u samom tom srpskom narodu jedne na drugima istrošiti i preobraziti u nešto opšte čovečansko, u Hristovsko. Jer, ako ljudi iz svoje slobode i uviđanja ne pođu Hristovim putem, onda tu radi izvršenja onoga što je potrebno zahvataju druga, viša duhovna bića i to onda ljudi doživljuju kao nesreće i katastrofe. Ta bića to naravno čine preko podsvesnlh impulsa ijudi, preko kojih deluju. Otuda je iz instinkata, ne iz svesti, a i sa sasvim drukčije zamišljenim dejstvom i iz mržnje, iz izvesnih krugova izbačena i krilatica: “Bacićemo Srbe protiv Srba”. Karmičke posledice pojedinaca koji to sprovode neće njih mimoići, ali ono što duhovi naroda čine, to se ne može procenjivati sa ljudskog stanovičta. Duhovi svih naroda čine složno ono, što je potrebno za  ispravan razvoj čitavog čovečanstva, pa neki put čak jedan arhanđeo neki deo svog naroda prepusti vođstvu nekog drugog arhanđela. Oni to čine preko ovakvih ili onakvih ljudi, zahvatajući i u njihove nagone i instinkte, ako oni nisu u stanju da u punoj svesti rade ono šta treba. Čovekov lični napredak se sastoji u tome, da sazna šta je u smislu ispravnog razvoja čovečanstva i da na tome svesno radi, da podigne Izidin veo. Ako se nađe dovoljan broj ljudi koji će na ispravnom razvoju raditi svesno, iz svoje slobode, iz slobodnog uviđanja činjenica Hristovskog razvoja, a na koji ukazuje arhanđeo Mihailo, ako se nađe dovoljan broj takvih ljudi, onda će se to događati bez mnogo trzavica i nedaća. A ako se ljudi iz svoje slobode tome protive ili se i uspavano prepuštaju spoljašnjem zivotu, onda će određene duhovne moći morati da deluju kroz ljudske instinkte i to će dovesti do katastrofalnih razaranja. nedaća i patnji. Ljudi iz svoje slobode to mogu birati:

ili         1) raditi u duhu vremena i uvesti tročlano društveno uređenje sa slobodnim

duhovnim životom, sa jednakošću u pravima i sa bratstvom u privređivanju i raspodeli dobara;

ili         2) stajati pasivno i uspavano pred društvenim pitanjima;

ili         3) boriti se protiv ovakvog društvenog uređenja na koja ukazuje kao sadašnji duh vremena Mihailo.

Apozakonimakarme, nakojeukazujeIsusHristosupričiotalantimaidrugde, svakipojedinacćesnositiposledicesvojihčinjenjainečinjenja. Tojeneumitnizakon, kojiskrivajupredljudimaonikojihoćedanjimavladaju.Od stepena svesnosti sa kojom se to radi, zavisiće i njihove karmičke posledice. Ali: “sve što god ko čini, sam sebi čini” - kako kaže stara narodna mudrost.

            Sa tog stanovišta neću ja o nekim narodima prosuđivati na osnovu delovanja njihovih izroda, koji određena drzavne institucije (u koje je uneto njihovo ime) upotrebljavaju radi iživljavanja. svojih patoloških težnji za moći, pljačkom i drugim, nego posmatranjem njihovih najboljih predstavnika, ljudi koji rade u službi svoga duha naroda, a na dobra čitavog čovečanstva. Na primeru francuskog naroda, ja neću kao njihovog predstavnika posmatrati Napoleona III, nego Morisa Žolia, koji je zbog svojih “Razgovora u paklu između Monteskijea i Makijavalija”, odležao pod njim na robiji. Neće za mene kao predstavnik biti Gobino, koji je još 1855. objavio knjigu “O nejednakosti ljudskih rasa”, već Zola. Ja neću smatrati da francuski narod predstavljaju razni zlikovci i podlaci koji su dolazili na visoke položaje u državi, nego Viktor Igo i čitav niz mojih francuskih drugova iz ratnog zarobljeništva, sa kojima sam delio zajedničku nesreću. Sa takve tačke posmatranja ja ću ovde dalje govoriti i o događajima i ljudima takođe i iz drugih naroda. Ja nikako sebe ne smatram da sam sudija, a karmu ljudsku vodi Hristos. Moj cilj je jedino da pomognem drugima da dođu do istine,da po mogućstvu bar malo zadignu Izidin veo, te da onda probude i svoju savest i pokrenu se na delanje za spas čovečanstva; da ljudi koji su od detinjstva i rane mladosti zavađani raznim apstraktnim i pogrešnim teorijama i idealima uvide to, te da se od toga izbave; da sa svojim pogrešnim predstavama ne budu više instrument u rukama izopačenog i perverznog “Velikog Brata” - da upotrebim Orvelov izraz iz “1984", koja je već davno prošla.

            Kao prvo radi se o tome da čovek suzbije svoju gordost, iz koje smatra da je on nešto viši i pametniji od neukih narodnih masa, te da zbog toga ima duznost da ih vodi po svojem nahođenju odnosno - sad iz pogrešne skromnosti - prema direktivama onih koji su “razvijeniji” od njega i “više znaju šta treba da se radi”. Oba ta dva stava su greh protiv čovečije slobode, jedan od najgorih grehova. Taj stav, koji u svojoj naivnosti zauzimaju hiljade i hiljade ljudi, koji su pristupili raznim organizacijama, omogućio je izvesnim perfidnim manipulantima sa potpuno izopačenim shvatanjima i ciljevima, da dovedu čovečanstvo do svih tih katastrofalnih događaja u toku poslednja dva veka.

            Ti manipulanti sa perverznim čežnjama za stvaranjem nekog svog sveta neslobodnih duša, oni svim, vrlo perfidnim sredstvima nastoje da još od najranijeg detinjstva porobe ljude lažnim predstavama i izopačenim moralnim shvatanjima; zatim i raznim okultnim sredstvima, koja su pre neku hiljadu godina - za tadašnje stanje ljudske svesti - još i imala nekog opravdanja. Primena takvih magičnih sugestivnih sredstava - izopačenih rituala, simbola i drugog - danas je zločcin, zločin protiv čovekove slobode i protiv sadašnjeg redovnog razvoja čovekove duše svesti.

            Takvi manipulanti vrlo dobro znaju, da se za njihovu službu mogu pridobiti i obučiti samo mladi ljudi., koji još nisu počeli da razvijaju dušu svesti (posle 35 godine do 42), po mogućstvu ni dušu razuma (posle 28 do 35). U labilnom stanju razvoja duše osećaja (od 21 do 28 godine), a neki put čak i ranije, oni ih pridobijaju za sebe i svoje ciljave, isperu im mozak i usade im pogrešne ideale; pod imenom opštečovečanskim - ideale koji su suprotni pravom opšte čovečanskom razvoju.

            Pravi čovečanski razvoj se sastoji iz saznavanja istine i bezkompromisnog zastupanja istine, pri čemu se i najmanja laž posmatra kao ubistvo u duhovnom svetu, kao užasan zločin. Zatim budnost i osvešćivanje svih svojih postupaka - misli, reči i dela. Zatim moral, ali moral koji dolazi iz čovekove slobode, ne prinudan - jer prinudan moral nije stvarni moral - nego iz slobodnog uviđanja i procenjivanja, iz sopstvenog najsvetijeg dela svoje duše, iz savesti. Zatim ljubav, ljubav apsolutno prema svima i potpuno kao prema samom sabi, jer smo svi mi delovi istog tela. U tome je samo po sebi uključeno da cllj nikad ne može opravdavati sredstvo koje upotrebimo, bolje rečeno nas koji ga upotrebljavamo, jer je sredstvo nešto što se neposredno izvršava u stvarnosti, te što to u toj stvarnosti - u koju i mi spadamo urezuje svoj pečat, deo je te stvarnosti. Ako je to sredstvo neispravno, stvarnost je onda neposredno pokvarena i prvo se taj “kvar” mora ispraviti da bi se eventualno ostvario neki dobar cilj. Ma kako lepo izgledao neki cilj, u pokvarenoj stvarnosti on je samo karikatura. Za razliku od sredstava koja se uvek neposredno ugrađuju u stvarnost. za cilj nikad nije sigurno da li će ikad postati stvarnost ili će ostati samo kao zamišljena apstraktnost. A takva zamišsljena apstraktnost odlazi onda nekim svojim putem, otpala je iz razvoja aveta. Takođe i duše koje su se s njom spojile. Jer: “Teško svetu od sablazni, jer moraju sablazni doći, ali teško čoveku čijim posredstvom sablazan dolazi." (Mt.18.7). A manipulisanje ljudima je strašna sablazan.

OKO PRVOG  SVETSKOG RATA

            Rudolf Štajner je iscrpno govorio o stanju kod Srba od pre početka Prvog svetskog rata. Pominjao je i tajna društva koja su tu delovala: “Ujedinjenje ili smrt”, “Narodna odbrana”, “Crna ruka” (postojala je i “Bela ruka” i “Mlada Bosna”, a možda i još neke), da je Nikola Pašić od Rusa u Konstanci primio 6.000 rubalja da bi na presto doveo Petra Karadordevića i da je pripadao nekom tajnom drustvu “Desetorice” i govorio je o crnogorskom kralju Nikoli da je bio jedan od nekoliko desetina ljudi koji su bili posvećeni u pripreme i organizovanje Prvog svetskog rata, itd. Ja bih ovde dodao da su srpski četnici koji su se u Juznoj Srbiji borili još pre Balkanskih ratova imali kao simbol lobanju i dve ukrštene kosti. Taj znak se u jugoslovenskoj vojsci pojavio i negde 1939. ili 1940. uoči Drugog svetskog rata kao oznaka specijalnih jedinica. Međutim, još 1832. godine je izgleda u Nemačkoj organizovano društvo “Lobanja i kosti”, a sa tim nazivom (“Skull and bones”) i danas funkcioniše društvo u SAD, koje svake godine najbolje diplomce sa Jelskog univerziteta učlanjuje u svoje redove i oni posle naravno zauzimaju najviše položaje u društvu. Uz one koje Rudolf Štajner nabraja treba dodati sem pomenute “Bele ruke” i “Mlade Bosne” - možda i drugih - još i razne vrste slobodno-zidarskih loža koje su se sistematskl i naglo počele po Evropi da šire početkom XVIII veka, kao i rotarijanske lože osnovane 1905. godine u Čikagu. Koja su od tih drustava međusobno sarađivala, a koja su se jedna protiv drugih borila - meni nije poznato.

            Dalje, u Kazimirovićevom “Kremanskom proročanstvu” je zapisano da se Petar Karađorđević sakrio u bure, kad je bežao od srpske žandarmerije, koja ga je tražila. Sem toga što je u Bosni delovao kao Mrkonjić, on je dakle pod kraljem Aleksandrom Obrenovićem i u Srbiji ilegalno boravio. To znači da je i on direktno radio na njegovom svrgavanju s prestola. Da bi se dočepao vlasti i seo na njegovo mesto i da nije tek tako slučajno i kao spasenje izabran posle atenteta na Aleksandra i Dragu Mašin. U kojoj meri je Petar učestvovao u toj zaveri i kakva je tu bila njegova uloga, to treba istoričari da ispitaju. Ne radi bilo kakvog moralnog procenjivanja, nego isključivo radi utvrđivanja istine.

            Simptomatično je i sadačnje veličanje i Petra I Karađorđevića i Nikole Pašića, kad se zna da je za njihove vladavine Srbija izgubila više od 1/3 stanovništva. Je li to pobeda? Petar je pre dolaska na prestol bio u velikim dugovima, a posle je imao para i za veliki luksuz, kao na primer ogromno imanje i crkva na Oplencu. Rentabilno je postati kralj, ali to ima i teške posledice i donosi strašna iskušenja. Mi čak ne možemo ni znati, da li je grabljenje i trošenje državnog novca vršeno možda pod ko zna kojim i kakvim pritiscima (kad neko nesto troši, tu uvek postoji i neko koji to prima - samo se o njemu i njegovoj ulozi obično ne govori, a sablazan možda njegovim posredstvom dolazi). Ko je na vlasti često mora da radi i ono što bi najmanje želeo, tako da se tu posebno potvrđuje da delo treba odvojiti od čoveka koji ga izvršava. A takođe i da je za spas čovečanstva neophodno razvlastiti vlast - razbiti jednodelne države na tri nezavisne oblasti. To naravno ne ide u račun korisnicima potrošenog novca, koji je možda na ilegalan i nepošten način stečen, a koji su uvek obavljeni velom dobrih i časnih biznismena, za koje se teško moze dokazati da su davali mito ili uzimali reket.

            Od Vladislava Bojkovića, koji je radio kod mog ujaka Dobrivoja Bakića i koji me je mnogo čemu poučio dok smo čeprkali po bašti. Od njega sam kao dečak čuo kako mu je strašno bilo da u ratu na Drini sluša kako se “neprijateljski” vojnici dovikuju na srpskom jeziku (da se setimo: “Bacićemo Srbe protiv Srba”).

            Na Vidov-dan, 28. juna odigrala se l389. Kosovska bitka, 1878. na Berlinskom kongresu doneta je odluka da Austrija okupira Bosnu i Hercegovinu na 30 godina (1908. je i anektira), 1914. je izvršen atentat na austriskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, 1919 potpisan je mir u Versaju - sve na Vidov-dan. To su sve događaji koji su srpski narod zaustavljali ili bar kočili u razvoju. Danas je jaka tendencija da se to naveliko praznuje. Sa čije strane i zašto?

            Rada Malobabića, koji je posle sarajevskog atentata pobegao u Srbiju, hapse i u zatvoru muče - svakako po zahtevu Austrije, koja ima svoje špijune koji to kontrolišu i za koje svakako i srpska vlada zna tačno ko su, ali im ne sme ništa. Da li zbog zverstava, koja austro-ugarska vojska u to vreme šini po Mačvi? Ona je i kasnije u okupiranoj Srbiji nastaviia sa vešanjem i muškog i ženskog civilnog stanovništva i nabijanjem dece na bajonete. Moja dva nepunoletna brata od tetke Miodrag i Vladislav Novaković - naravno i toiliki drugi mladići - morali su da beže preko Albanije, da ih austro-ugarska vojska ne bi streljala kao potencijalne neprijatelje. ili je to bilo zbog delovanja nekih posebno skrivenih sila?

            Regent i docniji kralj Aleksandar I Karađorđević docnije, 1917. organizuje sudsko ubistvo i Rada Malobabića i pukovnika Dragutina Dimitrijevića - Apisa (koji je njegovog oca Petra I doveo na vlast) i majora Vulovića. Da li zato da se okončaju pokolji Srba zbog “Topličke bune” Koste Pecanca, koju je organizovala sama Austrija protiv sebe? Apis svome čuvaru u zatvoru poručniku Protiću kaže, da rado ide u smrt, jer je to za Srbiju. Dobrivoj Bakić, koga je Aleksandar kao Apisovog dobrog prijatelja internirao u Bizerti gde su ga Francuzi grdili kao izdajnlka - imao je od nekud prepis telegrama kojim se Aleksandar dogovara o tačnom datumu kad je na njega pokušan navodni atentat. On je smatrao da je to zbog Aleksandrove težnje za samovlašćem, u čemu bi ga Apis ometao (bio je šef kontraobaveštajne službe srpske vojske). Meni se čini da je to bilo biranje između dva zla. Ko je na vlasti vrlo često dolazi u situaciju da bira između dva zločina, od kojih jedan mora izvršiti. On u datoj situaciji mora da bude učesnik i glavni pokretač u nekom zločinu i to je takođe jadan od razioga. zbog kojeg samu tu vlast kao vlast treba razvlastiti, a to se može samo uvođenjem tročlanog društve­nog uređenja pomenutog u prethodnom poglavlju. Simptom za to da Aleksandar nije bio tako loš čovek, jeste što je on želeo da bude ubijen u Marseju: uprkos opomena koje je dobio sa raznih nezavisnih strana, da se sprema atentat na njega, on je i otputovao, a pri tom još nije hteo ni da obuče pancir košulju koju su mu nudili pre silaska sa broda. Nije mogao više da podnese ulogu koju je morao da vrši.

            Erik Polig mi je posle mnogo godina pricao, da je posle rata Aleksandar sreo Dobrivoja Bakića u Beogradu i pošao k njemu da se pozdravi, ali mu je ovaj bez reči okrenuo leđa i otišao ne prihvativši njegovu pruženu ruku. I to je bilo simptomatično za Aleksandra. Sam Dobrivoj o tome nikad nije govorio. On je ubrzo zatim sa 42-43 godine penzionisan (bio je po ubeđenju republikanac). Posle Drugog Svetskog rata, 1953. je u Beogradu bilo obnavljanje Solunskog procesa, pa je i on tad rehabilitovan - iako mu nikad i nije bilo suđeno - i povećana mu je bila penzija.

            Rudolf Štajner navodi kao glavni razlog za organizovanje Prvog svetskog rata to što je Nemačka - naravno i sa Austrijom - htela da gradi Bagdadsku železnicu (sa izlaskom na Persiski zaliv). Nagoveštaji i scenario za taj rat davani su još dvadesetak godina pre njegovog izbijanja u vidu šaljivih nagoveštaja i drugih uglavnom ne mnogo ozbiljno prihvatanih članaka i karata u časopisima (na primer: londonski “Truth” iz 1890, Božićni broj). Po jednom takvom scenariju se i razbuktao Prvi svetski rat, s tom razlikom, što neki Ferdinand nije ubijen u Sofiji nego u Sarajevu. Ostalo je bilo sve prema ”maštovitom” opisu jednog Engleza još iz kraja osamdesetih godina XIX veka. Ako su po takvom scenariju postupale velike i suprotstavljene sile (Austro-Ugarska, Rusija, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija), mora se pretpostaviti da i male države nisu mogle tome da se suprotstave, već da su i one po istom scenariju radile.

            Po tom scenariju Grčka ulazi u rat tek 1917. Zašto? Da li zato da zapadni saveznici i njene vojske ne bi mogli da pomognu Srbiji? I da bi rat ito duže trajao? I da se srpska vojska uputi preko Albanije, da tu što više izgine? I da je na moru saveznici vrlo nerado prihvate i omoguće de ih što više umre? Treba se takođe podsetiti da je Francuseka Srbiju snabdela topovima, a onda granatama koje ne odgovaraju tim topovima - naravno za dobra pare. To ne može biti slučajna greška. Francuski Šnajder-Krezo takvu grešku sigurno nije napravio kad je za vreme tog istog rata - kako se priča - snabdevao oružjem nemačku vojsku. Posao je posao.

            Simptomatično je da se o takvim nekorektnim ponašanjima Francuske počelo kod nas da piše negde oko (pre ili posle) dolaska na političku scenu Slobodana Miloševića. Sad je to izgleda prestalo.

            Ovde treba uzeti u obzir i to, da je Austro-Ugarska pred rat bila u velikoj krizi i političkim trzavicama. Sa aneksijom Bosne i Hercegovine oni su se pretovarili sa brojem Slovena i njihovim nezadovoljstvom. Franc Ferdinand je zato bio pristalica stvaranja trojne monarhije, da Sloveni budu treći ravnopravan narod. Po Mužiću[2] on je bio fanatički katolik i protivnik Židova, masona, socijalista, protestanata i Mađara i dušmanin svih Slovena, a protiv njega su pokušani atentati 1902, 1906. i 1910. i još desetak nagovestaja policiji; vojno obezbeđenje njegovo u Sarajevu bilo je minimalno. Trojna monarhija naravno nije odgovarala ni Mađarima, jer bi izgubili svoje kmetove u svojoj hrvatskoj koloniji, te je na vest o njegovom ubistvu bilo u Pešti slavlje; čak ni zvanično nije za njim proglašena u Ugarskoj žalost. Kad se malo detaljnije prouči kako je omogućen atentat, vidi se da su u tome saučeatvavali i oni koji su se starali o Ferdinandovom obezbeđenju i bez čije pomoći Gavrilo Princip ne bi mogao da ga sačeka na određenam mestu, na koje su ga njegovi čuvari dopremili da ga Gavrilo ubije. Sve je bilo izvanredno dobro isplanirano i sa obe strane sinhronizovano. Sinhronizovanje rada srpskih zaverenika i austriske vojske i žandarmerije mogla je da izvrši samo neka treća - podzemna - organizacija.

            Treba se ovde setiti i da je meksički car Maksimilijan (brat cara Franje Josifa), koga su Francuzi ustoličili za cara ubijen 1867. Sin Franjin i tadašnji prestolonaslednik Rudolf na čudan način je 1889. izvršio samoubistvo (tako kažu ) u Majerlingu. Ženu Franjinu Elizabetu posle desetak godina ubija u Ženevi neti italijanski “anarhista”. Bilo je opasno čitavih pedesetak godina biti Habzburgovac!

            Treba se takođe pitati i začto je po tom scenariju Bugarska 1915. ušla u rat na strani centralnih sila, a ne Antante? Da li samo zato, što joj je trebalo oduzeti oko 100 km obale na Egejskom moru (koju je dobila posle balkanskih ratova), a to bi bilo nezgodno, ako bi bila na strani pobednika? Preko nje bi Rusija možda zaobilazila Dardanele. Da su za vreme i posle Kolubarske bitke krajem l9l5. samo Grčka i Bugarska, sa svojim vojskama pomagale Srbiji, Austro-Ugarska bi se možda raspala iznutra i rat bi bio suvise rano završen. To nije bilo u planu. Rudolf Štajner više puta govori, da se o prvom svetskom ratu teško može reći da je to u pravom smislu rat. To se već i iz do sad navedenih simptoma može uvideti, a dalji navodi će to još više potvrditi.

            Nisu samo austro-ugarski vojnici jedva čekali da se vrate kući i smatrali da je potpuno bosmisleno učestvovati u nekom ratu gde seiživljavaju njihovi vlastodršci. Dugo se brižljivo skrivalo da su na Zapadnom frontu francuski vojnici masovno bacali oružje i napuštali rovove i da su onda francuske “patriote” desetkovale te begunce, da bi onih devet desetina koje nisu streljali vratili panovo na front da ginu i ubijaju. Tada je kod Francuza bila masovna krilatica: “Pourqui et pour-quoi?” (“Za koga i zašto?”). U Drugom svetskom ratu su - sa svojstvenim francuskim humorom - to zamenili sa: “Pas moi!” (“Ne ja!”). Kao pandan tome Srbi su tada pevali kao parodiju: “Rado ide Srbin u vojnike - tri ga tuku, a četiri vuku”, ili za solunski front: "Ja ću poći, a vi mi ne dajte - Na Krf neću, a Vi me terajte!”.

            Posle više godina je o sličnom raspoloženju kod Nemaca pisao Remark u “Na Zapadu ništa novo”. Moj prijatelj iz Zemuna Đorđe Zerenski, koji je kao mlad dobrovoljac učestvovao na solunskom frontu, pričao mi je kako su srpski i bugarski vojnici zajednički proslavljali Božić i posećivali jedni druge u rovovima i delili hleb i drugo, pa kad bi to komandanti saznali, naređivali bi otvaranje vatre iz svih artiljeriskih oruđa da bi ih zavadili i podsticali i negovali uzajamnu mržnju. “Glupi puk” nikad ne želi rat, već samo njegovi “pametni vlastodršci”, koji veštom propagandom i drugim sasvim nečasnim sredstvima uspevaju da pokrenu mase.A onda se pišu razne epopeje da bi se održavao taj “nacionalni patos” u grupnoj seksualnosti.

            Jedno od moćnih sredstava  za to je i izmišljanje i friziranje “istorije”. Tu se pored ostalog uvek prećutkuje o tome da je možda neki državnik ili vojskovođa. neku sudbonosnu odluku doneo na osnovu neke pogrešne informacije, koju mu je možda i naročito neko od njemu “poverljivih” ljudi podmetnuo. Izgleda na primer, da je za pobedu Francuza na Marni više zaslužan Nemački Oberstleutnant Hentsch, koji je komandi Prve i komandi Druge nemačke armije dao pogrešne informacije, nego li sam Žofr. Ili se prećutkuje da je bilo i nekog takozvanog izdajstva - onaj ko pobedi naravno nikad nije izdajnik. Nikad se ne govori ni o duševnom nastrojenju masa koje u tome učestvuju i koje se naravno neki put i veštački izaziva - najčešće u smislu “nacionalnog patosa”. Ne želim nikoga da omalovažavam, ali lako je bilo probiti Solunski front, kad su svi vojnici i jedne i druge strane - sem srpskih saveznika - čeznuli da što pre i što brže odu na sever. Veći je problem bio, kako da se taj pokret odloži da bi ono što se zvalo ratom što duže trajalo, a ne da se završi recimo još 1916 godine, kad je Austro-Ugarska pokušala da pregovara o miru. Italijane su proglasili kukavicama, jer su njihovi vojnici jedva čekali priliku da pobegnu sa fronta, na koji su ih njihovi vlastodršci bacili - nisu želeli ni da ginu ni da ubijaju. Iz austro-ugarske vojske mnogi Srbi, Česi i drugi prebegavaju Rusima. To se sve nedovoljno opisuje u istorijama, mada vojskovođe s takvim raspoloženjima svojih vojnika i te kako računaju.

            Rudolf Štajner govori da je bar još polovinom XIX veka u nekim tajnim britanskim krugovima nastala “izvanredna” zamisao za stvaranje “Balkanake konfederacije” kao zone za odbranu od Istoka. Ona bi trebalo da obuhvati severnu Italiju, sve balkanske zemlje, Tursku, a možda i dalje. U sastavu Turske bio je tada i Irak, Kuvajt, Liban, Sirija, Izrael, Jordan i čitavo Arapsko poluostrvo - sve do Persije. Da to nije samo prazno fantaziranje, setimo sa Padanije i zgrade za Balkansku konfederaciju, čiji temeiji i danas postoje u Novom Beogradu, a koji su gradeni 1948-1949, pa su posle jedno godinu dana radovi naglo obustavljeni - bez objašnjenja zašto. Ovo mi je posle mnogo godina takođe potvrdio i jedan slučajni poznanik, koji je kao  mladić na tim radovima lično učeatvovao. Ovde treba dodati i docnije, pa i sada izbacivane ideje, kao što su “Jugoistočna Evropa”, “Zapadni Balkan”, “Bezbednost Balkana” i tome slično. Za ostvarenje toga bilo je potrebno Tursko carstvo srušiti i takođe i dalje rasparčavati. Međutim, za svaki slučaj - zbog Rusije, Turska mora da ostane čuvar Bosfora i Dardanela. Na tom prostoru se zato rat Antanti “izmakao” iz ruku, pa su Grčka i Turska mir zaključile tek i923, a rat su vodile do 1922. godine. Za to vreme je usput pobijeno i proterano iz Turske takođe i jedno dva ili više miliona Jermena, a iz Male Azije isterani svi Grci. Smirna je na primer prvobitno trebalo da bude Grčka, ali je Grčka kao deo pobedničke Antante izgubila rat protiv Turske kaosaveznika i dela pobeđenih Centralnih sila. Svašta se događa! Bio je čak i neki film o neuspesnim borbama Engleza na Dardanelima.

            No Turska je ipak raskomadana: Irak od 1920. do 1930. pripada Velikoj Britaniji. Sirija Francuskoj itd. Naravno raskomadana je i Ausro-Ugarska. No pre nego što je formirana Poljska 1919, njihovi odredi vrše pokolje i zverstva nad ruskim pravoslavnim sveštenetvom i stanovništvom u Galiciji, jer je njihov kler nacionalizovan i radi sa “nacionalnim patosom”. Kad čovek proteste i žalbe tadašnjih Ukrajinskih vlasti (postoje na francuskom dve takve knjižice u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti) sada posle tolikih godina čita, irna se utisak da je to potpuno isto sa onim što su radile ustaše u Drugom svetskom ratu kod nas. Da li je isti reditelj? U rusko-poljskom ratu 1920-1921. Poljake pomaže francuska vojska i SAD, te se Poljska na istok širi 200 km dalje od Curzon-ove linije i obuhvata 6.000.000 Ukrajinaca i 2.000.000 Belorusa. Po maršalu Pilsudskom, koji je vodio te operacije i od 1926. kao diktator bio na čelu Poljske, dobija u Beogradu ime ulica koja ide pored Kalemegdana, a posle Drugog svetskog rata se menja u Tadeuša Košćuškog. Da li su neki od tih učesnika bili među 14.000 poljskih oficira streljanih u Katinskoj sumi 1941. pod Staljinom?

            Za ostvarenje takve jedne zamašne ideje kao što ja ta Balkanska konfederacija, zamišljena kao neka tampon zona između Zapada i Istoka svakako da su morale biti uništene sve državnosti na tom prostoru, ali prvo najjača. To se ne može uraditi za nekoliko godina. Međutim, ako bi takva zona bila napravljena samo sa privrednom diktaturom (za koju su Anglo-Amerikanci posebno talentovani), ona tu ulogu razdvajanja i spajanja Istoka i Zapada ne bi mogla da izvrši. Agresivnom privredom Zapada ne može se potisnuti agresivan duhovnižzivot Istoka - ni obrnuto. Bez pomenutog tročlanog društvenog uređenja takva zona od severne Italije, pa do Persije ne može opstati niti odigrat:i tu ulogu. Ja sa ovde neću upuštati i u okultni rat koji se vodi niti u njegovu tehniku. To određeni tajni krugovi znaju bolje od mene i smatram da će biti u stanju da - na suprot raznim drugim tajnim krugovima koji žele da sami imaju apsolutnu vlast nad celim svetom i u svim oblastima društvenog života - da na suprot svim takvim silama razbiju sve te drzave (bar u ovoj oblasti) na tri nezavisna dela: duhovni sa načelom slobode, političko-pravni sa načelom jednakosti i privredni sa načelom bratstva. Ako se to u najskorije vreme ne bude počelo da ostvaruje - a to se ne može sprovesti za sarno godinu ili dve dana - onda će morati da u čovečanstvo zahvati neka katastrofa, kojom bi se možda instinktivno razbili idoli koji se nazivaju državama. Jer ovakvo jednodelno državno uređenje može da donosi samo sve veća zla.

            Da počnemo sa nastavom i obrazovanjem, kojim deca skoro isključivo dobijaju pogrešne predstave o životu i svetu i kojim se odlepjuju od stvarnosti i uče da samo apatraktno misle i to sasvim onelogikovani. Država u svojim školama proizvodi i umetnike i naučnike i religiozne propovednike, bez državnog pečata oni to nisu (a on se može i kupiti). Po pravnom izbornom sistemu i - kako Rudolf Štajner primećuje još 1921 (3) - biraju se obavezno najnesposobniji.[3] Oni kao nadopunu za to imaju jak instinkt da se skupljaju u grupe i prilagođavaju onome “kako vetar duva”, dok se oni sposobni uzdaju u svoju aposobnost i dok utvrde da im to ne pali - idu pod led. Životno iskustvo se ne ceni, te se rado forsiraju mladi apstraktni odlikaši (političari procenjuju ko je pametan), a kojima se lako manipulise, sipajući im u glavu (opet političari) doduše logične - baš zato što su onelogikovani - ali apstraktne ideje o životu i društvu, sa kojima se oni onda zanose i ne slute, da su samo oruđe u nečijim rukama.

            Na takav način je mogao da nastane i boljševizam i nacionalsocijalizam i kapitalizam, kao i sve ostaie varijante ekonomizma. To je sve u velikoj meri posledica sabora u Konstantinopolju 869. godine, na kojem je “ukinut” duh. Ne treba se zavaravati: protestantizam nije nastao da bi se ljudi oslobodili od te dogme, on je nju čak i učvrstio. On nije oslobađao sam duhovni život. A zato što je bio politički, a ne duhovni pokret, on je izazvao - opet političku - protivreformaciju, kojom je stvoren jezuitizam i kojim je uticaj katoličke crkve još ojačan i učvršćen. I sam kantianizam, koji tako pogubno deluje u nauci, jeste u filozotsko preveden protestantizam.[4]

            Ne treba se zavaravati, uticaj tih sila se odrazio i na Srbe i na njihovu crkvu: Užasan je otpor bio protiv Vukovog prevođenja Novog zaveta i Daničićevog prevoda Starog zaveta. Naročito od strane dela srpske pravoslavne crkve koji je bio pod “okriljem” Austrije - Turke takve stvari nikad nisu zanimale.

            Kod Rudolfa Štajnera ja nisam našao da pominje Musolinija, koji je 1919. osnovao fašizam u Italiji, a 1922. postao njen diktator, no to ne znači da ga on nije pominjao. Pod Musolinijem je Vatikan 1929. ugovorom u Lateranu izdvojen iz Italije i postao nezavisna država. To naravno nije jedina državica koja je stvorena radi posebnih, većinom skrivenih ciljeva: San Marino kao brdašce opet u Italiji, Andora, Monako, Lihtenštajn, Brunej, Hongkong, Goa, Pondišari, Neutralna zona između Saudiјske Arabije i Iraka (čija?), Džibuti, Mljet do Drugog svetskog rata, a posle ovoga Slovenija, itd. Za Sloveniju još bar od 1946. nisu važili savezni jugoslovenski zakoni. Tada sam još to doznao od svog druga iz zarobljeništva Vlastimira Stojanovića, koji je kao inspektor tada još jedinstvene Narodne banke kontrolisao poslovanje filijale u Ljubljani i ustanovio čitav niz nezakonitih postupaka. Na njegov izvestaj o tome ništa se nije reagovalo. I to još uvek dobro funkcioniše. A naravno da će u šahu uvek pobediti onaj ko topove može da pokreće kao kraljicu, a lauferi mogu da mu skaču i kao konji, a njegov protivnik svoje pokreće same po poznatim pravilima te igre. Tragično je samo (za njega), ako on pri tom misli da je bolji šahista. Takve državice su uvek organizovali moćnici, da bi za svoju korist izbegavali zakone susednih većih država.

            Takođe treba pomenuti, da je Lenjin umro ili ubijen 1924. godine. Neki komunisti su mi tvrdili da je bio ubijen. Postoji i njegova slika na kolicima kratko vreme pred smrt, gde gleda sa ukočenim - ludačkim pogledom. Njegovo telo su balsamovali i naterivali milione ljudi da defiluju pored njega i da. mu se poklone. To ima izvesno okultno, crnomagisko dejstvo. Nešto slično, samo u blažoj formi učinjeno je i sa Napoleonovim posmrtnim ostacima: u Domu. invalida u Parizu njegov kovčeg je izložen pogledima, ali je postavljen duboko dole, taka da se sa galeri čovel mora nagnuti, odnosno pokloniti, ako želi da ga vidi.

            Rudolf Štajner govori o “Testamentu Petra Velikog”, koji je napisan jedno sto godina posle njegove smrti, pojavio se u Poljskoj, a u duhu je nekih engleskih krugova. te ide njima u račun - posebno radi privredne ekspanzije. Ja nisam naišao da je on govori i o “Protokolu sionskih mudraca”, koji je nađen krajem XIX veka i objavljen u Rusiji, pa tek posle prevođen na druge jezike. Docnije je neki švajcarski sud (u Bernu?) utvrdio da je to falsifikat. Meni kao nepravniku nije jasno, kako može biti f'alsifikat nešto što i nije potpisano; čini mi se da se tu može gevoriti samo o tačnosti ili netačnosti onoga što tu piše, te da se eventualno nagađa ko je tako nešto anonimno napisao. Da li se taj sud angažovao zato što i u Švajcarskoj postoji selo po imenu Sion, a takođe i u Francuskoj - sem onog brda u Jeruasilmu? U novije vreme je izbačena tvrdnja da je to plagijat pomenutih “Razgovora u paklu”. Ko je sam oba pročitao, teško da u ta dva spisa može da nađe neke sličenosti, sem po kriterijumu po kojem bi i Orvelova “1984" takođe bila slična. Ko to i zašto zamagljuje te stvari?

            U svakom slučaju može se videti da su neke ideje iz “Protokola sionskih mudraca” u toku decenija siatematski ostvarivane. Titu - i ne samo njemu - je to bio udžbenik, po kojem on kao “sin cara Davida” nema nikakve svojine, jer bi to protivrečilo tome da je cela država njegovo vlasništvo. On je takođe uveo preko samoupravnih akata da u Jugoslaviji bude na snazi jedno milion zakona koji jedni drugima često protivreče, te onaj ko tumači te zakone može da sasvim zakonito radi sve što hoće. U SAD ih takođe ima bezbroj, samo su oni tamo uvedeni drugom tehnikom - ne preko komunizma, već demokratskim putetm (oni su žrtve toga postali pre nas). U tom Protokolu zatim stoji i uputstvo za životinjiziranje ljudi preko sportova, kvarenje ljudi specijalnim tehnikama  -  koje se stalno i ostvaruje. I tako dalje.

            Na kraju treba napomenuti da je posle Prvog svetskog rata ukinuto četiri moćna carstva: rusko, nemačko, auatro-ugarsko i tursko, s tim što je Kemal Ataturk Tursku proglasio republikom tek l923. godine, dakle tek kad je kao učesnica pobeđene strane pobedila učesnicu pobedilačke strane. Da pobeđenoj pobedilačkoj Grčkoj ne bi bilo mnogo što je dobila bugarski deo obale na Egejskom moru, Dodekaneska ostrva koja se oduzimaju od Turske dodeljuju se susednoj Italiji, možda zato što nije dobila Dalmaciju. Sve to pod egidom i proglasom Vilsonovih l4 tačaka i prava. naroda na samoopredeljenje. No posle Drugog svetskog rata ta ostrva se ipak dodeljuju Grčkoj. Ja bar nisam čuo, de. se taj narod ni posle Prvog ni posle Drugog svetskog rata izjačnjavao u koju će se državu uključiti, kao što su se Slovenci iz Koruške i Štajerske izjasnili da žele de budu ponemčeni. To je bar objavljeno kao rezultat glasanja. Naravno da ni oni narodi po Africi i Aziji nisu imali ni prllike da se izjašnjavaju da li žele da budu Nemci, Englezi ili Francuzi - da ne govorimo o ranijem opredeljenju za njih ili neke druge. Jedno je proglašavati neka apetraktna prava i moralna načela. a sasvlm drugo je njihovo ostvarivanje. Naročito ako se moralna načela kose sa interesima moćnika, pa se izbacuju samo radi blefiranja.

IZMEĐU DVA RATA: PRIPREME ZA DRUGI

            Ekonomizam parlamentarnih diktatura civilizovanih zemalja, koji se uvek klacka malo levo - malo desno, iznedrio je ze vreme Prvog svetskog rata radikalni levi ekonomizam, a odmah posle rata radikalni desni ekonomizam.

            Radikalni levi je eksportovan za Rusiju, a radikalni desni je prvo nikao u Italiji. Levi ekonomizam vode “levaci”, t.j. oni koji se uopšte ne razumeju u organizovanje društva, a desni ekonomizam oni koji su upravljanje drustvom naučili još u parlamentarnim diktaturama. Za razliku od ekonomizma parlamentarnih diktatura gde se diktatori drže u tajnosti, radikalni levi i radikalni desni ekonomizam izbacuju na površinu zvanične diktatore, koji se onda zigošu kao svojeglavi, mahniti, ludi, fanatici sa nekim zamišljenim svetlim idealima i tome slično, a koje onda “nameću” onim “lakovernim” i “naivnim”. Iz takvih osobina. zvaničnih diktatora mogu se onda lako puku objasniti svi postupci koji se u takvoj zemlji sprovode, pa ma kako se nekome činilo da su nerazumljivi, nerazumni i pogrešni. Pri tom se organizuje kult ličnosti takvih diktatora (u malo manjoj meri i na smenu je to i u parlamentarnim diktaturama), te niko no sme ni da posumnja akamoli da nešto kaže ili ne učini po naredbama vođe: prvo što će se sam sebi učinlti glupim, a možda će mu se operativnim putem odstraniti ono s čim pogrešno misli.

            I ovde treba naglasiti, da se ne smeju vršiti nikakva uopštavanja i da treba potpuno odvojiti narod od države koja je uzela i upotrebljava njegovo ime. Ni same upravljače koji ovo ili ono čine ne treba mi ljudi da osuđujemo. Oni najčešće i ne rade kao slobodni ljudi, već slede svoje ovakve ili onakve instinkte i ono što razna duhovna bića hoće kroz njih da ostvare. Neki put su i opsednuti. U svakom slučaju velčanstveni zakoni karme dovodiće sve na svoje mesto.

            “A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao, a učinio ono šte zaslužuje batine, biće malo bijen. Od svakog - kome je mnogo dano - tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno  od njega će se više zahtevati.” (Lk.12.47-48)

            Zbog toga i ovaj spis treba da služi samo za to, da ukaže na simptomske pojave, kako bi se ljudima pomoglo da ne budu ni mnogo ni malo bijeni, da naprave odgovarajući izbor prema onome koliko im je dano, da bi to upotrebili na korist celog čovečanstva.

            Poznato ja za Lenjina kako je iz Švajcarske prebačen preko Nemačke i Švedske u Petrograd, da sa dobijenim parama diže revoluciju. Rudolf Štajner kaže da je on prethodno u Cirihu svršio neku crnomagisku školu. Čiju? 'Od Andreja Radkevića, ujaka moje snaje Galine čuo sam da je on u to vreme stanovao preko puta Britanskog poslanstva (tad još nisu bile ambasade) u Petrogradu i da se zapanjio kad je video koliko je oružja iz njega izneto i predato komunističkim pobunjenicima. Za podizanje komunističke revolucije nisu bili zainteresoveni samo nemački moćnici kao što je Ludendorf, nego i britanski, a po svoj prilici i katolički, da bi stvaranjem komunističkog verskog vakuuma u pravoslavnim zemljama mogli lakše da ih unijate (u prethodnom poglavlju je pomenut pokolj i zverstva u Galiciji). Naravno da su dobru podlogu za revoluciju stvorili ruski vlaatodršci, koji su narodne mase držali kao robove.

            Slušao sam - ne mogu da tvrdim - da je u Harkovu bio nekakav otpor protiv komunističke revolucije, te da je Lenjin lično došao da to sredi. To se - kazu - učilo u skolama za najviše komunističke rukovodioce, te je to po svoj prilici odatle procurelo. Lenjin je tada tražio da mu se donesu opštinske knjige, gde su popisani svi građani. Onda je on nasumce otvarao neke strane i obeležavao od broja tog i tog do broja tog i tog i naređivao: “Pozvati!”. To je tad značilo isto što i: “Uhapsiti, u zatvoru ih mučiti, pa pobiti!”. Prisutni drugovi revolucionari su to prvo valjda sa nekom pobožnošću slušali, pa onda sa čuđenjem, dok neko najzad nije primetio: “Pa ovde ima i naših!”. Na to je Lenjin odgovorio: “Znam! Ali tako se sprovodi terorizam!”. To je genijalna zamisao inteligencije koja je usmerena ka zlu. Time ljudi stiču ubeđenje da je obaveštajna služba revolucionara svaznajuća, te da je u njenoj službi angažovano toliko mnogo znanih i neznanih, da su u njoj i najbolji prijatelji i rođaci kojima je neko u četiri oka nešto ma i najmanje zucnuo, da su oni toliko fanatično odani partiji i revoluciji, da njihove ideale stavljaju iznad svih drugih moralnih obzira. “Pa, zar se čak i drug taj i taj o revoluciju ogrešio!”. “Pazi kako su podmukli neprijatelji revolucije, kad i na takva mesta svoje ljude ubace!”. “Treba biti vrlo budan i govoriti samo apsolutno tačno ono što Lenjin kaže, jer onaj moj prijatelj je to ipak rekao malo drukcije, pa su ga zato uhapsili. Da neće i mene, jer on će me pod mučenjem odati?”. A pod mučenjem su ljudi bili prinudavani da odaju “saučesnike” u onome što ni oni sami nisu radili, pa je takav takav “saucesnik” takođe stavljan na muke. To je išlo sve dotle, dok ne bi bile zadovoljene sadističke strasti mučitelja, kojih je svakako bilo mnogo, jer i onaj ko ne bi hteo da učestvuje u mučenju drugih bio bi proglašavan za izdajnika i stavljan na muke. I tako dalje.

            Takav sistem je trajao decenijama, te se zato može verovati da je to kazivanje tačno. To se sprovodilo i kod nas pod titoizmom, kad je najveća partiska vrlina bila da sin potkaže oca kao državnog neprijatelja, pa da ga osude na robiju ili pogube.

            U Italiji su pod Musolinijem bili mnogo nežniji. U planu nije bilo da se i nad Italijanma vrši genocid. Tamo su najčešće uhapšenim protivnicima u policiskim stanicama davali veću količinu ricinusa, pa ih posle određenog vremena isterivali na ulicu. Vreme zadržavanja je svakako određivano na osnovu lekarskih iskustava.

            Za posleratno raspoloženje samih Italijana simptomatično je što mi je pričao moj bivši profesor crtanja iz gimnazije Živko Stojsavljević. Sa njim sam se posle Drugog svetskog rata zbližio i sprijateljio. On je bio rodom iz Benkovca, pa kad je svršio gimnaziju hteo je da uči slikarstvo. Otac mu se s tim nije slagao, pa je Živko zbog toga odlucio da bez ikakve njegove pomoći - iako je bio vrlo imućan - ide u Italiju na školovanje sam. Da bi se za to vreme izdržavao, nije sa ustručavao da radi kao običan fizički radnik na građevinama. Jednom prilikom u Rimu, kad je bio na gradilištu umalo ga nisu ubili: sa visine je neposredno pored njegove glave proleteo jedan veliki kamen, kojim ga je neko gađao. Posle nekog vremena iznenada su ga napali neki italijanski mladići i hteli da ga tuku. Međutim, on je bio izvanredno snažan - u gimnaziji smo ga zvali “bokser” iako se nikad nije bavio nekim borilačkim veštinama. Tako se on u toj neravnopravnoj tuči (nisam zapamtio koliko ih je bilo) ne samo odbranio, nego je jednog napadača tako tresnuo, da su morali da ga nose u bolnicu. Živku je to vrlo teško palo, pa ga je u bolnici obišao, da ga moli za oproštaj. Onda se ispostavilo da su i onaj prvi i ovaj drugi put njega napali, jer su mislili da je on Hrvat. Kad su čuli da je Srbin, oni su mu se tad izvinjavali, a sa ovim ranjenikom Živko je postao najbolji prijatelj. To je bilo negde 1920. do 1922. godine. Živko mi je takođe pričao da kad se negde u to vreme vraćao vozom kući, da se u vozu jedan - izgleda Bosanac - pohvalio time, što je iz torbe izvadio odsečenu ljudsku glavu. Njega je to tako zgrozilo, da ništa više o tome nije saznao. Tada je rat zvanično već bio završen.

            Radi razumevanja ovih Živkovih kazivanja treba se podsetiti: austro-ugarska vojska je protiv Italije bacila u borbu Hrvate, koji su ih uglavnom i potukli na Soči. Pri tom se takva austro-ugarska vojska prema potučenim Italijanima zverski ponašala i otud ta njihova mržnja prema Hrvatima. Za to ponašanje je morala znati i austro-ugarska komanda i vlada, kao i za ono što je njihova vojaka radila u Srbiji. Pošto nije reagovala protiv toga, znači da je njihova komanda i vlada to ili organizovala ili pomagala ili odobravala. - Da bi se bolje shvatilo to Živkovo ponašanje, treba reći da je bio vrlo hriscanski raspoložen i da je - često uz pomoć svoje supruge Olge, takođe slikarke - živopisao čitav niz pravoslavnih crkava i izradio vitraže u Sabornoj crkvi u Beogradu, i to sve skoro besplatno.

            Za organizovanje gladi u Ukrajini - ruskoj žitnici, koja je prva trebalo po planovima izvesnih podzemnih krugova da se ocepi od Rusije i unijati i u kojoj je - kažu - tada dvadesetih godina pomrlo jedno dvadesetak miliona ljudi od gladi, postavljen je posle Lenjina (kome je samo baba bila Jevrejka) jedan Nerus - Đurđijanac Staljin, kome za taj i druge pomore Rusa nije mogao da smeta nikakav trag nacionalnog patosa. Preko njega je uostalom posle udešeno da sovjetska polja manje rađaju, te da se decenijama u SSSR iz SAD i Kanade uvozi godišnje po dssetak miliona tona pšenice, a da im se onda za uzvrat naravno daje to i to (uključujući razne umetničke retkosti i drugo). Da bi zemlja manje rađala bilo je dovoljno već i to, što je i u poljoprivredi uvedeno industrisko načelo - pošto je radnik sad bio slobodan - da se radi od toliko do toliko časova, po osam sati. Međutim, svaki seljak dobro zna, da se izvesnih dana, recimo u vreme žetve, mora neki put raditi i po šesnaeat sati da letina ne bi propala, a da je u toku zime dovoljno raditi samo malo oko stoke. No, prema svim radnicima mora biti jednak odnos - tako kaže vođa!

            Simptom da su određene sile rusku (i ne same rusku) komunističku revoluciju iskorišćavale za borbu i protiv pravoslavlja i da je neka ruka to preko Kominterne još i pre Drugog svetskog rata sprovodila jeste to, što su odmah na udaru bili i Srbi. Oni su još onda - kao narod! - bili proglašeni tlačiteljima drugih naroda, a i Lenjin je još rekao da za pobedu komunizma na Balkanu treba uništiti srpskog seljaka. Sledstveno tome, Hrvati su kao i Slovenci imali svoje posebne komunističke partije, a Srbi to pravo nisu imali, morali su da budu samo u jugoslovenskoj komunističkoj partiji i tu naravno pomešani sa Hrvatima i Slovencima, kako srpski tlačitelji ne bi slučajno i u komunlstičkoj internacionali zastranili i preuzeli vlast sa svojim možda velikosrpskim idejama. Da se u tom smislu radilo još od samog pocetka ruske komunističke revolucije (po kojoj su svi narodi jednakopravni i teži se stoga internacionali svih proletera bez obzira na njihovu narodnost i poreklo) vidi se iz sledećeg.

Brana Vucelić, sestra od ujaka moje majke Vide bila je udata za čuvenog komunističkog vođu i tada najjačeg jugoslovenskog komunističkog ideologa Simu Markovića. Negde - verovatno početkom tridesetih godina - njih dvoje su koje zbog progona jugoslovenskih vlasti, koje zbog idealno organizovanog društva u SSSR odbegli u taj svoj raj. Nekim njihovim kanalima (uglavnom preko Beča) Brana se povremeno dopisivala sa svojom majkom, koja nije bila komunistkinja i koja je o tome i drugom pričala sa mojom majkom, a ona meni. Jednog dana je Brana prestala da pominje i piše o Simi. Na majčino izričito pitanje o Simi energično je odgovorila, odnosno stavila joj do znanja da ga više ne pominje. Docnije se nekako saznalo da je po njihovom dolasku u Moskvu došlo do žestoke rasprave između Sime i Staljina. Sima je - svakako ne iz nacionalnog patosa, jer je bio za internacionalu i to po punom ubeđenju, a ne samo frazerski - istupio na čisto komunistički ideološki način tražeći ravnopravan odnos i prema Srbima. Docnije smo saznali, da su Brana i Sima bili neko vreme po dolasku u SSSR razdvojeni, naređeno im je da borave u mestima vrlo udaljenim jedno od drugog. Posle je Sima po svoj prilici ubijen - iščezao je. Brana je posle “pobede” u Drugom svetskom ratu dobila odobrenje da se vrati u Beograd. Kad nas je posećivala nikad ništa nije o svemu tome govorila i živela je potpuno povučenim životom, daleko od svake politike, a bila je već i u godinama, pa je dobila i neki stan i penziju. Ja sam čak imao utisak, da je sad bila više naklonjena starim vrednostima - vrlo rado je kod nas dolazila o slavi i o Božiću na ručak, iako je vera po komunističkom učenju sistem za zaglupljivanje i zavođenje naroda. A u nas je imala poverenje, jer je znala da nismo komunisti. Međutim, posle Titovog takozvanog “odvajanja” od Staljina, Branu su kao informbirovku nekoliko godina prevaspitavali na Golom otoku. Kad je moju majku i mene posle toga posetila, ni o tom boravku nije ništa smela da govori. Jedino je kao ovlaš pomenula, da su pri dolasku na Goli otok morali s broda da skaču sa šest metara visine - ne znam da li sam je sasvim dobro razumeo. O daljem svom boravku ništa nije smela da govori, pa je samo sa tako nekim nagoveštajem o dočeku htela da nam na to ukaže. Neki mesec po povratku u Beograd našli su je obešenu na Novom groblju - kažu da se sama obesila. Zašto to nije učinila još početkom stradanja na Golom otoku?

            Skoro u isto vreme dok je Sima po komunističkoj liniji stradavao zato što se borio za ravnopravan tretman prema Srbima u komunističkoj Internacionali postradao je 1937. po antikomunističkoj liniji patrljarh srpske pravoslavne crkve Varnava iz istih razloga, ali zbog borbe za ravnopravnost Srba u Jugoslaviji u odnosu na Katoličku internacionalu. Vlada, koja je po propagandi i jedne i druge internacionale (ako nisu jedna te ista) bile u rukama srpskih tlačitelja ostalih - tada samo dva katolička - naroda, potpisala je sa papom “konkordat” (ne možda “Ugovor”), po kojem je katolička crkva trebalo da ima posebno povlašćen položaj u Kraljevini Jugoslaviji, da bude u neku ruku država u državi. U to vreme u Jugoslaviji nisu postojali građanski, nego samo verski brakovi i samo su verske zajednice vodile knjige o rođenju, braku i smrti. Tek posle Drugog svetskog rata su te knjige od verskih zajednica oduzete i predate opštinama, koje su sad  na osnovu tih počele voditi svoje matične knjige. Iz tog ranijeg vremena je ostao i naziv “krštenica” i za one koji nikad nisu bili kršteni. Po tom “Konkordatu” prihvaćeno je da se mogu sklapati i mešoviti brakovi između katolika i pravoslavnih i da se mogu zaključivati u bilo kojoj od ove dve crkve, te i da supružnici pri tom ne moraju da promene veru. Ali - po “Konkordatu” - sva deca iz takvih brakova moraju obavezno biti krstavana u katoličkoj veri. Bilo je tu i drugih odredbi koje ja ne znam, ali po kojima je katolička crkva imala veća prava od drugih verskih zajednica, uključujući npravno i tlačiteljsku većinsku pravoslavnu crkvu. Protiv toga se - naravno pod vođstvom patrijarha Varnave - pobunilo pravoslavno sveštenstvo i narod, te su pravili mirne demonstracije i litije po Knez Mihailovoj i drugim ulicama, polazeći iz Saborne crkve. Njih su onda žandarmi po komandi srpske tlačiteljske vlade pendrecima tukli i rasterivali - verovatno da su za to imali izgovor, da nisu dobili dozvolu za demonstriranje, koju im naravno ti tlačiteljaki Srbi nisu ni smeli da dadu. I ja sam to imao prilike da gledam bar iz daljine kako “srpski”" žandari rasteruju Srbe, koji idu za srpskim sveštenicima i srpskim zastavama i ripidama, tražeći ravnopravnost za Srbe. U “Politici” je tada objavljena i slika, kako je jednom pravoslavnom svešteniku tom prilikom pendrekom razbijena glava. U to vreme onda naprasno umire Varnava. Govorilo se, da mu je u hranu stavljeno istucano staklo, koje se hemiski u krvi ne može konstatovati, ali razara sluzokožu creva. Zvanične dokumente o tome neka potraže istoričari. Takođe i ko je od srpskih tlači telja učestvovao u sastavljanju takvog “Konkordata” i zašto. Da im nisu možda pare potisnule “nacionalni patos”, a takođe i ubeđenje da svi narodi - uključujući čak i srpski - u internacionalama imaju ista prava. Ovde treba dodati da je - izgleda - pregovore sa Vatikanom otpoečo još kralj Aleksandar 1930. direktno i bez znanja vlade. Bilo bi vrlo značajno i to znati, kao i kakav je stav po tom pitanju imao Aleksandar.

            Još kao dečko i mladić, ja sam češće od starljih - najviše od svog ujaka Dobrivoja Bakića i njegovih prijatelja - slušao o korumpiranosti raznih ljudi koji su se dočepali najviših položaja u društvu, ministrima i drugim. Slušao sam o mnogim sasvim konkretnim slučajevima, koje uglavnom nisam upamtio, jer je to za mene tada bilo još sasvim daleko. Zapamtio sam jedino da je na primer čuveni industrijalac Vlada Ilić srpskoj vojsci za vreme rata liferovao obuću sa “đonovima od kartona”, koja se naravno brzo raspadala. Da je neki opet ugledni trgovac za vreme rata vojsci isporučivao brašno sa dodatkom izvesnog procenta peska. Takvi “rodoljubi” su neki put po tim akcijama dobljali nadimke, ali im nije suđeno. Da je to bilo opšte poznato, vidi se i po tome što je tad u narodu nastala i izreka: “Nekom rat - nekom brat!”. To znači da su u tome i tadašnje zvanične vlasti imale udela ili bar nisu smele da se suprotstave, a mi ih zato danas hvalimo. Nezahvalno bi bilo pominjati pojedina imena, ali je “beogradska čaršija” između dva rata tačno znala šta je ko imao pre, a šta posle nekog vremena kad je bio na vlasti i kako je živeo pre i posle toga.

            Između dva rata su sklapani i svi mogući nemoralni državni ugovori i donošeni propisi, po kojima je narod pljačkan. Srbija je odmah po ujedinjenju sa Hrvatima i Slovencima morala da Austriji plati ratnu odštetu time, što je njihove bezvrednim postale forinte bila prinuđena ili “nagovorena” da otkupljuje za dinare. I to ne samo one koje su se zatekle u “oslobođenim” krajevima, nego i one koje su kolima švercovane iz Austrije, iako je dinar pao na polovinu svoje vrednosti. O tome se tek pre petnaestak godina pisalo, ali niko nije opisao tehniku kako je to sprovedeno niti imenovao lica koja su to omogućila. Da li su kralj, predsednici vlada, ministri finansija i drugi bili toliko glupi da to ne vide ili su imali neke druge razloge da se tome ne usprotive odnosno da to omoguće? I to je zadatak za istoričare. Dalja pljačka Srbije bila je to što je ratnu odstetu koja joj je bila dodeljena po ugovoru o miru i koju je dobijala od centralnih sila morala da deli sa “novooslobođenom braćom” (nesto slično je bilo i posle Drugog svetskog rata). Dakle teritorije koje su bile na pobeđenoj strani primale su od njih ratnu odštetu, koja je kao neko malo obeštećenje priznata samo Srbiji - “malo”, jer je gubitak u krvi, koji je iznosio više od trećine stanovništva nemerljiv. U zajedničkoj Narodnoj Skupštini je čak izbačena i reč (da li Radić?): “Pa koliko košta ta srpska. krv, pa da je platimo?” - To je bilo povodom toga, što su u njoj Srbi stalno isticali, da su oni tvorci te zajedničke države. Zbog toga je došlo i do pucnjave u Narodnoj skupštini, kad je Puniša Račić ranio Radića (neki kažu “ubio” a neki tvrde da ga je metak samo lakše ranio prošavši mu kroz salo na trbubu). Pa i ta ratna odšteta je postala predmat pljačke od strane tadašnjih političara koji su bili na vlasti (kao i Tito).

            Ja sam kao dečko slušao o nekim malverzacijama sa ratnom odštetom, ali naravno u tim godinama nisam razumeo o čemu se tu radi. Međutim, upravo sada mi je došla. do ruku knjižica od R.A. Rajsa “Čujte Srbi”, a koju je napisao uoči svoje iznenad.ne smrti 1928. i u kojoj kaže da se pre njegove smrti neće objaviti.[5] Objavljena je tek više od pedeset godina od tada. Kao švajcarski državljin, a rođen je u Badenu, on je na poziv srpske vlade avgusta 1914. došao u Srbiju da kao neutralac svedoči o zverstvima austrougarske vojske u Mačvi i Podrinju i od onda se od Srba više nije odvajao, jer ih je zavoleo. Zbog svojih dobronamernih opomena i upozorenja on se posle rata zamerio srpskim vlastodršcima, počevši sa Nikolom Pašićem, po su mu oni onemogućili dalji rad u njegovoj novoj domovini u Beogradu i teško ga ojadili. U vezi sa ratnom odštetom Rajs navodi, da je Milan Stojadinović kao tadašnji ministar finansija na njoj prigrabio ogromne pare: obligacije (obveznice) koje su bile bezvredne, jer ih država nije isplaćivala, kupio je za jeftine pare, pa je onda kao ministar udesio da im se poveća vrednost od 50 na 250 dinara i tako postao multimilioner. Rajs takođe nabraja i druge ljude, koji su se posle rata naglo obogatili čim bi se dočepali vlasti: Vukićević. Lazar Marković, Boža Maksimović, Nikola Pašić, Velizar Janković, zatim Ninčić, pop Janjić, te da su mu poznate jos desetine poslanika, ministara i visokih funkcionera, koji su kao mito primili po više od. milion dinara. Pošto se sa Beograđanima potpuno srodio, on dobro zna i sve što je poznato toj beogradskoj čaršiji, u kojoj su se svi viđeniji ljudi ili neposredno ili posredno poznavali, te radi potkrepljenja svojih navoda daje i poneke detalje. Na primer, šita je ko imao pre, a šta posle dolaska na vlast. Ko je mito davao, o tome on ništa ne govori, a to bi bilo možda još važnije znati, nego ko je mito primao.

            Mučno je kad se i posle toliko godina tako nešto pominje i to sa konkretaim imenima, ali je i to simptomska pojava u povesti. Meni ni na pamet ne pada, da ja tu bilo šta morališem odnosno da napadam ili branim bilo koga. Treba ukazivati samo na istinu. Ako je reč o mitu i uopšte o korupciji, tu treba uočavati i onoga ko mito daje, a ne samo onoga ko mito prima. Iz jednog izlazi sablazan, a drugi je sablažnjen - što predstavlja veliku razliku. Ako je neko na nekom položaju u društvu, sa kojeg bi po svojoj dužnosti morao učiniti nešto što je nekom drugom potrebno, pa to neće da uradi dok mu ovaj ne da mito, onda sablazan izlazi iz primaoca mita., a davalac je sablažnjen. Ali, ako neko nekomedaje mito da bi mu ovaj učinio neku uslugu, ko ja mu pod normalaim društvenim odnosima ne pripada, kako bi iz toga izvukao za sebe neku korist, onda sablazan dolazi od davaoca mita, a primalac je sablažnjen. U društvenom uređenju koje se nameće preko najkulturnijih naroda, mislim da je ovaj drugi slučaj daleko pretežniji. Davanje mita se često povezuje i sa drugom alternativom: “Ili ćeš učiniti to i to i dobiti toliko i toliko novca, ili će tvoje dete biti ubijeno!”. Pri tome davanje mita nije iz neke velikodušnosti niti neka nagrada, već zato da bi se dotični iskompromitovao i time jače povezao i radi buduće saradnje. Pri tom naravno kao alternativa ne mora biti samo ubistvo deteta, već i mnogo šta drugo. Nekom ministru se može ponuditi mito i da bi potpisao neki nemoralni ugovor koji je na štetu naroda, a kao alternativa zapretiti da će se tom narodu na drugi način naneti mnogo veća šteta. To je vrlo dominantno u sadašnjem društvenom uređenju i to je jedan od glavnih razloga, zašto državu treba razbti na tri ovde ranije pomenuta člana. To je jedini pravi način za suzbijanje korupcije i jedino to, a ne bilo kakvo apstraktno propovedanje o tome kakvi treba da budu ljudl i kako da ih za to vaspitavamo da bi bili moralniji - kako to čini i Rajs.

            Ta država, za koju su sa zapada tvrdili da je vode velokosrpski tlačitelji, ona je i invalidu plaćala čak i onima koji su se u ratu protiv nje borili, mada je ta invalida - po Rajsu - bila bedna, gora nego u bilo kojoj zemlji. Sem toga, austro-ugarski oficiri su sa istim činovima primljeni u zajedničku kraljevsku vojsku. Izuzetak je bila jedna klasa austro-ugarskih oficira, koji su godinu dana ranije bili unapređeni od odgovarajucih srpskih. To sam slušao od više svojih drugova - aktivnih oficira - u zaroblje ništvu. Ja nisam pravnik, a ne poznajem dovoljno ni crkvene propise, pa mi nije jasno, kako to stoji sa oficirskom čašću, kad može neko prvo da se zakune na vernost caru, pa onda na vernost kralju koji se borio protiv tog cara i doprineo da taj car abdicira. Neki su se posle zakleli i na vernost Poglavniku. Za sve te zakletve bili su angažovani sveštenici (sem onih koji su se posle možda zaklinjali i Titu), a ti sveštenici nisu u tome gledali nista neobično - posao je posao. U svakom slučaju, sa takvim oficirsklm korom Jugoslavija je usla u Drugi svetski rat.

            Kod moje snaje Olivere Dobrosavljević - Janković našao se nekako spis Petra A. Kunovčića “Moj prvi i poslednji razgovor sa Stojanom Protićem”.[6] Iz teksta izlazi da je pisan na Sv.Iliju 1941. godine. Uzgred napominjem da je Olivera - Vera zbog mnogo naivnijeg spisa pod Titom bila na robiji. Pošto su u ovom spisu na vrlo živ način opisani izvesni događaji i prilike i stavovi od posle Prvog svetskog rata, a i zato što je taj spis malo poznat, ja ga ovde prilažem u celosti, kao sastavni deo ove simptomatike. Naravno da će pedantni istoričari verovatno osporavati njegovu autentičnost. Ali ono što je napred rečeno potpuno se poklapa sa onim što govori Žika Jeftić iz Zenice; takođe naredba da se o Uskrsu 1917. odustane od ofanzive (da se rat ne bi pre planiranog vremena završio). Zatim izlaganja Stojana Protića, koji pljačku pobedničke Srbije detaljnlje opisuje i njegov predlog za devet pokrajina (za devetu se nije smelo ni ime pomenuti, već su stavljene tačkice, jer je u pitanju Kosovo), a što se pod titoizmom više-manje ostvarilo - naravno na sasvlm suprotan način od onog kako je to Stojan Protić zamišljao, pa se i danas vrlo snažno od njegovih sledbenika naglašava da Srbija treba da se smanji, pa će u njoj biti raj. Kao da od veličine lonca zavisi da li će se u njemu kuvati posan pasulj ili sarma sa slaninom i suvim mesom i da li će ga kuvarica mešati da ne zagori. Ovo pokazuje da pripadnici tajnih organizacija ne mogu ni znati ko u stvari poteže konce i koga nesvesno služe, a takođe i njihov način razmišljanja koji nastoje da nameću drugima. Takođe je i vrlo verovatno i ono što se desavalo u kabinetu predsednika vlade, jer se samo takvim stilom i načinom može objasniti ono stanje, kroz koje je Jugoslavija prolazila između dva rata. Velju Popovića sam kao decko upoznao, kad se oženio mojom sestrom od tetke Ružom Babović, a kasnije je bio ministar. I on je došao u težak sukob sa našim zajedničkim ujakom Dobrom Bakićem.

            Ja ni ovde nemam nameru da bilo kako morališem, već same iznosim činjenice, da bi se na osnovu njih čovek lakše orijentisao u društvenom životu, da uvidi da je zlo u samom ovakvom društvenom uređenju, koje omogućava i podstiče na razne zloupotrebe vlasti, te da samu vlast kao vlast treba razvlastiti. Time se jedino može spasti kultura.

            Između dva rata Kraljevina SHS, pa onda Jugoslavija bila je - kako se to danas kaže - pod sferom uticaja Francuske, dakle teritorija koju je uglavnom Francuska eksploatisala i pljačkala, manje Engleska. Francuska je naravno pod vidom zaštitnice i bratstva pod oružjem Srba osnovala i Malu Antantu (Jugoslavlja, Rumunija i Čehoslovacka) da bi se odupirala '”večnoj” zavojevačkoj težnji nemačkoj. To naravno košta. Zna se na primer, da je Francuska dobila pravo da eksploatiše bakar iz Bora, ali da se naše vlade ništa ne tiče koliko iz njega iznosi zlata. Ja ću ukazati na druga dva simptoma.

            Još negde 1947. ili 1948. godine, čekajući u jednoj lekarskoj ordinaciji na pregled, ja sam upoznao jednog još dosta mladog, možda od tridesetak godina čoveka, koji je izgledao sasvim jadno - kao kostur. On mi je ispričao, da je kao mladić pre rata dobio “dobar” posao - plaćalo se nešto više nego na drugim mestima - u rudniku antimona Zajača, koji su eksploatisali Francuzi odnosno neka njihova firma. Čitav niz mladih ljudi je dolazio tu privučen zaradom, a više od desetak godina nisu mogli da izdrže - bivali su zdravstveno ruinirani. Antimon je otrovan, a oni su kao rudari bez ikakvih zaštitnih sredstava udisali njegovu prašinu. - U jednoj primitivnoj i industriski nerazvijenoj Srbiji verovatno nije bilo zakona i regulativa, koji bi vlasnike rudnika naterivali da smanje malo svoje zarade i da rudare opreme zaititnim odelima i maskama, ali Francuska je takve propise morala imati. Ako ih čak i nije imala, francuski inženjeri i vlasnici su o štetnosti antimonove prašine morali znati, ako ne iz drugih izvora, onda bar posmatrajući svoje žrtve u Zajači. Oni su dakle bili obični zlikovci, a ne ugledni poslovni ljudi - kako se to obično prikazivalo. Da li su pri tom imali i srpske saučesnike sa kojima su deilili plen, nije mi poznato.

            Već pomenuta Olivera Dobrosavljević (moja buduća snaja, koja mi je to lično mnogo kasnije pričala) zaposlila se kao diplomirana pravnica u ministarstvu finansija negde oko 1930. godine. Tu je dobila zadatak da prekontroliše knjige Beočinske fabrike cementa, koju su eksploatisali Francuzi. Po pregledu knjiga podnela je izveštaj, iz kojeg se videlo da je fabrika utajila porez u povelikom iznosu. Onda je preko njenih pretpostavljenih došla intervencija i od nje se tražilo de izveštaj prepravi tako, da ispadne da utaje poreze nema. Ona to nije htela - smatrala je da je to nečasno - pa je odjednom dobila rešenje da je premeštaju u njihovu ispostavu u Skoplje. Skoplje je u to vreme bilo vrlo nepodesno za život, naročito za rođene Beograđane i vlastodršci su tamo premeštali neposlušne. Ona je posle kratkog vremena dala otkaz na državnu službu i vratila se svojoj kući u Beograd, gde je počela da se bavi advokaturom. Ona je to mogla, jer je imala dobru roditeljsku podršku, a neki siromah se to ne bi usudio. Naravno da je njen zamenik u ministarstvu našao da nema utaje poreze u Beočinu. Koliko su francuski lopovi od ovog plena dali srpskim, naravno da nije poznato. U svakom slučaju i to su sve bili vrlo ugledni ljudi.

            Ovo su samo dva mala konkretna primera, a to je stil rada ljudi koji daju glavni ton u najcivilizovanijem delu čovečanstva i koji je nametnut celom svetu. Ove i druge vrste nemorala - koje ovde nećemo nabrajati - stvorili su u stvari podiogu za propast evropske kulture. Takve nemoralne akcije su omogućene ustrojstvom jednodelnih država, gde su privredni i pravni život stopljeni u jedno (novcem se kupuje pravo, a pravom se daju privredne koncesije i olakčice), a iz tog jedinstva se potpuno porobljava i uništava duhovni život, kojim bi se te stvari mogle sagledati i ispraviti. Rudolf Štajner je 1919. rekao da - ako se bar u Nemačkoj ne sprovede tročlano društveno uređenje - da će za dvadeset godina Evropa biti u ruševinama. Pošto to ni do danas nije učinjeno i ako se to u najskorije vreme bar negde ne počne da uvodi, mogu se u najskorije vreme očekivati još gore katastrofe. To je prirodna zakonitost: kad se u nekom društvu pojavi nemoral, to je znak da ono ide ka propasti, a da je sama ta propast neophodna za spas ostalog čovečanstva. Sa tročlanim društvenim uređenjem se ne može očekivati da će svi ljudi odmah postati anđeli, ali se njime otklanja daleko najveći broj uzroka, mogućnosti i podsticaja na nemoralno delanje. U njemu oni Francuzi ne bi mogli ni raditi ni sticati profit na zdravlju mladih ljudi, a oni drugi ne bi ni mogli da utaje porezu i da potkupljuju državno činovništvo, a to im se ne bi ni isplatilo. Stoga je borba za očuvanje ovakvog sadašnjeg stanja jednodelnih ili jednočlanih država, stanja koje je možda imalo nekog opravdanja još do pre nekoliko stotina godina, a sada je - kad se žanje kombajnom a ne srpom - potpuno deplasiran; borba za očuvanje ovakvog stanja je u stvari borba za održavanje i negovanje korupcije i drugih zala, pa bilo da je toga ko svestan ili nije. Tročlano društveno uređenje bi u najvećoj meri odstranilo nezadovoljstva kod ljudi, a koja su tinjajuće podloge za razne revolucije i druge socijalne nemire.

            Kao što se zna, komunizam je nikao na Zapadu, a eksportovan je na Istok. To je izvedeno u saradnji sila, koje su bile zvanično u ratu jedne protiv drugih, a da ne govorimo o tome da su u to umešane ne samo neprijateljske nego i Rusiji savezničke države. Na Zapadu je nikao i rasizam, koji je u stvari izraz osećaja niže vrednosti. Kad čovek sebe ne oseća  vrednim kao ličnost, on sebi pridaje vrednost time što je potomak nekih koji više vrede To je u smislu: “Pošto je moj pradeda imao takve i takve zasluge, znači da sam i ja sposoban”; “Pošto su iz mog naroda potekli toliki naučnici i umetnici, to znači da i mi mnogo vredimo”. Kolonijalne sile su to naročito propovedale, da bi se svojim vojnicima davalo moralno opravdavanje za ubistva i pljačke onih koji su “niže rase”. Nemci, koji su dosta kasno posegnuli za kolonijama i kojima su one ubrzo oduzete, preostalo je samo da se uzdaju u sopstvene snage i sposobnosti, dakle u ličnu vrednost, te je rasizam kod njih bio nešto strano. Oduzimanje kolonija je dakle išlo u prilog intencijama nemačkog duha naroda, što izvesnim okultnim krugovima nije odgovaralo. Zato im je preko nacionalsocijalizma rasizam vestački ucepljivan. Za osvajačke pohode se taj rasizam podupire i sa nekim bogom, koji ceni baš te osvajače, koji je sa njima, koji ih blagosilja i koji ih čuva. Samim tim što takvi narodi dolaze u sukobe, vidi se da su oni u stvari mnogobošci, pa ma kako žestoko da propovedaju monoteizam. Cela ta stvar naravno nije tako jednostavna. U svemu tome deluju i više duhovne moći, a ne samo ljudi.

            Rudolf Štajner govori o posebnim zadacima pojedinih naroda, a prema kojim te narode nikako ne treba rangirati, jer svaki od njih daje taj svoj specifični doprinos za dobro čitavog čovečanstva. Englezi u sadašnje vreme razvljaju dušu svesti, a to je zadatak ovog sadašnjeg kulturnog razvoja, ove epohe; zato oni danas imaju posebnu snagu. Francuzi - sad na višem stepenu - razvljaju dušu razuma, koja je razvijana u grčko-latinskoj eposi. Italijani na višem stepenu ponavljaju egipatsko-haldejski razvoj duše osećaja, te pošto je i cela ova naša sadašnja epoha na neki način njeno ponavljanje, oni takođe imaju neku posebnu snagu slično Englezima. Nemci u ovoj eposi imaju zadatak da razvijaju “ja”, dakle nesto što nikako nije zavisno od stru je nasleđa. To naravno znaju i okultni krugovi iz ona tri prva naroda i to i oni koji ne deluju u smislu ispravnog razvoja čovečanstva, pa su im ti neispravni okultni krugovi i podmetnuli rasizam kao zvaničnu nacističku ideologiju, sa kojom ogromna većina Nemaca nema baš nikakve veze. To smo konstatovali i ja i drugi moji drugovi iz zarobljeništva u Drugom svetskom ratu, da - sa izuzetkom nacista - nijednom Nemcu ne pada na pamet da on pripada nekoj višoj rasi od nas. Podmetanje Nemcima rasizma okultni krugovi nastoje da im onemoguće ispravan razvoj,  kako bi za sebe i svoje grupno egoističke ciljeve omogućili ispunjenje nekih svojih izopačenih težnji. I ovde treba naglasiti da i u svim tim narodlma ima takođe okultista, koji sasvim dobro shvataju svoje zadatke i idu za Hristovim impulsom i bore se protiv onih izopačenih. Nikad sa ništa ne sme uopštavati.

            Da ne bi ostalo nepomenuto, Rusi i uopšte Sloveni treba da dođu do izražaja tek u narednoj kulturnoj eposi, a zapadi Sloveni - Poljaci, Česi i Srbi - jesu posrednici za prenošenje plodova sadašnje epohe u sledecu. Nešto o tome pomenuto je u poglavlju “Tačka posmatranja”.

            Kao simptomatično treba pomenuti, da su nacionalsocijalisti zabranili rad antropozofskim društvima, antropozofski pokret su smatrali neprljateljskim. Protiv njega se i danas određeni krugovi bore, iako nisu nacionalsocijalisti, koji su zvanično suzbijeni.

            Od jednog Čeha - Tirša nastao je kod slovenskih naroda Sokolski pokret, koji je bio vrlo jak između dva rata. Sem spoljašnje forme raznih gimnastičkih vežbi, kroz njega je provejavala ideja sveslovenstva, te je sa svojim sveslovenskim sletovima (bio je jedan i u Beogradu) budio nacionalnu svest i solidarnost između tih naroda. Rusi tu nisu bili uključeni, jer su bili pod okupacijom komunističke tnternacionale. Tada još nepunoletni kralj Petar II rado je na slikama prikazivan obučen u sokolsku uniformu. Međutim, u isto vreme su ga - kako neki kažu - uvodili i u sasvim raspusni život, bi ga upropastili - sasvim svesno. Kad je komunizam i u svirn tim slovenskim narodima nametnut, Sokolski pokret je potpuno zabranjen.

            Od 1929. godine je nastala takozvana svetska kriza. No ona naravno nikad nije smela da se ponovi, pa je 1980. isto to nazvano recesijom, a sada se uopšte skoro i ne pominje, nego samo pomalo nagoveštava. Ta pojava se redovno ponavlja, jer posle nekog nerazumnog i prekomernog privrednog poleta uvek dolazi do neke zasićenosti, stagnacije i pada. To se onda rešava pomoću ratova kojima se velike teritorije razaraju, pa se za njihovo obnavljanje ostvaruje puna zaposlenost i privredni uspon.

            Zbog straha od ponvne nemačke agresije Francuska je prema njenoj granici između 1927. i 1936. izradila neosvojivo utvrđenje, t.zv. Mažinovljevu liniju. Jedino se nisu setili da je izgrade i prema Belglji, preko koje su desetak godina ranije nemačkte trupe upale u Francusku. Ona je građena deset godina, znači da je po koja stotina narodnih poslanika deset puta iglasavala budžet za nju. Ako uzmemo u obzir francuski generalštab, vlade koje su se u međuvremenu smenjivale, novinare i druge, izlazi da su više hiljada uticajnih ljudi - možda i desetine hiljada, ako tu ubrojimo i one koji se s tim nisu slagali, a koji su morali da ćute - da je ogroman broj najuticajnijih Francuza vrlo svesno učestvovao na planu, da Francuska u narednom ratu, koji su pripremali, bude okupirana. To se može izvesti samo pomoću vrlo jake tajne organizacije ili organizacija, koje svoj članove mogu da nateraju na takve akcije, a i da zapuše svaka usta koja bi protiv toga nešto izustila. Neka slučajna omaška ili glupost tu apsolutno ne dolazi u obzir. Sa tom i takvom režijom rata koji se priprema, moralo se saglasiti ili bar povinovati najmanje koja desetina, a možda i stotina hiljada članova tajnih organizacija - neki naravno samo kao marionete, imajući poverenje u ruku, o koju su bili zakačeni. Za puk se naravno kaže: “To je peta kolona!” - što naravno baš ništa ne objašnjava, ali je odgovor dat. Drugi podaci će potvrditi ovu moju tvrdnju, a od njih ću ovde navesti samo sledeće.

            Tu spada na primer i to, da su i francuske i srpske i belgiske fabrike oružja snabdevale svoje vojske puškama (mislim i pištoljima) sa kratkim iglama, tako da nisu mogle da okidaju. Zatim da su u sanduke sa natpisima da su u njima granate za protivavionske topove, dea su u njih te njihove tabrike stavljale eksere ili manevarsku municiju. Zgranuo sam se kad sam istovetne te priče slušao od naših oticira, pa i lično od onih koji su kao artiljerci bili postavljeni sa protivavionskim topovima za odbranu Beograda, kad sam istovetne takve priče slušao i od francuskih i od belgiskih zarobljenika, a takođe i o takvim puškama, od kojih sam i ja jednu imao u rukama za ono kratko vreme rata 1941. godine. I te vrste sabotaže odnosno ređiranja toka rata koji se godinama priprema moguće su samo kad je mnogo hiljada ljudi organizovano u tajnim organizacijama sa takvim direktivama.

            Naravno da to ne znači da su ljudi koji su to izvršavali potpuno svesni svega toga što čine, a još manje samih posledica. Često je kod njih u pitanju samo neki nagon, neka strast, koja im pomračuje svest ili pak nekakva apstraktna misao i težnja za ostvarenjem nekog sasvim drukčije zamišljenog ideala i cilja, a koja im pomućuje zdravo rasuđivanje i izvodi ih iz stvarnosti. Oni onda deluju ne iz svoje slobode, svoje slobodne odluke, nego iz instinkata. Tu se sad dotičemo jedne duboke tajne, a koju u sadašnjem razdoblju razvoja duše svesti treba razglasiti i osvestiti.

            Prema planu odnosno namerama, promisli Tvorca svet se mora na neki način preobražavati i o tome se staraju i to ostvaruju duhovna bića koja su viša, pa i daleko viša od čoveka. No Tvorac je ljude stvorio da budu hijerarhija slobode. Zbog toga jedino oni mogu po svojoj volji, po svojoj slobodnoj odluci ili da rade u smislu Tvorčeve promisli ili da ne rade ništa ili da rade na suprot tome. Duhovi naroda. koji spadaju u hijerarhiju arhanđela, ne mogu a da ne rade u smislu Tvorčeve promisli - to bi bilo za njih apsurdno. Ali čovek može. I tu sad dolazimo do ključnog pitanja: Gde je neminovnost, a gde je sloboda? Sama Tvorčeva promisao jeste neminovnost u onom globalu, u kojem je Tvorac ipak ostavio i mogućnost, da se u njemu može u tim granicama nešto slobodno raditi, dati određeno obojenje, da se u toj celokupnosti stvara i nešto novo, nešto novo što ne potiče iz njega nego iz same od njega potpuno stvorene tvorevine. Ta potpuno odvojena tvorevina jesu ljudi. Oni ne mogu uticati na opštu promisao, ali mogu u njoj da dadu izvesno obojenje u smlslu kako se ona ostvaruje, da se u tom globalu na taj način dodaje, stvara nešto novo. Ako čovek radi u smislu same te Tvorčeve promisli, dakle ne po nekom diktatu ili imperativu, nego samo u smislu istine, istinske stvarnosti - drugim rečima - ide Hristovim putem, on je onda saradnik na tome i to onda znači i njegovo usavršavanje i napredak. Ako na tome ne radi ili čak protiv toga radi, to je njegov pad. No to je neuspeh duha naroda, u kojem se takav čovek rodio.

            U sadašnjoj eposi razvoja duše svesti, koja je otpočela 1413, a završiće se 3573. godine, čovek je došao do tog stepena razvoja, kad iz svoje slobode može svesno da sudeluje u radu čak i svoga duha naroda - da se ne upuštamo ovde u njegovu vezu sa svojim anđelom čuvarem. Ako ljudi uHristovom smislu sarađuju sa svojim duhom naroda - pa bilo svesno ili nesvesno - onda i taj narod napreduje takođe i na fizičkom planu. A ako među njima uzme maha nemoral, taj narod na tizičkom planu propada, njegov arhanđeo ga napušta.

            Čovek se u ovom razdoblju odvaja od prošlosti, pa i od struje nasleđa i usmerava se ka budućnosti. Tu sad ono  božansko treba shvatiti ne izvan, nego u samom čoveku, A na to nas upućuje antropozofski orijentisana nauka o duhu, koja je nastala pod impulsom i u smislu Arhanđela Mihaila, koji će voditi čovečanstvo nešto više od 300 godina, počev od novembra 1879 godine. Iz ovakve Mihailove odnosno pod vođstvom Mihailovim nastale nauke saznajemo, da se i u celom društvenom uređenju odslikava sam čovek. Privredni život odgovara sistemu čovekove glave - misljenju, političko-pravni sistemu grudi, ritmičkom sistemu - osećanju, a duhovni život sistemu izmene materija i udovima - htenju. U današnjem trenutku razvoja kod čoveka ta tri sistema ne deluju više automatski sinhronizovano, kao što je to nekada bilo, već se razdvajaju, pa zato treba i te tri oblasti društvenog života takođe razdvojiti, ali svesno ih razdvojiti, jer se u njihovom nesvesnom raspadanju pojavljuje haos i socijalni nemiri. Ko pažljivo posmatra život oko sebe, može i na sebi i na drugima da vidi kako neko jedno misli, a drugo radi i pri tom oseća zbog toga nezadovoljstvo samim sobom, pa se sve češće kaže da “ne zna šta hoće”. To je sama priroda i proces čovekovog razvoja, a sinhronizavonje te tri snage čovek mora sada da iz svoga “ja” svesno da vrši. U tom smislu treba svesno razdvojiti i društveni zivot, koji se praktično već raspao i svaki od ta tri člana divlja i nastoji da uguši ona druga dva; razdvojiti ih da u svojim oblastima samostalno deluju i ne mešaju se u one druge dve, ali da se iz više svesti na ravnopravnoj bazi sinhronizuju i budu u skladu. Zahtev za tročlanim društvenim uređenjem nije nikakav apstraktni partiski program, već je zasnovan na posmatranju i uviđanju činjenica koje donosi život u svom vremenu. Da je to potrebno, to svi ljudi danas nose u podsvesi. Ko malo pažljivije posmatra život i sluša privrednike, pravnike ili duhovne radnike uvideće kako se svako od njih buni što mu se nešto iz neke od druge dve oblasti nameće, jer to u njegovoj oblasti nanosi stetu, ometa njen ispravan rad.

            To je počelo još s početkom XX veka i Rudolf Štajner je to pokušao da osvesti ljudima i posle Prvog svetskog rata predlagao je u Nemačkoj razbijanje države na ta tri dela. Ljudi koji su njom vladali to nisu prihvatili i taj impuls su ugušili. Težiste je bilo da se s tim počne u Srednjoj Evropi, koja je za to najprijemčivija, u kojoj je to najviče sazrelo. No ljudi to nisu prihvatili odnosno to nije sprovedeno. Da je to sprovedeno, moglo se izbeći da se ponovi ono što je bilo u ranijim kulturnim epohama, kad je posle nekoliko stotina godina vrlo uzvisenog poleta u Egiptu vođstvo preuzela Haldeja ili kad je posle te četiri ili pet stotina godina cvetanja jelinstva, vođstvo te kulturne epohe prešlo na mnogo prozaičnije rimljanstvo. U razvoju duše svesti Evropljani su tome sličan pad posle pet vekova mogli izbeći,ali se ovo pravilo opet ponovilo, te center kulture prelazi sad na obale Tihog okeana, a evropski narodi su u XX veku izvršili samoubistvo.

            Posle ovog malo dužeg, a ipak kratkog objašnjenja, vratimo se na ono što je neposredno pre toga nabačeno, kao i na onu već istaknutu sličnost između francuskog i srpskog naroda. I u jednom i u drugom je skoro u isto vreme buknuo pokret za preobražaj socijalnih prilika, odnosno uređenja, koji se odrazio u Francuskoj revoluciji odnosno u Srpskom ustanku. Oba ta naroda su u drugoj polovini grčko-rimske kulturne epohe razvijala tu rimsku državnost, gde je po božanskoj promisli čovek kao pojedinac trebalo da se postavi prema društvu, a ato je došlo do izrazaja naročito u rimskom pravu. Sada u ovoj kulturnoj eposi ta jedinstvena, jednočlana država se razlaže na tri dela. Ova dva naroda to uviđaju iz svoje duše razuma, iz razuma usmerenog na državnost i odnos pojedinca prema takvoj državi koja ga sad guši, ali to ne dolazi kod njih do pune svesti, osećaju da se u društvenom uređenju nnešto bitno mora promeniti ali ne znaju šta i kako, razumski to još uvek i suvšse apstraktno tumače. Otud dolazi i parola: “Sloboda - Jednakost - Bratstvo”, kod koje se pri punoj svesti lakomože uvideti da se ta tri pojma ne mogu istovremeno primeniti na bilo šta što bi bilo jedinstveno, jer svaki od njih isključuje druga dva, iako za svaki od njih posebno razum govori da su dragoceni za čoveka i da se moraju uvesti u društveni život. Međutim, ta podela se kod Francuza nalazl u podsvesti kad tu parolu uzvikuju a Srbi te ideje kratko vreme posle njih usvajaju - opet ne u punoj svesti, nego samo računajući da se sa  promenom vlastodršca i nešto bitno u socijalnom životu menja. Razum dakle uviđa da je ljudima potrebna sloboda, da je potrebna jednakost, da je potrebno bratstvo, ali je potrebna i jedna viša svest o tome kako se to može ostvariti i skladiti na ispravan način deluju. sloboda u duhovnom životu, jednakost u političko-pravnom i bratstvo u privrednom. To objašnjenje i osvešćenje došlo je po prvi put preko Rudolfa Štajnera, a to može uvideti svako ko sa zdravim razumom i osećajem za istinu nepristrasno posmatra svet i život oko sebe.

            Posta je u duhu vremena da se država mora razložiti na ponenuta tri člana, a vodeći ljudi iz francuskog i iz srpskog naroda (ovde ne govorimo sad o drugima) to nisu uviđali i nisu na tome svesno radili, a sem toga su ti narodi sa zadatkom da i sada - istina na izvesnom višem nivou - i dalje razvijaju dušu razuma, koja je razvijana u prošloj grčko-rimskoj eposi, onda je kod njih došla podsvesna težnja da se ta i takva državnost i državotvornost napusti. To je pod vođstvom onih arhanđela, koji su u stvari duhovi ta dva naroda, a koji obavljaju svoje zadatke apsolutno u smislu Tvorčeve promisli. Pošto se u tim narodima nije našao dovoljan broj uticajnih ljudi koji bi državu svesno razbio na pomenuta tri člana, ti arhanđeli su bili prinuđeni da državnost ovih naroda poništavaju preko instinkata njihovih pripadnika. To naravno znaju i razni okultni krugovi koji to na svoj način upotrebljavaju, ali je to stvarna osnova, podloga za rad onih ljudi koji su sve učinili da Francuska u narednom ratu bude okupirana,kao i onih ljudi kao što je pomenuti Stojan Protić, koga ne bih ovde isticao da ne postoje i sada kod nas vrlo glasni ljudi, koji gledaju ideal u rasparčanoj i smanjenoj Srbiji.

            U ovome se opet pokazuje sličnost i razlika kod ova dva naroda. Kod Francuza, koji su vezani za prošlost, postoji podsvesna težnja da se njihova državnost ugasi. Kod Srba, koji su usmereni ka budućnosti, podsvesna težnja je ne da im se državnost potpuno ugasi, nego da ostane da tinja. Naravno da i jedan i drugi narod imaju svoje misije da vrše i dalje, ali ne u smislu državnosti, stare jednočlane državnosti.

            Čovečanstvo predstavlja jednu celinu i za ispunjenje zadataka; odnosno faza razvoja, koji su predviđeni u Božanskoj promisli, apsolutno svi narodi imaju neku svoju ulogu i sinhronizovano deluju. Pošto impuls za uvođenje tročlanog društvenog uredenja nije posle Prvog svetskog rata prihvaćen u punoj svesti od ljudi nastanjenih u Evropi, moralo je da dođe do Drugog, jer duhovi naroda moraju svoje zadatke da izvrše bilo uz svesnu pomoć i sarađuju sa ljudima, bilo preko njihovih podsvesnih nagona i instinkata. Ako je ovo drugo slučaj, onda je to naravno vrlo bolno za ljude i vezano je sa užasnim razaranjima i pogibijama i mukama, ne bi li se ljudi na njima osvestili. Nemački narod, koji razvija jastvo i iz kojeg je preko Rudolfa Štajnera došlo objašnjenje o tome šta znači to “Sloboda - Bratstvo - Jednakost”, preplavio je kroz rat i francuski i srpski narod. Iz Francuske zatim Nemce istiskuju narodi koji govore engleski, a koji razvijaju dušu svesti i zbog toga u ovoj eposi imaju posebnu snagu, a i sposobnost za praktično sprovođenje odnosno osvešćenje i uvođenje u život novih ideja odnosno društvenog uređenja. Pod njihovim uticajem iz Srbije Nemce istiskuju Rusi, koji treba da daju ton tek u sledećoj eposi, u eposi razvoja duha samog ili manasa , višega jastva; za njih Srbi kroz dušu razuma treba da iznesu plodove ove sadasnje kulturne epohe, ali za sad ne smeju u njima da budu spojeni, te se ruski duh naroda povlači od Srba, a ovi s obzirom na slična svojstva ostaju i dalje delimično povezani sa francuskim duhom naroda, ali postepeno se i sve više povezujući sa prodirujućim duhovima naroda koji govore engleski. Česi i Poljaci su u nešto drukčijem položaju, jer deluju preko duše svesti (koja se sad razvija) odnosno preko duše osećaja (koja se u ovoj eposi na neki način ponavlja, samo na nižem nivou).

            Ni posle više od pola veka posle te katastrole Drugog svetskog rata, vodeći ljudi koji daju ton najcivilizovanijih naroda nisu prihvatili da države treba rasčlaniti na ona tri dela. Iz zapadnih naroda, pretežno onih koji govore engleski nameće se izopačen način ukidanja država i to time, što bi se sve pretvorilo u jedinstveno privredno područje, u kojem bi i duhovni i političko-pravni život bili samo oruđe privrednoga, eventualno bi se samo tolerisale neke manje lokalne razlike i obojenja, ali nikako na uštrb privrednih moći i interesa. U tom smislu i duhovni i politički! rad organizuje se na isti način kao i privredna preduzeća, te tako samo i mogu da funkcionišu. Pri tom je sama politika postala jedna od najprofitabilnijih privrednih grana.

            Taj stav je za istočne narode potpuno nepodnošljiv. Kod njih preteže težnja da duhovni život upravlja i privrednim i političko-pravnim. Ako se ta dva stava ne usklade odnosno ne organizuje vrlo svesno neka tampon zona između Istoka i Zapada, zona koja će ih na neki način istovremeno i razdvajati i povezivati, sukob i katastrofa koja će iz njega proizići apsolutno su neizbežni. I tu lebdi već napred opisana alternativa: ili će ljudi i sa Istoka i sa Zapada i sa Sredine svesno raditi u smislu ispravnog razvoja sveta, ili će to viša duhovna bića obaviti preko njihovih nagona i instinkata, a onda dolazi do katastrofa.

Ovde su izneta neka zbivanja u duhovnom svetu, a povesna zbivanja u fizičko-čuulnom svetu su samo neko njihovo odslikavanje, “poređenje” - kako je  to rekao Gete, ili da upotrebimo reč nama bliskom narodu - pandan tome zbivanju. Ta stvar je i suviše ozbiljina i ne sme se skrivati. S obzirom na ove dve krajnosti izmedu Istoka i Zapada nikakva tampon zona, čak ni u smislu čisto razdvajanja - a potrebno je da vrši više ulogu spajanja, jer čitavo čovečanstvo i jeste jedna celina - nikakva tampon zona ne može biti etikasna ako se bar u njoj ne uvede tročlano društveno uređenje.

            Prema istraživanjima Rudolfa Štajnera u nekim engleskim tajnim krugovima je još bar polovinom XIX veka nastala jedna izvanredno zamašna ideja o stvaranju takve neke tampon zone kao zaštite Zapada od Istoka. To bi bila već i decenijama pominjana Balkanska konfederacija, a koja je prema ispitivanjima Rudolfa Štajnera kao tampon zona trebalo da obuhvati severnu Italiju, sve balkanske zemlje i Bliski Istok bar do Irana. To ima dubokog smisla, ali takva zona bez tročlanog društvenog uređenja ne bi magla opstati, bila bi samo neka karikatura, bila bi eventualno veštački održavana, ali ne bi mogla da odigra svoju ulogu čak ni razdvajanja, akamoli spajanja. Istoka i Zapada. Pravi okultisti to svakako vrlo dobro znaju. ali je potrebno da to dođe do svesti i mnogo većem broju ljudi i to iz raznih drugih naroda.

Iz gornjih izlaganja može se videti da bi okosnica za sprovođenje takve zamisli mogao da bude srpski narod sa svojom podsvesnom težnjom. Objašnjenje za to potrebno je da dođe iz nemačkog naroda, da bi se i kod Srba i Francuza to osvestilo i razumski primilo. Na ostvarenju toga, na praktičnom uvođenju tročlanstva u život potrebno je da se angažuju narodi koji govore engleski. A itaiijanski i njemu slični španski narodi treba da unesu svoj osecaj za socijalnu pravdu i odnos prema bližnjima, te da to ne ometaju nego obogaćuju i pomažu.

            Ja vrlo dobro znam, da je time postavljen vrlo težak zadatak, ali takođe znam da se bez dragovoljnog i svesnog izvršenja toga zadatka neće moći da iziđe iz ove teške situacije u kojoj se nalazi današnje čovečanstvo. Znam, da ako ljudi to svesno ne učine, da će iz duhovnog sveta preko njihovih instinkata morati da dođe do nekog pražnjenja između Istoka. i Zapada, da bi se na taj način i bez svesnog učešća ljudi stvorlia neka ravnoteža. a u smislu Hristovom...

            A sad da se vratimo na same simptomske pojave.

            Kad je već reč bila o municiji: kad je Italija pod Musolinijem 1934. napala Etiopiju iz svojih kolonija Somalije i Eritreje i osvojila je 1936, da bi obnovila slavu staroga Rima - naravno i radi pljačke, a možda i unijaćenja etiopskih kopta - uložila je ona Društvu naroda žalbu, što njeni nečasni protivnici, koje su iz čista mira napali, upotrebljavaju “dum-dum” metke. Etiopski car Haile Selasije se lično pojavio tada u Društvu naroda i sve prisutne pozvao da dođu u Etiopiju i uvere se, da u njoj ne postoji ni jedna fabrika “dum-dum” metaka. Naravno da niko od predstavnika civilizovanih naroda nije došao - bilo bi nezgodno kad bi se utvrdilo njihovo poreklo. A neko bi možda i proizvodače oružja nazvao ratnim zločincima, a oni su u stvari časni poslovni ljudi, koji oružje isporučuju po porudžbinama ljudi, za koje oni ne mogu znati da li će ga upotrebiti za gađanje stena ili ljudi - to oni nikako ne mogu znati. Tako je i upotreba - ne proizvodnja - tih “dum-dum” metaka preko Društva naroda bila zabranjena kao nehumana (obični metci su humani), jer su bili zasečeni i pri udaru u neku kost su se cepali i pravili velike rane, veće nego obični. Tada još nisu bili pronađeni sadašnji igličasti metci, koji se u telu vrte, niti oni sa radioaktivnim metalom (naravno osiromašenim). Pošto sad ne postoji Društvo naroda, Ujedinjene nacije to nisu zabranile.

            Španski građanski rat je bio posebno interesantan. Pošto je u Društvu naroda utvrđeno da je to unutrasnja stvar Španije, dogovoreno je da se niko sa strane u njega neće mešati. Međutim, nečasni diktatori su se ipak mešali - Hitler i Musolini su pomagali Franka, a Staljin republikance. Velike demokratije su se zbog toga zgražavale, ali ih to nije izvodilo iz takta i same su ostajale pri datoj reči. Uvek su se ponovo u Ženevi sastajali da konstatuju kako Nemačka i Italija pomažu pobunjenog Franka i da to nije lepo, a posebno Engleska i Francuska, koje su smatrale da je republikanska vlada jedino legalna (republika je proglašena 1931.), pa ipak one nisu sebi dozvoljavale da joj pomognu protiv fašističkog nasilnika. Da u Spaniji nisu tada stotine hiljada ljudi ginule, bilo bi to krajnje smešno - čak su i naše novine pravile s tim šegu. Naravno da je tako samo Franko morae da pobedi, jer je SSSR bio daleko i mogao (ili hteo?) Samo simbolički da pomaže republikance. Naši komunisti su u velikom broju išli u Španiju da se bore kao dobrovoljci na strani republikanaca, a njihovi rukovodioci su se za to vreme zadržavali u Parizu - odatle su bolje navijali. Ipak su i oni sticali status boraca u Španskom građanskom ratu. A ko ih je tu u Parizu izdržavao i plaćao?

            Da li ima neke veze s Frankom i s tim što ga je Vatikan podržao 1936, pa i sa stvaranjem “Osovine Rim-Berlin” iste te godine - da li sa svim tim ima neke veze to, što je Španac Hoze Marija Eskriva de Balaguer 2.10.1928. osnovao “Opus dei” (“Delo boga” ili “Delo bogu” - može se i ovako i onako prevesti)? On je sigurno mnogo zaslužniji od Ignjacija Lojole, jer je već sedamnaest godina posle smrti proglašen za sveca, a Ignjacije je morao da čeka koju stotinu godina. “Opus dei” zvanično nije kaluđerski red, ali nezvanično ipak nekako i jeste. Pripadnici su pod kaluđerskim zavetom, ali kao obični građani zauzimaju razne položaje u društvu, a posebno se bave privredom. To je vrlo značajno modernizovanje katolicizma, kojim se teži da parira anglo-američki uticaj u ovoj eposi razvoja duše svesti, dok je Ignjacije do savršenstva razradio tehniku vladanja prethodne epohe, a sa kojom je suzbijao protestantizam i pravoslavlje. To je s uspehom izvršeno u Srednjoj Evropi i uz pomoć Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, čiji su vladari Habzburgovci poreklom Španci. Oni su pod parolom “Cuius regio, eius religio” (“čija vladavina, njegova religija”) Poljake i Mađare iz protestantizma vratili u katoličanstvo. Jezuitizam je međutim morao da pravi kompromise sa silovitim nailaženjem anglo-amerikanizma, kojim nije mogao da ovlada. Neki tvrde da su od 1802. u borbi protiv Napoleona jezuite u savezu sa nekim britanskim tajnim ložama i da po tom dogovoru jezuite treba da vode duhovni život u svetu, a te lože privredni, dakle neka vrsta podele vlasti u svetu. To je sasvim lako moguće, jer se uklapa u sve te novije društvene pojave i delovanja ljudi koji su davali i daju ton i smernice u najcivilizovanijim delovima čovečanstva, dakle u zapadnim narodima. Kad drugih je to uglavnom podražavanje tih civičizovanijih - delimično možda i preuzimanje, ali ne baš tako kao po sebi razumljivo.

            Ta saradnja ima naravno i mnogo dublje korene. Jezuite - kao uostalom i sve zapadne crkve, ali oni posebno - svakako se striktno drže one dogme o “ukida.nju” duha., a koja je doneta na saboru u Konstantinopolju 869. godine. A izvesne britanske lože su svakako vrlo jako povezane sa darvinizmom i onim shvatanjima kojima je u XIX veku “ukinuta” i duša i sve se svodi na ovakav ili onakav sklop gena, ili nasleđe, na čisto fizičko-telesne procese. Iz ovakvih stavova je mogla da nastane sasvim uspešna saradnja, pa se takvi stavovi u toj saradnji velikom silinom nameću svetu.

            Ako se negira postojanje duha i tvrdi da je duh samo neka manifestacija duše, kako je to kao dogma doneto na saboru od 869. godine, onda je i duhovna oblast društvenog života takođe samo kao neka manifestacija izvesnih društvenih zbivanja, koja potiču iz ljudskih duša. Taj duhovni život se samo tako naziva, ali nema nikakve realnosti. Ako nema duha, pa. i duhovna oblast nije nikakva realnost, onda su tu i svi ljudi jednaki - u nečem nepostojećem svakako da ne postoje ni neke razlike. O slobodi se onda može govoriti samo u smislu slobodnih ispoljavanja i iživljavanja svojih nagona i instinkata, da ih niko i ništa ne remeti niti ometa. Tu naravno kao sasvim prirodan zakon dolazi i “borba za opstanak”, uključujući i borbu za što bolji i lepši opstanak. Pri tome je sasvim prirodno, da svaki iz svoje okoline grabi onoliko koliko god može da zagrabi - bilo iz prirode bilo od drugih ljudi. Što se tiče prirodnih blaga, ljudi sasvim normalno grabe koliko god mogu i smatraju da im to poboljšava opstanak, a potonjim generacijama se ostavlja da one same rešavliiju probleme, koji su od njih nasledeni. A po prirodnim zakonima u toj borbi za opstanak jači uvek uzima od slabijega i to je prirodna selekcija za preživljavanje onih najvitalnijih. Tako i izvesne vrste životinja izumiru, a kod krda raznih visih životinja uvek ona najjača, kroz borbu postaje vođa krda.. Kod ljudi naravno sem fizičke snage dolazi u obzir i spretnost i inteligencija, Kojima se ona dopunjuje i zamenjuje, ali je u suštini to isto. Iz tih razloga se u privrednom životu traži sloboda, jer u toj slobodi će preživeti uvek samo oni koji su najjači i najbolji, te će se stvoriti najkvalitetnija rasa ljudi, za koju je sasvim normalno da uništava one manje kvalitetne, pa i beskorisne, koji samo džabe troše hranu i drugo. Međutim, ako neko remeti slobodno iživljavanje nagona i instinkata svoje braće, onda će starija i jača braća da ga dovedu u red time sto će ga izbubecati i naterati da se pokorava vođi, koji se stara o redu u krdu. Tu će se kazniti čovek, kako bi se pod udarcima izmenio, a samo delo se ne osuđuje, jer je posledica ovako ili onako sklopljenih gena. Sve je prirodno, pa i onda ako su geni na malo ređi način sklopljeni treba ih pustiti da se slobodno iživljavaju, ali samo do te mere, dok ne ometaju slobodno iživljavanje nagona druge braće - dakle samo pripadnike istog roda ili iste vrste krda, a neko drugo krdo je sasvim prirodno da se i sasvim uništi u borbi za opstanak. Zato se onda i u političko-pravnoj oblasti sankcioniše na primer homoseksualnost, pod uslovom da ona ne ugrožava slobodu iživljavanja nagona drugih ljudi.

            Tako iz samog tog shvatanja proizišlog iz dogme od 869. godine, da ne postoji duh, izlazi izopačeni društveni poredak, koji se danas silovito nameće sa Zapada: sloboda u privrednom životu, jednakost u duhovnom i bratstvo u politički-pravnom, a to bratstvo se priznaje samo za one koji pripadaju istom rodu, a drugi rodovi se u borbi za opstanak po samim prirodnim zakonima moraju uništavati, da bi ono vitalnije i bolje moglo živeti i to što bolje živeti. Iz tog “ukidanja” duha i darvinizma nastao je i rasizam, koji je potpuno apsurdan za onoga ko ne priznaje dogmu iz 869. i zna da duh sasvim realno postoji. Takva izopačenost u drustvenom poretku proizilazi iz čisto materijalističkog shvatanja sveta, a u tome može postojati i pomenuta eventualna saradnja odnosno sporazum jezuita i izvesnih tajnih britanskih loža povezanih sa darvinizmom i marksizmom.

            Međutim, ako se nasuprot dogmi iz 869. pođe od toga, da čovek ima i duh i dušu i telo, onda se kao sasvim prirodno pokazuje sledeće. U duhovnom životu čovek treba da ima punu slobodu bilo pri stvaranju nekog umetničkog dela bilo pri naučnim istraživanjima i pronalaženjima, bilo pri izražavanju svojih verskih ubeđenja i t.sl. Ako se iz političko-pravnog života duhovni život usmerava na primer preko nekih ministara, koji propisuju neke udžbenike ili naučne programe ili favorizuju izvesne religije, to je onda uništavanje duhovnog života. Sličan je slučaj i ako se iz privrednog života uslovljava, da se izvode ona umetnička dela koja ce se dobro unovčiti - i uopšte, ako se umetnost može kupovati - ili ako se neki naučnik plati da dokaže nešto što će doneti privrednu korist ili se neka verska propaganda posebno dotira i reklamira. S druge strane, svi ljudi su jednaki po tome što imaju vrlo slične radosti i bolove, po tome što imaju osećaje i osećanja, na primer za ono što je pravedno ili nepravedno i za ono što je istinito ili neistinito i drugo, pa bez obzira što će neko smatrati da je pravo ovo, a drugi ono. Pri tom i jedan najneobrazovaniji i najneinteligentniji čovekmože imati ispravniji osećaj za pravednost nego neko sa daleko većim duhovnim sposobnostima - znanjima i iskustvima - ili daleko veći osećaj samilosti i razumevanja za druge. Otud u političko-pravnom životu treba da vlada načelo jednakosti, pri čemu treba da bude merodavan sud o pravednosti i pravu koji ima većina punoletnih ljudi, pošto se pojedinci u tome mogu razlikovati. A onda, kao što bi bilo besmisleno smatrati da Sunce pripada nekom pojedincu više a nekome manje, isto tako je besmisleno i da Zemlja i njena bogatstva pripadaju jednome više a drugome manje. U pogledu te “borbe za opstanak”, borbe za podmirivanje životnih potreba, ljudi stoga treba da se osećaju kao braća koja odrastaju na istom, zajedničkom tlu. Pri tome, ako veći brat može da dosegne rukom i ubere neki plod s drveta, on treba i za onog manjeg koji to ne može, da nešto ubere i s njim podeli, a ne da mu eventualno kaže: “Uberi sam!”. Otuda oni koji nisu zavedeni dogmom iz 869. mogu vrlo lako da uvide, da u duhovnom životu treba da vlada sloboda, u političko-pravnom jednakost, a u privrednom bratstvo...

            U toj 1928. godini kad je osnovan “Opus dei” postao je Zogu kralj Albanaca. Razna šiptarska plemena skupljena su u jednu celinu i dobili ime po latinskom nazivu teritorije koju su nastanjivali. Ja ne znam da li je to ime možda još i ranije izmišljeno za neki narod. Znam samo da sam kao dečko čitao knjigu od Karla Maja “U zemlji Šćipetara”, a ne “Albanaca”. U svakom slučaju bi tu po titoističkim standardima sprovedenim u Jugoslaviji bilo jedno desetak naroda i narodnosnih manjina. A posto je Zogu bio kralj “Albanaca” a ne “Albanije”, to je bila dobra priprema da se pod “Albanijom” podrazumevaju sve zemlje gde žive takozvani “Albanci”. Na sličan način se postupilo i sa “Crnom gorom”, koja je bila tačno određeni geografski pojam, ali su ga političari - naročito pod Titom - proširili i na primorje i na Boku Kotorsku i dalje, otprilike na deset puta veću površinu. Onda je po tako proširenom geografskom pojmu, od naziva teritorije dobio naziv i narod koji se tamo zatekao.

            Kad je Hitler 1933. dosao na vlast, prvi ga je priznao Vatikan. U Nemačkoj su ubrzo potom po ugledu na svoje najveće neprijatelje, komunistički SSSR, počeli su da se organizuju koncentracioni logori, kao najveća sramota u istoriji čitavog čovečanstva. Ta zaraza se dalje proširila na istok sve do zapadne, a na zapad sve do istočne obale Tihog okeana.

            U 1934. je u Marseju ubijen jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević. On je to i očekivao i kažu da je sa bugarskim carem Borisom jednom razgovarao o tome, ko će od njih dvojice prvi biti ubijen. Borisu je negde za vreme Drugog svetskog rata posle posete Hitleru u vozu naprasno pozlilo i umro je na Topčiderskoj železničkoj stanici ili su ga tu mrtvog našli. Priče o nekoj Janka Pusti u Mađarskoj i ustašama koje su se tu obučavale mogu bi ti tačne ili ne, ali je sasvim sigurno da je za obezbedenje uspeha u atentatu najveću ulogu igrala Francuska policija i vojska - kao što je za Franca Ferdinanda austriska. Policija je naročito dopustila da se pravi gužva oko njega, oficiri su na konjima paradirali sa isukanim sabljama ispred a ne iza njegovih kola, u kojima se on vozio sa Bartuom, koji je verovatno takođe bio nepoželjan, pa je na mesto predsednika republike on došao da ga sačeka i bude ubijen. Oficiri naravno nisu mogli videti šta im se iza leđa događa, pa kad su čuli pucnjavu, za okretanje konja trebalo im je taman toliko vremena dok atentator nije ispalio svih dvadeset metaka iz svog “parabeluma”. Onda je dotični oficir bio toliko “razgnevljen”, da je atentatora po obavljenom poslu odmah na licu mesta ubio - kako se ne bi mogao saslusati i preko njega otkriti i njegovi saučesnici. Neki naivni Francuz, koji se tu našao i slucajno sve to fotografisao, izgleda da takođe nije dobro prošao. Meni je tamo negde pedesetih godina supruga Branka Naumovića, koji je bio kraljev ađutant, pričala, da je njemu Aleksandar poverio da je od slobodnih zidara - kojima je i sam kralj do tog vremena pripadao - da je od njih dobio zahtev da im da 26.000.000 dinara; pošto on to nije mogao ili nije hteo da učini, sledio je atentat. I Mužić tvrdi, da je Aleksandar bio u sukobu sa masonima zbog neprihvatanja njihove politike protiv katoličke crkve.[7]

            Pod Aleksandrom kao srpskim ili veiikosrpskim diktatorom sve selendre na morskoj obali dobile su pristaništa sa ozidanim kejovima i molima. Beogradsko pristanište, koje je imalo dvaput veći promet nego sva jadranska pristaništa zajedno, počelo je da se gradi tek negde 1937. ili 1938. godine ne znam tačno. U to vreme se i turisti iz srpskih banja sele na naše more, koje se time podiže, dok Istra, Cres i Lošinj pod Italijom ostaju u bedi Italijani čak nastoje da ih raseljavaju, a posebno ih mobilišu i šalju u rat protiv Etiopije. Sem toga, da bi se proslavio, a svakako dobio i pare, hrvatski odnosno dalmatinski vajar Meštrović, za Aleksandrove vlade su srušeni i ostaci grada na Avali, koji je istorisko-kulturni spomenik (Porča od Avale je pomenut u narodnoj pesmi). Kao da nije bilo drugih brda gde se mogao dići spomenik neznanom junaku! Dokaz da je to sasvim smišljeno urađeno radi rušenja srpske tradicije jeste i rusenje Njegoševe kapele na Lovćenu i podizanje Meštrovićevog mauzoleja za vreme titoizma.

            Pod kraljem Aleksandrom je još (trideaetih godina) počeo da se organizuje kult ličnosti Vlatka Mačeka. Više godina, kad sam letovao na moru, gledao sam kako na brdima od velikog kamenja i od vatre stoji ispisano “Živio Maček” i kako je burno proslavljan njegov rođendan. Aleksandar kao veliki diktator to nije mogao da spreči - nije imao Titovih sposobnosti. Docnije je sklopljen savez između Mačeka i njegove seljačke stranke i srpskih demokrata Ljubomira Davidovića i Milana Grola. Udružili su se za borbu protiv Aleksandrove šestojanuarske diktature, koja je 1929. uvedena zbog destruktivnog rada i opstrukcija u Narodnoj skupstini. Posle su ova dvojica priredila Mačeku spektakularan doček u Beogradu, na koji je došlo iz raznih mesta hiljade Srba u deliriumu. I sam Maček je bio iznenađen kako je i kod Srba bio prikazan kao simbol borbe za slobodu i demokratiju. Posle je sa Dragišom Cvetkovićem 1938. sklopio sporazum o hrvatskoj autonomiji, po kojoj je nihova hrvatska straža legitimisala jugoslovenske oficire koji ulaze u svoje kasarne. To je bila priprema za organizovanje Nezavisne države Hrvatske pod Hitlerom i Pavelićem. Još u nazivu “nezavisna”, a ne “neovisna”, ostao je trag srpske diktature.

            Kod Slovenaca je najistaknutiji političar bio katolički pop Korošec. Meni nije jasno, kako se to slaže sa svešteničkim pozivom. No politikom su se bavili i pravoslavni popovi, na primer pop Voja Janjić.

            Da bi otpočeo rat, potrebno je da obe strane imaju dovoljno snage da s njom ocekuju svoju pobedu. Priprema Drugog je bila donekle komplikovanija od organizovanja Prvog. Centralne sile su bile poražene i obezoružane. Francuska sa Malom Antantom ih je držala u klještima. Za SSSR se ne zna, da li je stvarno džin ili je pred raspadom. Društvo naroda propoveda mir i izgrdi svakoga ko ga naruši. SAD samo s vremena na vreme proglašavaju Monroovu doktrinu “Amerika Amerikancima” i nemešanje u sukobe izvan nje, te da se time ratni pokretač ne uplaši od njenih napada, te da smatra da ima više šansi za uspeh. One druge tehnike, koje su povezane sa određenim konstelacijama nebeskih tela, upotrebljavanjem duša umrlih,.ili raznih elementarnih duhovnih bića, teže je shvatiti i uočiti.

            Nemačka istoričarka Renate Rimek[8] navodi, da je odbegli kaluđer Lane (lažno ime: Jarg Lanz von Liebenfels) jos 1909. godine bio u vezi sa Hitlerom, a da ga 1932. naziva svojim učenikom. Ona sa njim povezuje i nastanak fašizma u Italiji, Mađarskoj i Spaniji, zatim američki Ku-Kluks-Klan i pokret kukastog krsta u Nemačkoj. Na Hitlera deluju i Karl Haushofer (Karl Haushofer), profesor geopolitike i član okultnih drustava Vril i Thule i Rudolf Hes (Rudolf Hess), takode član Tule društva. Izgleda da je jedan od njih pisao Hitlerov “Mein Kampf” (“Moja borba”), dok je bio u zatvoru u Austriji ili mu ga je bar diktirao, jer je Hitler bio prilično neobrazovan da bi mogao napisati takvo neko delo. To su samo mali nagoveštaji da je Hitlera možda neko posebno okultno preparirao, verovatno i hipnotisao. Zna se da je on imao takvu moć, da je svako sa kim bi se Hitler rukovao postajao njegov fanatički pristalica. Ko poznaje hipnozu taj zna, da se preko hipnotisanog čoveka najlakše hipnotišu mase.

            Ovde treba zabeležiti i šta sam čuo novembra 2000. godine od Jürn-Hinnrich Volkmann-a. Ispričao je da je tetka njegovog oca imala kuću pored Berhtesgadena, iz kojeg je pri kraju rata Hitler jednom izišao sam (kao da je pobegao). Bio je sav izbezumljen. Hitler je klekao pred nju i sa sklopljenim rukama je nju molio, da se ona moli za njega. - Ma koliko da ova priča može izgledati neverovatna, treba pomisliti da je možda i sasvim istinita. On, kome je u Prvom svetskom ratu iperitom jako oštećeno zdravlje, mogao je posle toga još lakše da bude hipnotisan i izmanipulisan. Naravno, uzimajuci u obzir i njegovo izvesno ranije nastrojenje i slabosti. Da li to ima neke veze s tim, što je Hes jedan jedini od nacističkih vođa posle nirnberskog suđenja umro prirodnom smrcu - istina u zatvoru-zamku - koji su čuvale sve četiri sile pobednice? Da se setimo: On je - mislim 1943. - nekim avionom otišao u Englesku da nešto pregovara. Da li o separatnom miru ili o drugom? Zvanična nemačka verzija bila je, da je on poludeo i pobegao. - Ako je ova priča samo izmišljena, treba se upitati ko ju je i zašto izmislio? Ko želi Hitlera da prikaže kao žrtvu nekih tajnih sila i zašto takvu priču lansira? - Postoji i treća mogucnost: da je ta žena imala o Hitleru tako snažnu viziju, da je to za nju izgledalo kao neosporna stvarnost. I tu se covek može upitati: da li je ta vizija možda ipak ukazala na neku duhovnu realnost i šta to znači?

            S tim u vezi i bez komentara navešću i jedan svoj doživljaj. Nekoliko godina pre nego što ću doći u dodir sa antropozofijom, a i pre nego što će mi se dokazati da ima snova koji mogu nešto posebno da znače, čak i da ukažu na događaje koji će se tek obistiniti; dakle u vreme kad sam sve čisto materijalistički objašnjavao i dokazivao, ja sam sanjao Hitlera. Razume se da je i meni kao i drugima, on godinama bio opsesija, pa sam i ja o njemu imao sasvim nepovoljno mišljenje, kao uostalom i čitava moja okolina. Posle rata, kad sam se već vratio iz “njegovog” zarobljeništva, stalno me je mučila misao o nekim događajima - o njima će biti govora u narednom poglavlju - o događajima koji se nisu mogli logički objasniti, te sam razmišljajuci o njima svakog dana satima i mesecima nastojao da prodrem u njihovu pozadinu, ulogu raznih špijuna i na kraju tajnih službi i organizacija, koje su jedine bile u stanju da tako nešto izvode. U tim razmišljanjima Hitler mi se uvek činio kao neko veliko oličenje zla, kao neko čudoviste. Elem, u takvom raspoloženju došao mi je negde 1946. Hitler u san i rekao - čak više opominjući i s ogorčenjem - da to nije sve tako, da ne treba da ga tako napadam. Od onda sam postao uzdržaniji u osuđivanju i njega i drugih. Tek posle više decenija našao sam kod Rudolfa Štajnera objašnjenje, da u snu ono što umrli govori nama - to u stvari mi njemu saopštavamo i obrnuto, da ono što mi umrlom govorimo - da to on nama saopštava. U svakom slučaju i ovaj san je simptomatičan.

            U vreme nacističkog uspona u Nemačkoj Francuska je bila izrazito najmoćnija kopnena sila u svetu. Na moru je bila znatno slabija od Velike Britanije, a po svoj prilici i od SAD. Međutim, tridesetih godina XX veka počelo je neko njeno koketovanje s Italijom, govorilo se o sestrinskim narodima i da bi trebalo da se ojača veza i sklopi savez između Francuske i Italije. U tom slučaju bi združena francuska i italijanska flota bila jača od britanske sredozemne flote, imale bi dakle u sredozemlju prevlast i na moru. Kad se uzmu u obzir i njihove kolonije u severnoj Africi i na Levantu, pa i savez sa Malom Antantom i uticaj na Grčku, pa i Bugarsku, to bi bila izvanredno velika sila. Danas se takođe sluša o nekom savezu zemalja oko Sredozemnog mora. - To međutim nije odgovaralo rediteljima i njihovom planu. Musolinijevi fašisti su zaneti uspehom u Etiopiji i u ratnom delirijumu počeli da zahtevaju i viču: “Tunis! Džibuti! Korzika!”. Tunis je od 1881. godine bio pod protektoratom Francuske i naslanjao se na ogroman prostor njene Zapadne Afrike, a i na italijansku koloniju Libiju. Džibuti je bio francuska kolonija i jedino pristanište preko kojeg je išla sva roba iz Etiopije i do kojeg su po svoj prilici Francuzi sagradili jedinu železnicku prugu od Adis Abebe. Preko italijanske Somalije i Eritreje to nije moglo ići. Korzikanci stvarno govore nekim svojim jezikom koji nije francuski, a Korzika je do 1768. pripadala Đenovi, kad su je prodali Francuskoj. Pošto su tek mnogo docnije proglašena “prava naroda”, Korzikancima se to ne priznaje, jer je kupo-prodajni ugovor stariji, dakle pravosnažan. - To su sve bile dobre podloge da se razbije sestrinska ljubav. No trebalo je ići i dalje...

            Trebalo je ohrabriti i Nemce. Tako bi se lakše kod Italijana romansko sestrinstvo preobratilo u ideološko, fašističko sestrinstvo. Na tu ideolosku bazu mogao se onda priključiti i Japan...

            Po ugovoru o miru u Versaju ustanovljena je prema francuskoj granici takozvana demilitarizovana zona, u koju nemačka vojska nije smela da ulazi. To bi bilo kršenje ugovora o miru, pa i “casus belli” (“razlog za rat”) za koji još nije sve bilo spremno, no to je ujedno bilo i najlakše da se prekrši - naravno ako francuska vojna komanda u tome sarađuje. Nemačka vojska je u tom momentu bila vrlo slabo naoružana, a trebalo je da se napravi spektakl, da bi se organizovao delirijum pobede. Zato su na brzinu mobilisani stolari, koji su i na automobilske i kamionske šasije namestili oklope od drveta i kartona. Pretežno sa takvim bornim kolima i drvenim puškama upala je ogromna nemačka vojska u tu demilitarizovanu zonu. U Francuskoj vojsci se naravno pojavio pokret da i ona odmah upadne u istu tu zonu. Mislim da bi dve-tri francuske oklopne divizije bile tada dovoljne da Nemce odatle isteraju i do Drugog svetskog rata ne bi došlo. Međutim, francuskoj vojsci je naređeno da ne interveniše, a u Društvu naroda se posebno na zahtev Velike Britanije Nemačkoj pripretilo, a Francuskoj preporučilo da ostane uzdržana - naravno za ljubav mira. Francuska je to i poslušala, da bi koju godinu docnije bila potučena i okupirana.

            Zatim dolazi do pripajanja Austrije Nemačkoj 11.3.1938, Sudeta 29.9.1938, pa 15.3.1939. okupiranje cele Čehoslovačke, sa čim se i Engleska i Francuska slažu, jer je 30.9.l938. bio sklopljen nemačko-engleski ugovor o prijateljstvu. Tome je naravno prethodilo stvaranje “Osovine Rim-Berlin” oktobra 1936. Za vreme čehoslovačke krize mnogi Srbi su im se prijavili kao dobrovoljcida ih brane, ali je jos pre njihovog dolaska stvar bila svrsena. Naravno da bi čehoslovački otpor posle gubljenja utvrđenja na planinskim masivima Sudeta bio skoro nemoguć. Sad, kad je zauzimanjem Škodinih fabrika u Češkoj nemačka udvostručila svoje kapacitete za naoružanje, Velika Britanija 31.3.1939. daje garancije Poljskoj. Tada je pobedio i Franko u Španiji. Nemačka i SSSR 23.8.1939. sklapaju ugovor o večnom prijateljstvu (verovatno i o podeli Poljske). Nemačka 1.9.1939. upada u Poljsku sa obrazloženjem da je Poljska nju napala, Engleska od nje 3.9.1939. traži da se iz nje povuče, pa pošto ona to ne čini, počinje Drugi svetski rat. Iz ovih kratkih navoda vidi se, da je za njegovo organizovanje reditelj morao da ima svoje glumce u svim tim zemljama, sve su poslušno radile po nalogu istog reditelja. A svi ti ugovori o prijateljstvu ostajali su po svoj prilici na snazi i uprkos ratnim sukobima između potpisnica. Zar je rat mogao da ih naruši?

            Početak rata zatekao me je u Jesenicama, gda sam kao student mašinske tehnike bio na dvomesečnoj praksi u železničkoj ložionici Tu i u železari bilo nas je ukupno sedam ili osam studenata iz Beograda. Na dan izbijanja rata nas nekoliko iz Beograda i jedno deset-petnaest slovenačkih devojaka i mladića i približno istih godina (od 17-18 pa do dvadeset i nekoliko), uglavnom dece tu zaposlenih radnika, bili smo se radi zabave skupili za jednim dugačkim stolom u kafani. Izuzetak je činila jedna Rumunka, koja je sedela pored mene i rekla mi da je njen otac kao vrhunski stručnjak za kontrolu rada visokih peći doveden iz Rumunije i bio zaposlen u Kranjskoj industriskoj družbi (železari) i da je za to dobijao platu, koja je po mojem računu bila jedno tri put veća od ministarske. Kad smo na toj sedeljci čuli za napad Nemačke na Poljsku, spontano je nastala burna reakcija i zajednička solidarnost sa Poljacima. Pevale su se i naša i sveslovenska himna i pored sve zbunjenosti i zaprepašćenosti. Sutra-dan nam je naššef ložionice odmah dao uverenja da smo uspešno obavili dvomesečnu praksu (trebalo nam je još nekoliko dana) i preporučio da se što pre vratimo svojim kućama.

            Na praksi u Jesenicama nisam bio obavezan da nešto posebno radim (svakako bih više smetao nego koristio), tako da sam šetajuci po raznim odeljenjima provodio vreme u razgovoru sa njihovim radnicima. Jezik nije bio nikakav problem, oni su govorili slovenački sa maksimalnim ubacivanjem. srpskih reci, a ja srpski sa ono malo naučenih slovenačkih reči. To su sve uglavnom bili zreli ljudi i od njih sam mnogo-šta naučio. Od njih sam prvi put čuo o nekom klerikalizmu, protiv kojeg su svi nešto imali. Mnogo docnije sam saznao i shvatio, da je katolička crkva za vreme Austrije u Sloveniji bila vlasnik 40 % njihove zemlje koja se mogla eksploatisati (njive, polja i šume). Na njoj su Slovenci radili kao kmetovi. Sa osnivanjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca unet je i u bivša austro-ugarska područja srpski zakon o agrarnoj reformi, po kojem niko nije mogao imati više od deset hektara, te je sav višak takve zemlje podeljen seljacima koji su je obrađivali. To je naravno pogodilo i srpske i hrvatske i slovenačke, kao i austriske i mađarske veleposednike, jer su neki - kao na primer moji rođaci u Vukovaru - posedovali i po vise hiljada jutara zemlje. Svi ti njihovi seljaci su ujedinjenje sa Srbijom doživeli kao oslobođenje od vekovnog ropstva, ali veleposednicima to nije išlo u račun, a oni su i bolje organizovani. I to je jedan od razloga za organizovanje mržnje protiv Srba, kao nosilaca naprednih ideja Francuske revolucije, a ta mržnja traje i dalje.

            Posle Drugog svetskog rata održavao nam je staru kuću (još od mog dede po majci Vojislava Bakića) zidar, majstor Jova, koji je još dvadesetih godina došao u Beograd, a rodom je bio iz Benkovca. On mi je pričao da je kao mladić negde 1922. ili 1923. godine kao Srbin i pravoslavac poželeo da čuje i šta se u katoličkoj crkvi događa. Tu je slušao katoličkog sveštenika, kako u propovedi opominje svoju pastvu: “Čuvajte se dobro, Srbi vam stoje sa sekirom za vratom!”. Ovo treba povezati sa radošću seljaka, bivših austrougarskih kmetova, kad su im Srbi dali zemlju i oslobodili ih od kmetstva i - s druge strane - neprijateljstvom katoličke crkve, plemstva i drugih veleposednika, kojima je oduzeta zemlja, a i sa izjavom Stojana Protića o maloj Srbiji. Sa tim treba povezati i mnoge druge akcije i zahteve, koji su iznikli posle “pada komunizma”, gde - sada već unuci i praunuci tih veleposednika traže da im se “vrate” (iako ih nikad nisu imali) imanja njihovih predaka, koja su ovi ko zna na koji način osvojili i eksploatisali. To je kažu pravo nasleđa, pa se i u Beogradu sad više govori o “vraćanju” dvorova nego o jedno milion imanja, koja su oduzeta “malim ljudima” za vreme titoizma. Naravno da i njima niko ne brani da postavljaju takve zahteve, ali oni koji pretenduju na veća imanja imaju i više para, te se lakše mogu čuti, a imaju i pristalice (opet unuke i praunuke onih starih), koje tu prave i neke političke smicalice, iz kojih očekuju i neku svoju ličnu korist. I ovde moram dodati, da se ta pitanja mogu ispravno resiti samo uvođenjem tročlanog društvenog uređenja. Tu bi onda došao do izrazaja osećaj za pravdu i pravednost većine punoletnih građana, a ne neka pravna smicalica poduprta novcem i pendrecima.

            Ovde treba pomenuti bar nesto i o zbivanjima u antropozofskom pokretu, iz kojeg je ponikla. ta ideja o tročlanstvu. Rudolf Štajner je Ludvigu Polzeru rekao da ne želi da mu se telo spali posle smrti, nego da bude pokopano kod Geteanuma. On je umro 30.3.1925, a kad je Poleer stigao u Dornah 1.4.1925, već je pripremano za kremaciju, pa njegova intervencija kod Albert-a Steffen-a nlje mogla ništa da izmeni. Ovaj je od Božića 1925. postao prvi predsedavajući društva, a Rudolf Štajner je njega, Marie Steiner, Ita-u Wegman, Gunther Wachsmuth-a i Elisabeth-u Vreede izabrao za predsedništvo i vođe odgovarajućih sekcija. Na povratku iz krematoriuma Marija Štajner i Ita Vegman dolaze u otvoren sukob da li će urna biti postavljena u atelje ili u vilu Hansi.[9] Ova razmimoilaženja najprisnijih Štajnerovih saradnika ja ne mogu da objasnim sa običnom, nego samo sa nekom visom logikom. Na određene ljude, koji su još posebno oslabljeni i manje budni usled tuge zbog zemaljskog rastanka od nekog ko se najvise voli i ceni, a verovatno i zbog drugih njihovih slabosti, moglo se lakše okultno delovati i dati im hipnotičke sugestije, sasvim kratko: “Spaljuj telo!”, “Urnu u atelje!”, “Urnu u Hansi!”. I eto: tu je kremiranje da bi se Rudolfova duša što pre odvojila od Dornaha (da je ostalo telo, duša bi bila iz duhovnog sveta usmeravana prema društvu u Dornahu), zatim svađa oko urne, a možda i još što-šta, što mi nije poznato. Te događaje bar ja samo tako mogu da objasnim.

            Ludvig Polcer je poslednji put Rudolfa Štajnera video 3.3.1925. na njegovoj samrtničkoj postelji, kad mu je ovaj rekao: “No ovo nosite uvek u svesti: Jezuite su od ljudi oduzeli religioznost, pobožnost, sasvim su identični sa rimskom državnom silom. Ta borba, t.j. greh protiv Duha jeste njihovo silno sredstvo vladavine - jedini greh o kojem Pismo kaže, da se on nece oprostiti. Pa ipak se duh ne može sasvim iskoreniti. Ali samo malo njih će ga preneti u budućnost”. Dalje, po Polceru: “Ovom (jezuitskom) strujanju može se i u društvu ući u trag, te da se on (Rudolf Štajner) nada, da ga je paralisao na Božićnjem zasedanju, pošto bez razloga nije on tražio da se očuva izvesan paritet ženskog i muškog duha u predsedništvu, pošto su se ipak mogle opažati tendencije, kako iz starih odnosa ženski duh treba da bude isključen. ‘To sam ja već na početku naglasio, kada sam govorio o Legendi o hramu. Ali to se nije dobro razumelo, pa ipak je to jedna značajna pritajena podstruja u društvu. Borba protiv Duha nalazila se uvek i nalazi se i dalje u pozadini svih spoljašnjih događanja.’”[10]

            Da se podsetimo: Vežbe koje je Ignjacije Lojola propisao za Isusovski red uglavnom su usmerene na strahovito jačanje volje. Na primer: “Iako u Pismu stoji da je Isus prvo pozvao Andriju, ti moraš da zamišljaš kako prvo poziva Petra!”. I tako u tom smislu čitav niz vežbi. Time inicirani svojom voljom stvara neke vrste imaginacija ili bolje receno vizija, koje ne odgovaraju stvarnosti, stvara dakle nestvarne, lažne vizije po svojoj volji. Tako veštački stvorene vizije može onda on na hipnotički način da unese u podsvest drugoga, te da ovaj prema tim u posvest ubačenim slikama i radi. Pri tom se još ta snaga potencira, jer se i takvim zajedničkim izokrenutim predstavama o stvarnosti stvara i neka zajednička grupna svest. Radi toga se daje kao vežba i ovo: “Ako ti izgleda da je ovaj zid beo, a tvoj sterešina ti kaže da je crn, onda ti moraš da smatraš da je crn!”. Sa ovakvim vežbama se u stvari poništava individualna svest t individualno moralno rasuđivanje, pa se na mesto njih postavlja grupnost, neka vrsta grupnog jastva. To je onda vrlo pogubno za ljude koji se tome odaju.

            Još kao mladić sam u Rimskim Toplicama u Sloveniji gledao čuvenog mađioničara i hipnotizera Svengalija, kojd je od nekolicine hipnotisanih ljudi napravio čitav orkestar: svaki je po njegovom nalogu pravio pokrete kao da u rukama drži i svira neki od sugerisanih mu instrumenata. On je takođe mogao - doduše za to pogodnog svog saradnika - da dovede u kataleptički san, da ga dovede u takvo kruto stanje, da ga kao kladu postavi sa glavom na jednoj i sa petama na drugoj stolici i onda da mu još stane i na trbuh. Takođe su poznate i posthipnotičke sugestije. Nekome se pod hipnozom da sugestija, da kad negde spazi čoveka tog i tog, da ga triput lupi po ramenu i on to izvršava čak i posle dužeg vremena. O tim stvarima su pisane i knjige. Prema tome, može se na takav način narediti nekome: “Urnu nosi tamo!”. Takođe se može i preko jednog hipnotisanog čoveka, da se masa ljudi dovede u neko stanje većeg ili manjeg deliriuma.

            Takva neka. sugestija ili tako neka pritajena struja ili obe zajedno mogla je i 14.4.1935. da napravi razdor u Antropozofskom društvu u Dornahu, kad su iz njega isključene Ita Vegman i Elizabet Fride, kao članice predsednišstva koje je Rudolf Štajner izabrao - pored ostalih.[11] Takođe i da od oktobra iste godine zvanični antropozofski časopis “Das Goetheanum” izbriše iz svojeg podnaslova ovde podvucene reči da je “Časopis za antropozofiju i tročlanstvo”, da dakle tročlanstvo ne sme biti ideal kojem se u antropozofiji teži. Pošto u Švajcarskoj nije moglo direktno da se Opšte antropozofsko društvo zabrani, ono je iznutra minirano, a u Nemačkoj je novembra 1935. i zvanično zabranjeno.[12]

            Ja sam samo jednog vikenda početkom šesdesetih godina bio u Dornahu i tamo upoznao nekoliko ljudi koji su na mene ostavili vrlo povoljan utisak. Video sam tamo i poneke, koji su tako, pomalo izgubljeno tu lutali. Od starijih antropozofa sam u Beogradu slušao, da je tu u Antropozofskom društvu bilo došlo do nekog razmimoilaženja oko autorskog prava na dela Rudolfa Štajnera i da je to na sudu rešeno u korist Marije Štajner, da postoje tu neki “stefenovci”, ali da mi u to ne treba da se upuštamo, nego samo da proučavamo tu nauku. To bi nekako i bilo opravdano. Tek mnogo godina kasnije meni se prema izvesnim ličnim opažanjima i obavestenjima šta se tamo događa učinilo, da tu ima i sasvim naopakih impulsa, koje sam na zgražanje naših antropozofa označio kao “veštičji kotao u Dornahu”. Kao glavni dokaz za to bile su mi promene koje su nastajale na ljudima, koji su se tamo zadržavali i koje nisu bile u dobrom smislu. Takođe i forsiranje rada na sporednim kolosecima, koje traje i danas.

            Ovde treba pomenuti, da je ideju o “Panevropi” jos 17.11.1922. izbacio Richard Goudenhove-Kalergi i to bez uključivanja Engleske i Rusije. Danas se ta ideja o Evropskoj uniji pripisuje uglavnom da je od Francuza Jean Monnet-a, koji je u Drugom svetskom ratu bio privredni savetnik američke vlade.[13] Mužić navodi da je pesnik Dimitrije Mitrinović imao jak uticaj na “Mladu Bosnu” od 1907. do 1912, a da od 1914. u Minhenu pravi program Evropske federacije, te da je posle sarajevskog atentata kao mason pobegao u Englesku.[14] I za to se - bar javno - prvi izjasnio Srbin!

            U pogledu nekog povezivanja država i naroda, sem pomenute Male Antante i sokolskog pokreta, postojala je na ovim prostorima i neka ideja o povezivanju svih balkanskih zemalja. To se pojavilo i na sportskom polju, te je u Beogradu pred rat održana i “Balkanijada” - takmičenje predstavnika svih balkanskih zemalja u olimpiskim disciplinama.

            U Bugarskoj je postojao i pokret za ujedinjenje sa Jugoslavijom. Njemu je pripadao jedan moj kolega sa fakulteta, Bugarin, čije sam ime i prezime zaboravio, mislim da se zvao Đorđe. U to vreme u Bugarskoj nije bilo tehničkih fakulteta, pa su neki studirali u Beogradu, a neki u Nemačkoj ili Francuskoj. Ovi kod nas su govorili da se naš Tehnički fakultet kod njih više ceni nego neki sa zapada. Na beogradskom Tehničkom fakultetu njih su čak strožije ocenjivali nego naše studente. Jedan profesor im je čak govorio: Ako u Bugarskoj nešto zabrljaš, svi će reći da je za to kriv beogradski fakultet, koji te nije bolje naučio. Nemačke i francuske škole su im dosta gledale kroz prste, jer su znali da oni neće kod njih raditi, a preko svojih diplomaca u Bugarskoj lakše se trgovalo i plasirale svoje mašine i drugo.

            U Beogradu su se i inače teže dobijale diplome nego u Zagrebu ili u Ljubljani, a posebno na Pravnom fakultetu u Subotici, koji su završavali političari, da im se ne bi prebacivalo kako su neškolovani. To je bilo kao radi sticanja većeg ugleda Beogradskog univerziteta. Docnije sam shvatio da je to bila politika. Preko većeg broja visokih diploma Hrvati i Slovenci su zauzimali srazmerno broju stanovnika mnogo više većih položaja u društvu nego Srbi. U Zagrebu su sem toga i svi diplomirani pravnici dobijali titulu “doktora” prava. Posle rata sam imao priliku da sretnem zagrebačkog inzenjera, koji je u nekim stvarima iz svoje struke pokazivao totalno neznanje. A imao sam naravno i druge slične slučajeve, s tim sto nisam znao tačno ko je gde diplomirao. Kod nas je radio i izvesan broj ruskih inženjera sa takozvanom carigradskom diplomom. Posle revolucije neki Rusi su sa sobom bežeci poneli i pečate i obrasce njihovih univerzitetskih diploma, pa su ih u Carigradu delili nekima koji te škole nisu završili. I takve sam sretao. Napominjem da sam ja završio samo dve godine na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a da su ovo samo slike razornog uticaja pravnog i privrednog života na duhovni.

            Obrazovanje za svu decu u Jugoslaviji bilo je završavanje osnovne škole, koja je trajala četiri godine. Za dalje opšte srednje obrazovanje bile su predviđene osmogodišnje realne gimnazije, s tim što njih nije mogao svako da završi kao danas. U mojoj Drugoj muškoj gimnaziji je u mom četvrtom razredu bilo dva odeljenja sa po preko četrdeset đaka, a malu maturu je položilo i upisalo se u peti razred samo jedno odeljenje od trideset i nekoliko, pa i od njih nisu svi završavali celu gimnaziju i polagali veliku maturu. Smatralo se da decu što pre treba uputiti i na zanate i druge stručne škole, jer za svršene gimnaziste i dalje obrazovane nije bilo dovoljno radnih mesta - i sa svršenim fakultetom čekalo se neki put po koju godinu na zaposlenje. Školovanje je uglavnom bilo besplatno, tek su početkom tridesetih godina počeli da uvode plaćanje ne naročito velikih školarina, ali samo za decu iz imućnijih porodica - prema plaćanju poreze. Izvesni talentovani a siromasni studenti dobijali su i državne stipendije, a i povoljne smeštaje u studentskim domovima. U većim mestima gde je to bilo izvodljivo gimnazije su bile posebno za mušku, a posebno za zensku decu.

            Naravno da su i za srednje i niže škole u raznim mestima Jugoslavije bili sasvim različiti kriteriumi. Kad sam služio vojni rok 1939-1940. u Školi za rezervne pesadiske oficire u Sarajevu, zgranuo sam se kad sam video kako je malo bio obrazovan jedan moj drug iz Crne Gore - ne sećam se tačno iz kojeg mesta. U to vreme su svi koji svrše veliku maturu išli u škole za rezervne oficire. I ovo je samo jedan mali primer za to, kako je besmisleno pravljenje nekog centralizovanog, jedinstvenog drzavnog programa za obrazovanje i kako je za čitavo društvo razoran sistem ocenjivanja učenika po raznim kriteriumima, na osnovu kojih se izdaju diplome, koje onda imaju jednaku pravnu vrednost uprkos tome sto prikazuju sasvim različita stanja postignutih znanja i obrazovanja, kojima se dakle pravno sankcioniše nepravda. Sem toga, ako pri odlučivanju da li je neko savladao uslove iz propisanih udžbenika jedan ovlašćeni državni službenik - profesor - može da odbaci pedeset ili i osamdeset odsto onoga što mu je nadređeni državni sluzbenik - ministar - propisao, zašto mu onda ne dozvoliti da on sam po svojem nahođenju poučava decu onome, što on misli da može i treba? Tada ne bi moglo doći do toga, da po različitim kriteriumima stečene diplome daju iste privilegije u društvu- da ne govorimo još i o tome, što se takve diplome mogu i kupiti ili političkim pritiscima steći. Tada bi svaka privredna asocijacija ili pravna ili kulturna ustanova prilikom prijema novih ljudi sama birala one s kojima će ona sarađivati i to isključivo na osnovu kriteriuma koji se odnose na obavljanje njima potrebnih zadataka i poslova na najbolji mogući način. Sem toga sam duhovni zivot bi bio mnogo bogatiji i raznovrsniji i u njemu bi do izražaja dolazile isključivo čovecije sposobnosti, a ne drugi uticaji.

            U školama se sa mojom generacijom, koja je maturirala 1936, učila veronauka sve do osmog razreda gimnazije. Ranije je bila samo do četvrtog. Programi su bili takvi, da su decu odbijali od vere. To je konstantovano i na jednom Simposionu Beogradsko-Karlovačke eparhije, što je objavljeno u “Teološkim pogledima” negde sedamdesetih godina. Više učesnika je to konstatovalo. Ja se sećam, da sam u nižim razredima morao da učim neke grčke nazive za sve ono što se nalazi u crkvama, a u šestom razredu smo učili dogmatiku, koja - kako je predavana - ni malo nije mogla da opstane uporedo sa drugim naukama o prirodi. Pošto sam više bio naklonjen egzaktnim naukama - naročito matematici i fizici, na učenju dogmatike sam postao ateista. Danas, sa znanjima antropozofski orijenfisane nauke o duhu, ja bih tu dogmatiku daleko bolje branio. To bi trebalo da shvate političari koji danas nameću veronauku u školama. Ali, kad bi oni to shvatali ili uopšte i želeli da shvate, oni ne bi ni bili političari. I ovo je jedan od dokaza da se u društvenim odnosima duhovni život mora odvojiti od uticaja političkog i privrednog, u modernom tročlanom društvenom uređenju.

            U gimnazijama se ranije latinski jezik učio od prvog ili drugog do osmog razreda i polagao se na velikoj maturi. I moj brat ga je polagao još 1928, ali ne znam tačno od kojeg razreda ga je učio. Značaj latinskog se zatim smanjuje i ja ga učim samo od petog do osmog razreda i bez polaganja na maturi Posle rata je još više potisnut i postao predmet bez nekog posebnog značaja. - Negde 1935. ili 1936. uvedeno je bar za najstarije razrede i obavezno pohađanje kurseva za zaštitu od vazdušnih napada. Mi iz Druge muške gimnazije išli smo zbog toga u Trgovačku akademiju, da sa njihovim đacima zajedno to slušamo. Znalo se tad ili bar naslućivalo, da se priprema ratna katastrofa, ali se u javnosti nije čuo nikakav glas da se to i na koji način eventualno spreči. Imalo se poverenje u velike državnike velikih sila sa još većim demokratijama i - čekalo.

            Inače, u srpskim skolama su đaci sistematski poučavani da nisu Srbi nego Jugosloveni. Ta jugoslovenska ideja je bila prilično razvijana i u slovenačkim skolama, a u hrva tskim se više isticalo - bar nezvanično - hrvatstvo. Moja majka i ujak nisu mogli da se pomire s tim da nismo Srbi.

            Između dva rata daleko najveći broj stanovnika u Jugoslaviji bavio se zemljoradnjom. Njih su oni drugi bezobzirno eksploatisali. Sa više strana sam docnije slušao, kako domisljati ljudi u to vreme kupe od seljaka živo jagnje, pa kad ga zakolju i prodadu kozu, meso im ostaje besplatno. Nikako ne smemo smatrati da je tada bilo ispravno društveno uređenje i da taj sistem nije takođe doprineo za dolazak komunizma, mada je on i preko naših saveznika nametnut. Bilo je tu i ljudi koji su bukvalno gladovali i živeli u najgorim uslovima. Naravno da su toj bedi doprineli i domaći i strani eksploatatori odnosno “sposobni poslovni ljudi”, koji su se dobro snalazili u društvenim propisima i “rupama u zakonu”. Za Milana Stojadinovića, “genijalnog finansijera” se tvrdilo, da je pre dolaska na vlast raspolagao kapitalom od pet stotina miliona dinara, a ubrzo po tom jednom milijardom. To su tada za naše prilike bile nezamislive pare. On je dobro znao kakve će poteze njegova vlada da pravi - sam je to režirao - i gde onda treba pare ulagati. I ovo je mali primer za opravdanost tročlanog društvenog uređenja, u kojem potpisi ne mogu biti berzanski artikal i podlegati zakonu ponude i potražnje kao u jednodelnim državama.

            Povezanost bavljenja politikom sa parama i sa prodavanjem pameti postojala je kako kod onih desnih - kao što je bio Milan Stojadinović, kome su njegove “crne kosulje” po ugledu na Dučea (Musolinija) skandirali, naravno sa dodatkom srpskog humora: “Vo-đa, vo-đa, vo-đa-vo, đa-vo, đa-vo” - tako i kod onih levih. Ti uspešni levi su neki put nazivani “salonski komunisti”, jer su od nekud imali sasvim dobre prihode, daleko iznad prosečnih, a borili su se protiv poretka koji im je to omogućavao. Neki su - svakako preko pripadništva raznim organizacijama - znali za taj svetski program za uvođenje komunizma, pa su na vreme pripremali teren, da ne zgrću pare više kao gospoda nego kao drugovi. Tako je i Ivan Ribar stariji (bio je kažu Fischer) bio predsednik novoformiranih skupština kako u kraljevini posle Prvog, tako i u republici posle Drugog svetskog rata. Bez obzira što je on tu svoju igru posle vrlo skupo platio, on je od nekud imao vrlo velike prihode. Sinu je kao džeparac mogao da daje 3.000 dinara mesečno, što je bio iznos plate višeg državnog činovnika. Sin koji je nosio njegovo ime, a nadimak Lola, bio je u godinama pred rat vođa studentske komunističke omladine. Maturirao je 1934, a njegov mladi brat Đura sa mnom 1936. - bili smo zajedno u istom odeljenju od petog razreda. Antonije Kapodistrija se sa njima družio još od osnovne škole, pa sam od njega i ovo saznao. Kao vođa studentske komunističke omladine Ivo-Lola Ribar je organizovao više godina studentske demonstracije. Njegova majka je govorila: “Pa, dečki moraju imati neke ideale!”. Onda je pri svakim takvim demonstracijama izvesan broj demonstranata bivao hapšen, a neki su osuđivani na dužu robiju u Lepoglavi. Sam Lola - ako ga slučajno neki zandar nije prepoznao, pa ga ipak uhapsio - bivao je odmah puštan iz zatvora, mislim da nikad nije ni prenoćio. Tek je pred rat izdat nalog za njegovo hapsenje, pa je žandar stajao pred njegovim vratima i čekao da dođe kuei, da ga uhapsi. Po sebi se razume da on nije došao, jer je bio blagovremeno obavešten. Međutim, za vreme rata je bio ubijen u organizaciji partizansko-nemačko-engleskoj. Kad je trebalo iz Bosne da negde odleti nekim malim engleskim avionom, engleski pilot se pred avionom setio da je zaboravio svoju pilotsku jaknu, vratio se po nju u sklonište i u tom trenutku je došao nemački avian, iz kojeg je Lola ubijen. Pilot se naravno “slučajno” spasao. - I Lolin brat Đura je na neki, samo manje spektakularan način poginuo - valjda za svaki slučaj, jer on sa samom politikom nije baš imao neke veze, više je bio umetnički nastrojen. I dve ćerke starog Ivana su bile ubijene pod Pavelićem, a tela su im tek posle dan-dva sklonjena sa ulice.

            Tih godina pred rat bila su osnivana i razna studentska udruženja, uglavnom pod pokroviteljstvom levičara. Jednom prilikom je došlo i do tuče između takozvanih “nacionalista” i komunista i jadan student je tom prilikom poginuo. Kod komunista je propovedana parola: “Nije važno da li će eventualno svi Srbi izginuti, važno je da ideja pobedi, a mi ćemo onda ovde naseliti Kineze, ako treba!”. To sam ja kao student i direktno čuo od svog druga iz gimnazije Jovana Aleksića, a to nije bilo možda samo njegovo lično mišljenje, već se to sistematski propovedalo, pa sam to slušao i posredno. Naravno ono “mi” je značilo da sami komunisti neće izginuti. Na žalost i on i drugi moji drugovi komunisti su u priličnom broju izginuli. Takođe i antikomunisti...

            Iako je kinematografija još ranije bila pronađena, između dva rata ona uzima veliki zamah. Prvo su bili samo crno-beli filmovi i nemi, a posle se usavršavaju. Pojavljuju se i crtani filmovi, a u štampi i stiripovi. Takođe veliki zamah uzimaju i gramofoni, uglavnom sa operskim arijama, kompozicijama čuvenih muzičara, a i drugim popularnim pesmama. Preko gramofonskih ploča počinje dvadesetih godina da se plasira i muzika američkih crnaca. U tom vremenu počinje i uspon radija (u Beogradu prva stanica 1924.). Prvo su to bili sasvim primitivni aparati - sa detektorima i slušalicama koje je svako morao da stavlja na uši, a ubrzo to postaju velike kutije sa zvučnicima. Tada se već prekida neposredna veza između umetnika-izvodača i slušaoca odnosno gledaoca. I muzika odnosno pesma i pozorište propuštaju se kroz aparate koji ih izobličuju, lažno ih prikazuju; pesma, svirka i gluma ostaju bez duše, materijalizuju se. Međutim, uporedo s tim - samo ne sa tom silinom - počinje priznavanje i sasvim produhovljenih i produsevljenih pesnika, kao što je na primer bio ranije vrlo odbacivan Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Vladimir Nazor, Velimir Zivojinović-Masuka i drugi.

            U sportu je kod nas, do rata još bilo skoro nezamislivo da se njim može i profesionalno baviti. Njime se bavilo radi slave i časti. U njega još tada nije bio unet ćiftinski i šićarski element kao danas. Bilo je naravno izuzetaka, kad je na primer negde pred rat kod “Kolarca” organizovano međunarodno takmicenje u rvanju “Keč ez keč ken”, gde se delovalo i na nacionalna osećanja, da u žestokim borbama sa stranim nefer rvačima pobedi jedan fer Šumadinac. Ali to su bili izuzeci.

            Kao što je već rečeno, brakovi i razvodi su bili u nadležnosti verskih zajednica.Tu je duhovna oblast zahvatala u pravnu. Verske zajednice su u načelu protiv razvoda i daju ga same pod vrlo strogim uslovima. U katoličkoj crkvi razvod braka uopste ne postoji, samo “razdvajanje od stola i postelje”. Pravoslavna ga daje sarno u slučaju dokazane preljube, za šta nije dovoljno samo priznanje preljubnika. Čuo sam za slučaj, gde su se dvoje dogovorili da se razvedu, a muž je prihvatio da to bude njegova “krivica”. Radi toga su angažovali jednu čuvenu beogradsku glumicu - čije ime neću pomenuti, a mislim da to ona nije radila za pare, nego iz prijateljstva - pa je tu glumicu i muža u dogovoreno vreme u krevetu zatekla žena, koja je “iznenada i slučajno” došla kući sa dva prijatelja - svedoka. Ovi su onda mirne savesti mogli na verskom sudu da se zakunu u ono što su videli. - Teže je bilo, ako jedna strana ne želi da se razvede. Tako sam za jednog uglednog coveka čuo, da je zbog toga iz pravoslavlja presao u Islam, koji mu je taj razvod po nekim osnovama odobrio. Naravno da su ovi slučaji bili retki izuzeci.

            U Italiji, u kojoj su bili u važnosti isključivo verski brakovi - čini mi se da je to tek pre nekoliko godina ukinuto - bilo je zbog toga mnogo vanbračnih zajednica i vanbračne dece, za razliku od drugih država gde su uvedeni građanski brakovi. Sve je to dokaz da duhovni život treba razdvojiti od pravnog i privrednog i da je duhovni život u velikoj opasnosti da se vodi sa totalnim apstrakcijama, uključujući i kaluđerski i sveštenicki celibat, da se pred činjenicama zivota sistematski zatvaraju oči. Ako se duhovni zivot ne bavi i svakodnevnom stvarnošću - u kojoj je svakako itekako začaran duh - onda on postaje jedan od najznačajnijih uništitelja kulture, jer u nju unosi laži, koje ubijaju duhovni život. Svaki covek koji nije izgubio zdrav razum može za to naći bezbrojne primere. Na primer, da ne postoji nikakva, čak ni čisto teoriska mogućnost za postojanje neke demokratije, t.j. da sav narod učestvuje i vlada u svim manifestacijama društvenog života. Zamislimo samo neku malu zemlju, koja ima samo sto hiljada punoletnih građana i kako se tih sto hiljada okuplja na nekom trgu da bi se dogovorili šta da se radi! Pri tom se tek svaki deseti javlja za reč! A one podvale da neki izabrani predstavnici imaju blanko punomoćje da sa tim narodom rade što god hoće, uključujući da ga šalju na klanicu i da o tome narod ne moraju da pitaju? Čudno je koliko su masovno onelogikovani ljudi, koji o tim stvarima i ne misle, već ih uzimaju zdravo za gotovo. A svaki, apsolutno svaki, koji se dočepa nekakve vlasti smatra da sme da radi sve što mu padne na pamet. Prvi čovek koga sretnete na ulici i pitate ga da li može da vam sašije odelo, odgovoriće vam da ne može - sem ako slučajno nije krojač. Ali ako ga pitate i sa pohvalama mu ponudite da bude ministar za to i to, on će po svoj prilici smatrati da je on baš za to pozvan i prihvatiće. Na takav način se i sastavljaju vlade u svim demokratskim zemljama. Zar je čudo što je došlo do smrti evropske kulture, koja je i omogućila sve ono što je vezano za Prvi i Drugi svetski rat - i ono pre i između i posle, sve do danas?

            Ovde treba napomenuti, da Srbija sve do ujedinjenja nije zvanično upotrebljavala “novi” - gregorijanski kalendar, nego “stari” - julijanski. Tek negde 1923. (1) uvodi se i u Srbiji zvanično “nov” kalendar. Bez obzira što je taj kalendar svakako tačniji od “starog” i na ovom primeru se vidi kako je tlačiteljska Srbija imala da se pokorava svojim tlačiteljima. Danas bi se to reklo “da bi ušla u Evropu”.

            Srpska pravoslavna crkva ne priznaje tu promenu i zadržava stari, julijanski kalendar i otud nastaju razlike u praznovanju Božića i drugih praznika u odnosu na zapadne crkve. No i u tim praznovanjima u toku vremena vršene su izvesne promene. Tako je do IV veka Hristovo rođenje, Krštenje i Bogojavljenje praznovano istog dana. U Rimu se 354. godine uvodi praznovanje Božića odnosno rođenje Isusovo da bude 25. decembar. I kod Svetog Grigorija Bogoslova nalazi se “Beseda na Bogojavljenje to jest na rođenje Spasitelja”. Praznik Bogojavljenja proslavlja se 6. januara. Iz toga izlazi - s obzirom na razliku između novog i starog kalendara - da na pravoslavni Badnji dan pada po novom kalendaru u stvari silazak Hrista u telo Isusovo pri krštenju na Jordanu. A 24. decembar po novom kalendaru bio je u stvari praznik Adama i Eve. I za taj dan je tek pre dve ili tri stotine godina počela da se kiti jelka na zapadu. Između dva rata taj običaj se i kod nas uvodi. Striktni pravoslavci se tome opiru kao stranom i zapadnom nametanju umesto našeg badnjaka, posipanja slamom i drugog. Oni, kojima se to dopada, tvrde da taj običaj imaju i Rusi. No pošto ta okićena jelka lepo izgleda i pošto se potpuno izgubilo shvatanje o znacenju i Hristovog rođenja i Adama i Eve, taj običaj se i kod Srba između dva rata ustaljuje. Titoisti, kad su došli na vlast, oni to kićenje jelke prebacuju na 31. decembar, da bi se Božić kao verski praznik potpuno ukinuo, a Uskrs zamenjuju proslavljanjem 1. maja, verovatno zato što je izmedu 30. aprila i 1. maja Valpurgijska noć.

            U Jugoslaviji je između dva rata - kao i u svim drugim zemljama sem SSSR - skoro sva privreda bila u privatnim rukama. Izuzetak je bio javni saobraćaj, pošte i rudnici (za koje je država davala privatnicima koncesije za eksploataciju) i državni monopoli duvana, šibica i soli. Njima je samo drzava smela da trguje, čak je i upotreba upaljača bila zabranjena, I u drugim zemljama je po svoj prilici bilo nesto slično. Tamo gde se ide više na levi ekonomizam - više se podržavljuje, a tamo gde se ide na desni - više privatizuje. Državna preduzeća teže ili uopste ne mogu da bankrotiraju, a privatna to mogu lakse. Državna zato obično manje efikasno posluju i imaju manje inicijative, dok su privatna prilagodljivija vremenskim prilikama. U državnim su radnici više socijalno zaštićeni, a u privatnim su više pod pritiskom. Mož se reći: Levi, socijalistički ekonomizam je povezan sa jezuitizmom, a desni sa anglo-americkim ložama. Zato se svet između njih klacka.

            Kao prelaz na sledeće poglavlje neka budu sledeće reči Rudolfa Štajnera iz predavanja održanog 2.1.1921. godine u Štutgartu:[15]

            “Od vremena svetskog rata nije više istina, da samo stari proleteri čine ovaj široki donji sloj. Ovom širokom donjem sloju pripadaju članovi svih ranijih klasa. A ni sa ovom činjenicom danas se jos ne računa. Još se ne računa s tim da na one ljude, koji su još iz predratnog vremena sa sobom poneli nesto od inteligencije, da se na njih mora delovati pre svega razumskim idejama, tako da stalno sve više i više neka vodeća inteligencija na razumski način ulazi u svet. To je danas posvema najvažnije pitanje, da se oči otvore ljudima koji su još nešto od inteligencije sačuvali, da bi oni postali ispravne vođe. Bez toga ne idemo mi napred. Jer vidite, predstoje dve stvari. Jedna je već malopre bila naznačena: izgradnja u Srednjoj i Istočnoj Evropi iz drugih osnova nije moguća sem pomoću tročlanstva; ona nije moguća pomoću ljudi Srednje i Istočne Evrope, ali takođe ne ni pomoću ljudi Antante. Ljudi Antante i Amerike mogli bi nešto učiniti samo pod pretpostavkom - bilo to u vezi sa davanjem zajmova u velikom stilu ili manjih kredita - mogli bi to samo pod pretpostavkom, da u Evropi nastane značajan najamni pritisak u odnosu na Ameriku. Tu bi se međutim odmah američki proletarijat protiv toga branio, to možda ne bi ni engleski proletarijat dopustio. Tu bi se svim merama koje bi na to išle, išlo u prilog revoluciji u samim tim zapadnim zemljama. A to je ono, što se bezuslovno mora čovečanstvu predočiti, da iz onog najšireg donjeg sloja, sada ne spolja, nego iz donjeg sloja smišljena boljševička revolucija zahvata i zapadni svet. Vodeće ličnosti na Zapadu mogu danas i još tolike blokade da dižu protiv boljševičkog zaraživanja Zapada, ono što s Istoka dolazi prenošenjem boljševizma, to za zapadne sile nije glavna stvar, nego je glavna stvar ono što se odozdo nagore diže; to je ona suštinsko.

            “No ima danas već izvesan broj ljudi - i on će brzo rasti - a koji uviđaju da je sasvim nemoguće da se bilo čime drugim do revolucijom probija, ako se i dalje radi u starom smislu. I upravo tako, kako se u starom smislu kazalo ljudima: mi moramo načiniti rat da bismo time savladali revoluciju u sopstvenoj zemlji, to ne znači ništa drugo do da se među u starom smislu razumnim ljudima Zapada mora raditi na drugom svetskom ratu. Ne ide to nikako drukčije, nego da se radi otklanjanja unutrašnjeg boljševizma na  Zapadu mora raditi na drugom svetskom ratu. Ovaj drugi svetski rat je utoliko sigurnije u izgledu, kad se na Istoku nikad ne može dobiti razumevanje za preduzimanje privrednih mera Zapada čim te stvari budu doterane do vrhunca. Na Istoku će se onaj način mišljenja, koji danas dolazi do izražaja u Rusiji - povezati čak sa religioznim predstavama Istoka, te će preko cele Azije nastati jedno raspoloženje, za čije vođstvo je izvanredno valjana japanska narodnost, tako da će u privredne zaplete budućnosti upasti Istočno-Zapadna napetost. Drugi svetski rat,. koji će se morati razviti izmedu Azije i Amerike i onoga sto je između njih, on se sasvim bezuslovno mora razviti iz privrednih osnova. Vi zbilja slušate kako se iz donjih slojeva razleže zov: svetska revolucija! Ova misao o svetskoj revoluciji, ona će moći u maglu da se zavije samo time, da se razbukta katastrofa drugog svetskog rata. To drukčije nikako nije zamislivo.

            “Mi dakle sada živimo u susret takvom vremenu, u kojem gradivo za koflikt između Amerike i Azije biva sve jače i jače. Po sebi se razume da će u taj konflikt biti uvučeni narodi koji se nalaze između njih. Vi morate biti sasvim sigurni, da će Azija sa Japanom na vrhu u odnosu na ono što dolazi sa Zapada biti u istom polozaju kao što je bila Srednja Evropa u odnosu na Antantu. Možda će se sa strane Istoka neko vreme žrtvovati sa velikim pouzdanjem u pobedu, ali isto tako kao što je u Evropi Amerika bila presudna, biće ona presudna i u Aziji. Ali će se i na Istoku naći taj Ludendorf, koji će ka zapadu poslati potrebne vođe da bi Zapad zarazio boljevički, što u ovom slučaju znači azijatski. On će se takođe među Japancima naći. A tada vi imate ono, za šta postoji raspolozenje iz najširih slojeva, to vi imate postavljeno pomoću drugog svetskog rata. Čoveku mora stajati pred očima Amerika, u kojoj privređuje neki Lenjin onako, kako sada Lenjin u Rusiji privređuje. Ne sme se pred ovim perspektivama zatvarati, čoveku mora biti jasno da su uzroci sadašnje nevolje u privrednom propadanju, da se ta delovanja nalaze u varvarizavanju čovečanstva. Ovome se na suprot može staviti samo jedna jedina činjenica, to je ta - koja se možda u našem odnosu ovde sme izgovoriti - ali koja treba da prožme čitavo naše delovanje, no koja ne sme da možda bude učinjena nekim agitacionim materijalom, jer u trenutku kad se ona takvim napravi, ona će u ovom svetskom trenutku odmah biti učinjena mrtvom.

            “Vidite, po celom svetu ima ljudi koji - pošto su dosli do kraja sa sadašnjim privrednim, državnim i duhovnim mišljenjem - koji počinju ozbiljno da procenjuju ovo tročlanstvo... ...

            “Dakle, kako je rečeno, iz donjeg sloja uzdiže se razumevanje preko čitavog sveta, koji ide u susret varvarstvu; ali tu moraju biti vođe, vođe koje pomoću svojih unutrašnjih kvaliteta mogu skroz i skroz razumeti, šta se krije u tom tročlanstvu; ove vođe, njih može biti sarno u Srednjoj Evropi. To je taj paradoks, što je danas pred čovečanstvom postavljen, da u onim oblastma koje su najviše pod pritiskom, najviše nadvladane, ipak žive ljudi, koji najviše mogu razumeti izlaz iz ovih smutnji čovečanstva. U tom pogledu smo mi u Srednjoj Evropi zaista dovoljno snažno isprobani.”

            U 1920. godini ove reči su se odnosile u glavnom na Nemce. U 2003. godini bi se to moglo u glavnom odnositi na Srbe - bar u pogledu na najsnažniji pritisak.

DRUGI SVETSKI RAT

            Simptomatično je da su bar od početka XX veka svi političari demokrate, da se svi bore za očuvanje mira i za slobodu i prava na život svih potlačenih narodnih masa. Stoga su po izveštaju poljskih političara 1. septembra 1939. godine prvo pripucali Nemci, a po izveštaju nemačkih Poljaci. U svakom slučaju Poljska je vrlo brzo pregažena i podeljena između Nemačke i SSSR. Potpisala je kapitulaciju, a neki njeni odredi to nisu hteli da priznaju, pa su se i dalje borili dok nisu svi izginuli, kao na primer u Gdinji, tvrđavi na ulasku u dansku luku.

            Nemačka i SSSR su potpisali ugovor o večnom prijateljstvu, a neki kažu da su se Staljin i Hitler izljubili u Varšavi. U svakom slučaju je i taj ugovor dokazao da je Ajnštajnova teorija o relativnosti tačna, to da večnost može da traje i manje od dve godine. Po tom ugovoru su nacisti polovinu Poljske zaštitili od komunizma, a komunisti su drugu polovinu spasli od nacizma. Naši komunisti prva tri-četiri dana nisu znali šta o tome da kažu - toliko im je vremena trebalo da dobiju direktive iz Moskve. To vreme za dobijanje tumačenja iz Moskve ja sam utvrdio i prilikom sovjetske okupacije Finske, a i u drugim slučajevima, koji su se kosili sa inače relativno poštenim i naivnim shvatanjima naših komunista - idealista. Tek kad bi im iz Kominterne došlo objašnjenje da su to genijalni Staljinovi potezi - taktika za svetsku revoluciju - onda bi se i oni sa tim pomirili.

            Tu teoriju o relativnosti od svih istaknutih političara i državnika nije razumeo jedino mađarski ministar spoljnih poslova grof Teleki. Kad je on po ovlašćenju mađarske vlade potpisao sa Jugoslavijom ugovor o večitom prijateljstvu, nije ni sanjao da večnost može i tako kratko da traje. Kad je Mađarska taj ugovor, na koji je on u njeno ime stavio svoj potpis, prekršila i napala Jugoslaviju, on to iz nekog - kod političara čudnog -osećanja časti nije mogao da podnese i izvršio je samoubistvo. Po mome znanju to je jedan jedini slučaj u XX veku da je neki državnik tako postupio. Slava mu! No čo­veku ipak mora biti žao zbog takvog postupka. To je veliki greh, učinjen svakako u trenutku slabosti zbog očajanja i osećaja nemoći da spreči katastrofu koja nailazi iz tog nemoralnog čina. No uprkos tome, šteta je što takav covek nije ostao i dalje u ovom svetu i da se i dalje bori za pravednost, poštenje i istinu i da čeka da ga eventualno zbog toga drugi ubije, a ne da to sam uradi. A možda je tako i postupio? Kod istaknutijih ljudi se ne zna ni kad ni kako napuštaju ovaj svet, a neki put ni kad ni kako u njega ulaze - u istoriji je bilo zamene dece pri rođenju.

            Kad je Poljska napadnuta Velika Britanija i Francuska objavljuju Nemačkoj rat, jer im je sad već bilo dosta. Britanija to radi - kažu - uprkos tome što se ratu nije nadala i za rat nije bila spremna; kopnenu vojsku skoro da nije ni imala, a mislim da nisu ni imali zakon o opštoj vojnoj obavezi. Italija zatim okupira Albaniju i preko nje bez uspeha pokušava da pokori i Grčku.

            Osovina Rim-Berlin je u međuvremenu postala trougao sa dodatkom Tokija. Japan je posle rata sa Rusijom 1904-1905. sebi pripojio Koreju, a tridesetih godina stavio pod svoj uticaj Mandžuriju, koja se pod carem Pu-Ji ocepila od Kine. Time je u velikoj meri proširio svoj “životni prostor”, a to su želele i one druge dve tačke trougla, pa počinju da vrše pritisak na male evropske zemlje, da i one pristupe njihovom Trojnom paktu. Tako je na red pocetkom 1941. došla i Jugoslavija.

            Do tog vremena se u Jugoslaviji život uglavnom normalno odvijao uprkos tim evropskim nesrećama. Ja sam od početka oktobra 1939. do kraja juna 1940. odsluživao svoj vojni rok i položio ispit za rezervne pesadiske oficire u Sarajevu. Tu sam obučen za rad sa pesadiskim protivkolskim topovima 49 mm, koje smo nekako dobili od česke fabrike Škode sa oznakom da je to model 1939. godine. To je bila poslednja reč ratne tehnike, a u četi smo ih dobili tek negde krajem aprila 1940, kad smo već položili kaplarski ispit i kad su prema rangu već odabrani najbolji za minobacače, pesadiske topove i mitraljeze. U mojoj generaciji, je taj broj zbog rata udvostručen, tako da je od čete od nas devedeset i nekoliko za to izdvojeno već više od trećine - trideset šest. Zato je naš komandir kapetan Veselin Terzić (posle sam čuo da je u ratu poginuo) za ovu najdelikatniju obuku izabrao Slovenca Dušana Čelana, koji bi svakako bio među prvima u rangu, da ga nisu uhvatili kako pri polaganju ispita došaptava jednom drugu, pa ga po kazni stavili na poslednje mesto. Kao drugog uzeo je mene, koji sam bio među poslednjima u rangu - svakako je smatrao da ću se kao tamo jedini student mašinske tehnike u tome ipak najbolje snaći. Međutim, kad sam se po dobijenom ratnom rasporedu 7. aprila 1941. javio svojoj četi u Somboru, ispostavilo se da tu takvih topova nema, a ja sam ispao peti vodnik u četi od četiri voda.

            Posle nekoliko dana pri povlačenju pored Drine od Bijeljine upoznao sam jednog aktivnog poručnika, koji je bio komandir čete takvih protivtenkovskih topova i povlačio se sa svojih dvadesetak vojnika. On za svoju četu nije dobio nijednog vodnika obučenog za rukovanje sa njegova četiri topa, pa je jedino on sam mogao da iz njih gađa. Tu u Sremu uspeo je da uništi pet ili šest nemačkih tenkova, ali je bio onda osut takvom vatrom, da je morao da se po­vuče. Može se zamisliti njegovo raspoloženje, kad je čuo moju priču! Napo­minjem da su ti topovi imali vrlo precizne nišanske sprave, sa početnom brzinom granate većom od puščanog zrna, što je činilo da se nepokretna meta na tri kilometa odstojanja od prve pogađa. Granate su probijale čelični oklop od 50 mm i unutra eksplodirale, a deblji oklop od toga tadašnji tenkovi nisu imali. Ako ne uzmemo u obzir aktivni kadar, za ove topove je od rezervista obučeno u tri bataljona (u Sarajevu, Mariboru i Goraždu) od po četiri čete po dva đaka, znači 24. U vojnoj komandi koja je pravila ratni raspored mogli su ih sve znati po imenu. Ali je ta vrhovna vojna komanda nastojala da što manje nemačkih tenkova bude uništeno, pa ih je zato razmestala na neodgovarajuća i nepotrebna mesta. To je samo jedan simptomatični primer, a slušao sam i gledao i druge.

            Međutim, i francuska vrhovna komanda se trudila da što manje stradaju nemački tenkovi. Od francuskih podoficira - za razliku od naših, oni su svi morali imati veliku maturu - od njih sam u zarobljeništvu čuo, da je Francuska na početku rata imala 500 teskih tenkova, apsolutno najmoćnijih u svetu i koji su mogli da uništavaju sve druge tenkove. Njih su kao strategisku rezervu držali kod Liona i oni su tu i ostali sve dok Francuska nije kapitulirala, uopšte nisu ušli u borbu. - Po nekoj običnoj logici nije se moglo očekivati da će nemačka vojska grunuti u Francusku preko švajcarskih Alpa, prema kojima je ova strategiska rezerva bila stacionirana. Po nekoj logici stvarno željene odbrane oni bi bili stacionirani, ako ne kod Amijena ono bar kod Remsa, dakle prema belgiskoj granici. Ali u tom slučaju bi neki manji tenkovski komandant mogao na svoju ruku i ne čekajuci zapovest vrhovne komande, da pokrene te tenkove i - nemačka ofanziva ne bi uspela. Onda ne bi ni Denkerk bio mostobran za bežanje engleskih trupa nego za dovođenje novih. Već samo iz ovog simptoma - ne uzimajući u obzir Mažinovljevu liniju - vidi se da je za nemačku okupaciju Francuske više zaslužna francuska vojna komanda nego nemačka. Francuska je imala i mnogo teži zadatak, a nemačka je samo upadala u prazno. Verovatno da za uzvrat i nisu mnogo iz vazduha ometali ukrcavanje svih engleskih i nešto malo francuskih trupa u Denkerku. Ali... tek sa francuskom vojnom industrijom i naoružanjem osposobljava se Nemačka za rat sa SSSR.

            Pada u oči da se podela Francuske na okupiranu i neokupiranu zonu uglavnom poklapa sa opisom Rudolfa Štajnera koji kaže, da je još polovinom XIX veka u nekim engleskim tajnim krugovima zamišljena takva njena podela. U svakom slučaju francuska ratna flota umesto da pobegne negde u Alžir ili Tunis biva ukotvljena u Marsejskoj luci i kotlovi ohlađeni. Kad su docnije Nemci i tu zonu okupirali, Francuzi je tu hrabro potapaju. Za bekstvo nije imalo vremena, jer su ti ogromni parni brodovi bili sposobni za pokret tek posle jedno dva dana loženja, da bi se dobio potreban pritisak pare. Tako više ni slučajno združene francusko-italijanske sestrinske flote nisu mogle biti jače od britanske sredozemne.

            Krajem avgusta 1940. bila je sasvim kratka vest u “Politici”, da je Nemačka pokušala da se sa 50.000 vojnika iskrca u Britaniji, ali da je to propalo i da skoro niko nije preživeo. Početkom septembra je “Politika” takođe kratko saopštila, da je isti pokušaj izvršen sad sa 200.000 vojnika, te da se i sad jedva ko od njih spasao. Govorilo se da su svi na moru izgoreli. Još neku godinu pre početka rata u nemačkim vojnim manevrima uvek je bilo uključeno i forsirano prelaženje preko neke vode. Sećam se i slika, koje su o tome donošene u “Politici”. - Osnovna zamisao je svakako bila, da - pošto Britanija ima daleko moćniju flotu od Nemačke - da se invazija Britanije izvrši pomoću hiljada manjih čamaca, koji ne mogu biti meta za tešku brodsku artiljeriju, a koji mogu biti naoružani i torpedima za slučaj da im se neki brod približi. Mogućnost takve invazije je bila dosta verovatna, jer je Engleska na kopnu imala vrlo slabu vojsku, pa su već i njeni zvaničnici ukazivali na takvu mogućnost i govorili da će u tom slučaju vladu i kraljevsku porodicu prebaciti u Kanadu do konačne pobede. Blef je naravno u ratnim igrama dozvoljen.

            Potvrdu i objašnjenje za ove događaje dobio sam, kad sam kod Britanskog saveta (docnije čitaonice) u Knez Hihailovoj ulici 1945. ili 1946. gledao engleski dokumentarni film. Tu je i šmatski prikazano kako su Englezi pored svoje obale izgradili podzemne cisterne sa naftom i od njih pa do više kilometara od obala sproveli cevi, iz kojih su tu naftu ispustili kad su nemački čamci tu došli i onda je zapalili. Tako bi odjednom buknulo čitavo more na kojem se našlo prvo 50.000, pa posle 200.000 nemačkih vojnika u čamcima. Jedva se spasao poneko ko je valjda slučajno zaostao. Tome filmu je prisustvovao sasvim ograničen broj gledalaca, jer se pod titoizmom tad smatralo dosta riskantnim posećivati engleske i americke ustanove - i kulturne.

            Dok sam služio vojsku u kasarni Jajce u Sarajevu, pronela se vest da su tu negde viđeni i uhvaćeni nemački špijuni, te su zbog toga straže pojačane. Još pre početka rata pričalo se da su Jugoslavijom krstarili mnogobrojni nemački špijuni pod maskom strasnih turista. U zarobljeništvu sam od kapetane Ace Jovanovića, koji je kao kontraobaveštajac bio u Sloveniji, od njega sam čuo kako je tako jednog mladog nemačkog špijuna isprovocirao i otkrio. Kad su ga uhvatili i posle kratkog postupka na prekom sudu sprovodili pored njega - po svoj prilici na streljanje - on je shvatio da ga je Aca otkrio i usput mu je samo rekao “Hvala”. Aca to nije pričao da bi se hvalio, u njegovom glasu se osećalo da mu je to teško palo, mada je samo vršio svoju dužnost, a međunarodna pravila su takva da se špijun odmah strelja. Ovde treba dodati, da kad sam posle rata radio u elektroprivredi Srbije, da smo se u nedostatku naših služili od Nemaca zaplenjenim kartama 1:50.000 na kojima su bila ucrtana i na primer naša predratna utvrđenja na Fruškoj Gori. Da li su to snimili spijuni ili su ih Nemci dobili iz naše vrhovne komande?

            U poznu jesen 1940. palo mi je u oči da su se u nekim noćnim lokalima odjednom počele da pevaju engleske pesme. U takvim lokalima su se obično sem nasih pevale još samo ruske. Naravno da su se inače čule i italijanske, francuske, nemačke i druge pesme, ali do tada skoro nikako engleske, jer je vrlo mali broj ljudi tada kod nas znao engleski (u školama se učio samo francuski i nemački i latinski). Time se stvaralo određeno raspoloženje. Knez Pavle je to raspoloženje sa potpisanim ugovorom sa Nemačkom dosta pokvario i zato su ga posle pada Jugoslavije Englezi sa čitavom porodicom deportovali u Keniju i to na sasvim pusto mesto i to vrlo tesko za život.

            Iako se to od strane vlade negiralo, proneta je vest da po tom ugovoru Jugoslavija treba da propusti nemačku vojsku za Grčku, da je to izdajstvo tradicionalnih saveznika, prilaženje osionim neprijateljima, da je to nespojivo sa srpskom čašću itd. Došlo je do 27. marta 1941. Sedamnaestogodišnji kralj Petar II proglašava da je punoletan šest meseei ranije (po tadašnjim zakonima kraljevi su postajali punoletni sa osamnaest, a ostali sa dvadeset i jednom godinom) i da uzima svu vlast u svoje ruke, da je dakle oduzima od svojih namesnika kneza Pavla, Perovića i Stankovića. Neki kažu da on to i nije izgovorio nego neko drugi umesto njega. Srbi zapadaju u neki delirium, podstaknuti “nacionalnim patosom” i mnogi sumanuto skandiraju: “Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob”. Ko je tu parolu izmislio - nije mi poznato, ali je kod možda i na drugi način pomračivanih svesti dobro palila. Simptomatično je što se tekst tog ugovora o pristupanju Trojnom paktu još nikako ne objavljuje, iako je već prošlo više od 60 godina, a u međuvremenu se smenjivale razne vlade. Mužić kaže da su protiv Trojnog pakta bili posebno Nikolaj Velimirović  i Irinej Đordević.[16] Po sebi se razume da je Petar II bio samo maska za generala vazduhoplovstva Simovića i njegove tajne i javne saradnike, sa kojima je po svršenom poslu pobegao u Englesku, da bi se spasao od krvoprolića, u čijoj je organizaciji imao tako važnu ulogu. Komunisti su u toj stvari bili iznenađeni, nisu joč mogli da dobiju direktivu iz Moskve, pa su se tek oko podne pojavili na ulicama sa svojim samoinicijativno ispisanim transparentima “Dole fašizam”, “Savez sa SSSR” i tome sličnim. A kako i ne bi bili iznenađeni kad je još uvek bio na snazi ugovor o večnom prijateljstvu SSSR i Nemačke! To ponašanje sam i svojim očima gledao, jer sam i sam jedno tri sata pre njih bio na beogradskim ulicama sa svojim drugom Antonijem-Tonijem Kapodistrijom.

            U zarobljeništvu sam od svoag prijatelja pesadijskog kapetana Dragoslava Jovanovića  slušao, da je on to jutro kao ađutant komandanta Drugog pesadiskog puka bio u kasarni, ali se njegov komandant ni posle nekog razumnog vremena nije pojavio. S obzirom na usijanu atmosferu on je naredio da Drugi pesadiski puk pod oružjem promaršira kroz Beograd, da bi se sprečili eventualni incidenti. Po pravilima službe on je to kao ađutant bio ovlašćen da učini, iako su komandanti bataljona bili majori, dakle stariji od njega.

            Kad sam se posle dve-tri nedelje od tog prevrata obreo u zarobljeničkom logoru kod Erfurta u Nemačkoj, prvi put sam se suočio sa gomilom ratnih invalida., koji su bili ne tako udaljeni od naših žica.. To su bili Australijanci i Novozelanđani, koje su Nemci zarobili u Grčkoj (i bez prelaza preko Jugoslavije). Neki su bili bez ruke ili noge ili i jednog i drugog ili i obe, neki slepi, neki i sakati i slepi. Rane su im tad već bile zarasle, te su tu bili na nekoj vrsti rehabilitacije, sa štakama i drugim. Ti mladi ljudi obišli su pola. Zemljine kugle da bi ginuli i stradali za sveto - ne rimsko - nego britansko carstvo i njegovu slavu i moć. Time je kažu ojačana povezanost i solidarnost svih dominiona.

            Za to vreme su Japanci osvajali Kinu i prodirali sve dalje na jug. O tome su se dobijale vrlo oskudne vesti. Kad su s kopna osvojili za naše dotadašnje pojmove “neosvojivi” Singapur, jedan Australijanac koga sam tu sreo u zarobljeništvu nije pokazivao neku naročitu začuđenost i sa sigurnošću je tvrdio, da oni ne mogu doći u Australiju.

            Posle 27. marta došao je 6. april 1941. godine. Nemačka avijacija je tog jutra bombardovala civilno stanovništvo Beograda, dakle čisto teroristički. Sa izuzetkom Narodne biblioteke i šeleznicke stanice izgleda da nisu imali nikakve posebne ciljeve. Radi boljeg širenja straha, na svoje bombardere “Štuke” stavili su i sirene koje su se aktivirale prilikom njihovog obrušavanja radi bacanja bombi. Mnogi civili su tad ubijeni i ranjeni i mnoge stanbene zgrade srušene i zapaljene - čak je radi ubijanja ljudi bombardovana i otvorena Bajlonijeva pijaca. Simptomatično je bombardovanje Narodne biblioteke još u prvom naletu - najvaznije je nekome bilo da uništi i srpsku kulturu (nemačka je već bila uništena). Docnije su nemački okupatori i crkvu u Mileševu upotrebljavali kao konjušnicu i time oštetili freske, A u Gornjaku su dinamitom razbili stene, za koje je narodno predanje govorilo da predstavljaju cara Lazara i caricu Milicu - za svaki slučaj! To znanje se kod nekih zadržalo verovatno iz nekadasnjeg kulturnog života. Slično tome su posle radili i titoisti.

            Po pravilima službe ja sam se javio još isto pre podne 6. aprila 1941. vojnom odseku u Mileševskoj ulici, a oni su mi rekli da mi ne mogu ništa pomoći, već da idem sam kako znam u Sombor, gde mi je bio ratni raspored, tamo u šestom pesadiskom dopunskom puku. Kad sam sutra-dan malo peške, malo vozovima stigao u svoju četu, zasvirala je uzbuna i svi su poskakali u rovove, ali mene tu nisu primili, jer sam još bio u civilu! Pošto sam već pregrmeo tri-četiri bombardovanja u Beogradu i imao neka znanja i iskustva, ušao sam u prvu kuću da se sklonim od eventualne srče i parčića bombi. Sombor tad nije bombardovan, a to je bila kuća nekih Mađara - domaćini su bili nekih srednjih godina i oni su mene dočekali kao nekog najrođenijeg. Morao sam kod njih da doručkujem kuglof i belu kafu. Naravno da su bili preneraženi i zbunjeni.

            Kad me je komandir čete primio, pitao me je gde sam do sada i rekao da su mi već ranije uputili poziv na vežbu pismeno (nisam ga primio) i već poslali i poternicu za mnom. Iz političkih razloga nije posle 27. marta objavljena mobilizacija, već su slati samo pojedinačni pozivi “na vežbu”, te je tako i moj brat kao rezervni poručnik bio na bugarskoj granici. Kad sam dobio uniformu, komandir me je odredio za vodnika četvrtog voda, ali mi reče da nema pištolja za mene - dobio sam samo praznu kuburu, u koju sam odmah stavio malo deblju olovku da mi se ne savija deo futrole u koju ulazi cev - da bih izgledao strašan. Isto veče pojavio se u četi jedan penzionisani žandarmeriski narednik, pa pošto je on bio po rangu stariji, četvrti vod je dat njemu, a mene je komandir kao ispomoć pridodao vodniku prvog voda. On mi je inače saopštio da je cela naša klasa već proizvedena u narednike. Po pravilu je to trebalo da bude tek na. leto kad nas pozovu na dvomesečnu vežbu, posle koje bismo bili proizvedeni u potporucnike.

            Isto posle podne me je komandir pozvao i pokazivao redom na mozda pet, šest do deset vojnika i rekao: “U ove možete da imate poverenja. To su pored svih oficira jedino Srbi i mi moramo jedni druge da štitimo.”. Naravno da se posle toga nisam baš prijatno osećao - naročito sa kuburom bez pištolja. Posle sam još ustanovio da u ceti nije bilo ni jednog aktivnog starešine, da su i komandir i sva tri vodnika rezervni oficiri, koji godinama nisu bili na vezbi i o ratnoj službi i naoružanju baš ništa nisu znali. Meni je naravno to sve bilo sasvim sveže, pa sam sutra-dan svima pokazivao kako se rasklapaju i čiste pištolji, a kad sam puškomitraljesce pitao da li znaju kako se s tim rukuje, rekli su mi da to nikad nisu ni videli - kao ni naši oficiri, jer su bili novije proizvodnje. Onda sam im ja na brzinu pokazao šta se sa njima radi Pošto sam se onako goloruk sasvim nelagodno osećao, uspeo sam nekako da dobijem bar pusku, čiji sam zatvarač odmah očistio i po zvuku čuo da dobra pali. Jedino joj je igla bila kratka - što sam tek kasnije doznao. Objašnjenje sam dobio od francuskih drugova u zarobljenistvu.

            Sličan slučaj je verovatno bio i sa pištoljima, jer su i oni posle čišćenja dobro škljocali - nismo smeli ni u vazduh još da pucamo radi provere. Ni onom mom vodniku - potporučniku ili poručniku - nije hteo da opali, te je tako ostao živ. Kad smo se povlacili peske od Erdevika ka Sremskoj Mitrovici, stalno nas je prestizala neka konjica, neki a.utomobili i drugi - što je protivno bilo pravilima ratne službe. Pošto smo mi išli peske, a moja četa negde na začelju puka, svaki čas bi nam, kad bi nas neka. kola sustizala, od pozadi vikali “Drži desno! Drži desno!”. Putovali smo kad je već pala noć i odjednom je pored nas od pozadi prošao neki manji automobil, iz kojeg jeneko duž cele kolone vikao: “Nemci dolaze! Nemci dolaze!...” Izgleda da su u njemu bili neki oficiri, ali je bio mrak, a oni su žurili - svakako da obaveste i komandanta puka koji je bio negde na čelu i koji je imao čisto srpsko i ime i prezime, koje sam zaboravio. Stvar je postala napeta, komandir je naredio da se napune puške, mom vodniku je naredio da preuzme komandu četom, a meni njegovim vodom i odjurio napred da traži direktive od komandanta bataljona. Posle jedno dvadeset minuta napetog iščekivanja došlo je naređenj e “Teraj dalje!”. Posle još jedno deset ili dvadeset minuta marša, začulo se od pozadi opet ono poznato “Drži desno!”. To je međutim sad bilo zbog jednog nemačkog kamioneta i motociklista, iza kojih je na izvesnom odstojanju išlo nekih dvadesetak - naravno nemačkih - tenkova. U Bijeljini mi je posle taj moj vodnik pricao, da se taj kamionet pored njega zaustavio, da su mu četiri puškomitraljeza bila uperena u grudi i da su ga pozivali da se preda. Kad je on - sam reče da ne zna šta mu je bilo - izvadio pištolj i pokušao da puca - ali nije okidao, verovatno zbog kratke igle. Nemci tad nisu hteli da zbog jednog neuračunljivog uzbude celu pukovsku kolonu i dadu gas.

            Mi smo tad svi naravno pobegli s druma u sremsku oranicu, ko bliže - ko dalje. Noć je bila obasjana punim Mesecom, pa sam ja i još neki vojnici legao iza prvog prirodnog zaklona, ali Nemci nisu na nas pucali, jer je trebalo rasturiti ceo puk. Tu sam utvrdio da moja puška ne može da opali, pa sam se sa jednom grupom vojnika prvo puzeći, pa onda trkom uputio dalje od puta (gde tenkovi ne mogu da idu po blatu) i onda smo se nekako kod Rače prebacili preko Save i stigli u Bijeljinu. Usput smo iz daleka čuli neku pucnjavu i gledali nemačke svetleće metke kako idu kroz noć. Ne znam ko je od naše vojske davao neki otpor. U Bijeljini smo našli kasarnu, u kojoj je bio Šesti pesadiski puk, koji još nije imao nikakav kontakt s neprijateljem.

            Za razliku od kaplarskog ispita, za završni oficirski ispit ja sam se više potrudio. Govorilo se da ako znaš komandirove predmete “Ratnu službu” i “Borbenu obuku”, onda te ne mogu oboriti. Učeći ove predmete ja sam se za njih čak i zainteresovao, pa sam ih dobro i naučio. Ophrvan time što sam tu naučio, dok sam gledao da se dočepam Save i bosanskih planina, razmišljao sam kako bih po tim pravilima bio dužan da ubijem svog komanda.nta puka zbog izdajstva, jer je ceo puk predao Nemcima, iako je bilo dovoljno vremena, on nije naredio da se puk skloni sa druma u dosta blatnjave njive, po kojima tenkovi ne mogu da se kreću. To mi je bila najveća želja, ali tog komandan­ta nikad nisam ni video.

            U onim muvanjima sa “Drzi desno!” palo mi je u oči da su neki naši oficiri koji su nas tu iz nekih razloga prestizali imali nepropisno iz cokula izvučene bele čarape, pa previjene. Docnije sam u zarobljeništvu saznao da je to bio znak za raspoznavanje pripadnika “pete kolone”. Bilo ih je podosta i svakako svih narodnosti. Možda je to bio i moj komandant puka.

            U krugu kasarne u Bijeljini zatekao sam puno i oficira i vojnika iz našeg puka. Prijavio sam se i ja sa vojnicima s kojima sam zajedno prebegao i po pravilima ratne službe očekivao, da će nas komandant puka rasporediti u neke od svojih odreda. On mi je rekao da čekamo. Posle nekog vremena naredio je celom svom puku pokret,. a nama opet naredio da ostanemo tu u kasarni. Zatim su se od nekud pojavili neki kamioni, u koje su se potrpali oficiri iz našeg puka i negde otišli, a ja sam sa vojnicima tu ostao bez ikakvih uputstava šta treba da radimo. Po pravilima ratne službe oficiri, koji bi napustili svoje vojnike jesu izdajice i po prekom sudu se streljaju. A šta je sa komandantom, koji u sastav svoga odreda ne primi vojnike koji su preostali iz nekog drugog, razbijenog odreda?

            Da ne bih čekao Nemce u Bijeljini, pođoh uz Drinu da se dokopam planinskih predela, u kojima su motorizovane jedinice neefikasne. Pošto sam tu bio po činu najstariji, pridružise mi se još jedno tridesetak vojnika iz raznih jedinica našeg puka. Tada, pri povlačenju pored Drine sretoh i onog poručnika, komandira protivkolskih topova 47 mm i on mi reče da ja preuzmem komandu nad tim vojnicima, a on će se starati dalje o svojima, sa kojima je ostao da deli svoju sudbinu i sa kojima se i dalje peške povlačio. Tako sam u neku ruku postao komandant tog ostatka našeg puka.

            U tom povlačenju do Zvornika i Vlasenice, gde su nas Nemci stigli i zarobili doživeo sam toliko toga, da se radi potpuno suprotno vojnim pravilima (tek docnije sam shvatio da je to bio naročito organizovan haos), da mi je tada bilo sasvim svejedno da li će me Nemci poslati kući, streljati ili odvesti u zarobljeništvo. A takvo raspoloženje su imale i hiljade drugih.

            Dokaz da se tu radilo i o nekoj vrsti masovnog pomračenja svesti jeste to, što je docnije u zarobljeništvu veći broj oficira tvrdio da je svojim očima gledao kako mu gine taj i taj drug, a posle se uspostavilo da je taj čovek živ i zdrav i da na tom mestu čak nikad nije ni bio. Čuo sam za više takvih priča. U okultizmu se zna, da se takva pomračenja svesti mogu i vestački proizvesti određenim okultnim tehnikama. Sada se to već radi i raznim bojnim otrovima, koji deluju na psihičko stanje ljudi. A takav haos i takvu izbezumljenost mogla je da organizuje samo neka vrlo moćna i brojna tajna organizacija, kojoj je i naš starešinski kadar služio. Bez nje bi Nemci vrlo teško prodrli u bosanske planine.

            Potvrdu za to daje mi - već u zarobljeništvu - priča jednog aktivnog artiljeriskog narednika, koji se nekako tu oko Vlasenice sam našao sa svojim topom i poslužiocima. To je bio dalekometni top (30 km dometa) kalibra 150 mm. On ga je negde namestio i na jednoj sekciji puta usečenog u stenu (dakle leva zid, desna provalija) sačekao da dođu nemački tenkovi. Onda je prvo razbio prvoga, pa poslednjega, da ne mogu da beže, i onda jednog po jednog redom - šesnaest komada. Jedan narednik sa desetak vojnika i jednim istina izvanredno dobrim - možda među najboljima - topom! Šta bi bilo da neka moćna tajna organizacija nije organizovala u vojsci haos? I od svog brata Nenada sam slušao, kako je on kao rezervni poručnik, koji je komandovao minobacačima, bio kao ađutant dodeljen svom komandantu puka, rezervnom pukovniku koji je inače bio profesor univerziteta, a ovaj se vojnicima obracao sa “vi” i u stilu: “Molim vas, gospodine, uradite to i to!”. Pošto bi se takav vojnik na takvu komandu jedva pokretao da to uradi, onda je moj brat u prisustvu tog komandanta morao da ga požuruje i oštro da naređuje. Ja sam u zarobljeništvu gledao i našeg aktivnog diviziskog generala, kako snishodljivo prvi pozdravlja nemačkog podoficira, iako je i tu važilo pravilo da mlađi po činu uvek prvi pozdravlja starijega, pa makar to bio zarobljenik. - To sve pokazuje da Jugoslavija nije pala samo zbog neke izdaje Hrvata - kako se to onda rado govorilo, nego zbog makar i podsvesne težnje da Srbi izgube državnost, a koja je zahvatila možda posebno baš vodeće Srbe. Slično kao što je to bilo sa Francuzima...

            Posto je Nemačka sad bila dobro opremljena sa čitavom evropskom industrijom, a sa raznim “erzacima” su nadoknađivali nedostatak nekih sirovina (iz škriljaca su na primer dobijali naftu, a iz uglja margarin), moglo se sad pristupiti glavnom zadatku, zbog kojeg je taj rat uglavnom i organizovan: nemačko-ruskom uzajamnom uništenju. Iz tog razloga su još ranije pripremljene dve na oko suprotne ideologije. Kad su juna 1941. nemačke trupe upale u SSSR, njih su narodne mase dočekivale kao oslobodioce od komunističkog terora. Za dve-tri nedelje oni su osvojili teritoriju dva put veću od Francuske. Rusi su im se masovno predavali, a jedan zarobljeni ruski tenkista je pričao jednom našem lekaru, koji ga je lečio, a onda ovaj meni, da je bio u nekoj gomili od 10.000 tenkova u Belorusiji. Bili su potpuno opremljeni - samo nisu dobijali gorivo. Kad su došli Nemi i opkolili ih, mogli su sarno da se predadu. Priča je vrlo slična onoj u Francuskoj.

            Da bi se ta predaja sprečila, Staljin je proglasio “otadžbinski rat” (umesto svetske revolucije), pozvao u pomoć i popove (i sam je nekad učio bogosloviju), pa je - kažu - u nemačke uniforme obukao neke sibirske (?) odrede, koji su počeli da kolju rusko civilno stanovništvo. Trebalo se dakle od divljih Nemaca braniti, jer su gori od njegovih komunista! Nemačka strana je taj stav svesrdno prihvatila, pa su i njihove trupe zverski postupale prema zarobljenim ruskim vojnicima.

            Da bi se bolje organizovalo stradanje i pogrom Rusa, Đurđijanac Staljin je proglasio da u ratu niko ne sme da bude zarobljen, već mora da se bori dok ne pogine - inače je izdajnik. Zato nije hteo da potpiše Ženevsku konvenciju o zarobljenicima, kojima su se po njoj osiguravala izvesna prava. Dok smo mi ostali svi bili popisani i registrovani kod Međunarodnog cvenog krsta u Ženevi, zarobljeni Rusi su samo trpani u logore, u kojima su izlagani najgorim mukama i gladi. Po nekim mojim proeenama na osnovu raznih podataka dobijenih i od raznih svedoka i mojim ličnim posmatranjima, u nemačkim zarobljeničkim logorima je umrlo bar deset miilona Rusa od gladi. Moja procena i ne mora biti tačna, ali je simptomatično to, da se u zapadnim sredstvima za javno dezinformisanje nikad nije pisaloo tirn stradanjima Rusa - baš kao ni o Jasenovcu. U Nirnbergu sam negde krajem 1942. ili početkorn 1943. svojim očima gledao hiljade zarobljenih ruskih žena i dece, stim što su ona od preko šest-sedam godina bila odvojena od majki. Zarobljena su bila i deca od mesec ili dva dana i mlađa! Šta su sa. njima uradili - ne znam. Na Zapadu se ni o tome izgleda nije pisalo.

            Poslednje godine rata sam svojim očima gledao zarobljene ruske vojnike sa - prema nemačkom izrazu - “slonovskim nogama”, koje su im toliko otekle od gladi i oni su se jedva kretali. Nemački stražari koji su i kod njih išli, pričali su mi, pazeći da ih niko od njihovih ne čuje, da su ti jadnici jeli terisanu hartiju sa krovova; da su po četvorica spavali na jednom krevetu; da, kad bi im neki drug umro, da to nisu prijavljivali, nego da su danima spavali s njim, da bi uzimali i ono njegovo bedno sledovanje hrane. Jedan nemački podoficir mi je davao časnu reč, da se kod njih pojavio i kanibalizam. Svi su oni to meni pričali, da bi bar nekako olakšali svoju savest, jer su se stideli i grozili šta njihove vlasti rade, to ih je užasno bolelo - osećalo se to po njihovom licu i glasu.

            Zašto se o tim zverstvima prema Rusima - pa i Srbima - ćutalo, a o Jevrejima svakog dana pisale čitave knjige na Zapadu? Ako je neko te stvari znao, pa to prećutkivao, to znači da je ili saučesnik u tim nedelirna ili se stim - što je isto - saglašavao. Naročito ako je bio na nekom istaknutijem položaju, ka kojem su narodne mase okrenute. Ćutanje je u tom slucaju takođe zločin. Samo se u ovom svetu to može zabašurivati, ali posle smrti se ima vrlo nepristrasna procena za sve što smo i učinili ili nismo učinili. Niko se od toga ne može izvući i svaki snosi za to odgovarajuće posledice.

            Da je rat u Jugoslaviji spasao Sovjetski savez, jer su zbog nje Nemci izgubili dragoceno vreme da ga pre zime pokore, to je toliko besmisleno, da je interesantno kako su i zašto određeni krugovi takav idiotizam lansirali - kako im je na um pao? Nemci su se pred Moskvom našli pred takvim utvrđenjima i takvom koncentracijom vojske, da u nju nisu mogli ni da privire. Nada da će svoje operacije podupreti iz vazduha slomila se kao i nada da će se čamcima iskrca ti u Britaniji. Rusi su sa čeličnim užadima vezanim za zemlju postavili toliko baražnih balona, koji su lebdeli iznad mogućeg “plafona” tadačnjih aviona, da su svi koji su hteli da nadlete Moskvu jednostavno padali sa na užadima presečenim krilima. To se nije moglo spremiti za tih šest nedelja eventualno odloženog napada. Sem toga i gro ratne industrije već je bio prebačen iza Urala. Ali takve priče ipak kod nekih pale... Naročito ako podstiču sujetu.

            Ja nikad nisam verovao u mogućnost nemačke pobede u ratu, ali kad je maršal fon Brauhič (mislim jula ili avgusta 1941.) dao ostavku na položaj šefa generalstaba, to sam primio kao dokaz da više nemaju baš nikakvih šansi za pobedu. Jedina njihova šansa je bila da u Rusiji izazovu antikomunistički ustanak, a oni da se tu pojave kao oslobodioci - slično samo obrnuto od onoga što je Ludendorf hteo. Pošto je to samo prvih nedelja uspevalo, a onda presečeno, šanse za vojno zaposedanje tog ogromnog prostranstva uopšte nisu postojale. U nekim zaposednutim krajevima deo naroda im je bio naklonjen, kao na primer pod Kavkazom, gde su kasnije došli da bi se dočepali izvora nafte. U tome su se malo razočarali, jer su našli da su bušatine zalivene betonom, koji je filovan alatnim čelikom, pa su se lomile njihove bučilice, kojima su hteli da ih aktiviraju. Možda su Nemci računali i na pomoć nekih tajnih organizacija, kao u Francuskoj i kod nas. Zbog toga je mozda sa izvesnog stanovišta bilo opravdano, što je Staljin juna 1937. streljao 40.000 oficira, a 5.000.000 ljudi oterao u logore u onoj njegovoj “velikoj čistki”. Obično se tumačilo da je SSSR zbog toga manje spreman ušao u rat, jer je vojska bila lišena stručnog oficirskog kadra. A šta, ako su ti oficiri nosili bele čarape kao kod nas? Nikad se ne zna! U svakom slučaju odbrana fronta 2.000 km dugačkog i na nekim mestima možda samo 200 ili 300 km sirokog “creva”, kao i problem njegovog snabdevanja ratnim materijalom nije tako jednostavna i to je mogao i jedan podoficir da zna. Ali... za ubijanje koje desetine miliona Rusa i Nemaca (i onih usput) to je vrlo zgodno i ostvarljivo kad se radi u ime nekog svemoćnog diktatora koga proglasiš ludim. Naročito kad sa imaju dva. Setimo se jedno milion Rusa, koji su od gladi pomrli u delimično opkoljenom Lenjingradu, koji više nije imao nikakve strateške funkcije ni značaja, a koji su se “hrabro” odupirali Nemcima, koji nisu više ni imali računa niti su nastojali da ga osvajaju! Setimo se i Staljingrada, u kojem se na kraju predala dvomilionska nemačka grupa armija! Zašto? - Naravno i svega onoga između.

            Interesantno je i prvo italijansko, pa nemačko nastojanje da se iz Libije osvoji Suecki kanal - jedno hiljadu kilometara kroz pustinju. Ako je trebalo da se on zatvori, to je mogla da uradi nemačka avijacija sa Krita potapanjem nekog broda (kao što je mnogo docnije - sedamdesetih godina - uradio Izrael u ratu s Egiptom). A šta je sa Gibraltarom? Zašto preko savezničke Španije nije zatvoren? Ako bi se Franko tome i usprotivio, Nemačka je onako oslabljenu Španiju mogla za dve nedelje da pregazi sa dvadesetak divizija, da s kopna osvoji i englesko utvrđenje i da svojim obalskim topovima potopi svaki brod koji bi pokušao da prođe kroz taj - mislim - 16 km širok moreuz. I zar nije Britanija sa svojom sredozemnom flotom mogla da ometa snabdevanje trupa u Libiji preko Sicilije ili Kalabrije? Moralo se tu prolaziti više stotina kilometara morem, kojim je britanska sredozemna flota gospodarila. Zar nisu to znale i italijanska i nemačka vojna komanda? A da li je i obrnutim putem prevožena i libiska nafta u Italiju čitavo vreme rata, da bi rat mogao da duže traje? Ja nikad nisam čuo za neku veću britansko-italijansku pomorsku bitku u Sredozemnom moru. Bilo bi vrlo interesantno znati, koliko su nafte nemačka postrojenja proizvodila iz škriljaca, koliko je proizvođeno u Rumuniji, a koliko je trošeno za vojne i druge potrebe. Ja naravno ništa ne mogu da tvrdim, ali mi se čini da Nemačka sa svojim saveznicima nije mogla voditi rat bez nafte iz Severne Afrike, Libije i eventualno Alžira, koji bi za osvajanje svakako bio mnogo lakši nego Egipat, jer je Alžir bio kolonija pobeđene Francuske kao i Tunis. Dobra bi bilo, kad bi istoričari ovu stvar ispitali. Znam samo da Nemačka u nafti nije oskudevala.

            Kad su Japanci već osvojili ogromna prostranstva u Aziji, koja naravno nisu mogli da potpuno zaposedaju nego samo da drže izvesne punktove i saobraćajnice u nadi da će u svim tim narodima postaviti sebi privrzene vlade, onda su 7.12.1941. izvršili spektakularan napad na američke ratne brodove u Perl Harburu. To je bio povod da i SAD uđu u rat. Dotle ih nije zanimalo šta se u Evropi i Aziji događa. Neki - posebno poslednjih godina - tvrde, da su oni bili dobro obavešteni da se taj napad sprema i da su nekim svojim postupcima Japance na to podsticali. No bez obzira na to, meni je tada palo u oči da su svi ti brodovi ostavljeni skoro bez ikakve posade, jer su miroljubivi i naivni mornari o vikendu izišli na kopno da se malo zabave. Naša kasarna Jajce u Sarajevu, koja je imala samo dve čete, nikad nedeljom nije ostajala bez straže. A samo jedan bojni brod ima posadu dvadeset i više puta veću od našeg polubataljona, a takvih je bilo tu poviše. Zar je moguće da u tom ratnom vremenu čitava flota bude tako iznenađena, pa da pri tom ne obori možda ni jedan od napadačkih aviona, a da joj najveći broj brodova - koja stotina hiljada tona - bude potopljen? U to nikako nisam mogao da verujem, pa sam tražio neku višu logiku. posledice toga su se pokazale.

            Čini mi se nešto pre toga - možda početkom 1941. ili krajem 1940. pada i Ruzveltovo treće kandidovanje i izbor za predsednika SAD. To je prvi slučaj da neko tri put uzastopce bude predsednik SAD. Kad su Džordzu Vasingtonu predložili da se i treći put kandiduje, on je to odbio sa obrazloženjem, da bi takav postupak bio protivan demokratskim načelima, jer bi se lako mogao izvrgnuti u diktaturu. Tog stava su se držali po tradiciji kasnije i svi drugi predsednici SAD, svi do Ruzvelta. I to je vrlo simptomatično, pogotovu kad se znaju njegove tadašnje godine i da je - bar na Jalti i Teheranu - bio teško bolestan od Parkinsonove bolesti. Njegovo zdravstvano stanje u doba treće kandidature nije mi poznato. Svojevremeno se - verovatno iz nacističkih krugova - tvrdilo da je on bio Jevrejin.

            Čudna je ta američka naivnost! Kad su se posle mnogo natezanja 6. juna 1944. iskrcali u Normandiji - kažu da je Staljin insistirao da to bude još godinu dana ranije - oni su malo krenuli, pa su se da prezime zaustavili u Ardenima. Raspoloženje među Nemcima je već bilo takvo, da bi se u to vreme mogli zaustaviti i u Berlinu, ako ne i u Kenigsbergu. U to vreme su američke “leteće tvrđave” svakodnevno bombardovale (pored ostalog) Berlin i Hamburg. Moji dokoni drugovi su ih neki put prebrojavali: samo preko našeg logora u Hamelburgu, 120 km istočno od Frankfurta na Majni preletalo je u jednom danu i po 2.000 američkih bombardera. Još dosta pre toga su Englezi u jednoj noći spalili sto do sto dvadeset hiljada ljudi u Drezdenu. Nemci su jedva čekali da se rat završi i da se predadu zapadnim silama, da im ne bi došli ruski komunisti, koje su i suviše zadužili. No saveznici su se zaustavili - Amerikanci u Ardenima. Jedne noći nas je probudila iz daljine neka tutnjava. Posle smo doznali da su to bile oklopne divizije, koje su Nemci prebacivali sa istočnog fronta na zapad. Zatim je nemački radio javio da su u Ardenima izvojevali veliku pobedu i zarobili 200.000 američkih vojnika. Niko od nas to nije verovao, mislili smo da je to samo Gebelsova propaganda za dizanje morala. Međutim, posle nekoliko dana ubačeno je u naš logor 2.000 zarobljenih američkih oficira. Oni su nam tad ispričali, da su se jedno jutro probudili i videli da su opkoljeni nemačkim tenkovima i da im nije ništa drugo preostalo nego da se predadu. - Da nisu u Ardene došli samo kauboji na konjima i kolima sa volovskom zapregom? Nemačko nebo je bilo potpuno u američkoj vlasti. Njihovim avionima nijedan nemački lovac odavno nije smeo ni da se približi. Desilo se, istina neki put da je neki očajnik pikirao sa svojim “Meseršmitom” na njih, da i on sam pogine. No ni to ne bi uspevalo, jer bi se iz toliko topo-mitraljeza iz jedne eskadrile pucalo, da bi on bio raznet pre nego što se sruši na neki bombarder. Sem toga, već na dva-tri meseca pred završetak rata, američki mali avioni su u niskom letu gađali sve što se po drumovima kreće. A drugo, o pokretu tolikih oklopnih divizija morala je biti obaveštena anglo-američka vrhovna komanda još pre nego što će možda i poći.

            Bez obzira što se docnije pisalo da je jedan od deset najbližih i najpoverljivijih Hitlerovih saradnika (zaboravio sam mu ime) bio agent Intelidžens servisa i njima obaveštenja slao preko nekog českog pukovnika iz pokreta otpora, ja imam za to i jedan neposredno doživljeni dokaz. U zarobljeničkom logoru u Nirnbergu gde sam bio od proleca 1942. do proleća 1943. godine dešavale su se neki put neke interesantnije stvari (jedanput je čak i jedan naš oficir ubijen), a o kojima je radio London isto veče javljao sa svim pojedinostima. Ta saopštenja su se naravno mogla prenosi ti samo preko emisione radio stanice. Nemački vojnici, pa posle čak - na njihovo zgražanje i negodovanje - i Gestapo pretresali su naš logor (bilo nas je 6-7.000), ali radio stanicu nisu našli. Nisu našli ni prijemni radio aparat, sa kojim su neki naši drugovi slušali radio London, pa su te vesti i drugima u logoru širili; bio je rastavljan u delove i skrivan. Sem “običnih” oficira, u koje je spadao i nemački komandant našeg logora, za bezbednost se starao jedini nacista kapetan Kempf. Njega naravno niko nije trpeo, jer je sve secao i maltretirao, a posebno njegovi vojnici. Čak su se i meni - naravno u četiri oka - neki od njih žalili,. kako ih je za neke sitnije prekršaje užasno maltretirao. Jedanput je on čak u odsustvu komandanta logora, koji je bio stariji po rangu od njega, izvršio pretres u njegovim kancelarijama. Kad se ovaj vratio i čuo za to, on je toliko besneo i pred grupom naših oficira na Kempfa urlao i naređivao mu da nikad više ne sme da uđe u njegove kancelarije (gde su radili i naši oficiri na našoj pošti i platama). To je simptomatično za shvatanje reda u nemačkoj vojsi, kao i bes što im policajci Gestapoa ulaze u njihov logor - u to vreme i kod nas vojska nikad nije volela policiju. - Kad su nas 1945. Amerikanci oslobodili u Hamelburgu, pa su se neki naši oficiri njihovim kamionima prebacivali u Frankfurt, oni su u šetnji spazili tog Kempfa u civilu i odmah obavestili Amerikance, te ga ovi uhapsili. Međutim, Amerikanci su ga već posle dva dana oslobodili. Doznali su da je bio agent Intelidžens servisa i da je on u Nirnbergu imao emisionu radio stanicu, preko koje je obaveštavao London šta se kod nas u logoru dešava. - Prema tome, Amerikanci u Ardenima nisu mogli biti iznenađeni! Oni su hteli da budu potučeni da bi rat što duže trajao - onoliko koliko je na početku rata preko Čerčila najavljeno!

            Preko Čerčila je objavljena i Atlantska povelja o ljudskim pravima na četiri slobode, što se i danas ističe kao ideal. Šta znače te četiri slobode?

1)      “Sloboda govora i misljenja” znači da svako slobodno može da iznosi i svoje laži, a ko ima više para i moći, biće i glasniji. Umesto slobode govora potrebna je sloboda od laži, pravo svakog čoveka na istinu, sa kojom će onda izgrađivati i svoje slobodno mišljenje. Ako mu se mišljenje zatrpava lažima, ono ne može biti slobodno, jer nema ispravnih osnova za formiranje. Organizovane i glasne laži vrlo sugestivno deluju i formiraju takvo mišljenje, preko kojeg se onda ljudi vode na uzici Tako je već u ovom prvom stavu uneta cinička protivrečnost i težnja da se porobi mišljenje ljudi, kako bi se sa njima lakše manipulisalo.

2)      “Sloboda verovanja” se pravnim sredstvima nikad ne može obezbediti niti sprečiti. Svako uvek veruje u šta hoće, naravno na osnovu predstava koje mu se usađuju u dušu još od najranijeg detinjstva. Zbog toga je za tu slobodu preduslov, da čitav duhovni zivot u društvu bude slobodan, a ne da se preko političara nameću školski programi i drugo. Pravnim sredstvima se može eventualno obezbediti jedino sloboda upropovedanju vere. Tada se međutim vera iz duhovne oblasti prebacuje u stopljenu političko-pravnu i privrednu. Onaj ko ima više političke moći i para, učiniće neku veru rentabilnijom, a neku će proganjati, te i to bez tročlanog društvenog uređenja samo cinički zvuči Zbog takve “slobode”, slobode propovedanja vere vođeni su bezbrojni verski ratovi, a u najnaprednijim društvima verske zajednice su postale privredna preduzeća.

3)      “Sloboda od bede” je moguća jedino, ako se u nezavisnom privrednom životu radi po načelu bratstva, ako oni veštiji i sposobniji u svakom čoveku gledaju svog brata, a ne roba koji za njega treba da radi, pa da ga pljačka, te onda potplati zakonodavce da mu tu pljačku legalizuje. S druge strane, ako tročlano društveno uređenje i nije uvedeno, sloboda od bede se može ostvariti, ako se moćnici uzdrže od bezobzirnih i podlih prevara i razbojničkih otimačina od bednika; ako bar malo smanje svoju pohlepu i preždiranje.

4)      “Sloboda od straha” je takođe nešto, što u suštini jedino svaki pojedinac sam za sebe može da ostvari. I tu su pojmovi zbrkani. Verovatno se misli na slobodu od pretnji i tiranisanja i zaštitu od njih. Sa tim se u stvari daje sugestija za stvaranje svetske vlade, svetskog sudstva i svetske policije - koji bi naravno bili neprikosnoveni, jedino bi oni smeli da uteruju strah. Stoga se ne ide na to da se recimo zatvore sve fabrike oružja ili spreči proizvođenje raznih otrova, koje ljudi jedu, piju ili udišu, pa da se tako bar otklone ili umanje oni uzroci straha koji proizvode ljudi - strah od bolesti i smrti se ne može pravnim sredstvima sprečiti. - Prema tome, te “Čerčilove” slobode su samo perfidno manipulisanje ljudima i bacanje prašine u oči naivnima.

Preko Čerčila kao glasnogovornika izbačeno je posle pobune protiv Musolinija, koju je pokrenuo marsal Badoljo: Neka se Italija kuva u sopstvenom sosu! Zbog toga američka vojska, koja je ve okupirala južnu Italiju nije htela da ide dalje, nego je čekala da dode nemačka, da bi tu pobunu u krvi ugušila, a naravno i da se sami Italijani između sebe satiru.

            Sam italijanski narod je masovno sabotirao i Drugi svetski rat. Čuo sam na primer, da su kao okupatorska vojska kod nas u Crnoj Gori jednom marširali, pa kad su im naši mladići preprečili put, da su ih jednostavno zaobišli, ne praveći nikakvo pitanje o tome. No pred kraj rata bombardovali su i spalili mnoge kuće na primer na Braču, pa su mnogi odatle evakuisani u Egipat. Takođe su za vreme rata opljačkali na primer zlatne posude iz katedrale u Ninu. Najveći deo toga - ali ne sve - je posle rata vraćeno u Nin, ali je posle zadarski biskup to hteo da prenese u Zadar. To je dočuo njihov sveštenik rodom sa Ugljana, pa je “slučajno” otišao kući, a biskupa su meštani u Ninu dočekali sa kamenicama i odbranili svoje relikvije. Onda se i biskup s tim saglasio, ali je pop ipak bio premešten. To sam u Ninu čuo negde početkom osamdesetih godina.

            Saradnja na oko protivnih strana vidi se i po tome, što su u punom jeku partizanskog rata protiv ustaša Pavelićevih Milovan Đilas, Koča Popović i Velebit boravili u Zagrebu u hotelu “Esplanada” - tada. najboljem. Prema vestima sa radio Beograda, a posle Titove smrti, sa sigurnošću se može pretpostavljati da se i Tito sa Pavelićem više puta sastajao nasamo. Mislim da je o tome u stvari govorio Vojevodić, da je on taj koji je govorio kako je Tito neki put bez ikakve pratnje odlazio nekud u Hrvatsku sam. - Partizani su tvrdili da su dražinovci sarađivali sa okupatorima, a dražinovci su to govorili za partizane. I jedni i drugi su govorili istinu, jer je životna nužda drugo od svake tieorije: kad se dve suprotne strane osete, da im obema preti veća opasnost od neke treće i veće, onda će se uvek udružiti. Takvih slučajeva ima bezbroj.

            Kad je jugoslovenska vojska aprila 1941. na kratko upala negde u Albaniju, naši oficiri su tu zatekli jednog Engleza, koji se odmah angažovao da kod Šiptara organizuje pobunu i borbu protiv Italijana. On je našim oficirima objasnio, da već dvadeset godina živi u Albaniji zbog ovog trenutka. - Sve to vreme, on se ponašao kao neki ekstravagantni Englez, koji se tu nastanio, pa je za to vreme među Šiptarima stvarao Engleskoj privrženu organizaciju. To sam takode čuo od naših oficira u zarobljeništvu.

            Simptomatično je i to, što se uvek skrivalo i još uvek skriva Titovo poreklo. On sam je govorio, da se jedno deset-petnaest puta lažno predstavljao i živeo sa falsifikovanim dokumentima. Zašto mu onda verovati, da mu je poslednja varijanta tačna? Dedijer je napisao da - kad su ga upitali kad mu je rođen-dan - da je rekao “pa uzmite 25 maj”.

            Logor u Jasenovcu je bio vrlo slabo branjen, Kad je jedan partizanski pukovnik hteo da ga osvoji i oslobodi zatvorenike., bio je odmah smenjen. Za obezbeđenje Jasenovca bio je vise zaslužan Tito nego Pavelić.

            Pri kraju rata nemačke trupe koje su se povlačile iz Grčke išle su preko bosanskih gudura, koje su kontrolisali partizani, jer su se sa Titom sigurno sporazumeli da im se prolaz neće ometati. Sa Milanom Nedićem taj sporazum sigurno nisu mogli postići, iako bi im povlačenje kroz Srbiju bilo lakše vardarskom i moravskom dolinom. Možda je i to bio jedan od razloga, što su ga partizani posle rata ubili, a zvanično objavili da je poginuo, kad se prilikom saslušanja u Nušićevoj ulici onako debeo istrgao i sam bacio kroz prozor. Verovatno nije trebalo ni partizani da čuju sta bi on imao da kaže.

            Sem saradnje suprotstavljenih snaga koje su ovde ukratko pomenute, postoji i nesaradnja saveznika. Kad se Crvena Armija približila Varšavi, Poljaci su se protiv Nemaca pobunili i razoružali njihovu posadu. Međutim, Crvena Armija nije htela da uđe u Varšavu, dok Nemci nisu doveli jače snage i pobili pobunjenike. Onda su ih tek tada natenane poterali, da bi Varšava u borbama bila razorena. A možda do tog momenta Staljin još nije dao naređenje da otadzbinski rat za oslobađanje svojih teritorija treba da se preokrene i u osvajanje tuđih teritorija radi širenja svetske revolucije?

            Drugi primer je krajem rata američko terorističko bombardovanje savezničkih Srba, pri čemu je izginulo mnogo više civila nego od nemačkog neprijateljskog bombardovanja. Posebno što je udešeno da to bude na Uskrs - naravno pravoslavni. Verovatno je to bilo zato, da bi kralj Petar II bio nateran da na radio Londonu kaže: Priđite Titu, koji će me zbaciti s prestola.

            Saradnja suprotstavljenih strana vidi se i pri opsadi Berlina, koju su po dogovoru izvrsile vojske četiri velike sile. Tad je Hitler - kažu - naredio straži da ubije svakog ko bi pokuša.o da iziđe iz tog obruča. Borman, glavni organizator koncentracionih logora i ubistava Jevreja i drugih, bio je tu, ali je ispario - saveznici ga nisu uhvatili. Međutim. našli su u Berlinu 800 nearijevskih ugljenisanih leševa; po svoj prilici tibetanskih, jer je Tula društvo s njima bilo povezano.

            Ovde treba pomenuti i da IG Farbenindustrie - tada najveća hemiska fabrika u svetu - nije bila uopšte bombardovana, iako se nalazi u Osnabriku, dakle sasvim blizu Britanije. Neki kažu da je to zato, što je u nju bio uložen američki kapital. Meni se čini da je to zato, što bi time nemačka vojna industrija bila pre vremena onesposobljena.

            Čudno je i sa raketama V-1 i V-2. “Ludi” Hitler je navodno sprečio da se bar godinu dana ranije ne proizvedu rakete V-2,  nego da se proizvode V-1, koje su bile spore, te su ih engleski lovački avioni lako stizali i obarali. Rakete V-2 su bile daleko efikasnije. Puštane su iz daleka i letele u vrlo visokom luku, čiji plafon nijedan avion nije dostizao i ogromnom brzinom skoro vertikalno padale na cilj. I ja sam pred sam kraj rata imao prilike da izdaleka gledam njihov trag na nebu. Da su lansirane ranije, ne bi zapadni saveznici tako dugo otezali s iskrcavanjem i ne bi gubili bitke u Ardenima, čekajući da sad na povratnom 2.000 km dugom putu izgine što vise Rusa i Nemaca. Kao što je Prvi svetski rat mogao da bude zavrsen još 1916, tako je mogao i Drugi da bude završen 1943. Ali - kako je to još krajem Prvog rekao Rudolf Štajner - to u stvari i nisu bili pravi ratovi, ratovi u kojima ključnu ulogu imaju vojske. U svakom slučaju samo viteštvo je u XX veku skoro potpuno iščezlo i rat su vodile i dobijale mašine.

            Iz zarobljeništva su Nemci puštali sve one koji izjave da nisu Srbi ili Jugosloveni. Tako su se neki Srbi prijavili da su banatski Bugari (ja ranije za takve nikad nisam čuo), pa su ih poslali u Sofiju, a Bugari ih pročitali i vratili natrag. Hrvati su se većinom vratili kućama, ali sam ja lično poznavao dvojicu, koji su priznavali samo da su jugoslovenski oficiri Skoro svi Slovenci - bar iz oficirskog logora - takođe su radije izabrali zarobljeništvo nego da se odreknu jugoslovenstva. Jednog znam da se prijavio kao Slovenac, a kad je odlazio meni je rekao: “premalo nas je u sumi”. Verovatno je bio komunista i želeo da se uključi u otpor i borbu protiv okupatora.

            Za vreme rata je inače Slovenija izbrisana: polovina je pripojena Nemačkoj, a polovina Italiji. Još mnogo godina posle rata imali su dvojno državljanstvo svi oni koji su pripojeni Nemačkoj. Da li i danas?

            Jedno vreme sam bio sa holandskim oficirima u logoru. Oni su prvo - prema njihovim propisima - dali Nemcima časnu reč da se protiv njih neće više boriti. Međutim, 1943. ih Nemci po pozivu da im nesto saopšte u opštinama pokupe i onako u civilu dovedu u zarobljenički logor u Nirnbergu. Tu sam iskusio da su i oni kao kolonizatori dosta rasistički i hijerarhiski odeljeni. S indonežanskim kolegama, čak i mešancima nisu se družili, a oficiri su sa podoficirima smeli samo službeno da razgovaraju. Jedan njihov mornar (ne znam otkud je tu bio kad nije oficir) zbog neke posekotine u kujni dobio je sepsu i trovanje krvi. Na konziliumu od sedam holandskih lekara i našeg hirurga i šefa bolnice pukovnika Radovanovića, svi Holanđani su smatrali da mu treba odseći celu ruku. Jedino je Radovanović rekao, da u 98% takvih slučajeva to treba uraditi, ali da je ovaj mladić jedan od ona dva, jer je tako snašne konstitucije da će preboleti. Pošto su i tu važila vojna pravila, najstariji je odlučio, jer su svi Holandani bili mlađi po činu. Kad mi je to ovaj holandski mornar pričao, bio je već zdrav i stalno ponavljao “pukovnik Radovanović”. S njim se inače holandski oficiri nisu družili. Napominjem da su svi i zarobljenički i nemački vojni lekari koje sam sretao vrlo savesno vršili svoju dužnost lekarsku prema svim zarobljenicima.

            Kad su Amerikanci najzad krenuli u osvajanje Nemačke, još uvek su nailazili na otpor. Kad sam jednog nemačkog podofiuira pitao zašto se ne predadu, jer svaki pametan čovek vidi da su oni izgubili rat, on mi je odgovorio: “To i svaka budala vidi!”.

            Kad su stariji i bolesni već bili evakuisani iz našeg logora u Hamelburgu i prebačeni za Nirnberg, iznenada je upao kod nas odred od 50 američkih tenkova 27. marta 1945. Među Nemcima je naravno nastao haos, ali su se Amerikanci ubrzo povukli i iz našeg logora poveli sa sobom američke zarobljene oficire. Posle sam saznao, da su oni napravili takozvani “klin” do oko 100 km daleko od svoje baze i da su Nemci već dizali mostove u vazduh, ali da im je iste te noći presekao odstupnicu jedan nemački oklopni odred, koji ih je tako potukao da se svega 20 tenkova vratilo u bazu. Mnogi oficiri, koji su tako neozbiljno pored njih išli peške nastradali su. Neki su se pre toga sami vratili u logor, jer su videli da je situacija apsurdna.

            Posle više dana gruvanja topova koje se postepeno približavalo, pa onda i pod vatrom koja je išla i preko naših glava, jer je logor bio u udolini, oslobodili su nas konačno 6. aprila 1945. i to oko 14 časova američki mnogobrojni tenkovi. I tu na našem vidiku uništili su neke nemačke tenkove i pogodili vojnike koji su bežali. Došli su sa takvom nadmoćnošću i sigurnošću, da je odmah zakazan zbor da se to proslavi i održi bogosluženje radi zahvalnosti. Tek što smo se skupili u krugu, kad preko naših glava fijuknuše granate. Niko nije povređen, ali Amerikanci odmah skočiše u tenkove i pođoše u potragu za neprijateljem. Kad je pao mrak neki Amerikanci su se kod nas ulogorili, a pored nas je protutnjala skoro sigurno koja stotina tenkova. A to je bio njihov sporedan pravac nastupanja. Bili su u sastavu Patonove armije.

            Pre nego što će nas Amerikanci osloboditi, sva nemačka vojska se povukla i ostavili su samo petnaestak stražara i jednog oficira, da kao njihov komandant preda logor. On je inače po profesiji bio protestantski sveštenik i uvek se sasvim korektno ponašao. Kad je istupio pred američke tenkiste da zvanično preda svoju posadu i logor, jedan od njih je potegao pištolj i hteo odmah da ga ubije. No tu su priskočili naši oficiri i jedva su ga u tome sprečili, objašnjavajući da je on bio uvek vrlo korektan.

            Sad su došli do izražaja i “beli orlovi” ili kako su se već zvali. Kad je otpalo nemačko zarobljeništvo, mi smo automatski bili pod jugoslovenskim vojnim starešinstvom. Neka naša organizacija se svakako još ranije dogovorila sa Nemcima, pa je prilikom evakuacije starijih “slučajno” u logoru ostao jedan brigadni general, koji je sad automatski postao nas komandant, jer su sve starije oficire, uključujući i sve druge generale prebacili za Nirnberg. On je sa možda pedesetak svojih pristalica od nekud od Nemaca dobio puške i sad su oni našli za shodno da nas čuvaju u logoru i zabranjivali nam izlazak. Ogorčenje je naravno bilo ogromno, a i sami ti čuvari su valjda videli da su izigrani - jedva ih je bilo za jednu smenu. Onda je ta straža otpala i mi smo slobodno izlazili iz žica.

            Poslednjih nekoliko meseci su nas Nemci sistematski izgladnjivali, kako u slučaju oslobođenja ne bismo bili sposobni ni za kakvu akciju. Sad smo mi imali dosta hrane, a nemačko stanovništvo je oskudevalo. Naši bi im poneki put nešto udelili, a Amerikanci ni pomena.

            Padala je u oči velika mržnja prema Nemcima, sa kojom su zadojeni Amerikanci. Jedan sin oca i majke Nemaca koji su se doselili u SAD mrzeo je Nemce više nego bilo ko od naših, ko je u ratu izgubio i desetak članova porodice. Propaganda je bila užasna. Njihovi vojnici su pričali, da je Paton - kad su mu doveli jednog osmogodišnjeg nemačkog dečaka - rekao svojim okupljenim vojnicima: “Vidite, on je još mali, ali ako ne zelite da kad odraste bude kao ovi i ubija vašu decu, treba da ovako uradite!” Onda je izvadio pistolj, i ubio ga. To su njegovi vojnici pričali, a da li je to tačno ne znam.

            Juna 1945. krenuo sam vozom sa prvim transportom iz Hamelburga za Beograd. Kad smo došli u Jesenice i tu se malo iskrcali, iznenadili su nas partizanski mitraljezi, kojima smo bili okruženi i koji su bili upereni prema nama. Železnička stanica i okolina, kao i sve ostale do Zagreba, bile su jako oštećene od bombardovanja, a na zagrebačkoj se video samo trag od nekog manjeg projektila ili bomhe. Posle jednog noćenja u Martijancu stigli smo u Zemun, gde su nas iskrcali, jer voz nije išao do Beograda. Tu sam prvo video Jovanku-Canu, ćerku Diše Stefanovića iz “Politike”, koja je čekala svog muža Živana Mitrovića, pa sam joj rekao da će on stići sutra-dan. Zatim svog brata od tetke Vladislava Novakovića, koji je na Bežaniji imao neko imanje, pa je zbog toga dobio propusnicu da dođe u oslobođeni Zemun iz oslobođenog Beograda. On je mene i neke moje drugove na taljigama prevezao u Beograd, gde me je čekala cela moja porodica, jer je preko prijatelja iz “Politike” doznala da dolazi transport iz Nemačke. Vlasti su inače zabranile da se o tome u novinama piše. Stigao sam 10. juna odmah kući i nisam imao nikakvih problema. Sledeći transport je zadržan nekoliko dana, pre no što su pusteni kućama.

Kod sledećeg transporta, u Austriji - pre prelaska naše granice - vršena je propaganda da se ne ide kući. To su činili neki viši oficiri i generali, te su se mnogi odlučili da ne idu u Jugoslaviju, naročito aktivni oficiri. Ostali su mnogi sa kojima sam se u Hamelburgu pozdravio sa “doviđenja”.

            Posle sam čuo da je pola na silu, pola na podvalu uz “časnu reč” jednog engleskog majora vraćeno iz Austrije u Jugoslaviju oko 200.000 naših begunaca od komunizma - dražinovaca uglavnom - i da su svi streljani u Kočevskom Rogu u Sloveniji. I to je svakako bilo prema scenariju i režiji jedinstvenog organizatora ovoga što se naziva ratom.

            Interesantna je tu i uloga pukovnika, pa u ratu odmah za generala proizvedenog Draže Mihailovića. Kao generalštabni pukovnik i šef kontraobaveštajne službe on je sigurno morao imati velike sposobnosti, znanja i iskustva. To je vrlo visoki položaj u društvu, na koji se naravno može doći i preko nekih rodbinskih, partiskih - javnih ili tajnih - ili novčanih veza. No u tom slučaju - utoliko gore!

            Za desetak dana jugoslovenska vojska, koja je mogla da mobiliše možda milion i po vojnika raspala se i potpisana je kapitulacija. Docnije se dokazivalo da potpisnici za to nisu bili ovlašćeni. Međutim, ovlašćenje za to bi mogla imati sarno Narodna skupstina, a kad je 27. marta izvršen državni udar, stara nije ni postojala, a Simovićevi pučisti novu nisu ni izabrali. Za to bi eventualno bio ovlašćen jedino samoopunolećeni sedamnaestogodišnji kralj Petar II, koji je svu vlast - kažu - uzeo u svoje ruke. U svakom slučaju neko je u Jugoslaviji organizovao haos i krvoproliće, a neko je možda bez ovlašćenja pokušao da sređivanje haosa preda u ruke Nemcima i da time to krvoproliće zaustavi. Bez obzira da li je ta nada opravdana, jedini naši nepotučeni saveznici Britanci bili su i suviše daleko da bi ma šta mogli tu pomoći i uraditi. Moglo se nadati jedino da će pobednik biti milostiv.

            Kad je Draža Mihailović sa svojima otkazao poslušnost nekoj takvoj vrhovnoj komandi i odbio da prizna kapitulaciju, šta je on mislio i čemu se nadao? Da sa svojom vojskom Nemačku i Italiju udari s boka i time jedinog saveznika koji se još bori, Veliku Britaniju oslobodi pritiska? IIi da samo Jugoslaviju - možda bez Hrvatske - kao neko ostrvce oslobodi od osionog neprijatelja, a hrana i ratni materijal će mu padati kao mana s neba? Od najbliže saveznicke baze, Egipta bio je udaljen 2.000 km. Ako je od one rasturene vojske za neku iole ozbiljniju akciju trebalo prikupiti bar 100.000 vojnika, da bi opravdao svoj na brzinu dobijeni čin generala i vrhovnog komandanta legalne vojske koja nije kapitulirala, to bi značilo da za njih treba svakog dana - pored.ostalog - obezbediti 100 tona hleba. A koliko municije utroši tih 100.000 vojnika samo u jednodnevnom okršaju? Uzmimo skromnu, grubu i uprošćenu procenu. Ako tih 100.000 ispali u minutu po 5 metaka, puca 10 takvih minuta na sat i 10 takvih sati u danu, to je 100.000 x 5 x l0 x l0 = 50.000.000 metaka na dan. Da li će i ti metci pasti kao mama s neba? To još iznosi svakako dodatnih 100 ili više tona na dan. Ostali materijal i gorivo ovde nije potrebno nabrajati. Ukoliko se Draža Mihailović nije dočepao nekih ogromnih zaliha, snabdevanje mu je moglo biti obezbeđeno samo preko okupacionih vlasti - ili direktno od njih ili posredstvom ili preko njih, recimo iz Egipta. Pri tom treba imati u vidu da doturanje avionima nije dolazilo u obzir ni zbog dužine doleta tadasnjih aviona, a ni zato što je britanska avijacija tada bila možda deset puta slabija od nemačke. One mlade usijane glave (slične onima u Gdinji) o tome možda nisu mislile, ali jedan generalštabni pukovnik - da ne govorimo o generalu vazduhoplovstva - sve je to morao znati i o tome misliti! Pod takvim uslovima je ipak dignut ustanak.

            Ta i takozvani nepismeni narodni guslar je znao, da je za dizanje ustanka ključno pitanje snabdevanje oružjem i municijom, uključujući i konkretan izvor snabdevanja, a takođe da to treba i platiti. Tako po njemu i Fočić Mehmed-aga kaže:

“Dok pogubim Crnoga Đorđija

iz Topole, sela ponosita,

koji s bečkim trguje ćesarom;

on je kadar svu džebanu kupit

  od bijela grada Varadina,

i oružje što je za potrebe,

  on je kadar na nas zavojštiti,

on caruje, a ja subašujem. “

            Sve “srpske poglavice” - da uzmemo izraz iz ove pesme - i one koje au digle ustanak pa pobegle u London i one koje su ovde ostale svakako su znale za ovo ključno pitanje, ne samo iz svojih visokih vojnih i drugih skola, nego još i iz ove narodne pesme, koja se sa ostalima vrlo ozbiljno učila - sve do titoizma - u petom razredu gimnazije. Neznanje ovog ključnog pitanja nikako ne dolazi u obzir, a “srpske poglavice” su postupile, kako su postupile. Zašto? Slobodna odluka? Marionete? Pomračena svest? Crni Đorđije za šurovanje sa bečkim ćesarom je docnije platio glavom, jer su se i drugi veliki ćesari borili za to, ko će od njih da kolonizuje odnosno eksploatiše i pljačka balkanske i druge zemlje, koje su otimali od oslabljenog turskog carstva. A za koje ćesare su radile - ne sarno srpske - nego jugoslovenske poglavice? Šta je sa onima, koji su tog pukovnika proizveli za generala? Da li je njihov državni udar od 27. marta ikad - makar formalno i nategnuto - legalizovan? Sedamnaestogodišnji kralj Petar II je navodno sam proglasio da je punoletan i oteo vlast od legalnih namesnika, koji su to postali po testamentu njegovog oca kralja Aleksandra. To je on naravno učinio radi dobra svoga naroda, jer je sa sedamnaest godina bolje od njih poznavao svetsku politiku. A bio je i izvanredan organizator, jer je za ciglo nekoliko dana od izdajničkog potpisivanja pakta uspeo da mobiliše i pokrene sve poštene i pametne snage u Jugoslaviji ili bar u Srbiji. A možda je još sa dvanaest-trinaest godina počeo da priprema puč, kad je video sve one što se radi s Konkordatom i drugim? - Na sva ta pitanja neka odgovore istoričari.

            U svakom slučaju, svi pobednici u nekom državnom udaru ili revoluciji prvo što urade, dočepaju se državne kase i od nje se po mogućstvu nikako ne odvajaju. U slučaju da neki jači neprijatelj pokušava da im je otme, oni onda sa njom beže kod onoga ko će ih sa tom kasom primiti. To su naravno uradili i Petrovi ili Simovićevi pučisti i pobegli u London sa onim što se moglo poneti. Interesantno je je - kad je ta vlada pukovniku Draži odala priznanje kao vernom i velikom strategu, pa ga proizvela za generala - da se ta vlada nije vratila na tu teritoriju, koju je Draža očistio od neprijatelja, - nego je radije ostala u Londonu, koji su Nemci bombardovali. No interesantan je i sam taj pojam vlade koja ne vlada. I tu treba tražiti neku višu logiku, koja se skriva iza ove obične.

            Britanska vlada je svakako smatrala da je normalno, što je sedamnaestogodišnji Petar uzeo vlast u svoje ruke. Ta oni su i za svoju avijaciju za vreme rata vrbovali i svoje šesnaestogodišnje mladiće, a pre neku godinu su na njihovo insistiranje Ujedinjene nacije donele povelju, po kojoj je donja starosna granica za mobilisanje u ratu šesnaest godina, a ne osamnaest kako je prvo predlagano. Tog kralja Petra II - kako je već pomenuto - nagovorili su krajem rata da postane republikanac. Međutim - kako smo to pre neku godinu saznali - sin mu je ostao prestolonaslednik, prestolonaslednik Republike Jugoslavije ili kako se već ova zemlja zove. I u ovome treba traziti neku višu logiku, jer je teško pretpostaviti da gomila naših visoko školovanih intelektualaca ne uviđa tu najobičniju logiku. Iako tu Jugoslaviju kao republiku priznaju već pola veka sve zemlje na svetu, neko naravno može smatrati da ona to nije, nego da je kraljevina. No, ako je kraljevina, ona svakako treba da ima i kralja, a do danas se još nije dešavalo da neko ko umre ostane da bude kralj - kao u ovom slučaju. Ali postoje i neke više logike...

            Oni koji i danas iz nekih svojih razloga neguju kult ličnosti Draže Mihailovića tvrde, da su Englezi od njega zahtevali da vrši više diverzija i ubijanja nemačkih vojnika, a da on to nije hteo, jer su se Nemci užasno svetili; da je Tito to prihvatio, te da su zbog toga njega pomagali. Pri tom nikad nisam čuo da se daje neko objasnjenje, kako to da Nemci nisu uspeli da okupiraju i Ravnu Goru, a mogli su celu ostalu Jugoslaviju - da ne govorimo o drugim zemljama. Pored ovoga, simptomatično je opet i ono što sam čuo, istina tek negde šesdesetih godina i to iz nekih partizanskih krugova, da se kod njih još 1943. šuskalo da je Tito engleski čovek. To bi se poklapalo i sa pričom da je posle rata za Tita podešen dvor na Brionima zato, da bi tu neopaženo primao neke engleske ličnosti koje su dolazile podmornicama. - I kod ovih konstatacija ja vrlo strogo odvajam engleski narod od izvesnih engleskih organizacija koje rade ovo ili ono. Takođe i druge narode od njihovih “voda”.

            Kakva je uloga preko izbegličke vlade - legalne ili ilegalne - koja se sastojala iz najuglednijih jugoslovenskih političara i državnika, kakva je uloga preko te jugoslovenske obezvlašćene vlade iz Londona dodeljivana Draži Mihailoviću? Do kraja rata oni ga nisu smenjivali sa položaja glavnokomandujućega, a još manje da su ga ražalovali, što znači da je radio u punoj saglasnosti sa tom vladom sada ovako ili onako punoletnog Petra II. Pošto su se svi borili “za kralja i otadžbinu”, a ovi su se razdvojili, najveći broj narodnih vođa je pošao sa kraljem, a Dražu su ostavili u otadžbini (koja je manje važna, jer je na drugom mestu u ovoj krilatici, a sam narod se u njoj i ne pominje). U toj pometnji su se malo zbunili, pa su se izborili “za krst zlatni i slobodu časnu”: pokupili su zlatne poluge iz Narodne banke i s njima slobodno stigli u časnu Englesku. Sve te jugoslovenske državnike je pratila tako velika reklama, da se to može objasniti sarno njihovom pripadnistvu nekoj moćnoj, svetski moćnoj i razgranatoj partiji. A Draža je za jedan deo slobodarskog naroda veštom propagandom i drugim postao (proizveden) kao simbol slobode i časti, a oni u Londonu su na svojim plećima poneli narodni krst.

            Da li je Draža Mihailović učestvovao u organizovanju drzavnog udara 27. marta, nije mi poznato. U svakom slučaju on nije bio toliko naivan da misli, da je to izvršio jedan sedamnaestogodišnjak, a zaverenicima se posle i otvoreno pridružio, što se vidi iz njegovog proizvođenja za generala i glavnokomandujućeg neke uglavnom nepostojeće vojske. I samo spoljašnje posmatrajući, okupatorima je bilo daleko lakše da vladaju, kad kod samog tog okupiranog naroda ima više frakcija koje se među sobom bore i satiru. “Bacicemo Srbe protiv Srba!" preko Draže je sem ustaša, ljotićevaca, nediećvih, partizana, balista i drugih organizovana još jedna frakcija visš, a koju su nazvali četnicima, uzevši ime onih od pre balkanskih ratova.

            Dok su u Francuskoj - naravno i Belgiji, Holandiji i drugima - suprotstavljene snage vrlo sinhronizovano delovale da Francuska sa što manje žrtava bude okupirana, za Jugoslaviju su reditelji i scenariste želeli što veće krvoproliće. O saradnji nekih navodno neprijateljskih i suprotstavljenih frakcija već je nešto pomenuto. Tako je i u Dražinom štabu bilo komunista, na primer Dragiša Vasić, a koje su i Draža Mihailović i njegova vlada u Londonu morali poznavati i tačno znati šta su. No kad neko upadne u neku tajnu organizaciju, pa mu se još uliju u glavu neka okultna znanja, za njega su razne stranke i narodi samo oruđa za sprovođenje nekih svetlih ideja, koje su njihove visoko prosvetljene vođe smislile. U svakom slučaju, i na marionete koje je neka nevidljiva ruka na kanapu vodila - pala je krv i suze i uzdasi dvadesetak miliona ljudi u Jugoslaviji (u taj broj sam ukljucio i one koji su u nju iz drugih zemalja došli). Posle smrti im je to sasvim sigurno postalo jasno, ali je bolje ako se čovek za života na Zemlji osvesti i vidi da li ispravno radi ili ne. Jer: “Posle smrti nema pokajanja”.

            Na nirnberškom suđenju ratnim zlocincima pobeđene strane (“Pobedniku se nikad ne sudi” - što rekao Gebels) usvojeno je načelo, da nije oslobođen odgovornosti onaj ko je vrsio zločin po naređenju svoga pretpostavljenog. Da se to prihvatilo, za sve bi bio kriv samo Hitler, a on se - kako kažu ubio (nije mu nađen leš) i sud ne bi imao nikakva posla. Protiv toga načela se ne moze ništa prigovoriti. Drugo je pitanje, da li se po tome postupa i u kojoj meri su ljudi svesni toga, da je dželat ipak taj ko je pogubio čoveka, pa makar to bilo i po presudi suda. Međutim, oni koji raspravljaju o tome da se ukine smrtna kazna ili ne, samog dželata niti uzimaju u obzir niti pominju kao da uopšte nije covek, već samo oruđe. Ako je neko naredio, podstakao ili na neki način nagovorio drugog da izvrši neko nemoralno delo, svakako da je i on za to i te kako odgovoran, ali za izvršenje je odgovoran i izvršilac, pa bez obzira koliki deo krivice na koga pada. Iz jednoga izlazi sablazan, a drugi je sablaznut, podlegao je toj sablazni. “Teško svetu od sablazni; jer moraju sablazni doći, ali teško čoveku čijim posredstvom sablazan dolaz.” (Mt.18.7).

            Sablazan uvek dolaz preko nekoga ko ima neku vlast nad drugima, vlast bilo koje vrste uključujući i intelektualnu i moralnu i sugestivnu i magisku. Svaka vlast insistira na priznavanju hijerarhija i autoriteta i to baš zato, što se želja za moći rađa iz osećanja niže vrednosti. Kad bi se uvelo tročlano društveno uređenje, to bi prvenstveno bilo na spas onih koji imaju neku vlast, pa uprkos tome što se oni protiv toga bore.

            Iz svakoga. ko ima vlast dolaze sablazni.Ko ima vlast, on će u duhovnoj oblasti nametati svoje ideje - ili svoje grupe - na primer o školskim programima, o nauci, o umetnosti, o religiji i drugom i tu će se ogrešiti o ljudsku slobodu. Ko ima vlast, on će u političko-pravnoj oblasti favorizovati svoje pajtaše na račun svih ostalih i ogrešiti se o ljudsku jednakost. Ko ima vlast, on će u privrednoj oblasti grabiti za sebe i svoje više proizvedenih dobara, zato što će sam proglasiti da on i oni koji ga pomažu to više i zasluzuju i time će se ogrešiti o načelo bratstva. Nema toga ko ima neku vlast, a da se ne ogrešuje na ova tri načina, to su iskušenja kojima svaki vlastodržac podleže. U protivnom, na vlasti se ne bi ni mogao održati. Stoga je vlast potrebno da se razvlasti, jer vladanje nije od Boga. Od. Boga je ljubav, a ljubav ne može postojati bez priznavanja slobode onoga koji se ljubi, da iz slobode ide za Hristom. A ljubav i prema neprijatelju jeste svoje sopstveno oslobađanje.

            Ovaj stav nije u protivrečnosti sa onim što Pavle kaže:

            “Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje stoga, ko se protivi vlasti - protivi se Božijem poretku, a koji se protive primiće svoju osudu. Jer vladajući nisu strah za dobro delo, nego za zlo. Ako pak hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro, pa će te vlast hvaliti.” (Rim.13.1-3)

            Ove reči obično često navode oni koji vladaju i vrlo rado poistovećuju reč “vlast” sa “vladarima” - što je skroz izopačeno. Sem toga Pavle ovde jasno kaže kakve moralne kvalitete moraju imati “vladajuci” da bi ovaj uslov bio ispunjen. I Sokrat je još rekao, da se zakonima treba pokoravati, pa makar bili nepravedni. Jer bezakonje je gore od najgorih zakona. No protiv nepravednih zakona treba se boriti i nastojati da se izmene, kako bi se onda pravednim zakonima pokoravalo. Pokoravanje nepravednim zakonima nikako ne znači da se čovek s njima slaže i da ih odobrava. Sem toga, sam život i razvoj društva zahteva da se zakoni i dopunjavaju i menjaju. Ako su pre pet hiljada godina tadašnji sveštenici znali da iz zvezdanog neba čitaju volju bogova i da u tom smislu vladaju, današnjim sveštenicima to ne pada ni na pamet. A koliko je ljudskog rada nekad trebalo, da se neka njiva požanje srpom, a koliko sada kombajnom?

            Pavle taj isti stav ima i kad kaže:

            “Robovi, slušajte u svemu svoje telesne gospodare, ne u pritvornosti kao oni koji ljudima ugađaju, nego u prostoti srca - bojeći se Boga." (Kol.3.22)

            Pavle u oba slučaja računa sa postojećim društvenim stanjem u određenom trenutku i na određenom mestu, ali ne znaci da to stanje ne treba menjati:

            “Jer ko čini nepravdu primiće što je skrivio, i ne gleda se ko je ko.” (Kol. 3.25) I odmah na to nadovezuje:

            “Gospodari, činite robovima što je pravo i pravično, znajući da i vi imate gospodara na nebu.” (Kol. 4.1)

            Pavle je ovde naravno samo uopšteno mogao da opominje. A u konkretnom slučaju - ako neki gospodar čini nepravo i nepravedno - zar nam nije dužnost da ga zbog toga kao brata opomenemo? Kakva je to naša ljubav, ako vidimo brata kako greši, a mi mu na to ne ukažemo, nego ga mirno puštamo da i dalje greši? Ta i prema neprijateljima treba razvijati ljubav! Pa i ove reči koje su ovde napisane jesu samo bratsko opominjanje iz ljubavi.

            U međuvremenu je one telesno ropstvo otpalo i uvedeno politički-privredno. I, ako ti polititko-privredni gospodari čine nepravdu, za njih je onda daleko bolje da budu razvlašćeni - da ne bi svoju dušu izgubili! Tročlano društveno uređenje se u Pavlovo vreme ne bi moglo uvesti, jer je svest ljudi bila još nedovoljno razvijena za to. No u toku vremena se pod Hristovim impulsom došlo do saznanja da je robovlasničko društvo nešto neispravno i nemoralno. Pod Hristovim impulsom se danas uviđa da je i moderno gospodarenje nad ljudima nemoralno, da je potpuno nemoralno da se ljudski rad tretira kao roba i da se plaća još i po načelu ponude i potražnje. Ko se protiv tog načela ne bori svakako da “čini nepravdu”. A svako ko teži da vlada, razara svoje sopstveno čoveštvo.

            Autoritet sme da bude načelo samo pri vaspitavanju dece od mene zuba do polne zrelosti. I pre i posle toga je zlo. A svako ko deluje i vlada drugima pomoću svojeg autoriteta, a ne time što im u potpunosti iznese istinu i svoje namere, pa da taj iz svoje pune slobode odluči, da li će mu se pridružiti, iz svakog takvog izlazi sablazan. Sa autoritetom ne treba brkati poverenje u nekoga, ko se već pokazao da je u nekoj oblasti dobar poznavalac i da ima iskustva, na primer poverenje u nekog mehaničara da će mu dobro popraviti automobil ili u lekara koji ga leči. I samo prikrivanje istine, na osnovu koje bi drugi stekao uvid u stvari koje su odlučujuće za neku njegovu moralnu odluku jeste zločin, a utoliko pre svesno lažno informisanje. A za lažno informisanje - istina “samo” pred duhovnim svetom - odgovoran je i snosi posledice ne samo onaj ko je neku laž smislio, nego i onaj ko ju je “sarno po službenoj dužnosti” dalje preneo bilo izgovaranjem bilo štampanjem ili klimanjem glavom. To načelo je usvojeno i pri nirnberškom suđenju. A organizovano, svesno širenje neistina jeste zločin protiv čovestva, greh protiv Duha Istine, Duha Svetog, “a onome koji kaže protiv Duha Svetoga, neće se oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem” (Mt. 12.32). Ili: “Zaista vam kažem da će sinovima ljudskim biti oprošteni svi gresi i hule, koliko god ushule; ali koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti greh. Jer rekoše: ima nečistog duha.” (Mk. 3.28-30)

            Ovde treba dodati da svi koji nastoje da iz autoriteta vladaju i upravljaju drugima - pa bila to naučna, verska i uopšte duhovna, bilo politička ili privredna moć koja se time nameće - da su svi oni u stavari slabe, nedovoljno razvijene i skoro sasvim neslobodne individualnosti, koje deluju skoro isključivo iz nagona i instinkata. Kod njih je slučaj sličan onom već pomenutom, kad se neko oseca da više vredi, jer mu je neki predak bio značajna ličnost ili zato što pripada nekoj višoj rasi ili razvijenijem narodu. Ko teži da vlada drugima i nameće im svoj autoritet, izložen je opasnosti da potpuno izgubi svoju individualnost, jer se njegovo ja rasparčava i utapa u duše ljudi kojima hoće da vlada, postaje njihov deo; on se saživljuje sa njihovim jastvima da bi njima mogao manipulisati, a time gubi svoje jastvo - rasplinjuje se. Te takozvane harizmatične i jake ličnosti, ličnosti koje deluju iz autoriteta i volje a ne izlaganjem istine i njenim objašnjavanjem i branjenjem nikako nisu jake individualnosti; naprotiv, one su slabe individualnosti da bi kroz njih mogla da dođe do izražaja grupnost ljudi koji za njima idu, one su vrlo snažno primile obeležje te određene grupnosti, u koju se uživljuju da bi ih vodile, a za to imaju vrlo snažne instinkte. I ovde se ne radi ni o kakvom moralisanju, nego samo o konstatovanju činjenica. Individualnost se postaje sano u onoj meri koliko se u svoje ja primi istine i to je ono večno što ostaje u čovekovom biću; sve što je neistinito otpada.Sem toga, sve većim primanjem istine čovek postaje sve više slobodan: “Ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.” (Jn. 8.31).

            To su neumitni duhovni zakoni, zakoni koji u unutrašnjosti čovekovoj vladaju isto tako neumitno, kao što u spoljašnjem svetu vlada neki zakon gravitacije i tome slično. Iz toga izlazi da, ako mi nekome saopštavamo istinu, da mi time doprinosimo izgradnji njegovog pravog ja, njegove individualnoati i njegovom oslobađanju; a ako mu kažemo laž, mi ga ometamo u njegovom usavršavanju. Saopštavanje istine jeste delo ljubavi, saopstavanje laži jeste delo mržnje. Naravno da oni koji ne priznaju postojanje duha neće biti u stanju da prave razliku izmedu jake ličnosti i jake individualnosti jer za njih ta individualnost u pravom smislu i ne postoji.

            Radi razjašnjenja ovoga moramo se malo dotaći i pitanja čovekove slobode. Čovek je slobodan samo ako je potpuno svestan razloga i motiva zasto nesto čini. U čovekovoj duši postoje tri snage: mišljenje, osećanje, htenje. Pri tom je covek samo u mišljenju i predstavljanju budan, u osećanju je kao kad sanja, a u htenju je njegova svest kao pri spavanju bez snova. Da bismo mogli sami da ostvarujemo svoju slobodu, mi na drugog čoveka smemo delovati samo preko misljenja i to iznoseći mu samo istine i obrazlažući mu čisto hladno i zdravorazumski zašto eventualno treba težiti nekom cilju i u tom smislu raditi. Ako on to - dodajući tome i svoja iskustva, znanja i težnje sasvim svesno prihvati, onda mi nismo zahvatili u njegovu slobodu,onda će on iz samoga sebe naći način kako da se pridruži ostvarivanju nekog takvog cilja. Onda smo se mi u svojoj devociji prema istini, svakako i uz pomoć tog drugog s kojim smo o toj stvari raspravljali, onda smo se na neki način zajedno s njim usavršili, jer smo se uzajamno dopunjavali i dograđivali istinom. A ako smo mu iznosili laži, mi smo i u njemu i u sebi nešto ubijali i zatamnjivali i svoju i njegovu svest, jer je mržnja razaračka, a ljubav izgrađujuća. Sa iznošenjem laži, kojima smo nekoga naveli da nešto uradi, mi smo u stvari delovali na onaj deo sagovornikove duše, u kojem on nije budan nego sanja; on kroz svest nešto prima, ali o tome razumski ne rasuđu­je, jer mu je svest lažima prigušena i pomućena, a te laži nalaze odjeka u njegovoj podsvesti, u kojoj vladaju takođe i lažne predstave, a i nagoni. Sličan slučaj je i ako delujemo direktno na njegova osećanja, osećanja preko kojih se taj čovek prepušta nama kao autoritetu. Prepuštati se autoritetu koji se prema nekom oseća, to je takođe prigušivanje i slabljenje svoje individualnosti.

            Kao što se autoritet sme i treba primenjivati samo pri vaspitavanju dece od mene zuba do polne zrelosti, isto tako davanje primera - uzora u obliku predstava, pa i pojmova - koji će se oponašati dozvoljeno je i potrebno samno pri vaspitavanju dece od rođenja do mene zuba. Ako odrastao čovek radi nešto samo zato što to drugi rade, on je u tome neslobodan, to je neposredno delovanje na njegovu volju u kojoj on spava, on to dakle ne izvršava u punoj svesti i iz slobode. Da bi se čovek pokrenuo na neko delanje, on prvo mora imati predstavu i pojam o tome šta će učiniti. Ako je on tu predstavu stvorio iz svojeg čistog mišljenja, on je onda pristupio delu iz slobode. Iz toga izlazi da čovek u velikoj meri ne radi iz svoje slobode, a da je samo u više ili manje ograničenim delanjima slobodan. U onaj deo, u kojem čovek nije slobodan, mogu zahvatati i dobre i zle moći, a čovek u svojoj slobodi može da se izlaže više uticajima jednih ili drugih. Dobre duhovne moći pružaju pomoć samo i uvek kad im se čovek obrati, a zle se nameću čoveku ili mamljenjima ili naterivanjima. To se naravno vrši takođe i preko drugih ljudi, koji su u tome većinom nesvesni pomagači, vrlo retko potpuno svesni.

            Zavođenja ljudi i naterivanja na neka činjenja vrši se ili zasipanjem lažima, lažnim predstavama delujući na mišljenje, ili autoritativnim uticajima delujući na osećanje, ili nametanjem uzora u vidu u podsvest ubacivanih predstava i pojmova kojima se direktno deluje na volju - da ona te uzore, te primere oponaša. Radi ilustracije neka posluže sledeći najjednostavniji primeri, a svako može da ih proširi i na mnogo komplikovanije i presudnije slučajeve. Ako se neki događaj, kojem mi sami nismo neposredno prisustvovali opiše i protumači na nekoliko različitih i protivrečnih načina - kao što je to slučaj u štampi i televiziji, a čovek treba na osnovu toga da se odluči šta da radi, on je onda prinuđen ne da o tome u punoj svesti misaono rasuđuje, već se nateruje na verovanje, verovanje u autoritet nekoga ko mu se više sviđa. Da li će se posle razočarati, to je drugo pitanje, ali on je u datom trenutku možda bio prinuđen da donese neku odluku i da na određeni način postupi. Ili: ako jedan naučnik ili naučna institucija ustvrdi da je jedenje šećera štetno, a druga njoj slična da je korisno - što je takođe redovan slučaj - čijem autoritetu treba da se čovek prikloni, pošto on sam ne može to da ispituje? Ili da odbaci i jedan i drugi? A šta ako mu takav neki naučni autoritet, osnažen političkom moći nametne vakcinisanje deteta ko zna kakvim vakcinama ili mu u hranu i vodu strpa neke hemikalije, za koje se tek posle dvadeset godina utvrdi da su štetne? Treći slučaj: pred ljude stavi se neki uzor, koji oni onda oponašaju, jer im je pri tom uspavana svest. Neki recimo počnu da lupaju šerpama ili da duvaju u pištaljke, a drugi to iz oponašanja prihvate pa i sami to rade - a i to smo takođe imali prilike da vidimo. Tu se neposredno deluje na volju čovekovu, zaobilazeći i mišljenje u kojem je on budan i osećanje u kojem je kao u sanjanju; deluje se na volju u kojoj čovek spava.

            Oni koji hoće da vladaju i manipulišu masama ljudi, upotrebljavaju ova tri načina delovanja. Pri tome uvek nastoje, da kod ljudi što više priguše svest i da iz njihove podsvesti njih onda podstaknu da nešto rade. Simptomatska pojava za to je, i što su Hitlerovi - i ne samo Hitlerovi - veliki mitinzi uvek održavani noću, kad su ljudi već zamoreni i manje budni i kad se na njih lakše može hipnotički delovati. Pri tom se zna da se preko hipnotisanog čoveka najlakše hipnotišu mase. To je zato, što je hipnotisan čovek uvek vrlo usko usmeren, samo na sasvim fokusirane predstave i pojmove koji su mu sugerisani i ne mogu mu biti oslabljeni nekim njegovim moralnim shvatanjima ili pometene nekim nepredviđenim spoljašnjim uticajima, jer je od njih ograđen. Hipnotisani čovek jednostavno može da deluje samo u vrlo uskoj oblasti i granicama, koje su mu sugerisane i to mu daje veliku snagu. Toga radi neki ljudi preduzimaju i autohipnozu, hipnotisanje samoga sebe. To se može učiniti fiksiranim gledanjem u plamen sveće ili nekog sjajnog predmeta (i kokoška se može tako hipnotisati) ili i stapanjem sa odnosno uživljavanjem u neke lažne predstave, koje se veštački stvaraju na suprot stvarnosti koja se opaža. To je na primer kad čovek stoji pred belim zidom, a sebi sugeriše da je crn. On time sam sebe hipnotiše, te time lakše može da hipnotiše i druge. Pošto je to direktno delovanje na volju, koja je kod čoveka povezana sa izmenom materija i udovima, onda u njima može nastati i takva promena, da hipnotisani sa glavom na jednoj i petama na drugoj stolici može da izdrži teret hipnotizera koji mu stane na trbuh. Naravno da je i sam hipnotizer prebačen u neko drugo stanje svesti, da bi neku predstavu mogao da iz sebe prenese na drugoga. Nešto slično se dešava i pri raznim bacanjima čini i tome sličnom. Tu su uvek u pitanju neke - ako se može reći - podljudske snage i onoga ko ih primenjuje to vodi u životinjstvo. To je upotreba istih onih snaga, koje milione ptica selica vode u druge krajeve ili koje odjednom parališu sve i vrlo udaljene termite kad se ubije njihova matica.

            Mišljenje i predstavljanje povezano je sa čovekovim nervno-čulnim sistemom, sa čovekovim sistemom glave. Osećanje je povezano sa ritmičkim sistemom, sistemom cirkulacije krvi i disanja, sa čovekom grudi. Htenje odnosno volja je povezana sa čovekovim sistemom izmene materija i udovima. Kada mislimo, onda se u nama događa nešto razarajuće, što razara naš organizam, to je proces odumiranja, koji se nadoknađuje iz izmene materija, za šta je potreban i san, spavanje. Onda kad je mišljenje - u kojem smo budni - potisnuto, onda se na njega ne troše snage iz izmene materija i taj visak oživljućih, životnih snaga može vrlo jako da dođe do izražaja. Time se može objasniti što životinje otprilike iste veličine i težine kao čovek imaju daleko veću snagu, a takođe i ljudi koji su umobolni ili duševno zaostali. U zarobljeništvu sam imao prilike da gledam jednog takvog nemačkog mladića, koji zbog te zaostalosti nije ni uzet u vojsku. On je bio sitan i žgoljav i na izgled vrlo slab, ali je u jednoj ciglani mogao da obavi fizički rad, koji mnogo snažniji radnici nisu mogli ni upola da izdrže. To je objašnjenje i za prevlačenje ogromnih kamenih blokova pri izgradnji egipatskih piramida, a i za to što mrav u odnosu prema svojoj težini može da pokrene ogroman teret. Na taj način i fakiri mogu da učine da im jedtna ruka bude ledena a druga vrela ili da čitav dan stoje na jednoj nozi ili da danima budu zakopani u zemlji. - Te snage se mogu i u obliku nekih stvorenih slika preneti i na drugoga. To se pokazano i u opitu prenošenja slika iz Novosibirska u Beograd, koje je vršeno mislim krajem osamdesetih godina, pri čemu je izvesan broj Beograđana mogao da takve slike raspozna. To su i slikovite predstave i pojmovi koji se sugestivno daju hipnozom. To su i takozvane “urokljive oči” i razna vračanja i mađijanja. To su sve vrlo ozbiljne stvari.

            “Hristos nas je oslobodio za slobodu.” (Gal. 5.1). Oduzimanje ili ograničavanje slobode svojim bližnjima, to je direktna borba protiv Hrista. Zato oni koji žele da vladaju, sistematski nastoje da se kod ljudi izgubi i predstava o Hristu kao Bogu, te da se usmere sarno na Isusa kao čoveka. Kad se na to nadoveže i “filioque”, t.j. da Duh Sveti proizilazi i iz Sina, a već se sugerisalo da je Sin samo čovečanske, a ne i božanske prirode, onda proizilazi i to da je “duh” samo neka fraza, a da duh u stvari uopšte i ne postoji...

            Kao sto se ni o dzelatima ni a ljudima-glasnogovornicima u glavnom ne govori niti razmišlja, isto tako se ne razmišlja i ne obraća pažnja ni na dalje korišćenje novca koji je na neposten način stečen, ne razmislja se o onima koji iz druge ruke nepošteno stečen novac primaju i njime se koriste. Ne na ilegalan već na nepošten način, jer i legalan može biti nepošten. Na primer: Švajcarska za svoju neutralnost u dva svetska rata ima da zahvali tome, što je i jedna i druga i treća strana svoj i legalno i ilegalno stečen novac ulagala u njene banke. Tek se posle Drugog svetskog rata pojavio izraz “pranje novca”, pa je i pre dvadesetak godina i Švajcarska na pritisak SAD morala da donese zakon protiv pranja novca i ona sad vise nije “Švajcarska”, t. j. zemlja. koja je za svoje blagostsnje imala da zahvali zakonu o tajnosti uloga i ulaganjima pod šifrom, tako da su se ogromne sume sumnjivo stečenog novca u nju slivale. A još kad jedini znalac šifre umre, uložen novac narav­no ostaje u banci. To naravno nije radila samo Švajcarska.

            Isto tako, ako neko u Beogradu ili Moskvi ukrade milion dolara, pa kupi avionsku kartu i proćerda ih i prokocka u Las Vegasu ili Monaku, onda je od te krađe glavnu korist imala kockarnica i mesta za zabavu. Pekar kod koga je od tog novea kupljen burek, pa čak ni avionski prevoznik svakako se neće pitati otkud tom čoveku pare. Ali vlasnik kockarnice, koji pomoću ruleta postane glavni korisnik pokradenog novca svakako da je saučesnik u nepoštenju. I on se mora pitati: Otkud tom čoveku stotine hiljade dolara koje je prokockao? Vlashik kockarnice je te pare naravno legalno zaradio, jer je kocka tu legalizovana.

            Slično tome, ako je neki grozni diktator pljačkao svoj narod, pa je taj novae prebacivao u neku stranu zemlju, u koju je posle zbacivanja s vlasti pobegao i tu od rente dobro živeo - onda je i ta zemlja ili bolje rečeno njena vlada takođe saučesnica u nepoštenju. A toga je bilo dosta i ima i sada. To je naravno legalno, ali ipak nije poštano. Sem toga, time se pljačke te vrste podstiču. Posredstvom vladara zemalja koje primaju takav novac dolazi sablazan, kojoj podleže diktator. Drugo je pitanje šta ko od njih sam misli o tome, da je to recimo za dobro njihove zemlje i t.sl. Činjenica je da od tih ljudi koji o tome odlučuju dolaze sablazni.

            Ja niti znam niti bih se ovde upuštao u to, sta je bilo sa zlatnim palugama i novcem Jugoslovenske Narodne banke ili zlatnim zubima u raznim zemljama ubijenih logoraša. Svakako da oni koji organizuju ratove nastoje da povrate svoj novac i da se naplate za sve vreme koje su za to utrošili i da jos nešto više dobiju. To je već i obična logika. Viša logika je, kad se neko zavetuje na siromaštvo ili se u ime idealogije odriče vlasnistva nad bilo čim i bori se za vlast samo da bi spasavao duše i usrećivao prost narod, ali mu - pošto i on mora da živi i pošto je tako plemenit - taj siromasni narod obezbedi da boravi naravno ne u njegovom nego u narodnom većem ili manjem dvorcu; a pošto je to narodni dvor, narod će ga čistiti i održavati, a on će tu samo boraviti ophrvan brigama za narod, koji će ga naravno za to i hraniti. A pošto je narod glup, takvi dušebrižnici i usrećitelji će mu govoriti šta treba da misli i u šta da veruje i šta da rado. Oni će tom puku naravno i raspoređivati i plodove samog njegovog rada i onoga što sama priroda daje, jer su ti dušebrižnici i usrećitelji ne samo vrlo mudri nego i pravedni. Pri tom se po sebi razume, da ko nije za sebe nije ni za drugoga.

            Pogrešno bi bilo misliti da su za sva ratna krvoprolića isključivo krivi neki ljudi, koji su se na neki način zaverili da ovako ili onako rade. Pogrešno bi bilo, jer su takvi ljudi vrlo često sa pomračenim umom i potisnutom svešću, četo sasvim opsednuti od raznih demonskih bića koja kroz njih deluju. Radi se samo o tome, što neko zbog neke svoje slabosti, nedovoljne budnosti i nemoralnosti i lenjosti lako postane oruđe izvesnih duhova tame. Ko to malo pažljivije posmatra, može se i na nekim savremenim istaknutim državnicima uveriti, da oni ne deluju u pravom smislu kao ljudi, nego da neki potpuno bezmoralni demoni deluju preko njih. Iako ovo ne spada u predmet ovih izlaganja, morao sam to ovde da napomenem, da ne bih bio pogrešno shvaćen. Ne radi se dakle ovde ni a kakvom moralnom procenjivanju nekog čoveka nego sam o opisivanju događaja, a zašto neko nešto radi i kakve će posledice od toga imati i on i svet - to ja ne mogu procenjivati, a još manje o tome odlucivati. Osnovni stav koji pri tome treba zauzimati jeste procenjivati dela, a ne čoveka koji to delo izvršava. Ako neko čini neko zlo delo, to ne znači da možda i mi sami nismo saucesnici u tom zlom delu, da smo svojim činjenjem ili nečinjenjem mi njega naveli na to zlo delo. To je u malome i ono što je napred rečeno: Ako se ne borimo da se razvlasti vlast razbijanjem države na tri člana, da bi se ostvarilo jedno više i moralnije jedinstvo, mi ogroman broj ljudi dovodimo u iskušenje da se dočepaju takve vlasti i da je zloupotrebe radi zadovoljavanja svojih instinkata, jer je kod mnogih pomračen um ili su im ispiranjem mozga od najranijeg detinjstva i mladosti usađene pogrešne predstave i verovanja u autoritete koji im se nameću, a koji su i sami proizvodi pomračene svesti. Ja se ovde ne mogu upuštati u bliža dokazivanja o tome kakve se pogrešne predstave sipaju deci u glave još od najranijeg detinjstva. Nešto o tome sam 2001. godine izneo u spisu “O nauci”, koji se naravno neće objaviti sve dok se duhovni život ne oslobodi tiranije, koja mu je nametnuta iz onog dela duhovnog života koji je oformljen da bi se mogla održavati sadašnja političko-pravna i privredna moć. Imajući sve to u vidu, i mi treba u punoj skromnosti da se pridružimo Isusu koji reče: “ne osuđujem te ni ja; idi i od sada više ne greši”(Jn. 8.11). Morao sam da ovo napomenem da ne bih bio pogrešno shvaćen i da ova izlaganja ne budu za nekoga sablazan, te da ga navedu na neku mržnju ili na neki drugi greh. Ova izlaganja imaju za cilj sarno da se ljudi probude i uvide i razumeju neke stvari, koje su im izmakle iz opažanja, te da ih podstaknu na ispravno mišljenje i traženje istina, sa kojima će dobiti podsticaje za ispravna delanja, a koja će procenjivati iz svoje savesti. Ova izlaganja su samo mali doprinos za sledeće reči:

            “Stoga reče Isus Judejcma koji su mu poverovali: ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas  osloboditi. Odgovoriše mu: mi smo Avraamovo potomstvo i nikad nikome nismo robovali; kako ti govoriš: bićete slobodni? Odgovori im Isus: zaista, zaista, kažem vam, da je svaki - ko greši - rob greha.” (Jn. 8.31-34)

            A greši svaki, ko smatra da sme drugima da vlada. Jer:

            “Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu.” (Gal. 5.1)

            “Jer vi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti, nego ljubavlju sluzite jedan drugome.” (Gal.5.13)

            U ratovima i revolucijama se ljudi u velikoj meri oslobađaju od stega društvenog i državnog poretka , ali ta sloboda - sa retkim izuzecima - biva povod ploti, do izražaja dolaze potpuno svešću nekontrolisani nagoni i instinkti. Tu spadaju i nagoni razaranja, pri čemu ljudi osećaju neku vrstu sladostrašća prilikom uspešno izvrsenog unistavanja kako života tako i materijalnih dobara. Pri tome se to naravno prikriva nekim racionalnim, intelektualističkim razlozima. Dokaz za to su i diverzije i razaranja i na svojim sopstvenim teritorijama - naravno pod izgovorom da se time šteti neprijatelju, mada činjenice uvek pokazuju da je to najviše na štetu takozvanog sopstvenog naroda i države. Aprila 1941. je iz tog razloga srušen u Beogradu most preko Save. Prelazak nemačke vojske preko Save odložen je time za nekoliko sati, a nov most je sagrađen tek posle deset godina i na tome je u velikoj meri bila zaposlena nemačka industrija (MAN), koja je time bila oživljavana, a srpski narod je od toga dugo trpeo.

            U toku Drugog svetskog rata su u velikoj modi bili pokreti otpora protiv okupatora. Svi ti pokreti su možda i pravili neke neprilike okupatorima, ali njihov doprinos za pobedu u ratu bio je sasvim beznačajan. Odlučujuća je bila ratna industrija i njena primena. Tako su ti pokreti otpora više zagorčavali život sopstvenom stanovništvu nego što su mu pomagali. Ako bi malo više neprilika stvarali okupatoru, on bi znao tome da se suprotstavi žestokim odmazdama. Tim odmazdama su većinom izmicali oni koji su te diverzije ili i ubistva iz zasede vršili, a okupator je onda odmazde vršio na njihovim sunarodnicima koji bi mu došli pod ruku, a koji - pošto ništa nisu radili - nisu ni bežali.

            Slično je bilo i kad su svojevremeno Austrijanci i Mlečani upadali radi pljačke u Tursko carstvo, pa se naivni narod dizao na ustanak uzdajući se u pomoć hrišćana - samo malo drukčije vere. Kad su se onda ovi sa pljačkom povlačili, poveli bi pod Arsenijem III, pa Arsenijem IV Čarnojevićem one koji su se aktivnije borili protiv Turaka i koji su onda dobrodošli kao krajiški vojnici, da ćesara brane od sultana i od turske odmazde i pljacke. Turci su se onda svetili na onima koji su ostali i koji su mislili da na njih neće nasrtati, jer se oni sami nisu bunili. Na taj način je bilo pražnjeno Kosovo, a tek tad su Turci počeli da pale srpske manastire. Dotle su Srbi pod Turcima imali slobodu veroispovesti.

            Ovde se postavlja pitanje: Ako je na to naseo Arsenije III, zašto je nešto docnije na isto to naseo i Arsenije IV? Znam da su to vrlo jeretička pitanja i ostavljam ih istoričarima da na njih odgovore. A ja ću reći ovde i još nešto jeretički. Stalno se priča kako su Srbi Evropu spasli od Turaka, da su ih oni ovde zaustavili. No moglo bi se reći i to, da su Turci Srpsku pravoslavnu veru spasli od Latina. Pod njihovim pokroviteljstvom se onaodržala uprkos tome što su naravno mnogi Srbi primili Islam. Tek sa potiskivanjem Turaka počinje žestoko katoličenje Srba i pretvaranje u Hrvate, a traje to i sve do danas.

            S druge strane, Srbi Turcima pomažu u borbi protiv Arapa - i arabizma, koji je Zapadna Evropa primila ne preko bojnog polja nego preko nauke. To se vidi iz čitavog niza srpskih narodnih pesama o Kraljeviću Marku: Marko je pobratim s turskim Alil-agom, Marko je posinak turskom caru, Marko se bori sa njima protiv Arapa, čak ih od njih i spasava. No Marko se i inati s Turcima. Ako se Marko shvati kao predstavnik duha srpskog naroda u toku tih “tri stotin' godina” - kako je rekao narodni pevač u pesmi “Smrt Marka Kraljevića”, onda se iz tih nekoliko pesama koje je spevao ne neki nepismeni i primitivni narodni pevač, već neki najprosvećeniji i visoki posvećenik ili posvećenici, onda se tu otkriva duboka povesna tajna: Srpski narod kao kulturniji pomaže turskom da direktno od Arapa ne primi arapski materijalizam, a turski narod kao jači, vitalniji i sad politički organizovaniji pomaže sa svoje strane srpskom, da ne primi isti taj arapski materijalizam - ali sad preko katoličke crkve, koja je njemu potpuno podlegla. Pri tom srpski narod se ne pretapa u turski - “inati se”. Znam da će to mnogima vrlo čudno zvučati, ali bi istoričari uz nesto truda to mogli dokazati, ako bi istraživali u tom smislu.

            Krvna osveta je kod kulturnih naroda daleko razvijenija nego kod nekulturnih, koji traže samo glavu za glavu, dok kulturni traže i po sto za jednu, a po mogućstvu i više - kako se to videlo u Drugom svetskom ratu i to kod svih koji su ratovali. Ali prost puk ne shvata da je to u njegovom interesu da strada zbog velikih ideja njegovih vladara i usrećitelja, koji iz zasede napadnu neprijatelja, pa pobegnu da bi mogli dalje da usrećuju narod - zbog toga je njihov zivot dragocen.

            Holandski oficiri, s kojima sam pocetkom 1943. bio u zarobljeničkom logoru u Nirnbergu, pričali su mi da je njihov pokret otpora imao običaj, da saobraćajne putokaze na drumovima izokrenu tako da su Nemci recimo umesto u Amsterdam dolazili u Roterdam. To je svakaka bilo duhovito, ali je takva duhovitost možda i bila razlog što su njih doveli u logor  uprkos zadatoj časnoj reči da se više protiv Nemačke neće boriti. To je po pravilima njihove vojne službe bilo dozvoljeno i zbog toga su ih Nemci prvo pustili kucama kad su ih pobedili.

            Naravno da su i pripadnici samih tih pokreta otpora vrlo često stradavali. Na primer logor u Buhenvaldu je bio pun političkih protivnika - uglavnom komunistički nastrojenih - iz svih evropskih zemalja. To mi je pričao prijatelj mog brata Đorđe Nikolić, a sa kojim sam se i ja posle rata dosta družio. Ne mogavši da u Beogradu (zbog konkurencije) završi astronomiju, on je pre rata otišao u Strazbur i tamo i završio i doktorirao, pa je tamo onda za vreme rata ušao u francuski pokret otpora, a onda su ga Nemci uhvatili i strpali u logor u Buhenvaldu. Počto ih je tu bilo iz raznih zemalja, pa se i on sa svima njima mešao, on je došao do zakljucka da su nemacki logoraši bili najbolji drugovi, a poljski najgori. Ja to tumačim time, što su ti Nemci bili posebno najsnažnije i najhrabrije ličnosti, koje su se aktivno suprotstavljale nacizmu - bilo ih ja kažu oko pet od sto, koliko i članova nacional-socijalističke partije; nesrećni Poljaci su opet stekli neke navike u borbi za opstanak protiv tri neprijateljska susedna carstva (Nemačka, Austro-Ugarska i Rusija) i to im je sišlo u instinkte, a oni ostali su sem iz svesnih političkih i ideoloskih opredeljenja delovali i iz podsvesnih nacionalnih.

            Dok su se u drugim evropskim zemljama vodili samo ratovi, u Jugoslaviji su organizovane i revolucije. Sem toga - za razliku od drugih evropskih država - Jugoslavija je još pod okupacionim snagama bila podeljena; jedan deo je pripojen teritorijama susednih država, a od ostataka su formirane Nezavisna država Hrvatska i Srbija sa granicama o kojima je govorio još Stojan Protić. Iako ona nije bila baš po njegovoj meri, u nju su ipak pobegle hiljade i hiljade ljudi iz drugih delova sada već bivše Jugoslavije. Uglavnom su to bili Srbi, ali je u nju prebegao i vrlo veliki broj Slovenaca, koji nisu želeli da se ponemče ili poitalijane, jer Slovenija tada više nije postojala. Pada u oči da sa Čehoslovačkom to nije urađeno, iako je i ona stvorena da bi se rasparčalo Austro-Ugarsko carstvo. Podela Poljske između Nemačke i SSSR bila je sasvim kratkog veka.

            Isto tako, dok se u drugim državama vodio samo rat, u Jugoslaviji je pored rata organizovana kako fašističa, tako i komunistička revolucija. Dok je u velikom ta polarnost organizovana radi istrebljenja i jedne i druge strane, uz izuzimanje Italijana - dakle Nemaca i Rusa i usput Jevreja, u Jugoslaviji je to organizovano samo radi istrebljenja Srba, a samo usput i Jevreja i Cigana. Ustaše su klale Srbe, a one koji bi pobegli prihvatali su komuisti koji su svoj pravi lik skrivali najpre pod nazivom “partizani”. Simptomatično je, što je tu upotrebljena francuska reč, koja je ušla i u nemački jezik, a čije značenje skoro niko od tih partizana nije ni znao šta znači, pa su to doživljavali kao nešto posebno časno i veliko. U srpskom je ta reč više ukazivala na neku strasnu pripadnost nekoj strani. Da bi se i dalje zamaskirao komunizam, Tito je sa Srbima u “Užičkoj republici”proslavljao i njihov Božić. Sem organizovanja pokolja na nacionalnoj i na ideološkoj osnovi, ateisti su podsticali krvoproliće i na verskoj osnovi. Ta, i Staljin je uz raniju propagandu o svetskoj revoluciji i o klasnoj borbi proglasio - kad je zagustilo - otadžbinski rat i pozvao u pomoć popove, pa zašto ne bi i Tito? Njih dvojica su se tek kasnije tobož posvađali. No i kad je došao na vlast, Tito je Boga stalno spominjao istina samo u psovkama. Time je ujedno dokazivao i da je “čovek iz naroda”.

            I ovde bi bio vrlo značajan zadatak za istoričare da pronađu i opišu odakle su se i kako i o čijem trošku partizani snabdevali oružjem, municijom i drugim. Da nisu to obezbedili Milovan Đilas, Koča Popović i Petar Velebit, dok su u jeku partizansko-ustaških borbi boravili u tada najboljem zagrebačkom hotelu, u “Esplanadi”? Možda direktno iz Nemačke, a možda preko Pavelića? Svašta čovek može da pomišlja, dok se ne iznesu tačni istoriski dokazi. Sve do pred kraj rata sigurno ga nisu mogli dobijati od Engleza. Slična racunica važi za Tita kao i za Dražu. Prema prvobitnim posleratnim popisima bilo je šesdeset jedna ili dve hiljade boraca od 1941. Docnije je pod titoizmom - da bi im se umanjila važnost - proglašeno da ih je bilo preko četiri stotine hiljada (uključeni su bili i oni, koji su partizanima bar jedan put skuvali ručak). To je moj kolega i prvoborac - stvarni - prokomentarisao: “Da nas je 1941. bilo toliko, Nemci nikad ne bi ni ušli u Jugoslaviju!”. Prema mojim neposrednim opažanjima iz zarobljeničkih logora, Englezi su tek negde polovinom 1942. počeli da bombarduju Nemačku i to same noću. S proleca 1943. bombardovali su izgleda greškom i naš logor pored Nirnberga, kad je izgorelo jedno trideset ili četrdeset baraka, u kojima su bili smešteni jugoslovenski oficiri (ukupno nas je bilo u logoru oko sedam hiljada). Bacali su uglavnom zapaljive bomba, a za dve-tri punjene eksplozivom imali smo sreće da padnu u pesak između bolničkih baraka i da ne eksplodiraju na čuđenje nasih aktivnih oficira, stručnjaka. Jedino je jedna eksplodirala pored bodljikavih žica kojima je logor bio ograđen i raznela samo jednog nemačkog vojnika, koji je bio tu na stražarskoj kuli. Englezi su ta noćna bombardovanja vršili tako, što bi prvo naišao komandni avion koji bi izbacio svetleće bombe i njima osvetlio i označio cilj, pa bi onda njegove eskadrile bombardera dolazile i direktnim posmatranjem gađale cilj. Tek su kasnije  američke “leteće tvrđave” bile opremljene preciznijim nišanskim spravama za gađanje ciljeva sa visine od preko 2.000 metara. Takva britanska avijacija nije mogla ni partizane ni dražinovce snabdevati potrebnim ratnim materijalom. Danju ne bi mogli od nemačkih lovačkih aviona “Meseršmita”, a noću jer bez osvetljavanja cilja ne bi našli mesto za spuštanje materijala padobranima, a sa osvetljenjem bi privukli Nemce. Sem toga, u prvoj polovini rata još nisu ni imali  tako velike transportne avione.

            Simptomatično je za britansku slabost tih godina u vazduhu što, kad su prvo Italijani pa zatim Nemci krenuli u osvajanje Egipta iz Libije, nisu smeli (da li?) da daju podršku svojoj sredozemnoj floti da preseče prevoz vojske i materijala sa Sicilije i južne Italije u Libiju. Bombe iz nemačkih “Štuka” bile su vrlo razorne za Gerniku u Španiji i za Beograd, pa i za London, ali mi se čini da ne bi mogle mnogo naškoditi oklopima krstarica i bojnih brodova od po nekoliko desetina hiljada tona, oklopima od po koju desetinu santimetara čeličnih ploča te debljine. Nisam siguran, ali mi se čini da je britanska flota imala samo jedan manji okršaj sa italijanskom. U svakom slučaju nije sprečavala prebacivanje trupa i ratnog materijala iz Italije u Libiju. Verovatno ni nafte obrnutim putem.

            Pričalo se da su Nemci jednim dosta skupim postupkom uspevali da dobiju naftu iz škriljaca. Ne znam koliki im je bio kapacitet. Za rumunsku naftu se govorilo da je sasvim nedovoljna za snabdevanje ni normalnih, mirnodopskih nemačkih potreba. Ni njihov kapacitet mi nije poznat. Takođe mi nije poznato ni kolika je bila potrošnja, no čini mi se da je ona morala biti pod ratnim uslovima daleko veća nego što se u Evropi nafta mogla proizvesti. Dobro bi bilo kad bi se istoričari pozabavili tim pitanjem, a dotle moram bar ja da pretpostavljam, da je u saradnji sa britanskom sredozemnom flotom nafta stalno pristzala bar iz Libije.

            Istoričari bi trebalo da ispitaju, da li je britanska sredozemna - a mogla je da dođe i atlantska - ratna flota i u kojoj meri uopšte bombardovala italijanska pristaništa u južnoj Italiji i u Libiji (ne uzimam u obzir kraj rata kad su se Amerikanci iskrcavali). Ja bar o takvom bombardovanju nikad nisam čuo. Ako nije, to znači da Britanci nisu hteli da ometaju plovidbu između Italije i Libije. Sredozemno more je tu široko oko 500 km, a do Bengazija i više. Borna kola nisu mogli prenositi čamci, onakvi kakvima su pokušana dva iskrcavanja na Veliku Britaniju, već brodovi koji su mogli biti sasvim pogodna meta za brodsku artiljeriju i ispaljene granate bi ipak bile jeftinije od tih brodova - isplatile bi se.

            Simptomatično je i to, što su prvo Italijani, pa - kad oni nisu uspeli - Nemci pod komandom proslavljenog vojskovođe Romela krenuli u osvajanje Egipta.. Jeste da je Romel potucen kod El Alamejna, sto kilometara zapadno od Aleksandrije, ali je kao jedan od najsposobnijih (!) prebačen posle u Francusku da suzbija savezničku ofanzivu iz Normandije. Šta su oni hteli u Egiptu? Da isprovociraju britansku sredozemnu flotu da ih napadne kako bi je onda potopili? Da osvoje Izrael, kako bi istrebili Jevreje? Da osvoje Saudisku Arabiju zbog nafte? Ili da preko Sudana dođu u pomoć italijanskoj koloniji u Eritreji? Možda da vrate obelisk koji je Napoleon iz Luksora odneo u Pariz ili da i onaj drugi odnesu u Rim ili Berlin? Sigurno da bi i iz samog Egipta imalo šta da se izvuče, naravno ako britanska flota to bude dozvoljavala. Ali pravi razlozi se teško mogu običnom logikom objasniti, No, ako se pođe od toga da je jedan čovek apsolutni gospodar skoro cele Evrope i da je taj jedan uz to lud, onda se sve može objasniti.

            Obična logika bi bila, da su Italijani odmah krenuli na osvajanje Tunisa, koji su odavno priželjkivali uz Džibuti i Korziku. A Nemci su lako mogli da pokore Alžir, kao koloniju potučene i u početku delimično okupirane Francuske. Sa malim pritiskom na Petenovu vladu u Višiju mogli su ga i bez borbe zaposesti. Čak je i francuska flota po ugovoru o kapitulaciji bila usidrena u Marseju, sa kotlovima ohlađnim, a britanska nije htela ili nije smela da se u te poslove meša. Mogli su i preko Španije i Španskog Maroka...

            Naravno da je to nemešanje britanske sredozemne ratne flote moguće protumačiti i nekom taktikom, da se neprijatelj namami i razvuče daleko od svoje baze, pa da se onda potuče. Ali, zar i namački stratezi nisu učili neke vojne škole? A, da li je samodržac Evrope baš toliko lud, kad je saznao za nekoliko pripremanih atentata na sebe, pa je uspeo da ih izbegne? Svoju ludost je istina dokazao što u Francusku nije upao najkraćim putem preko Rajne i Sarbrikena, nego zaobilaznim preko Belgije.

            Takvu ludost čak ni maršal Peten nije mogao da predvidi, kad je 1934. bio ministar rata, dakle dve godine pre završetka Mažinovljeve linije. Kad su mu posle rata kao sudili, on je kao glavni adut za svoju odbranu rekao: “Ja sam maršal Francuske!”. Drugim rečima: “Niko nije dorastao da o mojim postupcima sudi!”. I stvarno, rodio se 1856, u rat 1914. ulazi kao pukovnik, 1916. organizuje odbranu Verdena, 1917. je komandant severne i severoistočne grupe armija, a 1918. je maršal. Tako piše u Larusu.[17] To je zaista dobra karijera za četiri godine od pukovnika postati maršal. Normalna pretpostavka je da se u ratu odlikovao kao izvanredan vojskovođa. Naravno da se takva karijera može postići i partiskim, rođačkim ili platežnim sredstvima - što bi bilo utoliko gore. No, ako bar kao ministar rata nije predložio parlamentu da izglasa budžet za produženje Mažinovljeve linije i prema belgiskoj granici - što istoričari treba da provere - šta o tome treba misliti? Da li je 1934. sa svojih 78 godina postao senilan i zaboravio šta je bilo početkom Prvog svetskog rata? Ili kao komandant severnih i severistočnih armija nije znao šta se događa na severozapadu? Ili je, pošto se na ovim prostorima borio, smatrao da samo njih treba utvrditi neosvojivim utvrđenjima, a drugi neka brinu o svojim sektorima, da to nije u njegovoj nadležnosti? Obična logika i neuki puk i svi oni koji su nižeg čina od maršala to naravno ne mogu da shvate. Ali viša logika - da! A, ako ja o ovim stvarima malo ironično pišem, to ne treba shvatiti kao neko moralno procenjivanje. To je samo da se jače skrene pažnja na neke vrlo značajne simptome, da bi se na njima podsticalo razmišljanje, da se probudi svest i savest. Već je bilo govora o tome, da svako ko ima neku vlast obavezno dolazi pred neko iskušenje, koje ga tera da bira između dva zlačina kojiće izvršiti. Da neki Peten nije tako postupio, možda bi još mnogo gora nesreća zadesila francuski narod. Zbog toga se ja uzdržavam od bilo kakvog moralnog suda.

            U prvo vreme, u prvoj polovini 1942. godine proveo sam neko vreme u istoj sobi sa francuskim ratnim zarobljenicima. Iz tada još samo delimično okupirane Francuske oni su redovno dobijali čokoladu i svakog dana je jeli ili pili uz užinu, i mene su neki put poslužili. Iako tada a tome nisam mislio, nadam se da neću pogrešiti ako kažem, da ni tada u Francuskoj nije rastao kakao. Isto tako pretpostavljam, da francuske fabrike čokolade nisu pravile baš tolike zalihe kakaoa da bi od berbe 1939. ili 1940. pravili čokoladu još krajem 1941. Sem toga, ako su francuski zarobljenici iz fabrika okupiranog ili neokupiranog dela Francuske jeli čokoladu, nije mnogo verovatno da je nisu jeli i nemački vojnici pod Moskvom - ona ipak daje dosta kalorija potrebnih da bi se izdržala zima. Docnije sam od Francuza odvojen i ne znam da li su i dalje dobijali čokoladu. Odakle je i kako u Francusku pristizao kakao? Dobro bi bilo kad bi to istoričari razjasnili. Ako bi utvrdili da je kakao od nekud dovožen u okupiranu Francusku, možda bi pronašli da je recimo i nikl ili mangan ili što drugo potrebno za legiranje čelika takođe istim putem stizalo, da bi francuska vojna industrija mogla da radi za nemačku vojsku. Rude gvožđa u Evropi ima dovoljno, a i Švedska je kao neutralna zemlja rado prodavala svoj čelik Nemačkoj. Istim takvim nekim putem je mogla stizati i već pomenuta nafta. Ta, rat je trebalo da traje do 1945, kako je to još na početku preko Vinstona Čerčila najavljeno! Kažem ”preko”, jer mi on ne izgleda kao neka značajna individualnost. Dokaz za to je, što je kažu - mnogo i pio. Sličan slučaj je i sa Dražom Mihailovićem. Nije lako igrati takve uloge! Treba to izdržati, naročito ako se u dubini svoje duše čovek sa takvom ulogom ne slaže.

            U svakom slučaju, britanska sredozemna flota bar do pred kraj rata nije ometala plovidbu od Evrope do Afrike, a za uzvrat tome nemačka i italijanska vojska nije htela da ometa De Gola u organizovanju vojske u Alžiru. Za napravljeni scenario teže bi bilo, da ju je prikupljao recimo u Senegalu.

            De Gol je - čini mi se - na političku scenu u Alžiru negde 1944. stupio kao pukovnik, pa je i on vrlo brzo napredovao u karijeri. Gde je dotle bio - ne znam. Da bi u docnije formiranom Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija bilo više demokratskih zapadnih članova i sa pravom veta nego istočnih, bilo je potrebno da se Francuskoj, koja je kapitulirala i bila potpuno porobljena, podigne ugled i ponovo digne u rang velike sile. Evropska francuska vojska nije postojala - bila je u zarobljeništvu, ne znam koliki broj. Sem toga, francuski civili su takođe morali da idu na rad u Nemačku. Ni njihov broj mi nije poznat. Bilo ih je dosta, i muških i ženskih, a dovođeni su na smenu. To je u stvari bio polu ropski rad na raznim, u glavnom fizičkim poslovima, jer su od Nemaca svi oni koji su bili sposobni za vojsku bili i mobilisani; trebalo je obezbediti radnu snagu za njihovu industriju i uklanjanje ruševina od bombardovanja, zašta nisu bili dovoljnji ratni zarobljenici, a s druge strane i da se pokaže ko je gospodar. To sam slušao od svojih francuskih drugova u zarobljeništvu, koji su neki put nekako nabavljali obrasce za njihove isprave, pa ubacivali svoja imena i slike i naravno falsifikovali pečate i potpise (i mene su upućivali kako se to radi), da bi pobegli u Francusku - naravno u ukradenim civilnirn odelima.

            To pokazuje kako jedan nemoralni postupak - nasilno odvođenje i držanje ljudi na robiji - izaziva druge. Pri tom će svako reći, da su u tom slučaju falsifikovanje i krađa opravdani. Za to bih naveo još neki primer.

            Skoro čitavo vreme bio sam u zarobljeništvu u logorima sa rezervnim potporučnikom, inače pravnikom Vlastimirom - Vlastom Stojanovićem, sa kojim sam bratski delio sve što smo imali i jedan drugome uvek u svemu pomagali. U teškoćama se samo stvaraju takva prijateljstva, ne u uživanjima. Kad je bio zarobljen, Vlasta je smatrao da će ga možda manje goniti kao vojnika nego kao oficira, te je skinuo epolete, pa smo se tako i upoznali u logorima koji su bili za vojnike i podoficire (ja sam bio narednik-đak). Kad se ispostavilo da po Ženevskoj konvenciji o zarobljenicima podoficiri ne smeju biti upotrebljavani za bilo kakav rad sem kao starešine nad svojim vojnicima, on je proglasio da je narednik, te pošto ni on ni ja nismo hteli da radimo, Nemci su nas ubacili u takozvani Stalag u Bad Orbu kao jedine jugoslovene zajedno sa francuskim podoficirima u istu baraku. Docnije, kad su nas prebacili u Nirnberg u logor za naše oficire i kad je video da je to bolje, Vlasta je pribavio iz Beograda dokumenta da je potporučnik i Nemci su mu onda unazad za više od godinu dana dali određenu platu u “logorskim markama”, koje su mogle da se šalju u okupiranu Srbiju i da se porodici na osnovu njih isplate dinari. To je takođe simptomatično bilo za nemačku vojsku, gde se još negovala vojnička čast i korektno ponašanje i prema pobeđenima. - Kad je Vlasta - naravno u šali - tu u logoru Bad Orb upitao jednog takođe zarobljenog katoličkog sveštenika, koji nije imao nikakav poseban status zbog toga i sa kim smo bili zajedno u baraci “Pa kako to da vi kao sveštenik kradete?”, gledajući ga kako vadi krompire iz džepova i nogavica, ovaj mu je opet naravno u stilu francuskog humora odgovorio: “Svakog dana Nemačka od Francuske otima toliko i toliko franaka (znao je tačan iznos), a ovo je vraćanje samo jednog malog dela!”. On je taj krompir - kao i svi mi ostali kad bismo došli na red - ukrao kad ga je ljuštio u kujni, a da bi se malo bolje potkrepio. S druge strane, čuo sam za jednog Francuza, koji je sa od nemačkog gazde ukradenim biciklom uspeo da pobegne u neokupiranu zonu Francuske, pa mu ga je onda uz izvinjenje poslao preko pošte nazad. Žao mu je bilo tog jadnog seljaka, kod koga je radio. Ovo su sitni, pomalo saljivi simptomatski događaji, no u tom smislu se za vreme rata odvijaju i mnogo krupniji, kad se radi o životu i smri. Neko smatra da je to pravedno obeštećenje, a neko nastoji da drugoga ne povredi.

            Ovde treba dodati, da nema zločina ili nemoralnog dela na koji svaki, baš svaki čovek pod izvesnim uslovom ne bi bio spreman da izvrši. Uz malo razmišljanja i mašte svaki čovek može to sam za sebe da utvrdi. A neispravan društveni poredak jednodelnih, jedinstvenih država pruža daleko više povoda za nemoralna dela negu kad bi se vlast razvlastila u tročlanom društvenom uređenju. Ne znači da bi se njime stvorio raj na Zemlji, ali kad bi se ono uvelo, samim tim bi bilo izlišno zastupati one “ideale” iz Atlantske povelje, o slobodama govora i mišljenja, verovanja i slobode od bede i straha. A sve dotle dok se sa jednog mesta vlada i duhovnim i političko-pravnim i privrednim životom, ovako formulisanje slobode su čista brbljarija...

            Trebalo je dakle, od takve jadne Francuske napraviti veliku silu da bi zauzela odgovarajuće mesto u planiranom formiranju Saveta bezbednosti. Kako? Potreban je bio neki spektakl. Pošto je Kina ipak bila daleko, a još se nije moglo sa sigurnošću predvideti da će Mao Ce Tung pobediti Čang Kaj Šeka, doguvoreno je da vojske ostale četiri velike sile istovremeno umarširaju u Berlin. Ne recimo da uđu dve u Berlin, a dve u Rim, nego sve četiri u Berlin, a u Rim te ući samo američka. No, pošto francuska vojska praktično nije postojala, trebalo ju je na brzinu stvoriti. Pošto Nemci nisu okupirali i Alžir, “Francusku s one strane mora” - kako su je zvali, našao se tamo nekako De Gol i on je uz pomoć saveznika tamo skrpio nekakvu francusku vojsku, koja je ravnopravno sa vojskama SAD, Velike Britanije i SSSR osvojila Berlin. Interesantno bi bilo, kad bi istoričari objavili i te podatke, sa kojim i kolikim snagama je tada raspolagao De Gol, a sa kolikim one tri druge njegove kolege.

            Isti taj De Gol je koju godinu kasnije imao velike muke sa drugim francuskim generalima da amputira tu “Francusku s one strane mora”. Više puta su hteli i da ga ubiju, a generale koji su se borili protiv te amputacije morao je on i da hapsi. I ovo ne govorim da bih s tim sugerisao bilo kakvu moralnu procenu, već samo da bi se suočilo sa istinom. Sam De Gol se je meni sviđao, jer je u svojim desetominutn.im govorima u nekoliko rečenica vrlo jasno i precizno najavljivao šta hoće, za razliku od drugih političara i državnika koji bi govorili i po dva sata, a da ništa ne kažu. A ni njemu koji je imao vlast nije bilo moguće da se ponaša po svim moralnim kodeksima. stoga su svi koji imaju bilo kakvu vlast uvek za žaljenje. Bez obzira da li su njihovi zločini ili moralni prestupi iz ovakvih ili onakvih razloga opravdani ili ne, posledice tih svojih postupaka uvek će oni sami snositi. Krv ubijenih ljudi - usled bačene bombe u svakom slucaju pašće takođe i na avijatičare koji su je bacili, pa bez obzira sto oi mogu smatrati da su samo izvršili svoju dužnost i tuđe naređenje. To načelo je, ponavljam, i na nirnberskom suđenju usvojeno. A koliki će deo posledica i ko osetiti - počevši sa objavljivačima rata i proizvođačima te bombe - to je stvar u koju se ja ne mogu upuštati. Takođe i oni koji se bore za očuvanje onog društvenog poretka, koji te zločine omogućava i podstiče, a isto tako i oni koji se prema tim pitanjima pasivno odnose. Svaki prema svojim sposobnostima i moćima i činjenjima i nečinjenjima.

            Tito je napravio još bržu karijeru od. Petena - sem ako nije već u nekoj drugoj zemlji bio pukovnik ili general. To se ne može znati, jer je njegovo poreklo ostalo sasvim nerazjašnjeno. Svakako da nije onaj nesrećni Josip Broz, koji je u “Sartidu” u Smederevu izgubio dva prsta, pa posle poginuo u Španiji. Pričalo se za njega da je poljski Jevrejin, da je austriski feldvebel iz Prvog svetskog rata, da je pukovnik Lorens ili njegov brat, da je Čerčilov sin... Bez obzira šta je od svega toga istina, uključujući njegovu poslednju verziju o imenu pod kojim je na kraju živeo, vrlo je to simptomatiično za jednog državnika XX veka, koji je tolike godine vladao sasvim suvereno nekom Jugoslavijom. On se prvo borio da spase narod od ustaškog noža, zatim je tom spasenom narodu usađivao marksističke ideje i borio se za uvođenje komunističkog društvenog poretka, a kad se učvrstio na vlasti proglasio je da je to socijalizam. Taj socijalizam je privremena priprema za idealno komunističko društvo, a koliko će ta priprema trajati - to nije rekao. U tom socijalizmu on sam nije imao nikakve svojine, jer bi po “Protokolu sionskih mudraca” to protivrečilo tome, da je cela država  njegova. Samo je u ime tog socijalizma svojim pajtašima dozvoljavao da imaju svojinu - naravno privremeno dok vreme ne bude zrelo za komunizam. Marženka Radić je u nekim zagrebačkim novinama odmah posle rata tvrdila, da je prema nekim njenim podacima i Titovim tvrdnjama, ta majka Broz morala imati osam godina kad ga je rodila. To je bilo negde u drugoj polovini 1945. godine, kad je kao tekovina revolucije ukinuta cenzura i proglašena sloboda štampe. Tad je i humoristički list “Ošišani jež” postao samo “Jež”. Međutim, ubrzo posle takvog pisanja Marženke, narod počinje da javno spaljuje nenarodne novine i u tome ih naravno narodna milicija ne ometa. I ja sam gledao, kako se na Terazijama spaljuje izdanje “Demokratije”. Od tada je uvedena “samocenzura”, a za svaki slucaj i “recenzija”, dakle ponovna cenzura za sve štampane knjige, ako bi samocenzura nesto promašila.

            Ja naravuo ne znam šta je istina. Ali je simptomatično i ono kakvi su se glasovi pronosili. Bilo da su istiniti ili nisu, interesantno bi bilo znati ko ih je pronosio i zašto. Sem toga što su za Tita jos 1943. njegovi partizani mislili da je engleski agent, pričalo se da je veći broj isturenijih komunističkih vođa ginuo na ne baš jasan nacin. Pored Lole Ribara, govorilo se to i za Ivana Milutinovića, Rada Končara, Žarka Zrenjanina... Pričalo se da je to zato, što su bili Titovi konkurenti. Pričalo se da su čak čudno ginule i partizanke koje bi s njim ostajale u drugom stanju. Sve te stvari su naravno Titovi protivnici mogli da izmišljaju, ali to je simptom da je takvih protivnika još u redovima komunista i partizana Tito imao.

            Simptomatičan je slučaj i sa Mustafom Golubićem. I on i Rade Bastajic, takođe Srbin iz Bosne, bili su izvanredno bliski Staljinu, njegove vrlo poverljive ličnosti, koje su mogle kod njega uvek i bez najava da dođu. Nisam siguran, ali mi se čini de. su obojica bili neki generali NKVD. Rade Bastajić je svojevremeno pronašao Trockoga u Meksiku i ubio. Mustafa Golubić je pred rat došao iz SSSR u Beograd i tu se sa šefom policije Aćimovićem sporazumeo, da njega policija neće progoniti kao komunistu, a on da se uopšte više neće baviti politikom. Može se pretpostaviti da je Mustafa došao u sukob sa Staljinom ili da se nešto razocarao u čitav taj sistem, pa je videći i sudbinu Sime Markovića i drugih kao jedino rešenje našao pribežište u svojoj zemlji (gde su komuniste progonili!). Takođe se može pretpostavit  i da je on Aćimoviću dao vrlo značajne informacije. Tek, on se u Beogradu krio, mislim, i pod drugim imenom. Znam da se na početku rata i Tito neko vreme krio u Beogradu, ali da li su u nekoj vezi njih dvojica bili, nije mi poznato. U svakom slučaju neki od komunista su ga potkazali Nemcima - svakako ne naša policija koja mu je dala azil, pa su ga Nemci uhvatili i u Dvorskoj bašti najzverskije mučili i onda ubili. To su mogli učiniti samo saveznici Staljinovi radi osvete; za neprijatelje bi on bio dragocen plen za dobijanje raznih informacija.

            Simptomatični su kod nas i pokolji izvršeni pri kraju i završetku rata. Već je pomenut pokolj u Kočevskom Rogu, u englesko-partizanskoj saradnji, naravno nekih Engleza i nekih partizana koji su u tome učestvovali i radili po direktivama reditelja.

            Još do leta 1944. povremeno sam se i direktno dopisivao sa svojim pomenutim već drugom Antonijem-Tonijem Kapodistrijom, a koji je skoro svakodnevno svraćao kod moje porodice u Beogradu - stanovao je u blizini. Pre no što će nemačku vojsku jedno krilo sovjetske Crvene armije, koje je bilo pod komandom maršala Tolbuhina 20. oktobra 1944. isterati iz Beograda, i naša prepiska je prekinuta. Prema izveštaju nemačkog radija o padu Beograda ja sam zaključio da je to prošlo bez većih razaranja. Za mnoge druge gradove koje je od Nemaca osvajala Crvena armija radio je obično danima javljao: “Borbe blizu tog i tog grada”, “Borbe ispred...”, “Borbe kod...”, “Borbe u predgrađu...”, “Borbe u ...”, “Borbe na izlazu ...”, dok najzad ne bi bilo javljeno da je nemačka vojska taj grad napustila. Iz toga se moglo zaključiti, da je takav grad ostajao u ruševinama (gradovi su im uvek pružali dobro uporište prilikom povlačenja). Izveštaji o borbi oko Beograda trajali su samo jedan ili dva dana. Docnije sam doznao da je general Ždanov veštim manevrom svoje armije sprečio neke nemačke divizije da se prilikom povlačenja dočepaju Beograda. Zbog toga je posle rata jedna beogradska ulica dobila njegovo ime - druga i Tolbuhinovo. Ždanov je kasnije možda zbog toga i poginuo na Avali, kad je sa maršalom Malinovskim i drugima dolazio radi proslave avionom u Beograd, a kontrolu leta su na beogradskom aerodromu od naših ljudi preuzeli sovjetski, da bi ga pri odličnoj vidljivosti usmerili na Avalu, koja je u odnosu na udaljenost od surčinskog aerodroma predstavljala malo brdašce, oko 400 metara visinske razlike prema oko 20 kilometara udaljenosti, dakle 0,4 : 20 = 0,02. Da ne govorimo o usmeravanju levo-desno, da se ta prepreka od možda 300 metara pri vrhu ne zaobiđe. Ovo me podseća i na sudar aviona u vazduhu nad Sredozemnim morem, kad je u jednom od njih za vreme rata leteo vojvoda od Kenta (zaboravio sam mu ime). Neki su to posle tumačili time, da je američka obaveštajna služba doznala da je on krišom vodio neke pregovore sa Nemcima, pa da je britanska vlada od toga htela da se distancira i dokaže da nije za to - možda separatni mir ili tako nešto. Ja o tome svemu na ravno ništa ne znam, no i takav udes je vrlo čudan. Sve je to vrlo neverovatno, ali treba računati stim da se neki put i najneverovatnije stvari mogu dogoditi. No, u svakom slučaju i poslednjih godina se nekima Ždanov ne sviđa, pa su po njemu nazvanu ulicu opet prekrstili. Beograđani bi bili dužni da mu na nekom najznačjnijem trgu podignu spomenik, jer je za Beograd sigurno više učinio nego neki Pašić ili kralj Petar I, pod kojima je više od trećine stanovnika Srbije poginulo i veliki broj Beograđana pomro od gladi i “španske groznice”, da ne govorimo o drugim stradanjima.

            Kad sam se iz zarobljenistva juna 1945. vratio u Beograd, Tonija nije bilo! Tada saznajem - koje od mojih, koje od njegovih, koje od zajedničkih prijatelja - da je tog leta 1944. u Beogradu i uopšte u Srbiji nastalo neko stanje deliriuma, koje je zahvatilo veliki broj mladih ljudi. U vreme kad su se američke trupe već učvrstile u Narmandiji i kad je Crvena armija prešla u ofanzivu mnogi naši mladi ljudi, koji su dotle sedeli kod kuće, odjednom su se osetili pozvanim da i oni stupe u borbu. Imajući u vidu opasnost koja nadolazi od komunizrna, masovno su krenuli u šumu da se bore pod komandom Draže Mihailovića, zanoseći se mišlju da oni mogu nešto učiniti za spas svog naroda i ne znajući da su mnogo veće sile odlučile da se komunizam raširi po istoku Evrope i u Aziji. To je bio pravi delirium, koji je zahvatio i mlade ljude koji nisu prošli baš nikakvu vojnu obuku - kao i moj Toni. Jedni su prosto vukli druge, bilo je sramota u tom presudnom času ne krenuti u borbu. Tonijeva baba-Ljuba (tetka njegove majke Radojke -Doke Pilc, koja je s njima živela kad je ostala udovica) pričala mi je, da je on pri odlasku rekao:”Neću valjda da ovde ostanem da sedim sa babama!”. Kao grčkom državljaninu i polu Grku ni po kakvom kriteriumu mu se ne bi moglo zameriti, ako se ne bi pridružio bilo kakvoj jugoslovenskoj grupaciji. Međutim, ipak je otišao i nikad se nije vratio. Prema nekim informacijama koje sam od zajedničkih prijatelja dobio, on je u Dražinim jedinicama preboleo tifus, našao se negde u Bosni i tu je sa još preko 200.000 takvih Dražinih vojnika streljan od strane titoista. Tako sam čuo. Znam i za još neke koji su tako pred kraj rata kao “dražinovci” iščezli i to tako da im se ni groba ne zna.

            Tu se sad opet postavlja pitanje uloge Draže Mihailovića, generala ili bar pukovnika., šta je on mislio tada s tom omladinom? Zašto im, kad su mu se prijavili, nije rekao: “Deco, marš kući!”? Takođe i onima, koji su već neku godinu bili sa njim? Saveznici za borbu protiv komunizma mogli su mu biti sarno Nemci, koji su sve odsudne bitke već izgubili. To je bilo jasno i onima koji su imali mnogo manje vojničke činove od njega. Da li je u pitanju pomračena svest? Ili nešto drugo? Obična logika govori da je morao reći: “Deco, marš kući!”. A viša? Znam da se to mnogima neće svideti, ali: Ko je video njegovo telo mrtvo? Njegove izjave na suđenju bile su vrlo čudne i samooptužujuće. Neki su to objašnjavali, da je to pod uticajem novina koje su mu davane u zatvoru, a koje su specijalno za njega izmenjeno štampane i podmetane mu da bi ga zbunile. Postoji li primerak takve “Poli tike”? Neki su tvrdili do. je to primena nekih tehnika kakve su upotrebljavane u SSSR i droga. Da li je Draža i čitavo vreme rata bio pod nekom drogom? Ili hipnozom? Ili je bio opsednut? Po običnoj logici jednom tako vrsnom oficiru nije ni moglo pasti na pamet da organizuje vojsku, koja nema odakle da se snabdeva (sem od neprijatelja), po običnoj logici jedan tako vrsni oficir je morao uviđati da je njegov jedini - eventualno ideološki - saveznik već izgubio rat i da su sve dalje žrtve potpuno uzaludne. Morao je reći: “Deco, marš kući!”. A da li je streljan na Adi Ciganliji ili je iščezao kao Borman to ja razume se ne znam.

            Po običnoj logici nije postojao ni “Sremski front”, jer je Crvena armija u to vreme već nezadrživo preko Mađarske nadirala ka Beču. To u Sremu je bilo samo jedno malo uporiste, koje je trebalo da obezbedi povlačenje nemačke vojske iz Grčke preko Bosne. Taj “sremski front” je upotrebljen samo kao gubilište - da li za 30.000 ili po drugim podacima za 80.000 - Srba, koje su titoisti mobilisali. Napred su bili nemački betonski bunkeri sa topovima i mitraljezima, a pozadi partizanski, pa je srpskim vojnicima koji nisu imali ni dana obuke naredivano “Juriš!”. Ko tom prilikom ne bi bio ubijen spreda, bio bi ubijen kao klasni neprijatelj s leđa.

            Ovde treba pomenuti da je - ne znam tačno koje godine, mislim negde 1943. - za vreme rata bila žestoka borba između dva šiptarska odreda oko Prizrena. Jedni su hteli da uđu u Prizren i pobiju sve Srbe, a drugi su Srbe branili i odbranili. To je pričala mojoj prvoj supruzi Jeleni jedna Prizrenka, koja je to tamo lično gledala i dozivela. Vise detalja o tome nije mi poznato.

            Kad su pred kraj rata posle nezadrzivog napredovanja i pobeda Crvene armije partizani uz njenu pomoć krenuli na Nezavisnu drzavu Hrvatsku, kažu da je njihov general Peko Dapčević streljao nekih 20.000 zarobljenih ustaša. Posle toga ga je Tito odmah smenio i nije mu dozvolio da ude u Zagreb. Meni se čini neverovatnim da su to sve bile ustaše. Pre verujem da su to bili mobilisani “domobrani”, jer u svim takvim situacijama obično pobegnu oni koji su najviše krivi, pa žrtve ispadnu oni koji nisu nikoga ubili, te su smatrali da ne treba ni da beže, eventualno su čak i jedva čekali da se predadu.

            Partizani su streljali i zarobljene nemačke vojhike. Kad sam jednom prilikom početkom pedesetih godina automobilom išao sa svojim kolegom Vladom Stankovićem, rodom iz Homolja, koji je kao sasvim mlad krajem rata bio u partizanima, on mi je pokazao jednu udolinu pored avalskog druma i rekao da su tu streljali (opet) oko 20.000 zarobljenih Nemaca. Tu su ih doveli, opkolili mitraljezima na uzvisici pa je pala komanda: “Pucaj!”. On je dobra znao da ja nisam komunista i da ga necu izdati, a imao je potrebe da se ispovedi, osećala se kod njega neka mučnina kad mi je to pričao. Bili smo se dosta i sprijateljili, pa se neki put nalazili i van preduzeća u kojem smo radili.

            To me potseća i na “tevtonski bes” kojim je kažu pred kraj rata pretio Hitler. Prema informacijama nekih naših zarobljenika, čuo sam posle rata da je neki SS-odred (nacistički jurišni fanatici) trebalo da pred samo oslobođenje dođe i da nas sve pobije u Hamelburgu. Međutim, kažu, da je nemački komandant logora to izbegao, jer im je pokazao naređenje, po kojem smo svi imali biti prebačeni u Nirnberg - stariji i bolesni su tad već i bili. To je navodno Amerikancima na saslušanju izjavila neka nemačka sekretarica, a ovi našim oficirima koje su oslobodili iz zarobljenistva.

            Naravno da se o svim tim stvarima može postaviti pitanje da li su se tako odigravale. Ja za sve to nemam nikakvih dokaza, ali bi istoričari to sve trebalo da uzmu u obzir pri opisivanju ovog takozvanog rata. Simptomatično je i to, što se tako govorilo.

            Pri kraju rata, kad se američka armija već iskrcala i učvrstila u južnoj Italiji, počela je Italija da se - po Čerčilovim rečima - kuva u sopstvenom sosu. Pobunio se marsal Badoljo, verovatno u nameri da Italiju uz što manje žrtava i razaranja preda Amerikancima, Musolini je zbačen, možda već i obešen itd. Da li to ima veze s tim, što su Amerikanci jednog velikog vođu italijanske mafije, koji je kod njih uhapšen i bio na izdržavanju kazne doživotne robije, što su njega oslobodili kazne pod uslovom da im pomogne pri iskrcavanju i osvajanju Italije? Ja to naravno ne znam. U svakom slučaju Američka armija tu pobunu nije u smislu obične logike iskoristila, već je na jugu čekala da nemačka vojska dobije u vremenu i okupira veći deo Italije i spasava svoje fašističke saveznike, kako bi bilo što više pokolja. Koliko je tada Italijana pobijeno, nikada nije objavljeno, a o svemu tome nije se baš mnogo ni pisalo.

            Najzad, 8. maja 1945. Nemačka kapitulira pred zapadnim saveznicima, a 9. maja pred SSSR. Neki su se u njoj još nadali da će ih zapadne sile spasti od komunista i njihove osvete, jer su dobro znali šta su im radili, a bilo je još i živih svedoka u zarobljeničkim i drugim logorima - tehnika sahranjivanja ili druge vrste uništavanja leseva još nije bila na dovoljnoj visini, pa je to pravilo velike probleme. U našim kraškim terenima bilo je mnogo vrtača, sa kojima se to dosta efikasno rešavalo, ali ih nije bilo u Nemačkoj. U svakom slučaju, neki su smatrali ds će bolje biti da Nemačku okupiraju zapadne sile, a ne SSSR, jer nisu znali da je već preko Ruzvelta, Čerčila i Staljina napravljen plan o po deli sveta, po kojem istočni Nemci i zapadni Sloveni gube svoje države ili bar državnosti. Simptomatično je što je po tom planu najveći akcenat dat na rasturanje najsevernijih istočnih Nemaca i najjužnijih zapadnih Slovena: na rasturanje Prusa i Srba. Da li je to neka ista zajednička osobina ili nekakva sprega Prusa i Srba, koja se na Zapadu toliko mrzi? Iz Pruske su se nekada čule pohvale Srbima kao časnim i hrabrim ratnicima. To su možda ostaci nekadašnjih templarskih tradicija - Kenigsberg (sada Kalinjingrad) bio je njihovo u svoje vreme vrlo značajno uporište. Sami Prusi u užem smislu - ne stanovnici Pruske koja se posle širila - ti Prusi su krvno najviše pomešani sa Slovenima, po nekim procenama imaju 50% slovenske krvi. Takva mešavina se nekim krugovima ni malo ne sviđa. Nekima se opet Srbi ne sviđaju, što su jedini od zapadnih Slovena koji ne prihvataju da Sveti Duh proizilazi i iz Sina, što su se živeći u sred Rimske imperije solidarisali sa Grcima a ne Latinima. Ima naravno tu i drugih vrlo dubokih razloga za poseban stav i prema Prusima i prema Srbima.

            Iako su njihovi evropski saveznici kapitulirali, na Istoku se Japan jos uvek bori. Kapitulura tek pošto su SAD 6. avgusta 1945. na Hirošimu bacile prvu atomsku bombu i dan ili dva docnije na Nagasaki drugu. I u jednom i u drugom slučaju spaljeno je po vise ljudi - i to neboračkog stanovništva nego što je svojevremeno spaljeno u Drezdenu. Na Tokio nisu bačene, jer ne bi više bilo nikoga ovlašćenog za potpisivanje kapitulacije. Pošto je dakle preživeo, japanski car ponizno dolazi na američki brod i potpisuje je. Mnogo japanskih oficira to ne može da podnese i vrši harikiri.

            Za to spaljivanje koje stotine hiljada neboračkog stanovništva američki general Mak Artur daje racionalno objašnjenje: Da je običnim sredstvima nastavljena borba protiv Japana, te da su Japanci terani od Singapura preko cele te obale Tihog okeana, izginulo bi bar pet ili šest miliona ljudi, a i samo američkih vojnika više od broja poginulih od te dve atomske bombe.

            Japanci su još u XIX veku uočili tehničku premoć belih ljudi. Zbog toga su njihovi vodeći krugovi doneli odluku, da se s njihovom tehnikom upoznaju i da njom ovladaju. Da bi to postigli, oni počinju da sistematski šalju svoje mladiće na školovanje u Evropu i Ameriku. Plod toga je bio u rusko-japanskom ratu 1904-1905, dakle već početkom XX veka, a za vreme Prvog svetskog rata od Nemačke oduzimaju koloniju u Šangaju, a šire i svoj uticaj na Mandžuriju. Između dva rata grade ogromnu ratnu flotu, kojom zatim za vreme Drugog svetskog rata osvajaju ogromne prostore na Dalekom Istoku, no koju je američka flota ipak potukla. Kažu da je glavni razlog za to, što su Japanci svoje brodove preopteretili naoružanjem, te de su zbog toga imali manje manevarskih sposobnosti od američkih.

            Kina je od 1912. postala republika, ali neka cantralna vlast ni do Drugog svetskog rata nije mogla. biti uspostavljena. Njihov predsednik Čang Kaj Šek između dva rata vrši velike reforme i daje snažan podstrek industrijalizaciji Kine. Međutim, od bolje organizovanog i jedinstvenog J apana ona ne može da se odbrani. Japanci u nastupanju i zaposedanju Kine ubijaju milione, možda i desetine miliona Kineza - broj se ne zna. Za vreme rata onda milioni Kineza grade put preko ogromnih planinskih klanaca za vezu sa Burmom, preko koje saveznici snabdevaju Čang Kaj Šekovu vojsku za borbu protiv Japana, jer je Japan sve priobalne saobraćajnice osvojio. Međutim, kad je Japan kapitulirao, pomoć od Velike Britanije i SAD Čang Kaj Šeku se više-manje obustavlja. S druge strane Mao Ce Tung sve više dobija pomoć iz SSSR, te tako osvaja celu Kinu - sem Tajvana, koji se Čang Ka j Šeku i demokratama daruje kao milostinja. Po planu reditelja Istočna Evropa i Kina trebalo je da budu pod komunizmom, da bi ih bar za pedeset godina zaustavili u razvoju. Da američke vlasti to nisu htele, bilo bi dovoljno da reku ratnog materijala, koju su pred kraj rata slali u SSSR kao pomoć usmere na Čang Kaj Šeka i Mao Ce Tung ne bi mogao da upadne u Kinu i osvoji vlast. No to je već bilo dogovoreno u Teheranu i na Jalti između već pomenutih Ruzvelta, Čerčila i Staljina, te se po tome i postupalo.

            To Zapadno nastojanje da se u delu sveta predviđenom za eksploataciju u korist tih uspešnih zapadnih demokratija preko od njih postavljenih diktatora, da se u njemu raširi komunizam, osetili su dobro i Srbi, kad su im pred kraj rata bombe iz savezničkih aviona pobile mnogo hiljada neboračkog stanovništva, da bi ih naterali da uvedu Titov komunizam - čak je i Petar II morao da traži da se priđe Titu. Tom prilikom je od savezničkih bombi izginulo više ljudi nego 1941. od neprijateljskih nemačkih.

            To sve je takođe simptomatično i za takozvani Drugi svetski rat, koji se takođe teško može nazvati ratom - kao što je to Rudolf Štajner rekao za Prvi. To je sprovođenje svetske revolucije, o kakvoj su Lenjin i Trocki mogli samo da sanjaju. A ta revolucija, u kojoj se preko ekonomizma vrlo sličnog lenjinističkom želi da uspostavi svetska vladavina, ona traje i danas. O njoj čak i američki Japanac govori kao o kraju istorije.

            Mislim da je u ovim izlaganjima dato dosta materijala o tome, da pomenuti ratovi u XX veku u stvari i nisu bili ratovi u pravom smislu reči. Ako u takozvanom ratu suprotstavljene strane saraduju na tome ko će dobiti neku bitku i koje teritorije i ko i kad će da okupira, pa ako i takozvane savezničke strane ubijaju i uništavaju jedni druge, onda to stvarno i ne može da se označi kao rat u običnom simislu reči. Takođe i ako se ne teži da se što brže izvojuje neka bitka i pobeda, nego da se stotine miliona ljudi godinama muči, izgladnjuje i mrcvari. Koliko je u XX veku u takvim takozvanim ratnim operacijama ubijeno, o tome takođe nema tačnih podataka već samo grubih procena. Po mojoj gruboj proceni - koje direktno, koje indirektno - užasnim patnjama je u tom nesrećnom veku bilo izloženo jedno dve ili tri milijarde ljudi. I reditelji sa najsvetlijim idejama za neku od njih zamišljenu svetlu budućnost trebalo bi o tome da razmisle, jer te patnje padaju i na njihove glave, a i na glave onih koje oni sablažnjavaju i podstiču da čine zlo. Bilo da su to hiljade ljudi koje u jednom trenutku ginu, bilo da su to suze onih koji su za njima ostali, bilo bolovi onih koji su osakaćeni, bilo patnje poniženja i gladi onih koji su provodili u logorima, a koji lično čak ni po kriteriumima vlastodržaca ništa nisu skrivili sem što su se rodili - sve to pada na duše reditelja i njihovih pomagača.

            Da ovo u XX veku nisu bili ratovi nego svetska revolucija, potvrdio je nedavno i Buš, koji je objavio još jedan svetski rat - sad se to kaže da je četvrti s obzirom na onaj hladni kao treći - i da je cilj toga rata da se u celom svetu uvedu demokratski režimi, naravno po američkom shvatanju te demokratije. Ne sme u svetu da postoji režim koji bi odstupao od tih standarda i ideologije. Lenjin i Trocki su na sličan način govorili, a i njihova ideologija je bila zasnovana na čistom ekonomizmu, kao i Bušova.

            Na kraju ovog poglavlja navešću reči Rudola Štajnera iz predavanja održanog u Bazelu 23.12.1920. godine,[18] u kojem on detaljnije govori o poklonjenju mudraca (Mt. 2.1.-12) i pastira (Lk. 2.8-20):

            “Ko danas o misteriji Božića govori, mora čovečanstvu postaviti jedan poziv, koji govori za u buducnost. Mi zivimo u onom ozbiljnom vremenu, kad nam mora biti jasno, da u pravom smislu mi tek ponovo moramopostajati ljudi. Mi još nismo zadobili ono, što je mudrost maga sasvim pounutarnjila, što je bogobojažljivost pastira činila da se sasvim izlije u spoljašnji svet. Socijalno pitanje stoji pred dverima ljudskog postojanja strahovito zahtevajuci. Ono je poslednjih godina donelo nešto užasno, ona biva sve više i više preteće, te samo pospane duše mogu to preteće da previđaju. Evropa se sprema da bude gomila ruševina kulture. Neće se drukčije izdići iz svojeg haotičkog stanja nego time, da ljudi nađu mogućnost da u socijalnom zajedničkom bivanju ponovo razviju pravo, istinsko čoveštvo. Oni to neće drukčije razviti, nego ako svoja osećanja prodube i pounutarnje time, što će u posmatranju prirode moći da budu tako bogobojažljivi kao što su bili pastiri u polju, kad im je preko njihovih unutrašnjih snaga anđeo objavio o otkrivenju bogova gore i miru na Zemlji dole. Jedino sa tim snagama ovladava se takođe i socijalni život, te samo onda kad se to, što se sagledava u prostornim daljinama i vremenskom toku unese u unutrašnjost tako, da čovek istinsko biće tog svetskog duha gleda tako jedinstveno kao što to jedno Sunce Kinez gleda isto tako kao Amerikanac i onaj u sredini, Evropljanin. Isto tako kao što bi to smešno bilo, kad bi Kinez za sebe tražio jedno Sunce, Rus jedno Sunce za sebe, Srednjoevropljanin jedno drugo, Francuz jedno drugo, Englez jedno drugo - isto tako kao što je Sunce jedno jedinstveno, tako je jedno jedinstveno i to sunčano biće koje nosi ljude.

            “Gledamo li van u daljine svetova: mi nalazimo poziv da se čovečanstvo učini jedinstvenim. Gledamo li u najdublje unutrašnje tajne čovekove: vidimo poziv da se čovečanstvo učini jedinstvenim. Ono što se tu napolju pokazuje, takođe i ono najduhovnije, to ne govori o diferenciranju ljudi, ne o ne-miru, ono što u najdubljoj unutrašnjosti govori, to ne govori o diferenciranju čovečanstva, ne o ne-miru. Pastirima u polju je onaj glas, koji su slušali svojim sluhom srca, objavio da se iz dalekih pojava vasione otkriva Božanstvo, te da primanjem tog Bozanstva u sopstvenu dušu može nastati mir među ljudima, koji su dobre volje: to se mora objaviti novijem čovečanstvu iz čitave te obuhvatnosti postojanja prirode. Magima sa Istoka zvezdane tajne su kazale, da je ovde na Zemlji rođen Isus Hristos: to se novijem čovečanstvu mora objaviti iz težnje da upozna ono, što se u njegovoj unutrašnjosti može otkrivajući obrazovati.”

            Iako je ovaj mali ciklus on četiri Božićna predavanja posvećen - bar prividno - sasvim drugim temama, Rudolf Štajner pri kraju završnog predavanja od 26.12.1920.[19] mora da se ponovo vrati na to goruće socijalno pitanje. Pošto je ukazao na pogrešne političke postavke i poteze koji su bili u toku i opet naglasio da se socijalna pitanja mogu ispravno rešiti samo uvođenjem tročlanog društvenog uređenja, on dodaje:

            “To je ono, što se sve više i više mora naglašavati: da je nama baš vrlo nužno, da ove stvari danas izvanredno ozbiljno uzmemo! Ljudi to smatraju neudobnim, to uzimanje ozbiljnim. Oni bi želeli opet i stalno da veruju, da će to već i dalje kaskati po starom. Ne, neće to dalje kaskati po starom. Ako se bude tako dalje živelo, kako se živelo bez podsticaja koji dolaze iz duhovnoga sveta, onda se može pokretati industrija, mogu postojati banke, mogu postojati univerziteti na kojima se uče sve moguće nauke, mogu se i drugi pozivi razvijati - sve to vodi u dekadenciju, u varvarstvo, u propast civilizacije. A onaj ko ne želi da u neposredni život postavi ono, čto može da dođe iz nauke o duhu, taj u osnovi uzevši ne želi uzdizanje, taj želi propast. A većina ljudi danas želi propast i sebe samo laže, da iz te propasti može još doći uzdizanje.

            “To je ono, što sam ja naročito želeo da naglasim sa različitih stanovišta prigodom ovog Bozićnog praznika.”

            Ono što se odigravalo u toku osamdeset tri godine od ovih reči Rudolfa Štajnera potpuno je dokazalo njihovu tačnost. Poziv za probuđenje takozvanog najkulturnijeg dela čovečanstva nije prihvaćen ni posle prvih dvadeset pet godina razornih delovanja, od kojih su neka u ovom spisu do sada pomenuta. A do današnjeg dana evropska kultura je već postala gomila ruševina. Iz nje se ne rađaju nikakve nove značajnije ideje. Moral je opao, čak je u mnogom pogledu pao ne samo u nemoralnost, nego u potpunu bezmoralnost. Evropski narodi su čak i u fazi fizičkog odumiranja.

            Ovde je simptomatično i to, što je sto godina čitavom nizu mladih ljudi evropske kulture ispiran mozak sa Ničeovim idejama. Pri tom se uvek prećutkivalo da je Niče - možda iz najbolje tragačke namere - ne dolazeći do istine najzad i poludeo. On pominje da su se krstaši na Bliskom Istoku susreli sa redom asasina, koji su bili vrlo kulturni i obrazovani i čija je deviza bila “Ništa nije istina! Sve je dozvoljeno!”. Time su - po Ničeu - ovakvi ljudi postizali punu slobodu, jer su poricali čak i postojanje istine, koja bi ih na nešto prisiljavala.

            Taj stav je zauzeo mnogo veći broj ljudi iz najkulturnijih naroda i zemalja nego što bi se to i pomislilo. Pri tom se previđa, da su jedino istine stvarnost i da se svaka neistina pred istinom raspršava kao magla kad ogreje Sunce, pa ma koliko da je neko vreme bila gusta.

            Neprimanje tog Sunčanog Duha, neprimanje istine odnosno - što je isto - neprimanje Hrista, to dovodi do propasti kulture, pa bilo da to ljudi svesno čine ili da to čine u svojoj pospanosti.

            U svojoj pospanosti ljudima se lako sugestivno nameću ne samo ova, nego i razne druge besmislenosti i devize koje same sebi protivreče ili sebe negiraju. Kao: “Sve je relativno!”, “Svako ima svoju istinu!”, “Cilj opravdava sredstva!” i druge. Ako Niče nije uviđao i nije reagovao na besmislenost te devize “Ništa nije istina! Sve je dozvoljeno!”, onda to znači da je već tada bio obezumljen, jer ta deviza bi bila iste vrste kao kad bi se kazalo: “Pošto petak pada u nedelju, ja mogu da skočim sa šestog sprata na ulicu da bih onom čoveku opalio šamar, jer me auto neće pregaziti!”. Sarno obezumljen čovek može da prima tako neku devizu. Prvi njen deo dokazuje da on sam takođe nije istinit, a drugi ne uzima u obzir da sve što čovek čini uvek za njega ima neke posledice, a one mogu biti ili na njegovu korist ili na njegovu štetu. Naravno da u svojoj slobodi čovek može da čini što hoće, pa i da skače sa šestog sprata na ulicu. Onaj ko to po ovako nekoj devizi postupa, dokazuje samo da je obezumljen, da je izgubio svoje čoveštvo.

            Slične kategorije su i druge dve devize, jer same sebe negiraju. A “Cilj opravdava sredstvo!” je iste kategorije kao kad bi se reklo: “Kupus je nagovorio lonac da u njemu ne zagori!”, jer sama rec “opravdavati” upućuje isključivo na odnos između subjekata, a ne objekata. Neko će naravno reći da se tu govori samo skraćeno, te da se podrazumeva da neki subjekt upotrebljava neko sredstvo radi ostvarenja nekog cilja, a neki drugi subjekt to opravdava. Međutim, kad se subjekt ne pomene, onda se time daje sugestija da se ne razmišlja o tome šta se događa s tim subjektom, koji je nekim sredstvom ostvario neki cilj, kakva je promena na njemu izvršena. Pod nekim okolnostma i neko može opravdavati što su za pobedu titoizma ubijani klasni neprijatelji ili radi pritiska bombardovani civili. Ali izvršioci tih ubistava su automatski postali ubice, to su u svoju ličnost ugradili bez obzira na opravdanje. Ako se neko uvukao u neku organizaciju samo zato da bi je iznutra minirao, on je u svoju ličnost uvukao podlost, automatski je postao nešto drugo, a da li mu neko to opravdava to je drugo pitanje. “Što god ko čini, sam sebi čini!” kaže poslovica. To je neminovan zakon po kojem je sazdan svet, kao i drugi prirodni zakoni. A ubilaštvo ili podlaštvo iz svoje duše izbrisati nije tako lako.

            Ni ovde ja uopšte ne pomišljam da nekog osuđujem, jer u svakom čoveku postoji naklonost da učini svaki greh, pa i u meni. Ja samo ukazujem na činjenice o kojima ogroman broj ljudi i ne misli, a koje su odlučujuce za to kako će čovek sam sebe oblikovati iz svoje slobode: da li će se uzdići do najvišeg čoveštva ili će pasti u životinjstvo i ispod životinjatva.

SVETSKAREVOLUCIJA

           

Rudolf Štajner je na osnovu statističkih podataka o potrošnji uglja svojevremeno - oko Prvog svetskog rata - izračunao, da čovečanstvo za svoje potrebe troši daleko više energije, nego što je to u stanju da svojim rukama obavi celokupan broj ljudi, koji su tada živeli na Zemlji. Kad bi se ta energija iz uglja preračunala u rad ljudi, ispalo bi kao da na Zemlji radi daleko više ljudi, nego što ih uopšte ima. U to vreme je glavni izvor energije bio ugalj, kojeg u Evropi ima u dovoljnim količinama. Parnim mašinama u kojima je sagorevan ugalj pokretane su mašine radilice u fabrikama, lokomotive i brodovi, proizvođena je i električna energija. Ugalj je tada bio glavni izvor energije, iako se već tada koristila i nafta, zemni gas, vodeni padovi i drugo. Međutim, između đva rata naglo počinje da se razvija automobilska industrija, a s njom i potrošnja tečnih goriva na bazi nafte. Razvija se naravno i avionski saobraćaj. U tome svemu prednjače SAD, koje i na svojoj teritoriji imaju bogate izvore nafte, a Evropa je ima sasvim nedovoljno i to samo u Rumuniji - ako ne uzmemo u obzir Baku odnosno oblast oko Kaspiskog mora. Zbog toga evropska automobilska industrija nastoji da proizvodi automobile sa što manjom potrošnjom goriva, dok američka benzin ne štedi - verovatno u dogovoru sa proizvođačima nafte, da bi se ista više trošila. Još onda je počelo da se stvara "potrošačko društvo".

Negde oko 1930. u Evropi prva Italija počinje da gradi moderne autoputeve ("autostrade") i da masovno proizvodi male jeftine automobile - FIAT BALILA, Odmah posle nje to radi Nemačka i počinje da proizvodi t.zv. kola za narod - Volkswagen. Pred sam Drugi svetski rat se govorilo da u SAD na tri stanovnika dolazi po jedan automobil, dok ih je u Evropi bilo znatno manje. U svakom slučaju potrošnja nafte i njenih derivata je bila već vrlo znatna, a koliki je njen udeo bio u ukupnoj potrošnji energije - ja to ne znam. No bez obzira na to neki rat bez trošenja ogromnih količina nafte nikako ne bi bio moguć, pogotovu sa tadašnjom nemačkom koncepcijom o "munjevitom ratu" (Blitzkrieg), kojim treba osvojiti ogromne prostore.

Drugim rečima, u Prvom svetskom ratu - kad su topovi prevlačeni železnicama pa konjima - Centralne sile su mogle da bar u početku rat vode i bez ili sa malo nafte. Čak je i dalekometni top, koji su Francuzi nazivali "Debela Berta" a Nemci "Parižanka", bio na železničkim šinama, a borna kola su ušla u upotrebu tek negde 1917. godine. Da bi se njihova dva carstva srušila i usput Antantino rusko i periferno tursko, reditelji nisu morali da Centralnim silama obezbeđuju neke naročito velike količine nafte. No, pošto njihova pozadina tada nije mogla da se uništava bombardovanjem iz aviona, nastojalo se da im se organizuje glad, a po nekim tvrdnjama i bolesti. Todor Jovanović od pre nekoliko godina tvrdi, da je prvo u Rusiju ubačena neka veštački izazvana konjska bolest, a i da je t.zv. "španska groznica" u stvari veštački uzgajena i raširena kuga. Od nje i od tifusa umrlo je za vreme rata više Evropljana nego što je poginulo na bojnom polju. Da bi svoju glad umanjile, Centralne sile su iz okupiranih oblasti bezobzirno otimale hranu. Tako su na primer u Beogradu moji deda i baba po majci, Vojislav i Ljubica Bakić sa dvema unukama Ljubicom i Jelkom Novaković celo vreme rata mnogo trpeli od gladi, te je baba usled iscrpljenosti lako podlegla toj "španskoj groznici", koja je posle utopljena u pojam gripa.

Još u Prvom svetskom ratu u borbama su glavnu ulogu imale mašine, a u Drugom skoro isključivu. Stoga je potrošnja ne samo nafte nego i čelika, aluminijuma, mangana, bakra i druglh metala kao i raznih hemikalija strahovito povećana. Ja nemam nikakvih statističkih podataka o tome, ali mi se čini da je u Drugom svetskom ratu utrošeno bar jedno dvadeset puta više ratnog materijala nego u Prvom. I to bi bilo dobro, kad bi to istoričari ispitali i dali tačne podatke. Da bi mogle voditi rat, silama evropskog dela Trojnog pakta trebalo je dakle obezbediti potrebne sirovine i sa drugih kontinenata. Za to nije bila dovoljna veza Italija-Libija pa dalje. Za to je najelegantnije rešenje bilo da Osovinino mezimče Frankova Španija bude neutralna. Jer - po principu slobodne trgovine - šta se koga tiče šta će ludome Franku tolike količine magnezijumove, hromne ili niklove rude ili šalitre i nafte! Takođe i šta će to tolike količine neutralnoj Švedskoj! Možda čak i Monaku (nisam sigurandalijeionobjaviorat)! AakoTurska (hvaljenojefonPapenovoprisustvounjoj), pačakiSirijailiisamaArabijailiVenecuelautovarinaftunanekitankerpodpanamskomilidominikanskomzastavom - štasetokogatiče, akojeoniskrcaunekojnezaraćenojdržavi! A, akojesuprotnobrodskomdnevnikuiskrcaonegdedrugde - tojenakapetanovučast! PanineutralnaŠvajcarskanesmebitilišenanormalnogsnabdevanjasirovinama, pamakartobilotransportovanoprekoneprijateljskihteritorija.

Uzgredbudirečeno, odzarobljenihfrancuskihdrugovadobiosamsavetda – akopobegnemprekoŠvajcarskegranice - nikakonesmemdasejavimodmahnjihovojvojsciilipoliciji, negotekkaduđemdubljeuunutrašnjost, jerćemeinačeiztihpograničnihkantonavratitiuNemačku, kaoštosutoveć radilisaFrancuzima. Tojejedansimptomatskiprimeropraktičnojprimenisvetlihpravnihnačelaoneutralnostiipravuazilakakosesprovodiuzapadnimdemokratijama. Naravnodasutakvivraćenibeguncimogliposleratadatužešvajcarskudržavu, pabiidobiliodgovarajućuodštetu - svakakopoduslovomdatodokažupismenompotvrdomdobijenomodšvajcarskihvlastidasuikadprebegliprekonjihovegraniceidasuihoniondavratiliNemcima. Noakoseprincipneutralnostikršiozbognanošenjarelativnositnihpakosti, možesepretpostavitidajekršenizbogkrupnijihpotreba, tedajeiŠvajcarskaigralaodređenudodeljenujojuloguutomt.zv. ratu.

InteresantnajeitvrdnjaDžimaMarza, dasuSADNemačkojzavremerataisporucivalenaftuihemikalijeidrugo.[20]Tonijenimaloneverovatno, jernitadanajvećahemijskafabrikanasvetuIGFarbenindustrie, kojasenalazikodOsnabrika - blizuholandskegranice - uopštenijebombardovana, iakojesamOsnabrikbombardovanmnogoputa, pačakizarobljeničkilogorsajugoslovenskimoficirima, gdejebiloi žrtava. Nekikažudajetozatoštojeutufabrikuinvestiranameričkikapital, ajamislimdajetozatoštobeznjenihproizvodaNemačkanebinogladatakodugovodirat. AkosuSADposleratatakostrahovitomnogoinvestiralezaobnovudrugezapadno-nemačkeindustrije, kojusuoneporušile, moglesutodaučineizaobnovuovefabrike. Upitanjujedaklebilosamosinhronizovanjeradanaželjenojsvetskojrevoluciji, ukojojjeDrugisvetskiratsamojednaznačajnijaepizoda.

KaoštojeFrancuskasanekolikostotinatenkovamogladasprečiNemcedaupadnuudemilitarizovanuzonunaRajni - amislimdabibilodovoljnoidaihjesamokoncentrisalakanemačkojgranici, takojeisamakoncentracijanekolikobritanskihkrstaricairazaračauOtrantskomkanalumogladaodvratiItalijuodupadauAlbaniju 1939 godine. Naivnostutimstvarimauop­štenedolaziuobzirnikodVelikeBritanijekojajeumeladaosvoji 1/4 svetanikodFrancuskekojajezavladala 1/11 sveta, akadbiseuztoubrojaoinjentadašnjibelgijskidodatakjošiviše (tekkasnijesuseFlamanciizborilizanekakvuravnopravnostsaValoncima).

Paikadjezvaničnoobjavljenrat, francuskaibritanskasredozemnaflo­ta, kojesuzajednobiletri-četiriputajačeoditalijanske, bilesuustanjudaItalijupotpunoblokiraju, dajojrazoresvapristanišnapostrojenjaiskladištauključujućiicisternezanaftu - daneuzmemouobzirmogućaterorističkabombardovanjaĐenove, Napulja, Barija, pamoždaiRima. Dajejošifrancuskasuvozemnavojska - moždajošuveknajjačailiskoronajjačanasvetu - upalauLombardiju, Italijabiodmahkapitulirala. Ali, ni zamišljena svetska revolucija se ne biobavljala i dalje... Tu takođe pada u oči i neiskorišćenost pomorske baze na Malti, oko koje su se ove dve sile - Francuska i Velika Britanija - sto pedeset godina ranije žestoko borile.

No ni vreme između dva rata nije gubljeno za zamišljenu svetsku revoluciju, zvanično najavljenu preko Marksa, Lenjina i Trockog, samo malo zamaskiranu. Najmarkantniji za to bio je krah na njujorskoj berzi 1929. godine i iz toga dalje izvedena svetska kriza tridesetih godina. Veštom propagandom i zamućivanjem stvari oko špekulacija novcem ljudi su većinom stekli ubeđenje, da su takvi privredni potresi nešto sasvim nekontrolisano i da dolaze kao neke elementarne nepogode. Međutim, to nije tako! Postepenim odvajanjem novca od vrednosti plemenitih metala i proizvođenjem praktično bezvrednih hartija - novčanica, deonica, obveznica i drugog - kojima se sa nekog mesta pripisuje i propisuje neka vrednost, pa čak poslednjih decenija uvedeno i bez hartija samo knjiženo "duguje" ili "potražuje" daje izvanredno velike mogućnosti da sve to bude pod kontrolom vrlo, vrlo, vrlo male grupe ljudi, koji se u to razumeju i imaju odgovarajuću moć. Onaj veliki broj tobožnjih posvećenika u takve radnje uopšte i ne zna o čemu se tu radi, služi samo kao dobro programirani automati ili marionete, koji se u to uklapaju često pripadništvom nekim tajnim ili polu tajnim grupacijama - neki  put čak i "okultnim" sa vrlo lepim deklaracijama o radu za dobro čitavog čovečanstva. Naravao da svi oni zbog toga dobijaju (ili uzimaju) više nego oni "neposvećeni", mnogo više nego onaj "bezvredni i beskorisni puk", jer beskorisan je ako se ne može naterati da služi vrednim - ne u smislu marljivim  nego dragocenim - svojim gospodarima.

Ta svetska kriza je poslužila i kao dobra podloga za organizavanje i učvršćivanje i trećeg naziva ekonomičke diktature. Pored već dobro učvršćene zapadne parlamentarne ekonomičke diktature i istočne komunističke koja se sve više jača, otpočelo je i jačanje fašističke ekonomičke diktature. Musolinijeva Italija je bila suviše slaba, pa je organizovan nacional socijalizam u Nemačkoj, a onda i građanski rat u Španiji 18.7.1936, pa već u oktobru iste 1936. godine i stvaraaje osovine Rim-Berlin. Hitlerov dolazak na vlast 24.3.1933. prvi je 20.7.1933. priznao Vatikan sa konkordatom, a Vatikan odobrava i Frankovu pobunu u Španiji.[21]

Iz određenih razloga koji će se iz daljih izlaganja uvideti, ja neću ovde tražiti da otkrijem i imenujem neku grupu ljudi koja tu povlači konce niti da govorim o nekoj teoriji zavere. Ali postoji izvesan ceatar koji sistematski - možda posebno već dvesta godina sistemafski - sprovodi svoju zamišljenu  svetsku revoluciju, ekonomičku svetsku revoluciju, koja bi se mogla nazvati i kontra revolucijom (s obzirom na onu Francusku), a mogla bi se nazvati i kontraevolucijom.

U starim vremenima društvenim životom ljudi upravljao je najmalobrojniji sveštenički stalež. U grčko-rimsko doba tu ulogu preuzima vojnički, vojničko-politički stalež. Sa razvojem trgovine, privrede i industrije upravu preuzima i od vojničkog sada brojniji zanatski, proizvođački stalež, koji svoj uticaj postepeno povezuje i sa kapitalom koji se stvara. Sa Francuskom revolucijom 1789. dolaze prvi izričito i snažno izraženi nagoveštaji da do izraza u upravljanju đruštvom treba da dođu i najširi slojevi ljudi, u stvari da u upravljanju društvom treba da dolaze do jednakog izražaja apsolutao svi punoletni građani neke društvene zajednice. Francuski narod je - s obzirom na ranije opisane njegove podloge - u tim pokretima prednjačlo, te se to i u samoj njegovoj istoriji može detaljnije proučiti: revolucija 1789. sa ukidanjem privilegija sveštenstva i plemstva, proglašavanjem republike, pa carstva 28.5.1804.; restauracija (ili koatrarevolucija) 1814-1815; druga republika 25.2.1848; drugo carstvo 1.12.1852; treća republika 4.9.1870.

Za Francusku revoluciju je siimptomatično, što je kao glavni praznik uzet "14 juli", kad je 1789. narod zauzeo Bastilju, a što je mnogo manje značajno od "4 avgusta", kad su proklamovana prava čoveka i ukinut feudalizam.  Simptomatično je i to, što je u njoj učestvovao i La Fajet (1757-1834), koji se kao markiz borio protiv plemićkih privllegija, a koji je pomagao i Vašingtonu u američkoj borbi za nezavisnost. Ideje koje su ušle u ustav SAD vrlo su slične i francuskim, a te 1789. izabran je kao njihov prvi predsednik  Džordž Vašington (1732-1799) i ostao i u drugom mandatu sve do 1797. g. Treći put nije hteo da se kandiduje, jer bi to moglo da dovodi u pitanje slobodarske demokratske principe, za koje su se on i njegovi saborci borili. Na slici sa njegovog ustoličenja Vašington je obučen u odoru slobodnih zidara, te se stvaranje SAD, a i podizanje Francuske revolucije može smatrati da je izvršeno pod vođstvom slobodnih zidara, jer su i kod nje najavljena slična načela.

Slobodne zidare je 1738. ekskomunicirao papa Klement XII (1730-1741). Kao drugo - svakako s ovim u vezi - ovde treba pomenuti da je Klement XIV (1769-1774) ukinuo jezuitski red, te da su jezuiti tad prebegli u protestantsku  Prusku i pravoslavnu Rusiju. Napoleon je 1808. ukinuo Inkviziciju, a papa Pije VII (1800-1823) obnavlja jezuitski red 1814. čim je pao Napoleon i on se iz zarobljeništva u Fonteanblou vratio u Rim. On istupa već 1821. protiv karbonara - neke vrste italijanskih masona, a njegovi sledbenici stalno obnavljaju protiv masonski stav. Najviše napada protiv slobodaih zidara vrši papa Pije IX (1846-1878), koji je 8.12.1854. sam objavio dogmu o bezgrešnom začeču Marije, t.j. da je Marija bezgrešao začela, i pod kim je 1870 na Prvom vatikanskom koncilu izglasana dogma o nepogrešivosti pape - istina samo kad govori "ex catedra" (sa predikaonice). Tako se onda posle nekog vremena neka dogma može poništiti ili izmeniti ne sa ukidanjem  nepogrešivosti pape, nego sa objašnjenjem da nije proglašena "ex catedra". Katolici koji nisu hteli da tu dogmu priznaju izdvojili su se tada i osnovali Starokatoličku crkvu.

Posle skoro sto godina održava se Drugi vatikanski koncil od 1962. do 1965, koji je sazvao papa Jovan XXIII (1958-1963), ali je u njegovom toku umro - ne znam od čega, pa ga je nastavio papa Pavle VI (1963-1978). Tu je došlo do nekog približavanja katoličke crkve Jevrejima. Tada, ili ubrzo posle toga, ja sam prvi put pročitao u "Teološkim pogledima" koje izdaje Srpska pravoslavna crkva izraz "judeohrišćanstvo" u smislu da je to više-manje jedno te isto. Ranije su pominjani samo "judeohrišćani" kao Judejci koji su primili hrišćanstvo. Tek mnogo docnije saznao sam i za naziv "hrislam", a sada se već priprema kao pojam "judeohrislam", jer navodno sve te tri religije su iste, jer veruju u jednoga Boga - za razliku od svih ostalih. Takve ideje se već i na televiziji čuju. Naravno da se sa takvim pojmovima činjenice duhovnog života unose i prerađuju u političko-pravnom životu, pa o tome nema smisla ni raspravljati kao ni o pojmu "ružokrinolala".

Svakako da bi dosledni judejci trebalo da prime hriišćanstvo, a da dosledni hrišćani treba da prihvataju i svu veličinu judejstva. No, Pavle obraćajući se Rimljanima kaže:

"Ne želim naime, braćo, đa vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo - dok ne uđu svi mnogobošci, i tako će se spasti sav Izrailj...(Rim.11.25-26)

Kao što ste, naime, vi nekad bili Bogu neposlušni, a sad se smilovao na vas zbog njihove neposlušnosti, tako su i oni sad postali neposlušni - radi vašeg pomilovanja, da bi i oni bili pomilovani. Jer Bog  je sve zajedno zatvorio u neposlušnost - da bi svima pokazao svoju milost." (Rim.11.30-32)

Teško je ovo razumeti, ali ako se čovek udubi u ove reči, onda će otpasti sva verska netrpeljivost. A treba se setiti i onoga što Isus Hristos iznosi kao najveću zapovest, navodeći reči baš iz Starog zaveta: ljubav prema Bogu i svojim bližnjima (Mt.22.34-40 i Mk.l2.28-34). Takođe i što Pavle kaže:

"Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju. Iako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, tako da premeštam gore, a ljubavi nemam, ništa sam. Iako hraneći siromahe razdelim sve svoje imanje i ako predam svoje telo - da budem spaljen, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi." (l.Kor.13.1-3)

Buda je takođe kao osnov svoga učenja doneo nauku o ljubavi i milosrđu i trpeljivosti, i težnju da se spoji sa božansko-duhovnim svetom u Nirvani. Bahti joga, Joga pobožnosti i devocije u hinduizmu to isto naglašava, tu devociju i bezgraničnu ljubav. Druge religije ja nisam upoznao, ali već i na osnovu ovih može čovek prihvatiti Novalisove reči:

"Nema nijedne religije, koja ne bi bila hrišćanstvo."[22]

A u pogledu prividnih razlika Novalis kaže:

"Sve proizvoljno, slučajno, individualno može postati naš organ sveta. Jedno lice, jedna zvezda, neki predeo, neko staro drvo, etc. može epohu u našoj unutrašnjosti činiti. Ovo je taj veliki realizam fetišizma."[23]

Ja sam taj sličan stav našao i u hinduizmu. Nije važno da li neko veruje u nekog nevidljivog Boga ili se klanja i moli pred nekim drvetom ili kamenom. Važno je da to čini s ljubavlju i predanošću, važno je njegovo duševno raspoloženje s kojim se tom svom božanstvu obraća, a šta pri tom veruje i zamišlja, to je u zavisnosti od njegovih ličnih nastrojenja i potreba.

Dva čoveka koja se s ljubavlju obraćaju svojim bogovima ili bogu nikad neće doći u sukob. Takođe ne postoje nikakvi sukobi ili nesuglasice između bilo kojih religija sve dotle, dokle ostaju u duhovnoj oblasti, gde im je i mesto. Sukob nastaje tek kad se one raznim dogmama i učenjima prenesu u pravnu oblast, pa se u toj pravnoj i politizuju, a posebno kad se još upotrebe ili bolje rečeno zloupotrebe u privrednoj oblasti društvenog života. Tada tek nastaju i verski ratovi, nikad ako se religije zadržavaju u duhovnoj oblasti. Zbog toga i Novalis 1799. godine u spisu "Hrišćanstvo ili Evropa" kaže:

"U Francuskoj se mnogo za religiju učinilo, onda kad joj je uzeto građansko pravo, a ostavljeno joj čisto pravo kućnih zadruga, i to ne u jednoj ličnosti, nego u svim njenim individualnim vidovima."[24]

Ako se nekom religijom ostvaruje neka političko-pravna moć, glavne njene "vođe" i "predstavnici" će je vrlo lako izopačlti i uvući čak i u privredne odnose, da bi od nje imali koristi.

Simptomatično je, da je do vremena osuđivanja i spaljivanja Jana Husa 6.7.1415. gođine u proseku svakog stoleća po dva pape uzimalo ime Jovan. Tako je i u vreme Husa jedan od tri istovremenih papa - po jedan u Rimu, Avinjonu i Pizi - nosio ime Jovan XXIII.[25] Taj Jovan XXIII iz Pize bio je i zbačen i valjda nije ni ušao ili je kasnije izbrisan iz zvanično priznate liste papa, ali se iz nekih razloga ipak to ime posle njega više od pet vekova kod papa nije pojavljivalo.

Pod papom Pavlom VInastavlja se približavanje Jevrejima, a 1964. se on u Jerusalimu sastaje sa vaseljenskim patrijarhom Atinagorom i tu se ljube. Pavle VI tu skida anatemu koju su ovlašćeni predstavnici rimskog pape 16. Jula 1054. godine bacili sa njegovom bulom za vreme bogosluženja na oltar u crkvi Svete Sofije u Konstantinopolju, te su tako nastale izdvojene zapadne i istočne crkve, a i Atinagora valjda radi nešto slično. Pavle VI donosi i novu izbornu proceduru za pape.

Posle njega Albino Luciani iz Venecije biva izabran za papu 1978. i on uzima ime Jovan-Pavle I, sa čime svakako naznačuje đa će raditi u smislu ova svoja dva prethodnika kao i Drugog vatikanskog koncila. Međutim, već posle 33 dana umire - po svoj prilici otrovan.

A posle ovoga iste godine za papu je izabran Poljak Vojtila, koji uzima ime Jovan-Pavle II. To je izgleda prvi papa koji nije bio ni Italijan ni Španac, Svojim izabranim imenom svakako ukazuje da će raditi u smislu ova tri svoja prethodnika, ali za svaki slučaj dovodi poljske kaluđerice da se o njemu staraju i kuvaju mu poljsku hranu. On jednom javno čita stav, kojeg se drže pravoslavne crkve:

"A kada dođe pomagač-utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi, on će svedočiti za mene... (Jn.15.26)

Ne ubacuje dakle da ishodi "i iz Sina", na čemu je nastala zapadna šizma, ali to ipak još ne unosi kao dogmu u katoličku crkvu. Jovan-Pavle II rehabilituje i Fotija, koji se odupro rimskoj jeresi o "ukidanju" Duha 869. god., a Ćirila i Metodija proglašava za patrone (Lav XIII njih dvojicu je 1880. proglasio za svece). On takođe vrši i reviziju svetaca, pa i sv. Đorđa na primer ostavlja da je lokalnog značaja u onim krajevima koji su ga davno uzeli za patrona. Još 1986. on je posetio i jednu sinagogu, a još od 1985. se po njegovom nalogu u katehezi ne govori negativno o Jevrejima. Do njega je u konklavu za izbor novoga pape bilo oko sedamdeset članova, većinom  Italijana, a Jovan-Pavle II taj konklav dopunjuje sa možda još toliko članova iz celog sveta, Neitalijana. Iako je jezuitski red zasnovan na apsolutnom pokoravanju papinoj volji, po nekoj ustaljenoj praksi nikad papa nije uticao na izbor njihovog generala. Međutim, Jovan-Pavle II - kad je negde osamdesetih godina njihov general imao već, mislim, preko devedeset godina - on imenuje dvojicu, od kojih jedan treba da ga nasledi kad ovaj umre. Sećam se slike kako su se papa i taj jezuitski general tom prllikom zagrlili - papino naređenje se naravao ne sme prekršiti. Šta je s tim dalje bilo - ja ne znam...

* * * * * * *

Gore pomenute revolucije i koatrarevolucije koje su se događale u Francuskoj, a počele pre toga u SAD, odigravale su se i u drugim zemljama na dosta sličan način. O tome su istoričari dosta pisali. Ja bih se ovde osvrnuo samo na nešto suštinsko.

Ranije sam već pomenuo onaj krik iz Francuske revolucije: "Sloboda - Jednakost - Bratstvo". Da li je to došlo - kako se to često kaže - slučajno ili spontano iz neke grupne narodne svesti ili je svesno ubačeno iz nekih okultnih krugova, to za ova izlaganja nije važno. Važno je da je taj vapaj došao u svet, da se razglasio i da još uvek stoji kao glavna smernica - bar teorijski - kojom ide francuski narod i oni koji su se tome pridružili. Međutim to je uzor koji nije ostvaren na način, na koji bi to jedino bilo moguće: razbijanjem države na tri posebne oblasti društvenog uređenja - duhovnu, političko-pravnu i privrednu, kako sam to ranije već pomenuo.

Francuski ustav iz 1791. godine ukinuo je feudalizam i proklamovao narodnu suverenost, koja je trebalo da se obezbedi razdvajanjem zakonodavne, izvršne i sudske vlasti - kako je to predlagao Monteskije (1689-1755). Ljudi koji žive u Francuskoj nisu više podanici nego građani, koji svi imaju pravo da učestvuju u javnim službama. Svi su jednaki pred zakonom i obezbeđena je verska sloboda. Osaovana je građanska država, a crkva je učinjena dosta zavisnom od nje.[26]

Već u prvih nekoliko, ali recimo u prvih pedeset godina od donošenja ovog ustava iz 1791. vrlo upadljivo je u Francuskoj utvrđeno i dokazano da onaj ko vlada izvršnom vlašću gospodari i zakonodavnom i sudskom. Za Monteskijea nije ništa čudno što je postavio ovakvu apstrakciju, jer je odrastao u despotizmu Luja XIV (kralj od 1643 đo 1715), koji je kao samodržac svu političku vlast u sebi sjedinio, te je on gledao kako to da se promeni. U njegovo vreme još nije bila razvijena industrija, a još nije bilo ni ministara koji su svojim potpisiima overavali da li je neki udžbenik pametan i da njime treba hiljade dece kljukati, te da pisca zbog toga treba i nagraditi. Međutim, simptomatično je to, što se još i danas posle dvesta godina ovog promašaja nalaze neke narodne vođe, koje ovu ideju propovedaju kao da se baš ništa od Monteskijeove smrti - čak ne ni od revolucije - nije promenilo! Simptomatično je to za bezidejnost vodećih političara!

Sem ovog regulisanja političko-pravnog života, proklamovana su i jednaka prava svih građana, ali potpuno u apstraktnom smislu. Ko ima izvršnu vlast, on će sasvim po sebi razumljivo za svoje doglavnike postavljati ljude u koje ima poverenja, da će verno ispunjavati njegova naređenja i da ga s vlasti neće zbaciti. A da bi njihovu naklonost učvrstio, vlastodržac će njih više nagrađivati, a izvesne njihove neispravnosti će gledati kroz prste. Prema tome, svi građani nemaju ista prava u javnim službama - naročito oni koji su vlastodršcu nesimpatični. A ako bi sudovi čak i bili nezavisni, kako jedan jadnik da dokaže da je pametniji i sposobniji od nekog već ustoličenog ministra? A posebno, ako bi ove tri vlasti i bile slobodne i nezavisne, pa izvršna neki zakon prekrši i sudska to utvrdi, onda sankcije prema takvoj izvršnoj vlasti može da izvrši samo ta ista izvršna vlast. Ako čak i pretpostavimo da će ona samu sebe kazniti,  to ipak znači da je izvršna vlast apsolutni gospodar cele države i da je apsolutizam sad samo još jače učvršćen, mada iz kraljevih ruku prenet u neke druge. Prema tome dakle, ovim ustavom je zagarantovano održavanje nejednakosti građana, a i to je dvestogodišnja praksa mnogostruko potvrdila i kod ustava koji su na sličan način sastavljeni. - Zagarantovana je nejednakost u pravu!

U vreme đonošenja ustava od 1791. sloboda se na neki način garantuje samo u pitanjima pripadnosti nekoj verskoj zajednici. U to vreme još nikome nije padalo na pamet, da će se i mimo neke zvanične vladajuće religije moći da vrši duševno-duhovno porobljavanje ljudi. Setimo se: crkva je spalila Đordana Bruna 1600. godine, a i Galileja je osudila 1633, pa ga je tek 1835. rehabilitovala (da li zato, da bi se maskirala i ponovo učvrstila inkvizicija koju je Napoleon ukinuo 1808?). Međutim, posle Francuske revolucije ulogu crkve u odlukama šta je istina i šta je pametno preuzima sad više obezličena institucija - nauka. Ona suvereno odlučuje i preko izvršne vlasti nameće, da se detetu čim se rodi ubrizga u krv ovo ili ono i kako ga treba na suprot roditeljskoj volji vaspitavati i učiti, te da treba razvijati gensku tehnologiju, krave hraniti crevima i t..sl., baš kao što su ranije religije samo propisivale - a ne nametale - načine ishrane, pranje ruku i drugo, s tim što sveštenici za takva propisivanja nisu - bar direktao - dobijali pare, a naučnici da. U međuvremenu je nauka postala i jedno od najvažnijih oruđa izvršne vlasti: Pomoću nje se deci sipaju u glavu neistinite predstave, od kojih se ona teško mogu osloboditi, a koje im ostaju kao stalna podloga za donosenje odluka u životu, sa čim onda vlastodršci manipulišu. Tako je sada pored ranijeg fizičkog ropstva (kupoprodaja ljudi) i duševnog ropstva (poslušnost - raj, neposlušnost - pakao) došlo i duhovao ropstvo (u lažnim predstavama i pogrešnom načinu mišljenja). Ovakvim ustavima se garantuje pravo na duhovno porobljavanje!

            U ovom francuskom ustavu od 1791. samo kratko se pominje sloboda, jednakost ne direktao već posredno, a o bratstvu nema ni naslućivanja - ono ne postoji. Na ovako smušenim i apstraktnim postavkama zasnovani su i drugi ustavi i ustanovljena društvena uređenja bar najcivilizovanijeg dela čovečanstva. Krik "Sloboda - Jednakost - Bratstvo", koji je verovatno došao iz najdubljih znanja o razvoju čovečanstva - potpuno svesnih ili negde i nesvesnih - svuda je u pravniim formulacijama zamagljen i stalno se zamagljuje i izvitoperuje sve više i više. Sa istim tim nastrojenjem je napisana i Atlantska povelja o ljudskim praviima, pomenuta u prethodnom poglavlju. Svuda bombaste reči i deklaracije, koje se vrte u čistim apstrakcijama i bez ikakvog oslonca u stvarnom životu. To onda oni koji su i više no što treba uronjeni u taj "stvarnl život" - oni ga bar takvim na svoj način zamišljaju - oni onda te beživotne apstrakcije bacaju narodu kao prašinu u oči i na osnovu njih sprovode svoju tiraniju, samo ne zvaničnu nego podzemnu.

Da bi ovo bilo jasnije, ja ću ovde dati samo sasvim uprošćene odnose. U zakonu na primer stoji, da u slobodnoj konkurenciji svaki kafedžija može sam da ođređuje cene svojih usluga. Na jednom lepom izletištu postoje tri kafane. Može li se pretpostaviti da se vlasnlci neće dogovoriti o cenama svojih usluga, kako bi što više zaradili? A ako bi sad jedn nov došao i otvorio kafanu, pa našao računicu u većem prometu sa nižim cenama - šta će mu ona trojica uraditi. ako njihove kafane zbog toga ne budu posećene? Možda će mu zbog neispravnih instalacija slučajno izbiti požar, a možda će ga neki nepoznati ljudi negde sačekati, pretući i uzeti mu novac. To je stvaraost koja prati teorijske zakone o slobodnoj konkurenciji, a to se sprovodi i u najkrupnijim poslovnim odnosima, uključujući i međudržavne. Naše fabrike slatkiša morale su na primer pre desetak godina da dignu cene svojih proizvoda, da bi se mogli u slobodnoj trgovini i na našem tržištu plasirati zapadni proizvodi, koji bi s obzirom na više radničke plate i transport inače bili sasvim nekonkurentni. I ne samo one, već i tekstil, obuća i drugo. Da to nisu učinili, došle bi prema našoj državi sankcije, jer je ovaj deo sveta određen za eksploataciju od strane više rase, koja u nižim rasama ne vidi braću nego sluge i robove, i tako dalje...

* * * * * * *

Ta apstraktna, namerno ili nenamerno apstraktao napisana zakonodavstva toliko su uzela maha, da se sa njima mire i oni koji bi bar prema svojim osnovnim nastrojeajima najmanje smeli da se s njima mire, Tako u "Jednoj informaciji u izdanju Odeljenja za javnost Ujedinjenih Velikih Loža Nemačke - Bratstva nemačkih slobodnih zidara" stoji:[27]

"Danas su ciljevi tog vremena blizu svom ostvarenju: građanska sloboda i jednakost, toleraacija i pravo na sopstveno političko mišljenje i poglede na svet jesu u najmanju ruku napisana pravila, Slobodao zidarske ideje dale su svoj najočitiji prilog u amaeričkoj Deklaraciji o nezavisnosti. Od načela jednakosti svih ljudi pred zakonom pa sve do principa smenljivosti vlasti, ona je prožeta duhom slobodaog zidarstva."

To je za javnost štampano kao stav 370 loža (tadašnje 1974. godine) Savezne Republike Nemačke, koje obuhvataju oko 20.000 članova. To su svakako sve vrlo obrazovani i ugledni - ja čak pretpostavljam i većinom dobri - ljudi, a koji se zadovoljavaju i diče beživotnim apstrakcijama: bar su "napisana pravila". Tu se dalje navodi da u svetu ima oko 6.000.000 članova u preko 33.000 masonskih loža.

U istom spisu dalje stoji:

"Notorno je poznato da su socijalno-etički ciljevi i zahtevi posebno neugodai, pogotovu kad se od njihovih pobornika zahteva, da ih neposredno i odmah primene i u svom sopstvenom načinu života. Ako je jedan savez sa tako neugodnim zahtevima mogao preko 250 godina nepromenjeao da postoji i deluje, to je sigurno zbog njegove naročite forme, sopstveaog govora simbola i svojih tradicionalno očuvanih rituala. Misli, koliko god bile pametne i ubeđujuće, prolaze kao oblaci na vetru. Tek doveđene u čvrstu formu, mogu da bidu sačuvane i prenete dalje."

U ovome se može prepoznati Kantov (1724-1804) razorni uticaj na duhovni život novijeg doba, sa njegovim razdvajanjem znanja (samo o opipljivim stvarima) i verovanja (o njegovim "stvarima po sebi" i sličnom). Ovde se direktno ogleda i Kantov "kategorički imperativ", koji je potpuno suprotan pravoj slobodi, slobodi pri kojoj se nešto čini iz ljubavi prema tom činu, pa se nikako ne može osećati "neugodnim", jer to što se čini, čini se iz potpunog uviđanja da to jeste "socijalno-etičko" i što je to ujedno i težnja sopstvene duše, a ne zato što je nametnuto. Ovakav stav je robovanje zakonu, a "Hristos nas je oslobodio za slobodu" (Gal ,5,1.)" Jer zakon ima samo senku budućih dobara, a ne i samo obličje stvari, pa ne može nikad istim žrtvama, koje oni neprestano prinose svake godine, usavršiti one koji pristupaju." (Jev.l0.l). Ako neko samo prinudno izvršava zakon, on je onda samo moralni automat, obrađen na ovakav ili onakav način da bude upotrebljiv za ono što neko drugi. propisuje; a ako se čak i dobrovoljno priklanja. zakonu, onda ni takva njegova žrtva - jer oseća neugodnost - njega nikako ne može usavršiti. Tu stvar dobro treba uočiti! Ogromna je razlika između delanja iz ljubavi i delanja iz dužnosti!

Strahovito je pogrešan i ovde iznet stav prema misliima. I u tome se vidi da je tu izvanredno ugrađen materijalizam. i to onelogikovani materijalizam. Ako su misli bile "ubeđujuće", onda je to bila osnova za delovanja onoga koga su ubedile, pa makar ih i ne ostvarivao, pa makar ne dobile "čvrstu formu" - što možda znači i napisani ustav. Da li su na primer pre stvaranja SAD postojale misli o njihovom stvaranju? A da li su i misli o krugu ili o radosti ili o razumnosti dovedene ikad u čvrstu formu, a već su vekovima "sačuvane i prenete dalje". Štaviše, kad bi. misao o krugu bila "dovedena u čvrstu formu", ona onda više i ne bi bila misao o krugu. Svako ko je iole učio matematiku morao bi to da zna. A ona napisana moralna načela o slobodi i pravu i drugome - da li ona imaju čvrstu formu. kad ih svako može na svoj način protumačiti? A šta sa svim pojmovima izraženim. mislenim imenicama? Čudna je ova izjava i nejasna i u sebi protivrečna, te se to može objasniti samo onelogikovanjem, koje se sistematski sprovodi u školama. Da navedem uz ovo i Novalisa:

"I naše misli su delatni faktori univerzuma."[28]

Ovde se treba zapitati i da li jače deluju simboli koje čovek kao pojedinac u duši - "kao oblake" rekao bih - zamišlja, da li jače deluju oni ili reklamni panoi pored kojih on prolazi ina njih ne obraća pažnju, a pored kojih prolazi i mnoštvo ljudi iz njegove okoline? Iako se čovek u njih ne uživljuje svesno, oni na njega ipak deluju, deluju utoliko više na njegovu podsvest. Slično bi se moglo govoriti i o ritualima, pri čemu ja u rituale računam i dolazak radnika na posao i ubacivanje kartice u aparat koji mu registruje vreme dolaska i posle i odlaska, a takođe i poslušnost gazdi kao prvosvešteniku, još nepogrešivijem od pape. Kakva li tu zbrka nastaje u duši čovekovoj, kad se ti loši, u podsvest primljeni simboli pomešaju sa onim ispravnim, ako čovek nije misljenjem - strogim i budnim mišljenjem - uspeo da razluči jedne od drugih i da ih u misli zaodene i time svesno u svoju podsvest unese samo ono što je dobro? To je mnogo značajnije za onog ko je pošao putem nekog okultnog školovanja, nego za nekoga ko za to nije ništa čuo. Ovaj drugi će možda biti zaštićen dobrim duhovnim moćima i svojim anđelom čuvarem, a onaj prvi se od ovih oslobađa i može zapasti lako u ruke zavodnika O tome treba  misliti!

Iz tog Kantovog učenja nastala je i t.zv.  globalizacija:

"Za države prema razumu ne može postojati nikakav drugi način da iziđu iz bezakonitog  stanja nego jedna država naroda, koja bi najzad obuhvatila sve narode na Zemlji."

To je Kant napisao još 1795. u delu "Ka večnome miru" ("Zum eivigen Frieden"), po svoj prilici u želji da se suprotstavi impulsu Francuske revolucije.[29]

Iz tog stava izlazi i opravdanje za tiraniju "prosvećenih" i njihov monopol na duhovni život, da slučajno slobodan duhovni život ne objavi taj antievolucionizam i ugrozi njihovu moć, objavljujući istinu. A istina je uvek jača od laži i blefova, na kojima ta "prosvećena elita" zasniva svoju uzvišenost, a što možda ni sami ne uvidaju, jer su potpuno onelogikovani, a još nemaju ni dovoljno hrabrosti da misle.

No sem toga, ako neko ne smatra da su mu svi ljudi braća, a ne samo oni koji se podvrgavaju nekom svojem grupnom ritualu, onda nije nikakvo čudo što se u raznim ustavima, koje takve grupe inspirišu, bratstvo uopšte i ne pominje. A ako se i pored "govora simbola" i upražnjavanja "tradicionalno očuvanih ritnala" oseća da su "socijalno-etički ciljevi i zahtevi posebno neugodni", onda to samo znači da su ti simboli i rituali neispravni i neistiniti ili bar tako kod nekih mogu da deluju, jer se primaju sa zanemarivanjem mišljenja.

To je vrlo, vrlo ozbiljna stvar. Mi smo jedino u mišljenju potpuno budni. Uživljavanje u simbole i u rituale može se vršiti i u tom potpuno budnom stanju i prožimati ih mislima, a može se vršiti i u polu snenom stanju, čak i u stanju neke vrste samohipnoze. I u jednom i u drugom slučaju oni će delovati na čovekove nagone i instinkte, suzbijajući ih i pročišćavajući ih ako su ti simboli ispravni, Ali, ako se zanemari mišljenje, kojim se u potpuno budnoj predmetnoj svesti traže misli kojima se ti simboli i rituali potpuno rasvetljuju, s tim što je prvi preduslov bila potpuna devocija prema istini i saznanju, a ima i drugih koje ja sad ne mogu nabrajati, onda se događa sledeće:

"A kada nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Tada kaže: vratiću se u svoju kuću, otkuda sam izišao; i došavši nalazi je praznu, počišćenu i ukrašenu. Tada odlazi i uzima sa sobom drugih sedam duhova, gorih od sebe, pa uđu i stanuju onde; i poslednje stanje onog čoveka biva gore od prvoga; tako će biti i ovom naraštaju." (Mt 1.2.43-45; vidi i Lk. 11.24-26)

Ako se uživljavanje u simbole i riluale vrši u devociji prema istini, u skrušenosti, u nastrojenju da se time usavršava da bi se u ljubavi moglo bolje pomagati bližnjima i da se ni na koji način ne utiče na slobodnu odluku volje drugoga, onda će umesto pripadništva bratstvu male grupe ljudi shvatiti i prihvatiti: "A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi." (1.Kor. 12.27) i uvideti da se to "vi" odnosi na čitavo čovečanstvo. Tek onda se neće vratiti onaj nečisti duh sa drugih sedam!

Ja se osećam obaveznim da ovo kažem, nemam pravo da to prećutim, jer smatram da su svi ljudi braća i da ih bratski treba opomenuti ako greše.

* * * * * * *

Ako se u ustavima i društvenim uređenjima na posredan način garantuje nejednakost u pravu i porobljavanje u duhovnom životu, i ako određene družine smatraju da su samo oni jedan s drugim braća, to znači da se na taj način suzbijaju osnovna načela: Sloboda - Jednakost - Bratstvo. A da bi se to postiglo, sistematski se uz to obezbeđuje i da se više šire laži nego istine. A to se onda zavija i u oblandu "pravo na sopstveno političko mišljenje i poglede na svet", pri čemu se u stvari podrazumeva pravo na propagiranje sopstvenog ili onog koje se masama želi nametnuti mišljenja ili pogleda, jer svako će ionako i bez dozvole misliti šta hoće. I onda naravno da je u plastu sena teško naći iglu, te mase ljudi neće imati osnove za pravilno procenjivanje situacije i donošenje odluka za svoje činjenje.

Da su u ovoj francuskoj i američkoj revoliciji - koje bih ja radije nazvao evoluciji - mogle da dođu do punog izražaja ispravne snage, da je bilo dovoljno budnosti i svesti o tome, u njihove pisane ustave bi ušlo pre svega "pravo na istinu" t.j. da svaki građanin bez razlike ima jednako pravo da zna  istinu i da ne bude trovan i zatrpavan lažima, da je javno iznošenje laži največi zločin protiv čoveštva, koji se kažnjava najvećom predviđenom kaznom. Jedino ako svi ljudi  znaju istinu, mogu. oni biti jednaki i jedino onda može biti reči o slobodi i jedino tada će se svi ljudi osećati kao braća. U odnosu prema istini odmah se najjasnije vidi da li neko ide Hristovim putem ili je protiv njega. Jer: "Reče mu Isus: Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem. kroz mene." (Jn.14.6). U ovih nekoliko reči dat je čitav smisao i cilj evolucije čovečanstva -  ljubav! A u. ljubavi su uključeni i sloboda i moral, A preduslov za ljubav jeste i razvoj individualnosti primanjem onih istina, do kojih pojedini čovek dolazi...

* * * * * * *

Istovremeno sa ovim revolucijama, odnosno evolucijom, koja je najizrazitija bila u SAD i Francuskoj, nastala je i - opet u njima najmarkantnije izražena - kontrarevolucija. Tom kontrarevolucijom su izopačena osnovna evoluciona načela, koja su - ubeđen sam - neki ljudi vrlo svesno hteli da unesu u život a neki možda samo iz mutnih osećanja, iz podsvesti. No kontrarevolucionari su bili vrlo prilagodljivi i umeli su ta nastojanja da spreče, odnosno da od javne feudalne tiranije pređu na tajnu, isto tako feudalnu tiraniju. Za nju je naravno glavno oruđe laž.

Ljudi su se već pomirili s tim, da im vlastodršci rade što god hoće i da od njih skrivaju sve iole bitne događaje i činjenice o tome šta oni rade; da  im decu vakcinišu i hrane raznim škodljiivim preparatima i da im sipaju u glavu neistinosti svih vrsta i to na način koji je razoran za njihovo sazrevanje; da se javno propoveda nemoral i nameće nakaradna umetnost, u kojoj razne nakaze i ono životinjsko u čoveku najviše dolaze do izražaja, čime se sugeriše da čovek nije biće pozvano za slobodu, već da je samo neka malo razvijenija životinjska vrsta; da se sistematski propoveda i širi uzimanje droga pod parolom "pa uzimanje droga u manjim i odmerenim količinama nije ništa škodljivo, to je samo radi lakog opuštanja" - kako se to čitalo takođe i u našoj štampi još i u vreme titoizma; da niču bezbrojne i državne i privatne obaveštajne službe za špijuniranje po mogućstvu svakog pojedinca kako bi se njima manipulisalo; da im oni koji su na legalan ali nemoralan način prisvojili i prirodna blaga i tekovine duhovnog i fizičkog rada niza prethodnih generacija, da im oni dele koru hleba i drže ih u poslušnosti time, što mogu po svom ćefu da ih izbacuju s posla, a one koje zadržavaju da eksploatišu do maksimuma, dok bi sa skraćivanjem radnog vremena na tri dana nedeljno mogli svi ljudi da budu zaposleni, a životni standard da se još i poboljšava uz zadovoljstvo koje bi ljudi osećali u svom slobodnom radu za drugoga, a ne pod pritiskom; da mlaćenje prazne slame bude jedno od najunosnijih zanimanja, te da se radi toga osnivaju čitave institucije uključujući i luksuzne ugostiteljske objekte da bi se i u njima mlatioci bolje osećali; da slušaju da im isto lice u roku od nekoliko minuta javno ispriča dve suprotne "istine" i da zbog toga i ne pocrveni; da takva lica i ona koja pričaju najtrivijalnije stvari najviše imaju pristupa na televizijskim emiisijama i drugom; i tako dalje, i tako dalje. To je dovelo do smrti evropske civilizacije.

* * * * * * *

Bez obzira ko je ili preko koga je u čovečanstvo došao impuls da svi ljudi bez razlike treba da upravljaju društvom, a što je izraženo u "Sloboda - Jednakost - Bratstvo", a kako je to Rudolf Štajner objasnio da to treba da se ulije u i da budu načela tročlanog društvenog uređenja, za unošenje tog impulsa u čovečanstvo najpodesniji su bili narodi SAD i Francuzi, pa i Srbi. U njihovim nastrojenjima je bila najjača podloga za taj impuls u razvoju čovečanstva. Zbog toga su suprotne snage, antievolucijske snage izvršile najveće napade baš na ta tri naroda, a naravno i svuda tamo gde bi se takvi impulsi pojavljivali.

Bez obzira na zvanične bitke i osvajanja, u vreme formiranja SAD na toj teritoriji se velika većina doseljenika iz Evrope sastojala od onih, koji su pobegli od domaćeg feudalizma. Ili nisu mogli da ga podnose ili bi umrli od gladi pod tada već potpuno izopačenim i nemoralnim društvenim uređenjem. Vojnički stalež nije više kao u ranijim vremenima bio zaštitnik nekog društva, pa je stoga i bilo pravedno da ga štićenici izdržavaju. Taj vojno-politički stalež se izvrgao isključivo u eksploatatore, za koji je ostali narod bio neka vrsta robova, kojima su oni "po milosti Božijoj" vladali. Neki predak je na neki način osvojio neku zemlju, pobivši ili proteravši njene stanovnike - davno je već bilo prošlo vreme, kad su se ljudi naseljavali u praznim prostorima - pa pošto se on borio na pobedničkoj strani, dobio je za uzvrat od glavnog pobednika ili predvodnika neku povelju, da taj i taj kraj njemu pripada, te da je on plemić tog i tog ranga. I pošto od pobijenih i proteranih nije ostala nikakva povelja, po nekom pravu nasledstva i "plave krvi" potomci smatraju da su ta prirodna dobra njihova, da na to imaju legalno - mal'te ne božansko - pravo. A ako drugi hoće da jede, neka mu služi i obrađuje tu zemlju, a gospodar će mu dati koliko sam bude smatrao da treba. A pošto je u Evropi ukinuto ropstvo, kmet može da ode s tog imanja gde mu je feudalac dozvolio da sagradi sebi kolibu i da ide da služi kod drugog istog takvog, jer je neki kralj ili knez celu "svoju" zemlju tako razdelio. Naravao da je takvo riterstvo uvijeno u divne bajke, koje su sami vitezi za čanak jela naručivali da drugi o njima pišu - sami to nisu umeli.

Begunci od takvog društvenog uređenja, kad su i sami po Americi osvajali i prisvajali zemlju, morali su se i sami naoružavati i braniti svoj posed od još opasnih Indijanaca, nisu ih od njih mogle zaštiti kolonijalne vojske u svim tim daljinama i divljinama. Pa zašto im onda davati pare? Ni ovde se ja  ne upuštam u moralna rasuđivanja i ocenjivanja, da li je na primer pravo što su oni sami tu zemlju otimali od urođenika, samo konstatujem činjenice. Tako naseljeni evropski begunci osećali su i uviđali da mogu preživljavati jedino ako se uzdaju u same sebe i da niko između njih nije vredniji zato što po krvi pripada ovome ili onome, već su svi jedni druge procenjivali jedino po individualnim sposobnostima i kvalitetima, koje su jedni drugima nudili, Njima je brat bio svaki ko bi mu pomogao u ovladavanju prirode, pa i u borbi protiv "nebraće" crvenokožaca. Da usput napomenem: crvenokošci su se bili strahovito odavali crno magijskim radnjama, pa su zbog toga na sebe privukli sile uništenja, a belci su bili samo nesvesni izvršioci. Ja ne pravdam, samo objašnjavam, jer je to kosmički zakon koji može i belce da pogodi. Svuda gde se naročito mnogo razvije nemoral, uvek dolazi do izvesnih katastrofa, jer nemoralno činjenje privlači razorne sile.

Tako dakle nastrojeni Amerikanci bili su najpodesniji da prime prave impulse u evoluciji čovečanstva: Slobodu, jednakost i bratstvo u društvenom uređenju i individualisanje, stavljanje individue prema individui u pojedinačnom odnosu, bez obzira na krv koja je u njihovim žilama tekla. O značaju ovoga još će biti govora. Ali... to je razlog zašto je prvo baš taj narod na vrlo perfidan način napadnut od strane antievolucionista. Na njega su najžešće napale one sile, koje žele da vrate točak istorije unazad i da sada - samo na skriven način - uvedu svoju apsolutističku tiraniju i da baš njega upotrebe kao oruđe za vladanje čitavim svetom i da time istovremeno baš na taj narod izazovu mržnju čitavog sveta - što je možda i glavni cilj; da te njegove osobine i vrline izopače i da ih u toj skrivenoj izopačenosti upotrebe za svoje ciljeve. Na taj narod se vrši najjači napad, a iz njega se pokadkad čuju glasovi najvećeg odupiranja tim mračnim silama.

Prvo je tom američkom narodu nametnuta ekonomička diktatura, pa je tek kasnije došlo do istovetne ekonomičke diktature, samo pod nazivom boljševizma, u Rusiji itd. U njemu počinje da se stvara posebna nova vrsta feudalizma, koji nije zasnovan na plemićkim titulama i posedu zemlje, već na posedu prvo industrije, a onda i bankarstva - posle i administrativne vlasti. To se i otvoreno iskazuje izrazima kao što je "kralj čelika", "kralj petroleja" ili "lobi za ovo", "lobi za ono" itd. Ti novi "kraljevi" su slično ranijim plemićima osvajali sada izvesne industrijske grane. Osnivači takve loze bili su vrlo sposobni i preduzimljivi ljudi, koji su svakako bili i korisni za čitavo društvo. A da li su to i njihovi potomci, koji uživaju u nasledstvu koje su preuzeli od predaka? I da li i oni opravdavaju socijalnu ulogu tih osnivača raznih industrijskih grana, ili kao i oni potomci ranijih plemićkih feudalaca ta svoja nasledstva iskorišćavaju samo za svoju razonodu i uživanja i iživljavanja svoje želje za moći? I da li je to po sadašnjem pravnom sistemu ispravno da pojedinci ne nasleđuju samo svoje pretke, nego i pretke drugih ljudi, one pretke koji su učestvovali svojim rukama ili svojim znaajem u podizanju neke fabrike, koja je onda nekom kraljevskom poveljom zapisana da pripada tom i tom čoveku, koji je njeno podizaaje svakako organizovao, ali taj rad oko organizovanja predstavlja svakako samo mali deo vrednosti cele fabrike? Da ne govorimo o mogućnosti da je on tu i nešto nemoralno radio ili bar pravio kompromise sa moralom, prilagođavajući se tadašnjem nesavršenom i nepotpunom pravnom poretku, na koji je i on možda u svoju korist uticao! A možda je i takvu povelju kupio - baš kao što su se ranije kupovale i piemićke titule i prvosvešteničke koncesije?

Za razliku od tih američkih "kraljeva" u boljševizmu su ti neofeudalci dobljali titule partijskih rukovodilaca - inače nekih bitnijih razlika između njih nije bilo. "Kraljevi" su privredi pripojili pravo, a ⁿrukovodioci" su političko-pravnom pripojili privredu. Oba ta procesa se matematički ovako mogu izraziti:

privreda + pravo = pravo + privreda

Duhovni život ni na jednoj strani nije napisan, jer je

                                                duhovni život = 0 ili bar teži ka 0

            U poglavlju "Tačka posmatranja" navedeno je donekle nastrojenje francuskog naroda. Pošto Francuzi i u našoj sadašnjoj kulturnoj eposi, eposi razvoja duše svesti, na višem stepenu razvijaju dušu razuma s kojom se u starom Rimu došlo do izrazito naglašenog odnosa čoveka kao pojedinca prema državi odnosno društvu. Kod njih se taj razvoj duše razuma i danas dalje razrađuje. "Sloboda - Jednakost - Bratstvo" jesu dalja razrada nekadašnje borbe u Rimu, a koju sad Francuzi preduzimaju, da se u zakon umesto "Si patricius" i "Si plebs" ("Ako plemić" i "Ako narod") unese "Si quis" ("Ako ko"). Međutim, u eposi razvoja duše svesti Francuzi nisu u stanju da to sami i osveste i unesu u život odnosno da na osnovu te parole podese svoje društveno uređenje. Objašnjenje za to moralo je - istina mnogo docnije - da dođe iz Srednje Evrope, iz nemačkog naroda, a preko Rudolfa Štajnera. Ranije je istina moglo da dođe i iz engleskog naroda, ali nije. Ispravni njegovi okultisti su bili u tome sprečeni. Ispravni engleski okultisti su i danas pozvani da u tome nešto urade, a pozvani su takođe da pre svega i u svom narodu izvojuju borbu protiv utilitarizma, što nije lak zadatak. U svakom slučaju su protivevolucionisti to svesno ili podsvesno predviđali, pa su same Francuze na vešt način upotrebili da stalno napadaju Nemce, tako da se to osveščlvanje i eventualna njihova saradnja preokrene u uzajamnu mržnju. Uspeli su takođe da se te ispravne težnje takođe i u francuskom ustavu izopače.

            Nešto slično tome radi se i sa odnosima Francuza i Amerikanaca, da se slučajno evolucionistički impulsi iz ta dva naroda ne bi ujedinili. Mada ne tako grubo i upadljivo - pogotovu što se to događa pretežno na trećem terenu - može se videti kako se preko američkih organizacija sistematski suzbija francuski uticaj u sada nazvanim "bivšim" francuskim i belgijskim kolonijama: Alžiru, Indokini, Bijafri, odnosno Nigeriji, Haitiju, Kongu, Ruandi, Burundiju... Naravno i u drugim zemljama koje nisu bile njihove zvanične kolonije, već samo pod nezvaničnim uticajem. To se vrši i na kulturnom polju, gde se Francuzi naročito roguše, a francuski je posle Drugog svetskog rata prestao da bude diplomatski jezik i zamenjen je engleskim. Takođe se preko Evropske undje i Svetske trgovinske organizacije vrši pritisak da Francuska postane zavisna od uvoza hrane time što joj se zabranjuje da dotira poljoprivrednike. To je vrlo moćno sredstvo, koje se primenjuje i na mnoge druge narode, da se zemljoradnik prvo lakšim radoma i boljom zaradom privuče da radi u industriji, pa kad takva zemlja postane zavisna od uvoza jeftinije, industrijski proizvođene hrane, da im se tada i industrija uništava i time natera na apsolutnu pokornost. To je več urađeno i sa Srbima.

O napadima na te Srbe, u kojima postoji isto tako izražena podloga za evolucionističke društvene promene, već je napred bilo govora. Iako su oni sasvim sitni prema Francuzima i Amerikancima, i njih su - znajući da od malo kvasca naraste veliko testo - i njih su kontraevolucionisti gledali da  napadaju posebno još i u ime i pod plaštom ova dva naroda. U svim političkim zbivanjima treba dobro razlikovati sam narod od države koja je uzela njegovo ime ili je svoje ime nametnula svima koji su se na njenoj teritoriji našli. To su dva potpuno različita pojma, mada političari nastoje da ih poistovete. Time oni sami sebi pridaju viši značaj i hoče da pokažu da su oni predstavnici  čitavog naroda - čak i onog koji je pomro i po sto godina pre njihovog rođenja. Izvinjavaju se na primer za ono što su eventualno njihovi preci učinili! To je prvo Vili Brant učinio prema Jevrejima, a kasnije i Toni Bler prema Kinezima, a možda i još neki. Kakva gordost u toj poniznosti!

Da bi se raskinula ta evolucionistička veza između Francuza i Srba, predstavnici francuske  države su u Prvom svetskom ratu Srbima liferovali granate koje nisu odgovarale topovima, koje su im pre toga isporučili (svakako za dobre pare), sabotirali su prijem srpskih begunaca preko Albanije i te ostatke srpske vojske gurali napred na Solunskom frontu, da prvo oni što više izginu. Njihova policija je docnije udesila i da im kralj bude ubijen u Marseju. A državni predstavnici SAD su krajem Drugog svetskog rata naredili bombardovanje "savezničkih" Srba, a krajem prošlog veka su to ponovili. To sa samim narodima nema nikakve veze. Posebno sa Fraacuzima, koji su po mentalitetu bliži Srbima mego bilo koji slovenski narod, a u čiju naklonost prema Srbima sam se i ja sam uverio u Drugom svetskom ratu. Uzgred budi rečeno, i Mađari su po mentalitetu - samo malo drukčije od Francuza - Srbima bliži nego drugi narodi, pa su možda i zbog toga određene sile nastojale da ih zavađaju. Setimo se tu i "Madžarske bune" 1848, koja je takođe bila izraz evolucionističkih nastrojenja, a u kojoj su Mađari našli istomišljenike i kod Srba.

* * * * * * *

Da ne bi bilo zabune i da bi se bolje razumelo što je gore rečeno, treba ovde nešto reći i o čovekovoj pripadnosti nekom narodu, nekoj religiji i uopšte nekoj zajedničkoj grupi. Takođe i o čoveku kao ličnosti i o čovekovoj individualnosti i njegovom postavljanju i odnosu prema grupama koje ga okružuju i u kojima se i on sam nalazi.

Platon govori kako je duša sveta razapeta na Zemlji. Ta duša sveta potiče iz duhovnoga. Ona se iz duhovnoga spušta u fizičko-čulni svet. Pri tom se ona deli na mnoštvo manjih grupa, pa ove na još manje i sve brojnije, a i te sve dalje i dalje. Slika za to bi moglo biti drvo sa svojim granama, iz kojih se granaju druge manje, a iz ovih još manje. No pri tom treba zamisliti da sve te grane i grančice dobijaju i sasvim različite kvalitete, da se svi kvaliteti nekoga stabla takođe dele u granama, te da je svaki ogranak i različite vrste. Takođe treba zamisliti, da se ta duša sveta deli na bezbrojne ogranke i deliće slično tome, kao kad bi svaka kap u nekom okeanu bila izdvojena nekom svojom opnicom. U toj duši sveta nalaze se i sva razna stanja i stupnjevi svesti, od svesti dubokog transa, zatim svesti spavanja bez snova, pa svesti sanjanja, pa budne predmetne svesti, a onda i drugih viših stanja svesti, o kojima se ovde ne može govoriti - ne zbog toga što bi se to skrivalo, nego zato što bi se suviše udaljilo od teme.

Na taj način u ovom fizičkom svetu koji opažamo svojim običnim čulima mi vidimo bezbrojno mnoštvo  raznih tvorevina, telesnih tvorevina koje sve zajedno čine ono celo fizičko telo, koje nazivamo Zemljom. U njemu su telesno, fizički sadržani i ljudi i životinje i biljke i minerali. "A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi." (l.Kor.12.27) - svi oni zajedno jesu Hristovo telo, a pojedinačno samo sićušni njegovi udovi. Pri tome treba imati na umu da minerali imaju samo svest dubokog transa, biljke još i svest spavanja, životinje pored toga i svest sanjanja, a samo čovek na Zemji ima sva ta četiri stepena svesti, dakle još i budnu predmetnu svest. Kroz tako slikovito zamišljene račvaste grane i grančice treba takođe zamisliti, da kroz njih svest te jedinstvene duše sveta ne prodire istom jačinom do svih pojedinačnih fizičkih tvorevina; pri tome treba imati u vidu, da i u pojedine delove svakog od ta četiri navedena carstva prirode - u pojedine kapljice tog okeana - svest duše sveta ne prodire uvek jednako, nego u bezbrojnim nijansama. Samo u pojedinačnim fizičkim telima ljudskog carstva uzdiže se ta svest duše sveta do samosvesti, samo taj čovek doživljuje sam sebe kao neko "ja jesam". Pa i to je vrlo različito razvijeno i smisao razvoja je da svaki čovek u punoj meri "sazna samoga sebe" (prema natpisu na Delfijskom proročištvu), da postane u potpunosti svestan samoga sebe i svog čoveštva, da shvati da je on jedna posebno stvorena individualnost, koju sad on sam iz svoje sopstvene samosvesti treba dalje da usavršava, da i on sam treba da bude učesnik u svem daljem božanskom stvaranju:

"Odgovori im Isus: zar ne stoji napisano u vašem zakonu: 'Ja rekoh: bogovi ste'?" (Jn.10.34)

Da Tvorac nije izvesne delove svoje tvorevine odelio od sebe i dao im mogućnosti da iz njihove slobode postignute tom odvojenošću - ne iz pokoravanja  Njegovoj volji - stvaraju i sami nešto, On onda u pravom smislu i ne bi bio Tvorac, ne bi stvarao ništa novo, već bi samo ponavljao sebe. To je razlog zašto je te delove duše sveta koje nazivamo ljudima spustio u tamu fizičkog sveta, a dao im i samostalnost. Zato im je dao i slobodu, time što ne mogu da neposredao gledaju Njegovu volju, jer bi onda samo nju i izvršavali - bilo bi im besmisleno da nešto drugo čine. No sloboda ne bi mogla postojati, ako ne bi bilo  mogućnosti izbora. A pri mogućnosti izbora čovek može i da pogreši, da ne uradi nešto što bi bilo u smislu evolucije čovečanstva i čitavog sveta, nego što bi se tome suprotstavljalo.

Ovako odeljena, slobodna i samosvesna tvorevina - čovek - izgrađuje se time što u sebe prima istine, iz neograničenosti istinitoga sveta njemu, njegovim čulima u najširem značenju reči pristupačnih istina. A pošto je svaki čovek obdaren različitim čulima i čuvstvovanjima i rađa se pod različitim okolnostima, vremenima i mestima, svaki čovek se razlikuje od drugoga - postaje posebna individualnost. Ukoliko više istina čovek primi u svoju dušu, utoliko je više razvijena njegova individualnost. Laži koje u svoju dušu prima same se po sebi razlažu i otpadaju, kad čovek stupi u duhovni svet. Čak se i u običnom životu može videti kako se laži u sudaru sa istinom raspadaju, naravno u čovekovoj duši a ne u ispisanim tekstovima koje duh laži zaštićuje. Ma kako duboko uverenje imao čovek da se tamo negde iza sedam gora nalazi more, kada on njih pređe i vidi da se iza tih sedam gora u nedogled protegla ravnica, pa se vrati natrag, on neće verovati da postoji to more, pa ma koliko da se o njemu piše u raznim naučnim knjigama, iz kojih je ranije stekao svoje pogrešno ubeđenje. Sve neistine otpadaju iz čovečije duše i on kao individualnost ostaje da postoji samo u onoj meri, u kojoj je sebe ispunio istinama. "Reče im Isus: Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene." (Jn.14.6). To "k Ocu" znači "u duhovni svet", u kojem da živi može samo istina.

Čovek je još daleko od toga da bude potpuno slobodan i prava individualnost, on to tek u daljoj budućnosti treba da se za to izbori. Jedna od tih veza od koje treba đa se oslobodi jeste krvna veza, nasledstvo od predaka. Nekada je ta krvna veza bila izvanredno snažna, te je bio izvanredno snažan instinkt koji je povezivao prvobitno samo roditelje i potometvo. Docnije se to proširivalo na rodovske zajednice, plemena, pa narode, pa rase. Sada je tek u nagoveštajima osećanje pripadnosti celom čovečanstvu, a tek u daljem razvoju se može očekivati da se ostvari i ono: "Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom." (Mt.22.37), što u stvari znači osećanje zajedništva ne samo sa Tvorcem nego i sa celim kosmosom, sa apsolutno svim trorevinama. Na to se odnosi i dato je kao objašnjenje: "Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe." (Mt.22.39).

Naravno da i to pripadništvo i privrženost manjoj ili većoj zajednici uvek može da se iskazuje na dva načina. Može se iskazivati uporedo i u ljubavi i toleranciji prema svim drugim zajednicama i pojedincima, a može da bude i na uštrb drugih odnosno uz odbojnost i mržnju prema drugima. Kod raznih ljudi se to izražava na različite načine u zavisnosti od stepena razvoja koji su postigli. Ono što se u negativnom značenju uzima kao "nacionalizam" ili "rasizam", to je ono što se izražava u neprijateljstvu i mržnji prema drugima, dok ljubav prema svom narodu ili rasi nikako ne isključuje isto takvu ljubav i prema drugima. Ako neko više radi za dobro svog naroda, u kojem se rodio i u kome živi i od koga je primio jezik i drugo, nego za neki drugi, to nikako ne mora da znači da se time čini bilo šta protiv drugih; on je po svojoj sudbini jedino više usmeren da tu radi, kao što je i majka više usmerena da hrani i pazi svoje dete nego na neko drugo, a to ne znači da neće pomoći i drugom ako zatreba i ako može. To je čoveku štaviše i dužnost, u smislu bar delimičnog vraćanja duga tom narodu, od koga je strahovito mnogo primio. To što se o tim stvarima toliko raspravlja - često i optužuje kao negativno - to samo pokazuje da su ljudi kroz svoje nakaradno školovanje i obrazovanje strahovito onelogikovani i nedosledni, pa je u XX veku nastao čak vrlo snažan pokret da se i dete od majke što pre odvoji i da ga radi "jednakosti" vaspitava neko "društvo", kome se kao vođe nameću sasvim onelogikovani vaspitači, koji nastoje da decu po mogućstvu prave svu po istom kalupu kako je propisano odozgo.

Sam taj nacionalizam, koji može i u dobrom i u rđavom pravcu da se razvija, najizrazitije se po prvi put pojavio u francuskom narodu. Negovoj pojavi, koja je došla kao razbijanje i prevazilaženje onog rodovskog osećanja koje se najviše izražavalo u plemićkoj "plavoj krvi", tom nacionalizmu je i Napoleon mogao da zahvali za uspehe u ratnim pohodima. Države sa kojima je zaratio bile su zasnorane na plaćenim vojskama, koje bi se kad više zagusti vrlo lako razbežale, jer nema para koje više vrede od sopstvene glave; a naći će se već i drugi neki feudalac, kome je stalo da ima naoružane ljude da štite njegova "prava" od nenaoružanih i za borbu nevičnih kmetova, ako bi odbili da mu daju danak. Međutim, Napoleonova vojska nadahnuta nacionalnim i revolucionarnim patosom nije imala gde ni kod kog drugog da prebegne, ostajala je uvek na ratištu verna i vezana za svoga cara. A ako se glava nikad ne daje za pare, ona se često daje za slavu i čast. Otud i ono Napoleonovo: "Svaki vojnik treba da u rancu nosi maršalsku palicu", pa je još i u toku samog okršaja pojedince unapređivao u najviše činove. Tek kad su se pod udarcem francuskog nacionalizma probudili nacionalizmi i u drugim evropskim narodima, tek onda je Napoleon pobeđen, čime nikako ne treba previđati da je i on sam bio obdaren velikim sposobnostima.

Napoleon je, kažu, odao i veliko priznanje Karađorđu, rekavši kako je on - za razliku od dobro opremljene i obučene francuske vojske - sa gomilom seljaka, takoreći sa ruljom seljaka tukao prvoklasno opremljenu i obučenu tursku vojsku. I tu je kod Srba skoro istovremeno kao i  kod Francuza došao do izraza nacionalni i revolucionarski patos, za koji se i glava daje, dok je tursko carstvo tada imalo snagu samo u plaćenoj vojsci, prestao je bio onaj verski zanos i zato je bilo u opadanju.

Moderni feudaici tu plaćeničku vojsku sada nazivaju policijom, koja štiti njihov društveni poredak. Simptomatično je što se u američkim filmovima već više godina obrađuju teme o policajcima, pa i visokim državnim funkcionerima, koji su povezani sa podzemljem, pa se i sami bave kriminalom. Takođe i o igrama raznih tajnih službi i njihovim uzajamnim borbama  i prestižu. Naravno da, ako se ljudski rad tretira kao roba, da on podleže zakonu ponude i potražnje, a svaki teži da svoj rad što skuplje proda: onaj ko mu više plati, njega će i da služi - naravno ako strah od odmazde nekog  jačeg nije u  tome presudan. U svakom slučaju trgovina - pa i ljudskim radom - nije zasnovana na  sentimentalnosti nego na računici. I ovo je jedan od razloga za uvođenje tročlanog društvenog uređenja.

Rasizam je već korak dalje i izlaženje iz nacionalizma, a  i on se pojavljuje na dva načina kao i nacionalizam. Prva doktrina o njemu pojavljuje se takođe u francuskom narodu i to 1855, kad je Gobino (Gobineau) izdao knjigu "O nejednakosti ljudskih rasa".[30] Iako su onaj negativan rasizam drugi već i ranije sprovodili, ovo je izgleda prva knjiga koja naučno o tome raspravljia (starozavetni spisi su nešto drugo). Tvrđenje da ne postoje razlike u rasama bilo bi sasvim besmisleno, ali se iz toga nikako ne bi smelo izvući zaključak da jedna rasa treba da pljačka i ubija trugu, a ne da joj svesrdrno i bratski pomaže; da ona viša služi nižoj.

Pod Hristovim impulsom se pored ostalog kidaju krvne veze i imeđu ljudima se uspostavljaju duhovne veze. O  tome nam govori i Jovan, opisujući susret Isusa i Samarjanke na. Jakovljevom bunaru (Jn.4.5-42). Ima naravno i otpora, ali ima stalno i svesnih i podsvesnih težnji da se ljudi sve više mešaju, da se sklapaju brakovi ne samo izneđu raznih naroda nego i raznih rasa, a takođe da se nekako i na duhovnom polju to svesno prihvata kao ispravno, da se stalno posmatra čovek kao ličnost ili eventualno kao pripadnik nekoj duhovnoj  zajednici, a ne kao pripadnik nekom narodu ili rasi. Tako se na primer ljudi koji  pripadaju istoj religiji uglavnom osećaju bližim jedan drugome nego onima koji to nisu. Ili ako ih vezuje neki zajednički interes, ili profesija, ili ideologija, neki put i snažna simtpatija. Takve, nekrvne veze neki put mogu biti i jače od krvnih. Da bi se pojačale takve veze, neki put se polažu zakletve ili vrše tome slične ceremoaije, kojima se te novostvorene  duhovne veze treba da ojačaju i učine jakim kao nekadašnje krvne. Na primer bratimljenje pri kojem dvojica izmešaju svoju krv, koju iscede iz posekotina. I to sve naravao mogu biti duhovane veze koje nisu protiv nekih drugih i pri kojima se ipak oseća ljubav i bratstvo prema svim ljudima, a mogu biti u smislu nekog grupnog egoizma uz izdvajanje ili čak i suprotstavljanje  ostalom čovečanstvu - što je u većini slučaj kod takvih zakletvi i ceremonija. Uvek postoji mogućnost izbora i uvek to može biti i u pozitivnom i u negativnom smislu. Tu sad dolazimo do jedne presudne tačke, koja se mora dobro uočiti.

* * * * * * *

Ranije je već pomenuto da pojedine narode vode duhovna bića, koja se prema hrisćanskim nazivima koje je dao Dionisije Areopagit nazivaju arhanđelima. Pojedine ljude vode njihovi anđeli (anđeli čuvari), a pojedina vremenska  razdoblja  arhaji. O još višim duhovnim bićima - koja bi se po nazivima iz mnogobožačkih religija takođe nazivala bogovima - ovde neće biti govora. I ova duhovna bića se sva razlikuju jedno od drugog. Neka su - moglo bi se reći - više i brže napredovala, neka sporije ili su baš i dosta zaostala za drugim bićima istoga ranga. Otuda imamo zadivljujuće razlike i među narodima, pa i pojedinim vremenskim razdobljima, a u smislu razvoja i čovečanstva i sveta i - kako se to obično izražava - u smislu božanske promisli. Postoje takođe i bića na nižem stupnju razvoja od čoveka.

Po Novalisu:

"Za Boga nema baš nikakvog đavola - ali za nas je on na žalost vrlo delotvorno priviđenje."[31]

Među bezbrojnim duhovnim bićima ima nekih koja čoveka nadahnjuju i podstiču na umetnička stvaranja, daju mu hrabrost ali i gordost, samosvest ali i samoljublje i sebičnost, odvlače čoveka od izvršavanja redovnih dužnosti u životu na Zemlji, zavode da na taj život gleda s izvesnim prezrenjem, vuku ga ka višim - nebeskim sferama. To su takozvana luciferička bića. Ona su za čoveka izvanredno korisna, ali samo ako njihov uticaj upotrebi i zadrži u određenim granicama i oblastima, inače deluju zavodnički, odvlače ga od pravoga puta. Ona ga preko strasti i afekata navode na greh protiv morala.

Ima i druga vrsta duhovnih bića, koja daju čoveku mogućnost, daju mu fizičku, materijalnu podlogu za to da živi u čulnom svetu ovde na Zemlji, te da tu stiče razna iskustva i da se usavršava i razvija sopstvene snage i inteligenciju pri saznavanju spoljašnjeg sveta, ali svojim delovanjem mogu da ga i suviše vežu za materiju i boravak u njoj da i suviše zavoli, te da zaboravi da on pripada duhovnom svetu. To su takozvana ahrimanička bića, bez kojih čovek ne bi mogao ostvarivati svoju slobodu, ali - ako se suviše njima preda - ona ga takođe odvode od ispravnog puta, čovek postaje gramziv, samoživ, ćiftinski. To su duhovi laži koji čoveka uvlače u zablude, lažljivost i neistine, u intelektualni greh.

Treća grupa duhovnih bića upućuje čoveka na ono što Buda naziva srednjom stazom, a naš narod zlatnom sredinom. To je put kojim čovek drži u ravnoteži uticaje tih luciferičkih i tih ahrimaničkih bića. To je put na koji upućuje Isus Hristos, to je put ljubavi i istine. Njime čovek može ići samo po svojoj slobodnoj odluci, bez ikakvog mamljenja ili pritiska.

Kad se čovek oslobađa od krvnih veza, u kojima je na neki način zaštićen i vođen i nije u pravom smislu slobodan, te kad počinje đa stvara nove, čisto duhovne veze, pri čemu se više ljudi udružuje u neke trajnije saveze i grupe, onda na čelo takvih grupa uvek dođe neko od ovih viših duhovnih bića i postane im vođa, duh te grupe. Ako je takva grupa ljudi ispunjena devocijom prema istini i opšte čovečanskoj ljubavi, njen duh će postati neko biće iz ove treće grupe duhovnih bića, a ako to nije slučaj - tada neko iz one prve dve.

Tu sad treba uočiti onu bitnu razliku između ljudi koji pripadaju nekoj grupi po krvi i ljudi koji su se odvojili od pripadsištva po krvi i ušli u pripadništvo po nekoj duhovnoj vezi. Naravno da je potpuna odvojenost od pripadništva po krvi izvanredno retka; vrlo, vrlo malo ima individualnosti koje su se potpuno ili skoro potpuno odvojile od pripadništva krvi. Međutim, ima dosta veliki broj ljudi koji misli da jesu, ali se ponašaju kao deca izvesnih godina, koja da bi se emancipovala od roditelja rade sistematski suprotno od onoga što im ovi kažu. Naravno da i onaj koji cešto radi samo zato što je suprotno od nečijeg zahteva, da je i on za njega tesno povezan i da od njega zavisi. Međutim, on na taj način gubi i samu njegovu zaštitu. Roditelji na primer govore detetu da ne treba da pije, a ono ode u kafanu i ipak se napije, pa nastrada u tuči od koje ga ovi ne mogu sačuvati; a da su mogli da ga zadrže u kući, to mu se ne bi desilo.

Slično tome je i sa onima koji su se u većoj meri oslobodili ili prividno oslobodili krvnih veza sa rodom ili narodom. Oni ne mogu biti u punoj meri pod zaštitom tog duhovnog bića ili tog arhanđela koji vodi neki narod, koji je duh toga naroda. Oni se u svojem oslobađanju izdvajaju od uticaja tog arhanđela koji deluje kroz krv, idu putem ka svojem individualisanju i slobodi. Ako sad neko od njih uspostavi neku duhovnu vezu i poveže se sa drugim ljudima, onda će - kako je rečeno - takva grupa ljudi uvek privući neko duhovno biće, koje će ih inspirisati i voditi.

Ako je takva grupa ljudi prožeta devocijom prema istini, pa svi teže da zajedničkim istraživanjem i saznavanjem istine postanu savršeniji, da bi tako zajednički u ljubavi prema čitavom svetu mogli bolje da mu služe, onda će oni kao svoga vođu privući neko biće koje ide Hristovim putem, koje pripada napred opisanoj trećoj grupi duhovnih bića. A ako nisu prožeti devocijom prema istini, oni će privući kao vođu neko biće iz prve ili druge grupe, a koje će im pomagati da postignu svoje grupno egoističke ciljeve; i ljudi iz istočnog dela čovečanstva većinom će privući bića iz prve, a iz zapadnog više bića iz druge grupe gore navedenih bića viših od čoveka.

Napred je rečeno, da je čovek utoliko više razvijena individualnost, ukoliko je više istine primio u svoju dušu. Zajednički primljene i doživljene istine to individualisanje samo potenciraju, ne ujednačuju te ljude kao individue, jer će razlike među njima u svakom slučaju ostati s obzirom na već rečene razlike u čulnim doživljavanjima, a u zavisnosti od mesta i vremena u kojem se razvija i od već ranije stečenih podloga i sposobnosti. Zajednički doživljene istine samo stvaraju čvršće duhovne veze i osposobljavaju ljude da u zajedničkom radu ostvaruju sebi postavljene ideale:

"Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje u mene činiće dela koja ja činim, činiće i veća od ovih, jer Ja idem k Ocu; i što god zaištete u moje ime, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me što zamolite u moje ime, ja ću učiniti." (Jn.14.12-14)

"U moje ime" znači u ime istine i ljubavi prema svim bićima, jer je Hristos postradao za apsolutno sve, ne samo za jednu grupu ljudi.

S druge strane, ako se u nekoj takvoj duhovnoj grupi zajednički neguje ili makar i samo toleriše laž, i ona se tada potencira. Pripadnici takve grupe jedni druge i sami sebe učvršćuju u lažima, koje im stvaraju neki zastor, kroz koji ne mogu u njihove duše prodreti istine. Ako takvi ljudi zamišljaju da oni u sebi prikupljaju sve više i više istina, a laži "samo drugima šalju", to je onda za njih još gore - iz njih izlaze sablazni, oni su onda i svesni tvorci laži:

"I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more."!(Mk.9.42)

I skrivanje svojih grupnih ciljeva, koji imaju veću snagu baš zato što su grupni i skriveni, vuče ih u propast:

"Svaki, naime, koji rđavo radi, mrzi svetlost i ne ide na svetlost, da se ne obelodane njegova dela; a ko čini istinu ide na svetlost, da se pokažu njegova dela - da su u Bogu učinjena." (Jn.3.20-21)

Istina objedinjuje ceo svet, a laži odeljuju ljude u grupe, koje su odbojne jedne prema drugoj. Jer o jednoj istoj stvari postoji samo jedna istina, a laži i zabluda ima i može biti bezbroj. Pripadništvo na duhovnim osnovama zasnovanim grupama, koje su u sebe uvukle laž i time su se izdvojile od celog čovečanstva, vodi pojedinog čoveka ka gubljenju svoje individualnosti. On postaje deo onog duha laži, koga je ta grupa privukla kao svoga vođu. Njegova duša se odvojila od onog redovnog rodovskog ili narodnosnog duha, koji deluje u skladu sa ispravnim razvojem sveta, sa razvojem sveta Hristovim putem (koji je istina) i pripala nekom duhovnom biću iz napred navedene prve ili druge grupe. Takvo duhovno biće je sad postalo njegova grupna duša. U krajnjoj konsekvenciji takvo ljudsko biće pada u životinjstvo, pa i ispod životinjstva. Iz toga se može izbaviti jedino osvešćenjem i najenergičnijom borbom: protiv laži istinom, a protiv grupnog egoizma ljubavlju za sve.

Iz slobode se može uzdići čovek do višeg, do pravog čoveštva; iz slobode može čovek pasti u životinjstvo i ispod životinjstva. Ispod životinjstva, jer to nije zaostajanje u razvoju - kao što je to slučaj sa životinjama - nego vraćanje unazad: Od donekle već razvijene individualne duše utapanje sad u neku novu grupnu dušu, koju vodi neko luciferičko ili ahrimaničko biće. Pošto su takva duhovna bića daleko razvijenija od čoveka, onda takve grupe imaju veliku snagu, nadčovečansku i mudrost i snagu. To je ona mudrost i sila, koja je u neku ruku slična onima koje iz neke natčulne oblasti vode ptice selice, ili upućuje termite da prave svoje mravinjake, ili dabrove da grade brane, pri čemu pojedinačni mrav ili dabar to radi iz svojeg instinkta, a ne iz svojeg uviđanja činjenica i iz svoje sopstvene odluke. Isto tako i ljudi koji pripadaju tako nekim grupama, pomoću laži i neljubavi izdvojenih od ostalog čovečanstva, isto tako i ti ljudi vrlo racionalno rade, ali samo iz svojih instinkata, kojima upravlja neko više duhovno biće koje je postalo njihova grupna duša, a to biće može biti i na nižem stupnju razvoja nego grupna duša neke životinjske vrste. Pojedini takvi ljudi su izgubili svoju individualnost i to je ono što je iz podsvesti, iz duha naroda nazvano "tip", "faca" ili "lik" - svakako ne uvek ispravno primenjeno. Naravno da i na čelo takvih grupa izbije ona jedinka koja je najjača, kao što je to slučaj i kod krda raznih divljih životinja, kod kojih se mužjaci bore za vlast. Nešto više o toj mogućnosti pada u životinjstvo može se naći u mojem spisu iz 2002 godine "O prirodi".

U pojedinačnim životinjama se ne nalazi ja; one imaju svoje grupno ja u natčulnom svetu. Zbog toga i vođe krda ne prigušuju razvoj nikakvih ja, one su samo oruđe preko kojeg njihovo grupno ja iz natčulnog sveta deluje u nekom stadu ili krdu. Međutim, ako neki čovek želi i nameće svoju vlast nad drugim ljudima - svetovnu ili dušebrižničku - on onda radi na suprot božanskoj promisli. Bog je stvorio ljude i kao nezavisne ih spustio u čulni svet da budu slobodna bića. a pojedinačne životinje je ostavio da budu vođene iz duhovnog sveta. Čovek koji želi da vlada drugim ljudima, on u stvari u podsvesti želi da svi ljudi - uključujući i sebe - budu na stepenu životinjskog razvoja, s tim da je on predvodnik većeg ili manjeg krda. To je možda sasvim radikalno rečeno, ali. je došlo vreme da se ljudi o tome osveste. Takav stav je negiranje, uništavanje prvo sopstvenog čoveštva, pa onda pokušaj potiskivanja  i čoveštva svojih bližnjih. Ako se to ispoljava u nekim ličnim - naravno neispravnim - stavovima, takav čovek će se od toga spasti udarcima sudbine koje će sam sebi pripremiti, naravno ne sa ovom običnom sadašnjom svešću. A ako je taj stav potenciran u grupi na gore opisani - čak  i okultni - način, onda će takav čovek izgubiti svoju individualnost, njegovo ja će iz fizičkog, čulnog sveta biti usisano i utopljeno u grupnu dušu, u ono biće koje je prizvano da vodi takvu grupu. Prividno će takav čovek izgledati kao i drugi ljudi koji se kao pojedinci nalaze na Zemlji, ali on će se tu kretati samo sa svojim nižim ovojima, bez ja - kao "lik".  To se i danas već može opažati kad se uoči, da neki takav "čovek" živi i radi sasvim bezmoralno - ne nemoralno već bezmoralno, kao i životinje (ako vuk kolje ovce, ipak mu se ne može pripisati da je zbog toga nemoralan).

Radi boljeg razjašnjenja ovoga što je rečeno neka posluže sledeće reči Rudolfa Štajnera iz predavanja držanog u Kelnu 26.12,1907:[32]

"Osećanja, osećaje, voljne impulse imaju isto tako životinjska grupna ja. Ljubav da se razvije, to je upravo misija čovekova ovde na Zemlji: to nedostaje kod životinja. Osnovni element grupnih ja životinja jeste mudrost. kao što osnovni element čovekovog  ja jeste ljubav."

A ljubav se ne sastoji u tome da se drugi natera da čini što ja hoću, nego u tome da ja tude potrebe i težnje prihvatim kao svoje i da pomažem da se ispune, naravno ako su u skladu s moralom i zasnovane na istini. Potpuna čovekova sloboda je još daleki ideal, ali ideal kojem nas vodi Hristos:

"A sad je Hristos vaskrsao iz mrtvih  kao prvenac od onih koji su umrli. Pošto je naime, posredstvom čoveka smrt došla, posredstvom čoveka došlo je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom. redu: kao prvenac Hristos, zatim oni koji Hristu pripadaju - prilikom njegovog dolaska, onda dolazi kraj, kad preda carstvo Bogu i Ocu, kad uništi svako poglavarstvo, svaku vlast  i silu." (l.Kor. 15.20-24)

Kao što se iz ranijih izlaganja vidi, Hristu pripadaju ljudi samo u onoj meri u kojoj su ispunjeni istinom i ukoliko imaju ljubavi, ljubavi prema svima i svemu stvorenom, a ne prema sebi i svojoj grupi. Tom snagom ljubavi čovek i saznaje istinu. Njom se probijaju i granice saznavanja koje su se isprečile nauci o prirodi, te se upoznaje šta je to duhovno što se nalazi iza pojava čulnoga sveta - iza te maje ili velike iluzije, o kojoj govori hinduizam. Njom se izlazi i iz mističarske nebuloze i sanjarenja, koje s izvesnim nipodaštavanjem gleda na taj čulni svet, pa  izvesne finije materijalne pojave i zbivanja izgledaju kao da su neki duh ili objave tako nekog duha, a sam taj duh ili duhovi ostaju izvan domašaja saznavanja Snagom ljubavi prema apsolutno svemu uspostavlja se ponovo ta veza između spoljašnjeg i unutrašnjeg, saznaje se istina koja nas oslobađa kako od iluzija i zabluda spoljašnjeg, tako i unutrašnjeg sveta A:

"Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu." (Gal.5.1)

Ko drugome uskraćuje ili makar samo želi da uskraćuje slobodu, taj je borac protiv Hrista, koji ide na to da "uništi svako poglavarstvo, svaku vlast i silu". Takav čovek, ako se u međuvremenu ne pokaje i ne izmeni, biće na kraju uništen, njegovo ja će biti razloženo, a on će trajati samo kao sablast i to svestan svoga pada. Bolje je za čoveka, ako je već danas svestan toga! A i to je jedan od glavnih razloga, zašto u društvenom uređenju preko tročlanstva treba razvlastiti vlast. Razvlastiti je, da ne bi iz nje izlazila sablazan za mnoge ljude koji se još nisu uzdigli dotle da shvate, da je vladati drugima isto što i uništavati sebe.

* * * * * * *

U poglavlju "Drugi svetski rat" ja sam naveo nešto iz narodne pesme "Početak bune protiv dahija". Iz tih reči se vidi da taj narodni pevač nije živeo ni u kakvim intelektualističkim apstrakcijama, već da je čvrsto bio vezan za stvarnost. Međutim, ta njegova zasnivanja na stvarnosti nisu vezana samo za čulno-fizičku stvarnost nego i vrlo snažno za duhovnu stvarnost do koje se dolazi izvesnim stepenom vidovitosti, posvećenja. Tako on tu evoluciju u društvenom uređenju čovečanstva, kako se odražava u srpskom narodu, dovodi u vezu i sa duhovnim bićima, a i sa drugim kosmičkim zbivanjima koja se pojavljuju kao delovanja duhovnog sveta na čulni:

"Bože mili, čuda velikoga!

Kad se ćaše po zenilji Srbiji,

po Srbiji zemlji da prevrne i

da druga postane sudija,

tu knezovi nisu radi kavzi,

nit' su radi Turci izjelice,

al' je rada sirotinja raja,

koja globa davati ne može

ni trpeti turskoga zuluma,

i radi su božji ugodnici,

jer je krvca iz zemlje provrela,

zeman došo, valja vojevati,

za krst časni krvcu proljevati,

svaki svoje da pokaje stare.

Nebom sveci staše vojevati

i prilike različne metati

viš' Srbije po nebu vedrome."

Uovih nekoliko reči jasno je ukazano da to nije bio neki nacionalni ustanak za oslobođenje od "stranog okupatora" - kako se to u modernoj naučnoj istoriji objašnjava. To je blla pobuna "sirotinje raje" protiv neispravnog društvenog poretka, koji su još posebno zloupotrebljavale dahije i drugi zulumćari, jer im je takav poredak to omogućavao. Raja je dakle sad pozvana da stvori nov društveni poredak. To se vidi i iz reči koje se pripisuju Muratu na samrti, gde on ostavlja Turcima u amanet - koji ovi nisu poslušali - amanet da ne čine zulum raji:

"nego paz'te raju ko sinove;

 tako će vam dugo biti carstvo."

Takođe i kad opsedaju gradove, Srbi traže:

"Izmeđ' sebe dajte zulumćare,

 ak' hoćete mirni da budete,

 da gradova caru ne kvarimo"

A i Fočić Memed-aga optužuje braću Jakova i Aleksu iz Brankovine da "mloge Turke caru opadaše; sedam paša što su opadnuli, opadnuli, pa ih pomorill" A pre toga on optužuje i Adži-Đera i Adži-Ruvima koji "znadu ... pisat""nas dahije caru opadati" A Adži-Melentije da je išo preko mora

"te je vlašku ćabu polazio,

 pak se uzgred u Stambol svratio

 i od cara ferman izlagao

 za stotinu žutijeh dukata"

Iz ovog se vidi da su i svetovne i crkrvene vlasti Srba stupale u kontakt sa centralnom turskom vlašću u Carigradu i od nje dobijali neke podrške protiv zuluma dahija i drugih, da su imali neko poverenje u pravednost tuskog cara.

Ovaj narodni pevač potpuno živi u stvarnosti. U čulnoj, gde - sem ranijeg navoda o kupovini džebane i oružja - on govori o turskoj plaćeničkoj vojsci, jer će dahije

"na dukate poktupiti vojsku"

A u onoj natčulnoj - ni malo manje stvarnoj - on te događaje daje samo u slikama koje se lakše mogu k srcu primiti:

"Sad su 'nake postale prilike,

sad će neko izgubiti carstvo.

Ne bojte se kralja nijednoga -

kralj na cara udariti neće,

niti može kraljevstvo na carstvo,

jer je tako od Boga postalo.

Čuvajte se raje sirotinje:

kad ustane kuka i motika.

biće Turkom po Mediji muka"

Srpski knezovi - mada to nisu bili u zapadnjačkom smislu feudalci - oni su se nekako još nagađali sa turskim feudalcima - opet ne u smislu zapadnih. Ali je glavni teret neispravnog društvenog poretka podnosila raja, a njeni knezovi su se po nacionalnoj liniji opredelili za nju i poveli je protiv turskih feudalaca, za koje su i oni morali da rade, pa - prema pesmi - i Birčanin Ilija skuplja od sirotinje porez i odnosi ga Memed-agi. Tu treba uočiti da - za razliku od zapadnih - u Turskoj niko nije bio feudalac po nekom naslednom pravu, nego mu je feud - pašaluk i drugo - dodeljivao sultan i to na osnovu njegove lične zasluge, a ne zato što je po krvi potomak nekog zaslužnog čoveka. Zapadne istorije Turke smatraju zaostalim narodom, ali su se oni pre evropskih hrišćanskih naroda oslobodili te krvne veze. Oni istina nisu došli do toga da sve ljude na svetu smatraju svojom braćom, ali bez obzira na nacionalno poreklo svaki ko bi primio Islam bio je za njih brat i imao jednaka prava kao i Turci, a to je u stvari Hristov impuls samo još ne potpuno ostvaren; i jedino što je taj Hristov impuls bratstva među svima ljudima pogrešno upravljen na to, da i svi ljudi treba da prime Islam. Međutim, hrišćanski narodi su tek dvesta godina od ovih događaja počeli đa se oslobađaju nacionalizma, koji je buknuo u XIX veku, a još su daleko od toga da se oslobode rasizma, mada postoje već i takvi nagoveštaji u manjim grupama i pojedincima. No kod njih je više izražena naklonjenost ka slobodi, a kod dalekoistočnih religija više ka jednakosti, kao što je u Islamu ka bratstvu. I u tome se vidi da je samo čitavo čovečanstvo jedna celina.

S druge strane, "kralj na cara udariti neće", ali će se oni rado udružiti protiv raje da im ona ne bi uzela te njihove titule i moć, pa će rado potražiti pomoć i od verskih poglavara, da protumače raji da su i njlhova nasledna kraljevstva i "prava" nešto što "je tako od Boga postalo". Naravno da će i njih za to da nagrade, jer - sprega trona i oltara se pokazala vrlo efikasnom za vladavinu rajom, od koje treba oduzeti 90% njenih proizvoda, pošto ona ne bi znala šta s tim da radi. Na toj ideji, na takvom društvenom uređenju se i danas vrlo mnogo radi, što se posle "pada komunizma" vrlo jasno vidi i kod nas. Sama vladavina pomoću trona i oltara je jedinstvena, iako na oko izgleda da su tron i oltar razdvojeni. Ta vlast i nastoji da oni izgledaju razdvojeni, da raja nikako ne shvati da su oni jedinstveni. Pomoću trona se najviše skupljaju pare, a pomoću njih se organizuje i materijalističko shvatanje. A oltar se tim parama štiti i pomaže da što više širi versku zatucanost, da nikako ne dozvoli saznanje nečeg duhovnog, te da i za tron smatra da je božanska ustanova. Na taj način se raja u dva pravca drži u neznanju, da ne sazna istinu, koja bi je oslobodila.

To je u stvari povezanost svetovne ahrimaničke i duhovne luciferičke vlasti. Hristovski je da se na to ukaže, jer su katastrofe bar ova dva poslednja veka posledice takvih vlasti, a Hristos će da "uništi svako poglavarstvo, svaku vlast i silu". Na tome u ovom razdoblju razvoja duše svesti mora se kroz borbu svesno raditi.

Na to ukazuju i reči "Jer je krvca iz zemlje provrela". O kakvoj to krvci pevač govori? Da li o onoj koja se u Zemlju ulila iz tela Isusovog na Golgoti? Da li krvca svih mučenika znanih i neznanih koji su za istinu postradali od svakakvih poglavarstava, vlasti i sila? Ali to je ipak u suštini ista ta krv, a krv je izraz čovekovog ja. Ta krvca je iz zemlje provrela, eterizuje se i to vide "božji ugodnici". A sveci otpočinju borbu i slike te borbe se kondenzuju u kosmičke pojave:

1..   "od Tripuna do svetoga Đurđa

svaku noćcu mjesec se vataše"

2.    "od Đurđeva do Dmitrova dana

         sve barjaci krvavi idoše

         viš' Srbije po nebu vedrome"

3.      "grom zagrmi na Svetoga Savu

           usred zime, kad mu vreme nije,

           sinu munja na Časne verige,

           potrese se Zemlja od istoka"

4.     "viš' Srbije na nebu vedrome

          uvati se Sunce u proljeće,

          u proljeće na Svetog Tripuna,

          jedan danak tri puta se vata

          a tri puta igra na istoku"

        Teško je ove prilike povezati sa događajima u fizičko-čulnome svetu, tako da to pre treba shvatiti kao neke slike nekih kosmičkih impulsa, koji iz duhovnog sveta ulaze u fizički. Neki tumače da to "vatati" znači pomračenje Meseca odnosno Sunca. Pomračenje Meseca svakako da nije bilo osamdesetak puta uzastopce, niti se Sunce pomračilo tri put za jedan dan, sem ako bi to bilo usled strašno crnih oblaka. Krvavi barjaci mogu biti polarna svetlost. Takvu polrnu svetlost sam i ja gledao iznad Beograda kad sam jedno zimsko veče krenuo uz Vlajkovićevu ulicu uoči Drugog svetskog rata (1939. ili 1940.), a onda i belu - prstastu, koja je pokrivala dobar deo severnog neba; na to se u javnosti nije obraćala pažnja, a ja sam to tada samo još svom bratu pokazao. Gromovi i munje su zimi retke pojave, ali sam ih i docnije po katkad zimi čuo, pa i krajem XXveka. Sveti Tripun pada februara meseca, kad je još zima, a ne proleće. Iz tih razloga ja se ovde ne bih upuštao u tumačenje tih slika i zadržao bih se na tome što je tu narodni pevač povezao duhovne događaje, kosmičke događaje i čovečanske događaje, a to je sve vrlo  simptomatično.

*  *  *  *  *  *  *

Radi boljeg razumevanja raznih simptomatskih pojava potrebno je nešto reći o tajni brojeva.[33] Broj jedan označava božansko nerazdvojno jedinstvo, Boga. Dva je broj otkrivenja, jer sve što se otkriva pokazuje se i u suprotnosti: svetlost ne može biti bez tame, dobro ne može postojati bez zla, pravo bez krivog, pozitivno bez negativnog, evolucija bez involucije itd. Tri predstavlja ono božansko jedan, što se nalazi iza otkrivenoga dva i to dva; dakle skupa to božansko i njegovo otkrivenje:

"Postoji jedan stav u okultizmu: Nikad dva ne može biti broj za božansko, - Jedan je broj za božansko, i tri je broj za božansko, jer kad se ono otkrije, otkriva se u dvojstvu, a iza njega je jedinost."Četiri je broj kosmosa ili stvaranja. Tako je i sam čovek tvorac u mineralnom carstvu koje je vidljivo, kojem su prethodila tri elemeatarna carstva koja su nevidljiva. Čovek se razvio do četvorstva (fizičko telo, etersko ili životno telo, astralno ili duševno telo i ja), ali mu sad pridolazi i peti član - duh sam - kao u klici. Tek sa ovim članom, koji se danas manifestuje u čovekovoj duši svesti, čovek postiže samostalnost, ali u toj samostalnosti može i da greši, da čini zlo. Stoga je pet broj zla. Sedam je broj savršenstva, što se vidi i iz sedam duginih boja ili sedam tonova u skali i drugome.

Šest označava dimenzije prostora: dužinu, visinu i širinu, s tim što treba zamisliti još tri, njima na suprot protežuće se protivdimenzije. To su kao negativne dimenzije koje njima idu u susret. Bliže o tome se može naći u mojim spisima "Matematički pristup duhovnoj nauci" iz 1989. godine i u već pomenutom "O prirodi".

Ovo je samo vrlo kratko pobrojano radi neke orijentacije. Međutim, iz ovoga se mogu sagledati posledice ranije pominjanog vaseljenskog sabora u Konstantinopolju, gde je 869. godine "ukinut" duh, kad su zapadne crkve odbacile trihotomiju i usvojile učenje o dihotomiji. To je imalo za posledicu pad u materijalizam i u cepanje duhovnog života u naučno znanje o čulnom svetu i religlozno verovanje u natčulno i božansko. O tome je i Kant stvorio čitavu svoju filozofiju, koja i danas vrlo razorno deluje na duhovni život civilizovanog čovečanstva.

Na taj način je pored religije i čitava zapadna nauka pala u agnosticizam, kojim se ne priznaje postojanje duhovnog sveta. Sa nastankom tog duplog zapadnog agnosticizma nastaje žestoka borba i o nepogrešivosti. Posle nekoliko spaljivanja naučnika na lomačama nauka ipak uspeva da ruši autoritet katoličke crkve i verovanje u njenu nepogrešivost i njen agnosticizam. Međutim, sada ta zapadna agnostička nauka samu sebe proglašava da je nepogrešiva, a onda kao protivudar crkve dolazi 1870. godine dogma o nepogrešivosti pape. Sad ne samo crkva nego i ta jeretička nauka traži podrsku i stavlja se pod zaštitu države odnosno njene političko-pravne oblasti i izdvaja se iz čisto duhovnog života. Država sada usisava tu i dvojenu nauku, kao što je ranije usisala hrišćanstvo sa u njega uklopljenom naukom, a koja je tu bila kao neki manje vazan dodatak, na koji se država i nije mnogo osvrtala, pa je bila slobodnija. I tako sada Rimska imperija odnosno njeni nastavci i naslednici deluju i dalje preko broja dva: agnostičke nauke i agnostičke religije (hrišćanske crkve su sve gnostičke spise još u prvim vekovima hrišćanstva uništile). U toj borbi za prevlast iz takve nauke nastaje i ateizam ("Ko je Boga jos video?"), koji je takođe - pa i po hinduizmu - jedna od religija, jer je stvar verovanja, a ne znanja. O verskom karakteru nauke može se više podataka naći u mojem spisu "O nauci" iz 2001. godine, a o zadatku same nauke u predavanju Rudolfa Štajnera održanog u Lajpcigu 11.5.1922. "Agnosticizamunauciiantropozofija", akojesamjapreveo 2003. godine.

Ovdećunavestijedansimptomatičkidetaljsadašnjosti. U "Politici" od 26.1.2002. pojaviosepodrubrikom "Međunama" članakdr. MiroslavaAhtika "Veronaukanijenauka" kaoodgovornačlanaknekogsudije "Naukaireligijanisuprotivrečne", akojijeobjavljen 11.1.2002. Podstaknuttimčlankomjasam "Politici" predao 28.1.2002. svojčlanakpodnaslovom "Naukajesteveronauka".[34]Naravnodamojčlanaknijeobjavljen. Štampavolidaobjavljujerazličitaisuprotstavljenagledišta, alisamoakosuobapogrešna. Sdrugestrane, zanaučničkureligijujesimptomatično - zarazlikuoddrugihreligija - štosenjihovsimvolvereidogmatikadržeutajnosti, ajasametonaneštoodtogaukazao. Takođesampodvukaoisamopiščevopozivanjenaautoritete "eksperata" i "organizovanihdruštvenihgrupaiinstitucija", štoponekojobičnojlogicinemanikakvevezesanaukom, već samosanekomverskominstitucijomodnosnosapolitičko-pravnim životom, nikakoduhovnimukojibinaukatrebalodaspada. Međutim, povišojpolitičko-pravnojlogicinajlakšesevladaljudimakadseonionelogikuju. Ja ću za ovo navesti samo jedan primer, a ima ih sijaset. Empirijska provera, na koju se poziva dr. Miroslav Ahtik svakog dana pokazuje kako od živog nastaje mrtvo: vene nam obran cvet, jedemo pečeno meso, sahranjujemo mrtvace, sečemo nokte i kosu čiji otpatci više ne žive. Nasuprot tome još nijedna društvena institucija nije konstatovala ni jedan jedini slučaj da je od nečeg mrtvog nastalo nešto zivo. Pre nego što su naučnici konstruisali razne uveličavajuće aparatei konstatovali da se iz golim okom nevidljivih sićušnih jajašca legu crvi i vinske mušice, mislilo se da njih proizvodi sama trulež i previranje voća i drugog. To se tako mislilo u mračnom Srednjem veku. Međutim, ta doktrina se zadržala i u današnjim školskim udžbenicima samo u malo drukčijoj formi, u formi još malo lepše ukrašenog i dopunjenog darvinizma. Đače koje tako nešto ne bi izdeklamovalo, dobilo bi slabu ocenu, jer to je jedna od dogmi, koju svi redom ministri prosvete decenijama ozakonjuju, kao i recimo Kant-Laplasovu teoriju i druge potpuno onelogikovane besmislice. Po ovoj ovako pametnoj teoriji zanemaruje se samo to otkuda je postala ta njihova pramagla ili bar - ako ne idemo tako daleko - ko je tu pramaglu zavrteo, pa da se od nje otkače planete. Drugosveinačesavršenoklapaiteškođačetuakotoneizdeklamuje. Iučitelju, akotonepropoveda! Pa, valjdasviministriprosvetesvihcivilizovanihzemaljaznajuštajepametno!

SličanslučajjeisaNjutnovomteorijomsvetlostiiboja, pokojojpurpurnabojanepostoji, jernemaodgovarajućibrojtpeptajanekogetera, zakojineznamoštaje, alićetonaukajednogdanasigurnopronaći (kaoinačindaodmrtvognapraviživoidatimedokažedarvinizam). Toštomipurpurnubojuempirijskidoživljujemo, mitouzpomoćlogikeiNjutnoveteorijeproveravamoi - dasepridržavamodr. MiroslavaAhtika - relativizujemoitvrdimodapurpurnabojanepostoji. Itakodalje... Itosviministriprosvetesvihcivilizovanihzemaljasnagomsvojepolitičkemoćioveravajuinaređujudasvadecatomorajudaučeiispovedaju. Jaovdepominjemsamoministre, jersuonizatonajodgovorniji, alitoneumanjujeodgovornostdrugihkojisuučitavomlancu, lancukojimsukaorobovipovezani. Neznanjeotomeministaraidrugihnemožezanjihbitiolakšavajuća, već samootezavajućaokolnost, jerbiznačilodasuseoninesvojimduhovnimsposobnostima i znanjem uzdigli na te položaje, već nečim drugim.

Iiz ovih malih primera se vidi da vlast kao vlast treba razvlastiti, a duhovni život osloboditi tiranije stopljenog političko-pravnog i privrednog života, pa da i oni koji su postali ministri prosvete ili kulture budu spašeni od sablazni, u koju ih ta zvanja uvaljuju i da tu sablazan svojim moćima ne prenose dalje, bilo svesno bilo kao razglasne stanice. Ni jedno ni drugo to za njih nikako ne valja. Strahovito će zbog toga morati da propate da bi ispravili one loše osobine, koje su time uneli u svoje duše.

Pre takozvane "Prosvećenosti" polupismeni seoski učitelji su bolje poučavali i vaspitavali decu, jer su to činili iz tradicija i instinkata. Iz ovog iskaza ne sme se izvoditi zaključak, da ja recimo imam nešto protiv tih prosvetitelja. Na protiv, njima treba odati priznanje za ogromne zasluge koje su doneli čovečanstvu, jer su mnogo štošta osvestili. Ali i tu se paralelno sa evolucijom pojavila i involucija ili kontraevolucija. S jedne strane delovale su sile koje su težile da naučna znanja i umetnička dostignuća budu dostupna svim ljudima, da bi sticali slobodu, a ne da to budu samo privilegije vladara. S druge strane su kontraevolucionari preduzeli sve mere, da se preko autoriteta nauke mase ljudi onelogikuju da bi se njima lakše vladalo, pa su u naučne udžbenike i programe ubacili sve moguće mutljavine. U stvari, tek od pred kraj XIX veka političari propisuju detaljne školske programe i sredstvima koja otimaju iz privrede nagrađuju pisce udžbenika koji pišu po njihovoj volji i programima. A danas se već nastoji da se bar u čitavom "civilizovanom" svetu čak i predškolskoj deci od četiri godine i mlađoj ukrade detinjstvo, da se liše igre kao najznačajnijeg vaspitnog sredstva i da se što pre osposobljavaju "za samostalan život".

Pa ni to nije dosta! Preko komunizma je objavljeno da decu još od najranijeg detinjstva treba oduzeti od roditelja i podvrgnuti ih nadzoru i sistemu vaspitavanja i obrazovanja koje kontroliše "društvo" - dakle država preko političko-pravne moći. Međutim, u zemljama u koje nije uveden komunizam to se na vrlo sistematski i energičan način već decenijama uvodi, iako su navodno bile s druge strane "gvozdene zavese". I tu su prve žrtve bila deca u SAD, gde se u predškolskim ustanovama odrasli - a ne deca - igraju i to sa živim lutkama, sipajući im u glavu svoje svetle ideje da ih učine strašno pametnim. Na tome se naravno radi i u nekomunističkim zemljama Evrope sa nešto zakašnjenja i sa manje pompe - skrivenije.

Međutim, posle "pada komunizma" i širenjem takozvane "Evrope" nastoji se da se u svim zemljama te zajednice uvede jednoobrazni sistem u čitavom društvenom ponašanju, pa čak i za decu od četiri godine i mlađu. Ne samo što je stvorena političko-pravna i privredna nadvlada, kojoj se u tim oblastima sve pridružene države moraju pokoravati i svoje zakonodavstvo njenim zahtevima prilagođavati, nego se preko te nadvlade mora i čitav duhovni život oblikovati. A, pošto ministri prosvete i onako ništa o prosveti ne znaju, onda - da ne bi morali o tome da misle - iz jednog jedinog centra se nastoji da im se propiše u detalje čitav sistem školstva, a u poslednje vreme i predškolstva. A da se taj centar ne bi mnogo zamarao, on se neće upuštati u neke razlike između Portugalaca i Finaca i onoga između - sve to treba poravnati. U svakom slučaju deci će se oteti detinjstvo, te će se što brže osposobljavati za robote, koji će biti što pre osposobljeni - da upotrebim komunistički izraz - za društveno koristan rad. Time se planski povećava i broj nezaposlenih, a igra ostaje privilegija samo za taj centar, koji će povlačiti konce - čak ne ni za ministre prosvete, a deca neka uče! Kad se tako (bar za sad) sva deca Evrope isprogramiraju da na jednak način misle, onda će i vladajućoj eliti biti lakše da svim svojim podanicima manipuliše, jer će  svi dobijati i jednaku, na isti način oblikovanu "nauku" i kroz nju i pojmove i predstave.

Laboratorijski sto za to je izgleda bila Švedska, koja nije dozvolila da se u njoj otvore Valdorfske škole (zasnovane na antropozofiji i uputstvima Rudolfa Štajnera) uz obrazloženje: Pošto su te škole bolje od drugih, a neće biti moguće da ih sva deca pohađaju, onda se ne može dopustiti da se neka deca bolje obrazuju i vaspitavaju od drugih! Svi dakle moraju biti jednako programirani, sa jednog centralnog mesta, da bi se u duhovni život unela jednakost, a ne sloboda. Ako se sa tim programima u Švedskoj povećavaju psihička oboljenja, alkoholizam uprkos državnim zabranama, vandalski ispadi u školama koje zbog njih redovo izdvajaju velike sume u svojem budžetu i drugo, to ipak ništa ne smeta - programi su ipak pametni i dobri! To je sasvim tačan zaključak za one koji su to uveli, a koji su "ukinuli" duh, jer se mnogo lakše vlada ljudima koji su robovi svojih nagona i instinkata ili ih teže kontrolišu. Naročito ako se takvi ljudi prikupe u jednoobrazne grupe, jer se time ti nagoni i instinkti potenciraju. Za takve obrade ljudi i društva postoje vrlo dobro organizovane tajne škole. Što je to greh protiv Duha, to je drugo pitanje. Zato je Duh i "ukinut".

Kod onih koji prihvatajtu to "ukidanje duha" postoji izbor između dve alternative. Prve, da se priklone globalizaciji koja se sprovodi preko privredno-političkog sistema. Druge, da se priklone globalizaciji koja se sprovodi preko političko-privrednog sistema. To su na oko dve suprotne struje i koje se bore za prevlast, ali su skoro iste, Prvom se služe narodi koji govore engleski, a drugom rimljanstvo pod vođstvom jezuitizma. U svakom slučaju obe one porobljavaju duhovni život, pa im i nauka i prosveta postaju oruđe za manipulisanje ljudima. Time je iskopan grob evropskoj civilizaciji.

U tim evro-američkim narodima svakako da ima mnogo ljudi koji ne priznaju to "ukidanje duba" i nisu oboleli od slaboumnosti kao posledice nepriznavanja Svetoga Duha. Ako oni ne budu u stanju da bar negde otpočnu sa oslobađanjem duhovnog života, onda će se u ne tako dalekom vremenu navaliti kamen koji će tu evropsku civilizaciju zatvoriti u grobu, u koji je već položena.

Ponavljam:

Belo čovečanstvo, koje je najodgovornije za sve što se poslednjih vekova na celoj Zemlji događa, stoji sad pred dvema mogućnostima. Ili da sasvim oslobodi duhovni život time, što će makar na najmanjoj teritoriji početi da ostvaruje tročlano društveno uređenje, a iz koje bi se onda taj impuls širio sve dalje i sve više; da izoseća sramotu zbog svojeg društvenog uređenja neslobode u duhovnom, nejednakosti u pravnom i nebratstva u privrednom životu, te da time odmah, ovde i sad počne da radi na svojoj kulturnoj obnovi i na spas čitavog čovečanstva. lli da i dalje sprovodi svoju globalizaciju, neofeudalizaim i antievolucionizam, koji se nameću sa slobodom u privrednoj, jednakošću u duhovnoj i bratstvom u političko-pravnoj oblasti, a koji će ga dovesti do totalne kulturne, kao i do skoro totalne fizičke smrti; pa da svojom smrću otvori put dobrim duhovnim moćima, da možda nekim impulsima iz Azije spasu čovečanstvo na ruševinama evropske civilizacije, koja ga je vodila u propast.

Vreme je vrlo ozbiljno i ta se alternativa mora jasno i neuvijeno razglasiti. Dosadašnje vođe belog čovečanstva dovele su ga dotle, da ono mrzi život - što se vidi iz broja samoubistava i nerađanja, koje se naziva belom kugom i prikazuje kao da je to neka spoljašnja bolest, a ne mržnja prema tom ropskom životu i beznadežna zaluđenost i zbog neduhovnosti stečeno ubeđenje da je taj život besmislen. A ako je to ipak bolest, neka se svako zapita nije li on jedan od bacila koji tu kugu izaziva.

Ako se negde u Sredini ne organizuje prvo bar neka mala teritorija sa slobodom u duhovnom životu, sa jednakošču u političko-pravnom životu i sa bratstvom u privrednom životu, ahrimanička globalizacija Zapada (neki put uvijena u luciferičku oblandu) sudariće se sa luciferičkom silinom i fanatizmom Istoka i jedan će se sa drugim zdruzgati, da bi pobedio Hristov impuls čiji će centar nastati sad možda negde u Aziji. Samo sad ne iz slobodnog uviđanja i volje ljudi nego pokretanjem izvesnih duhovnih moralnih snaga koje će delovati slično elementarnim nepogodama. Privredna moć Zapada već se uveliko bori sa duhovnom moći Istoka i taj rat je - iako ne mnogo vidljiv - još žešći nego oba svetska rata. Zapad je Istoku već u velikoj meri nametnuo i nameće najgori vid privrednog života i njega pratećeg i podupirujućeg pravnog života, a Istok Zapadu najgori vid duhovnog života - sa nipodaštavanjem Hrista i bez Svetoga Duha. I jedan i drugi su iznutra strašno poljuljani. A Sredina - nju su već i Istok i Zapad ugušili; zato se baš u njoj i mora početi sa odgušenjem...

* * * * * * *

Da bi se ovo bolje razumelo, moraju se ovde dati i još neka obaveštenja dobijena iz nauke o duhu.

Pošto je u zapadnom čovečanstvu jako zavladala dihotomija, a preko broja dva se ne može doći do saznavanja onog što je iza tog otkrivenog, zapadno čovečaastvo je i izgubilo pravu nauku. Ono ima istinu, ali pošto nema nauku o toj istini, ono je prinuđeno da se okrene ka eksperimentu, iz kojeg će dobiti orijentaciju šta da radi. Otud taj ogroman razvoj zapadne tehnike, koja je isključivo zasnovana na eksperimentu i iskustvu koje se iz njega dobija.

Ono što se u zapadnom čovečanstvu naziva naukom, to je nešto potpuno zbrkano. Ja znam da je za zapadnonaučnu veroispovest ovo vrlo jeretički i da će se pravovernici na mene narogušiti, ali ću to ovde - sem napred navedenog - potvrditi samo na još jednom primeru (više sam dao u spisu "O nauci") Zapadna nauka priznaje da postoji samo čulni svet, ostalo su samo neke njegove manifestacije. Ideal je naučni da se on po mogućstvu što više objašnjava nečulnom matematikom - ona svakako ne može biti čulna. Onda se nečulnom matematikom i nečulnom maštom izmišlja čulni svet atoma i još sitnijih čestica, koje se čulima nikad ne mogu opažati (kad se na njih usmere zraci manje talasne dužine nego što je njihov prečnik - veći talasi bi ih zaobišli - onda te čestice prestaju da postoje). Međutim, kad se sijaset takvih čestica na neki način skupi (!) na gomilu, nekakvu rastresitu a ipak kompaktnu gomilu, onda ta gomila postaje čuino opažljiva, pa bez obzira što su te čestice jedna od druge na srazmerno ogromnom rastojanju, jer je njihov prečnik (matematika nije utvrdila da su čoškaste, već ih zamišlja loptastim), jer je njihov prečaik sasvim mali prema njihovoj udaljenosti jedne ođ drugih - možda milion milijardinih milijardi puta. Čestice su dakle materijalna realnost, a čulno su opažljlve uglavnom praznine između njih, jer se same pojedinačne čestice ne mogu opažati. To je samo još jedan primer zbrkanosti zvanične zapadne nauke. No bez obzira na to ona je ostvarila i vrlo velike rezultate, do kojih dolazi sa izvanrednom metodologijom. Opasno je kad odstupi od svojih sopstvenih načela, pa se preda sanjarskoj mašti, kojom onda iskonstruiše svakojake besmislice i nelogičnosti i nedoslednosti.

Da je dosledna, ona bi na ovom primeru morala da probije granice čulnog opažanja. Čulnim opažanjem - prema toj nauci - mi ne vidimo te materijalne čestice, ali vidimo ili pipamo njihov vrlo razređeni skup, koji daje oblik recimo stolu, nožu, kobasici ili čoveku. Ne vidimo dakle ni materijalne čestice ni prazan prostor koji je ogromno veći od tih čestica, ali vidimo nekakve oblike, u koje su te čestice i praznine skupljene, opažamo i neke osobine tih oblika - čvrstoću, boju, težinu i drugo - koje čine da sto sasavim jasno razlikujemo od kobasice koja je na njemu. Iako su ta dva skupa materijalnih čestica i njihovih praznih međuprostora jedan na drugom, mi ih jasno razlikujemo. Oblik čovekov ostaje - bar u izvesnim obeležjima - i kad mu se sadržina materijalnih čestica ishranom i drugim menja, te mi prepoznajemo nekog čoveka i posle više godina. Pri tome opet opažamo samo njegov oblik, a ne i materijalnu sadržinu. Prema tome, možemo pretpostaviti da nešto što čoveku daje oblik ima nekakvu dužu trajnost, a da u taj oblik mogu pri tom ući i izići razne, različite supstancijalnosti. Tu oblikovanost čoveka, to mi u stvari čulima opažamo, a ne neku njegovu materijalnost. A za to što je oblikujuće nikako se ne može reći da je čulne, već samo natčulne prirode, ali da ipak vrlo realno postoji.

U ovom pravcu razmišljanja, mišljenja koje je zasnovano na stvarnosti, a ne na apstraktim maštarijaima, može se ići i dalje, ali to bi suviše premašilo okvire ovih izlaganja. Ja bih tu dodao samo još nešto, što se odnosi na stvaranje. Ako ja onim nožem ulažući svoju volju presečem kobasicu na dva dela, ja sam onda od onog jedinstvenog oblika napravio dva. To su dva nova oblika koja ranije nikad nisu postojala. Isto tako, ako od amorfne gline ja napravim neki kip, ja sam stvorio nešto novo, nešto što do tada nikad nije postojalo, baš takav oblik nikad nije postojao. On je stvoren iz moje zamisli i ostvaren mojom voljom. Ja sam nekom ljudskom prilikom možda mogao biti podstaknut na misao o stvaranju toga kipa. Međutim, ta misao o kipu koja se pojavila u meni, ona je nešto potpuno novo, nova tvorevina. Preko moje volje glina je iz amorfnog oblika evoluirala i oblikovana u kip. Preko neke druge volje ona će opet da se raspadne, involuiraće. Međutim, moja misao o tom kipu ostaje trajna, ona se ne može raspasti. A i sama glina koja je mojom voljom oblikovana u kip imaće drukčije metamorfoze raspadanja, ići će drugim putem nego da je ostala amorfna kakva je bila pre mojeg zahvata. Sličan je slučaj i sa presečenom kobasicom. Moja misao o sečenju na dva nova dela jeste nešto novostvoreno...[35]

* * * * * * *

Da bi se nekakvi zbrkani i nedosledni stav naučničkog razmišljanja učvrstio, dolazi sad u pomoć i pravna oblast, koja daje odgovarajuće diplome i potvrđe, a privredna oblast onda to i nagrađuje. Tada nastupa efekat "Carevog odela" - glup je ko ga ne vidi, a samo jedno dete u svojoj naivnosti pita: "Zašto je car go?"

Da li je to iz neznanja i neosećanja odgovornosti odgovarajućih ministara i drugih, a koji će zbog toga svakako snositi teške posledice što su svoju političku i privrednu moć zloupotrebili, ili to antievolucionisti naročito i svesno rade? U svakom slučaju i ovo je jedan primer razornih posledica zahvatanja političko-pravne i privredne moći u razvoj duhovnog života. U slobodnom duhovnom životu ni ova ni bezbroj drugih besmislica ne bi mogle da uđu u školske udžbenike ili bi bar postepeno bile izbacivane, ako ih ne bi čuvala i branila ta neprikosnovena jednodelna država. No antievolucionisti glasačku mašinu uvek upotrebe da bi se dočepali vlasti i sa tom vlasti - ne snagom ljubavi prema deci i čovečanstvu - propisuju šta se mora u školama propovedati kao istina, a što sami izmišljaju iz svoje bolesne mašte i degenerisanog mišljenja.

Mašta je nešto izvanredno što je podareno čovečanstvu oko tri stotinite godine pre Hristovog dolaska na Zemlju. Ali ona se sme upotrebljavati samo za novo i sopstveno stvaranje, a nikako za objašajavanje nečega što je neko drugi već stvorio. Za objašajenje nečeg postojećeg stvorenog smeju se upotrebljavati samo opažaji, na osnovu kojih se mišljenjem traže odgovarajući pojmovi. To je saznanje. A takvo mišljenje, koje je usmereno na opažanje sveta i pojava oko sebe, jeste stvarno mišljenje i njime mi saznajemo istinu. Za razliku od njega imamo apstraktno mišljenje, koje nije škodljivo dok se kreće samo u okvirima apstrakcija, kao na primer u čistoj matematici. Međutim, ako ono u svet opažaja pomeša pojmove iz svoje mašte, ono onda obavezno vodi u zablude. Ako neko to naročito i svesno ubacuje, iz njega izlaze sablazni. A ko to nesvesno čini, on je oruđe za njihovo širenje...

Posle Aristotela je - naravno pod vođstvom duhovnog sveta - njegova nauka otišla na Bliski Istok, a logika na Zapad. Nauku su primili Arapi, a onda je preko njih ona prešla i u zapadnu Evropu. Logika je posebno razvijana i došla do izraza u zapadnoj skolastici. Međutim, nauka je kod Arapa prošla kroz filter broja jedan (Jedan je Alah), u kojem je izgubljen smisao za stvarnost u kojoj se to jedan otkriva u broju dva, izgubljena je istina. U istočnom čovečanstvu - ne samo islamskom - postoji izvanredno razvijena nauka, ali bez istine. Tamo se sagledava duhovnost koja je povezana sa čulnim svetom i u njemu se odslikava, ali je to neka opšta velika duhovnost, gde se ne sagledavaju jasno razna konkretna, istinska duhovna bića, kao što se ne sagledavaju jasno ni opažaji čulnoga sveta i ne traže njima odgovarajuči pojmovi. To je i kineski Tao, dakle opet broj jedan. U hinduizmu se doduše ima broj tri - Brama, Višnu i Šiva - ali se u njemu ne sagledava, pa čak se i negira Hristos, koji je "put i istina i život", tako da i on ima nauku, ali ne i istinu, i on se rasplinjuje u nekoj više uopštenoj duhovnosti, eventualno podeljenoj u neke obuhvatnije grupe (Indra, Durga, Lakšmi, Parvati i druge), ne ulazi u individualne pojedinosti. Na taj način je dakle u zapadne narode direktnim putem došla logika, koja je posebno usavršavana u skolastici, pa i u matematici i drugom, ali uglavnom vezana na apstraktnost, a ne na svet stvarnosti; odvojila se od stvarnosti, kojoj se sada počelo da pristupa eksperimentom radi praktičnih potreba, a maštom radi umetničkog stvaranja i drugog oblikovanja materije.

Dok se eksperimenti vrše i upotrebljavaju samo za ovladavanje čulnim, materijalnim svetom, onda je to korisno; ali ako se vrše u đruštvenom uređenju među ljudima, onda su vrlo štetni i katastrofalni, nanose bolove milionima i milionima ljudi, a ishod im je - kao kod svakog eksperimenta - sasvim neizvestan. Slično je i sa maštom, ako se na osnovu nje zahvata u stvarni društveni život ljudi. Iz nje su tako sačinjeni svi redom stranački politički programi, koji su svi potpuno otuđeni od stvarnih ljudi i života, te deluju vrlo razorno.

Socijalni eksperimenti su se u XX veku pokazali sa svim strahotama, koje su kulminirale u koncentracionim logorima. Što se tiče mašte i njene primene u društvenom životu, ja ću ovde navesti samo jedan primer vezan i za Aristotela. Za razliku od njegovog učitelja Platona koji dokazuje da je čovekova duša morala postojati u duhovnom svetu još pre začeća ili rođenja ("Timaj"), Aristotel je tvrdio da Tvorac stvara dušu tek kad se čovek začne i da posle smrti ona ostaje večita i živi na način kako je to u životu na Zemlji ostvarila odnosno zaslužila. To Aristotelovo učenje - protiv kojeg se sigurno i on posle svoje smrti borio - prihvatila je i katolička crkva, a pravoslavne su se nekad pozivale samo na Platonovo učenje, ali su pod uticajem zapadne nauke i pod silom njeme politike više-manje i one to bar prećutno primile. Pošto je onelogikovanje zahvatilo i verska učenja, niko tu ne primećuje da bi takav Bog-Tvorac morao biti vrlo nepravedan, iako mu se zvanično pripisuje najveća pravednost; jer - dete, koje ima sreću da umre čim se rodi, uživaće u večnosti u raju, jer nije imalo vremena da pogreši kao neki stari jadnik, za koga je onda predviđeno večno boravište u paklu. No tu sad dolazi u obzir i pravo, koje uzima u pomoć maštu. Maštom se određuje a pravom ozakonjuje vreme kad i koliko dugo Tvorac stvara dušu čovekovu od trenutka začeća,te kad će plod oživeti, pa se onda pre početka Tvorčevog rada dozvoljava prekid trudnoće, a posle toga je to zakonski zabranjeno. Naravno da je u to uključena i nauka, nauka koja se odvojila od istine, a logici se ne dozvoljava da se bavi stvarnošću.

U ciklusu predavanja koja je Rudolf Štajner održao u Berlinu januara 1924. godine pod naslovom "Ljudska i kosmička misao"[36] navedena su dvanaest stanovišta, na koja se mogu svesti svi pogledi na svet. Ona su na neki način povezana sa dvanaest zodijačnih znakova. Ja ću u ovim razmatranjima pomenuti samo nešto što je u vezi i sa njegovim predavanjima od novembra 1917. godine održanih u Dornahu.[37]

            Iako je materijalizam na Zapadu vrlo razvijen, on se ipak u svojoj najgrubljoj formi ne održava. Tamo najviše dolazi pogled na svet koji dolazi od sazvežđa Bliznaca, a to je matematizam. Imena i simboli sazvežđa nisu nimalo slučajni, imaju duboka značenja stečena iz starih misterijskih znanja. U tim Bliznacima prepoznajemo broj dva, o kojem je malo pre bilo govora, a i taj matematizam, kojim se izmišlja svet atoma. S jedne strane, sve materijalno se izračunava, pa se i tonovi i zvuci i boje definišu brojevima ovakvih ili onakvih talasanja itd. S druge strane, pošto se ni najjednostavniji duševni osećaji ne mogu matematički objasniti, oni onda ne mogu ni biti predmet takve prave nauke. I iz ovoga se može videti, da je zapadno čovečanetvo izgubilo stvarnu nauku, Jer svaki čovek svoje osećaje doživljuje kao istinite, kao čak i nešto najznačajnije, a nauka se njima ne može baviti. Naravno da se i to pokušava da objasni nekim snimanjima i merenjima, ali uvek ostaje nešto što se onda samo iz mašte objašnjava.

Međutim, izvanredno preciznim i dobro razrađenim naučnim metodama primenjenim na sprovođenje eksperimenata postignuti su veliki rezultati. Čak se u velikoj meri ovladalo i takvim nečulnim svetom, kao što je elektricitet, magnetizam, radioaktivnost i drugo. Eiektricitetom se danas izvanredno dobro vlada, a ima izgleda da će u ne tako dalekoj budućnosti izvesni američki krugovi uspeti da upotrebljavaju i Zemljin magnetizam upraktične svrhe.

Ne mnogo obavešteni ljudi znaju da Zemlja ima severni i južni magnetski pol, koji se ne poklapaju sa geografskim polovima, oko čije osovine se Zemlja okreće. Neki znaju da se i ti magaetni polovi s vremenom i pomeraju. Međutim, magnetne linije sila ne idu pravilno po Zemljinoj površini - kao recimo neki podnevci. One su i pod uticajem različito raspoređenih sila po Zemljinoj površini ili neposredno ispod nje. Pošto se magnetni i geografski polovi ne poklapaju, magnetna igla kod kompasa većinom ne pokazuje tačan pravac sever - jug, nego od njega za izvesan ugao odstupa. To se zove "deklinacija". Ona naravno može biti i nula. Linija koja povezuje magnetne polove na zapadnoj polulopti sa deklinacijom nula ide ne mnogo krivudavim putem duž Severne i Južne Amerike, Međutim, linija sa deklinacijom nula na istočnoj polulopti pravi vrlo čudne zaokrete. Idući preko Špicberških ostrva, Švedske, Poljske, Mađarske, Srbije, pa pored Grčke, izlazi negde kod Bengazija u Libiji i ide dalje na jug, da bi se u Sudanu zaokrenula ka istoku, pored Adenskog zaliva zaobišla Arapsko poluostrvo i onda negde kod južnog Pakistana, preko severo-zapadne Indije, presecajući Kinu skrenula sasvim ka severu i preko istočne Mongolije i zatim naglo na Severnom ledenom okeanu praveći neku skoro petlju, koja obubvata deo istočnog Sibira i Kamčatku, pa Japan, Koreju i istočnu Kinu, pa onda ide na zapad presecajući Indokinu i Maleziju i onda opet na jug preko Sumatre i zapadne Australije do prema južnom magnetnom polu. Na severu srednjeg Sibira ima izgleda vrlo jekih magnetnih sila, koje na magnetnu iglu tako jako utiču. Tu se prosto dobija utisak kao da postoji i neka vrsta trećeg magnetnog pola.[38]

Ako sam ja to uočio, to znači da ljudi koji se tom naukom bave znaju mnogo, mnogo više o tome. Da li je možda i to razlog što su SAD poslednjih godina napravile jake baze i kod nas i u Avganistanu? U Južnoj Koreji su već odavno prisutni. Ne znači da bi se baš ta linija za neki saobraćaj upotrebila, ali možda tu negde ima nekih povoljnih uslova za korišćenje zemljinog magnetizma, možda nekom magnetnom linijom sila, koja direktno povezuje magnetne polove tako nekim okolnim putem. Ali, to je samo moja ili ne samo moja mašta usmerena na budućnost...

Istočni deo čovečanstva takođe je većinom pod uticajem broja dva, ali ne iz Bliznaca nago iz sazvežđa Strelca. Njegovo gledanje na svet uglavnom odatle potiče, to je njegovo nastrojenje. Strelac se prikazuje kao Kentaur, dakle pola čovek pola konj, koji su sređnjim delom - grudima - srasli jedan s drugim. Donji deo predstavlja životinjstvo u čoveku, iz kojeg se razvija gornji - ljudska priroda. To su dve vrste snaga, koje su spojene sistemom grudi, ritmičkim sistemom. Kentaur može biti i vrlo mudar i učen - lekar, naučnik i prorok, kao na primer Hiron ili Hajron, njihov kralj prema grčkoj mitologiji. Pada u oči da ljudi na Istoku više sagledavaju ljudski deo kentaura kad kažu da je čovek po prirodi dobar, a ljudi na Zapadu više konjski deo kad kažu da je čovek po prirodi zao.

Da li je to došlo - da kažemo prirodnim razvojem - pod nekim vođstvom iz duhovnog sveta ili kroz okultni rat Istoka i Zapađa, što se recimo u zapadnim filmovima skoro isključivo prikazuje samo ona životinjska priroda čovekova i ne daje impuls za izgradnju i oplemenjivanje onog čovečijeg, a koje u njima tek samo povremeno blesne? Ako su to neka istočna bratstva na neki način nametnula Zapadu, to je znak strahovite duhovne moći tih istočnih bratstava, kojom porobljavaju duhovni život Zapada. O tom duhovnom porobljavanju je nešto više dato u već pomenutom mojem spisu "O nauci", a takođe i o opsednutosti i o štetnim delovanjima Istočnjačkih duhovnih vežbi, kad ih primenjuje zapadni čovek.

U svakom slučaju na Istoku najviše dolazi do izražaja pogled na svet iz sazvežđa Strelca. To je monadizam, koji priznaje stvarnost postojanja samo dunovnog sveta, ali više apstraktnog; ne traži u njemu neka individualna duhovna bića i određenog stepena razvoja, več priznaje neku opštu duhovnost ili opšte duhovnosti, koje nam se pojavljuju kao najraznovrsniji kvaliteti - monade, koje na nas ostavljaju određene utiske. Tu bi se pored napred pomenutih hinduističkih božanstava, mogla uključiti i božanstva animističkih religija. Tu je čovek više naklonjen da zanemaruje spoljna čulna opažanja, jer je to svet maje odnosno velike iluzije, te da se više okreće unutrašnjim, mističkim istraživanjima tih monada, koje su jedino za njega stvarnost.

Pošto priče o okultnom ratu Istoka i Zapada mnogima mogu izgledati neverovatae, ja ću ovde sa znanjima Sredine ukazati na ponešto, što ne treba primiti kao neke apsolutne moje tvrdnje, već kao nešto simptomatično što bi bilo samo podsticaj za dalje razmišljanje i istraživanje. Naravno da ta znanja Sredine mogu imati ljudi i Istoka i Zapada, ali su ona najizrazitije oformljena u toj Sredini. Umesto ona dva, ako se u apsolutističkom i isključivom smislu uzmu štetna stanovišta - matematizam iz Bliznaca i monadizam iz Strelca - potrebno je danas da se svet naizmenično posmatra sa dve druge suprotne strane, sa stanovišta Riba i sa stanovišta Device. Ta dva stanovišta se dopunjavaju: Ribe su dve, a Devica je jedna, te tako imamo broj tri. Stoga treba čovek stalno da osciluje od jednog do drugog stanovišta, nikako da ostane pri samo jednom.

Sa sazvežđa Device mi imamo fenomenalizam. On je najviše razrađen u Geteovim prirodnonaučnim spisima. Tu se bez prethodnih postavki pažljivo posmatraju fenomeni u svetu koji nas okružuje. Ne polazi se od toga da li je taj svet stvaran ili ne, već se proučava onako kako se čoveku pojavljuje. Tačnim posmatranjem, opisivanjem, sređivanjem i sistematizovanjem tih fenomena, čovek onda traži i očekuje da mu se u njima samima i kroz njih pokažu izvesne njihove zakonitosti i prauzroci; slično kao kad mu se ređanjem kockica pojavi neka slika, a ne nekim maštanjem i izračunavanjem. To je primenljivo za proučavanje onoga što nam dolazi spolja. Ali u tom spoljašnjem mi onda upoznajemo svoju unutrašnjost, sebe.

Ovo se uvek mora dopunjavati i sa stanovišta sazvežđa Riba. To je psihizam. Njime se uočava postojanje ideja, ali se smatra da te ideje moraju postojati u nekom biću, biti sjedinjene s njim, a ne da samo negde lebde u prostoru. Tu imamo broj dva: ideje i bića. Taj psihizam kao nužnu dopunu Geteovog fenomenalizma (sa brojem jedan) razradio je Rudolf Štajner posebno u svojoj "Filosofiji slobode".[39] To je pogled ka unutra, a preko kojeg se upoznaje upravo ono spoljašnje. Tu se ne ulazi u samu duhovnu oblast, ali se opravdava saznavanje te oblasti. Zbog toga taj psihizam s jedne strane i fenomenalizam s druge strane ne mogu biti škodljivi, ako se jedan s drugim dopunjavaju, jer oni time čoveka uvode u punu stvarnost. Preko njih se ne dolazi u iskušenje da čovek bude zaveden i odvučen od pravoga puta i od stvarnosti - u jednostranu čulnu ili u jednostranu natčulnu; takođe ni da se tako stečena znanja zloupotrebe i iskoriste za egoističke ili grupno egoističke svrhe. U ta dva pogleda na svet zajedno vlada trihotomija: pravi se razlika između tela, duše i duha ili takođe već pomenutog spolja i unutra i jedne sredine na koju se ova dva odnose itd. Sve se objašnjava pomoću broja tri, naravno uz upotrebu i ostalih pomenutih brojeva za odgovarajuću oblast postojanja..

Razume se da je o okultnom ratu vrlo teško govoriti. Rudolf Štajner je dao samo neke naznake o metodama koje se tu upotrebljavaju. Govoriti o detaljima bilo bi opasno, jer bi to na nekoga moglo delovati sablažnjujući, neko ko te tehnike ne poznaje mogao bi takođe da padne u iskušenje da ih upotrebi, ako nije na moralnoj visini. Ibez toga ima dosta mađijanja i vračanja zasnovanih na raznim drugim tehnikama.

Na Zapadu su izvesna bratstva - primivši nauk od crvenokožaca - ovladala tehnikom, kojom umrle ljude zadržavaju u svojoj službi, ne puštajući ih da idu redovnim duhovnim razvojem i putem posle smrti nego ih vezujući i dalje za Zemlju. Njih onda upotrebljavaju za širenje svoje moći i vladavine nad svetom..

Na Istoku su izvesna bratstva ovladala tehnikom da kad čovek posle smrti napusti svoje životno, svoje etersko telo, telo oblikujućih snaga, da onda u njega usele neko demonsko biće koje ne pripada samom zemaljskom razvoju, te da sad takva bića upotrebe za širenje svoje vladavine - opet u smislu grupno egoističkih ciljeva kao i zapadna.

Iako su to dve sasvim različite tehnike, obe te strane nastoje da se suprotstave Hristovom impulsu - svaka na svoj način i za svoje svrhe; obe se suprotstavljaju redovnom evolutivnom razvoju. Takva zapadna bratstva sa svojom tehnikom više vladaju privrednim životom služeći se snagama Zemlje, a istočna duhovnim služeći se snagama iz kosmosa. Potezi zapadnih su mnogo uočljiviji u materijalnom zbivanju, te se pri materijalističkom nastrojenju dobija utisak da su ona jača, ali to je samo prividno. Uopšteno je već ranije bilo gorora o dubovnom osvajanju i okupaciji zapadnih ljudi od strane istočnih krugova preko raznih hipi pokreta, new-age, joga, borilačkih veština, akupunkture i drugog. Ja ću ovde ukazati i na još neke simptomatske pojave, o kojima se nedovoljno razmišlja i primaju se možda sa izvesnom zbunjenošću i začuđenošću ili se zadovoljava sa nekim nategnutim objašnjenjima.

Posle više od jednog ili dva veka eksploatisanja gladne Indije Englezi su je odmah posle Drugog svetskog rata napustili. Nije verovatno da su to baš dobrovoljno učinili iz nekog uviđanja nekih moralnih ideala. Puškama i topovima oni nisu isterani, a Gandi i njegovi saradnici su se sigurno koristili iskustvoa iz 1857, kad su britanski vojnici u krvi ugušili ustanak, pa se posle dvadeset godina i kraljica Viktorija 1877. proglasila caricom Indije. Gandi je dobro proučio mentalitet okupatora, pa je decenijama nastojao da ih udara tamo gde su najosetljivlji, a i najjači: po privredi. Zato je on organizovao bojkote soli, paralizovanje železnica, bojkot tekstilne industrije i drugo po načelu pasivne rezistencije, ali je zato i mnogo godina odležao na robiji. Kad sam baš na svoju slavu 21.11.1967. posetio Gandijevu kuću  (Sabarmati Ashram) u Abmedabadu, među najskromnijim i najnužnijim nameštajem bila je i ručna tkačnica, jer je Gandi i svojim primerom pokazivao kako treba bojkotovati englesku tekstilnu industriju. Neki moji drugovi u zarobljeništvu su mi pričali, kako su videli grupu indijskih vojnika u sastavu britanske vojske, a zarobljene negde u Grčkoj sa njihovim starešinom - podoficirom. Njihov starešina je odbijao da se povinuje nekom nemačkom naređenju i Nemci su uperenim puškama i pištoljima pokušavali da ih na to privole, a oni su pri tom sasvim hladno i mirno - reklo bi se - ravnodušno stajali. Tek kad je njihov starešina postigao neki sporazum sa nemačkim, pa im je onnešto naredio, oni su se pokremili i počeli nešto da rade. Pretnja vatrenim oružjem za njih ništa nije značila.

Još u Drugom svetskom ratu je Britanska imperija radi dokazivanja svoje moći, kompaktnosti i solidarnosti dovodila u Evropu vojnike iz svih mogućih njenih poseda, a već posle dve-tri godine morala je da napusti svoju carevinu. Posle naravno i neke druge posede na ovakav ili onakav način. Gandijeve političke metode poduprte privrednim akcijama upotrebljavane su koju deceniju bez uspeha. Meni se čini da su za isterivanje Sngleza iz Indije morale biti upotrebljene neke okultne snage. Da li ona demonska bića ubačena u eterska tela umrlih ljudi, pa upravljena da opsedaju neke engleske vodeće ličnosti? Ili je bilo dovoljno da izvesan veći broj fakira i joga istovremeno intenzivno meditira i u volju unosi: "Englezi napolje!"? Englezi su im naravno pri napuštanju ostavili verski otrov, praveći kao klješte islamski Zapadni i Istočni Pakistan, koji po rasi i jeziku i daljini imaju manje veze nego Grčka i Švedska. Posle nekoliko godina se istina Istočni odvojio od Zapadnog i uzeo ime Bangladeš, ali su za to vreme u verskom ratu pobijeni milioni ljudi. U Kalkuti su mi 1961. godine pričali da bi muslimani iz Istočnog  Pakistana pred granicom često poklali sve hinduističke izbeglice koje bi se sa najnužnijim stvarima nakrcale na neki voz u nameri da se isele u Zapadni Bengal. Kažu da je Gandi zato ubijen, jer je bio odlučno protiv toga da se muslimanima odgovori istom merom. Kad je umirao, metnuo je ruku prema srcu, što je znaačilo da atentatoru oprašta. Posle njegove smrti su i Hindusi počeli da takođe ubijaju muslimane i onda su - kažu - i ovi prestali.

Da se okultna sredstva upotrebljavaju u ratovima, dokaz je što je i vojska jedine supersile, SAD pre nekoliko godina pobegla glavom bez obzira iz Somalije. Pre toga je zabeleženo i njihovo slično bekstvo sa Haitija, gde je tada kod američkih vojnika zabeležen i neuobičajeno veliki broj samoubistava. Oni su se verovatao docnije nekako nagodili sa haićanskim vudu magima, pa su mogli da se ponovo vrate.

Da se vratimo sa nekim primerom i unazad. Sv.Lav IVeliki, papa od 440. do 461. jene oružjem nego duhovnom silinom odvratio Atilu da ne uđe u Rim i da se povuče na Dunav. Naša kraljica Draga Mašin poznavala je tajnu mešanja mirisa, sa čime je mogla da deluje na ljude. Rudolf Štajner navodeći ovaj primer kaže, da se ta tehnika vrlo mnogo primenjivala na evropskim dvorovima i da se time vrlo mnogo uticalo na svetsku politiku. Za Brežnjeva se tvrdi, da mu je neka žena - kivna zbog nesreće koja je zadesila njenog sina - da mu je nešto uvračala i da on poslednjih godina uopšte i nije bio sposoban da nečim sam vlada. O upotrebi droga i drugih hemijskih sredstava ovde nije potrebno govoriti. A notorno je poznato i da se čovek pod dejstvom alkohola neki put sasvim drukčije ponaša, kao da neko drugi kroz njega deluje.

Svako od nas je imao prilike da iskusi, da se neki čovek u nekim prilikama ponaša na tako neki način, koji nikako ne bi odgovarao njegovoj pravoj prirodi. I ja sam imao prilike mnogo puta da primetim, da neko posle boravka u nekom mestu ili nekom društvu, pa čak i samo posle kratkog susreta sa nekim, počinje da se ponaša na sasvim njemu neuobičajeni način, kao da je sasvim promenio svoju prirodu. Dobrojenato obratiti pažnju: prosto kao da neko drugi govori i radi kroz tu nama dobro poznatu ličnost.

Da se osvrnemo sada na čuveni 11. septembar 2001. godine u Njujorku i Vašingtonu. Zvanična američka verzija je da je izvršen teroristički napad koji je organizovan negde na Istoku. S druge strane navode se mnogi podaci i daju dokazi da su u tome morali učestvovati mnogi Amerikanci koji su na višim ili i srednjim položajima u društvu i iz toga izvlači zaključak, da je taj napad organizovala neka američka tajna služba. Šta, ako su oba ta iskaza istinita?

U okultnom ratu sve dolazi u obzir. Ja ni ovde ništa neću da tvrdim, hoću samo da ukažem ua izvesnu mogućnost. Recimo, neka istočnjačka okultna bratstva - to nikako ne mora biti da su islamska - bratstva koja se osećaju ugroženim od globalizma, koji neofeudalci sprovode preko SAD kao svog glavnog oruđa koje su dobro skovali, odlučila su se na protivofanzivu. To može biti i odgovor na berzansku i novčanu katastrofu "istočnih tigrova" krajem prošlog veka, o čijim uzrocima se nije baš mnogo pisalo, a koja je zahvatila dobar deo istočne Azije. Naglašavam, da ja to ne znam, već ukazujem na to samo kao na mogućnosti. Ako tako neka okultna bratstva mogu da eterska tela umrlih ljudi upotrebe da se u njih zaodenu neka demonska bića iz kosmosa, a koja ne pripadaju našoj Zemlji, onda ona mogu i na daljinu da deluju na stanje svesti pojedinih ljudi; da preko takvih demona kroz niže ovoje tih ljudi ostvaruju neke svoje ciljeve i to tako, da to izgleda kao da to ti drugi ljudi rade, a u stvari su njihove ličnosti potisnute, u tome ne učestvuje ja tih ljudi, nego se njihovi niži telesni ovoji upotrebljavaju za izvršenje datih zadataka, a da njihovo ja nije toga svesno. Ti niži ovoji mogu vrlo razumski i inteligentno da se upotrebljavaju i deluju, iako je iz njih isključen uticaj njihovog ja. Iu jevanđeljima se na mnogim mestima govori o tome sličnim opsednutostima. Sa ovakvim nekim objašnjenjem mogu uporedo i oba ona na oko suprotaa iskaza da buđu istinita, jer svaki ipak istinito objašnjava po jedan deo stvarnosti, ali ne obuhvata je celu.

SAD nisu na bojnom polju izgubile rat u Vijetnamu. Da li su njihovi upravljači hteli da tamo sede samo dok se ne učvrsti komunizam i potpuno ne suzbije francuski uticaj u Indokini? Ili su oterani? Preko ili uz pomoć duša umrlih ljudi američka okultna bratstva su po svoj prilici izvršila razaranja i ubijanja velikog broja ljudi u Vijetnamu, a u velikoj meri su uništila i prirodu u toj zemlji. Istovremeno je tom prilikom u velikoj meri poremećen i društveni žlvot u Sijamu, sadašnjem Taju, gde su američki vojnici slati na odmor i razonodu, iako on sam u ratu nije učestvovao.Bahato ponašanje je redovna posledica kod svih ljudi, koji. su navedeni da vrše ubijanja i razaranja pri čemu su i sami izloženi opasnosti da budu ubijeni ili osakaćeni, a onda im se da puno novca da se "opuste". Tu nema izuzetaka i cinički je takvim ljudima držati sad neke moralne pridike, a ne onima koji su ih u to stanje doveli. Takvim ljudima je ona ljudska priroda ođređenom obukom i obradom i krvoprolićima potisnuta, a ona životinjska priroda je sad samo usmerena na drugu stranu. Tako se ta zverstva posle ratova uvek na drugi način izražavaju, jer je teško da čoveštvo ponovo dođe do izražaja.

Pada u oči da je u vreme američke okupacije Taja veliki broj budističkih kaluđera u Bangkoku počeo da se na javnim mestima poliva benzinom i spaljuje. Verovatno im se nije sviđala ta američka okupacija i uticaj, pa su nastojali da ih se na neki način oslobode. Materijalnim sredstvima to svakako nisu mogli, pa su upotrebili sredstva u kojima su oni jači. Kad su se Amerikanci iz tog područja povukli i to samospaljivanje je prestalo. U to vreme se čak i jedan čovek u Pragu na sličan način spalio.

Trenutak smrti je za umrlog najznačajniji događaj, na koji se on može osvrnuti. Tu on sagledava pobedu duhovnog nad fizičkim. Time se kod njega bude najviše snage ljudske prirode i time saznaje sebe. Smrt u stvari nastupa kad se ono već pomenuto etersko telo, telo oblikujućih snaga odvoji od fizičkog tela. Ono još neki dan ostaje vezano sa čovečijim ja (takođe i s astralnim odnosno duševnim telom), koje sad preko njega - ne preko fizičkog tela - opaža šta se događa u prostoru. Etersko telo čovekovo ima približno isti oblik kao i njegovo fizičko telo, koje u stvari i uobličava to telo oblikujućih snaga. U prvim trenucima kad se ono odvojilo od fizičkog tela ono taj oblik još zadržava, pa se tek nešto docnije menja i proširuje, dok se i ono najzad ne raspline u beskrajnom prostoru, a onda čovek potom samo sa ja i astralnim telom živi dalje u vremenu. Posle tek otprilike jedne trećine zemaljskog života ja se odvaja i od astralnog tela i ulazi u pravi duhovni svet. Ovo se odnosi na ogromnu većinu ljudi, ali ima i retkih izuzetaka.

Da u prvim trenucima posle razdvajanja eterskog tela od fizičkog čovek sebe doživljuje da je u tom eterskom - po obliku sličnom fizlčkom - i negde iznad fizičkog, koje posmatra kao nešto tuđe baš kao i druge ljude i stvari, to i ja mogu da tvrdim, a o tome su i mnogi ljudi svedočili. Ovo dalje ću navesti samo kao mogućnosti i pretpostavke, koje treba proveriti. Normalno je dakle da posle smrti - dok je čovek još dva, tri ili četiri dana vezan sa svojim eterskim telom - da on preko njega i na svoje fizičko telo gleda i da ono za to vreme nije mnogo promenjeno. To onda njegovo etersko telo na zdrav i prirodan način još vezuje sa Zemljom. U slučaju samospaljivanja (naravno i kad živog čoveka drugi spale) fizičko telo se naglo raspline - pre, brže od eterskog tela koje je još zadržalo oblik sličan tom fizičkom kako ga je uobličilo. To mora da je poseban šok za umrloga, tu on svakako nešto posebno doživljava. Nije to samo pobeda duhovnog nad fizičkim. Umrli nema u tom slučaju svoje fizičko telo, na koje bi gledao kao na neki orijentir i vezu sa čulnim svetom, onakvu kakvu bi u slučaju normalne smrti imao.

To su svakako znali i inkvizitori, kad su veštice i jeretike predavali svetovnim vlastima uz snishodljivu preporuku da se nikako ne proliva krv, čime se podrazumevalo da ih treba spaliti na lomači. Oni su te duše posle smrti svakako upotrebljavali za izvršenje nekih svojih ciljeva. Spaljivanje žena posle smrti muževa u Indiji imalo je takođe neku svoju okultnu pozadinu. Utoliko pre se mora pretpostaviti da su budistički sveštenici imali sasvim jasna znanja o tome šta će preko svog samospaljivanja postići. Ova tri načina svesnog i organizovanog spaljivanja živlh ljudi svakako su nešto drugo nego ako čovek izgori usled nekog nesrećnog slučaja.

U takozvanim kliničkim smrtima dešavalo se da se čovek sa svojim eterskim telom vrati posle kratkog vremena u svoje fizičko telo i da drugima u detalje ispriča šta su radili dok je on bio mrtav. O tome su i knjige pisane, a i ja sam o konkretnim slučajevima slušao. Šta, ako je neki takav u tajne postojanja duboko upućen budistički kaluđer sebe spalio u želji ne naravno da se vrati u svoje fizičko telo nego u nečije drugo? Da iz njega istera možda nedovoljno razvijenu i snažnu individualnost i da se on u to telo useli? Ili da u ovojima tog drugog boravi kao demon koji ga opseda i daje mu podsticaje da ovo ili ono radi? To mu je olakšano, jer mu je sopstveno telo rasplinuto još pre nego što je njegovo etersko telo izgubilo svoj oblik i sećanje, koje se u njemu zadržano nalazi. Na taj način on može i svoje odluke koje je u životu doneo da dalje izvršava i posle samospaljivanja, ali sad preko nižih ovoja drugog čoveka, čije je ja potisnuo.

Znam da će ova izlaganja mnogima izgledati neverovatna, ali sam pre više decenija čitao - naravrao da to ne mora biti istina, ali šta ako jeste? - da je jedan indijski jogi pred smrt zbog dotrajalosti svoga tela zahtevao, da se kad umre u krilo i u zagrljaj njegovog mrtvog tela stavi jedan dečko. Pošto su ga u njegovoj okolini vrlo poštovali i smatrali svetim čovekom, oni su mu to ispunili. Posle kratkog vremena odjednom se iz tog dečka začuo neki krik i on je zatim ustao i po onome što se ispostavilo da sada poznaje i po onome gde ide, ljudi su utvrdili da je duh toga jogia sada u telu tog dečaka. On je dečakovo ja isterao iz tela i u njega sad on ušao - otud dečakov krik. - Ja ništa ne tvrdim, samo dajem podatke za razmišljanje, jer je čovečanstvo došlo do tog stepena razvoja da će se mlađe generacije sa takvim stvarima sve više suočavati, te je potrebno da bar nešto o tome čuju i znaju.

To je samo jedna mogućnost pored one već pomenute, da se na Istoku upotrebljavaju eterska tela umrlih ljudi, da bi se u njih ubacila neka demonska bića koja ne pripadaju redovnom razvoju naše Zemlje. Ako ti istočni okultisti to mogu da rade, može se pretpostaviti da oni njih onda mogu usmeriti da obave i neke određene zadatke; da kao neke sablasti ili demoni opsednu neke istaknutije ljude protivničkih organizacija, te da ih tako navedu da urade nešto, što ovi u svojoj punoj svesti i iz svojeg sopstvenog nastrojenja nikad ne bi uradili; da im na neki način pomrače um i navedu da urade nešto, što se čak kosi sa njihovom savešću i da oni toga i ne budu svesni. Na taj način se može objasniti i da su oba iskaza povodom događaja 11. septembra 2001. godine istinita. Čitav niz Amerikanaca koji je u tome učestvovao mogao je biti na taj način obrađen, a da njima samima izgleda da su oni to radili iz sasvim drugih razloga. Neko je takođe mogao biti i oruđe svog duha naroda ili nekog drugog duha. Za svakog od tih učesnika potrebno je naravno posebno znati kakve je razloge i pobude imao da učini ovo ili ono, šta je na njega uticalo i da li je to radio iz svoje slobode ili ne.

Svaki čovek može da iskusi kraću ili dužu pomračenost budne svesti i kod sebe i kod drugih samo ako to posmatra i ima ključ za to razumevanje. Stoga nikad ne treba da osuđujemo čoveka koji nešto zlo čini, ali samo to delo da. I ne samo zbog mogućnosti da mu neko na taj način pošalje nekog demona, nego i iz mnogo čega drugog. A i ovo je jedan od razloga zašto treba menjati društveno uređenje i razvlastiti vlast. Jer, ako je neko u velikoj moći, pa se na njega tako deluje, to onda za sobom povlači vrlo velike posledice. Već je bilo govora o Hitleru i drugima,

Zapadna okultna bratstva svojim metodama su stekla moć da više privrednim sredstvima gospodare drugim ljudima u smislu svojih grupno egoističkih ciljeva. Ona nastoje da celo čovečanstvo bude u privrednoj zavisnosti od njih. To su prvo radili preko kovanog, pa štampanog, pa samo knjiženog, a sad i u kompjuterima obrađenog novca. To im je bar glavni medium preko kojeg se ljudi čine zavisnim u svojem fizičkom opstanku na Zemlji. To se naravno podupire i drugim vrstama prisile uključujući i oružjem.

Naravno da se ni kod istočnih ni kod zapadnih bratstava ne može govoriti o nekoj kompaktnosti i jedinstvenosti ili nekim zajedničkim frontovima. Mogu tu da budu i sukobi interesa i shvatanja, a može biti i udruživanja radi ostvarenja nekih ciljeva, a i kompromisa. Takođe i u nekom jedinstvenom bratstvu može biti kako sukoba tako i sporazumevanja između pojedinaca ili manjih grupa. Ne znači takođe ni da su ovde opisane metode jedinstvene, te da se u njima ne upotrebljavaju i razne druge tehnike, čak i kombinovane. Ovde je dotaknuto samo ono što najviše dolazi do izražaja. Zajedničko je kod svih tih okultnih bratstava samo to, što su - već samim tim što su bratstva izdvojena iz celog čovečanstva, što ne smatraju da su im apsolutno svi ljudi jednakopravna braća - što su ona uvek protiv Hristovog impulsa i evolucije koju on nosi. A sledstveno tome, kod njih se smatra da se za vladanje i upravljanje drugim ljudima - nebraćom - smeju upotrebljavati i metode iz ranijih vremena, a koje su tada još i imale nekog opravdanja, a sada više ne. Stoga su sva ta bratstva pretežno antievolucijska. No bilo je, a i sada ih svakako ima, koja teže i da preskoče redovnu evoluciju i da - bez njenih plodova koji se u sadašnjosti postepeno ostvaruju - da već danas osvoje nešto što je u redovnom razvoju predviđeno tek za budućnost. No na takav način takva budućnost odnosno rezultati koje treba tek docnije ostvariti bili bi na neki način zacementirani i čovek ne bi mogao posle njih dalje da napreduje. Antropozofski orijentisana nauka o duhu, koja je nastala u Sredini i o tome govori.

Car Justinijan je 529. godine zatvorio filozofsku školu u Atini, pa su neki njeni učenjaci prebegli u persijsku akademiju u Gondišapuru, gde su već u V veku prebegli grčki mudraci iz Edese (današnja Urfa u Turskoj - severna Mesopotamija), a koje je proterao Leo Isaurikus. Tako je u Gondišapuru prikupljena najveća moguća mudrost i učenost, ali koja nije uzimala u obzir Misterija na Golgoti, koja ju je čak odbacivala, jer je smatrala da je iznad nje. Da je ta učenost raširena, u čovečanstvu bi se suviše brzo i pre vremena razvile izvesne snage i ono bi time bilo presečeno od daljeg ispravnog razvoja. To su već tada bila toliko razvljena mudrost i znanja, kakva će ljudi redovnim razvojem postići tek sredinom treće hiljade godina, a preko eksperimentisanja i nauke o prirodi. To je oslabljeno Islamom. Da je uticaj te mudrosti iz Gondišapura preovladao, ljudi bi postali vrlo veliki za ovu Zemlju, ali bi na neki način i njihova duša učestvovala u smrti, a ne samo telo. Čovek bi postao srodan smrti, ali je to unapred sprečeno Misterijom na Golgoti, pomoću koje je Hristos tela čovečija jače povezao sa duhom.[40]

Ona tajna ili polutajna društva - društva po spoljašajosti javna, ali sa tajnim ciljevima i metodama - koja žele da vladaju ljudskim dušama i posle smrti i da ih prikuju za Zemlju, ona zbog toga i nastoje da se skrije priroda Hristovog bića i njegovi impulsi. Ona su - pored ostalog - i 869. godine donela dogmu "o ukidanju duha", a takva društva rade i danas. Ona su pored toga i drugog izreklamirala i nametnula Kantove besmislice o "stvarima po sebi", o kojima nema smisla ni razmišljati jer su nedostižna - kao ni o radu takvih društava.

Da li je ovaj poslednji rat u Iraku i njegovo pretraživanje radi traženja nekog strašnog oružja u vezi i sa tim Gondišapurom, za koji se ne zna tačna lokacija, ali se zna da je bio ne mnogo udaljen od Bagdada? Iovde se kao i u slučaju 11. septembra 2001. godine može postaviti pitanje: Šta, ako su oba iskaza tačna - da postoji neko tajno oružje za kojim se traga, a i da ne postoji i nije nađeno? Da ne postoji u smislu sadašnjih poznatih oružja, a da postoje neka skrivena znanja možda u nekim zapisima, a koja su još strašnija od svega što se danas može zamisliti? I da li se za njim - tim oružjem znanja - traga da bi se sprečila njegova eventualna upotreba ili da bi se upotrebilo u službi nekog tajnog društva, koje želi njime da zavlada svetom? Ja ni ovde ništa ne tvrdim, samo ukazujem na mogućnosti. Takođe sam radi boljeg razumevanja među ljudima ukazao i na spasenje, koje je čovečanstvu došlo preko Muhameda i Islama. "Nema religije, a da nije hrišćanska", naravno svaka na svoj način i prema duševnim potrebama njihovih pripadnika i naravno ako ostaje u čisto duhovnoj oblasti, ako je političko-pravna ne usisa da bi je zioupotrebila. U čisto duhovnom životu nijedna religija nije u sukobu s drugom, jer su sve one samo različiti putevi da se postigne isti cilj, a to je ponovno povezivanje s božanskim, što i sama ta reč znači:"re-ligio" dolazi od "re-ligare" (ponovo vezati).

Organizovanje privredne zavisnosti ljudi može se videti i na onome što se kod nas događalo. U raznim krajevima Zemlje bilo je to uvek nešto slično, samo prilagođeno tamošnjim uslovima. Iako je taj proces svakako i od ranije trajao, ja ću ovde početi sa našom komunističkom revolucijom. Čim su titoisti došli na vlast, oni su se prvo u privredi okomili na seljaka: oduzimali su mu stoku i držali je u zatvorenim vagonima dok ne bi skapala od žeđi; vršili prinudne otkupe po cenama koje su oni nametali; zatvarali i mučili one koji nisu mogli da im isporuče onoliko žita i drugog koliko su oni tražili (nije im toliko ni rodilo). Narednih godina su metode bile manje drastične, ali je državna vlast sa svim svojim uređenjima i postupcima nastojala da se što više oteža položaj zemljorađnika. Kao alternativa počela je da se diže i potrebna i nepotrebna i škodljiva industrija, u kojoj je onda seljak nalazio zaposlenje i pribežište. Tu su naravno dodavane i obrazovne institucije, u kojima su ljudi obučavani da obavljaju neproizvodne poslove u raznim do maksimuma razgranatim administracijama, za koju je kao posebna nauka izmišljena "papirologija" - kako smo je svojevreneno nazivali. Može se čak reći: ukoliko je neko gluplji i neproduktivniji posao obavljao, bio jeviše nagrađivan. Međutim, pošto takvi ljudi nisu više mogli da sami podmiruju svoje potrebe životne ni u najmanjoj meri, oni su postajali potpuno zavisni od onoga ko će ga držati na poslu i davati mu od meseca do meseca novac kojim bi se izdržavao. Docnije je postepeno i cela Jugoslavija stavljena u zavisnost pomoću raznih međunarodnih kredita i drugog.

Sličan proces se može videti i u ostalom svetu, s tim što se ljudi koji vladaju negde nazivaju komunistima, negde knezovima ili kraljevima, negde kapitalistima, negde biznismenima ili gazdama. Suština je ista. Ima naravno i izuzetaka, ali vrlo, vrlo retkih izuzetaka. Dok sam sa Brankom Grgićem, Milom Janjićem, Dobrivojem Aranđelovićem i indijskim poslovnim partnerom Nagaswami-em na aerodromu u Džajpuru čekao na poletanje aviona za Delhi, ovaj nas je upoznao s jednom srednjovečnom ženom - Indijkom odevenom u vrlo skroman sari, ali vrlo živahnom i lepuškastom - zaboravio sam joj ime. Nagaswami je ugrabio priliku da mi objasni, da je to izvanredno uspešna poslovna žena, vlasnica većeg broja preduzeća, ali koja radi pridržavajući se Karma joge: gleda da što više i bolje zaradi, ali se sama potpuno odriče plodova svoga rada i živi najskromnije. Drugi primer: Od čoveka koji je pre rata radio u fabrici obuće Bata u Borovu čuo sam da, kad bi vlasnik ili njegov glavni direktor iz Češke dolazio u obilazak ove svoje fabrike, da je prvo uzimao četku i jedno desetorici svojih potčinjenih direktora i drugih pre ulaska očistio cipele. To je naravno podsećanje na Hristovo pranje nogu učenicima, prizanje da onaj ko je najveći treba da služi nižima od sebe, jer njima treba da zahvaljuje na svojoj uzvišenosti.

Da bi čovek na Zemlji mogao da živi u telu, on mora da bude privredno zavisan od drugih ljudi. Čak i oni koji žive u predelima gde mogu da žive goli i da iz svoje okoline sopstvenim rukama beru plodove u prirodi, love ribu i divljač, čak i oni su bar dok ne odrastu zavisni od majke i oca koji ih hrane. Pod težim klimatskim uslovima, a i u toku razvoja čovek je sve više zavisan od drugih ljudi: ne može svako sam za sebe da pravi odeću, da gradi kuću ili da obezbeđuje grejanje. Sem onih najnužnijih potreba za telesni opstanak u toku civilizacijskog razvoja pojavljuju se kod ljudi i druge potrebe pod uticajem  i svojih želja i navika, a takođe i pod uticajem društvenih shvatanja i običaja. Neko želi da se ukrašava ili da putuje, neko je navikao da puši, neko se oblači da bi se pokrio a ne da se štiti od hladnoće, a neko o praznicima pali sveće itd. Ukoliko se životni standard povećava, povećavaju se i čovekove potrebe, a za njihovo zadovoljavanje je utoliko zavisniji od drugih ljudi. U najcivilizovanijim društvima sam čovek svojim radom ne zadovoljava više od jednog ili dva procenta svojih potreba. I seljak koji se od "svojeg" zemljišta hrani, obrađuje ga oruđima koja su drugi napravili i koja su usavršavale mnogobrojne generacije ljudi u toku dugih vremena. "Svojeg" je stavljeno pod navodnicama zato što ni neki delić planete Zemlje kao ni Sunce ne može biti u pravom već samo u pravnom smislu vlasništvo nijednog čoveka, pa bez obzira što su pravnici već počeli da parcelišu i okeane - ne samo priobalna mora. Ranije su doduše već parcelisali Antarktik na kojem niko ne živi, ali za parcelisanje Sunca još nisu našli odgovarajuću zakonsku formulaciju i način zaštite vlasništva.

Ono što postoji u prirodi, ono što je Bog stvorio ni po kakvom moralnom načelu ne može biti vlasništvo nekog čoveka, koji je i sam tvorevina kao i ta priroda. No ako čovek sam svojim rukama radi, kopa, seje i žanje, onda plodovi toga rada i treba njemu da pripadnu, jer on sam njih stvara, a na osnovama prirode i njenih zakona, On na to ima više pravo nego onaj koji mu deo toga administrativnim putem i silom oduzima. Svakako da onaj ko je u mogućnosti da proizvodi hranu, da on stvarno i hrani i treba da hrani one koji iz bilo kojih razlogn nisu u mogućnosti da je proizvode i ne proizvode je jer obavljaju druge za društvo korisne poslove. Ali je nemoralno da samo ona strana koja hranu ne proizvodi određuje koji će deo od proizvođača uzeti; da se sam proizvođač mora samo tome pokorlti, a ne da i on o tome zajednički odlučuje. A govoriti da je sam proizvođač izabrao vlastodršce i još im dao blanko punomoćje da bez njega rade šta hoće i da ga oporezuju kako hoće - to je cinizam! Iiz ovog primera se vidi da je u ime morala neophodno uvesti tročlano društveno uređenje, Jer je isti slučaj i sa ostalim proizvodnim delatnostima. I zar privredom treba da upravljaju ministri koji su to postali po nekim političkim i glasačkim metodama, a ne da privredu vode oni koji najviše imaju iskustva u privređivanju, koji su se u tome već dokazali i koji će se oslanjati i na iskustva drugih i sa njima sarađivati, jer imaju zajednički jezik, jezik koji nije politički. Ministri, koji vode privredu na osnovu nekih apstraktnih programa pobedničke partije, za koju je recimo glasala većina, većina koja te programe nije ni pročitala niti se u njih razume? A ni sama partija i njene vođe ne snose nikakve posledice, ako te svoje programe ne ostvare ili privredu upropaste, sem što se eventualno povuku i dalje upropašćivanje prepuste sebi jednakima. Ako se iz političko-pravne oblasti vodi privreda, to će uvek biti samo u cilju ostvarenja nekih grupno egoističkih ciljeva vezanih za pobedničku stranku, a sama reč "stranka" ukazuje da za nju nisu svi ljudi braća, nego se dele na privilegovane i eksploatisane. Tako se preko političko-pravne oblasti koja zagospodari privredom ljudi čine zavisnim od svoje nebraće. Ta nebraća onda preko političko-pravne oblasti daju ili prodaju pojedinim gazdama i neofeudalcima zakonsko pravo da eksploatišu druge. Naravno da se te gazde i neofeudalci više primećuju i njihovi ćefovi osećaju, ali je u pitanju samo reakcionarni društveni poredak, koji je suprotstavljen evolucijskim snagama sa krikom "Sloboda - Jednakost - Bratstvo!".

Ako privrednik smatra da mu političko-pravna oblast odnosno država uzima više proizvoda nego što treba, on se onda od toga brani mitom. Ako od procene nekog administratora zavisi da li on treba da plati za neku svoju delatnost 100 ili 200 dinara, on će ga ubediti da mu napiše "100", a onu drugu stotinu će s njim na neki način podeliti. Ako bi po zakonu trebalo da plati 200, onda je pokradena zajednica. A ako bi stvarno po zakonu trebalo da plati 100 dinara, a administrator mu napiše "200", privrednik ima mogućnost da se obrati nadležnom sudu, koji će mu sigurno dati za pravo (živimo u pravnoj državi), ali će on zbog gubitka vremena i drugog u vođenju spora izgubiti sigurno bar 300 dinara. Prema tome, bolje je da administratoru da mito. To je životna stvarnost, a priče o zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj vlasti su totalne besmislice odnosno idu u prilog cvetanju korupcije, jer je i izvršna vlast nezavisna od sudske, pa ova tog korumpiranog ili recimo neznalačkog administratora ne može da smeni. Onda se još dodaje da bi administratorima - a posebno onima koji se zadužuju za borbu protiv korupcije - trebalo povećati plate da bi postali pošteni. To onda kao posledicu ima, da mito mora biti veći, jer i poštenje postaje roba koja podleže uslovima tržišne privrede kao i ljudski rad. I tako se stvar kotrlja dalje. Naravno da mnogim ljudima korupcija itekako godi, pa se svim silama bore protiv tročlanog društvenog uređenja, po kojem bi korupcija - ne u prvom trenutku nego postupno - sasvim iščezla.

Protiv te svemoći države koja se sprovodi preko političko-pravne oblasti bore se izvesni zapadni krugovi i nastoje da prevlast ostvare preko privrede. Zato su u raznim oblastima sveta potpuno srušene carinske barijere između izvesnih država, a one koje nisu u tom kolu nateruju se da carine snize na minimum. Zato se đržavama nameću i zakoni o stranim investicijama, po kojima za stranog investitora ne važe propisi te države o kontroli, socijalnom osiguraaju, radnom vremenu, zaštiti sredine, oporezivanju i drugom. To suzbijanje svemoći države je - da navedemo najbliži primer - u velikoj meri ostvareno u Evropskoj uniji, gde je čak i formalno ostvarena naddržavna vlada u Brislu, čijim odlukama se sve države članice moraju pokoravati bez obzira na sopstrene zakone. Na širem planu se na tome radi i preko Svetske trgovinske organizacije. Preko nje se zahteva, da se sve granice otvore za slobodan protok robe, radne snage i kapitala i da se potpuno ukinu državne dotacije za pojedine privredne grane da bi se ostvarila slobodna konkurencija u takozvanoj tržišnoj privredi. Naravno da tu ima i otpora. Japan nikako ne otvara svoje granice za uvoz pirindža koji bi bio mnogo jeftiniji od domaćeg (njihov seljak ga s vremenom ne bi proizvodio i Japan bi postao zavisan od uvoza hrane), a Evropska unija se bori protiv uvoza mesa genski preparirane stoke itd. Tom prevlašću privrede ostvaruje se ono što je još preko Marksa objavljeno kao "odumiranje države" ili u novije vreme preko amerikanizovanog Japanca kao "kraj istorije". Neko valjda pod istorijom podrazumeva samo odnose državnih vlasti, jer je duhovni život već ionako ugušen, a neko to širi i ispoveda zato što je pod duhovnim ropstvom Istoka, a možda i posredstvom templara i njihovih sledbenika, koji tvrde da se ljudi u toku vremena ne menjaju, iako je Stari zavet uključujući gradnju Solomonovog hrama ipak pisan kao istorija. Na tu neistoriju ukazuje na primer ikineski kalendar, u kojem se godine označuju od 1. do 12, pa onda opet počinju od 1. U to sve naravano spadaju i usklici "Svetska privreda pod vođstrom SAD!" i tome slično , gde se ne pominje ni duhovni ni političko-pravni život.

No, privreda već i jeste svetska i treba da bude svetska samo ne na tako haotički način. Privreda i treba da bude svetska, ali da bi bila ispravna ona se ne sme mešati ni u duhovni ni u političko-pravni život; ni uopšte ni u onome kako se ovi oblikuju u pojedinim oblastima. I duhovni i političko-pravni život moraju biti u svakoj pojedinačnoj oblasti Zemlje na neki način individualno, posebno organizovani, a u zavisnosti od običaja, tradicije, pravnog i moralnog i umetničkog shvatanja koji preovladavaju u takvoj oblasti. Privredni život ne sme na njih da utiče, ali ni duhovni ni političko-pravni na tu svetsku privredu. Pošto je poslednjih sto ili i više godina duhovni život bar u evropskim zemljama i njihovim američkim dodacima potpuno porobljen i ugušen, tu sad same političko-pravne oblasti pojedinih država jesu te, koje nastoje da za sebe što više dobara prigrabe i to je bio razlog za najkrvavije ratove. Šta više, bar poslednjih petnaestak godina, političko-pravna oblast evropskih naroda, da bi se efikasnije odupirala nadolazećoj prevlasti svetske privrede, nastoji da potpuno uniformiše i duhovni i političko-pravni život što većeg broja zemalja, i onih eksploatatorskih i onih eksploatisanih ("da bi ušli u Evropu"!). To je u stvari borba rimske državnosti protiv privrednog života koji dolazi iz duha naroda koji govore engleski.

To shvatanje, da preko državne vlasti treba upravljati i duhovnim i političko-pravnim i privrednim životom, to je Rudolf Štajner nazvao "avet Rimskog carstva". Uticaj ove aveti će se osećati još i u ovom veku, kad će se konačno postepeno izgubiti, To je izvesna zakonitost, da uticaj protekle kulturne epohe traje još i u prvoj trećini naredne.

No, bez obzira da li se to radi iz impulsa i sredstvima protekle ili impulsa i sredstvima sadašnje kulturne epohe, ako se ne poštuju individualne razlike u duhovnom i u političko-pravnom životu pojedinih oblasti odnosno ljudi koji u njima žive, pa ne radi ni na svetskoj privredi u kojoj bi vladala bratska ljubav i razumevanje za potrebe apsolutno svih ljudi na svetu, ako se na tome ne radi - to je onda civilizacijska sramota, bar onih naroda odnosno njihovih vlastodržaca, koji daju glavni ton u društvenim odnosima u svetu.

Može se čovek složiti sa tim da se svetskom privredom upravlja recimo iz SAD, koje su u tome nadarene sa najviše iskustva i znanja - ali samo pod gore navedenim uslovima. Ne pod parolama koje se čuju od nekih njihovih izopačenih ličnosti, koje nisu pravi predstavnici tog narođa, da to treba da bude radi održanja i povećanja bogatstva SAD - u stvari njihovih neofeudalaca. Ako oni koji daju ton u SAD ne budu svetsku privredu vodili bez mešanja  u duhovni i političko-pravni život drugih zemalja i ako je ne budu vodili u bratskoj ljubavi i razumevanju za potrebe svih, apsolutno svih ljudi na svetu, onda će oni pasti u najdublju tamu, a ako je budu vodili u tom smislu uzdići će se u najviše čoveštvo.

Ovde se sećam priče o Fordu, starom Fordu koji je osnovao automobilsku industriju. Kad je Ford podigao svoju fabriku automobila u Brazilu, postavilo se pitanje kako će se i koliko tu zaposleni radnici nagrađivati, pa su neki njegovi brazilski saradnici dali nekakve predloge. Kad je Ford čuo koliko su male te predložene nadnice, on je uzviknuo: "Ne! U mojim fabrikama svi radnici imaju da dobijaju jednake dnevnice, bez obzira gde se nalaze!" Tako je i bilo. Međutim, kad su radnici prve subote bili isplaćeni, oni su otišli kući i mesec dana nisu hteli da se vrate na posao, sve dok nisu sav novac potrošili. Onda je i Ford bio prinuđen da im smanji dnevnice, kako bi obezbedio kontinuitet u radu. To se učilo u tehničkim udžbenicima o organizaciji rada.

Ja ovde ukazujem na životnu stvarnost, o kojoj se takođe mora voditi računa, a u vezi sa već pomenutim lokalnim običajima i shvatanjima, a i potrebama koje se sa nekim civilizacijskim navikama i menjaju i povećavaju. Ni ta bratska ljubav ne sme se primenjivati u apstraktnosti. No pri tom ipak uvek mora biti u važnosti ljubav prema bližnjem.

* * * * * * *

"Po ovom se poznaju deca Božija i deca đavolja: svako, ko ne čini pravednost i ko ne voli svoga brata, nije od Boga." (1.Jov.3.10)

"A koji ima svetska blaga i gleda svoga brata kako oskudeva, pa zatvori svoje srce prema njemu, kako može Božija ljubav da ostane u njemu?"(1.Jov.3. 17)

"U ljubavi nema straha, nego svršena ljubav izgoni strah, jer strah ima kaznu; a ko se boji nije došao do savršenstva u ljubavi." (1.Jov.4.18)

"Znamo da smo od Boga, a sav svet je u vlasti nečastivoga." (1.Jov.5.19)

Uživljavanje makar samo u ove reči, a još bolje u celu ovu Jovanovu poslanicu daće čoveku ispravan osnovni impuls za stav u društvenom životu.

Kao što je Istok u duhovnoj oblasti u velikoj meri pokorio Zapad, tako je Zapad u privrednoj oblasti u velikoj meri pokorio Istok, a vrlo jako nastoji dat mu nametne i svoja političko-pravna načela, koja potiču iz aveti Rimskog carstva. Privredne uzanse, koje potiču možda isključivo iz odnosa uvedenih u Velikoj Britaniji, potpuno su nametnute i Istoku, što u stvari samo po sebi i nije rđavo za ostvarivanje svetske privrede pod gore navedenim uslovima. Ja bar - kad sam se u poslu njima bavio i njih pridržavao - nisam u njima nalazio ništa rđavo. Nakaradno je nametanje onih "ljudskih prava" iz Atlantske povelje, a o kojima je bilo govora u poglavlju "Drugi svetski rat". To je težnja za uniformisanjem političko-pravnog života. Iako je to objavljeno preko Vinstona Čerčila i sa njima se danas maše najviše iz SAD, to je ipak dete aveti Rimskog carstva - zadojeno istina anglo-saksonstvom. Takođe i ideja o svetskoj vladi i svetskoj državi bez obzira ko je i kako priželjkuje i zmišlja.

Ovde sad imamo jednu vrlo zanimljivu igru. Zapad je svoj ekonomizam Istoku nametnuo u najviše slučajeva preko komunizma. On je tamo međutim primljen sa nekom vrstom religiozne predanosti industrijskoj izgradnji, ali ne toliko za ostvarivanje svojih ličnih ciljeva, kao što je to u zapadnim narodima uzeto kao ideal, nego više za dobro čitave zajednice, u čije se vođe ima apsolutno poverenje. S obzirom na ne tako jaku privrženost materijalnim dobrima istočni čovek i ne postavlja tako velike zahteve i prihvata da radi i pod mnogo skromnijim uslovima nego zapadni. To je bio jak razlog da se industrija iz bogatih zapadnih zemalja preseljava na Istok. Ovi zapadni im još prodaju licence i etikete i drugo, ali se sad kod njih javlja sve veća nezaposlenost. Sa povećavanjem nezaposlenosti zapadni čovek sve više postaje zavisan od svojih neofeudalaca.

U globalu gledajući, Istok u privrednom životu stoji pred opasnošću da mu se radnik navikne na lagodniji život u industriji i gradovima, te da se napuste sela i zanemari poljoprivreda i počne da uvozi hranu, koje na Zapadu - naročito u Americi - ima za izvoz, s tim što se ona na industrijki način jeftino proizvodi. Na taj način bi i Istok postao zavisan od zapadnih bratstava, a koja već kod svoga stanovništva uspostavljaju privrednu zavisnost pomoću nezaposlenosti. S druge strane, ako Istok uspe da u pogledu ishrane ostane nezavisan od Zapada i prestane da mu plaća etikete i licence, počne da diže cene svojim proizvodima i nauči da manipuliše kapitalom i drugim, zapadni čovek može da padne u strahovito siromaštvo. Pogotovu ako i zemlje Afrike i Južne Amierike uspeju da im uskrate snabdevanje sirovinama odnosno da im podignu cene. Mi danas već možemo da vidimo, kako se centar civilizacije sa obala Atlantskog premešta na obale Tihog okeana. Takođe vidimo i da se napetost između Istoka i Zapada sve više povećava, tako da se može naslućivati da će doći do neke velike eksplozije.

* * * * * * *

Da bi se bolje razumelo šta se oko nas događa, a i postupci i delovanja pojedinih ljudi, ovde treba ukazati i na tri evolucije kroz koje prolazi sadašnje čovečanstvo.[41]

Čitavo čovečanstvo prolazi prvo kroz evoluciju u kojoj se naročito razvija čovekova duša osećaja, što je u neku ruku ponavljanje onoga što se razvijalo u egipatsko-haldejskoj eposi, samo na drugi način. Čovek je u sadašnjoj eposi sposoban da se telesno, preko tela razvija samo do vremena razvoja svoje duše osećaja, koja se razvija između 21. i 28. godine života. Preko tih godina se može čovek razvijati samo ako on sam to čini iz spiritualnih impulsa, inače ostaje sa sposobnostima koje je po prirodi samo do određenih godina stekao. To vreme dokle se čovek razvija bez svog sopstvenog napora s vremenom se sve više skraćuje i to za svakih 2160 godina za po 7 godina. Tako čovečanstvo time na neki način postaje sve mlađe i mlađe. Danas je to samo do 26-27 godina života. Ako posle tih godina čovek sam sebe duhovno ne izgrađuje, on i sa 50 ili 70 godina ostaje na istom stepenu razvoja, na kojem je bio sa 26; njegove sposobnosti i nastrojenja ostaju ista. To se može videti kod ogromnog broja ljudi, uključujući i vrlo veliki broj onih, koji su se uzdigli do najvećih stepena društvene hijerarhije. Njihovo rezonovanje i ponašanje je isto kao kod mladih ljudi od 26 ili 27 godina. Kod mnogih ljudi ostaje da kao ideal lebdi način života sa dvadesetak godina, jer ništa ili skoro ništa nisu u sebe ugradili u docnijem životu, pa te kasnije godine za njih i nemaju neke naročite vrednosti. Ako se samo to uzima u obzir, onda je isto tako opravdano da čovek sa 25 godina bude ministar ili državnik kao i neki takav sa 55; a takvih na visokim položajima ima mnogo, vrlo mnogo u najcivilizovanijim zemljama. To međutim za sobom povlači mnoge socijalne nesreće, jer zemljom upravljaju ljudi koji nisu stekli nikakva veća iskustva i sposobnosti za razumevanje života.

Druga evolucija je evolucija svakog pojedinačnog čoveka. U toj evoluciji se pojedinac u praindijskoj eposi (7227-5067 pre Hrista) razvijao skroz kroz svoje etersko telo, u prapersijskoj (5067-2907 pre Hrista) kroz telo osećaja, u egipatsko-haldejskoj (2907-747 pre Hrista) kroz dušu osećaja, u grčko-rimskoj (747 pre - 1413 posle Hrista) kroz dušu razuma, a u sadašnjoj (1413-3573) pojedinačni čovek se razvija kroz dušu svesti. U sadašnjoj eposi posebno dolazi do izražaja to što čovek sam iz svoje slobode radi na svojem razvoju i na razvoju sveta. To je duhovni svet njemu u najvećoj meri prepustio.

Treća evolucija jeste evolucija čitavih naroda. Svaki narod u sklopu čitavog čovečanstva ima neku svoju posebnu ulogu. Italijanski posebno razvija dušu osećaja, francuski dušu razuma, engleski dušu svesti, nemački jastvo, ruski se tek priprema za razvoj duha samog itd. To što se u nekom narodu posebno razvija neki viši ili niži član čovekovog bića, to nikako ne znači da taj narod više ili manje vredi od drugoga, a još manje je to slučaj sa pojedincima koji pripadaju tom narodu i za koje je to samo određeno polje rada, koje je izabrao prema svojim potrebama.

Naravno da ova stvar mnogima može izgledati vrlo komplikovana, ali kako bi moglo nastati toliko diferenciranje među ljudima - da uzmemo samo njih u obzir? Svaki čovek u određenim prilikama i na svoj način razvija svoju individualnost i u tome postoji jedna viša harmonija. Harmonija, u koju su uključeni svi ljudi pa makar i bili sasvim suprotno nastrojeni. Ovde je ukazano na ove tri evolucuje. Svaki pojedinac može da radi u smislu svake od njih, a može da radi i protiv bilo koje od njih ili i svih, ali ove tri evolucije su u osnovi i drugih evolucija čovečanstva.

One su na primer u osnovi i religiozne evolucije. Evolucija hrišćanstva je na primer posebno obeležena odlukama raznih crkvenih sabora, posebno vaseljenskih. Tu su onda nastajala i cepanja na razne hrišćanske crkve. Goti, Vandali, Burgundi i druga istočnogermanska plemena dugo su zadržala Arijeva učenja, Nestorijeva su zadržana u Siriji i Aziji sve do Kine i Indije, nastali su i monofiziti u Siriji i Egiptu (kopti) i maroniti u Libanu (Mono -Theletismus).[42]

Iiz ovoga se vidi, da kad se političko-pravna oblast sa svojim formulacijama i dogmatizovanjima umeša u religije, da onda uvek mora doći do nesklada i razdora. Jer pri takvom skrutnjavanju verskih shvatanja uvek mogu da dođu do izražaja razna stanovišta, a ona onda mogu da postanu političko sredstvo za učvršćivanje i širenje raznih moći i vladanja nad drugima. Prosečan hrišćanin sigurno i ne razume (niti je čak za njih ikad čuo) one finese o kojima se raspravljalo na tim saborima. A ipak - bar ranije - nije sumnjao u postojanje Boga Oca, nalazio je Hrista kao Njegovog Sina i tražio je nadahnuće od Svetoga Duha.

Neki put i oba od dva protivrečno napisana teksta mogu biti opravdana i istinita, samo što to ljudi u svojoj jednostranosti teško mogu da prime. To mogu biti istiniti opisi onoga što se gleda sa dve tačke posmatranja. Neko ko posmatra valjak s jedne tačke reći će da je to krug; neko drugi će reći da su njegovi obrisi pravougaoni; i obojica su u pravu. Tako su i stari hrišćani kao merodavna izabrali četiri evanđelja, a u kojima se - ako se uporede - mogu naći mnoge nesuglasice, pa na oko i protivrečnosti. Na primer, ako se misli da Matej i Luka pišu o istom dečaku Isusu i njegovom rodoslovlju, a ne o dva dečaka istog imena - što su ljudi u prvim vekovima hrišćanstva dobro znali, pa se to posle zamagljivalo. Ta četiri evanđelja su u stvari opisi Hristovog boravka u ljudskom telu i događaja na Golgoti posmatrani sa četiri razna stanovišta. Nekom srećom još nije oko njih došlo do rascepa u hrišćanskim crkvama, mada ima nekih pokreta da se uživljava samo u po jedno od njih, da se prihvati samo jedno, a ostala evanđelja odbace ili zanemare.

Odbacimo pravne formulacije i odstranimo države od mešanja u verska pitanja! Svaki zahvat pravnih država u religiozni život je zlo, jer on uvek taj pravi religiozni život ubija. Isam pojam jeresi je političko-pravni, a ne duhovni pojam, pa je i politički jači na nekom terenu uvek pravoveran, a onaj slabiji jeretik. To je svojevremeno lepo i pravno definisano: "Cujus regio, ejus religio" ("čija vladavina, njegora religija") i proglašeno kao zakon Habsburgovaca u Austro-Ugarskoj. Nakaradnost toga se sada uviđa i nastoji se na državnoj tolerantnosti prema svim veroispovestima. No bolje bi ipak bilo, kad se država uopšte ne bi mešala u verske odnose i prepustila ih slobodnom duhovnom životu.

O saboru u Konstantinopolju od 869. godine već je bilo govora. U tome su najistaknutiju ulogu igrali patrijarh Fotije i papa Nikola I, koji ovaj sabor nije dočekao (umro je 867), ali je još 863. anatemisao Fotija. Tim rascepom hrišćanske crkve došlo je do takve metamorfoze, da je u ljudske duše evropskog Istoka nastalo trajno ulivanje Hristovog impulsa, pa je na taj način ruski narod u najširem smislu postao Hristov narod. Hristos je u njemu trajno prisutan kao unutrašnja aura koja prožima njegovo mišljenje i osećanje. S druge strane Rim duhovnu vladavinu Hristovu preobražava u svetovnu vladavinu crkve i pri tome upotrebljava i podsvesne sugestije. Kao posebna vojska dolazi mu u pomoć jezuitizam, koji 1543. ustanovljuje Ignjacije Lojola. Protestantske crkve koje oko tog vremena, a i docnije nastaju, ma koliko da se razlikuju od rimokatoličke, ipak su daleko bliže njoj nego pravoslavnim. U narodima koji govore engleski više se ide na obrazovanje društava, izdvojenih iz čitavog čovečanstva, nastaju lože iz kojih je nastalo i slobodno zidarstvo. Ma kako da te lože izgledaju da su smrtni neprijatelji jezuitizma, oni su u pogledu oblika predstavljanja strahovito slični jedni drugima. Tako se hrišćanstvo posle 869. godine izdelilo na:

NaistokuHristovnarodkojikaže: Usredinicrkveninarodkojikaže: Nazapadunarodložakojikaže:

“Hristos   je  duh” “Hristos  je  kralj” “Hristos je učitelj”

Sem ovih podela hrišćana, imamo takođe i opštu podelu čovečanstva na Istok, Zapad i Sredinu. Istok, uključujući ono rusko treba da se postara da se pojmi duh; Zapad da se pojmi telo; a Sredina da se pojmi duša čovekova. Naravno da se ni tu ne mogu postavljati neke veštački stvorene granice, jer se to sve jedno s drugim prožima. U pitanju je samo šta gde preteže. Tako i u narodima koji govore engleski državna organizacija se može razumeti samo time, ako se uoči kako je kod njih kneževstvo prožeto ustanovljenjima loža, a Francuska i Italija su takođe time inficirane, dok je Srednja Evropa u državnoj organizaciji pretežno prožeta jezuitizmom.[43]

Naravno da su svi ti uticaji vrlo isprepletani, te se tu ne mogu postavljati nikakve oštre granice. Švedska je na primer najpotpunije organizovana na jezuitskim načelima. Međutim, i u njoj se poslednjih deset ili dvadeset godina žestoka borba vodi da se natera na privatizaciju, a to potiče iz društvenog uređenja zapadnih loža. A razne lože se mogu naći i na Istoku, koji takođe ima i svoje, iz svojeg nastrojenja stvorene tajne organizacije. Na Zapadu sistem loža vodi poreklo od Kelta i one su antidemokratske, aristokratske - kneževske. Tu su najbrojnije lože slobodnih zidara, koje taj elitizam na neki način imitiraju i koje vuku poreklo od templara. Templari su za vreme krstaških ratova osnovani 1119. godine u Ankon-u, primili na Istoku znanja i rituale iz egipatsko-haldejske epohe od jevrejstva i drugih, pa je to preneto i na slobodne zidare, kad je templarski red početkom XIV veka rasturen i ukinut. Francuski kralj Filip IV Lepi je oktobra 1307. pohapsio sve templare koje je mogao, a "njegov" avinjonski papa Klement V ih je 1312. kao red zvanično ukinuo. (U najnovije vreme se opet neki oglašavaju kao templari.) Taj princip aristokratsko-kneževskih loža može se videti i u raznim drugim zapadnim organizacijama, kao što su Sionski red, Malteški vitezovi, insajderi, rotari, Bilderberg, Rimski klub, Trilaterala itd., itd., a u njih se uklapaju odnosno iz njihovih redova se postavljaju i vođe raznih verskih institucija, pa i bankarstva i privrede uopšte. Sve su to organizacije zasnovane na shvatanjima i znanjima i sa metodama iz proteklih vremena - bilo više iz četvrte bilo više iz treće kulturne epohe. One ne idu u korak sa redovnom evolucijom čovečanstva, čak se protiv nje i bore. Tu svoju skrutnutost u prošlosti i oni sami često prikazuju u svojim simbolima - da se poslužimo njihovim jezikom.

* * * * * * *

Pošto sam ja obavezan da pretežno govorim o Srbima, ja ću ovde ukazati samo na njhov položaj u napred opisanim evolucijama čovečanstva i njihovim zadacima, ako budu hteli i oni koji to budu hteli, da idu i rade u smislu ispravne evolucije čovečanstva, da idu Hristovim putem.

Prilikom onog rascepa crkava od oko 869. godine, Srbi su ostali u pravoslavnom hrišćanstvu koje je od Rusa napravilo Hristov narod. Impuls koji je išao preko patrijarha Fotija i Ćirila i Metodija naišao je u Češkoj i Moravskoj na strahoviti otpor i protivudar od strane zapadnih crkava, koje su pale pod uticaj impulsa pape Nikole I, njegovog sledbenika Hadrijana II i njihovih pristalica, tako da se u njima nije mogao održati. Sa i pomoću onog dela srpske pravoslavne crkve, koji nije inficiran sa zapada, Srbi bi mogli da shvate duh i uopšte duhovni svet. Ne treba se zavaravati: taj deo pravoslavlja je vrlo mali u odnosu na onaj koji je inficiran, koji su inficirali bilo oni za koje je Hristos kralj, bilo oni za koje je Hristos učitelj. Ite dve infekcije su u velikom bujanju i danas, jedva da se čuje po neki glasić iz onog neinficiranog dela. Ali ako taj glasić zazvuči, on će preobraziti čitav duhovni život, ne samo verski nego i naučnički i umetnički.

S obzirom na onu evoluciju naroda, gde srpski narod pretežno razvija dušu razuma kao i francuski, on bi iz tog nastrojenja mogao da pojmi telo. Ne možda lako i neposredno kao narodi koji govore engleski, ali sa određenim naporom da. No ako bi pao pod neposredni uticaj i autoritet loža, on bi telo lakše pojmio, ali bi izgubio mogućnost da pojmi duh. Toj opasnosti su vrlo jako izloženi Srbi; oni samo sopstvenim naporom, iz one evolucije pojedinačnog razvoja duše svesti mogu bez opasnosti da dođu do pojimanja tela. U onoj meri ukoliko to uspeju oni će onda u idućoj kulturnoj eposi takvom dušom razuma oploditi i ruski narod. To je njihov zadatak. Potvrda za to se može naći u specifičnom odnosu Srba i Rusa već koju stotinu godina: Srbi im donose znanja te vrste.

Onaj deo srpskog naroda koji je ostao da živi u Srednjoj Evropi - bilo na svom terenu bilo u drugim zemljama - samim tim ima mogućnost da pojmi dušu. Ali i tu treba da razvija svoj osećaj za istinu i da ne prima sa poverenjem sve ono što se iz drugih naroda Srednje Evrope autoritativno, a često i vrlo nametljivo i naročito pogrešno o tome govori. Treba da bude u stanju da prima ono što je istinito, a odbacuje lažno i pogrešno. Da se u sopstvenom ja raspravi sa svime, što mu se servira bilo sa Zapada, bilo sa Istoka, bilo iz Sredine. Da u toj evoluciji koju prolazi čitavo čovečanstvo do najveće mere razvija svoju dušu osećaja, ali da u svojem razvoju ne ostane pri njoj, nego da svojim ja svesno radi dalje na svom usavršavanju. Da saznaje i sebe i svet oko sebe.

Ja ću ovde pokušati da kažem nešto sa stanovišta neinficiranog dela srpske pravoslavne crkve, sa stanovišta razuma koji ne priznaje autoritete i sa stanovišta u Sredini spojene nauke i istine. Svakako da nadojeni sa materijalističkim shvatanjem sveta mnogi ljudi padnu u iskušenje da čak i iz nekih najboljih namera i ideala - neki naravno i iz egoističkih interesa - prihvate stavove ili jezuitizma odnosno rimljanstva ili zapadnih loža, loža naroda koji govore engleski. Neki smatraju da će Srbima kao narodu biti bolje, ako prihvate jedne ili druge gospodare, a i ne zaajući da je to više-manje slično, jer ni za jedne ni za druge Hristos nije duh, u njemu gledaju samo zemaljskog kralja ili učitelja. Jezuiti čak i u svom imenu "isusovci" odbacuju Hrista. Međutim:

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde." (Jn.18.36)

Prema tome - ako se tako, mada više slikovito može reći - i Isus, čovečija telesnost u koju je ušao Hristos pri krštenju na Jordanu, odriče da je car ili kralj ovoga sveta. No naravno neko može i da poriče verodostojnost evanđelja po Jovanu, pa da selektivno i druge stavove iz Novog zaveta usvaja ili odbacuje i da uporedo s tim tvrdi da je hriščanin. To je vrlo, vrlo rašireno i kod nas i kod mnogih drugih - ne samo kod jezuita. To je posledica raznih ljudskih slabosti i neprimanja Svetoga Duha. Pri tom se vrlo često zaboravlja - a to ima katastrofalne posledice za čoveka - na ovu opomenu:

"Nijedan sluga ne može da služi dva gospodara; Jer, ili će jednoga mrzeti a drugoga ljubiti, ili će jednom biti privržen a drugoga prezirati. Nemožete da služite Bogu i mamonu." (Lk. 16.13)

U današnjem vremenu, kad je lažljivost toliko raširena da je postala i stil života, mnogi ljudi smatraju da su vrlo mudri ako se u jednom društvu pokazuju na ovakav, a u drugom na onakav način. Vrlo često se i pripadnici jednog pokreta ubacuju u neki drugi i prikazuju kao da njemu pripadaju, a u cilju da bi ga iznutra minirali ili usmerili za svoje ciljeve, Tome je vrlo jako izložen i antropozofski pokret, u koji se ubacuju agenti raznih neprijateljskih organizacija. Pri tom - ako u tome uspeju - takvi ljudi smatraju da su izvršili neko veliko delo i da su bili vrlo mudri. No, pošto su se pri tom odvratili od Duha Istine, oni ne uviđaju da su sa tom svojom "mudrošću" u svoju dušu kao osobinu ugradili dvoličenje. To svakako da nije u službi Boga nego mamona. Da je to težak greh, vidi se i iz Pavlove poslanice Galatima, gde kaže kako je Kifi (Petru) pred svima ukazao na njegovo dvoličenje pred mnogobošcima i Judejima (Gal.2.11-21). A svaka vlast je zasnovana na dvoličenju - svesnom ili podsvesnom. Jer kad bi se iskreno zastupala samo istina i iznosila puna istina, ljudi bi se tome iz svoje slobode pridruživali i to onda i ne bi bila vlast: "Isaznaćete istinu, i istina će vas osloboditi" (Jn.8.32).

* * * * * * *

Desanka Maksimović je spevala jednu lepu pesmu: "Tražim pomilovanje". Ona tu traži pomilovanje za sebra i njemu slične. A ja bih ovde tražio pomilovanje za vlastelina i njemu slične, za sve koji imaju neku vlast.

Tražim pomilovanje za vlastelina! On je u mnogo težem i strašnijem položaju od sebra, pa bilo đa je toga svestan ili ne. Sebar može u svojem jadu i bedi da greši na ovakav ili onakav način, a svakako da greši i ne samo zbog jada i bede. No sebar može i da se u većoj ili manjoj meri sam oslobađa od svih svojih greha. Vlastelin to ne može, ne može od greha koji su vezani za vlast. On samim tim što ima neku vlast mora da greši. U mnogim prilikama čak vrlo svesno mora da izabere koji će zločin izvršiti, da bira da li je jedan ili drugi zločin činjenja ili nečinjenja veći ili manji. Ukoliko veću vlast ima, utoliko veći greh često mora da izabere i da ga počini.

Tražim pomilovanje za vlastelina! Ako je neko vlastelin bilo po rođenju ili preko nekih drugih. okolnosti, njegovi postupci su sa mnogo dalekosežnijim posledicama nego postupci sebra. Samim tim što ima vlast posledice njegovih grešaka snosi veliki broj ljudi. A: "Što god ko čini - sve sebi čini!" - kako kaže narodna mudrost. Isve patnje i bolove koje su drugi zbog njega pretrpeli on će preživeti u svojoj duši posle smrti - naravno i radosti. Da li je vlastelin toga svestan ili nije svestan, to ništa ne menja na stvari. Šta više, ako nije svestan toga, utoliko teže će se od tih greha spasti.

Tražim pomilovanje za vlastelina! Na njega navaljuju i veća iskušenja nego na sebra, jer se na njega vrše i veći pritisci da zgreši, a veća su i iskušenja koja dolaze iz njegove duše. Da ne govorimo da se pred vlastelina neki put postavljaju zadaci kojima on nije dorastao da ih reši; ni pored najbolje volje ne zna šta je bolje da uradi, a zna da od njegove odluke zavisi ispunjenje ili neispunjenje nekih moralnih ideala koje je on sam sebi kao pošten čovek postavio. Ion možda zna "da smo od Boga, a sav svet je u vlasti nečastivoga", pa uprkos toga mora da bude sudeonik i saučesnik u toj vlasti nečastivoga. Sebar to ne mora.

Tražim pomilovanje za vlastelina! Sebar sam sebe može da spase, ako pođe Hristovim putem. Vlastelin to ne može ili možda samo nekim čudom može. Ako bi pokušao to da učini time što bi se odrekao vlastelinstva i postao sebar, on bi svoje vlastelinstvo prepustio možda nekom daleko gorem od sebe, te bi u pokušaju spasavanja sebe učinio još veći greh prema drugima. Stoga je vlastelin uvek rob sebrova i onih dobrih i onih rđavih. Njegovo vlastelinstvo ga čini robom. Jer, kakva su sredstva da se stekne ili održi vlast? "To su bezvodni izvori i oblaci koje oluja goni, za koje se čuva tamni mrak. Jer time što govore visokozvučne, sujetne reči, plotskim razuzdanim požudama mame one koji su tek pobegli od onih što žive u prevari; obećavaju im slobodu, a sami su robovi propasti; jer od čega je ko savladan, tom i robuje." (2.Pet.2.17-19).

Tražim pomilovanje za vlastelina! Ko god ima vlast ima i strah, strah od gubitka vlasti - pa bez obzira da li je vlastoljubiv i time zadovoljava svoje mračne nagone ili ima vlast kojom teži da učini nešto dobro svetu. Od Boga je ljubav u kojoj "nema straha". Ljubav u sebi objedinjuje i moral i slobodu. Ako neko vlada drugim, on mu uskraćuje slobodu i ogrešuje se o božanski moralni poredak. Otuda svi koji imaju vlast osećaju strah, jer oni u podsvesti osećaju da se sunovraćuju u bezdan. "Strah ima kaznu" - nije se došlo "do savršenstva u ljubavi", nije se došlo do čoveštva, a može se pasti i ispod čoveštva i to je kazna.

Tražim pomilovanje za vlastelina! On sam sebe ne može spasti. Spasti ga mogu samo sebri, koji neće da drugom vlastelinu predadu vlast, nego koji će samu vlast kao vlast razvlastiti i odgovornost za društveni poredak preneti na sve ljude i bratski i tu odgovornost deliti. Vlastela koja hoće da se spasu moraju u tome takođe učestvovati i podsticati sebre da razvlaste njihovu vlast. Ne da napuste vlast nego da razvlaste vlast. Isus Hristos je taj impuls dao:"Sad je sud ovome svetu. Sad će vladar ovoga sveta biti izbačen napolje; a Ja ću - kad budem podignut sa zemlje - privući sve k sebi," (Jn.12.31-32)

Hristos je izbacio vladara ovoga sveta, On je izbačen na površinu i: ukoliko se više pomalja i po zemlji divlje mahnita, utoliko njegova moć više suzbijana biva - da upotrebim Novalisove reči. Čovek se iz svoje slobode može pridružiti tome maahnitanju, a može i Hristu koji će tog vladara s vremenom potpuno obuzdati.

Tražim pomilovanje za vlastelina! On sam sebe ne može spasti, ali ako se vlastela i sebri ujedine u Hristu i vlastelin će biti pomilovan. To se može učiniti samo razvlašćivanjem vlasti vladara ovoga. sveta, kome vlastela služe kao oruđe za vladavinu. To se može učiniti samo uvođenjem tročlanog društvenog uređenja, s početka samo na nekoj manjoj teritoriji, a onda će se to širiti i dalje dok se celo čovečanstvo ne preobrazi.

Tražim pomilovanje za vlastelina! On je u daleko gorem položaju od sebra - pa bilo da je toga svestan ili ne, bilo da vlast oseća kao teret bilo da za njom žudi ili u njoj uživa. Sebar može slobodno da razvija svoj etički individualizam - naravno ako hoće, ako hoće da traži Svetoga Duha - a vlastelin ni pored najbolje volje to ne može. Da bi imao vlast, on mora da se udružuje ili - što je isto - da sebi pridružuje druge ljude koji imaju neku moć i vlast. Time je on izložen velikoj opasnosti da izgubi svoju individualnost, jer nije u situaciji da slobođno razvija svoj etički individualizam, kao što to može sebar. Sa upadanjem u takve družine on postaje makar i glavni, ali ipak samo jedan od članova te družine, družine kojoj se onda nametne i povede je neki duh koji nju objedinjuje. Član takvog društva je time izložen strahovitoj opasnosti da izgubi svoje jastvo i da se izgubi u grupnom jastvu.

Tražim pomilovanje za vlastelina! Ako mu iz dubovnog sveta ne dođe neka pomoć u vidu kakve teške bolesti ili nesreće, usled koje bi osetio svoju nemoć i zavisnost od svojih bližnjih, on će se vrlo lako strmoglaviti u životinjstvo. Umesto da se razvojem svog etičkog individualizma uzdigne do višeg stupnja čoveštva, on će svojom pripadnošću družini da potpuno izgubi svoju individualnost i da postane sastavni deo neke grupne duše slične životinjskoj. No pošto duh koji povede takvo društvo može biti i gori od nekog životinjskog, može biti na nižem stupnju razvoja od životinjskog, vlastelin je u velikoj opasnosti da padne i ispod životinjstva.

Tražim pomilovanje za vlastelina! Ako on širi, podstiče, odobrava, dopušta, prećutkuje ili ne sprečava i ne bori se protiv laži, pogrešnih postavki, načina i predstava koje se kao nauka nameću ljudima još od najranijeg detinjstva, onda preko njega dolaze sablazni. "I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more." (Mk.9.42). Tražim pomilovanje za vlastelina koji to čini sa pomračenim umom, a ne za onoga koji to svesno čini, jer "Zaista vam kažem da će sinovima ljudskim biti oprošteni svi gresi i hule, koliko god ushule; ali koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti gre2h. Jer rekoše: ima nečistog duha." (Mk.3.28-30)

Tražim pomilovanje za vlastelina! Ako on širi, podstiče, odobrava, dopušta, prećutkuje ili ne sprečava i ne bori se protiv rugobe i skaradnosti u umetnosti, čime ljudi gube osećaj za lepo i ružno, pa na tome osećaj za dobro i zlo, onda preko njega dolaze sablazni. "I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more.". Tražim pomilovanje za vlastelina koji to čini sa pomračenim umom, a ne za onoga koji to svesno čini, jer "Zaista vam kažem da će sinovima ljudskim biti oprošteni svi gresi i hule, koliko god ushule; ali koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti greh. Jer rekoše: ima nečistog duha."

Tražim pomilovanje za vlastelina! Ako on širi, podstiče, odobrava,dopušta, prećutkuje ili ne sprečava i ne bori se protiv manipulisanja i fanatizovanja u veroispovestima, onda preko njega dolaze sablazni. "I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more." Tražim pomilovanje za vlastelina koji to čini sa pomračenim umom, a ne za onoga koji to svesno čini, jer "Zaista vam kažem da će sinovima ljudskim biti oprošteni svi gresi i hule, koliko god ushule; ali koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti greh. Jer rekoše: ima nečistog duha."

Tražim pomilovanje za vlastelina! Ako on smatra da nije jednak sa svim ljudima, da je iznad njih, te da stoga ima i veća prava, ako dopušta i godi mu da ga nazivaju veličanstvom, visosti, ekselencijom, ocem ili još i svetim ocem ili svetošću, preosveštenim i tome sličnim titulama, on potpada pod vlast zavodnika koji mu strahovito podstiče gordost. A gordost je prvi od smrtnih grehova - kako to kaže i neinficirani deo srpske pravoslavne crkve. Svojim najbližim učenicima Isus Hristos kaže:

"I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski. Niti se nazivajte nastavnici, jer je jedan nastavnik vaš, Hristos. A najveći među vama neka vam bude sluga. Ko uzdiže samoga sebe - biće ponižen, a ko unizi samoga sebe - biće uzdignut." (Mt.23.9-12)

Tražim pomilovanje za vlastelina! Ako on ne vidi u svakom čoveku brata,koji kao i on potiče od istog Oca nebeskog, koji je stvorio i njih i čitavu prirodu, i "čini da njegovo Sunce grane i zlima i dobrima i daje kišu pravednima i nepravednima" (Mt.5.45), pa smatra da njemu nešto više iz te prirode pripada i to silom prisvaja, silom svoje vlasti prisvaja i onda to još upotrebljava za vladavinu nad svojom braćom koju je toga lišio, on je pao u drugi smrtni greh, u srebroljublje. "Jer srebroljublje je koren svih zala; neki mu se predadoše, zastraniše od vere i sami sebi mnoge muke pričiniše." (l.Tim.6.10). Pao je pod zavođenje kušača, koji ga još navodi da novčanim manipulacijama i drugim otima plodove i duhovnog i fizičkog rada svoje braće, da ih smatra nebraćom. Međutim:

"Ali Bog je tako sastavio telo, da je zapostavljenom udu dao veću čast, da ne bude cepanja u telu, nego da se udovi jednako brinu jedan za drugoga. Iako pati jedan ud, svi udovi pate s njim; ako se jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim. - A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi." (l.Kor. 12.24-27).

Ako jedan ud naraste više nego što treba, to znači da je u sebe uneo maligne ćelije i čitavo telo je obolelo od raka. Izdvojene družine koje samo u svojoj grupi vide braću i teže da se što više nagoje, a svi drugi su im nebraća, od kojih treba uzimati, predstavljaju u stvari metastazu u čitavom čovečanstvu, a samo to čitavo čovečanstvo jeste u stvari Hristovo telo.

Tražim pomilovanje za vlastelina! Tražim pomilovanje i za sebra, ali pošto će se na sebra mnogo više njih smilovati, a na vlastelina se većinom gleda sa mržnjom i odvratnošću, ja sam smatrao da ovde treba da skrenem pažnju na neke osobine vlastele, a i na način na koji se na vlastelu ne gleda. Iprema njima treba imati isamilosti i ljubavi. Nije na nama da osuđujemo čoveka, ali greh koji počini treba osuditi.

Uz pomoć Isusa Hrista i njegovog izaslanika arhanđela Mihaila i vlastelin će se spasti, ali samo ako iz svoje slobode potraži nadahnuće Svetoga Duha, te zatraži njihovu pomoć. Moje je samo da mu na svoj način ukažem na put, da se pridružim onima koji na taj put već vekovima ukazuju na razne načine, a koji se svi svode na reči iz evanđelja:

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene," (Jn.14.6)

A za vlastelu. koja je prošla kroz dveri smrti i koja je svojim činjenjem ili nečinjenjem doprinosila da dođe do užasa proteklih vremena i do beznađa sadašnjeg vremena, za njih se treba moliti. Treba se moliti da sad - kad imaju drugu svest i nepristrasnu procenu za sve što su činili ili nisu činili, da sad ne potpadnu pod uticaje duhova tame i njima ropski služe, nego da ih Hristos spase i da od njega dobiju pomoć, da sa onima koje su ostavili u zemaljskom životu sarađuju u smislu ispravae evolucije čovečanstva; da im u tom smislu daju impulse i pomoć, jer su oni sad u stanju da bolje sagledavaju socijalne probleme. Za njih se takođe treba moliti i da ostanu u vezi sa onima u zemaljskom životu, koji su im bili poznati i bliski, a koji su u sebe primili istine, koje njima samima iz bilo kojeg razloga nisu bile dostupne ili su ih odbacivali, te da se i na taj način ojačaju da bi išli Hristovim putem, a nadahnuti Duhom Svetim.

Nekome takva saradnja između takozvanih živih i takozvanih mrtvih može izgledati nestvarna. Međutim, Rudolf Štajner na to vrlo jasno ukazuje i upućuje, a da ta veza postoji - to i ja potvrđujem. To naravno niko da ne primi iz verovanja u autoritet, nego neka sam proveri...

* * * * * * *

O evoluciji čoveka, njegovih društvenih uređenja i sveta već je bilo govora. Čovekova svest se menjala i sa njenom evolucijom nastajale su i promene u socijalnom životu ljudi. Dok se nisu individualisali i dok još nisu bili sazreli za slobodu, ljude su vodila duhovna bića koja su na višem stepenu razvoja od njega. Zatim tu ulogu preuzima sveštenički stalež, ljudi koji su imali sposobnosti da opšte sa višim duhovnim bićima i da od njih dobijaju podsticaje i uputstva za rad - bilo neposrednim gledanjem, bilo tumačenjem snova, bilo gledanjem zvezda i drugim.

Kad su ljudi uglavnom izgubili vezu sa duhovnim svetom, vođstvo ljudi preuzima drugi stalež, stalež kraljeva i vojnika, odbranbeni stalež koji političko-pravnim i oružanim sredstvima upravlja odnosno brani svoju društvenu zajednicu. Naravno da tu ne postoji jasan presek u preuzimanju vlasti, ali kad je sveštenstvo izgubilo tu sposobnost tumačenja volje bogova, ono u velikoj meri nastoji da bar deo vlasti (sada zasnovane samo na tradicijama) zadrži u svojim rukama na političko-pravnim načelima. Iz toga je proizišao i običaj da je ono to koje kruniše, predaje i kontroliše vlast raznim carevima i knezovima, koji tada vladaju "u ime Boga" - prvosveštenik im je za to bio posrednik. Za to je naravno i sveštenstvo moralo da se izdržava od raznih poreza i doprinosa - dobrovoljnih ili prinudnih.

Sa razvojem zanatstva i trgovine, pa posle i industrije pokazuje se taj vojnički stalež kao neradnički i parazitski, koji počinje da sve više uzima za podmirenje svojih potreba i zadovoljstava, a koji vrlo često u slučaju neke spoljne opasnosti pobegne i narod ostavi na cedilu. Ili u svojoj gramzivosti vodi ratove da bi se dočepao što većeg broja podanika od kojih bi uzimao porez, a za ratove naravno mora da izdržava što veću vojsku, koju hrane oni koji rade. Tad su zanatlije, trgovci odnosno građanstvo - privrednici - preuzeii vlast. A onda se i sam vojnički stalež uključuje u privredu, ali - pošto je na to navikao - on političkim sredstvima nastoji da stekne privredna preimućstva. Tu sad i sveštenstvo ne može više da se izdržava samo od raznih doprinosa, nego počinje da naplaćuje svoje usluge - uključuje se u privredu; a radi boljeg privređivanja ne odriče se ni učestvovanja u političko-pravnom životu.

Tako vidimo da se u onom prelazu vlasti od svešteničkog staleža na odbranbeni stalež duhovni život na neki način spojio sa političko-pravnim, a privredni se odvijao više-manje izvan njih, mada njima u velikoj meri vođen i potčinjen, da bi ih hranio. Tu sad i religije postaju državne - kao i vojska i njena oprema, kao i ratni brodovi, putevi ili docnije i železnice, pa i banke i druge ustanove. Religije su s jedne strane potčinjene državnoj političko-pravnoj oblasti, a s druge strane one nastoje da svoja moralna načela unesu u pravnu oblast i da i svoj status preko prava osiguraju. Tako postepeno nastaje i "vladavina pomoću trona i oltara".

S druge strane pri prelasku vlasti na privrednike i duhovna i političko-pravna i privredna oblast stapaju se u jedno jedinstvo. Danas je situacija takva, da čisti privrednici još nisu potpuno preuzeli vlast od knezova i feudalaca, bez obzira što se oni uglavnom kao takvi ne deklarišu - to počinje da biva potpuno nepopularno posle Francuske revolucije i giljotine, mada se kroz kontrarevoluciju to stalno oživljava. Zbog takve situacije mi danas imamo stalnu borbu, ali u stvari i snažnu stopljenost političko-pravne i privredne oblasti: ko ima pare - njima osvaja politiku, pa kupuje i prisvaja pravo; a ko ima političku moć - njom zgrće pare prodavajući svoje usluge pri dodeljivanju koncesija i tumačenjem prava. Duhovna oblast, koja je prvo morala da se prilagođava političko-pravnoj, a onda i njoj i privrednoj skoro potpuno je izgubila uticaj na društveni život. Ima ga samo ukoliko ona ima i služi se sredstvima ove dve oblasti - politikom i novcem, a to onda nije više slobodni duhovni život, on je tad prestao to da bude.

Drugim rečima, duhovna oblast, koja je u sebi nekad sadržavala i religiju iumetnost i nauku, ne samo da se u toku evolucije raspala na ta tri dela, nego je i potpuno degradirana i porobljena. Sa nastankom vladavine vojničkog staleža iz duhovnog života je izvučena i sa njim spojena ne samo religija nego i umetnost, koja je stavljena pretežno u službu - za uzdizanje i za zabavu - dokonih vladara; puku je naravno ostavljena ona niža i tradicionalna vrsta. A sa prelaskom vlasti na privrednike i građanstvo nauka je počela da pretežno služi njima, da bi se privreda ojačala tehničkim dostignućima i da bi se njome pravdala nemoralna sredstva za ostvarivanje veće dobiti; umetnost je postala roba kao i svaka druga, sa težnjom da se što bolje unovči; a verske zajednice se organizuju kao političke i privredne ustanove, pa se njihovim sredstvima i bore za svoj opstanak.

Sada, kad je došlo vreme da svi ljudi u jednom društvu učestvuju u njegovom upravljanju preko ranije pominjanog tročlanog društvenog uređenja, sada - ako duhovni život bude oslobođen od tiranije jednodelne države - sada će se postepeno vršiti i spajanje nauke i umetnosti i religije u jednu harmoničnu celinu, neće biti veštački rastrzane politikom i parama. Po oslobađanju duhovnog života nauka se neće zaustavljati pred nekom Kantovom "stvari po sebi"; religija će tražiti da se u njene istine ne samo veruje nego da se obasjaju znanjem, kako bi se suzbilo bezverje koje je došlo iz njihove podvojenosti; a umetnost će - inspirisana naučnom religijom - služiti da se ta i naučna i verska znanja učine pristupačnim ljudima, kako bi ih oplemenjivala, a ne da ih vuče u životinjstvo, pa čak i ispod životinjstva.

To je imperativ vremena! Na to ukazuje i arhanđeo Mihailo.

* * * * * * *

Arhanđeo Mihailo je jedan od sedam arhanđela koji naizmenično vode razvoj čovečanstva u trajanju od po nešto više od tri stotine godina. Svaki od njih ima posebne zadatke i na svoj specifički način deluje na ljude, tako da u određenom vremenu razviju određene sposobnosti i osobine,a u smislu njihovog ispravnog razvoja. Ranije je bilo pomenuto da se tek oko 300. godine pre hrišćanskog računanja vremena kod ljudi rodila mašta. Pre toga su umetnička stvaranja dolazila iz imaginacija proizišlih iz vidovitog gledanja - ne ovako kako se danas stvara iz čovekove sopstvene snage uobrazilje. To je nastalo pod uticajem i u vremenu tadašnjeg Mihailovog vođenja čovečanstva. Tada je postala delatna čovekova snaga uobrazilje, a sada je opet pod Mihailovim vođstvom vreme za razvoj delatnog razuma.[44]

Dok onih drugih šest arhanđela deluju i povezani su sa sferama šest planeta, arhanđeo Mihailo deluje sa Sunca. On u vođenju čovečanstva smenjuje arhanđela Gavrila koji deluje sa Meseca. To je velika razlika. Na nju ukazuje Rudolf Štajner u svojem predavanju od 25.1.1924. održanom u Bernu,[45] iz kojeg ću ja ovde dati kratak pregled radi boljeg razumevanja onoga što se među ljudima događa. Pri tome, kad se gorori o Mihailu i Gavrilu, treba imati u vidu da su oni na neki način predstavnici i vođe ogromnog broja duhovnih bića koja deluju sa Sunca odnosno sa Meseca.

Zato i neinficirani deo Srpske pravoslavne crkve govori o "Saboru svetog arhanđela Mihaila" (21/8 novembar), koji kao veliki praznik praznuje, a i o dva "Sabora svetog arhanđela Gavrila" (8 april/26 mart i 26/13 juli). Katolička crkva, a po svoj prllici ni druge zapadne crkve te praznike ne praznuju. "Sabor svetog arhistratiga Mihaila i ostalih bestelesnih sila nebeskih" ustanovio je kao praznik nekoliko dana pre Nikejskog sabora (325 g.) ili sv. Silvester, episkop rimski (314-335) ili sv. Aleksandar, patrijarh aleksandrijski (312-328). Kad ga je katolička crkva ukinula, ja to nisam mogao da pronađem, a zašto ga je ukinula - to će se videti iz daljeg izlaganja. O saborima arhanđela Gavrila meni nije ništa poznato. Rudolf Štajner, iako je o samom saboru Mihailovom više puta govorio, sam taj praznik ne pominje, već ističe samo Miholjdan (12. oktobar/29. septembar) kao praznik jednog od četiri godišnja doba, pored Božića, Uskrsa i Ivanjdana. Po svoj prilici on nije znao da se taj sabor Mihailov u pravoslavnim crkvama praznuje.

   Ovde treba dodati da je sv. Đorđe (6. maj/23. april i Đurđic 16/3 novembar) u stvari drugi vid, drugi prikaz samog arhanđela Mihaila. On se prikazuje nakonju kako kopljem probada aždaju, koja je simbol za duhove tame, za Satanu, za Ahrimana. Mihailo se na našim ikonama uglavnom prikazuje sa terazijama (u ravnoteži) u levoj ruci i plamenim mačem u desnoj, a ređe sa loptom - Zemljom u ruci. Kad sam bio 1962. godine u Beču, video sam u crkvi posvećenoj Mihailu (Michaeler Kirche) kod oltara ogroman bareljef, na kojem je prikazan Mihailo kako s neba strovaljuje duhove tame, a u tome mu - izgleda - i drugi anđeli pomažu.[46] Ne znam kada je ta crkva odnosno bareljef pravljen (možda krajem XIX veka), ali se iz toga vidi da i u katoličkoj crkvi postoji deo koji nije potpao pod uticaj sabora iz 869. godine. Naravno ne samo iz toga, jer je i iz katoličke crkve i posle tog sabora izišao vrlo veliki broj izvanredno uzvišenih i pravih hrišćana. Neki možda nisu mogli da dođu do izražaja i da se izbore za ukidanje te dogme o "ukidanju duha", ali su čitavim svojim životom i radom pokazali da nikako nisu hulili na Svetoga Duha. To dobro treba imati u vidu!

Zvanična katolička crkva je pre desetak godina prilikom revizije svetaca takođe i sv. Đorđa proglasila svecem lokalnog značaja. Po njoj nema istorijskih dokaza o njegovom postojanju, ali - pošto su izvesni gradovi i krajevi njega uzeli još pre više vekova kao zaštitnika - onda su ga ostavili da samo njima i služi odnosno da ga samo oni poštuju. To je sasvim dosledan zaključak onih koji ne priznaju duh, a to takođe dokazuje da u sv. Đorđu ne treba možda gledati kao na nekog čoveka, nego da je on u stvari neko visoko duhovno biće.

Prema "Večitom kalendaru" (Er. O. Karadžić, Beograd, 1863) ime Mihailo na hebrejskom znači "ko je ravan Bogu", a ime Georgije "zemljodelac" na grčkom. Na našim ikonama se Mihailo prikazuje sa krilima, što znači da je nadljudsko duhovno biće i uopšte biće koje deluje iz duhovnog sveta. Na to ukazuju i plameni mač i terazije kojima se bori za ravnotežu između dveju suprotstavljenih sila. Na bečkom bareljefu se prikazuje trenutak, kad on iz duhovnog sveta strovaljuje duhove tame na Zemlju među ljude. Kao sveti Georgije on je prikazan kako deluje kroz ljude, kroz čoveka koji je – sopstvenim slobodnim odlučivanjem prihvativši Mihailov mig – zauzdao svoju životinjsku prirodu i sa nje probada kopljem aždaju koja gmiže po zemlji. To je borba protiv tih duhova tame kojoj se pridružuje i čovek. Koplje je mudrost, inteligencija kojom treba pobediti duhove tame koji su pali na Zemlju među ljude. To da je sveti Georgije drugi vid Mihaila, to će se uvideti ovde iz daljeg izlaganja.

Da se vratimo na pomenuto predavanje od 25.1.1924! Sa Mesečevim snagama i bićima povezano je sve što je u vezi sa prošlošću, a sa Sunčanim ono što ukazuje na budućnost. Ono što je prošlost ni na koji način se ne može izmeniti, tako da se u Mesečevim snagama nalazi nepromenljiva nužnost. Sunčeve snage ukazuju na budućnost i to je nešto u šta može da zahvati naša volja, tu je naša sloboda. Da bi se dva čoveka srela, to uvek dolazi sudbinski od snaga Meseca, ma kako to da nam se učini da je to "slučajno". No šta će se među njima dešavati kad su se već sreli i upoznali, tu dolazi uticaj i od onog Sunčanog. Neki ljudi deluju direktno na našu volju - bilo da se prema njima upravljamo bilo da im se suprotstavljamo; a neke ljude jednostavno samo razumski prosuđujemo. Oni prvi su sa nama karmički već povezane ljudske individualnosti, a ovi drugi još nisu. Te prve možemo odmah i da sanjamo, a druge ne možemo. No, kad smo se sa onim prvim upoznali, pa se u naše odnose uplete i razum, to onda može biti osnova i za buduću karmu. U podsvesnim odnosima takva dva čoveka dešavaće se i dalje ono što je u smislu njihove karme; ali ono što deluje preko razuma i kao simpatije i antipatije, to se sad takođe upliće u karmu. Time se onda jedna u drugu upliću prošlost i budućnost, Mesečevo odnosno Sunčevo postojanje. Od Meseca dakle dolazi sva nužnost u čovekovoj sudbini, a od Sunca čovekova sloboda.

Iz ovoga se vidi da negiranje Hrista kao duha Sunca, koji je radi oslobođenja i spasenja ljudi prošao kroz Misteriju na Golgoti, da je to ujedno i negiranje čovekove slobode. Pridavanje Hristu samo svojstva kralja ili učitelja i skrivanje njegovog pravog duhovnog bića znači borbu protiv čovekove slobode. Ta borba protiv čovekove slobode došla je do izražaja u "ukidanju duha" 869. godine u hrišćanstvu ili u nehrišćanskim religijama nepoznavanjem ili nepriznavanjem Hrista kao Sina i uopšte Svetog Trojstva. Insistiranje na samo jednom jedinstvenom Bogu, to je negiranje mogućnosti čovekove slobode. To je okretanje samo ka božanskim bićima koja deluju sa Meseca. Otuda je u Islamu kao simbol uzet Mesec, a i Jevreji se obraćaju samo na Jehovu, koji je uzvišeno duhovno biće i vođa svih onih bića koja deluju sa Meseca. Islam je sa svojim ksmetom (sudbinom) preko materijalističke nauke u velikoj meri porobio zapadne narode, a ovi su onda preko te nauke u velikoj meri takođe porobili i istočne hrišćane, koje su od samog arabizma prvo odbranili Turci, iako su i ovi primili Islam.

Po sebi je razumljivo da, ako se Hristos ne priznaje kao duh i to duh koji je došao sa Sunca, da se onda gleda da se zanemare i drugi duhovi koji su u njegovoj službi i deluju sa Sunca. Otuda se onda ukida i praznovanje sabora arhanđela Mihaila, a i svetoga Đorđa koji probada njihovu aždaju.

U predavanju održanom 20.7.1924. u Arnhajmu,[47] a i u drugim predavanjima Rudolf Štajner opširno govori o tom saboru arhanđela Mibaila, koji su određeni hrlšćanski posvećenici još u IV veku znali da se priprema. Taj sabor je u duhovnom svetu trajao u XV, XVI, XVII, pa sve do u XVIIIstoleće. Tu je arhanđeo Mihailo okupio sve svoje područne arhanđele i anđele, a takođe i ljude koji su boravili tada u duhovnom svetu izmedu smrti i novog rođenja, okupio je sve one koji su bili na neki način pod njegovim vođstvom. (Otuda se on u crkvi označuje kao "arhistrateg"). To je bila neka vrsta nebeske škole, u kojoj je Mibailo svojima dao uputstva za rad. U isto vreme je neposredno ispod površine Zemlje osnovana na suprot Mihailovoj, jedna opet duhovna ali ahrimanička škola. Obe se bore oko nebeske inteligencije, kojom je nekad upravljao Mihailo, a koja je u međuvremenu od njega otpala i pala na Zemlju.

Ovde treba napomenuti, da je Mihailo poslednjom fazom kosmičke inteligencije upravljao do u vreme Aleksandra Makedonskog (356-323), a da je ta kosmička inteligencija sa VIII vekom sasvim pala dole u suštastvo Zemlje. U međuvremenu se sa Misterijom na Golgoti Hristos sjedinio sa čovečanstvom na Zemlji, ali to tada ljudi većinom nisu mogli da shvate. Sada Mihailo nadahnjuje ljude da se na Zemlji pojavi spiritualnost koja je dorasla čovekovoj inteligenciji; tako da čovek može da misli i istovremeno da bude spiritualan. Na taj način da ga nadahne i Sveti Duh, pa da shvati i Hrista. To znači Mihailovu vladavinu. Jedino razumevanjem Mihaila i primanjem njegovog impulsa može ljuđska civilizacija da se spase od propasti - drukčije ne![48]

Tu treba dodati i ovo. U evanđeljima se na više mesta pominje, kako Isus Hristos upućuje svoje učenike na budnost. Ako je čovek iz bilo kojih razloga sa prigušenom ili pomućenom svesti, onda na njega lako mogu da vrše uticaj svi mogući duhovi tame. Ako je u svojoj svesti budan, onda ne mogu, sem naravno ako on njih sam priziva. I to je razlog zašto ti duhovi, naravno i preko ljudi nastoje da se svest ljudima priguši - lažima uključujući i bezbrojne protivrečne informacije odnosno dezinformacije, zaglušujućom muzikom, munjevitim menjanjem slika na televiziji i drugim. To sve dolazi iz te podzemne duhovne škole Ahrimanove.

U predavanju ođržanom 20.10.1917. godine u Dornahu[49] Rudolf Štajner navodi da je ta borba Mihailova protiv sila iz ahrimaničke škole bila odlučujuća od 1841, pa do novembra 1879. godine, kad je Mihailo te duhove tame iz duhovnog sveta strovalio u područje ljudi. Ta borba se sada dalje vodi u mišljenju, u osećaju, u voljnim impulsima ljudi. Ti duhovi tame koje je Mihailo pobedio jesu u stvari iz hijerarhije anđela, to su u razvoju zaostali anđeli, koji nisu bili u stanju da svoje zadatke izvršavaju u prvoj najbližoj oblasti duhovnog sveta.

Ja ću ovde ubaciti sledeće. Ti pali anđeli su bačeni na Zemlju, ali su oni na višem stupnju razvoja nego ljudi i zato imaju vrlo veliku snagu zavođenja i delovanja na ljude, ako ovi nisu budni i ako nisu razvili devociju prema istini. Budnost i devocija prema istini - iz koje se kao plodovi ubiraju i druge vrline - to su snage, kojima čovek ove duhove tame ipak može da savlada, iako je na nižem stupnju razvoja od njih; jer, ako je iz svoje slobode izabrao put istine, uvek će mu u pomoć doći i arhanđeo Mihailo sa svojom vojskom. No, ako čovek svesno upotrebljava laž za ostvarenje nekih svojih ciljeva, on onda potpada pod vlast duhova tame, oni ga onda opsedaju. A, ako se još na osnovama laži - ne dakle putem krvi, nego duhovnim putem - ako se na osnovama laži još i udružuje sa drugim ljudima radi ostvarivanja nekih zajedničkih grupnih ciljeva, on onda gubi i svoju individualnost i čitavo to udruženje dobija svoju grupnu dušu kojoj na čelo staje neki od tih palih duhova tame, taj duh tame postaje njihovo jastvo. A - za razliku od životinja, čije se ja nalazi u prvoj oblasti duhovnog sveta, u astralnoj sferi - pošto su ti duhovi tame bačeni na Zemlju, takvi ljudi ne samo da gube svoju individualnost, nego padaju i ispod životinjstva. Pri tome ostaju potpuno svesni svoga pada, jer su već i razvili svoju dušu svesti i svesno izabrali put grupisanja u laži...

No da se vratimo na osnovnu temu! Iste te 1879. godine vođstvo nad ljudima preuzeo je arhanđel Mihailo od arhanđela Gavrila. To je ogroman preokret u čovečanstvu.

Ja sam početkom 2001. godine u manjem broju primeraka umnožio svoje Beleške iz malopre pomenutog ciklusa predavanja Rudolfa Štajnera "Spiritualne osnove spoljašnjeg sveta - Survavanje duhova tame".[50] Ovde ću iz tog ciklusa navesti sasvim kratko o kakvom je to preokretu reč, a uz još neke napomene radi boljeg razumevanja.

Po božanskoj promisli ljudi su stvoreni da postanu hijerarhija slobode. Sloboda se ne može zamisliti, ako ne postoji mogućnost biranja bar između dve stvari, a za to je potrebna i samostalnost, ne biti prinuđen bilo čim. Sloboda se naravno sastoji u činjenju, a za izbor šta će se činiti potrebno je saznavanje, do kojeg se dolazi intelektualnošću. Ako bi čovek neposredno sagledavao božansku volju, njemu bi bilo besmisleno i nemoguće da nešto čini protiv nje. Stoga su ljudi iz duhovnih svetova spušteni na fizički plan. Tek se tu može ostvarivati i čovečiji moral, koji bez slobode ne može ni postojati. Tek tu čovek može samo iz samog sebe, iz svoje sopstvene ličnosti da napravi izbor i da nešto čini isključivo iz svoje čiste ljubavi prema samom tom činu.

Kad bi sva duhovna bića bila jednoobrazna, čitavo postojanje bi bilo nešto sasvim neizdiferencirano. Međutim, postoji bezbroj raznih duhovnih bića. Dionisije Areopagit navodi devet raznih duhovnih hijerarhija. Ali i u tim hijerarhijama ima bezbroj razlika. Svako biće ima neko svoje obojenje, drukčije je od ostalih iz svoje vrste. Neka bića od njih su naprednija, neka zaostalija u svom razvoju (sva bića se na neki način razvijaju). U ovim izlaganjima se pod nazivom "duhovi svetlosti" podrazumevaju bića koja idu redovnim razvojem, razvojem koji se može označiti i kao "Hristovim putem", dok se pod nazivom "duhovi tame" podrazumevaju bića koja su više ili manje zaostala u svojem razvoju - bez obzira kojoj hijerarhiji pripadaju.

U pradavnim vremenima su duhovi tame izdvojili čoveka iz duhovnog sveta, što je opisano kao izgon iz raja i spustili ga na Zemlju. Oni su hteli da čoveku odmah dadu apsolutnu slobodu i da svakog čoveka individualno postave na samog sebe. No ljudi za to još nisu bili zreli. Da ljudi ne bi pre vremena postali slobodni, stupili su u dejstvo duhovi svetlosti i upleli ljude u struju nasleđivanja njihove osobenosti pomoću snaga Zemlje, preko krvnih veza. Sve što je u vezi sa nasleđem, rađanjem, razmnožavanjem, kao i ljubavlju na zemaljskom polju, upravljala su ona bića, čiji se vođa naziva Jahve ili Jehova. Ljudi su tako podeljeni i na plemena, narode i rase, što je sve u vezi sa krvi, sa krvnim vezama. - Otuda imamo da se u Starom zavetu veliki naglasak daje na čistoti krvi, na njenom očuvanju čak i - po današnjim shvatanjima - na vrlo surov, pa i rodoskrvni način. Otuda i začuđenost i zgražanje Jevreja i drugih, što Isus Hristos krši ta stroga pravila. Primer za to imamo u njegovom odnosu prema Samarjanki (Jn.4.1-42), a za kidanje staleških veza u odnosu sa kraljevskim činovnikom (Jn.41.43-54).

Protiv tog nasleđivanja po krvi, protiv tog krvnog srodstva i narodnosnog ili rasnog odnosa bore se stalno duhovi tame, koji u to vreme ljude podstiču na individualnu slobodu. Oni inspirišu ljude na pobunu protiv tih krvnih veza.

Tako imamo te dve struje koje vekovima deluju u razvoju čovečanstva. Ništa se ne može odjednom preokrenuti i kad se govori o nekim prekretnicama, uvek treba imati u vidu da i pre i posle nekog takvog trenutka postoje i zaostala i preuranjena dejstva u tom smislu. Zato je ljudima često vrlo teško da se u tome snađu, te iz najboljih namera neki put brane nešto što je već sazrelo da bude izmenjeno, a radi ispravne evolucije sveta.

U 1879. godini je vođstvo nad ljudima od arhanđela Gavrila prešlo na arhanđela Mihaila. Od 1841. godine Mihailo je u duhovnom vodio silnu borbu protiv izvesnih duhova tame, a koja se 1879. završila time, što ih je strovalio sa neba na Zemlju među ljude. Ti duhovi tame - vrste anđela, iz njihove hijerarhije - slični su onima koji su tu već delovali, ali su već postepeno gubili svoju moć. No, do 1879. godine duhovi svetlosti su već preko krvnih veza dovoljno delovali na ljude, Sada nastaje preokret! Pošto je čovečanstvo za to sazrelo, duhovi svetlosti su sada ti koji ljude inspirišu da razvijaju slobodne ideje, osećaje, impulse za slobodu, oni su sada ti koji hoće da ljude postave na osnove njihovih individualnosti. A ovi duhovi tame - srodni onim starima - oni sad dobijaju zadatak da deluju u krvnim vezama. Ono što je ranije bilo u sferi dobrih duhova svetlosti, to je s poslednjom trećinom XIXveka predato duhovima tame.

U tom preokretu se sastoji svetska revolucija!

Pobedom Mihaila i njegovog jata nad duhovima tame 1879. godine kidaju se veze po krvi, da bi čovečanstvo moglo dalje da se razvija, jer je sada zrelo za razvoj individualnosti i slobode, te da svaki čovek potraži pomoć od Mihaila da razvije svoju intelektualnost u smislu prodiranja u - a takođe i pojimanja i spiritualnog sveta,  a ne da se vezuje samo za čulni svet; da kopljem probode aždaju. Međutim, reakcija ažđaje je užasna i to je kontrarevolucija ili antievolucija. U tom vremenu duhovi tame razbuktavaju plemenske, narodnosne i rasne strasti i raznim lažima ih prikazuju kao nešto idealno, a to su u stvari pojave propadanja čovečanstva, a ne uspona. Tu spadaju i sve moguće vilsonijade, koje su se udenule u Društvo naroda, a sad u Ujedinjene nacije - koje proklamuju neka prava naroda na svoje države, ali da budu multietničke! Nacionalne multietničke države! Sa takvim "pravom" zbilja se i mogu postizati ciljevi svetske "revolucije" koju su propovedali komunisti i nacisti, ili sadašnje propovedanje globalizacije ovakvog ili onakvog smera, a koji su u stvari kontrarevolucije, žestoka borba protlv evolucije čovečanstva - bilo da je više pod zastavom Lucifera, bilo pod zastavom Ahrimana. Te dve globalizacije se prikazuju kao da su suprotstavljene a zajedničko im je to, što su obe protiv Hristovog impulsa, u čije ime istupa arhanđeo Mihailo. Do te 1879. godine Mihailo je bio zastupnik Jahvea, a od tada postaje zastupnik Hrista, Hristovog impulsa, jer nas je Hristos "oslobodio za slobodu".

Lažno prikazivanje odnosa čovekovog prema njegovom plemenu, narodu ili rasi jeste kad se govori da on za njih sme i treba da radi na uštrb drugih porodica, naroda ili rasa. Istinsko prikazivanje je da čovek kroz svoju porodicu, narod ili rasu treba da radi na dobru čitavog čovečanstva, dakle da sa mesta gde je iz duhovnog sveta ušao u fizički - uključujući i sopstveno telo - da sa tog mesta, sa sposobnostima i mogućnostima koje ima, radi na razvoju čitavog čovečanstva, da služi apsolutno svim ljudima kao što i svaki delić čovečijeg tela služi celom telu. U to spadaju prava čovekova kao ličnosti, a ne besmisleni pojmovi o nekakvim pravima naroda, pri čemu se u potaji misli na ovlašćenja njihovih vladara da sa tim narodom manipulišu i da ga time vode u propast. U to i takvo pravo vladara je razume se uključeno i to, da narod nema prava da zna istinu. Po tom pitanju su svi vladari jedinstveni. I u tome se vrlo jasno pokazuje da nijedna vlast nije od Boga, već od đavola ili sotone koji je duh laži.

U spisu "O prirodi" iz 2002. godine ja sam naveo šta o tome kaže Piko dela Mirandola (1463-1494):

"Nisam ti dao ni utvrđeno mesto, ni sopstveni lik, niti bilo kakav poseban zadatak, o Adame, da bi ono mesto, onaj lik, ona preimućstva koje budeš sam želeo prema svojoj želji i prema sopstvenom sudu postigao i čuvao. Ograničena priroda ostalih zakonima je, koje sam ja propisao, prinuđena. Ti, nikakvom prinudom ograničen, odredićeš svoju prema sopstvenoj volji u čije sam te ruke stavio. U središte sveta sam te postavio da bi odatle bolje video sve što je u svetu. Nisam te učinio ni nebeskim, ni zemaljskim, ni smrtnim, ni besmrtnim, da bi, skoro kao slobodan i častan tvorac, samog sebe uobličio i izvajao u obliku koji budeš sam izabrao. Moći ćeš da se izrodiš u niže oblike, kao što su životinjski; moći ćeš, prema sudu sopstvene duše, da se ponovo rodiš u višim, kao što su božanski."

Svaki čovek dakle može da bira: da ide Hristovim putem na koji ukazuje arhanđeo Mihailo i da se bori za ispeh njegove revolucije koju je 1879. godine pokrenuo svojim plamenim mačem ili da se bori za kontrarevoluciju. Onaj prvi će uvek smatrati da su mu svi ljudi braća, a ovaj drugi da pripada nekoj izdvojenoj eliti. U prvom slučaju čovek će razvijati svoj opšte čovečanski etički individualizam, a u drugom izdvojenu elitističku grupnost, koju će voditi i koja će se pripojiti nekom od palih duhova tame. U prvom slučaju će se čovek ponovo roditi u višim, a u drugom slučaju će se izroditi u neki niži oblik.

To sam imao ja da kažem o svetskoj revoluciji.

---

[1] Rudolf Steiner: Alte Mythen und ihre Bedeutung, Philosophisch-Anthroposophischer Verlag am Goetheanum, Dornach, 1937 (iz GA 180), str. 1-2, 47-49, 65-66, 106, 176

[2]Ivan Mužić: Masonstvo u Hrvata (Masoni i Jugoslavija), Split 1983, br.8, str. 58, 107, 115

[3]Rudolf Steiner: Wie wirkt man für den Impuls der Dreigliederung des sozialen Organismus?,

Rudolf Steiner Verlag, GA 338, str. 22

[4]Isto, str. 238

[5]Rudolf Arčibald Rajs: Čujte Srbi!, Istorijski muzej Srbije - Dečje novine, 1998, str. 29, 44-45, 62-63, 37

[6]Vidi Petar A.Kunovčić: Moj prvi i poslednji razgovor sa Stojanom Protićem, dato u Prilogu 1

[7]Vidi pod 2, str. 222

[8]Renate Riemeck: Mitteleuropa - Bilanz eines Jahrhundert, Fischer Taschenbuch Verlag, 1983

[9]Thomas Meyer: Ludwig Polzer-Hoditz -Ein Europäer, Perseus Verlag Basel, 1994, str. 253, 298, 237

[10]Isto, str. 245-246

[11]Isto, str. 345

[12]Isto, str. 528

[13]Isto, str. 222 i 485

[14]Vidi pod 2, str. 96

[15]Vidi pod 3, str. 224-225

[16]Vidi pod 2, str. 294

[17] Nouveau Petit Larousse Illustré, Paris, 1939, str. 1004

[18]Rudolf Steiner: Die Suche nach der neuen Isis, der göttlichen Sophia, Philosophisch-Anthroposophischer Verlag am Goetheanum, Dornach, str. 17-18

[19]Isto, str. 78-79

[20]Džim Marzi; Vladavina tajnom, Narodna knjiga, 2001, str. 170-174

[21]Vidi pod 8, str. 163 i 167

[22]Novalis - Band 2, CarlHanserVerlag, Munchen-Wien, 1978, str. 763, broj 82

[23]Novalis - Band 2, CarlHanserVerlag, Munchen-Wien, 1978, str 839, broj  428

[24]Novalis - Band 2, Carl Hanser Verlag, Munchen-Wien, 1978, Die Christenheit oder Europa, str. 744

[25]Renate Riemeck: Glambe - Dogma - Macht, Urachhaus Verlag, Stuttgart, 1985

[26]Vidi pod 17, str. 1197

[27]Jirgen Holtorf: Zavera za dobro - Istorijski značaj i današnji zadatak loža slobodnili zidara,            Izdanje Zoran Petrov, Beograd, 1996 prema nemačkom izdanju od 1974, str. 9 i 11

[28]Novalis - Band 2, Carl Hanser Verlag, Munchen-Wien, 1978, str. 826, broj 387 – izvod

[29]Thomas Meyer: Die Kantische Philosophie als Kulturzersetzungsferment, Der Europaer, Jg.8/Nr.5, März 2004,   str. 8

[30]Vidi 8, str. 64-65

[31]Novalis - Band 2, CarlHanserVerlag, Munchen-Wien, 1978, str842, broj  441 -  izvod

[32]Rudolf Steiner: Mythen sad Sagen - Okkulte Zeicben und Symbole, GA 101, str. 198

[33]Vidi 32,  str. 170 i dalje

[34]Vidi  "Veronauka nije nauka" i "Nauka jeste veronauka"  u Prilogu  2

[35]Vidi 32, str. 174 i dalje

[36]Rudolf  Steiner: Der menschliche und der kosmische Gedanke, GA 151

[37]Rudolf  Steiner: Individuelle Geistwesen und ihr Wirken in der Seele des Menschen, GA 178

[38]Vidi karte iz Большая советская энциклопедия, 1975

[39]Rudolf  Steiner: DiePhilosophie der Freiheit, GA 4

[40]Rudolf  Steiner: Der Tod  als Lebenswandlung, GA 182

[41]Rudolf  Steiner: Geschitliche Symptomatologie, GA 185, Osmo predavanje, 8. novembra 1918.

[42]Vidi  25

[43]Vidi 41, Predavanja od 2. i 3. novembra 1918

[44]Rudolf Steiner: Heilfaktoren für den sozialen Organismus, GA 198, str. 25 i 29

[45]Rudolf  Steiner: Esoterische Betrachtungen  karmischer Zusammenhange - Band VI,

GA 240, Prvo predavanje i str. 313

[46]Moja fotografija iz Beča od 17.5.1962

[47]Vidi 45, Deveto predavanje

[48]Vidi 45, Osmo pređavanje, str. 179-180

[49]Rudolf Steiner: I: Die spirituellen Hintergründe der äusseren Welt. Der Sturz der Geister der  Finsternis, GA 177, Deseto predavanje

[50]Rudolf Štajner; Survavanje duhova tame, prevod Vojislava Đ. Jankovića, Beograd 2001 i 2002