"Sadašnje i prošlo u ljudskom duhu" od Rudolfa Štajnera (2010)

"SADAŠNJE I PROŠLO U LJUDSKOM DUHU"

OD RUDOLFA ŠTAJNERA

U Sabranim delima Rudolfa Štajnfera, a prema nazivu prvog predavanja "Sadašnje i prošlo u ljudskom duhu" izdao je "Rudolf Steiner Verlag" iz Švajcarske, niz od 12 predavanja održanih u Berlinu između 13. februara i 30. maja 1916. godine.[1] Ova predavanja su održana za članove antropozofskog društva, dakle za one koji su već dobro upoznati s tom naukom o duhu, te su neka pitanja i pojmovi samo ovlaš dotaknuti i bez bližih objašnjenja. Za neupućene to može delovati zbunjujući a ponešto i kao apsurdno. Sem toga, treba imati u vidu da je predavač doticao i teme koje su tada - dakle pre skoro sto godina - bile aktuelne i koje su se tada na razne načine raspravljale i tumačile, a koje za današnjeg čitaoca mogu izgledati neinteresantne, jer se tu pominju i ličnosti koje su njemu čak potpuno nepoznate, a tada su međutim igrale značajnu ulogu u društvu i davale izvesan ton.

No takođe, pošto je ono "sadašnje" iz 1916. već prošlo, ja ću u svojem prikazu izostaviti ili mnogo skratiti ono što je za sadašnje čitaoce - dakle ove od 2010. godine - manje zanimljivo, a posle toga dodavati ponešto i od onoga što se u međuvremenu događalo, te je sad već i to takođe prošlo. Tu ću ja dodavati i ponešto, što će poslužiti za bolje razumevanje predavačevih izlaganja i to uglavnom na osnovu njegovih drugih spisa. Ono što ja dodajem biće posebno izdvojeno na kraju svakog predavanja.

Na osnovu toga će se moći bar donekle pratiti razvoj u ljudskom duhu i lakše razumevati zbivanja i u ovoj sadašnjosti, kao i u narednoj budućnosti. Ja se pri tom nadam da će ovo doprineti buđenju svesti i dati podstrek ka slobodi pojedinaca, kao i orijentaciju i impulse za ispravno delanje, dakle u smislu Hristovog impulsa i njegove objave preko arhanđela Mihaila, a protiv kojih se sa raznih strana žestoko bori. Pri tom treba imati u vidu da većina ljudi koji se bore protiv Hristovih impulsa to čini iz neznanja odnosno pogrešnih predstava o potrebama razvoja ljudskog duha, a koje su im sugestivno nametnute od strane raznih zavodnika i njihovi već zavedenih pomagača.

PRVO PREDAVANJE - Berlin, 13. februar 1916.

Sadašnje i prošlo u ljudskom duhu

"Danas ljudi još ne uviđaju preteću opasnost umetničkog propadanja... Poželjno bi bilo, ako bi sve više i više ljudi upravo iz duhovno naučnog osećaja uvidelo šta to za sadašnjost znači, što se još pre srazmerno kratkog vremena istinski postojeća umetnost - pozorišna - kvari i propada u onome što je suprotno od svakog umetničkog smisla.

... Ako čovek sad pokuša da shvati život sadašnjosti, mogu se već - rekao bih - označiti mesta, gde materijalizmom sasvim razjeden život upada upravo u tu baruštinu umetnosti ili - s druge strane posmatrano - u zaboravljanje svega toga šta umetnost upravo jeste."

Ljudi treba da nauče raznovrsnost života tako da pored onoga čulnoga vide i ono etersko i astralno i duhovno.

Karakteri ljudi se razlikuju po tome, da li je neko zahvaćen više fizičkim ili eterskim ili astralnim ili jastvom. To je Dostojevski prikazao u "Braći Karamazov".

Voditeljka "Teozofskog društva" se trudi da izbriše sve razlike raznih religija i da" istakne samo hinduizam.

Tolstoj je veliki duh Istoka, ali je pun mržnje i prezira čak i kad govori o nemačkom biću, ali je u prvim prevodima njegovih dela na nemački to izostavljeno.

"Mi živimo danas u vremenu, u kojem svakog dana postaje veća mržnja jednog naroda prema drugom." - To se odavno razvijalo.

..Pri jednom jedinom većem okršaju juna ili jula prošle godine na severnom delu Zapadnog fronta u jednom danu je ispaljeno onoliko municije, kao ukupno u čitavom nemačko-francuskom ratu 1870/71".

Ako je još 1916. godine pozorišna umetnost upala u baruštinu, šta treba reći za sadašnju? Njom danas skoro isključivo vladaju reditelji i upravnici koji preko nje iživljavaju svoje perverzne nagone i ponose se time što delujući na niže nagone gledalaca ostvaruju dobre zarade. Oni su naravno za žaljenje, jer su zbog nekih svojih slabosti postali oruđa raznih zlih sila. A pripadnici onih organizacija koje se hvale da daju osnovne impulse za razvoj ljudskog društva neka se zapitaju, koliko je njihov društveni poredak doprineo za stvaranje kaljuge u koju je bačena umetnost - ne samo pozorišna. No pošto je pozorišna na neki način - zahvaljujući televiziji u kojoj se još više izopačila - postala najraširenija i najsugestivnije deluje, ona je i najbolji instrument za poživotinjavanje ljudi. Naročito onih mlađih, koji se dobro smišljenom i organizovanom negativnom sugestijom podstiču da gledaju baš one filmove koji se za njihov uzrast ne preporučuju. (To ne treba shvatiti nikako kao slučaj ni kao omašku!). U skoro svim televizijskim filmovima obrađuje se skoro isključivo niža čovekova priroda, retko se dotiče čoveštvo i to većinom na vrlo sumnjiv moralni način, a neki uzor za nadčoveštvo teško da se može uopšte videti. Naravno da ovu konstataciju ne treba uzeti u apsolutnom smislu, probije se neki put i nešto plemenitije, nešto što deluje oplemenjavajući na gledaoce, što ih podstiče na razmišljanje i upozoravajući.

Tako je na primer 19-5-2010. na televiziji kod nas dat jedan dokumentarni film o dva čoveka koji su po nalogu tužioca u Ilinoisu (SAD) pet godina držani u istražnom pritvoru uprkos toga što su imali alibi. Posle pet godina je jedan od njih osuđen na smrtnu kaznu zbog navodnog ubistva jednog bračnog para, a drugi je kao navodni njegov saučesnik osuđen na doživotnu robiju. Osuda je doneta na osnovu nekih očigledno sumnjivih svedočenja da su viđeni u to vreme po mraku blizu kuće gde se te noći dogodilo ubistvo. Sud je verovao svedocima, koji su ih posle nekoliko godina prepoznali i setili se da su ih baš te noći tamo po mraku videli blizu te kuće gde su ono dvoje ubijeni! Ubistvima naravno nisu prisustvovali niti su videli da su ovi optuženi ušli u tu kuću. Pošto je posle izricanja presuda odbrana uspevala da odlaže pogubljenje i da slučaj sa smrtnom presudom iznese pred Federalni sud, ovaj je posle dvanaest godina utvrdio da je osuđenik nevin i pustio ga na slobodu, ali je za njegovog saučesnika trebalo još četiri godine da se raspravlja pred sudom u Ilinoisu (doživotna robija nije u nadležnosti Federalnog suda), dok ovaj i njega nije proglasio nevinim i oslobodio ga. Tako je onaj prvi potpuno nevin odležao na robiji sedamnaest godina, a ovaj drugi dvadeset i jednu. Protiv lažnih svedoka, službenika policije, a još manje tužioca nije pokrenut nikakav sudski postupak. To je bilo dato na jednom dokumentarnom filmu sa iskazima učesnika.

Na osnovu ovog filma ljudi bi trebalo da se zapitaju, šta je sa tekovinama američkog građanskog rata, a takođe i Francuske revolucije i drugih? Ovo pogotovu zato, što se ovakav sudski postupak sve više učvršćuje i na međunarodnom planu.

Ali i bez obzira na ovo, psovački rečnik i vulgarnosti i izopačenosti su toliko zastupljeni posebno u pozorišnoj umetnosti, da ih ljudi doživljuju kao nešto sasvim normalno - a što i jeste cilj određenih krugova. No, teško onome iz koga izlaze sablazni!

U sadašnjem kulturnom razdoblju ljudi su se usmerili uglavnom na proučavanje pojava koje se zapažaju fizičkim čulima. Predstavnici zvanične materijalističke nauke, koja se vrlo autoritativno nameće društvu, smatraju da je to jedino objektivno postojeće i sve druge pojave nastoje da iz toga i na takav način svojom maštom protumače, pored toga i tu svoju maštu, a i svoju pamet. Pri tome ima vrlo mnogo zbrke i nedoslednosti u njihovom mišljenju.

Na primer, to telo koje se čulima opaža, to je nešto vrlo nepostojano i neuhvatljivo i nikako se ne može izraziti nekim merama i brojevima, na šta upućuje materijalistička nauka. O njegovoj zapremini, težini i vremenosti može se sa materijalističkim shvatanjima govoriti samo sa vrlo mnogo uopštavanja i sa mnogim uprošćavanjima i zanemarivanjima nekih činjenica. Da li zalogaj hleba koji čovek metne u usta pripada njegovom telu? Gde je granica između vazduha koji pripada telu i onog koji pripada ostalom prostoru? Kad suze koje teku prestaju da budu sastavni deo tela? I tako dalje. Sa stanovišta materijalističke nauke na ovakve pitanja se ne može odgovoriti.

Međutim, ne samo u jednom trenutku što je to čulno telo neuhvatljivo - ono se u toku vremena stalno menja, a ipak sadržava neke bitne oblike, na osnovu kojih i materijalistički orijentisani naučnici tvrde da je to isto telo i pre dvadeset godina pripadalo istom čoveku, iako su u njemu svi materijalni sastojci izmenjeni. Prema tome, mora se zaključiti da postoji i još neko čulima neopažljivo "telo", koje oblikuje ono što je čulima opažljivo, a to se u antropozofski orijentisanoj nauci o duhu naziva "telo oblikujućih snaga" ili još i "etersko telo".

"Astralnim telom" se naziva onda ono "telo" ili onaj deo duše kojim čovek svesno oseća prijatnosti i neprijatnosti, preko kojeg čovekovo ja, čovekov duh dobija izvesne podsticaje i za svoje svesno delanje preko čitave telesne konstitucije čovekove.

Na preovlađivanje jednog od ta četiri "tela" u karakteru čovekovom ukazao je Dostojevski.

Voditeljka "Teozofskog društva" bila je tada Ani Bezant,[2] preko koje je taj pokret vrlo izopačen. Ona je pored ostalog kao i drugi teozofski vođa Ledbiter[3] tvrdila da zna od kog konkretnog majmuna ona potiče.

Sa onom konstatacijom o Tolstoju Rudolf Štajner ne umanjuje njegovu vrednost i ono drugo što je on dao. Time on s jedne strane ukazuje na sistem falsifikovanja i cenzure koji je za poslećnjih sto godina vrlo uznapredovao, a s druge strane na načine širenja mržnje prema drugim narodima - što je danas takođe još daleko više usavršeno. Za opisivanje toga mogla bi se napisati čitava knjiga.

Na širenju mržnje među narodima svakako su vrlo zainteresovani proizvođači i trgovci oružjem. Ja naravno nemam tačnih podataka, ali ako je 1915. u toku jednog dana ispaljeno toliko municije koliko za oko godinu dana nemačko-francuskog rata 45 godina ranije, mislim da je 30 godina kasnije u proseku - ne uzimajući u obzir atomske bombe - toliko ispaljeno za jedan sat. Ta poređenja je naravno teško izvršiti, jer je proizvodnja sredstava za razaranje strahovito povećana i za njih su upotrebljene nove tehnologije (bombe od po deset tona, zapaljivi štapići i fosforne pločice i drugo).

U svakom slučaju ja bih ovde podsetio na učenje Bude. Po njemu su nemoralna dela ne samo njihovo direktno činjenje, već i njihovo uzrokovanje, odobravanje i hvaljenje. O tome treba dobro da razmisle pripadnici organizacija koje daju glavni ton u društvu, s tim što treba da uzmu u obzir da je to Buda rekao za ljude od pre dve i po hiljade godina, dakle za ljude sa sasvim drukčijim stanjem svesti nego danas. Za današnje ljude bi uz direktno činjenje, uzrokovanje, odobravanje i hvaljenja nemoralnih dela Gautama Buda dodao i "nesuprotstavljanje njima".

Za današnje stanje svesti čovekove je pasivnost takođe nemoralno delo. Setimo se priče o onom čoveku koji je svoj talenat zakopao u zemlju, pa ga neumnoženog vraća gospodaru: on će biti bačen "u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba" (Mt.25.l4-30).

Ja naravno ne smatram da se mogu porediti sa jednim Budom niti da mogu ispravljati njegovo učenje. Ja samo skrećem pažnju na to, da su veliki učitelji i vođe čovečanstva uvek vodili računa o razvoju čovekovom i tadašnjem stanju razvoja njegove svesti. Gautama Buda je delovao pet vekova pre Misterije na Golgoti, te to treba uzeti u obzir. Ako je on tada davao i uputstva o oslobađanju od ponovnih rađanja, to je bilo zato da bi se stvorila ravnoteža prema onom tadašnjem grčkom: "Bolje je biti prosjak u ovome svetu nego knez u carstvu seni". Na to" vođenje računa o stanju svesti ljudi kojima, se nešto saopštava ukazuje se i u evanđeljima (Mt.13.l0-17; Mk.4.10-13; Lk.8.9-10).

DRUGO PREDAVANJE - Berlin, 7 mart 1916

Duhovno-duševno biće čoveka

"Mišljenje, osećanje i htenje događaju se u astralnom telu. Ali time je samo na sasvim jednostran, sasvim apstraktan način iscrpena ova činjenica mišljenja. Ovako kako mi kao ljudi stojimo najpre u fizičkom svetu, tako je svakako impuls za naše mišljenje dat u astralnom telu, čak i u ja. Ali mišljenje kao predstavljanje, kao misli odvija se samo time što mi imamo pokretno etersko telo. Ovde bi kao fizičkim ljudima čitavo naše mišljenje ostalo nesvesno, ako ne bi astralno telo slalo svoje impulse, svoje misaone impulse u etersko telo i ako to etersko telo ne bi u svoju pokretljivost primalo upravo te misaone impulse astralnog tela. A svaka misao bi opet jednostavno prošla bez ostavljanja nekog sećanja, ako mi ne bismo imali fizičke telo. Ne može se reći da je fizičko telo nosilac pamćenja; to je svakako etersko telo. Ali za nas ljude u fizičkom telu ono što se od našeg mišljenja zadržava u eterskom telu proteklo bi kao što protiču snovi, ako se to ne bi moglo urezati u fizičku materiju fizičkoga tela. Tako da se naše misli mogu održati ovde u fizičkom telu time, što mi upravo imamo to fizičko telo.

Vi dakle vidite kakav je sasvim komplikovani proces upravo ovo mišljenje. Ono ima svoje impulse u astralnom telu, upravo još i u ja. Ovi impulsi se kao snage pružaju dalje u etersko telo, tu izazivaju misli, a te misli opet urezuju svoje tragove u fizičko telo."

Sećanja na svoje doživljaje mi nosimo u duši. Ona pripadaju nama.

"Mi na neki način spoljašnji svet činimo svojim unutrašnjim svetom. Mi zatim taj spoljašnji svet u obliku sećanja nosimo sa sobom kroz postojanje. Kao svoju najiskonskiju sopstvenost pronosimo mi tamo ova sećanja."

Sa našim mislima ne bavimo se samo mi, već i čitava hijerarhija anđela, arhanđela i arhaja.

"Proces našeg miljenja zaista nije nešto nepotrebno u svetu, proces našeg mišljenja nije čisto za nas, proces našeg mišljenja se nalazi u ravoju čitavog sveta i doprinosi da se stalno nešto novo utkiva u razvoj svetova".

Ubrzo posle naše smrti i naše etersko telo se odvaja od nas i utkiva u opšti svetski eter ono što je čovek u sebi nosio; to je sada napolju.

"Ono unutrašnje postaje nešto spoljašnje, to jest, ono što smo mi uvek osećali kao nešto unutrašnje, kao život naših misli, to postaje spoljašnje, postaje spoljašnji svet."

Može se reći:

"Ti, čoveče, ti misleći ideš kroz svet, ali tvoje mišljenje je samo jedna, strana mišljenja, kada ono tebi okreće svoju unutrašnju stranu. Ono što ti misliš, to je tvar za rad anđela, arhanđela i arhaja. A onda kad mi osećamo i hoćemo, stvaramo mi tvar za duhove oblika, duhove kretanja, duhove mudrosti, trone odnosno duhove volje."

Između smrti i novog rođenja čovek radi u sferi, u kojoj rade bića druge hijerarhije, a koja rade na njegovom astralnom telu.

U prvoj polovini života posle smrti prerađuje se ono što je čovek doživeo u životu između rođenja i smrti. U drugoj polovini se vrši priprema za narednu inkarnaciju - pa i trideset generacija unapred.

"Ne čini fizička struja nasleđe, nego se nasleđe na ovaj način dodaje fizičkoj struji."

To čine bića druge hijerarhije kroz trideset generacija.

"Danas se razmišlja o svemu, danas ima svako svoje mišljenje. Imati sopstveno mišljenje većinom svakako znači ništa drugo, nego da je čovek zaboravio u kojoj brošuri ili čak u kojim novinama je on dotično mišljenje pročitao - zar ne? To se zaboravilo i tada je to postalo sopstveno mišljenje, kad se to zaboravilo."

Ljudi su danas opsednuti naopakim mišljenjem. To je bolest.

"'Bolest je pobuna prirode da bi čoveka učinila zdravim. Ono što su neprirodni odnosi, to zbilja ide ispred bolesti. Bolest je zbilja već pokušaj da se izbace ovi nezdravi odnosi. Bolest je - rekao bih - ono što se brani od neprirode koja se nalazi ispred bolesti, a ovaj proces samoodbrane - to je bolest."

Ovi neprirodni odnosi - to je materijalizam koji ovladava svim krugovima . On

"... vodi do neplodnosti mišljenja, do ugnjetavanja, do potiskivanja sposobnih ljudi..."

"A u našem vremenu mora postojati izvesan broj ljudi koji iz unutrašnjeg ubeđenja mogu verno držati ono što iz nauke o duhu kao nužno sledi za razvoj sveta. Tada će biti to što treba da bude, tada će Hristos - ako hoće da se otkrije u novom obliku - naći one koji su mu potrebni. A to mora biti. Kad se on ovom ili onom pojavi u svom eterskom obličju, tada ne sme biti vreme u kojem će se ova pojava Hristova shvatiti kao ludilo, već shvatati kao ono što je pozvano da čovečanstvu da zamah ka napred, zamah koji se pre svega sastoji u tome, da ono materijalističko sa njegovim posledicama na temeljan način nadvlada. A ovo stoleće neće smeti da prođe, a da ljudska shvatanja ne prime sasvim drukčiji vid."

* * * * * * *

Ovde treba posebno skrenuti pažnju na čovekovo sećanje. U onoj meri u kojoj je ono prohristovljeno - ispunjeno istinama, sačinjava sećanje svako individualno ja čovekovo i to je čovekov večni život u Hristu. Neistine koje su ušle u sećanje s vremenom otpadaju iz ja. Sem toga, sa onim istinama koje su ostale u sećanju dva ja nikada ne mogu doći u sukob - one se uvek dopunjavaju. A neistine jedna drugu razaraju, jer o istoj stvari različito govore i otuda nastaju sukobi među ljudima.

Nazive za duhovna bića viših hijerarhija uzima Rudolf Štajner prema Dionisiju Areopagitu.[4] Pri tom trećoj, ljudima najbližoj hijerarhiji on anđele naziva takođe i sinovi dvosvetla ili života, arhanđele i duhovi ognja, a arhaje i duhovi ličnosti ili prapočetci. Kod druge hijerarhije za duhove oblika, upotrebljava on i naziv eksusije ili vlasti, za duhove kretanja dinamisi ili moći, a za duhove mudrosti i kirioteti ili gospodstva. Kod prve, najviše hijerarhije upotrebljava on za duhove volje i naziv troni, za duhove harmonije i herumivi, a za duhove ljubavi i serafimi.

U ovim kratkim navodima dotaknuta je i tajna stvaranja, i razvoja sveta i uloga čovečanstva u tome, te potreba zbog koje ljudi ulaze u čulni svet, u kojem u svojoj svesti gube vezu sa duhom. Međutim, na taj način ljudi postaju hijerarhija slobode, jer ne doživljuju prinudu koja bi se sama po sebi nametala neposrednim doživljavanjem duha.

Ovde pomenuto "sopstveno" mišljenje danas je još više rezultat sistematskog sipanja u glave ljudi bezbrojnih "informacija", koje čovek nema vremena da svesno obradi i misaono prosudi, ali mu baš zbog toga ulaze duboko u podsvest i čovek ih doživljuje kao svoje mišljenje. To je naravno bolest, koja se pokazuje i u raznim vrstama fobija, a i raznih socijalnih potresa. Ta bolest se leči samo osvešćivanjem, traženjem i nalaženjem istine.

Opažanje Hrista u eterskom obličju počelo je kod nekih ljudi polovinom XX veka. Pod uticajem materijalizma i hinduizma i u Teozofskom društvu je nametano shvatanje da se Hristos već pre toga inkarnirao fizički u indijskom dečaku Krišnamurtiju,[5] što je posle - kad je odrastao - i on sam to opovrgnuo. No pod uticajem te prevare mnogi ljudi su živeli.

TREĆE PREDAVANJE - Berlin, 28 mart 1916.

Tračak svetlosti na dublje impulse istorije

Kod istorijskih događaja se ne može govoriti o neposrednim uzrocima i posledicama, već se moraju upoznati ideje, duhovne snage, duhovne namere, duhovni ciljevi. Ovde će se baciti samo poneki tračak svetlosti na te dublje snage koje se ne vide kad se opisuju samo spoljašnje, materijalne činjenice, Tek kad se obe te stvari uklope, dobija se slika šta se u svetu događa.

U drugoj polovini XIX veka, kad je život bio poplavljen materijalizmom, pojavila se jedna posebna psihička ličnost poreklom iz ruske sredine - Helena Petrovna Blavacki.[6] Ona nije bila u običnom smislu medium.

Narodi Srednje i Zapadne Evrope nastavljaju ono što se doživljavalo u grčko-latinskom razdoblju time što su njihova fizička tela tako izgrađena, da mogu biti instrument za duhovno delovanje, za mišljenje, osećanje i htenje. Na istoku Evrope kod slovenskih naroda, posebno kod ruskog, ne može se fizičko telo tako izmehanizovati. U ruskoj narodnosti najvažnije radnje u životu ne ulaze tako u fizičko telo kao u Zapadnoj i Srednjoj Evropi, već se to više odigrava u eterskom telu. Ovo u ruskoj narodnosti ima mnogo većeg značaja nego kod zapadnih naroda, posebno američkim. Zbog toga se kod nje ne izgrađuje tako snažno ja, ono je i u ovom petom poatlantskom razdoblju više zastrto nečim sanjarskim.

Stoga i kod Blavacke etersko telo svojom delatnošću preovlađuje fizičku, ona u eterskom telu može beskrajno mnogo da doživi. Zbog toga njoj nedostaje mogućnost da logički misli, da svoja saznavanja logički grupiše. Preko te njene sposobnosti eterskog saznavanja na neuredan način ipak su davana značajna otkrivenja. Ali ona je pored tog istočnoevropskog elementa po svom poreklu nosila nešto iz Srednje Evrope, a što je vodilo i do voljne inicijative.

To što je iz eterskog tela Blavacke došlo, obuhvatilo je englesko biće i sa engleskom preradom ušlo u knjige. U engleskom biću je stalno produžavan rad na okultizmu. O tom engleskom okultnom radu koji se proširio na Zapadnu i Južnu Evropu malo se zna u Srednjoj Evropi.

"Ono što ljudi spoljašnje znaju o svakojakim redovima visokih stepena škotskog masonstva i tako dalje, to su upravo samo spoljašnje strane, koje se pokazuju svetu. Ali iza ovih spoljašnjih strana nalaze se okultne škole koje zbilja obuhvatno rade, a te okultne škole primile su u sebe u mnogo većoj meri one stare okultne tradicije i stare okultne struje, nego što je to slučaj u Srednjoj Evropi. U Srednjoj Evropi - to ste vi već videli iz mojih raznih javnih predavanja - čovek teži ka tome i morao bi više da tezi ka tome, da se iz sopstvene duhovnosti uzdigne do spiritualnog saznavanja, do saznavanja spiritualnih svetova. Tu ima čovek da se manje oslanja na ono sa druge strane, naime na ono što je preneto iz starijih okultnih škola. Mi se možemo vratiti u one vekove, naime do početka XVII veka, tu nalazimo posebno u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj - u Irskoj manje, ali u Škotskoj - raširene takve okultne zajednice, koje su u sebi nastavljale ono što je u najstarijim vremenima bilo okultno znanje, ali što su one na izvesan način preobličile."

U četvrtom poatlantskom razdoblju trebalo je da čovek duhovno prerađuje dobijena otkrivenja. A od XV veka trebalo je čovek da usmeri pogled na spoljašnji svet, da živi više na fizičkom planu, manje da razrađuje nove pojmove. Za to je naročito pripremljen britanski narod.

"Na početku XV veka, tu je pretilo nešto. Tu je pretilo to, da nastane neka vrsta zbrke. Čisto fizičko teženje britanstva pretilo je da se izmeša sa nečim mnogo spiritualnijim, sa jednim spiritualnim životom oplođenim iz prastarih vremena. To je "bilo u vreme, kad su delovi teritorije francuskog kraljevstva još bili potpadali pod englesku vlast, kad je dakle engleska vladavina još preko Kanala prelazila na na francuske teritorije."

Tu je došlo do razdvajanja, na koje se iz duhovnog sveta delovalo preko Device Orleanske. Ranije su iz Srednje Evrope na Britanska ostrva došli Angli i Sasi i tu su oni bili pod vladavinom normansko-romanskog elementa, bili su njemu podređeni. Posle rata između Bele ruže i Crvene ruže /1455-1485/ - kad je Šekspir /1564-1616/ već napisao svoje drame, koje i taj rat obrađuju.

"...inkarnirala se bila krajem XVI i početkom XVII veka u britanskoj kraljevini u fizičkom telu jedna duša, koja spoljašnje nije vrlo značajno delovala, ali je nadaleko strahovito podstičući delovala. Naročito podsticući mogla je delovati ova duša koja se inkarnirala u jednom britanskom telu, u kojem je u osnovi uzevši bilo malo britanske krvi, nego je jedna kroz drugu delovala više francuska i škotska krv. A od ove duše je proisteklo upravo ono što je dalo podstrek kako spoljašnjem britanskom duhovnom životu, tako i okultnom britanskom životu. I tako se - naravno sa različitim međuprocesima čije bi opisivanje sada daleko dovelo - tako se obrazovao ovaj okultni britanski duhovni život. No ja sam vam rekao, ovaj duhovni život nastavljao je okultna strujanja četvrtog poatlantskog razdoblja. Tu se znalo strahovito mnogo, pošto je ovde upravo bilo tle za to, što su telesa imala najviše značenja, što je etersko telo bilo najmanje delatno i što se fizičko telo bilo smatralo kao instrument za sav duhovni život. Upravo zbog toga nije tu postojala nikakva mogućnost, da se u samim ovim okultnim školama bilo kako stekne iskustvo iz duhovnog sveta. Ali čuvale su se u tim okultnim školama one stare tradicije, čuvalo se ono što se prenosilo preko starih vidovitih posmatrača i težilo se da se to prožme pojmovima. I tako je tu nastala jedna okultna nauka, koja je upravo radila samo sa iskustvima vidovnjaka koji su postojali u četvrtom i čak još u trećem poatlantskom razdoblju, ali ovo što je bilo ostvareno preko vidovnjaka, prorađeno je bilo čisto fizičkim pojmovima, onim pojmovnim materijalom koji se imao onda kada se misli baš samo fizičkim telom. Tako je nastala jedna posebna okultna nauka, koja se međutim proširila preko svih oblasti života."

U toj okultnoj nauci se uči, da su u grčko-rimskom razdoblju narodi Srednje i Zapadne Evrope bili u svom detinjstvu, kao odojčad u pogledu na duhovni život, te da su u vreme renesanse i reformacije postajali sve zreliji i zreliji; pri tom se ne misli na nemačku reformaciju, već na englesku pod Džemssom I i tako dalje. Tu se sad kao dogma postavlja da anglo-saksonska kultura u ovom petom poatlantskom razdoblju ima da zameni grčko-latinsku iz četvrte, te da anglosaksonstvo ima da daje ton ovom petom razdoblju, da njime duhovno vlada. Ta dogma se mora ostvariti. Na istoku Evrope žive ljudi u onim stanjima u kojima su živeli srednjeevropski i zapadnoevropski narodi, na čiji vrhunac je došlo anglosaksonstvo. Ti slovenski narodi na istoku su danas kao odojčad, a anglosaksonstvo treba da im bude dadilja, kao što je za ove bilo rimljanstvo. Zatim se uči kako su se slovenski narodi - slično germanskim - izdiferencirali, ali da Poljaci, uprkos razlike u religiji - koja u stvari njih jedino povezuje - moraju da budu uklopljeni u rusko biće. Na donjem Dunavu se obrazuju od slovenskih naroda pojedine odvojene države, no one će trajati samo do sledećeg velikog evropskog rata, koji će sve preokrenuti, te će samo dotle trajati nezavisnost tih slovenskih država. O tome se uči već vekovima.

Mnogi ljudi su prihvatili ova učenja i nastoje da ih na razne načine ostvare.

"Tu ljudi po pravilu uopšte nemaju pojma o tome, da su stvari koje se pojavljuju jedne pored drugih sve zajedno smišljene i na neki način skupa pripravljene. U takvim okultnim bratstvima koja se pružaju u krugove koji daleko dosežu i daju ton, bratstvima kao ona u Britanskom carstvu - o kojima ja govorim, a koja imaju nekako svoje prirepke u čitavoj Zapadnoj Evropi, a takođe i u Italiji, tu se zna šta ima da radi jedan, a šta ima da radi drugi, te kako se deluje u životu. Tu se sasvim dobro zna šta to znači - ja ću vam pomenuti jedan konkretan slučaj - ako se s jedne strane pokušava da se državnici Engleske postepeno sprijatelje s izvesnim državnicima jedne manje podunavske države koja je deo Austrije. Zna se vrlo dobre šta to znači, kad se stvar tako aranžira da se na neki način izgradi neki prijateljski odnos i obrazuje izvesno verovanje u sigurnost izvesnih ustanova u Britanskom carstvu upravo u jednoj podunavskoj državi i da se toliko mnogo to gledište utvrdi, da su to dobre ustanove. Međutim, to se ne radi samo za sebe; nego se pored toga čini ono drugo, na primer da se učini da se pojavi jedna uspešna knjiga u kojoj se sasvim naročito ruži narod koji u toj državi živi, tako da se ono što se na jednoj strani uspostavlja na drugoj strani se iz osnove menja. Tako nešto ima značenja kad se to metodski čini, da se na jednoj strani neguje prijateljstvo koje može dobiti izvesno narodnosno značenje, a na drugoj strani naročito ističu mane dotičnog naroda. To je to - vi možete reći - neko đavolsko rađenje; Ali ahrimaničke sile vladaju u čitavom ovom postupku. Tako se to upravo čini sa tim stvarima koje prividno prolaze jedna mimo druge. Jedan član nekog takvog bratstva piše knjigu koja deluje da se izazove neko užasno uzbuđenje, a jedan drugi se trudi da stekne neki krug u kojem on neguje prijateljstvo. Tako se deluje između redova ovog života. Kad se tako nesluteći posmatra spoljašnji život, tada se nikako ne zna kako deluju ti ljudi koji su u vezi baš sa takvom vrstom bratstva, koja polaze od toga da izvesnu narodnost, kao što je u ovom slučaju britanstvo, učine vladajućom, koja daje ton."

Za ljude koji ništa ne znaju o okultizmu Blavacka bi bila malo čudna, abnormalna, ali ona to nije za okultiste, pa makar to bili oni na ahrimaničkoj liniji, kao što su oni gore pomenuti.

"Oni znaju: Kad se neka takva ličnost pojavi u vremenu koje je takve vrste, onda ona izlazi ovamo iz svih razvojnih snaga čovečanstva; tu to nešto znači, što se u ovo vreme postavlja jedna ličnost kod koje etersko telo može biti delatno na opisani način."

To je bilo vreme u kojem se nije imalo poverenja u ljude koji bi tako govorili o duhovnom svetu. Posebno to nije odgovaralo britanskim okultnim bratstvima, da se saopštavaju istine iz duhovnog sveta, ako one nisu u korist teorija i dogmi o anglosaksonskoj vladavini u petom poatlantskom razdoblju.

Stoga su ta bratstva nastojala da Blavackina saopštenja usmere tako da ispadne kao:

"Vidite, tu se u svetu postavila jedna ličnost - mi u tome ništa ne učestvujemo - iz njenog sopstvenog eterskog tela iznosi ona kao imaginaciju jednu novu nauku, sasvim nove pojmove.

Ali je trebalo da ti novi pojmovi preko uticaja koji su imala ova okultna bratstva budu tačno tako formulisani, da budu tako uobličeni da vode do toga da se u anglosaksonstvu ispoljava taj merodavni element petog poatlantskog vremena. To je sad postalo kao cilj. Prema svojoj dogmi verovalo se, da se tu sasvim ispravno postupa; jer uzela se zbilja jedna Ruskinja, ruska duša, sa njom se postupalo kao sa odojčetom i prema njoj se sa zapadnoevropskim okultizmom ponašalo kao dadilja. Tako se čitav taj proces nalazio u toj dogmi. Namera je dakle bila, da se pred svet postavi jedna nova okultna nauka, ali ona koja je zapadnim bratstvima izgledala podesna za ono što su ona želela kao svoj poseban cilj."

Ta stvar bi uspela da je Blavacka bila čisto Ruskinja, ali ona je imala i nešto srednjeevropsko, bila je mnogo samostalnije prirode. Njoj su do svesti dolazile sve te stvari koje su bile u njenom eterskom telu i nije joj padalo na pamet da u Londonu ode u bilo kakvo okultno bratstvo, gde bi je obrazovali kao višeg medijuma. Pošto se u njoj mnogo šta dobro razvijalo, ušla je Blavacka u Parizu u jedan red, visokih stepena, ali ovaj je bio zavisan od britansko-okultnih struja, te je tu trebalo da bude preparirana na odgovarajući način. Ali i tu je ona osujetila te namere time što je tom redu postavila takve uslove, koje ovaj red nije mogao ispuniti, jer bi u njemu izazvalo buru. Ona je odmah iz tog reda isključena, ali je ipak saznala mnoge tajne takvih okultnih redova.

Blavacka je sada poželela da ona sama igra glavnu okultnu ulogu. Ona sad ulazi u jedan američki okultni red i tu štošta započinje, a saznaje i bezbrojne tajne koje su do tada čuvane u tajnim redovima, dolaze joj do svesti. Tu sad nastaje jedna sasvim nova situacija. Ona je sad ta okultna znanja htela da upotrebi drukčije, a ne kako su želeli u tom redu.

"Tu se sad latilo jednog sredstva koje se zaista vrlo, vrlo retko primenjuje, a koje je jedno vrlo sumnjivo sredstvo. Latilo se tog sredstva da se dobra, jadna Blavacka - koja je dakle kao što vidite bila igračka najrazličitijih moći koje su na nju delovale - da se ona stavi u okultno ropstvo. Okultno ropstvo se sastoji u tome - to se postiže izvesnim sredstvima ceremonijalne magije - da se učini da sve ono što dotična duša razvija ide do jedne određene sfere i tada da se odbacuje nazad. Tako da dotični sve ono što u sebi razvija, samo on sam vidi, da on to nikako ne može saopštavati spoljašnjem svetu, da on to može sasvim samo u samom sebi da prerađuje. To je jedna sasvim posebna stvar, ali je bilo odlučeno da se to Blavackoj dosudi, da bi se učinila neškodljivom tako, što ona ne bi svetu saopštavala sve moguće stvari, već je trebalo to da se čitavo njeno teženje baci natrag. To se naziva bacanjem nazad teženja ili okultno ropstvo. To je bilo odlučeno 1879. godine na okultističkome skupu koji su posetili okultisti najrazličitijih zemalja i dosuđeno je Blavackoj. I tako je sad veći broj godina živela Blavacka zaista u okultnom ropstvu. Kako u tom vremenu teku spoljašnji životni odnosi koji idu jedni pored drugih, to nije neophodno da se ispriča, jer za onoga ko stvari posmatra spolja nije potrebno baš ništa da vidi od svega toga što ja sada pričam. No radilo se kod izvesnih, sad indijskih okultista o tome da nju iz ovog okultnog ropstva oslobode. A sada upravo počinje vreme, kad je tek Blavacka zaplovila u indijske vode. Sve to što sam vam ja dosad ispričao jeste upravo predistorija Blavacke. Razvoj od tada, od vremena o kojem ljudi znaju, on počinje upravo tek sada. A sve ono teško pojmljivo što Blavacka ima u sebi u vezi je s onim što sam vam ja opisao. Izvesni indijski okultisti, koji su sad sa svoje strane težili da je spasu od britanskog bića, primenili su sad sa svoje strane izvesna sredstva da je oslobode od okultnog ropstva. To je bilo učinjeno čak potpuno u saglasnosti sa onima, koji su Blavackoj dosudili okultno ropstvo. A za Blavacku je posledica toga bila, da je sad u njenu dušu na neki način ustrujavalo sve ono, što je bilo u vezi samo sa indijskim okultizmom. Ja moram stalno da naglašavam: Tu se zaista radi o otkrivanim tajnama duhovnog sveta, a koje se - rekao bih - pojavljuju u svakojakim iskrivljenim slikama i karikaturama, ali o kojim se ne sme govoriti tako kao da se preko njih ne obelodanjuju velike okultne tajne."

Tu se preko Blavacke sad naročito ispoljavaju indijske okultne tajne. Britanski okultizam nastoji da nju posmatra kao odojče, a da se uopšte ne obazire na Srednju Evropu. U tom okultizmu uvek su delovale i političke intencije.

"Ako treba da ja malo opišem obe ove namere koje je Blavacka imala u Parizu i u Americi, onda moram reći: To je bila unutrašnja opozicija njenog rusizma protiv činjenja tog rusizma zavisnim od zapadnoevropskog i američkog bića. Stoga je ona i u Parizu postavila uslov koji se ne može ispuniti i koji bi uslovljavao politički prevrat i preobražaj u Francuskoj. Onaj uslov u Americi nije ona sama postavila, nego je stupila u vezu s nekim, koji je u politici u neku ruku postao veliki, sa Olkotom,[7] da bi izazvao svakojake političke mahinacije, ali uz pomoć svuda isturenog okultizma. Sve te stvari išle su na to da se izvede ono, čemu se pod vođstvom maskiranog, prvobitnog vođe Blavacke drukčije težilo - o ovom vođi je uopšte vrlo teško govoriti. Ovaj prvobitni vođa je apsolutno hteo da Blavacku dovede u ispravne vode; ali tada je on bio zamenjen vođom, koji je pre bio sve drugo nego ono što je Blavacka nazivala mahatmom, sve drugo."

Tako je preko raznih sila koje su zajedno delovale nastala "Secret Doctrine" od Blavacke, sa zbrkanim ali bezbrojnim, moćnim istinama, koje su bile podesne da deluju i u Srednjoj Evropi.

U raznim zaverama nalazi se uvek okultna pozadina, na primer za ubistvo Žoresa i Franca Ferdinanda i tako dalje.

"U čitavom ovom krugu zavera, o kojima spoljni svet većinom malo zna, a koji polazi iz Londona, raspreda se preko Zapadne Evrope, ide ka Južnoj Evropi, prelazi balkanske zemlje i završava se u Petrogradu, u čitavom ovom krugu deluju apsolutno sve samo takve stvari."

Na primeru Blavackine duše vide se snage koje deluju u duhovnom svetu i samo se otkrivaju u fizičkom svetu, koje deluju od ispod nivoa fizičkoga plana. One su uzrok mnogih događaja u svetu, koji čoveka začude i iznenade ako gleda samo površinske činjenice.

Učenica Blavacke Ani Bezant je odmah posle izbijanja rata sa pogrdama govorila o našem antropozofskom pokretu, a ovaj se ne bavi politikom kao zapadnoevropska bratstva sem ukoliko nastoji da ukaže na istine i da ljude oslobađa od uticaja takvih bratstava. Ani Bezant je još 1909. pokušala da Rudolfa Štajnera proglasi da je inkarnacija Jovana Bogoslova, s tim da on prizna Alcyone-a da je inkarnacija Hrista. Ona je išla na svesne laži. Na pitanje o nemačkom okultizmu na prekretnici XVIII i XIX veka, ona je odgovorila da je to bio neuspeli pokušaj i da će to sad preuzeti Engleska, da će ona okultizam uneti u Evropu.

* * * * * * *

Rudolf Štajner i na drugim mestima ističe, de se o istorijskim događajima ne može govoriti kao o nekom automatizmu i porediti ih sa nekim prirodnim zakonima, po kojima se na primer kreće neki bačeni kamen i tome slično. U istorijske događaje zahvata čovečija volja - neki put slobodna, a neki put pod uticajima drugih duhovnih bića, te se nikako ne može govoriti da jedni iz drugih neminovno proizilaze, da ih ljudi svojom voljom ne mogu usmeravati i to neki put u sasvim suprotnim pravcima nego onim koji bi se u nekom trenutku prema nekoj uzročnosti mogli očekivati. Naravno da ako ljudi za nešto stvore uslove, to će se u tom smislu i odvijati - ali uvek može doći i do preokreta.

Sem ovde rečenog, treba imati u vidu da svi narodi koji žive na raznim oblastima Zemlje imaju neke svoje posebne osobine, od kojih nijedne nisu za potcenjivanje, jer svaki narod ima poseban zadatak u razvoju čitavog čovečanstva i služi potrebama razvoja određenih ljudskih individualnosti. Tako i britanski narodi imaju zadatak da posebno razvijaju dušu svesti - što je istovremeno uopšte zadatak ove pete poatlantske kulturne epohe, a srednjeevropski narodi da u njoj u tom razvoju duše svesti posebno razvijaju ja. Otud i ova napomena da ovi "iz sopstvene duhovnosti" treba da dolaze do spiritualnih saznanja. A britanski narodi treba da osveste ono što je ostalo kao predanje i da to na pravilan način preobliče, da bi to odgovaralo sadašnjem razvoju čovečije svesti, a nikako da čovečiju svest vraćaju u ona nekadašnja stanja, za koja su nekada davani potpuno ispravni impulsi - delimično sačuvani u tim predanjima, te da na takav način sa svešću i postupaju.

Duša koja se inkarnirala krajem XVI veka - to je svakako Džems I, sin Marije Stjuart, rođen 1566, kralj Škotske od 1567, a Velike Britanije od 1603. do 1625. On je i ovde malo kasnije imenovan, a Rudolf Štajner njega više puta pominje i u drugim ciklusima predavanja. Od njega i od njegovog savremenika jezuite Franciska Suareza (1548-1617) potekle su dve snažne okultne struje, koje deluju i danas preko raznih vladajućih bratstava.

Ovde opisana britanska okultna nauka je sasvim proizvoljna i nategnuta i potpuno suprotna stvarnim zadacima britanskih naroda. Ona je u njih ubačena da bi se ovi omeli u izvršenju onog svog velikog zadatka koji dolazi iz Hristovog impulsa. S druge strane može se reći da baš na savladavanju ove i tome sličnih okultnih smetnji pripadnici britanskih naroda treba da steknu posebne snage, kojima će pomoći celom čovečanstvu da ide Hristovim putem. Oni treba i direktno da se suoče sa predstojećom skorom inkarnacijom Ahrimana u Americi i da je jasno objasne svetu. To nije lak zadatak!

Svakako da su narodi Srednje i Zapadne Evrope bili nekada kulturno manje razvijeni od Grka i Rimljana i da su od njih primali izvesne kulturne impulse i da su se i tako razvijali. Ali je netačno da su ovi njih negovali kao dadilja. Ime njihove dadilje pre bi zaslužili Arapi, koji ih nisu pokorili nego su ih samo nadojili naopakom materijalističkom naukom o prirodi, a posebno i vrlo ispravnom matematikom, u kojoj se rimski brojevi zamenjuju arapskim i još im se dodaje i nula. No, kad su Rimljani pokorili Grke, oni su takođe i te evropske narode - kao i afričke i azijske - gledali kako da što bolje pljačkaju, vode kao roblje i upotrebe za svoje svrhe. Pre bi se moglo reći da su Rimljani tim evropskim narodima pili krv nego da su ih dojili mlekom. Treba li oni da budu uzor za Britance? Ako su se oni pri tom hvalili da su ih kulturno uzdizali - to je drugo pitanje, a takvu propagandu uvek vrše svi osvajači takođe sve do danas. Pa i sam Julije Cezar u svom delu "O galskom ratu" hvali se kako je Gale kultivisao time što im je pobio sve sveštenike i vođe. Da ne govorimo o Katonu i njegovim rimskim privrženicima, čija se zavist nije mogla stišati sve dok Kartaginu kao konkurenta nisu razorili. Da li je to ponašanje dadilja?

Ti evropski narodi su došli u stvari sami po sebi do izražaja onda kad su se Rimljani izdegenerisali, pa su sad oni i Rimskim carstvom ovladali, te nastavili da rade na kulturi četvrte poatlantske epohe, naravno mnogo i u smislu rimljanstva, koje je osnove za svoje čuveno pravo primalo iz starog Egipta.

No, da bi se ta besmislenost sakrila, ona se na razne načine mistifikuje i tako mistifikovana autoritativno sipa u glave ljudi koji još nisu zreli da samostalno misle i kod kojih je mišljenje u neredu, jer svojevremeno nisu primili ispravan Hristov impuls. A i to je jedan od razloga zašto se kod zapadnih naroda skoro nikad ne pomene Hristos, a pominjanje Isusa je nametnuto kao uzrečica.

Posebno je i iskaz da se duhovno vlada sam sebi protivrečan, te je i takav pojam ništavan. Ko vlada na nekom području, taj tu uvek suzbija sve ono što nije njegovo shvatanje i nastrojenje i nameće svoje. A duhovni život koji je jednoobrazan nije duhovni život nego duhovno mrtvilo.

Duhovno vladati znači u stvari ubijati sve što je zbilja duhovno, jer se duhovne raznovrsnosti od kojih se sastoji pravi duhovni život mogu razvijati samo u slobodi - dakle samo onda ako duhovnim životom niko ne vlada. Vrlo bi čudnovato bilo, ako to neki okultista ne bi znao! Sem toga, onaj ko bi pretendovao da daje neki ton u nekom kulturnom razdoblju, morao bi pre svega da duhovni život oslobodi od bilo čijeg pa i od svojeg nametljivog, nasilnog i vladajućeg uticaja, inače stvara duhovnu žabokrečinu, pa ma koliko ona njemu izgledala veličanstvena i mirisna. Ko zamišlja da on sam može duhovno da vlada, taj sam sebe laže.

Što se tiče doktrine o slovenskim narodima, istorija pokazuje da se po njoj postupalo i postupa. A i rat - jedan ili više - je već proživljen. Naravno ako se ratom mogu nazivati oružani sukobi, kod kojih se glavne strategije svih sukobljenih strana propisuju i vode sa jednog i istog mesta - baš kao režija neke pozorišne predstave. Ja sam o tome, o toj režiji već ranije davao dovoljno dokaza.

Nešto malo o takvoj režiji preko raznih bratstava (čiji pripadnici većinom i ne znaju u kakvom smislu rade) dato je ovde na primeru one "podunavske države". U pitanju je po svoj prilici Ugarska, jer ostali pripadnici Austrije nisu bili smatrani državama.

To vladanje pomoću forsiranja dve suprotne struje nije ništa novo. To je propovedano još u starom Rimu "Divide ut imperes" ili "Divide et impera" - "Zavadi da bi vladao" ili "Zavadi i vladaj"), a na početku pete poatlantske epohe je to poučavao Makijaveli (1469-1527) sa "Divide ut regnes" ("Zavadi da bi gospodario"). Tu doktrinu su usvojila i po njoj zvanično rade i danas razna okultna bratstva - neki put se pozivajući i na Hegelove postavke o tezama, antitezama i sintezama. Većina ljudi naravno u svojoj naivnosti i ne slute da je tako nešto moguće, ali pažljiviji posmatrač može naći bezbrojne dokaze za to - naročito kad su se događaji već odigrali.

Kao dokaz za ovo ja ću navesti samo sledeće. SAD su reklamirane kao država sa najvećim građanskim slobodama, a uporedo s tim je u njima uvedeno da za njihove predsednike ne važi ni ustav ni bilo koji zakoni. Francuski nacionalizam i državnost su toliko forsirani, a uporedo s tim je iz same Francuske potekao impuls da svoju državnost izgubi u Evropskoj Uniji. Srbima se u XX veku toliko pljeskalo, a uporedo s tim su ih isti ti hvalitelji uništavali. Slično se u novije vreme čini i sa Šiptarima. I tako dalje.

O zbivanjima s Blavackom Rudolf Štajner tako opširno govori, jer su preko nje u XIX veku - dakle u vreme kad je čovečanstvo zapalo u krajnji materijalizam - jer su preko nje iz duhovnog sveta došle izvesne objave, koje su za to vreme bile nezamislive. Na postojanje duhovnog sveta su doduše izvesna okultna bratstva pokušavala da ukažu pomoću spiritizma i medijumizma, ali to po njihovom planu nije potpuno uspelo, jer se izokrenulo u traženju kontakata sa umrlim ljudima i tako dalje.

Simptomatično je što je odluka za stavljanje Blavacke u okultno ropstvo doneta 1879. godine. Te godine je u novembru arhanđeo Mihailo preuzeo vođstvo čovečanstva i to je svakako bilo kontranapad ahrimaničkih sila odnosno priprema da se spreči Mihailov impuls.

O saglasnosti i saradnji britanskih i indijskih okultista koji Blavacku oslobađaju od okultnog ropstva Rudolf Štajner ne govori ništa bliže. Iz ovih opisa se jedino vidi da je ona sa tim "oslobađanjem" prebačena pod uticaj nekog dekadentnog indijskog okultizma. Taj indijski okultizam je pao u dekadenciju baš time što nije shvatio Hrista i njegove impulse, te što Hristovo biće želi da izjednači ili uporedi sa duhovnim bićima o kojima govori stara indijska tradicija. Pod vođstvom nekih indijskih okultista potpuno je izopačen i nekadašnji hinduizam i kao tako izopačen dobro se učvrstio i u zapadnim narodima. O tome sam ja 2001. pisao u spisu "O nauci". To je neka vrsta materijalističkog okultizma, koji su mnogi zapadnjaci vrlo rado prihvatili. Na primer, kako za mišljenje osposobiti i onu drugu polovinu mozga umesto kako da se čovek oslobodi mišljenja mozgom. I tako dalje.

Žores (Jean Jaures, 1859-1914) je bio socijalista i meni nije poznato kome je smetao i po čijem nalogu je ubijen. Što se tiče Franca Ferdinanda, on je mnogobrojnim grupama smetao, pa je teško odrediti ko je sve podsticao, organizovao, pomagao i odobravao njegovo ubistvo ili tome nije hteo da se suprotstavi. Priče o nekim srpskim fanaticima su izmišljene samo zato da se glavni organizatori sakriju; ti Srbi su bili samo njihova nesvesna oruđa. Franc Ferdinand je još kao prestolonaslednik propovedao i radio na tome da Austro-Ugarska ne bude samo dvojna, nego trojna monarhija, da kao treća država budu Sloveni, koji su tada pod Austrijancima i Ugrima bili kolonizovano roblje. Prema tome i austrijski i ugarski feudalci su itekako želeli da on bude smaknut pre nego što dođe na presto. Simptomatično je za to i slavlje u Budim-Pešti kad se čulo za njegovo ubistvo. No ta njegova koncepcija se nije sviđala ni svim protivnicima ove dvojne monarhije, jer bi se ona sa takvim potezom veoma ojačala, pa bi bila privlačna i za Srbe i druge Slovene koji nisu bili pod njenom vlašću. U te protivnike spadale su svakako i Rusija i Engleska i Francuska, a možda i još neki. U svakom slučaju atentat ne njega organizovan je kako preko srpskih fanatika tako i preko austro-ugarske policije koja ga je "štitila". Baš kao što je francuska policija "štitila" kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju. Prema tome, vrlo je teško utvrditi ko je sve i na kakav način učestvovao direktno i indirektno na pripremanju takvih atentata. - što i Rudolf Štajner ovde napominje.

U gore pomenutom spisu "O nauci" ja sam naveo i izlaganja Rudolfa Štajnera o raznim duhovima koji deluju među ljudima. Za to može naći mnoge dokaze onaj ko prihvati ovaj ključ za takva razumevanja.

Na početku svoje predavačke delatnosti Rudolf Štajner je bio povezan sa Teozofskim društvom koje je vodila Ani Bezant, s tim što je on uslovio da će govoriti samo ono što on sam otkriva. Njihov razlaz je bio konačan kad je ona sa svojim pristalicama Alcyone-a odnosno indijskog dečaka Krišnamurtija proglasila da se u njemu reinkarnirao Hristos. Iako Rudolf Štajner o tome ne govori, iz ove njegove napomene o nameri da njega proglase da je reinkarnacija Jovana Bogoslova, vidi se da su isti krugovi koji su obrađivali Blavacku hteli i njega da obrade.

U svojoj autobiografiji Rudolf Štajner govori samo o tome kako je jedno okultno bratstvo htelo njega da prisvoji. Sa njim bi naravno prisvojili i čitav antropozofski pokret i izokrenuli ga u svom smislu. Pošto to nisu uspeli, može se iz toga pretpostaviti da su ti okultni krugovi i Rudolfa Štajnera pokušavali da stave u okultno ropstvo, ali da nisu u tome uspeli, jer je on bio jači od njih, jači jer je bio pod vođstvom Hrista i njegovog objavitelja arhanđela Mihaila. On samo pominje da je morao da stvori zaštitnu astralnu auru oko sebe.

Ovde treba dodati da razna okultna bratstva i danas nastoje da prisvoje antropozofiju, da je umrtve odnosno zaustave samo na otkrivenjima koja je do svoje smrti davao Rudolf Štajner, a i njih da preobliče i uz to podmetnu i nešto svoje u smislu svojih ciljeva za vladanje svetom odnosno da i sakriju ili bar marginalizuju ono što se s tim kosi. To je i u smislu Ani Bezant da će Engleska uneti okultizam u Evropu. Kao da je to neka roba koja se tek tako transportuje, a ne nešto što dolazi iz duhovnog sveta. Treba imati u vidu da je organizacija okultnih bratstava takva da ona i koju stotinu godina sprovodi istu politiku, pa bez obzira na neuspehe.

ČETVRTO PREDAVANJE - Berlin, 4. april 1916

Znak, zahvat i reč

Okultna bratstva su zasnovana na nekoj vrsti kulta, u kojem se ljudima daju izvesni simboli koji ih ujedinjuju i usmeravaju u izvesnom pravcu.

Do XV veka je etersko telo ljudi bilo mnogo prijemčivljije nego posle, ljudi su iza fizičkog sveta opažali i neki elementarni svet.

U tom četvrtom poatlantskom razdoblju nastali su simboli koji su osnova okultnih bratstava.

Gete,koji je od slobodnog zidarstva i sam mnogo primio, takođe daje simbole na kojima želi da se ljudi probude. On želi da kod ljudi pobudi strahopoštovanja prema duhovnom svetu, prema fizičkom svetu, prema svakoj duši i na kraju prema samom sebi.

Ako čovek svoje fizičke ruke stavi na leđa, njegove eterske ruke se ukrštaju napred; ako fizički pogled upravi dole, njegove eterske oči se okreću na gore. To su ljudi četvrte epohe znali, znali su da vršenjem fizičkog gesta mogu osetiti, opažati eterski gest. U petom razdoblju se radilo o tome, da se takvi jednostavni gestovi zadaju mlađim osobama kad im se daje odgovarajuća obuka. To je hteo i Gete.

Komplikovaniji govor gestova u "znaku, zahvatu i reči" - kako se raširio u tajnim bratstvima u njihova tri stupnja - posle XIV, XV veka ljudi više nisu osećali kao nešto realno, jer su se ljudske duše izmenile. Sad je nastao razvoj duše svesti, te su ljudi upućeni na razum vezan za fizički mozak, a osetljivost eterskog tela se povukla.

Međutim, u okultnim bratstvima se i sad nastavljalo sa učenjem izvesnih znakova, zahvata i reči - da se pomene samo nešto elementarno. Ali to sad - posle XV ili XVI veka - ne može ući u njihovu dušu svesti, ostaje samo kao nešto sasvim spoljašnje. No to ipak deluje na čovekovo etersko telo. To što je s tim gestovima povezano ulazi sad u čovekovu podsvest - ne u svest. To se naravno uopšte ne bi smelo raditi, moralo bi se ići preko razuma - kako se to radi u antropozofskom pokretu. Čovek mora biti prvo upoznat sa značenjem znaka, zahvata i reči, koje treba da primi.

"U okultnim bratstvima se to po pravilu ne čini. U okultnim bratstvima se ljudi jednostavno primaju u prvi stepen, a da pre toga nisu bilo kako učili nauku o duhu odnosno okultizam. Njima se daje znak, zahvat i reč i još mnogo šta drugo od simbola i - pošto oni pre toga nisu ništa naučili o duhovnom svetu - deluje se time na njihovu podsvest, na ono što nije povezano s njihovom svešću. Kakva je posledica toga? Posledica toga je razume se ta, što se - ako se hoće - takvi ljudi mogu učiniti poslušnim oruđima za svakojake planove. Jer kad vi etersko telo obrađujete tako da taj čovek to ne zna, onda vi odstranjujete iste one snage, koje bi on inače imao u svojem razumu, onda kada ne biste tom razumu dali nešto što danas mora biti nauka o duhu. Njih vi isključujete, te onda takva bratstva činite oruđem za one koji hoće da idu za vašim planovima, za vašim ciljevima."

Tada se takva bratstva mogu upotrebiti za bilo kakve političke ciljeve ili da proglašavaju neku dogmu o "Alcyone" kao nosiocu Hrista. Ko zna razliku između četvrte i pete poatlantske epohe, taj zna zašto mora prvo da se upozna sa naukom o duhu, pa tek onda da se uvodi u simboliku, jer ko je tu nauku upoznao i pokušao da je shvati - njemu predati simboli ne mogu škoditi.

"Međutim, mi sad upravo na najizrazitiji način vidimo, da u britanskim zemljama nikakva nastava ne prethodi simbolici, a koja bi je na bilo kakav način objašnjavala."

U tom poučavanju mora se prvo otkrivati tajna razvoja Zemlje i čovečanstva, pa iz toga pustiti da nastane simbolika.

U Francuskoj je veliki nered uneo Elifas Levi,[8] koji je u svojoj okultnoj literaturi pored velikih istina iznosio i opasne zablude. Još gore je činio Dr. Encausse[9] koji je sebe nazvao "Papus" i koji je imao veliki uticaj na ruskom dvoru. On je davao mnoge tačne stvari, ali na takav način da ljudima uspava razum. On je vršio jak uticaj i u Češkoj, Austriji, a u Nemačkoj mnogo manje.

"Sad je vrlo važno da se zna, da se svako okultno bratstvo gradi na podlozi tri stupnja."

Ispravan dolazak na prvi stepen mora biti takav, da duša prvo ima tačan unutrašnji doživljaj da postoji neko znanje u nezavisnosti od običnog fizičko-čulnog znanja, a kakvo je otprilike dato u mojoj "Nauci o skrivenome",[10] pa tek onda da se upotrebi simbolika. Onaj ko je na drugom stupnju morao bi da zna - unutrašnje živo da zna ono što je u "Kako se stiču saznanja viših svetova".[11] A ko je na trećem stupnju i prima te simbole - znak, zahvat i reč - taj bi morao da zna šta je to: živeti izvan svojeg tela. To bi bilo pravilo, koje treba postići.

Do VIII, IX, X veka bilo je u Evropi ličnosti koje su to postizale - naročito u Irskoj. Tada još nije postojala mogućnost da se radi na nekoj istinskoj nauci o duhu kao sada. No uvek je bilo okultnih bratstava koja su radila samo iz simbolike. To je vrlo značajno ako se radi sa čistom simbolikom u narodnosti koja još nije sazrela. Na primer u Rusiji pod caricom Katarinom i njenim sledbenicima, U Rusiju su tad sa Zapada presađena okultna bratstva, koja su stekla veliki uticaj. To je išlo sve do Tolstoja.

Podloga za okultna bratstva jesu ona tri stepena.

"Ali onda postoje ljudi koji dolaze u takozvane visoke stepene, više stupnjeve. No to je dabogme jedna oblast gde se potkrada strahovito mnogo sujete, jer ima bratstava u kojima se može doterati do devedeset ili preko devedeset stupnjeva. No pomislite samo šta to znači: čovek na sebi nosi tako visok stepen reda! Takozvani škotski sistem visokih stepena ima trideset tri stupnjeva jednostavno zbog jedne omaške, koja potiče iz grotesknog neznanja, a on se gradi na tri stepena koja se prolaze na način, kako sam ja to opisao. Tu se dakle ima tri stepena koja - kako vidite - imaju dubokog značenja. Ali posle ova tri stepena dolazi još trideset drugih. Sad vi možete da zamislite, kad je čovek već postigao na trećem stupnju da doživljuje sebe izvan tela, kakvo je on tad visoko biće ako je posle toga prošao još trideset stepena. To međutim počiva na jednoj grotesknoj pogrešci u saznanju. U okultnim naukama se čita drukčije nego u decimalnom sistemu: Čita se tako da se ne računa prema decimalnom sistemu nego prema ovom dotičnom sistemu brjeva koji upravo dolaze u obzir. Dakle kad se piše: 33. stepen, to znači u stvari prema ovom sistemu brojeva koji dolazi u obzir: 3 puta 3 = 9."

Tako i kod Blavacke broj 777 je značio 7 puta 7 puta 7 = 343.

No bez obzira na sujetu, iznad ona tri postoji još šest stupnjeva koji su opravdani. No oni se u sadašnje vreme nikako ne mogu potpuno proći, jer u ovom petom razdoblju čovečanstvo još nije došlo do toga. To će se postići tek docnije, kad se na sve većim i većim otporima bude ojačalo.

"Neće dugo potrajati posle 2000. godine, kad će čovečanstvo imati da doživi nešto posebno, stvari koje se danas samo polako pripremaju. Stvari zbilja idu tako da se sa Istoka i sa Zapada na neki način pripremaju dva pola koji idu u susret budućem razvoju."

Na Istoku će se pri rođenju deteta sve više gledati na to, šta bi se na ovom detetu moglo pokazati i kako se skriveno duhovno biće u njemu razvija. Neka vrsta kulta bi se pre svega povezivala sa rašćenjem nekog deteta. To će se širiti i prema Evropi. Razvijaće se duboko poštovanje prema genijalnosti, njeno traženje. No to će biti manji deo čovečanstva.

Veći deo će biti pod uticajem iz Amerike, sa Zapada. Danas je to tek u tragovima. Ali ne mnogo posle 2000. godine poći će iz Amerike ne neka direktna, ali ipak neka vrsta zabrane za sve mišljenje, neki zakon koji će imati za cilj da potisne sve individualno mišljenje. S jedne strane je dat početak danas u materijalističkoj medicini, u kojoj više ne sme da deluje duša, u kojoj se s čovekom postupa na osnovu spoljašnjih eksperimenata - kao sa nekom mašinom.

Mora se upravo znati da se u svem materijalnome nalazi duhovno i takođe da se samo saznanjem duha može lečiti to materijalno. Ali to duhovno se izbacuje iz sveta. To je samo jedan početak. Drugi je danas sa mašinama za računanje. Neće to dugo potrajati - nekoliko vekova - i čovek neće više imati potrebe da misli. Tada se neće davati zakoni da je mišljenje zabranjeno, ali će oni imati takvo dejstvo da se svako individualno mišljenje isključi. To je u razvoju Zapada, to će preko njega doći.

"Mora vam biti jasno da će se dogoditi ono što danas kao paradoks izgleda: otprilike u 2200. i nekoliko godina više počeće u svetu potiskivanje mišljenja u najvećoj meri, u najširem opsegu. A u toj perspektivi će se morati raditi pomoću nauke o duhu. Mora se to toliko otkriti - a to će se otkriti - da tu u ovom svetskom razvoju može biti odgovarajuća protivteža ovim tendencijama.

Dakle mi smo tu - rekao sam - tek na početku i to će sve više i više dolaziti. Svakako, ali samo do izvesnog stepena, mogu se danas ta šest viša stupnja baš stvarno proraditi. Sad međutim, može se umesto toga sasvim druga igra igrati. Umesto toga može se igrati ta igra da se ljudima dopušta, da samo simbolički prolaze ona tri prva stepena. A danas u stvari postoje bratstva u kojima se ne daje ništa više osim simbola. Da, ljudi su čak ponosni na to što se ne daje ništa više sem simbola. Oni se primaju u prvi stepen, unapređuju u drugi stepen, u treći stepen, a oni uče upravo samo simboliku, a da u sebe ne primaju bilo šta duhovnonaučno. A često kad se ljudi pitaju, pa da li su sad istinski zadovoljni time, što su naučili izvesne ceremonije i zahvate rukom, naučili znake, što gledaju da se izvesne simboličke radnje oko njih izvršavaju u prostoru hrama, tada čak mnogi kažu: Ah da, mi smo s tim upravo zadovoljni, kod takvih stvari nije potrebno ništa naročito da se misli, tada svako može imati tumačenje kakvo on želi. - Ali astralno telo, ono u eterskom telu stvara istinsko znanje, te oni na ovaj način dakle proizvode ljude, koji u svojem eterskom telu imaju neko obuhvatno znanje. Ako vi danas napravite pregled - izvinite na izrazu, ali neki put sa mora upotrebiti upečatljiv izraz - najograničenijih slobodnozidarskih čikica, tada ćete videti da ovi u svojem eterskom telu - ne u fizičkom telu, u svojem svesnom znanju nego u eterskom telu - imaju ogromno znanje, naročito kad su doterali do trećeg stepena. Ogromno podsvesno znanje imaju oni. Ovo znanje koje se upravo preko simbolike može preneti, ono se sad može u naznačenom načinu primeniti pošteno i nepošteno. A vidite, postoje sad najrazličitija okultna povezivanja opet - rekao bih - u dva pola. Onaj jedan pol ima svetsko-hrišćanski karakter, onaj drugi pol crkveno-hrišćanski karakter. Isto tako kao što slobodne zidare treba uračunavati u svetsko-hrišćanski karakter simboličkih bratstava, treba jezuite uračunavati u crkveno-simboličko povezivanje. Jer jezuita se isto tako provodi kroz tri stepena, isto tako upravlja simbolikom, te on upravo preko ove simbolike uči ono strahovito efektno u svojem govoru. Otud su jezuitski propovednici tako strahovito efektni, pošto oni znaju kako se beseda sastavlja da bi se njome moglo delovati na neobrazovane mase, kako se jedna za drugom izvesna potenciranja prave."

To se čini u slikama. Na primer, da je papa kao topdžija, koji s neba dobija komandu: Pali!

"To je strahovito vešto učinjeno, strahovito vešto učinjeno u slikama. Ovi ljudi na svoj način takođe prolaze kroz svoja tri stepena. A sad opet i od ove vrste ima naravno najrazličitijih nijansiranja, tako kao što s druge strane sva okultna bratstva nisu masonska bratstva. Šta više i ovde u Nemačkoj ima iluminata i tome sličnih.

"Ali sad kako na jednoj tako i na drugoj strani iznad ta tri donja stepena nalaze se tri druga. To su ona tri viša. Oni koji imaju više stepene, te oni koji su kod izvesnih bratstava - razume se ne kod svih, samo kod izvesnih bratstava - nosioci naročito visokog stepena, oni obrazuju neku vrstu zajednice, tako da je na primer sasvim moguće da jedan od tih viših neke jezuitske zajednice povrh toga pripada i nekom takvom društvu. Jezuiti se razume se najbešnje bore protiv slobodnozidarskih zajednica, slobodnozidarske zajednice se najbešnje bore protiv zajednica jezuita; ali oni gornji slobodni zidari i oni gornji zajednice jezuita, oni pripadaju višim stepenima jednog naročitog bratstva, obrazuju državu u državi, koja ove druge obuhvata. Pomislite, kako se u svetu može delovati, ako se može delovati tako da je na primer čovek na jednoj strani onaj gornji neke slobodnozidarske zajednice - koja dakle služi kao instrument za delovanje - pa se taj može sporazumevati sa onim gornjim neke zajednice jezuita, da bi se preuzeo neki jedinstveni postupak, a koji se može preduzeti samo kad se ima na raspolaganju neki takav aparat: S jedne strane puštaju se ona braća slobodni zidari, koji preko svih kanala bilo šta strahovito snažno zastupaju. To se mora zastupati. Ali ako se samo s jedne strane puštaju bikovi, tada - zar ne - ne biva ništa. Mora se učiniti da se sa druge strane protiv te stvari bori sa istom vatrom, sa istim entuzijazmom. Pomislite šta se može postići, kad se na raspolaganju ima neki takav aparat! Na naročito efikasan način se na primer bilo postiglo sa takvim jednim aparatom, koji je istovremeno pokrenuo i jezuite i slobodnozidarsko, a da se o tome ništa nije znalo ni na jezuitskoj ni na slobodnozidarskoj strani, i to u izvesnoj zemlji koja se nalazi tako recimo na severozapadu Evrope, između Holandije i Francuske. Tu su bila potekla naročito snažna delovanja - ne u sasvim poslednje vreme, nego u toku dugog vremena - a koja su se poslužila kako jednom tako i drugom strujom i koja su baš mnogo šta mogla da postignu."

* * * * * * *

Razni kultovi uopšte ujedinjuju ljude u određene bilo verske bilo narodnosne zajednice. Ovde se međutim radi o posebnim, kojim se takva okultna bratstva izdvajaju iz svih širih verskih ili narodnosnih zajednica i obrazuju svoje posebne skupine.

Ovde treba istaći to da se ljudske duše mnogo izmenile od vremena kad su nastajali ti kultovi o kojima se ovde radi. To se u mnogim bratstvima ne uzima u obzir, čak se i ne priznaje. U njima se često još nezrelim mladim pridošlicama daju neke mistifikovane sugestije da se u svetu u suštini ništa ne menja - izraženo u onom "Nihil novem sub solem" ("Ničeg novog pod suncem"), da ne govorimo o onoj besmislici da će se po računu verovatnoće posle više miliona ili milijardi godina ponoviti sve ono što se danas događa. To naravno pali kod ljudi koji neće da misle i koji zatvorenih očiju idu kroz svet i ne žele da gledaju nikakve suštinske promene, pa čak ni automobile. Posebno ako im to stariji autoritativno naturaju i još nameću neke nepromenjene simbole stare i koju hiljadu godina, pa im daju da se oni sami u njih bez ikskvih objašnjenja uživljuju i traže njihov duboki smisao, koji njima zbog neznanja ipak ostaje skriven. Time se njihovi pripadnici na neki način vuku u nekadašnja stanja svesti, ometaju se u razvijanju duše svesti, a koje treba da se izvrši u sadašnjoj kulturnoj eposi.

Takve besmislice se sugestivno nameću posebno ako se još uviju u oblandu izvesnih velikih istina, kako su to činili Elifas Levi i Papus i drugi.

"Nauka o skrivenom" je prema u njoj datom objašnjenju adekvatniji prevod nego "Tajna nauka" - kako je to kod nas najčešće prevođeno i štampano.[12]

To "groteskno neznanje" o trideset tri stepena (i više[13]) nastalo je baš zbog toga što se zadržavalo na simbolici - bez prethodnog upoznavanja nauke o duhu. A oni još više dodavani stepenovi sigurno su plod mašte i apstraktnog mišljenja i želje da se sebi prida, što više važnosti.

Bez obzira što svakako ima ljudi koji su više, a i koji su manje razvijeni od nekog proseka, treba imati u vidu da čovek treba potpuno da razvije neki niži član svoga bića pre nego što počne da razvija neki viši. To je - može se reći - zdrav razvoj u smislu Hristovog impulsa. Naravno da se tu ne može povlačiti neka oštra granica - u toku usavršavanja jednoga može se razvijati i klica višega - ali je vrlo zavodljivo i vrlo opasno želeti i nastojati da se razvije na primer manas (duh sam) pre nego što se u potpunosti razvilo ja. Na takvom prevremenom razvoju viših članova čovekovog bića nastojalo se na primer svojevremeno u Gondišapuru, gde je to 666. godine trebalo da dođe do vrhunca. Otuda dolazi i ova primedba da se onih šest viših stupnjeva u sadašnje vreme ne mogu potpuno ni proći, jer u sadašnjem razvoju Zemlje čovek treba potpuno da razvija svoje ja i tek da stvara klice za više članove, sa kojima će onda i te visoke stupnjeve postizati i to bez ikakve opasnosti.

Međutim, sa izvesnim okultnim tehnikama nešto od toga se može postići već sada. No ako čovek pre toga nije do maksimuma razvio svoje ja, onda je on izložen opasnosti da se raspline u nekoj opštoj duhovnosti, da svoje ja potpuno izgubi, te da ga i ne usavršava više u ponovnim inkarnacijama na Zemlji. To bi bilo suprotno putu na koji nam ukazuje Hristos, putu na kojem ljudi treba da postanu duhovna hijerarhija slobode sa potpuno razvijenim individualnim ja, a samim tim i nosioci stvaranja uvek nečeg novog - individualnog novog - dakle uvek različitog. Radi toga je potrebno da se savlađuju izvesni otpori i zavođenja, koja se pokazuju i preko raznih ljudskih organizacija koje sistematski nastoje da se ne stekne pravo znanje o Hristu i njegovim impulsima.

S druge strane, čovekovo ja se - pored ostalog - može usavršavati samo tako, ako se ni na koji način ne ometa usavršavanje ja drugih ljudi. A onaj ko smatra da sme da vlada drugim ljudima, on gubi svoje samostalno ja, ono se rasplinjuje u grupnosti ljudi kojima on vlada ili želi da vlada, jer na neki način on mora da se upravlja i identifikuje sa njihovim telesnim osobinama, nastrojenjima, težnjama i drugim čime on želi da vlada i upravlja. Pa i sami političari to - naravno nesvesno - potvrđuju, jer uvek govore kako rade u smislu želja naroda, a ne svojih. Međutim, ako se neko pri tom služi i izvesnim okultnim sredstvima odnosno nekom, magijom, on sam onda pada u neko stanje ispod čoveštva, iako pri tom zamišlja da je daleko viši od onih kojima vlada. Njegovo ja se tada ne individuališe u pojedinačnom sopstvenom telu, koje je po božanskoj promisli i dobio zbog toga, nego se na neki način razdeljuje u telima onih kojima želi da vlada, te se u njima bori za prevlast nad jastvima kojima ta tela pripadaju. Ja vladara se tako na neki način raspada, a raspadnuti delovi primaju izmešane utiske tih tuđih tela i volje ljudskih ja kojima ta tela pripadaju. Ja vladara time postaje bezindividualno, u izvesnoj meri grupno i potpuno neslobodno, te samim tim i bezmoralno. Drugim rečima ta ja se razlažu u neku drugu duhovnost - ne ljudsku. Njihova tela ostaju da budu na neki način slična drugim ljudskim telima, ali preko njih deluju sad neka duhovna bića koja nisu na stepenu čovečijeg razvoja. To je ujedno i obrazloženje za bezmoralno - ne nemoralno - ponašanje izvesnih ličnosti, preko kojih se neki put događaju i užasne stvari. One na Zemlji deluju na sličan način kao i razne elementarne nepogode - oluje, poplave, zemljotresi i drugo.

Naravno da postoje i druga neljudska bića koja mogu da se dočepaju ljudskih tela, ali to nije predmet ovih izlaganja. Ja sam to dotakao u svom spisu "O nauci".

Razvijanje viših članova čovečijeg bića pre razvijenoga ja, to je put suprotan od onoga na koji nas upućuje Hristos. A individualno ja se ne može razviti, ako se ometa slobodno razvijanje drugih ja - tada se pada u grupnost, ja se dezindividuališe.

Pošto je sada već prošlo deset godina posle 2.000-te godine, može se već videti mnogo šta od toga šta je predvideo Rudolf Štajner. Ono na Istoku je teže ovde sagledati, ali impulsi sa Zapada su vrlo uočljivi. Bez nekih zakona, ali obrazovanjem monopola nad školstvom, novinskim obaveštajnim agencijama, umetničkim priredbama, reklamama i drugim nameću se masama ljudi istovetne predstave. Na osnovu istih predstava o nekim stvarima stvaraju se u glavnom i isti zaključci, ljudi počinju da jednoobrazno misle. Što pri tom dolazi do mnogih nelogičnosti i protivrečnosti, to čoveka utoliko pre odbija da napregne svoje individualno mišljenje, već ga podstiče da samo zbunjeno slegne ramenima.

Da ne bismo ostali u apstrakcijama, ja ću navesti samo neke primere. Prvo se počinje time, što se deci u školama nameće bubanje protivrečnosti onoga iz veronauke i onoga što dolazi iz nauka o prirodi. Time je stvorena dobra podloga da im se blokira mišljenje, jer ni jedno ni drugo deca ne razumeju, ali im zato oba ulaze u podsvest. Zatim se i već kad odrastu lako nameću izvesni apsurdi, kao na primer sledeći. "Živo je nastalo iz mrtvoga uprkos toga što oko sebe opažamo isključivo obrnute procese". "Demokratija je kad narod sam sobom vlada, ali on ne sme da zna ništa o tome kako on vlada". "Opasno je izlagati se Suncu" i "Opasno je izlagati se delovanju pomračenja Sunca". Da ne govorimo o protivrečnim stručnim preporukama o načinu ishrane; o prethodnom maksimalnom propagiranju i povećanju proizvodnje duvana i novim zabranama pušenja; o sistematskim decenijimskim ubacivanjima tetraetil i tetrametil olova u benzin i sadašnjim njihovim izbacivanjem; o navikavanju preživara da jedu creva sve dok ne polude; o "stručnim" objašnjenjima privrednih zbivanja pomoću nekih - maltene prirodnih - ekonomskih zakona, a koja se izazivaju smišljenim potezima vladajućih krugova; o raznim vakcinama protiv nepostojećih epidemija i mnogo šta drugo.

Kao primer za indirektno potiskivanje mišljenja može poslužiti zakon za uvođenje "pametnih vaga" koje bez čovekovog mozga izračunavaju vrednost izmerene robe, a takođe i bezbroj drugih zakonski nametanih automata. Tu naravno spada i nametanje računara u školama, koji su te 1916. godine bili tek u povoju.

Ako se pogleda ovaj razvoj za poslednjih sto godina, može se zamisliti šta će sve doći još do te 2200. godine. Već danas je nužno da se svesno stvara protivteža ovom potiskivanju mišljenja, a koje je trebalo da se razvije još u četvrtoj poatlantskoj eposi.

O upotrebi dvaju suprotnih organizacija koje se između sebe bore već je bilo govora u prethodnom predavanju. Učesnici takvih organizacija se po pravilu najiskrenije bore za neku svoju stvar - odatle samo može da dođe žestina. Oni naravno i ne slute da to rade u smislu onog bratstva koje daje glavne impulse i njima i njihovim protivnicima. No, pošto u ovom razdoblju razvoja duše svesti mnogi na neki način proziru ovu igru, iz tog bratstva onih gornjih "puštena je buva" da su jezuiti i masoni početkom XIX veka sklopili neki savez, prema kojem bi navodno jezuiti vladali duhovnim životom, a slobodni zidari privrednim. To bi značilo da su pripadnici i jedne i druge strane svesni toga što rade ili bar njihovi zvanični vodeći krugovi. Na taj način bi se prikrilo postojanje tog bratstva onih gornjih. No to nije slučaj - nije sklopljen neki takav sporazum. Pažljivijom analizom događaja se može dokazati da se i jedna i druga strana bore za prevlast i u jednoj i u drugoj ovoj oblasti, a i da u obema slično rade.

Na primer, i svetsko-hrišćanski i crkveno-hrišćanski pravac nastoje da se u duhovnoj oblasti izbaci pojam o Hristu, ali samo na malo drukčiji način; oni prvi time što Hrista proglašavaju za nekog dobričinu Isusa iz Nazareta, a ovi drugi za nekog kralja Isusa; a pri tom se i jedni i drugi zaklinju nad knjigom u kojoj stoji "ne kuni se nikako" - kako je to sam Isus rekao. U pogledu privrede i jedni i drugi se na svoj način bore da se utvrdi idolopoklonstvo, da se jednog dana u nedelji ide u bilo kakvu crkvu neke verske zajednice, a da se šest dana klanja zlatnom teletu - dobrim delom naravno i sedmog. Pri tom se i jedni i drugi trude da skrivaju istine, prvenstveno naravno istine o svojem zakulisnom, nezvaničnom radu. A u privredi se i jedna i druga strana bore takođe da u društvu zauzmu što više položaje koji se "slučajno" bolje plaćaju; to naravno i jedna i druga strana radi uvek u intresu onih siromašnih, jer "cilj opravdava sredstva".

Ako čovek ima ovakav ključ za razumevanje, onda mu tek mogu biti jasna politička zbivanja koja inače izgledaju apsurdna. Tek sa angažovanjem miliona članova ove dve grupe bratstava, koji nisu svesni da su samo oruđa jednog nadbratstva i koji iskreno misle da se bore za neke svoje grupne ciljeve može se u svetu organizovati tiranija kakva nikad, nije postojala. Ona se može nazvati lenjinističkom svetskom revolucijom. Neko ime se ipak mora dati, a ovo izgleda najprikladnije.

Samo tako se može objasniti scenario za Prvi svetski rat koji je nekoliko decenija pripreman u svim buduće zaraćenim državama, a takođe i njegovi rezultati. Zvanično su uništena tri carstva: rusko, nemačko i austrougarsko. U turskom carstvu, koje je takođe kao carstvo uništeno i od kojeg su pri tom devet desetina okupirale vojske ona tri glavna uništitelja - Velike Britanije, Francuske i Italije, jedan pukovnik te pobednike na svetskom nivou do nogu potuče i isteruje iz Male Azije, te proglašava republiku.

Radi organizovanja Drugog svetskog rata - pošto je u Rusiji već bila učvršćena diktatura levih - Engleska, Francuska i SAD uvode u Nemačkoj diktaturu desnih odnosno nacional-socijalizam; u tome su im naravno pomagali i izvesni nemački krugovi - pa i tibetski. Tako su u Evropi nastala dva suprotna socijalizma, s tim što bi po političkim teorijama onaj levi više pasovao Nemačkoj, a onaj desni Rusiji - ali to je zato da zbrka bude veća. Sad radi razbijanja monotonije nastaju komične scene u Društvu naroda, sa vrlo dobro uigranim komedijantima. Francuskoj vojsci se ne dozvoljava da iz demilitarizovane zone na Rajni istera nemačke tenkove napravljene od drveta i kartona, nego se Nemačka prekoreva što krši ugovor o miru. Isti komedijanti kažu da nije lepo ni što Nemačka anektira Austriju, a onda joj poklanjaju Sudetsku oblast, pa celu Čehoslovačku, kako bi sa njenom ratnom industrijom bila osposobljena za veće poduhvate - sa njom je ratni kapacitet Nemačke bio udvostručen. Francuska tu naravno nije bila izdajnik jer je Mala Antanta predviđala vojnu pomoć samo u slučaju oružanog napada na nekog saveznika, a ovde se uz preporuku Društva naroda sama Čehoslovačka odlučila da bude okupirana. Komične scene u Društvu naroda sada se mešaju sa tragičnim scenama Španskog građanskog rata. Posmatrači će naravno i jedno i drugo da plate. U možda najvažnije faktore za dobro organizovanje pokolja između internacionalnih i nacionalnih socijalista spada svakako izgradnja Mažinovljeve linije, neosvojivog utvrđenja na granici gde Nemci u Prvom svetskom ratu nisu mogli da prodru, ali nikako i prema Belgiji gde su deset ili dvadeset godina ranije prošli i umalo nisu upali i u Pariz. Na taj način je obezbeđeno da posle okupacije i francuska ratna industrija bude stavljena u službu Nemačke. Ta, SSSR je ipak bio mnogo veći od nje!

Sa početkom Drugog svetskog rata ova pozorišna predstava se pretvara u tragikomediju. Obe socijalističke države se ljube u Varšavi, da bi se Nemačka mogla slobodno angažovati na zapadu, pa i jugu. Francuska i britanska (samo) sredozemna flota, koje su zajedno bile tri do četiri puta jače od italijanske i ne pokušavaju da ovu unište i bombardovanjem njenih obala - a i suvozemnim napadom na Lombardiju - nateraju Italiju na kapitulaciju još te 1939. godine, jer je trebalo obezbediti dovoz nafte iz Libije, da bi Nemačka mogla voditi dugotrajan rat. Kad je Nemačkoj dat znak, ona preko Belgije upada u Francusku i u tome je ne ometaju pet stotina u to vreme daleko najmoćnijih francuskih tenkova stacioniranih kod Liona kao strategiska rezerva. Da bi Nemačka mogla da se snabdeva sirovinama - možda i dopunskim količinama nafte - za vođenje rata i tri hiljade kilometara daleko od svoje baze, flote SAD i Velike Britanije ne vrše blokadu neutralne Španije i Švedske. To ne bi bilo fer, kao ni zavirivanje u francuske brodove - savezničke brodove - da li nose kakao ili banane za Francusku ili rude nikla, volframa ili mangana. Za razliku od SSSR nemačka ratna industrija nije mogla sa svoje odnosno okupiranih teritorija da se snabdeva dovoljnim količinama raznih dodatnih metala za legiranje čelika i proizvodnju duraluminijuma potrebnog za avione, a naravno ni nafte. Naftna polja u Rumuniji nisu bila dovoljna ni za podmirivanje mirnodopskih potreba Evrope, a da li je libijska bila dovoljna za ogromne ratne potrebe - meni nije poznato. Ako nije, onda im je preko mora doturana sa drugih kontinenata, a vodene puteve su nadziravale flote Velike Britanije i SAD. S druge strane ni nafta kod Kavkaza im nije bila pristupačna, jer je u bušotine pre njihovog osvajanja sipan beton filovan alatnim čelikom na kome su se lomile nemačke bušilice.

No, pri kraju rata da bi se i ovako ojađenoj Francuskoj dao status velikog pobednika, pukovnik De Gol se za vreme kapitulacije Francuske i dok je njena vojska bila u zarobljeništvu, na manevrima u Alžiru pokazuje kao veliki vojskovođa i za dve godine se proizvodi u maršala. Ko ga je u taj čin mogao da proizvede, to nije poznato. Da li predsednik okupirane Francuske maršal Peten, koji je u Prvom svetskom ratu od pukovnika 1914. postao maršal 1918. i koji je docnije kao ministar vojske zaboravio da su Nemci preko Belgije upali u Francusku? Ili neka nepoznata vlada nepoznatog francuskog pokreta otpora? U svakom slučaju, sad i jedan francuski maršal - kaskajući za američkim (samo) generalom Patonom - ulazi takođe u Berlin. I tako dalje.

Tu naravno spada i bitka u Ardenima početkom 1945. - mislim krajem februara - i koja je trajala čitavo jedno jutro. Ona se završila tako što je 200.000 američkih do zuba naoružanih vojnika bilo zarobljeno, te i njihovih 2.000 oficira dovedeno u zarobljenički logor u Hamelburgu, koji je tad bio polu prazan, jer je najveći broj jugoslovenskih oficira bio prebačen u Nirnberg.Ti američki oficiri su pričali, da su te noći bili iznenada opkoljeni nemačkim oklopnim divizijama i da nisu mogli ništa drugo nego samo da se predadu. To je bilo otprilike u vreme, kad mi je jedan nemački podoficir - naravno u četiri oka - na moju primedbu zašto se ne predaju, jer svaki pametan čovek vidi da su izgubili rat, odgovorio: To svaka budala uviđa!

Spisak takvih na oko nelogičnih događaja je ogroman, a oni se mogu objasniti samo na ovaj način na koji upućuje Rudolf Štajner.

A da je i među Nemcima bilo onih koji su se trudili da Nemačka bude što više razorena, vidi se iz toga što je Hamburg skoro potpuno bio razoren avionskim bombama - samo ne kvart gde je stanovala njegova "elita" i na koji nijedna bomba nije bačena, Sem tog, što je u godinama rata - kad je ako ne svaka budala onda bar svaki pametan čovek znao da Nemačka rat ne može dobiti - više zavera protiv Hitlera osujećeno time, što je to neko od zaverenika izdao, te je tako i rat produžavan.

Što se tiče ona tri gornja stepena - četvrtog, petog i šestog - ja sam već izložio kakva se opasnost skriva, ako su ta dostignuća povezana sa željom za vladavinom drugima.

A što se tiče zemlje između Holandije i Francuske, rezultate tih delovanja možemo videti i u sadašnjoj Evropskoj uniji i njenom parlamentu.

PETO PREDAVANJE - Berlin, 11 april 1916

Praotkrivenje čovečanstva

Za udubljivanje u pravi duhovni život postoje danas ogromne smetnje, koje dolaze iz uslova i razvojnih impulse sadašnjice, a koje ni u narednom vremenu neće biti lakše.

Postoje ljudske zajednice koje neguju izvesna okultna znanja i njih onda upotrebljavaju bilo na ispravan bilo na neispravan način za razvoj čovečanstva. No one još ne razumeju šta se sada otkriva iz duhovnog sveta, iako imaju stare tradicije. Kad oni govore o stvaralačkim snagama, oni govore o "uzvišenom arhitekti sveta". To se govori na primer u masonskim zajednicama. One u neprekidnom sledu, mada u drukčijim formama potiču još iz četvrtog poatlantskog razdoblja od Grka, Rimljana, pa i starih Egipćana a i još ranijih. Samo što upravitelji sadašnjih zajednica nemaju takvog neposrednog opštenja s duhovnim svetom kao raniji; oni znanje imaju samo iz predanja.

Ta formula o uzvišenom arhitekti sveta dolazi još iz praotkrivenja, koja se priznaju i u naučnom svetu. I ono što je govorio Gautama Buda potiče iz još mnogo starijih vremena, ali je sve to potisnuto sad materijalizmom.

U prastarim religioznim spisima ljudi su govorili o ovom opštenju sa višim duhovnim bićima. Znalo se nekad i o elementarnim bićima - gnomima, undinama, silfama i salamandrima, koji su u osnovi prirode, koji rade na njenim preobražavanjima u toku godine, kao i bića viših hijerarhija.

Čovek je još od stare Atlantide imao iskustva iz praotkrivenja.

"On je imao iskustva o vezi u kojoj se on sam kao čovek nalazi sa duhovnim svetom. Jer čovek je mikrokosmos, te se u njemu odigravaju u malom sve one snage i procesi koji se odigravaju u velikom svetu. Ono poslednje što je čovek na ovaj način naučio, što je njemu od spolja priteklo, to je geometrija i aritmetika. A onaj ko danas u pravom smislu reči pušta da na njega deluje geometrija i aritmetika, on će još naslutiti nešto od toga, da u tome njemu pridolazi nešto drugo, a ne samo neko drugo znanje. Drugo znanje čovek prikuplja tako iz iskustva. Ali geometrija i aritmetika jeste nešto, u čemu čovek oseća da je to istinito bez obzira na spoljašnje iskustvo, bez obzira na sve čulno iskustvo. Nijedan čovek time što nacrta i u čulnom iskustvu predstavi neki trougao ne može dokazati, onda kad premerava uglove, da su oni sto osamdeset stepeni. Najviše on tu može da dođe do toga; ali to da dokaže može on samo preko unutrašnjeg misaonog doživljaja. A isto tako nijedan čovek ne može dokazati da je tri puta tri devet čisto pomoću spoljašnjeg brojanja, nego samo preko unutrašnje predstave. Nije potrebno tu imati nikakav grašak ili pasulj, takođe ni prste, već je potrebno to samo unutrašnje predstaviti, te će se unutrašnje doći do istine: tri puta tri jeste devet."

Ono što je u geometriji i aritmetici nalazi se u osnovi svega onog što se izražava u arhitekturi. Sva praotkrivenja su u ljudske duše dolazila preko duhova viših hijerarhija. U starim egipatskim misterijama visoka bića su se sama spuštala dole. U grčko-latinsko vreme su majstori poučavali svoje učenike o ranijim inkarnacijama. A od 1413/14. čovek nije bio svesan toga, nastupilo je materijalističko razdoblje.

U starim vremenima ljudima nije bilo potrebno da crtaju recimo trougao ili da pišu na papirusu; oni su to sve eterički-vidovito gledali pred sobom.

"Grčki hram nije ništa drugo do fizičkom materijom ispunjavanje onoga što se u geometrijskim formama vidovito postavljalo oko čoveka. Grčki hram ima samo kamenje u onome što se tako postavljalo."

Gradnja hramova je bila povezana sa prvobitnim vidovnjaštvom, pa su u njih Grci postavljali i figuru nekog od bogova.

Čovek je pri gradnji osećao da neko božansko-duhovne biće vodi njegove ruke. Pošto su oblici arhitekture bili ono poslednje što se otkrivalo, odatle potiče i sve ono što od istinske arhitekture i raspoloženja živi u takvim okultnim društvima, o kojima sam vam poslednji put govorio.

"U ovim okultnim društvima makar i iskrivljeno, u karikaturi nalazi se pre svega to, da se onaj ko pristupa upućuje u duhovne svetove: Prvi stupanj. Ko tu pristupi upućuje se na put u duhovni svet. Drugi stupanj: Sa onima koji su s njim zajedno u toj okultnoj zajednici on uspostavlja takve odnose, koji ne potiču čisto iz spoljašnjih socijalnih prilika, nisu njima određeni, već idu od duše ka duši. On postaje pomoćnik, ortak u drugom stepenu. A konačno on uči da oseća šta to znači: Ovde stojim ja kao čovek i kao čovek se osećam kao ovoj onoga što u meni živi kao čovek duha, a kojim govore bića viših hijerarhija, ka kojem se ona priklanjaju, koji ne sme da izgovori nijednu reč koju nisu inspirisali ovi duhovi viših hijerarhija."

To je treći stupanj, stupanj majstora. Iako danas o tome ima malo svesti u ovim okultnim bratstvima, ovo je osnova. A pošto više nema otkrivenja iz duhovnog sveta, uzimaju se sad predanja i ona se čuvaju kao tajna.

Baš od otprilike 1413. godine kad je prestajala neposredna veza se duhovnim svetom pojavljuju se takve ličnosti kao što je Savonarola,[14] Piko dela Mirandola[15] i neoplatoničari renesanse. Ono što je Piko o duhovnom svetu znao iz sopstvenog iskustva, to su daleko prevazilazila neposredna otkrivenja koja je imao Savonarola.

Zatim je došlo vreme da se apeluje na one snage koje su morale nastupiti na mesto snaga starog shvatanja duhovnoga. Jedan put je bio nastavljanje tradicije. Na njemu su nastala mnoga tajna društva. Drugi put je bio da se ono što su bila neposredna gledanja u slikama prevede u oblik snage razuma. Tu spada i onaj veliki Amos Komenius,[16] koji je bio osnivač modernog školstva, osnivač bukvara, a o kojem se danas malo zna. On se rodio u Moravskoj i došao je u vezu sa mnogim tajnim bratstvima.

Ono što Gete prikazuje u "Vilhelmu Majsteru", to je nastavak onog što je hteo Amos Komenius. Nauka o prirodi radi s jedne strane, a nauka o duhu s druge. One ne protivreče jedna drugoj, već se moraju sresti u sredini kao kad se gradi tunel. Primer za to je lekar Karl Ludvig Šlajh, koji je konstatovao da misli imaju takvu moć da mogu da ubiju čoveka. To se može objasniti samo time što misao ne ostaje u ja i astralnom telu, već se spušta i u etersko i fizičko.

* * * * * * *

Danas se već vidi da su smetnje za udubljivanje u duhovni svet još veće nego pre skoro sto godina. Na njima treba da se razviju veće snage u ljudima.

To se odražava i u tom što se viša okultna znanja mogu upotrebiti i u Hristovom i u Antihristovom smislu. Prepušteno je čovekovoj slobodi kako će ih upotrebiti, što naročito dolazi u ovom vremenu kad se izgubila nekadašnja prirodna veza sa duhovnim svetom.

Ono što sam ja uz prethodno predavanje dodao o nelogičnosti i protivrečnosti kojima se zbunjuju ljudi treba dopuniti i sa ovim što je rečeno o matematici. Većina naučnika smatra da je nauka samo ona nauka koja je zasnovana na iskustvu i na matematici, pri čemu se previđa da matematika nije ništa iskustveno. O tom naravno nije razmišljao ni Bekon Verulamski[17] koji upućuje samo na ono što je u spoljašnjem svetu. No time je on stvorio protivtežu za unošenje svakojakih nečistih maštarija - kako sam to ja u spisu "O nauci" naveo reči Rudolfa Štajnera.

Prema tome, duhovni svet je i preko Bekona dao izvesan impuls koji je bio potreban za to vreme - baš kao i preko Amosa Komeniusa, ali to ne znači da se na njihovim učenjima treba zaustaviti. Takođe ni na nekadašnjim tradicijama koje se čuvaju u okultnim bratstvima, jer se sada drukčiji zadaci postavljaju pred čovečanstvo.

U te zadatke spada i to da se preko egzaktne - ne površne i nedosledne - nauke o prirodi dođe do saznavanja o postojanju duševno-duhovnog sveta. To bi u stvari bio glavni zadatak posebno američkih naučnika. Matematika bi im u tome vrlo mnogo pomogla. A ja sam to još 1989-90. pokušao sa svojim "Matematičkim pristupom duhovnoj nauci".

Drugi put bi bio, ako bi atomisti priznali da oni sami prazninama u kojima se vrte njihove materijalne tačkice i koje su strahovito veće od tih čestica, da oni sami tim prazninama pripisuju sasvim duševno-duhovne osobine, pripisuju im simpatije i antipatije. Jer - po njima - neke se od tih praznina rado lepe jedne za drugu, a neke su prema drugima odbojne. One prve obrazuju neke molekule, pa jedinjenja, kamenje i drugo, a druge praznine se tome suprotstavljaju, odbijaju takva prijanjanja. One mogi i da se naljute, na primer kad se razbije staklo pa neće ponovo da se spoje, sem kad se odobrovolje lepkom. A kad im je toplo, te praznine se razbaškare i šire, jer ih druge okolne praznine u tome ne ometaju, a kad im je zima one se skupljaju. Neki put istina iščeznu da bi se pretvorile u energiju. A šta je energija? Nešto što nije materijalno, a ne smemo da kažemo da je duhovno, jer je 869. godine na saboru u Konstantinopolju katolička crkva donela dogmu da duh ne postoji. To čak ne smeju da kažu ni oni koji ne priznaju papu kao vrhovnu vlast. I tako dalje. Takve misli treba do kraja voditi.

Treći put je da naučnici do kraja objasne šta su to sile, sile koje kroz ništa deluju na nešto. Sile koja svoju volju ispoljavaju i tako, da ne dozvoljavaju Mesecu da se otkači od Zemlje, a ni ovoj da se otkači od Sunca.

To i još mnogo štošta drugo trebalo bi naučnici na egzaktan način i dosledno i ne gurajući glavu u pesak kao noj da objasne i da se pri tom odreknu svoje mašte, nego da se drže samo činjenica. Naravno da se odreknu i svakog religijskog svog verovanja.

ŠESTO PREDAVANJE - Berlin, 18. april 1916.

Razmatranje o Uskrsu

U kultovima svakojakih bratstava nalazi se i simbol za misli o smrti i vaskrsenju i one važe kao njihove tajne. Sa tim se povezuje i legenda o Hiramu, arhitekti Solomonovog hrama, pa se simbolički pokazuje njegova smrt i ustanak iz groba. Sličan kult postoji u katoličkoj crkvi sa Hristom Isusom.

Uskrs se praznuje u nedelju posle prvog prolećnog punog meseca, posle 21. marta. To je dakle u vezi s položajem Sunca i Meseca, pa je to dakle zavisno od kosmičkih odnosa.

Čovek se u životu stalno menja. Ono što iz sveta deluje na njegovu dušu, to ostaje nesvesno, a može biti i najznačajnije.

Sunce je posle 21. marta u sasvim drugom odnosu prema Zemlji nego pre. I prvi pun mesec na početku proleća jeste drukčiji nego drugi pun mesec. I naše astralno je tada drukčije i naša duša tad može da doživi nešto drugo nego u neko drugo vreme.

Sadašnji materijalizam je skratio život misli, one neki put nekako važe samo za dve-tri decenije, kao na primer političke.

"Najveća nesreća našeg vremena jeste: Nesposobnost da se duhovnim vrednostima ovlada ono što je materijalna kultura donela. Tu mora nauka o duhu doista da proizvede potrebne osećaje i osećanja koja idu na to da se uvidi: Protiv velikih zakona svetskog poretka ne može se ogrešiti! Vladajuća istina zahteva svoja prava."

Sa naukom o duhu mora doći da se s mislima živi u stvarnosti i da se čovek oseća odgovornim za svoje misli.

U religioznom kulturnom impulsu doveden je kult vaskrsenja u vezu sa kosmologijom. Zašto?

"Zato što bi čovek - ako bi bio ograničen samo na doživljaje Zemlje - zapao u sasvim najspoljašnjiju kratkovidost kako u mišljenju tako i u osećanju i u htenju. Samo tako može čovek dobiti veće sagledavanje života, može svoje misli da proširi time, da on sad na ispravan način ne samo fizičku svest svoga ja učlanjuje u zemaljske doživljaje, nego da i svoju astralnu podsvest učlanjuje u velike kosmičke događaje, - Ako se ona baš najvažnija misao, misao o besmrtnosti pridruži misli o kosmosu, to tada u religioznom pogledu istinski ima dobru osnovu. Jer ako bi čovek poticao samo iz onog što je zemaljsko, on uopšte nikad ne bi shvatio misao o besmrtnosti."

U duši potisnuto spiritualno jeste kulturna bolest. Prirodnonaučnim razvojem iščezla je iz sveta naklonost ka duhovnome. Veliki Kopernik, Kepler i Galilej morali su ljudske misli da uprave na spoljašnji svet. Moralo je biti pokopano shvatanje o besmrtnosti. Morao je biti Veliki četvrtak i Veliki petak, ali je sad došlo vreme da se praznuje Uskršnja nedelja.

Kultovi koji su ukazivali na smrt i vaskrsenje postojali su i u drugim oblastima - ne samo u vezi s Hiramom i Solomonovim hramom. U prehrišćanskim vremenima, pa još i u Srednjem veku oni su sa svojim delovanjem na čovekovu podsvest još bili potpuno ispravni. Međutim, u ovom sadašnjem razdoblju razvoja duše svesti nije više ispravno da se njima deluje na podsvest. Stoga je neispravno ako se neko polaže u mrtvački sanduk i vadi iz njega, a da se taj - kao što se to radi u nekim bratstvima - pre toga nije ne samo teorijski upoznao, nego i svom dušom srodio sa znanjem o reinkarnacijama, primio ga razumski bez; ikakvog sumnjanja, i prihvatio sve konsekvencije toga i uveo u način svog života. Ako se takva kultna radnja primi bez takvog razumevanja, ona se u podsvesti čovekovoj meša sa njegovim sumnjama i drugim podsvesno primljenim shvatanjima, te u njoj nastaje zbrka, a koju izvesni znalci mogu da upotrebe za ostvarenje svojih grupno-egoističkih ciljeva.

Kratkovidost misli pokazuje se danas vrlo mnogo u svim oblastima društvenog života: u tehnici sa uništavanjem životne sredine; u medicini sa posmatranjem dejstva nekog preparata najviše samo nekoliko godina, a u tehnologiji životnih namirnica ni toliko. Što se tiče politike, ovde Rudolf Štajner misli samo na zvanične političare. Pripadnici okultnih bratstava računaju sa mnogo dužim rokovima, ali samo u smislu kako da se njihovi pripadnici drže na vlasti i upravljaju svetom kako oni misle da treba prema svom ograničenom i najčešće zastarelom shvatanju - da ne uzmemo u obzir zlu nameru i izopačenost. Zbog onog malo pre rečenog podsvesnog primanja kulta, oni ne izvlače ispravne zaključke, a - što je još gore - u svojoj podsvesti su ubedeni da izvlače. Oni ne misle ni o tome kakve će posledice posle smrti i u novoj inkarnaciji oni sami imati zato što su na primer borili se protiv ili nisu radili za uvođenje tročlanog društvenog uređenja prema predlogu koji je u smislu sadašnjeg razvoja dao Rudolf Štajner. I kakve će posledice imati zato što su pomagali ili što se nisu protiv toga borili, da se posle - možda nesvesnog ili ne dovoljno svesnog - proglasa u Francuskoj revoluciji "Sloboda - Jednakost - Bratstvo"

1. u duhovni život umesto lične slobode unese bezlična jednakost - gde društvo seče svakoga ko bi lično malo štrčao i dozvoljava i čini da štrče samo oni koji su bezlični, a preko kojih se ta bezličnost i sprovodi;
2. u političko-pravni život umesto bezlične jednakosti unese polu lično bratstvo - gde jači i grupno ličniji, dakle polu lični brat vuče za ruku manjeg i izudara ga kad ga ne sluša;
3. u privredni život umesto polu ličnog bratstva unese lična sloboda - ličnim monopolima kontrolisana sloboda - gde se maksimalno razvijaju egoistički instinkti i pušta da se slobodno iživljavaju.

To je naravno i posledica opšteg materijalističkog shvatanja nastalog zbog neprimanja Hrista, a njime se ovaj naopaki poredak i učvršćuje i to na sledeći način:

1. Impuls individualisanja koji čovek s rođenjem donosi iz duhovnog sveta upućuje se u privredu, to jest u ono što se samo čulima opaža, te se u tome traži sloboda u gramzivosti i iživljavanju instinkata vezanih za čulnost, da bi se čovek posle smrti razvijao u smislu životinjstva, a i žalio za čulnim svetom, vezivao se za njega.
2. Individualisanje koje treba da se slobodno vrši u duhovnom životu i to sa već u toku više života stečenim iskustvima i sposobnostima, te koje treba da se i dalje unapređuje u ovom - ono se sprečava pravnom državom i njenim diplomama i drugim što propisuju oni koji imaju moć, te što ima smisla samo za ovaj život između rođenja i smrti, insistira se na shvatanju da svi ljudi s rođenjem donose jednake sposobnosti, te im treba pravno obezbediti i jednake uslove za rad u društvu, a to kao posledicu ima da manje sposobni ali beskrupulozniji dođu na više položaje.
3. Jednakost u poštovanju ljudskog dostojanstva koja treba da se neguje u ovom životu od rođenja do smrti - a o kojoj jedino treba da se stara političko-pravna država - zamenjuje se hijerarhijskim bratstvom iz hijerarhije grupa, koje se priznaju samo među braćom koja su skupljena u nekoj svojoj grupi, a koju ove grupe pokušavaju da nametnu svima - dakle ne istinskim bratstvom u Hristu za koje se treba pripremiti sada i koje će se istinski doživeti možda tek posle smrti, već hijerarhiskim kojim se učvršćuje vladavina onih koji su naklonjeni i vezani za čulni, materijalni svet.

Na taj način se u duhovnom životu umesto ovladavanja svojim fizičkim telom vrši njegovo animalizovanje; u političko-pravnom životu se umesto buđenja na svojim bližnjima vrši vegetabilizovanje duše; a u privrednom životu se umesto prodora kroz mehanizme u duhovno vrši mehanizovanje duha

To tročlano društveno uređenje koje je predložio Rudolf Štajner prilagođeno je sadašnjoj stvarnosti, bez njega se razvija isključivo najstrašnija lenjinistička tiranija. A čak i misli o te dve mogućnosti - o tročlanosti i o lenjinizmu - same po sebi deluju na ostvarenje jednoga ili drugoga.

Ispravnim mislima se podstiče i ona astralna podsvest da se ljudi pokrenu da na ispravan način rade u smislu kosmičkih događaja, da nađu ozdravljenje za ovu sadašnju kulturnu bolest, da nova kultura vaskrsne iz ovog groba u koji su je morali položiti Kopernik, Kepler, Galilej i drugi.

SEDMO PREDAVANJE - Berlin, 25. april 1916.

Životne laži današnjeg vremena

Kod izvesnih okultnih bratstava - kao što je moderno slobodno zidarstvo - začaurili su se dublji impulsi. Sem onog polaganja u grob i vaskrsenja govori se tu i o traženju "izgubljene reči". Tu se misli na logos, na reč koja se pominje na početku Jovanovog evanđelja, misli se na ono praotkrivenje, pramudrost koju je u prastarim vremenima imalo čovečanstvo. To je lep običaj u takvim bratstvima što se ima osećaj da treba tražiti to što je izbubljeno - iako ga ona ne nalaze. No u kultovima se to kod njih pokazuje.

I naša nauka o duhu jeste neko traženje izgubljene reči.

Bez obzira što se ljudi raznih rasa dosta razlikuju jedni od drugih, celo čovečanstvo je između sebe mnogo sličnije nego što je to slučaj sa životinjama - na primer izgled rode i miša. Svi ljudi su samo jedna vrsta, životinjskih je mnogo.

Etersko telo čovekovo je mnogostrukost koja se zajedno drži pomoću elastičnosti fizičkog tela. Kad bi se ono odvojilo od fizičkog, njegovi delovi bi dobili oblik čitavog životinjskog carstva. Sa njime mi u sebi imamo sve instinkte, sve različite nagone životinja. Fizički oblik mi smo na Zemlji primili od duhova oblika i njime mi te nagone zauzdavamo, s tim što se neki od njih pojavi kad neki deo eterskog tela prevagne.

"Vidite, na naše fizičko telo deluju u prvoj liniji duhovi oblika. Ovi duhovi oblika u toku vremena Zemlje daju oblik samo čoveku. Životinje imaju svoj nasleđeni oblik iz razvoja Starog Meseca. Stoga je ovaj životinjski oblik luciferički sazdan oblik, on je oblik zaostao iz razvoja Starog Meseca. Što je tada bilo samo eteričko, stvrdnulo se. Čovek od duhova oblika ima svoj spoljašnji fizički izgled, a u njegovoj unutrašnjosti ti duhovi oblika deluju manje. Dakle na eterskom telu deluju već manje duhovi oblika nego duhovi ličnosti i ona duhovna bića koja mi označavamo kao arhanđele ili kao anđele. Oni deluju na etersko telo i oni imaju nešto posla sa upravljanjem ove mnogostrukosti u eterskom telu, o kojoj sam vam ja upravo govorio."

Kad neki od nagona hoće da se izrazi u nama, on mora da se uzdigne u astralno telo, oni se moraju pripisati astralnom telu.

Astralno telo se drži kao celina pomoću elastičnosti fizičkog i eterskog tela. Ako bi se ono raspalo, ono bi predstavljalo nešto što je slično celokupnom biljnom carstvu u njegovoj mnogostrukosti. I to spada u izgubljenu reč o kojoj se nekada znalo, da je čovek u vremenu Starog Sunca bio na stepenu biljnog carstva, a na Starom Mesecu životinjskog.

U čovekovom ja, kad bismo ga izdvojili kao gore etersko ili astralno, našli bismo čitavu sliku mineralne vasione, sa svim tajnama kosmosa. Mi u sebi nosimo čitav mineralni kosmos.

Nauka o duhu se svuda ismeva i ruga joj se, a to je karma materijalističkog razvoja XIX veka. Ovo nam pokazuje u kakvim se dubokim životnim lažima mi nalazimo.

Da nije vodećih ličnosti, dve trećine ljudi u Berlinu bi primile nauku o duhu, jer je to u ljudskoj prirodi.

Eterska tela koja ja i astralno telo još drže skupa, nekoliko dana posle smrti nalaze se tada u duhovnim sferama i ostaju sa onom duhovnom sadržinom koja dolazi iz žrtvene smrti zbog ovog rata.

"To mogu biti pomagači za produhovljenje čovečanstva u budućnosti. Ali ovde na Zemlji moraće biti ljudskih duša koje razumeju šta eterski oko ljudi lebdi kao dragoceni ostaci onih koji su prošli kroz žrtvenu smrt. To će biti realan, na samo apstraktni proces sećanja. A na ljudima koji su ovde biće to, da oni ove snage koje mogu da dođu od tih još mladih eterskih tela, stave u službu čovečanstva tamo gde one žele. Ako ljudske duše ovde za to ne budu zrele, tada će ove snage morati da se uliju u ahrimaničko-luciferičke struje. Ne samo saznanja, ne samo osećanja, moji dragi prijatelji, nego takođe i odgovornosti nam pokazuje nauka o duhu, odgovornosti koje mi verno treba da oživimo u svojoj duši."

* * * * * * *

Traženje izgubljene reči pomoću kultova znači unositi nju samo u podsvest. Nauka o duhu tom traženju pristupa tako da se ona nađe u punoj svesti, sa punim njenim razumevanjem, a ne da ona samo podsvesno deluje u čoveku. To je velika razlika. Tako u punoj svesti nađenu reč niko ne može zloupotrebiti i navesti čoveka da nešto neispravno sa njom radi. A i istinita reč koja se nalazi u podsvesti može biti stavljena u neispravan odnos prema drugima, te da time bude i upotrebljena na neispravan način - ne u smislu Hristovom i njegovih impulsa.

Gornja konstatacija da su apsolutno svi ljudi samo jedna vrsta, a da životinjskih ima mnoge kosi se naravno sa darvinizmom i mnogim ljubiteljima životinja koji njima pripisuju ljudske osobine i ponašaju se prema njima kao da su im rod. Životinjske vrste su dakle nešto čiji oblik nije evoluirao na Zemlji.

Ukazivanje na to da su vodeće ličnosti u društvu te koje sprečavaju širenje nauke o duhu dokazuje onu moju gornju tvrdnju, da se ona samo u podsvesti nađena izgubljena reč može upotrebiti na sasvim neispravan način odnosno da se pomoću nje mogu navesti takvi ljudi na neispravno postupanje, a da oni nisu svesni toga  šta u stvari rade. Svemoguća okultna bratstva se sama hvale da ona imaju vodeću ulogu u društvu, a činjenica je i to da njihovi članovi uvek zauzmu neki viši položaj nego što bi ga imali da to nisu. Pojedini njihovi članovi bi trebalo dobro da razmisle kakve će karmičke posledice imati za svoje sadašnje ponašanje i koliki je njihov udeo u sadašnjim katastrofalnim događanjima, na koja sam i ja ukazao u dodatku uz prethodno predavanje. Oni treba takođe da razmisle i kakvu su ulogu njihovi prethodnici imali što su se eterska tela žrtava palih u Prvom svetskom ratu, a i u Drugom ulila u ahrimaničko-luciferičke struje.

Onaj ko je na višem položaju u društvu i još se bavi i nekim okultizmom, taj ima i veću odgovornost za ono što se u čovečanstvu zbiva.

OSMO PREDAVANJE - Berlin, 2. maj 1916.

"Utopija" Tomasa Mora

Kad papa Klement VII nije hteo da da razvod Henrihu VIII od njegove prve žene, ovaj osniva novu - anglikansku - crkvu. On u njoj ne daje nikakva nova učenja, već preko prosvećenih ljudi parlamenta izdejstvuje da se donese Akt o supremaciji, po kojem poglavar engleske crkve nije više papa nego on, a naravno i njegovi sledbenici.

Tomas Mor je svoj život povezao s onim što je nastalo s tom novo osnovanom crkvom. A u svojoj "Utopiji" on kaže da u državi treba da vlada tolerancija prema raznim religijama, da su one na neki način privatna stvar. Katolička crkva njega proglašava svecem - kao mučenika. Kao član parlamenta on nije priznao da je Henrih VIII u pravu sa osnivanjem nove crkve. Ovaj ga zato baca u zatvor. Sud od prosvetljenih ljudi njega onda osuđuje na strašnu, mučenilku smrt. To nije izvršeno, pomilovan je tako što mu je samo odsečena glava.

U Tomasovoj "Utopiji" dolazi do izražaja trezven, suv razum. Država daje moralne impulse. Niko ne poriče da postoji Bog, da je duša besmrtna i da postoji sud posle smrti. Sva shvatanja su razumska.

Tomas Mor ne samo da je još od detinjstva bio bogobojažljiv nego je stalno vršio meditacije i duhovne vežbe, koje je sve do pogubljenja i iz zatvora slao svojoj ćerci. To je bilo vreme širenja protestantizma, a on je ostao veran katoličkoj crkvi.

U "Utopiji" stoji da su se na neko daleko ostrvo iskrcali stari rimski i egipatski mudraci, te da je Utopus osnivač te države. Tu je predata izvesna azbuka od pravouglih trouglova - bar prema starijim izdanjima ove knjige. U današnjim knjigama mnogih slobodnozidarskih redova nalazi se tome vrlo slično pismo. Pored toga su date izvesne izreke, koje je trebalo da daju smernice u Utopiji. U njima je spojen latinski, grčki i hebrejski tekst, što opet podseća na izvesne formule okultnih bratstava, mada vrlo prikriveno. Zatim se izričito kaže da su se na to ostrvo iskrcali rimski i egipatski mudraci, ali od hrišćanstva tu ništa nije došlo. Pobožni katolik Tomas Mor, koji vrši i duhovne vežbe, opisuje ostrvo sa mnogim uređenjima, ali na koje hrišćanstvo nikad nije došlo!

Tomas Mor je živeo u vreme kad su se povukle stare okultne sposobnosti, ali je duhovnim vežbama postigao da za vreme spavanja bude prebačen u astralni svet i u njemu stiče iskustva. On je mogao doživeti izvesne stvari u duhovnom svetu, ali njih nije mogao svesno preneti, već je to iz astralnog sveta on opisao u "Utopiji". To nije neka fantastika, već duhovni doživljaj, kod koga veza između običnog mišljenja i duhovnog doživljaja nije došla do pune svesti. Ali utoliko su više prisiljavajući takvi duhovni doživljaji. Uprkos toga što je on bio pobožni katolik, on je morao da piše ono što je imao na astralnom planu.

Pošto se radi o astralnom, elementarnom svetu, u kojem se ne može govoriti o trodimenzionalnom prostoru, pravilan prevod reči "Utopija" Jeste "nemesnost".

Ono što se upotrebljava u okultnim bratstvima, to je stara mudrost koja potiče iz posmatranja astralnog sveta. Kod ljudi tih zajednica to je prešlo preko tradicije i u slikama, ali oni sami nemaju uvid u to. Ali oni koji kao Tomas Mor vrše duhovne vežbe, oni se prebacuju u taj duhovni svet i iz njega im dolazi nešto slično, te to i opisuju. Zato se u mnogim okultnim bratstvima nalazi učenje netaknuto hrišćanstvora - kao i kod Mora. Ima okultnih bratstava koja svoje visoko značenje ističu time, što se nazivaju egipatskim redovima, ukazuju na ono ranije.

Hrišćanstvo se temelji na tome što je ona duhovna moć koja se naziva Hristos - sišla u telo Isusa iz Nazareta, te se preko Misterije na Golgoti povezala sa razvojem Zemlje. Pre toga su proroci pretskazivali da se Duh Sunca spušta da bi postepeno postao Duh Zemlje. Pre Misterije na Golgoti nije se Hristos mogao naći u nauci o Zemlji, a posle nje je besmislica ako se istorijska prikazivanja vrše bez govorenja o Hristu. Ako se uđe u svetove iz kojih je Hristos sišao, on se tamo ne može naći, mora se iz njih pogledati na Zemlju.

To je razlog za strah religioznih zajednica, koji one imaju pred okultizmom. One naravno ne razumeju ništa od pravog okultizma kojim se Hristos ipak nalazi - kao što je ova nauka o duhu. Sa crkvene strane se u stvari bori protiv tog površnog okultizma.

"Kad mi pređemo tu granicu i uđemo u duhovni svet, mi ne smemo zaboraviti ono što se još u okviru Zemlje na okultni način može iskusiti o Hristu." ...

"Tomas Mor je vršio upravo takve vežbe, koje su ga osposobile da dođe do potpune jasnoće o Hristu. Kad je zatim za svet nastupila opasnost da ima zablude u vezi sa Hristom, tada su - svakako i opet preko jedne još veće, kolosalne zablude - pokušali jezuiti to da preduprede pomoću svojih jezuitskih vežbi. Takvo jezuitsko vežbanje Tomas Mor nije vršio; no takve vežbe koje su ga stvarno dovele do toga da čitavu realnost Hrista Isusa ima pred svojom dušom. Da je on sad potpuno svesno stupio u duhovni svet, onda bi on naravno na naznačeni način gledao u njemu Hrista kako je on sišao dole na Zemlju. Ali on zbilja nije mogao da uspostavi potpunu neprekidnost svesti. Posledica toga je bila ta, što je on upravo polu nesvesno napisao ono što je on doživeo tu u duhovnom svetu, ali gde Hristos nije bio. To je on izrazio time, što na ostrvo Utopiju hrišćanstvo još nije stiglo."

Uz prateće pojave ne potpuno doživljenog okultizma kao kod Tomasa Mora spada to da nastupaju strepnje koje ostaju u podvesti. Maskirani strah koji se za svest preobraća, u nešto sasvim drugo. Zbog toga i njegova Utopija ne sadrži Hristov impuls.

Pisanje "Utopije" i opiranje protiv namere Henriha VIII bilo je već svakako sumnjivo. Ali u sudu lordova većinu su obrazovali neki koji su pripadali okultnim bratstvima. Oni su u napisanoj "Utopiji" gledali izdaju tajni koje su oni čuvali. I ne samo izdaju nego i kako to dalje deluje u spoljašnjoj kulturi čovečanstva.

"Kad se sad čitav čovek Tomas Mor uzme, morali su ti ljudi sebi reći, da je to onda sasvim jasno: Preko njega se dogodilo sasvim isto ono, o čemu bi se inače reklo da - kad bi neko u ovom ili onom bratstvu bio posvećen, postigao ovaj ili onaj stepen - da je on izdao to zašta se zakleo da ga neće izdati. Neki od obrazaca zakletve koji je tada u izvesnom stepenu bio u upotrebi za izdaju koju bi neko eventualno počinio, on je u dlaku sličan presudi koja je u Londonu pala o Tomasu Moru."

Takvu presudu su doneli mudri lordovi.

* * * * * * *

U ovom tekstu potkrala se jedna greška, Henrih VIII se od svoje prve žene Katarine Aragonske samo razveo posle osamnaest godina braka, a drugu ženu Anu Bolen je dao da se pogubi.

Bez obzira, na pobude i akcije samog Henriha VIII (1491, kralj 1509-1547), može se pretpostaviti da su članovi engleskog parlamenta u tom Aktu o supremaciji gledali jedan izvanredno uspešan poslovni potez. Po njemu kako "Petrova para", tako i novac od prodaje biskupstva i drugih crkvenih položaja nije više išao u Rim, nego je ostajao u Engleskoj, u njoj se dalje obrtao. To se može pretpostavljati, jer su Englezi posebno nadareni za trgovinu, a nisu ih posebno zanimala neka dogmatska učenja i sa kakvim ovlašćenjem neko može da oprašta grehe i prodaje te oproštajnice - kako je to došlo do izražaja u protestantskim crkvama. Pa i promene koje su u docnijim vekovima u učenjima anglikanske crkve donete, nastale su uvek iz sasvim praktičnih razloga. Nju naravno katolička crkva uopšte i ne smatra da je crkva. A Tomas Mor taj poslovni razlog za odvajanje nije mogao da prihvati iz razloga koji se vidi iz ovog predavanja Rudolfa Štajnera.

Iz ovih predavanja se vidi da je strah kod raznih okultnih bratstava i crkvenih okultista od iznošenja tajni do kojih su oni došli na neki način sasvim razumljiv. Najčestitiji i najdobronomerniji pripadnici takvih redova mogu imati strah od obljavljivanja nekih tajni na pogrešan način, a to je i sasvim opravdano. Oni međutim ne uviđaju ili nedovoljno uviđaju duh sadašnjeg vremena i ne prihvataju činjenicu da je svest ljudi sada sasvim drukčija nego onda kad su davane objave kojih se oni još uvek drže. Pogrešan okultizam je opasan, a ne i objave iz ispravnog okultizma, pogotovu što su objave iz pogrešnog okultizma već vrlo raširene. A pogrešan je i svaki okultizam koji se zaustavlja na nečem starom, koji se ne prilagođava vremenu, ne sagledava ili ne prihvata impulse koji se u sadašnjosti pojavljuju, te nastoje da ih spreče ili da ih preskoče. Dobri hrišćani bi trebalo da razmisle da li je opasnije javno ukazivanje na primer na dva dečaka Isusa - što piše i u evanđeljima - i ukazivanja na Misteriju na Golgoti i objašnjenja o biću Hristovom ili je opasnije učenje recimo nekog Sai Babe koje "hrišćani" masovno primaju jer čeznu sa saznanjima nečeg duhovnog, a nisu u stanju da uvide njegove zablude ne zato što su slaboumni nego zato što se od njih skrivaju istine.

S druge strane treba naglasiti da sam strah, strah uopšte ne dolazi od Hrista nego od njemu suprotstavljanog duha. Od Hrista dolazi ljubav, a u ljubavi nema straha.

DEVETO PREDAVANJE - Berlin, 9. maj 1916.

Kult i simbol. Jezuitska država u Paragvaju

U svakojakim bratstvima koja rade sa okultizmom deluje se na dušu na način kakav u našem vremenu ne bi trebalo.

Mi se nalazimo u prvoj trećini petog poatlantskog razdoblja. Sad se teži da se izbace stvari koje su nekad za ljude bile prirodne. Na primer dela o prirodi iz XIII ili XIV veka kao recimo Albertusa Magnusa.[18] Karakteristika našeg razdoblja je što se prima u predstave pre svega ono što pruža spoljašnja priroda čulima. To širenje materijalističkog shvatanja je zato tu da bi se potpuno stekla sloboda.

U grčko-latinskom razdoblju ljudi su opažali i ono elementarno, etersko-duhovno. Tada je čovekovo telo pripremano za sadašnje misaono, čisto čulno shvatanje spoljašnje stvarnosti. Iz misterija i kultova davala su se ljudima saopštenja koja su im prenosila snage koje su radile na njihovom telu. Danas je tako nešto nedozvoljeno, ne sme se danas uticati na čovekovo telo nego samo na duševno. Sve drugo magijsko delovanje je danas nedozvoljeno, dok je u grčko-latinsko vreme bilo dozvoljeno. Tada je telo bilo gipkije, a sad je otvrdlo, te se sme prenositi samo duši.

U grčko-latinsko vreme bi kopernikanska astronomija i darvinizam isušili ljudska tela. Zato su njima umesto eksperimenata davani simboli, kultovi i sakramentalizam. Sa njima se zahvataju sasvim drugi regioni čovekovi nego onim što mi sad imamo u prirodnim zakonima.

."No ona bratstva, kakva sam ih ja naveo, zadržala su te stare simbole, simbolizam, sakramentalizam, kultne postupke i oni strče u našem vremenu i mogu delovati na onaj način kako sam vam ja to prikazao. Tu se deluje posebno na jedan član čovečije prirode, na koji u naše vreme treba malo direktno delovati, ako se ostaje pri dozvoljenome. To je na neki način tako, ako se ostaje pri dozvoljenome u sadašnjosti, da čovek svoje učenje, svoja saopštenja zaodeva u takve reči koje idu upravo ka uvetu drugoga. On tada sebi ubeđenje obrazuje iz samog sebe. Tako bi u osnovi uzevši sve trebalo da bude. Deluje se dakle sa saopštenjima, sa učenjem čisto na fizičko telo, te se ono danas takoreći ne iznosi iz oblika koji mu je dat već u četvrtom poatlantskom razdoblju, u grčko-latinsko vreme, ako sve ide normalno. Sa simbolima, sa sakramentalizmom, sa kultnim postupkom deluje se međutim dublje, do u etersko telo. To znači, utiče se direktno na čitavu nastrojenost pravca mišljenja čovekovog. Onda kad se saopštava, onda kad se nešto razvija u njegovoj okolini, pribegava se na neki način nečemu što deluje u njegovom eterskom telu i time se njegovo mišljenje dovodi u izvesne pravce.

"To je sad takav slučaj pretežno kod onih okultnih bratstava, o kojima sam vam ja dosad govorio. No postoji još jedna sasvim drukčija vrsta bratstava koja treba takođe okultnim nazvati, koja se istog toga pridržavaju, ali na drugom polju, koja takođe putem i načinom kako ona deluju, dublje u čoveku moćno deluju i koja razumeju to da u čoveku dublje moćno deluju. U okultna bratstva takve vrste spada na primer red jezuita. Jer red jezuita počiva potpuno na okultizmima. Ja sam to izložio u jednom u Karlsrueu održanom ciklusu predavanja, gde sam ja direktno opisao vežbe koje ima da vrši jezuitski učenik, da bi upravo mogao postati jezuit.[19] No ove vežbe utiču tako da čoveku, kome se saopštava ili na koga deluju kultni postupci, umesto da se zahvata u etersko telo čovekovo - zahvata se u astralno telo. Sve školovanje jezuitizma ide na to da jezuiti dâ moć, da svoje reči tako postavi, da put i način kako govori on tako sklopi, da ono što on iznosi ili čini, da se to - rekao bih - prikrade u astralne impulse čovekove.

"No jezuitska delatnost nije isto to što i prisustvovanje jezuita tu ili tamo. Jer u ljudskom životu ima kanala preko kojih se može delovati i na mestima, gde je nekome zabranjeno da se zadržava. I ne treba verovati da kad se u jezuitizmu nanjuše izvesne opasnosti, da se tad već sve protiv toga učinilo, ako se jezuitima zabranilo zadržavanje na bilo kakvoj teritoriji. To samo pokazuje da se ne zna ispravno o čemu se to radi. A znaće se o čemu se radi tek kad čovek bude imao znanja koja samo nauka o duhu može dati. Međutim, ne može se zbilja lako pokazati kako deluje jezuitizam, ako se mora ukazati na svakojake nepoznate kanale. Ljudi kako valja i ne veruju nekome kad ukazuje na nepoznate kanale. Stoga bih ja najpre na jednom primeru pokazao kako to radi jezuitizam, kad može sasvim robustno, nesmetano da ide za svojim impulsima, kad može da čini sve ono što je u njegovim metodama, koje idu na to da utiču na astralno telo čoveka."

U 1610. godini osnovana je jezuitska država u Paragvaju. Tu su tad u velikom broju doplovili rekama jezuiti i pošto nisu znali guaranski, a Guaranci nisu znali njihove jezike, oni su na njih uticali lepom muzikom i pevanjem u koje su umešali sve što su oni dobro znali, a što se može uračunati u kult i sakramentalizam. Posledica je bila ta, što su Indijanci sami po sebi dolazili. Njih su onda ovi oci okupili u razna sela i od njih su stvorili svoju državu. Tu su onda gradili i ogromne crkve, a u državi je bilo sve strogo regulisano, a nad svima je vladao kult. Sve se upravljalo na znak crkvenih zvona. Na rad se išlo sa molitvom i slikama Device ili nekog sveca, pa je i rad na polju bio praćen kultnim postupcima.

Na taj način se delovalo na astralna tela Indijanaca, koja su jezuiti tako preparirali i cela njihova država je bila prožeta nekom astralnom aurom, koja je bila posledica simbolizma, sakramentalizma i kultnih postupaka jezuita. Oni su Indijance brzo obrazovali za svakojake poslove, pa i za vojsku da bi - pored drugih - odbili i englesku blokadu, a naravno i za proizvodnju pušaka i topova, kao i muzičkih instrumenata.

Sami jezuitski oci su se držali po strani i opštili sa Indijancima preko posrednika i samo se pokazivali u sjajnim odorama, te su ih ovi smatrali višim bićima.

Tu su jezuiti izračunali da je za svakog dva dana nedeljno dovoljno da podmiri svoje potrebe, te su u ostale dane oni radili za državu.

Drugi Evropljani koji su tamo uspostavili svoju vlast ukinuli su ovu državu 1768. godine, a jezuite zarobili i odveli.

Ova metoda koja ulazi u astralno telo lakše se primenjuje na Indijancima nego na drugima, manje primitivnim. Ukoliko se više vraćamo u čovečanskom razvoju, utoliko su više bili povodljivi astralno i etersko telo čovekovo. Divlji narodi su zadržali nešto od te povodijivosti, čak još i fizičkog tela.

"Delovati se mora na astralno telo, ako se želi tako da deluje; ali astralno telo dolazi tad u svoja vibriranja i deluje na fizičko telo, a to je upravo ono delotvorno."

Kod Evropljana reči idu u uvo, ali mozak vibrira prema čitavom obrazovanju i životnim uslovima. Kod Indijanaca se radilo u astralnom telu, a tada je mozak sa njim vibrirao. Time su oni postajali potpuno članovi u nekoj zajedničkoj astralnoj auri. Kod Evropljana su glave postale gušće i na njih se ne može tako lako uticati. Ali samo u stupnjevima i kod različitih ljudi različito.

"Pa makar da se u Evropi kod visoko kultivisanog čovečanstva ne bi moglo raditi na takav način kako je to upravo opisano, ipak - naravno već u manjem stepenu - postoji još mogućnost da se radi unutra u eterskom, u astralnom telu ljudi i ovo se onda dalje vibrirajući prenosi u fizičko telo. Samo se to ne može na takav način da se pođe od pojedinačnog čoveka; jer čak i kad bi se on izložio nekom gustom dimu tamjana fizičke ili duhovne vrste, to delovanje u evropskom čovečanstvu ne bi više bilo veliko. Ali ono što su - rekao bih - jezuiti činili, dok su jednostavno svoje fizičke ljude vodili u polje, to zbilja ne mora uvek da se događa sa fizičkim ljudima. A gde je - kao što je rečeno - telo gušće nego kod Indijanaca, tu se to i ne može dogoditi s fizičkim ljudima, jer na to čovek ne pristaje. On bi morao imati veru u autoritet, ako bi na to pristao! Na to čovek ne pristaje.

Ali u istoj meri - tako je još u prvoj trećini petog poatlantskog razdoblja u kojoj mi živimo - u kojoj na neki način opada u bilo kakvom fizičkom čoveku utelovljeni autoritet kakav u tim okolnostima upražnjavaju jezuite, u istoj toj meri raste vera u autoritet, kad su ona bića koja tu deluju manje ili baš nikako fizička, pri čemu se deluje čisto preko fizičkih ljudi. Mi štaviše znamo da postoje takođe i ahrimanička bića, koja narod naziva vragom. A premda je u takozvanom civilizovanom čovečanstvu izbačeno ono čega se čovek boji kao vatre žive: autoritet nekog vidljivog čoveka, - onda ipak nije isključen onaj autoritet, kada ahrimanička bića deluju preko onoga što ljudi čine. Jer: đavola ne primećuje obrazovan čovek nikad, pa makar ga on već i za jaku držao; sa malom izmenom jedne izreke u Faustu, može se to reći."

Ova ahrimanička bića imaju svoje metode. U jezuitskoj državi se moglo delovati na astralno telo Indijanaca, a njihovo fizičko telo je bilo meko.

"Sada se mora drukčije delovati. Sada se naime mora iščekivati da se utiče na mišljenje čovekovo kao takvo, da se s tim snagama prenese u misaone pravce čovekove tako, da on njih ne primeti. Ja ne kažem da to čine ljudi: Preko ljudi se to većinom čini, to potiče od ahrimaničkih bića koja se upućuju u misaone pravce ljudi. Onda kad preduzimaju neku odluku, ti ljudi veruju da su je preduzeli iz svojeg ubeđenja. Na površini to je i tačno. Ali to u dubini nije tačno, već je ta stvar drukčija. Kad taj sud u neku ruku u javnom životu zuji tako - izvinite na trivijalnom izrazu - da se podmazuju izvesni pravci osećanja, izvesne struje osećaja, tada ti ljudi veruju da su oni njega razumom pojmili. U istini oni su ga samo primili u svoje navike mišljenja, u kojima se to unutra podmazalo. A tada naravno imaju ljudi mišljenje da su oni nešto primili sasvim bez ikakve vere u autoritet, pri čemu oni put i način kako se to upravo prikralo u njihovu dušu baš nikako ne primećuju."

U toku vremena preko svemogućih navika mišljenja stvori se tako neki pravac prosuđivanja o tome šta je i kakva je stroga nauka. Sad se na isti način stvori sud o tome, da stroga nauka dolazi iz nekog tajanstvenog mesta: univerziteta ili sličnog. Ono što odatle dolazi ne uvlači se u navike mišljenja, ali se u njih uvlače svakojaka imena. Ne veruje se ni u kakav autoritet; ali se ne veruje ni u sve drugo, najviše u to što je neka slavna ličnost o tome rekla.

"I iz svih takvih elemenata sastavlja se takva struja prosuđivanja.To je istinsko rečno korito za Ahrimana, reka za Ahrimana! Tu sad može Ahriman učiniti da se ulivaju njegove snage. Jer u svesan život, u istinski svesan život ne može Ahriman da se uzdigne. Kad se čovek održava budnim, pred svojom svešću, tad Ahriman ne može unutra. Ali ako se čovek ne održava budnim i pušta se da na način kakav sam opisao bude uzet u tu struju navika mišljenja, tada može Ahriman svuda da uđe i da čovekom upravlja. A čovek je od ovog upravljanja slabo zaštićen posebno onda, kad je tako dobro s čitavom svojom ličnošću, predat u ovu struju, kad je na primer od najranije mladosti bio dresiran na 'strogoj nauci'."

Ako je neko od mladosti dresiran na psihološkoj metodi, on se i ne pita o besmrtnosti ili o slobodi, jer to više nisu naučna pitanja! I u psihologiji se mora raditi pomoću eksperimenata, pa sve i matematički izračunavati! Za to se upotrebljavaju i oglasi za sklapanje braka.

"To nije nikakva bajka, to se odigralo ovih dana, moji dragi prijatelji, a to nam pokazuje kako ljudi ništa ne znaju, šta se događa u njihovom astralnom telu, jer oni o tom astralnom telu ništa ne znaju. Jer čitava ta stvar je moguća samo tako, što postoje ove struje koje se na način ahrimaničkih snaga umešaju u navike mišljenja ljudi, te u ljudima proizvode neko mišljenje o naučnosti, koje se može na sve primeniti."

Ove stvari treba rasvetliti duhovno naučnom strujom, od koje se plaše oni koji su pod takvim navikama mišljenja, nesvesno se plaše. Zbog toga je potrebno da se prilikom širenja nauke o duhu razvija i osećanje bratstva; inače bi se razbuktale strasti. Pri tome se mora držati pravila - kao kod tajni pisama:

"Zar ne, ako se nađe neko pismo upućeno nekome drugom, onda se u njega ne zaviruje. Tako se ne zaviruje ni u duševni život ni u čitav ljudski život nekog drugog, a da se nema neki povod za to. Ali neki povod već može biti taj, da se bilo gde vidi: Tu deluje neka ličnost koja ima ovo ili ono značenje za savremenike. Tad mora čovek, da bi savremenicima razjasnio taj duševni život ove ličnosti osvetliti sredstvima koja može dati nauka o duhu."

Čovek je vrlo komplikovan.

"Pomislite samo: Tu su pre svega - ako ne uzmemo u obzir gornje članove - četiri člana koji jedan preko drugoga deluju u čoveku. Tu pre svega može fizičko telo da ima još nešto od gipkosti i savitijivosti četvrtog poatlantskog perioda, ali istovremeno imati nešto od dobre prijemčivosti za sve ono što proizvodi život misli sadašnjice. Tu se dakle može pojaviti neki čovek koji - recimo - ima ove osobine: organizam koji s jedne strane ima još zaostale osobine grčko-latinskog vremena, ali istovremeno glavu koja sa izvesnom oštroumnošću može da prima i dalje daje misli koje se odvijaju u sadašnjosti. To može apsolutno postojati. Takav će se čovek smatrati oštroumnim, vrlo pametnim. Međutim, on preko naročitog kvaliteta svojeg tela o kojem sam govorio može pored toga biti slabouman. Ako se zna da je čovek komplikovano biće, onda to nije protivrečnost što je on istovremeno slabouman i oštrouman, slabouman i pametan. Nauka o duhu je već nešto što nam unekoliko daje svetlost da se snađemo u upravo preko čovečanstva iskomplikovanim odnosima sadašnjosti."

Kao primer za to može se uzeti Vilson[20] sa njegovim pojmom o slobodi, a sad čak još u Nemačkoj jedan novinar piše da je on Fihte Amerike!

Mi nismo slični onim Indijancima koji gledaju sveštenike u zlatnim odorama u gustom dimu tamjana.

"Ali mi imamo druge oltare: novine i slično. Pa makar da je gust dim duhovniji, taj koji je oko njih - dim tamjana je naravno materijalniji od dima koji je oko autoriteta sadašnjice - pa makar da je ovaj gusti dim duhovniji, moji dragi prijatelji, duhovno on ne miriši tako lepo kako tamjan materijalno miriše! Tu je čitava ova masa, ova haotična masa onoga što sa jakim autoritetom deluje na ljude, koji su autoritet prerasli."

* * * * * * *

Upotreba muzike za dovođenje ljudi u neka ekstatička ili delirijumska stanja nije naravno pronalazak jezuita. To je mnogo starije, a to se primenjuje i danas sa himnama, marševima i drugim - naravno ne samo od strane jezuita. No u jezuitskoj državi je lepa muzika i pesma upotrebljena na svesno organizovan i trajniji način - naravno uz dodavanje i nekih kultnih radnji, To je rezultat razvoja duše svesti.

Tom lepom muzikom se deluje prvenstveno na astralno telo čovekovo, pa se to dalje prenosi i do fizičkoga. Međutim, u XX veku - mada je toga bilo i ranije - forsira se neka muzika bez melodije, koja se odvija skoro isključivo u ritmičkome; ona prvenstveno deluje na etersko telo čovekovo i odatle se prenosi i na fizičko. Treća vrsta muzike - koja se obično i ne naziva muzikom - jesu zvukovi koji nemaju ni melodija ni ritmova; ona deluje direktno na fizičko telo čovekovo. Tu spada recimo gruvanje topova, eksplozije bombi, a takođe i nešto što je i kod nas iz izvesnih okultnih bratstava bilo ubačeno: lupanje u šerpe i bandere, duvanje u pištaljke i drugo tome slično. To je rađeno oko tri meseca od novembra 1996, pa do kraja januara ili početka februara 1997. Time je kod ljudi bilo masovno blokirano i mišljenje i osećanje i delovalo se direktno na volju, što se moglo opažati na tupim izrazima lica tih učesnika. U toj tuposti su isključene sve emocije i razumsko rasuđivanje.

Pandan tome počelo je kod nas 24. marta 1999. bombardovanje avionima NATO i završeno 8. juna 1999, posle 77 dana. Da li se i na licima njihovih avijatičara mogla videti ista tupost - to meni nije poznato. To se međutim može pretpostaviti, jer vršioci terorističkih ubijanja i razaranja svakako da su i bez ikakvih emocija i razumskih rasuđivanja.

Ako ovde uzmemo u obzir da je 1998. (3 x 666) godina sa naročito snažnim dejstvom Sorata, može se videti da je kraj februara 1998. otprilike u sredini onih lupanja i bombardovanja, da se oni u njemu na neki način vremenski kao ogledaju, da su prema njemu vremenski simetrični.

Šta se u ostalom čovečanstvu oko te 1998. godine događalo, to je pitanje posebnih studija, ali kod Srba je to dejstvo Sorata na ovaj način vrlo jasno pokazano. Naravno da su pri tom izvesni ljudi - i naredbodavci i izvršioci - bili sa pomračenom svešću i upotrebljeni, da se preko njih to sve odigra, uključujući i izvesna okultna bratstva odnosno njihovi pripadnici, koji svakako nisu ni znali šta u stvari rade i kome služe. A biće srećni oni kojima se ovo još pre prolaska kroz dveri smrti osvesti, jer "Posle smrti nema pokajanja"...

No iz ovih izlaganja se vidi da čitava zbrka u radu raznih okultnih bratstava nastaje zbog neuzimanja u obzir da čovečanstvo prolazi kroz razne stupnjeve razvoja. U tom razvoju ne samo da se čovekova svest menjala nego takode i okolnosti pod kojima je čovečanstvo živelo - kako zemaljske tako i kosmičke. I sasvim materijalistički orijentisani naučnici na to ukazuju, samo što mnogi - čak i naučnici - iz toga ne izvlače ispravne zaključke, pa ni impulse za dalji rad. Pošto se razna okultna bratstva hvale da su ona ta koja daju smernice za društveni život, morala bi ona i da izvrše reviziju tog svog stava i prilagode ga i prema onome što je otkrila nauka o prirodi. Ako je to tačno da neka okultna bratstva daju glavne smernice za društveni život, onda su ona takođe i najviše odgovorna za sve katastrofe koje su se dogodile recimo za poslednjih dve-tri stotine godina - da ne idemo dalje. Ako bi se tvrdilo da bi bez njihovog delovanja te katastrofe bile još gore, to bi trebalo i dokazati - ne samo autoritativno sa neke visine tvrditi. Trebalo bi to dokazati na čitavom nizu konkretnih pitanja.

Pošto sam i ja protivnik slepe vere u bilo čiji autoritet, a takođe i protivnik praznih apstraktnih teoretisanja sa kojima se uvek rasplinjuje u širinu odnosno u ništa, te nastojim da se stvari rasprave makar na užim, ali zato sasvim konkretnim pitanjima, na pitanjima koja su uprkos svoje suženosti vrlo simptomatična za neku celokupnost, te time i odlučujuća za stav koji čovek treba da ima pri donošenju odluka za svoj rad - ja se ovde osećam prinuđenim da navedem bar nekoliko konkretnih pitanja, na koja treba konkretno i odgovoriti. Naravno da se sve u ovakvom spisu ne može obuhvatiti, ali da moje tvrdnje ne budu apstraktno-teorijske, ja ću navesti bar sledeća:

1.      DA LI JE LAŽ POD BILO KAKVIM USLOVIMA I OKOLNOSTIMA DOZVOLJENA? Ako ja vidim da se na stolu nalazi čaša i tvrdim da se ona tu ne nalazi, ja onda stvaram neku virtuelnu stvarnost koja se spaja sa mojom dušom, a prenosim je naravno i na drugoga ako to primi verujući u moj autoritet. Na taj način umesto da se moje ja izgrađuje sećanjem na istinu da je tad i tad ona čaša bila na tom stolu, u mojem sećanju sem te istine ostaje i poricanje te istine, nešto razarajuće, nešto usmrćujuće, od moga ja se nešto otkida, umire - moje ja postaje manje vredno, u njemu se nešto poništava, razara se. A onaj ko je poverovao u laž primio je u svoje ja neku vrstu otrova s kojim treba da se bori, da ga izbaci. Kod primitivnih naroda, naroda koji još nisu razvili intelektualizam pa nisu ni mogli da padnu u intelektualistički greh, ljudi to direktno osećaju, pa će lakše i radije izvršiti neko ubistvo ili drugo zlodelo nego da slažu, oni osećaju da laž njih ubija. Lažu samo oni koji su na nepravilan način razvijali svoj intelekt, te im je mišljenje došlo u nered. A to što je nekad kao duhovni nagon bilo usađeno nekadašnjim primitivnim ljudima, što je bilo u njihovim prigušenim svestima, to u sadašnjem razdoblju treba da se sazna i primi u punoj jasnoći svesti. Mora se računati s tim da je ljudska svest u toku razvoja promenjena, da sazreva, da ono što je za nju nekada bilo dobro - da je to sad zlo! Zlo kao takvo nikad nije stvoreno, ono je nekadašnje dobro koje se nije dalje razvijalo, a tražiti da se ono u nekom višem stanju razvoja primenjuje i gospodari, to je pad u neku vrstu divljaštva.

2.      ZAŠTO U DRŽAVNE USTAVE NIJE UNETO DA JE JAVNO ŠIRENJE LAŽI ZLOČIN PROTIV ČOVEŠTVA I KAO TAKAV DA SE KAŽNJAVA NAJVEĆOM PREDVIĐENOM KAZNOM? Umesto toga je u Atlantskoj povelji o ljudskim pravima data sloboda govora i mišljenja, dakle i sloboda govorenja i širenja neistina ili - kako je to od strane izvesnih krugova lansirano - "svojih istina", pri čemu se tim prisvojnim pridevom negira i samo postojanje istine. O ljudskim pravima ja sam opširnije pisao 2006. godine u spisu "Tročlano društveno uređenje".

3.      KAKVO JE DRUŠTVENO UREĐENJE U DRŽAVAMA U KOJIMA NEKO NEKAŽNJENO MOŽE DA KRŠI USTAV? To je u poslednjim decenijama postao sistem u "najdemokratskijim" državama. Na takva kršenja se mnogo puta javno ukazivalo, ali ništa nije preduzimano - čak ni protiv onih koji su to objavljivali. Da je nešto preduzimano, ljudi bi se budili na pitanju da li je to ispravno ili ne, a ovako su se uspavljivali i navikavali da kršenje ustava primaju kao nešto normalno, ako to čini neko ko ima vlast, da za vlastodršce ustav i zakoni uopšte ne važe.

4.      ZAŠTO SE VRŠI INDUSTRIJSKO JEDNOOBRAZNO DRŽAVNO VASPITAVANJE DECE? To je naravno u skladu sa marksizmom-lenjinizmom, to je jedna od njihovih osnovnih doktrina. Pri tome se svakako na najekonomičniji način proizvode točkići za ugradnju u državnu mašineriju i ako su dobro podmazani oni dobro i rade. Ako ljudi nisu na isti način obrazovani i počnu da misle svojom glavom, oni onda predstavljaju opasnost za nametnuti robovlasnički društveni poredak.

5.      ZAŠTO SE ZA MINISTRE PROSVETE POSTAVLJAJU LJUDI KOJE I NE ZANIMA DA PROČITAJU UDŽBENIKE KOJE ONI SAMI SVOJIM POTPISOM NAMEĆU DECI? Oni svakako veruju u autoritet pisaca, koje su naravno proizveli (industrijski) njihovi prethodnici - baš kao što su i oni sami proizvedeni. A za čitanje tog ogromnog broja udžbenika ministri nemaju vremena akamoli još i za razmišljanje o njima, te utvrđivanje da li su oni dobri ili ne - ali ih oni ipak odobravaju i nameću i učenicima i nastavnicima.

6.      ZAŠTO PISCI UDŽBENIKA SLEPO VERUJU U AUTORITETE ONIH OD KOJIH UZIMAJU PODATKE ZA SVOJE KNJIGE ILI JE MOŽDA POSEBNO NJIMA USKRAĆENO PRAVO NA SLOBODNO IZRAŽAVANJE SVOJEG MIŠLJENJA KAO ŠTO JE TO ZABRANJENO I SVEM NASTAVNOM OSOBLJU? To je kršenje prvog ljudskog prava navedenog u Atlantskoj povelji, a ujedno i nametanje dogmatizma državnih vlasti. A da bi se to prikrilo, državne vlasti proglašavaju da je "nauka" nepogrešiva, te im ona služi za pokriće svake njene samovolje. Međutim, za razliku od dogme o nepogrešivosti pape koja kaže da je papa nepogrešiv samo kad nešto proglašava sa predikaonice, "nauka" pod okriljem države je nepogrešiva uvek kad objavi nešto što ide u prilog vladajuće klase koja suvereno i proglašava ko je naučnik a ko nije. A o naučnim dogmama (samo nekim) ja sam prilično napisao 2001. godine u "O nauci".

7.      ZAŠTO DRŽAVNE VLASTI IMAJU BLAGONAKLON STAV, PA JOŠ I REKLAMIRAJU, PROPOVEDAJU I ŠTITE IZVESNE PERVERZIJE I STRASTI? Najraširenije je odobravanje laži sem u slučaju kad se neko zakune na knjizi u kojoj stoji "Ne kuni se nikako", pa i tu se ponekome progleda kroz prste. Zatim dolazi promiskuitet i homoseksualnost - prvi kao većinsko, drugi kao manjinsko prirodno ponašanje. Zatim kockanje koje se zabranjuje samo kad i država ne ubira svoj deo, a kad ubira - onda se radi njegovog unapređenja naziva sladunjavim imenima "igra na sreću". Onda i drogiranje - počev sa alkoholom, u kojem uvek zaradu ostvaruje i država odnosno njeni službenici. Sada se suzbija duvan, ali ne i sintetičke pilule sa njemu sličnim dejstvom.

8.      ZAŠTO POSTOJI STALEŽ PLAĆENIH UBICA I NAUKA O UBIJANJU? Oni naravno rade po nalogu onih koji ih plaćaju, pa čak i odlikuju za uspešno obavljene poslove i njih nazivaju raznim lepim imenima. Javno objavljeno najbolje plaćeni naučnik ubijanja je bio Lenjin - samo u Nemačkoj je primio 400.000 maraka u zlatu, a šta je sa drugih strana primao nije objavljeno. No: "moraju sablazni doći, ali teško čoveku čijim posredstvom sablazan dolazi".

9.      KO PRIPREMA, POKREĆE, VODI I ORGANIZUJE RATOVE I KRVOPROLIĆA I RAZAZARANJA KOJA SE NEKI PUT NAZIVAJU DRUGIM - ČAK PLEMENITIM - IMENIMA? To se svakako vrši preko onih koji su zvanično na najvišim položajima u državama. Da bi se sakrili oni koji preko njih deluju izmišljen je "kult ličnosti" - samo jedan čovek je odgovoran za sve što se dogodi u državi; a ako se želi nešto promeniti, treba smeniti samo tu ličnost. Međutim, i takozvani najveći diktatori zavisni su od onih koji ih obaveštavaju o prilikama i stanju u toj državi i u svetu i samo na osnovu tih i takvih obaveštenja diktator može donositi odluke, on je dakle potpuno zavisan od onih koji ga informišu. Tu naravno dolaze u obzir i mnoge druge zavisnosti, na primer od onih koji izvršavaju njegova naređenja, a prema tome kako će ih izvršavati. Prema tome, svaka takva "velika ličnost" je zavisna od mnogih 1judi koji je okružuju. To je slučaj posebno u ovoj epohi razvoja duše svesti. U ranijim vremenima je moglo biti jakih individualnosti kojima je čitavo njihovo okruženje bilo potpuno odano, jer su u njima gledali neka viša duhovna bića ili nadljude, te su smatrali da je nepokoravanje njima neizvršavanje volje bogova. Prema tome, organizovanje ratova - kao i drugih prilika u državi - jeste sada rezultanta dejstvovanja mnogih ljudi na istaknutijim položajima u društvu. Ako veći broj takvih ljudi pripada nekoj tajnoj organizaciji, onda oni sinhronizovano rade prema direktivama, njihovih vođa, pri čemu oni većinom i ne znaju šta je pravi i konačni cilj. Na taj način se sa jednoga mesta može upravljati dvema, trima ili i većem broju prividno nezavisnih, čak i suprotstavijenih država. Na taj način može i jedna zaraćena strana da suprotnoj strani obezbeđuje dovoz sirovina potrebnih za njenu ratnu industriju, a takođe da po naređenju i naročito izgubi neku bitku. To je vrlo taško u globalu sagledati, ali se može prema izvesnim simptomatičnim detaljima. O tome sam ja i 2003-2004. pisao u "Povesnoj simptomatici".

10.  KAKVI SU TO SUDOVI KOJI PO VOLJI TUŽIOCA U ISTRAŽNOM ZATVORU DRŽE OPTUŽENOGA NEODREĐENI BROJ GODINA BEZ DONOŠENJA PRESUDE? Ako je tužiocu neodređeni broj godina potrebno da prikupi dokazni materijal, to znači da je on nalog za hapšenje potpuno ili skoro potpuno proizvoljno dao odnosno da je razlog za hapšenje sasvim druge prirode, a ne njegova pretpostavka da je optuženi kriv. Sem toga, ako u toku te neodređeno duge istrage optuženi umre, sud obustavlja istragu i time bez konačnog pretresa i suočavanja optužbe i odbrane u stvari prihvata da je tužilac u pravu, ali da se nad optuženim sad ne može izvršiti nikakva kazna, te je i ne izriče. Istražitelji tada nemaju potrebe da dalje traže počinioca niti će se eventualni lažni svedoci kazniti za krivokletstvo. Tako naravno ni eventualni naslednici optuženoga ne mogu tražiti odštetu ako bi se proglasilo da je optuženi nevin ležao u zatvoru ili možda duže nego na koliko bi bio osuđen. A plaćanje odštete bi se na neki način odrazilo i na primanja onih koji su u državnoj administraciji. Pri svemu tome na takvom pokojniku ostaje ljaga, od koje trpe i njemu bliski.

11.             AKO "SUNCE PODJEDNAKO GREJE I PRAVEDNE I NEPRAVEDNE", DA LI JE PRAVEDNO DA NEKO RASPOLAŽE SA NEIZMERLJIVO VIŠE PRIRODNIH DOBARA I PROIZVODA DOBIJENIH OD NJIH NEGO NEKO DRUGI? U sadašnjim civilizovanim društvima niko ne živi od svog rada, već od rada drugoga. Ni proizvođač hrane ne bi mogao opstati da ga drugi ne snabdeva odećom, gorivom i drugim akamoli onaj ko drži predavanja ili ko leči bolesnike ili radi u administraciji. Proizvodnja sredstava za život je dakle rezultat usklađenog rada mnogih pripadnika nekog civilizovanog društva. U pitanju je samo kako se vrši njihova raspodela, koliko se ko njima koristi. Pošto se to danas vrši na sasvim haotičan i samim tim nepravedan način i pošto to nikako nije niti može biti rezultat rada pojedinca, ja sam još pre mnogo godina reč "zarada" zamenio rečju "zagraba". Ta reč odgovara i za ono koliko je i šta neko od prirode zgrabio: zemljište, rudu, vodu, naftu i drugo. Pošto je novac kao posrednik za razmenu dobara postao i reprezentant svih vrednosti, postavlja se pitanje: Da li je pravo da neko raspolaže neki put i sa mnogo hiljada puta više novca nego neko drugi u istoj državi? Mogućnost tih ogromnih razlika jeste uzrok ratova i revolucija i to treba razumski regulisati. Posebno što višak novca u nečijim rukama predstavlja vlast nad nekim koji u novcu oskudeva.

12.  DA LI NOVAC SME DA BUDE I PREDMET I SREDSTVO ŠPEKULISANJA I MANIPULISANJA LJUDIMA? Ako je novac izmišljen da bude posrednik pri razmeni dobara, te da se ona njime uprosti i olakša, on treba da odgovara količini i korisnosti dobara koja se proizvode u nekom društvu. Ako ga ima manje, nominalna vrednost novca će biti veća ili se sva roba neće potrošiti, a ako ga ima više, njegova vrednost će biti manja ili će nastati oskudica u robi. To je naravno vrlo, vrlo uprošćeno rečeno, jer nisu uzeti u obzir i mnogi drugi faktori, to je rečeno da bi se bolje uočio prvobitni i osnovni karakter novca. Ako u jednom trenutku neko ima više novca nego što mu je robe potrebno a drugi manje, onda onaj prvi može drugome novac pozajmiti. Ako se u momentu vraćanja vrednost novca na gornji način promenila, onda tu razliku treba da nadoknadi u jednom slučaju zajmoprimac u drugom zajmodavac - inače je prvi odnosno drugi bez ikakve svoje zasluge stekao nešto što nije njegovo. To bi se moglo nazvati nekim vrstama pozitivne odnosno negativne kamate. Danas je međutim ustaljeno da samo zajmodavac prima neku kamatu i to daleko veću nego što bi to odgovaralo kupovnoj vrednosti novca u trenutku otplate. Time onaj ko ima viška novca stalno povećava taj višak, a ko ima manjak povećava manjak. To je uprošćeno objašnjenje i za nedavnu konstataciju "The Boston Consulting Group" da "U svetskoj krizi su imućni postali još bogatiji".[21] Na taj način novac postaje predmet špekulacije, a onaj ko ima manjak postaje zavisan od onog ko ima višak novca, a taj čak stiče moć da povećava, kamate po svojoj volji, jer ga naravno država štiti. Utoliko pre sama naoružana državna vlast može da propisuje za sebe iznos kamata koliko ona hoće (kod nas su zatezne kamate za neplaćenu porezu na imovinu 730 % godišnje, a sama ova poreza ukazuje da je feudalizam još uvek na snazi). Tu sad dolaze i razne špekulacije s novcem od strane onih koji ga imaju više nego što im je potrebno - novac postaje sredstvo za vladanje ljudima, počinje da se kupuje ljudski rad. Kupovina ljudskog rada znači da je ljudski rad postao neka vrsta robe. Za proizvodnju robe potrebna je izvesna snaga; tu snagu daje sad ljudsko telo, te se onda umesto sa konjskom snagom računa sa ljudskom snagom - ljudsko telo se animalizuje. Kao gorivo za tu snagu upotrebljava se sada ljudska duša, jer ima neke životne potrebe koje su pokretač za rad; kad se one podmiruju duša se uspavljuje - ljudska duša se vegetabilizuje. Pošto se ljudski rad plaća samo kad se vrši prema zahtevu nekog drugog odnosno gazde, ljudski duh se tome mehanički prilagođava - ljudski duh se mehanizuje. To je posledica plaćanja ljudskog rada odnosno zloupotrebe novca, to je ugrožavanje čoveštva.

13.  KAKVE SU UMETNOST, NAUKA I RELIGIJA KOJE STVARA ILI NEGUJE ILI KONTROLIŠE DRŽAVNA VLAST? Da su u njenoj službi, o tome ne treba ni govoriti nego samo o njihovim karakteristikama, o njihovoj suštini. Država je ljudska tvorevina i ona postoji samo ovde na Zemlji, ne postoji nigde u kosmosu. Sem toga, ona nikad ne može obuhvatiti ni celu Zemlju, pa čak ni kad bi sve države na neki način prihvatile vlast neke naddržave, jer bi to moglo biti samo formalno, nestvarno - baš kao što ne može postojati ni neki apsolutistički diktator nezavisan od svog okruženja. Prema tome država odnosno državna vlast nikad ne može izići iz svoje skučenosti. Stoga ni njena umetnost nikad ne može ukazivati na nešto kosmičko, njena nauka nikad ne može ni pokušavati da bude neko sveobuhvatno znanje, a njena religija nikad ne može da se povezuje sa božanskim svetom, jer se ne može izdići izvan onoga što su sami ljudi stvorili na Zemlji, to je njen okvir. No pošto su umetnost, nauka i religija sve više potpadali pod vlast države, one su se potpuno i razdvojile i pošle posebnim putevima. Na to je 26. septembra 1920. godine ukazao Rudolf Štajner prilikom otvaranja prvog kursa visoke škole u nezavršenoj zgradi prvog Geteanuma u Dornahu.[22] Umetnost koja je postala nestvarna i zasnovana na pukoj fantaziji on je nazvao akosmičkom, nauku svedenu samo na eksperimente i čulna posmatranja on je nazvao agnostičkom, a religiju onih koji naginju toj neumetnosti i nenauci ateističkom. I ovaj poslednji izraz Rudolfa Štajnera je potpuno opravdan, ako novac ne nazivamo bogom. Prema tome, ako se želi obnova neke kulture umetnost, nauka i religija se moraju osloboditi od uticaja državnih vlasti i pustiti da se u punoj slobodi razvijaju.

14.  KAKVO JE ČINJENJE ILI NEČINJENJE RAZNIH OKULTNIH BRATSTAVA ODNOSNO NJIHOVIH ČLANOVA U OVAKVOM SADAŠNJEM DRUŠTVENOM PORETKU? Neka okultna bratstva tvrde da se ona u svojim ložama ili hramovima nikad ne bave politikom, a šta će ko raditi izvan njih - to je njihova privatna stvar. To se svakako može prihvatiti. Ali, da li možemo prihvatiti da su njihovi članovi podeljene ličnosti, dvojne ličnosti - jedne prilikom obavljanja njihovih kultova, a druge kod svojih kuća ili u kafani? Zar kao pravilo bratstava ne stoji da se oni uvek moraju pomagati uzajamno? Iz toga izlazi da, ako se dva čoveka dave ili jedva nose neke svoje terete, brat će pre pružiti pomoć onome ko pripada njegovom bratstvu nego onom drugom. Naravno da se o tako nekom pomaganju može dogovarati i u kafani ili bilo gde drugde. To se onda ne može odvojiti ni od pomaganja da brat zauzme neki viši položaj u društvu, pa samim tim ni od politike. Posledica toga je da članovi bratstava uvek zauzimaju viša mesta u društvu odnosno u društvenoj hijerarhiji nego nečlanovi istih sposobnosti pa čak i većih. Samim tim oni dobijaju mnogo više uticaja na ono što se događa u nekom društvu nego oni koji nisu pripadnici takvih okultnih bratstava, pa su daleko i odgovorniji za sve što se u i među državama događa. Ako su dezindividualizovani zbog vere u neki hijerarhijski autoritet koji je u tom bratstvu iznad njih, oni onda rade po uputstvima toga ko je iznad njih i ovaj onda time stiče veću snagu da ostvaruje svoje ciljeve odnosno one koje je na neki način primio kao svoje, jer ima više izvršitelja. Ako su to slobodni i individualni ljudi, oni se neće osvrtati ni na kakav autoritet, već će raditi prema svojoj savesti, po svakom konkretnom pitanju donosiće sopstvenu odluku. Zbog toga je prvi deo ovog pitanja upućen grupi, a drugi slobodnim pojedincima. Članova svih mogućih bratstava ima možda onoliko koliko Srbija ima stanovnika uključujući i maloletne. To je možda samo 1 % punoletnih ljudi svih hristijanizovanih naroda, a koji daju glavni ton u današnjoj kulturnoj eposi. Ako oni zauzimaju većinu najistaknutijih položaja u društvu, to onda nije mali broj i njihov je uticaj dominantan. Zbog toga neka se upita svaki slobodni član bilo kakvog bratstva, šta on lično čini ili ne čini da se održava ovakav sadašnji društveni poredak. A ako se to upitaju i oni koji veruju u autoritete, onda će to i za njih biti put ka slobodi.

Moglo bi se postaviti još mnogo drugih tako uprošćenih pitanja. O njima bi trebalo svako da razmisli, a za one koji se bave bilo kakvim okultnim školovanjem obavezno je da na njih odgovore - makar samo samome sebi. Ako ne odgovore, oni postaju slepa oruđa onih sila koje su ovakav društveni poredak nametnule i održavaju ga iz nekih svojih pogrešnih stavova proizišlih iz neispravnih okultnih školovanja, iz školovanja koja previđaju Hristove impulse i ono što se dogodile na Golgoti, te koja (da li iz neznanja ili namerno?) isključivo govore o Isusu. Po sebi se razume da su gore navedena pitanja samo simptomi za bolesno društvo i da se ne mogu pojedinačno lečiti bez promene čitavog društvenog sistema. To je moguće ako se država prema predlogu Rudolfa Štajnera razbije na tri nezavisna člana:

1. Duhovnu oblast zasnovanu na načelu slobode,
2. Političko-pravnu oblast zasnovanu na načelu jednakosti,
3. Privrednu oblast zasnovanu na načelu bratstva.

Pri tome sva ta tri člana na ravnopravnoj osnovi sinhronizuju svoj rad. Rudolf Štajner je o tome mnogo pisao i predavao, a ja sam to sažeo u već pomenutom spisu "Tročlano društveno uređenje".

Ja naravno ne smatram da su razna okultna bratstva jedino ta koja vode čovečanstvo, ali i istorija koju ona pišu ukazuje na mnoge istaknute ličnosti koje su takvim bratstvima pripadale. Te ličnosti su mogle biti i oruđa za ona bića koja se čak fizički i ne pokazuju. Međutim, ako se neko bavi ispravnim okultizmom, on to mora imati u vidu i preduzimati takve mere da ne potpadne pod uticaj nekih ahrimaničkih ili luciferičkih bića, već pod Hristovim impulsom da slobodno deluje. U ovom sadašnjem razdoblju razvoja duše svesti svaki ispravni okultista bi to morao znati i prema tome postupati, dakle da nastoji da ne bude ničije slepo oruđe. To istovremeno podrazumeva i emancipovanje od bilo kakvog autoriteta, naročito grupnog hijerarhijskog, naravno i od uvreženih navika mišljenja i onoga što se preko novinarsko-televizijskih oltara saopštava. Pogotovu što se danas preko televizijskih oltara ljudi zasipaju sve mogućim informacijama i dezinformacijama takvom brzinom, da u ljudskoj svesti one ne mogu ni biti prerađene, te samim tim ulaze u podsvest, pa time produbljuju ona korita za reke Ahrimanove.

Sta, - ne okultna bratstva nego svaki pojedini član okultnih bratstava na ovom polju radi?

DESETO PREDAVANJE - Berlin, 16. maj 1916.

Snage koje se protive duhu. Osnovne istine hrišćanstva

Zakon karme ne isključuje postojanje slobode. To ne znači fatalizam odnosno da je moralo da se dogodi sve što se dogodilo. S onim što se događa u spoljašnjem svetu istovremeno se događa i nešto duhovno. Na obe te struje odnosi se zakon karme, tako da je u spoljašnjem svetu moglo da se dogodi i nešto sasvim drukčije no što se dogodilo, ali se ipak dogodilo ono što je nužno bilo.

Na primer, duhovni razvoj XIX veka mogao je da ide tako da se primilo ono shvatanje Getea, Šilera i drugih, ali se dogodilo nešto drugo. Došao je strah od težih pojmova i ideja i on čini smetnje u razvoju.

Treba savladati strah pred onim što nauka o duhu otkriva iz duhovnih svetova. Prvi uslov je da se prizna ono što je istinito sa svim konsekvencijama.

"Istina se ne nalazi samo u putu i načinu kako čovek iznosi svoje tvrdnje, nego se istina ili laž pokazuje i u putu i načinu kako se reči upotrebljavaju."

Pojavljuje se otpor kad treba shvatiti hrišćanstvo i Misteriju na Golgoti i ono što iznosi nauka o duhu o pojavi Hrista Isusa na Zemlji.

"Mi bismo se morali, moji dragi prijatelji, pozvati na sva tri sveta da bismo pojmili pojavu Hrista Isusa. Mi najpre imamo onoga Isusa koji u sebi nosi individualnost velikog Zaratustre.[23] On odrasta do svoje dvanaeste godine. Tad on napušta to telo i prelazi u telo drugog dečaka Isusa, koji je obrazovao dušu koja nije učestvovala u čitavom zemaljskom razvoju, nego je - ja sam to razložio - zaostala takoreći u supstanciji duše zemaljskih ljudi, pri čemu je jedan deo sišao dole u ljudska telesa i jedan deo ostao gore, a koji je tek tad stupio u ono telo koje je druga Marija rodila kao drugog dečaka Isusa. A ja sam vam skrenuo pažnju na to, da nama duhovno-naučno saznanje pokazuje, kako je ovaj dečak Isus odmah pri svom rođenju govorio - što u sadašnjem vremenu čovek ne može - rekao je šta je on. Sa dušom Zaratustre odrasta ovaj dečak Isus, stasao je do tridesete godine, pa se Hristova individualnost inkarnirala u njemu i živi u tome telu, koje je pripremio duh velikoga Zaratustre, pripremila ga ona duša koja nije sudelovala u zemaljskom razvoju, nego je iz tog zemaljskog razvoja zaostala u ono vreme, kad se Zemlja još nije bila spustila sve do njene sadašnje materijalnosti. Hristova individualnost živi sad tri godine u ovom telu. Na tri sveta morali bismo se mi pozvati, da bismo shvatili ovaj veliki lik, ovaj najveći lik i ovaj najveći događaj u razvoju čovečanstva: Na najviše duhovne svetove iz kojih je Hristos sišao, na onaj svet koji je tu bio pre nego što je postojala Zemlja, te na onaj svet preko kojeg su se ljudi razvijali, a u koji Zaratustra spada, doduše kao izvanredna inkarnacija, ali ipak kao obična ljudska inkarnacija."

Mnogi se okreću protiv hrišćanstva na koje ukazuje nauka o duhu, naročito hrišćanski popovi i teolozi. Međutim, u 19. Suri Korana stoji opis o rođenju i duhovnom začeću Isusovom i pominje se kako je on iz kolevke progovorio i drugo. Iz ove Sure se vidi da mnogi koji se nazivaju hrišćanima manje znaju i veruju u hrišćanstvo nego oni koji se nazivaju Turcima.

Nauka o duhu ukazuje na Misteriju na Golgoti kao na središnju tačku sveg našeg sadašnjeg teženja ka duhovnom. No hrišćanstvo danas prerađuju oni koji se ni Turcima ne bi mogli nazvati, a koji predstavljaju zvanične zastupnike hrišćanstva. Shvatiti smisao Zemlje - to je shvatiti Misteriju na Golgoti.

* * * * * * *

Da bi se bolje shvatio taj odnos karme i slobode, ja ću ovde dati jedan prost primer. Ako ja bacim kamen, on će leteti i pasti onako kako je to uslovljeno prirodnim zakonima. Ali iz duhovnog sveta ja sam slobodno doneo odluku da li ću ga i u kojem pravcu baciti, a prirodni zakoni nisu na tu odluku imali uticaja,već samo na njegov dalji let i pad.

Isto tako, da su ljudi prihvatili neka shvatanja drukčija nego što su prihvatili, ne bi se stvorile ovakve navike mišljenja i događaji u svetu bi se drukčije odvijali, ne bi došlo do ovih katastrofa. Na primer, da je dvadesetih godina prošlog veka u Nemačkoj uvedeno tročlano društveno uređenje, ne bi se u njoj pojavio nacional-socijalizam niti sve ono što je posle toga došlo.

Utoliko pre, ako bi oni koji sebe nazivaju hrišćanima pokušali da shvate Hrista, te da spreče odnosno ućutkaju ono trabunjanje o dobričini Isusu ili o njegovoj političkoj vlasti ili da ga izjednačuju sa Bogom Ocem, pri čemu se istovremeno u stvari i Sveti Duh potpuno negira. Pri tome bi naravno oni morali da se napregnu i pročitaju i prouče ono što piše u svim tim knjigama koje je hrišćanstvo usvojilo kao osnov za njegovo učenje. A onda i da ućutkaju sve one bezlične što štrče i koji govore da u tim knjigama piše što ne piše i ne piše što piše, a na koje sam ja ovde posle Šestog predavanja skrenuo pažnju. Time bi otpao njihov autoritet i veličina na koju su uzdignuti naopakim društvenim uređenjem, koje im i omogućava da laž proglašavaju istinom.

Ovde treba dodati i to, da je Rudolf Štajner u ovom predavanju prvo pročitao tu 19. Suru iz Korana, koja prvo govori o Zahariji i rođenju Jovana Krstitelja, zatim o duhu koji se objavljuje Mariji i nagoveštava rođenje Isusovo, pa o njegovom duhovnom začeću i da je još u kolevci progovorio i rekao da je on sluga Božiji i prorok, zatim da je on "reč istine" i da ga nije Bog rodio kao Sina. Pošto mnogi takozvani hrišćani u takve stvari ne veruju, pa su čak pali i u ateizam - čega neki put nisu čak ni svesni, a pravoverni Turci se nisu odvratili od vere u duhovni svet, na osnovu toga se može pretpostaviti da je dolazak Turaka i drugih muslimana i njihovo naseljavanje i življenje kod hrišćanskih naroda poslednjih decenija u stvari neka pomoć iz duhovnog sveta, da se "hrišćani" koji ne veruju u Hrista kao Sina Božijeg odnosno da je on izvanredno visoko božansko duhovno biće, te koji najviše da dolaze do nekog čoveka Isusa (malo boljeg od njih), da se takvi "hrišćani" uzdignu bar na nivo Starog Zaveta kako bi docnije - možda u narednoj inkarnaciji - mogli prihvatiti i Hrista. Naravno da tu postoji i opasnost za te muslimane, da oni ne padnu u ponor pod uticajem takvih "hrišćana".

JEDANAESTO PREDAVANJE - Berlin, 23. maj 1916.

Jedan komad iz jevrejske Hagade

Prošli put smo videli da veliki broj ljudi u zapadnim zemljama o Hristu Isusu zvanično govori na takav način, što o njemu imaju manje vere i manje smatraju istinitim ono, što svaki pravoverni muhamedanac o Isusu prihvata. Ono što u Koranu stoji, to se poklapa s onim o nataničkom Isusu, na primer da je on odmah po rođenju progovorio. Po pojmovima koje imaju o Isusu, za mnoge hrišćanske teologe ne bi bilo opravdano da se nazivaju ni "Turcima". Ovom začuđujućom činjenicom ja sam hteo da skrenem pažnju da je zadatak zapadnjačke kulture - ako teži duhovnome - da se sve više udubljuje u suštinu Misterije na Golgoti. Zbog toga treba bliže ući u poreklo Isusa po Solomonovoj liniji, a zatim i onog natanskog.[24]

U jevrejskoj "Hagadi" date su takve bajke i legende koje ukazuju na nekadašnja imaginativna saznanja. Tu se pominje rabin Johanam kako je rekao: "Stopala čovekova jemče za njega, da će ga ona odvesti na ono mesto gde se on traži". To je onda dato u priči o Solomonovom susretu s anđelom smrti.

Dok su ruke čovekove otrgnute od Zemlje, sa stopalama je on još u vezi s njom i ona su jemci za to. To se otkrilo Solomonu.

Bez obzira na izuzetne slučajeve, čovek se obično smeje samo kad je u društvu, a plače kad je sam.

Kao što čovek udiše i izdiše vazduh, tako on pri buđenju i uspavljivanju u svoje fizičko telo prima i ispušta svoje astralno telo i ja. Sa njima smo mi tako stalno u vezi s duhovnim svetom. A onda kad se smejemo, mi svoje astralno telo i ja širimo, pa čak i do eterskog tela. A kada plačemo dešava se suprotan proces: tu se astralno telo čak zajedno s eterskim skuplja, pa i iz fizičkog tela iscedi suze. Veselost i ožalošćenost se zasnivaju na širenju i skupljanju nevidljivog bića čovekovog.

Slično je kod duhovnih bića - ali ne samo kao prateća pojava kao kod čoveka - te je to u gornjoj priči rečeno i za anđela smrti da je bio žalostan pre, a radostan posle obavljenog svog rada. - Već u kasnijem Srednjem veku se to nije shvatalo. Ova priča kazuje kako je u Solomonu nastalo znanje o natčulnome, da se njegova mudrost sastojala u tome što je gledao duhovni svet, gde mu se najpre otkrila tajna smrti. U nizu generacija poreklom od Solomona bila je fizička priprema za vidovito gledanje koje dolazi pred dveri smrti. Ono telo Isusa je iz solomonske linije kuće Davidove, a duša je Zaratustrina.

U najdublja pitanja spada ono o dobrome, sunčastome života i njegovom odnosu prema zlu, senčastome života. Radi toga treba imati u vidu u delovanja Lucifera i Ahrimana.

"Ali ovo učenje o Luciferu i Ahrimanu, ono se na neki način svodi na Zaratustru, na dve njegove duhovne moći koje deluju sem dobrih, naprednih božanstava. Lucifer i Ahriman već u Zaratustrinom učenju žive kao činjenice duhovnog sveta."

Jedino sa njihovim delovanjima u svetu može se shvatiti zagonetka o dobru i zlu. Tako i učenje o predestinaciji i onome što je s tim u vezi kod muhamedanaca. Uz to shvatanje da je sve inapred predodređeno ljudi često kažu i "ako Bog to hoće", a time se poriče predodređenost; jer ako je od početka sve predodređeno, onda se tu nema više šta da hoće. To je nerešiva protivrečnost kod muhamedanaca, na koju su ukazivali i mnogi filozofi. U Zaratustrinom učenju nema protivrečnosti, jer ono zna za Lucifera i Ahrimana. Ova protivrečnost je samo jedna od mnogih protivrečnosti u životu, kad se on posmatra ljudskim razumom.

U atlantsko vreme još nije bilo to što je trebalo da Zemlja donese, a uz to spadaju i protivrečnosti. Njih Zaratustra nije imao, one su došle tek u četvrtom poatlantskom razdoblju. Da čovek ne bi duševno propao u protivrečnostima moralo je da se nešto dogodi. Tu je u zemaljski razvoj moralo da dođe nešto što doduše pripada Zemlji, ali nije sudelovalo u zemaljskom razvoju čovecanstva. Tu je moralo da dođe nešto, što je bilo zaostalo u starom lemurskom vremenu kad se čovek spuštao dole. Pa ipak je to zaista baš suštastvo natanskog Isusa. Natanski Isus je upravo taj koji je blizak ljudima, zato što je takoreći zaostao i nije sudelovao u zemaljskom razvoju, ali koji je opet baš od ljudskih protivrečnosti slobodan iz tog razloga, pošto je zaostao i ušao tek kad su ljudi svoj razvoj protivrečnosti doveli do vrhunca, do četvrtog poatlantskog razdoblja. Tad stupa on kao lek protiv protivrečnosti, koja je morala da se razvija u ljudskoj prirodi kad čovečanstvo prolazi kroz Zemlju. Zaista, ljudi za svoj duhovni razvoj moraju imati ono što je dakle u Zaratustrinoj kulturi još stara baština; ali oni moraju uz to da dobiju nešto što oni sad na Zemlji kao prirodu protivrečnosti doživljuju. Zbog toga je morao Zaratustrinom Isusu, solomonskom Isusu da priđe natanski Isus. A onima, koji u svojem ostalom ispovedanju religije imaju ovu strašnu protivrečnost predestinacije i onog 'Bog hoće to' - kao muhamedanci, njima je u isto vreme priteklo otkrivenje o natanskom Isusu. Ako bi oni imali toliko sposobnosti razvoja, da to jednom mogu razumeti, onda bi oni sebi rekli: Kada mi ponovo saznamo prirodu onog koji nam je tu otkriven u Koranu, tad bismo mi našli kako se zajedno povezuju predestinacija i 'Bog hoće to'.

"U sadašnjem razvoju muhamedanac još nije dotle došao; ali on ipak u izvesnom pogledu ima te klice razvoja u sebi, to znači one se tu nalaze. To je samo u klici. Ali hrišćani bi trebalo da su dalje došli. Hrišćani bi trebalo da razumeju šta oni imaju u biću koje je prošlo kroz Misteriju na Golgoti, budući da su se istinski u njemu našle te snage zemaljskog razvoja. Oni bi trebalo da razumeju da je prastara čovečanska baština došla preko prirode Zaratustrine, te da je jedan neposredni dar onog ljudskoga ušao preko natanskog Isusa."

Nekadašnje instinktivno znanje iz vidovitosti zamenjeno je znanjem razuma. Ovo nije na vrhuncu, ono je tek na početku. Činjenice se odvijaju brže od ovog znanja, a kad su se već dogodile one ne mogu biti dovoljno poučne za ljude.

Ovo ovako drastično poređenje nekih hrišćanskih teologa - naravno i drugih nominalnih "hrišćana" sa Turcima nije nimalo neopravdano. Posle ukidanja duha na saboru u Konstantinopolju 869. godine i proglašavanja da je Sveti Duh u neku ruku Unuk Boga Oca, hrišćanski teolozi sa zapada su sve više padali pod uticaj arapski tumačenog Islama, naravno i aristotelizma.

Pošto je ovde reč o okultnim bratstvima, treba pomenuti da Daniel Ligu tvrdi da su se templari 1173. godine u Svetoj Zemlji povezali sa muslimanskim bratstvima – ismailitima.[25] Šta je iz toga nastalo, to bi bio predmet posebnih studija. Ja naravno ništa ne znam o tim ismailitima.

Turci su taj grubo materijalizovani arapski Islam otupeli, čak i uz pomoć Srba - što se vidi iz srpskih narodnih pesama. A i to je možda razlog što i danas ni jedne ni druge ne primaju u Evropsku Uniju.

U svakom slučaju Islam pretežno upućuje na Stari Zavet odnosno na podvrgavanje Zakonu, a oni koji vladaju i daju glavni ton u hrišćanskim narodima nastoje da ih na svaki način vrate u stanje starije još i od Mojsijevog Zakona, na stanje bez zakona. Na primer, na mesto Mojsijevog "Oko za oko, zub za zub..." (2.Moj.21.24) hristijanizovani narodi pod podstrecima svojih vladajućih hijerarhija od početka XX veka za oko uzimaju po mogućstvu i sto glava, a za zub i hiljadu očiju. Oni su potpuno odbili Hristovu pouku u vezi s tim zakonom, a koja je data u evanđelju (Mt.5-38-42). Na taj način su hristijanizovani narodi podstrekavani od svojih vladajućih hijerarhija zasnivanim na pogrešnim okultizmima pali u najgore divljaštvo.

Islam insistira na strogom poštovanju zakona, ali poštovanju i pod prinudom. A Hristos nas je oslobodio od služenja zakonu i uputio na savest i slobodu. Naravno da je u slobodi uključena i mogućnost izbora, te mnogi nisu izabrali put saznavanja istine koji vodi ka slobodi, već su se prepustili zavođenjima Lucifera i Ahrimana.

Primedba o klici razvoja kod muhamedanaca može se proširiti i na druge religije: nijedna ne uči ljude da lažu. Kod svih ljudi se razum razvija i svako ko teži za saznanjem istine, on će je i saznati, razviće osećaj za istinu, a i razum će mu biti zdrav.

DVANAESTO PREDAVANJE - Berlin, 30. maj 1916.

Homo oeconomus

Izvesna bića raznih duhovnih hijerarhija su zaostala u razvoju na ranijim stupnjevima. Mi ih uglavnom nazivamo luciferičkim i ahrimaničkim.

Vekovima pre Misterije na Golgoti nastali su na Orijentu spisi kao što je Bhagavad Gita u Indiji i to je tada bilo nešto ogromno. To je bilo kao neko pripremno vreme za Misteriju na Golgoti. Međutim, Orijent nema pojmova o istorijskom razvoju zato što ne može da stekne istinsko razumevanje za Misteriju na Golgoti, kod njega nema razvoja istine, već ima samo onakvu istinu koja treba da važi za uvek. Ako bi neko danas govorio kao pisac Bhagavad Gite ili Buda, to bi značilo da on i za naše vreme hoće da čini ono što je bilo dobro za ono vreme od pre mnogo vekova.

"Ako on s tim danas istupa i govori u istom tom smislu, u kojem je iskazana Bhagavad Gita, onda je to luciferički čin, onda je u naše vreme preneto to što je valjalo za ono vreme i što je u onom vremenu trebalo da bude razvijeno. Takav čovek bi iz čitavog svog načina predstavljanja izbrisao ono što je u čovečanstvo od onda uneto tim razvojem."

Posle Misterije na Golgoti došlo je to, da se doživljuje u ja, da se u ja živi. Ali orijentalska mudrost ide na to da se ja ne doživi, nego da se nadvlada, izbriše.

"Sve dok ja nije bilo uključeno u razvoj čovečanstva, t.j. pre Misterije na Golgoti, morao je čovek maniju ja da oplemenjuje. Tad je orijentalska mudrost bila na mestu. Danas tako govoriti znači: prividno napred ispred sebe da se odgurne ja, a pozadi ščepa čoveka Lucifer i gura ga baš propisno u sebičnost; a to se ne primećuje!"

Ako se ono što je moralo da se uči pre više hiljada godina smatra da važi i sada, onda je to učenje luciferičko.

Ima ljudi koji veruju da je prirodnonaučni način predstavljanja opravdan i da se s njim sve može objasniti. Sve se po njima odvija po mehaničkim zakonima, pa i duhovne pojave i doživljaji. Međutim, po takvim zakonima ne bi mogla nastati ni najmanja biljčica akamoli životinja ili čovek. No može se pitati kakav bi izgledao čovek kad bi postojao takav svet prema ovim prirodnonaučnim predstavama? Njega pesnik Robert Hamerling prikazuje u Homunkulusu.[26] Pošto je mozak u izvesnom smislu mehaničko oruđe, on bi i mogao nastati u tom mehanizmu i mogao bi proizvoditi promućurnost, pa je i Hamerlingov Homunkulus vrlo pametan, pa postaje i bilioner itd.

Ljudi ne mogu prirodu učiniti bezduševnom, ali mogu sami sebe - da budu kao što je Homunkulus.

Geteov klasicizam još ima verovanja u homo sapiens-a, mudrog čoveka. No pošto je sav ljudski poredak sada uslovljen privrednim odnosima, mora se sad čovek posmatrati kao homo oeconomus. On je kao Hamerlingov Homunculus opisan osamdesetih godina XIX veka. On nije sa sobom doneo ništa sa razvoja Starog Saturna, Sunca i Meseca, već ima samo razvoj Zemlje i nedostaju mu bitni delovi ja, astralnog tela i eterskog tela.

U ideji o Misteriji na Golgoti mi imamo tri stvari:

"Prvo onog Isusa, kakav se kao Zaratustra utelovio u solomonskog dečaka Isusa i kako je on doneo to što je čovečanstvo istorijski prošlo, što je on sam proživeo od inkarnacije do inkarnacije. Ja sam vam zatim razjasnio kako je ono što je u Zemlji bilo predodređeno pre nego što je ona prošla kroz ovaj istorijski razvoj, kako je to u natanskom dečaku Isusu. Ja sam vam pokazao kako se u Koranu taj natanski dečak Isus ceo tačno opisuje, pa i kod onoga mesta da je ovaj natanski dečak Isus već pri rođenju govorio. Sa ova dva elementa spajamo mi ono vanzemaljsko i nadzemaljsko Hrista, koji je u tridesetoj godini ušao u ličnost Isusa iz Nazareta, solomonsko-natanskog Isusa, tako da mi u Hristu upoznajemo spoj duhovnih svetova van Zemlje s onim što se na Zemlji izvršilo. I ja sam vam skrenuo pažnju na to: Nužno je to da se naše vreme prilagodi tom pojmu ove veličine Isusovog lika i s tim takođe ovoj veličini Misterije na Golgoti. Jer naše vreme je baš svakako u svojem petom poatlantskom razdoblju razum, razumsko mišljenje vrlo, vrlo izgradilo; ali tom razumskom mišljenju mora biti pridodato duhovno shvatanje sveta. Tada će se već opet razumeti, a i na napredniji način će se razumeti Misterija na Golgoti, nego što se ona razumevala u proteklim vekovima. Mi moramo steći mogućnost razumevanja Misterije na Golgoti. No ja bih rekao: Pre nego što razumevanje Misterije na Golgoti ne bude moglo tako tačno da se stekne, dolazi prvo još sve ono što se preko ahrimaničkih moći dodaje ovom razumevanju ljudi. U osnovi uzevši staraju se svi dobri duhovi - rekao bih - o tome da ljudi Misteriju na Golgoti razumeju. Ali ljude još sve gura protiv toga. Oni ne žele da pristupe razumevanju ove Misterije na Golgoti. A tako oni nesvesno kleveću ovu Misteriju na Golgoti. Tako oni nesvesno opadaju i onaj lik koji je stajao u središtu ove Misterije na Golgoti."

Neko sa savremenom današnjom svešću smatra da mora biti šašav sanjar ko veruje u to što se u evanđeljima opisuje o Hristu Isusu, on sa kritičkim procenjivanjem može prihvatiti samo da je tu živeo neki dobri čovek u Nazaretu.

"Postoje dakle razne stvari koje čoveka u sadašnjosti zadržavaju od toga da prodre do trostrukog razumevanja Hrista: Do istorijskog Hrista koji je preko Zaratustrine duše stupio u Hristov lik; do zemaljskog Hrista, koji međutim od zemaljskog života nije još ništa u sebi razvio, do onog Isusa koji je bio u natanskom dečaku Isusu; te do trećeg razumevanja, do razumevanja Hrista, do one moći koja se spustila dole iz duhovnih visina i oplodila sav zemaljski život. Ovo trostruko razumevanje, moji dragi prijatelji, mora da bude stečeno."

* * * * * * *

Ljudi su vrlo snažno izloženi iskušenju da se zaustave na nečem starom, a za koje imaju dokaze da je bilo izvanredno dobro i veličanstveno, da ne uzimaju u obzir da se s vremenom u životu sve postepeno menja i da se u novo nastalim situacijama mora na novi način i govoriti, uzimajući u obzir i ono što se u međuvremenu dogodilo. Imajući to u vidu, i ja se ovde nisam zaustavio na samom prepričavanju ovih predavanja već sam posle njih davao i neka svoja zapažanja o onome što se za ovih skoro sto godina odigralo. To je naravno sasvim mali doprinos.

Na homo oeconomus-a se već više decenija ukazuje i sa neanzropozofskih strana. Ovde treba dodati da danas kod vladajućih krugova postoji vrlo jaka težnja i sa njom moćna sugestivna propaganda, da se od novih naraštaja napravi što više homunkulusa. To se počinje još sa predškolskom decom i njihovim dresiranjem u tom pravcu. Detaljnija objašnjenja o ovome prešla bi okvir ovih izlaganja. Svako ko se potrudi može to na svakom koraku da vidi, a spas od toga može biti jedino oslobađanjem duhovnog života od uticaja političko-pravnog i privrednog, kako je to predviđeno u uvođenju tročlanog društvenog uređenja. Skoro potpunih homunkulusa mi već imamo vrlo mnogo oko sebe.

Što se tiče ukazivanja na dva dečaka Isusa, o tome su mnogi ljudi još u Srednjem veku znali, pa su to razni slikari i vajari prikazivali i u crkvama. To se može videti i u knjizi koju je napisala Hela Krause-Cimer: "Dva de;aka Isusa u likovnoj umetnosti ".[27] Nekada su ljudi verovali da je istina ono što u evanđeljima piše, a ako im se nešto čini da je nejasno i protivrečno, da je to njihova slabost koju treba savladati, a moderni istraživači misle obrnuto.

U svakom slučaju, zadatak današnje epohe razvoja jeste, da se Hristovo biće shvati na način koji je dat na kraju ovog ciklusa predavanja.

Rađeno u Beogradu od 18.7. do 29.9-2010. god.

Vojislav Janković

SADRŽAJ

1.      Sadašnje i prošlo u ljudskom duhu 1

2.      Duhovno-duševno biće čoveka 4

3.      Tračak svetlosti na dublje impulse istorije 6

4.      Znak, zahvat i reč 13

5.      Praotkrivenja čovečanstva 21

6.      Razmatranje o Uskrsu 23

7.      Životne laži današnjeg vremena 25

8.      "Utopija" Tomasa Mora 27

9.      Kult i simbol. Jezuitska država u Paragvaju 29

10.  Snage koje se protive duhu. Osnovne istine hrišćanstva 39

11.  Jedan komad iz jevrejske Hagade 41

12.  Homo oeconomus 43

---

[1] Rudolf Steiner; "Gegenwartiges und Vergangenes im Menschengeiste", Rudolf Steiner Verlag, GA 167, Dornach/Schweiz

[2] Anie Besant, London 1847-1933, Adyar, blizu Madrasa u Indiji. Posle ateističkog perioda, 1889. prihvata učenje Helene Blavatske i postaje jedan od osnivača Teozofskog društva. Internacionalni predsednik Teozofskog društva od 1907. do smrti.

[3] Charles Webster Leadbeater, 1854-1934. Od 1879. anglikanski sveštenik, od 1883. član Teozofskog društrva (TD). Sa Henry Steel Olcott-om, prvim predsednikom TD, 1885. osnovao Englesku Budističku Akademiju na Cejlonu. 1889. se vratio u Englesku. Zbog pederastije bio prinuđen da napusti TD 1906, ali je posle smrti Olkota 1907, na inicijativu Ani Bezan, novog predsednika TD, ponovo primljen 1909. Odmah je u Adyar-u “otkrio” da četrnaestogodišnji Džidu Krišnamurti (Alcyone) treba da bude nosilac Hristove inkarnacije!. U Australiju odlazi 1915. i stupa jedan ko-Masonski red, a 1916. postaje glavni biskup Liberalne Katoličke crkve…

[4] Sveti Dionisije Areopagit; “O nebeskoj jerarhiji”, Istina, Časopis Pravoslavne eparhije dalmatinske, Posebna izdanja, Šibenik 2005

[5] Jiddu Krishnamurty, Indija, 1895-1985, Kalifornija.  U mladosti živeo blizu centrale TD u Adyar-a. Charles Leadbitter ga je 1909. proglasio za “velikog duhovnog učitelja” u kome će se reainkarnirati Hristos! Od 1969. živeo u Kaliforniji.   

[6] Helena Petrovna Blavacki, (Ekaterinoslav, Južna Rusija, l831-1891, London. Sa pukovnikom Henry Steel Olcott-om osnovala 1875 g. Teozofsko društvo u Njujorku, koje se 1879. seli u Adyar, blizu Madrasa u Indiji.

[7] Pukovnik Henry Olcott Steel, Orange, SAD 1832-1907 Adyar, blizu Madrasa u Indiji. Jedan od osnivača Teozofskog društva sa Helenom Blavatsky 1875. u Njujorku. Preselio se sa Blavaskom 1879. u Adyar.

[8] Eliphas Lévi, pravo ime Alphonse Louis Constant, Pariz 1810 -1875, francuski okultista. Zastipao ritualnu magiju.

[9] Gérard Encausse, poznat pod nadimkom "Papus", 1865-1916, Španac, rođen u Francuskoj, lekar, hipnotizer i popularizator okultizma.

[10] Rudolf Štajner; “Tajna nauka u skici”, Preveo Siniša Nikolić, Edicija Wort, Zrenjanin/Beograd 2003

[11] Rudolf Štajner; “Kako se postižu saznanja viših svetova”, Preveo Siniša Nikolić, Edicija Wort, Zrenjanin 2002

[12] Rudolf Štajner; “Tajna nauka u skici”, Preveo Siniša Nikolić, Edicija Wort, Zrenjanin/Beograd 2003

[13] Memfis-Mizraimski masonski obred ima 98 stepena; Danijel Ligu; "Rečnik slobodnog zidarstva", Panideja, Beograd 2001, str 854

[14] Girolamo Savonarola, 1452-1498. Italijanski sveštenik i reformator. Borac protiv crkvene korupcije. Po presudi pape Aleksandra VI obešen i spaljen.

[15] Pico della Mirandola, pravo ime Giovanni Conte Di Concordia, 1463-1494, italijanski skolastičar i platonista

[16] Amos Comenius, pravo ime Jan Ámos Komenský, 1592-1670, češki vaspitač, reformator i verski vođa

[17] Bacon, Francis, Viscount Saint Alban (or Albans), Baron of Verulam, London 1561-1626 London. Engleski   državnik, filozof i pisac. Državni kancelar 1618-1621.

[18] Albertus Magnus, rođen oko 1200. u Nemačkoj, umro 1280. u Francuskoj, kanonizovan 1931. Dominikanski biskup i filozof, profesor na Pariskom univerzitetu, savremenici su ga zvali “Univerzalni doktor”

[19] Rudolf Štajner; Od Isusa do Hrista, GA 131, I predavanje održano 5. oktobra 1911; Prevod izdao Antropozofski kulturni centar, Beograd, 2005 str 29-43

[20] Woodrow Wilson (1856-1924), predsednik SAD od 1912-1920

[21] "Der Europaer", Nr. 11, September 2010, str. 12

[22] "Der Europaer" Nr.11, Septembar 2010, str. 3-8

[23] Zaratustra, osnivač staropersijske religije, živeo oko 5000 godina pre Hrista. Ne treba ga brkati sa istorijskim Zaratustrom koji je živeo 5 vekova pre Hrista. Opšrnije; Rudolf Steiner; Antworten der Geisteswissnschaft auf die grossen Fragen des Daseins (Berlin1910-1911) GA 60, Dornach/Schweiz

[24] Car David je imao dva sina; stariji, Solomon je postao car, a mlađi, Natan, prvosveštenik. Matejevo evanđelje daje lozu i govori o solomonskom Isusu, koji vodi poreklo od cara Solomona, a Lukino evanđelje daje lozu i govori o natanskom Isusu, koji vodi poreklo od prvosveštenika Natana. Opširnije: Rudolf Štajner; Iz Akaša-istraživanja – Peto evanđelje, Wort, Zrenjanin/Beograd 2008

[25] Danijel Ligu; "Rečnik slobodnog zidarstva", Panideja, Beograd 2001, str 1236-1238

[26] Pravo ime Rupert Johann Hammerling, 1830-1889, austrijski pesnik. Inspirisan Geteovim Faustom, 1888 napisao ep Homunculus, o čovečuljku koji je stvoren hemijskim putem.

[27] Hella Krause-Zimmer: "Die zwei Jesusknaben in der bildende Kunst", Verlag Freies Geistesleben und Urachhaus GmbH, Stuttgart 1969