Za razmišljanje (2015)

Vojislav Janković

 ZA RAZMIŠLJANJE

Prema Rudolfu Štajneru je nepoznavanje Boga Oca bolest, Boga Sina nesreća, a Boga Svetog Duha slaboumnost.

U sadašnjem vremenu - ako kao sadašnjost uzmemo poslednjih sto ili sto pedeset godina - čovečanstvo prolazi kroz strahovite katastrofe. Spoljašnje vidljive katastrofe jesu samo bledo odslikavanje katastrofa koje se događaju u dušama ljudi. Do tih spoljašnjih katastrofa ne bi došlo da se u dušama većine ljudi - naročito najcivilizovanijih naroda - nisu razbuktale ta bolest, ta nesreća i ta slaboumnost. Oni bi onda spasli u velikoj meri i one jadnike koji su postavljeni na zvanična ili skrivena mesta u društvu, spasli bi ih od opsednutosti raznim duhovima, koji ih vuku u sunovrat podčoveštva. A preko takvih uticajnih ljudi onda nastaju i te spolja vidljive katastrofe, od kojih pati današnje čovečanstvo.

Ovde treba naglasiti, da za izbavljanje od te bolesti, te nesreće i te slaboumnosti mora svaki čovek iz svoje slobode da traži pomoć iz duhovnog sveta, a ako je traži i pri tom učini i neki svoj napor - ne samo da čeka da mu ta pomoć padne sa neba – onda će mu ta duhovna bića uvek i pomoći, on će onda naći i Oca i Sina i Svetoga Duha. Pomoć iz duhovnog sveta uvek dolazi, ako čovek za nju upotrebi i svoje mišljenje i svoje osećanje i svoje htenje.

Pošto je čovek u svom mišljenju potpuno budan, on treba da ga razvija za pojimanje ne samo sveta čula nego i sveta duha, da stvori most između njih, da shvati da oni u stvari čine jedno jedinstvo, a da je čovekovo ustrojstvo takvo da on nešto svojim čulima zapaža kao spoljašnje, a nešto u sebi kao duševno-duhovno doživljuje unutra. Zatim, treba da on svojim razvijenijim i budnim mišljenjem deluje na svoja osećanja u kojima ima svest kao kad sanja; da na njih utiče tako da se razviju     u saosećanja sa apsolutno svima – posebno sa svim ljudima. A onda da tako razvijenim i budnim mišljenjem deluje i na svoju volju u kojoj čovek inače ima svest kao kad spava, a koja je inače ono "prvo duševno nezavisno od telesnog"[1]; da utiče na nju tako da svojom voljom nikako ne ometa ničiju tuđu volju u onome što taj drugi iz svoje savesti čini, da nikoga ne sablažnjava nametanjem njemu svoje volje. To naravno ne znači nesprečavanje nekoga da učini neko zlo delo, koje uvek potiče iz njegove niže prirode, pošto to nije svesno činjenje.

U sadašnjem vremenu ljudi su već počeli da se dele na dva dela: na one koji istinu smatraju da je svetinja i na one koji se plaše istine i koji smatraju da mogu pa i treba da se služe neistinama, te i sami da ih stvaraju. Naravno da se većina ljudi nalazi danas negde između te dve krajnosti, ali ovo je sad početak za konačnu podelu čovečanstvo na ta dva dela: na one koji idu jedinstvenim putem istine i na one koji idu mnogostrukim putevima laži. Do te konačne podele će doći kroz tri ili četiri hiljade godina, ali to i nije srazmerno tako daleko, ako se uzme u obzir da će ljudi u proseku za to vreme proći možda samo tri ili četiri inkarnacije, te da jedino ovde u čulnome svetu čovek može iz svoje slobode da se opredeli da ide isključivo putem istine ili da ide putevima laži. Put istine vodi i ka razvijanju saosećanja sa apsolutno svim ljudima i ka neometanju slobodnog činjenja drugih, nenametanju svoje volje drugima.

Naravno da su to vrlo teški zadaci, ali na putu ka ostvarenju bilo kakvog ideala treba uvek načiniti prvi korak, pa posle njega drugi i treći i tako dalje. A svoju braću koja greše ne treba osuđivati, nego im ukazivati na to kako da se spasu, svojom voljom podstaknutom stvarnim mišljenjem - ne apstraktnim - da rade na svom spasenju, da se otrgnu od onih duhova koji ih zavode i da uz pomoć Duha Istine krenu Hristovim putem u život.

Kao što se iz gornjega vidi, prvo treba srediti svoje mišljenje koje je dovedeno u haos naopakim - avetinjskim - društvenim uređenjem koje je omogućilo da se preko izvesnih uticajnih grupa ljudi - grupisanjem obezindividualisanih - stvore monopoli u nauci, u umetnosti, u obrazovanju i vaspitavanju dece, u proizvodnji zakona i javnog mnjenja, u raspolaganju prirodnim bogatstvima u koja spadaju sada čak i sama ljudska telasa, u proizvodnji i raspodeli pretežno kompjuterskog novca i tako dalje. Duhovna bića i viša i niža od čoveka opsedaju tako grupisane i obezindividualisane ljude i preko njihovih instinkata i nagona daju im moć da vladaju drugim - individualnim - ljudima. A uz tu vladavinu daju im naravno i zlatan kavez da u njemu žive, a takođe i strah - prvenstveno strah od istine, jer bi se pomoću nje oslobodili, izišli bi iz tog kaveza. Kad im tako neka duhovna bića još prišapnu da su oni nadareni svim mogućim vrlinama i time podstaknu gordost, oni se iz tih okova teško mogu osloboditi. Pogotovu što im se tim strahom od istine i tom gordošću zamrači pogled u stvarni duhovni svet, koji prožima takođe i ovaj svet čula, te ne vide kakva ih to duhovna bića vode i kuda. Ta gordost se potencira i „naučnim" materijalističkim dokazima da je čovek najviše životinjsko biće, da nema ničeg duhovnog.

Mora se dakle poći od sređivanja mišljenja. Pri tom se moraju uočavati sve moguće neistine, kao i lažno prikazivanje istine, a posebno one neistine koje su pomešane sa istinama, pa se na taj način teže prepoznaju. Na takav način se u ovom našem sadašnjem intelektualističkom vremenu sve može logički dokazati, tj. i da je jedan iskaz tačan i da je njemu suprotan iskaz tačan. To je na primer i ona davno postavljena rasprava, da li je postala prvo kokoška pa jaje ili jaje pa kokoška.

Sem toga je vrlo raširena pojava i nedoslednost u mišljenju. Na primer, dosledan materijalista bi morao negirati postojanje svega što se označava mislenim imenicama, pa i svoju pamet, ali on to naravno neće. U ovo ne bi spadala i nedoslednost u ponašanju koja proizilazi ili iz nemišljenja uopšte ili iz lažljivosti, a i iz nagonskog života.

Mišljenje često dolazi u nered i kad se pomešaju pojmovi koji sami po sebi jedan drugi isključuju. Na primer kad se kaže: "Svako ima svoju istinu". To je po svoj prilici Soratova krilatica (vladala je posebno oko 3x666=1998. godine, kad je napadnut Beograd i kad je pripremano bombardovanje Srba i uvođenje evra 1999). Nju je prihvatio ogroman broj, naročito mladih ljudi. Međutim, ako se ispred "istina" stavi neki prisvojni pridev, onda se poriče i samo postojanje istine, koja se tom rečju označuje. Naravno da je i ono uopštavanje sa "svako" takođe besmislica. Uz ovo spada i izreka "bela laž", koja treba da neke laži učini bezazlenim, iako je svaka laž neka vrsta ubistva.

Mišljenje dolazi u nered i kad se primaju samo delimične istine. To se događa kad se nešto samo nagovesti, a suština prećuti. Tu se onda ljudi podstiču da za to upotrebe svoju maštu da bi ih dopunili, a mašta je u velikoj meri prožeta simpatijama i antipatijama, te se dolazi do pogrešnih zaključaka. To se u najvećoj meri upotrebljava kao politička tehnika za zbunjivanje i vladanje ljudima. I samo skrivanje istine koja je merodavna za donošenje neke odluke ili za zauzimanje nekog stava jeste u stvari laž, laž ćutanjem.

Mišljenje dolazi u nered i kad se stvari ne nazovu pravim imenom. Na primer, kad se rep nazove nogom i onda smatra da pas ima pet nogu a ne četiri - da se setimo na Linkolnovo pitanje: "Ako rep nazovemo nogom, koliko nogu ima pas?". I to se vrlo često u politici sasvim naročito i smisleno radi. Na primer, kad se oni koji žive ispod Gore Crne nazivaju da su crnogoričani, a ne podgoričani, te i da govore nekim jezikom koji se naziva prema nekoj planini, a ne narodu - kao "crnogorski" ili "albanski". A zašto se ne kaže i "apeninski" ili možda i "alpski" ili "himalajski"? Ali to spada već u svesne političke nedoslednosti onih nesrećnika koji daju ton u sadašnjim društvima.

Imajući u vidu ova uvodna izlaganja, ja ću dodati i sledeće:

Nesuprotstavljanje zlu jeste pomaganje zla; to je greh nečinjenja. Svaki čovek ima različite sposobnosti i snage i nalazi se na raznim položajima u društvu. U zavisnosti od toga neko u suprotstavljanju zlu može da učini mnogo, a neko malo. Međutim - kao što je gore rečeno - u sadašnjem stepenu razvoja čovečanstva čovek i sam treba nešto da čini, ako želi da se čovečanstvo spase iz ovog sadašnjeg katastrofalnog stanja. Treba da čini ono što on može, pa ma koliko mu to izgledalo neznatno. Ako mu to njegovo činjenje izgleda da je kao samo jedan milimetar na putu spasenja, neka pomisli da je milion takvih milimetara ipak jedan kilometar.

Čovek je okovan lancem gordosti i lancem neistina i to ga sprečava da skine nabačeni povez sa očiju, te da vidi koje ga sile tim lancima vuku i kuda. Ako u skrušenosti saznaje istinu, ti se okovi kidaju i on može i povez sa očiju da zbaci, on postaje slobodan.

U sadašnjoj eposi razvoja čovečanstva čovek mora svesno da se suoči sa zlom. Za to je potrebno prvo da sazna istinu o zlu, pa i da razotkriva sve neistine koje su se uvukle u duše ljudi. A istina je uvek snažnija od neistina; ona postoji bez neistina, a neistine ne mogu postojati bez istine. Neistinama se stvara jedan lažan svet, koji otpada od redovnog razvoja kako same Zemlje tako i čovečanstva, a u taj svet će se kao neke sablasti utopiti ljudi koji se ne oslobode neistina, posebno oni koji svesno i proizvode neistine. To je ona podela čovečanstva koja je gore pomenuta. Ljude koji se prožmu istinom i iz sebe izbace svaku laž, njih će prevesti Hristos u novi život. A oni koji se budu pridržavali neistina, koji se plaše istine, oni će pasti u ambis podčoveštva.

A onaj povez preko očiju ljudi su dobili da bi mogli da ostvare svoju slobodu, da iz svoje slobode izaberu put istine ili neki od puteva laži.

Stoga i onaj čovek koji ima sasvim malo snage i sposobnosti - ako je izabrao put istine - i on može doprineti nešto da pomogne svojoj braći koja idu putevima laži, može im pomoći ako ih bar nekom rečju uputi na istinu, a ne da ih ravnodušno gleda kako se utapaju u lažima.

Kao što je gore rečeno, čovek dobija pomoć iz duhovnog sveta, ali samo ako je on sam iz svoje slobode traži i pri tom i sam čini koliko god može i na traženju istine i na razvoju saosećanja i na traženju moralnih intuicija za svoja činjenja, a koje dobija uz pomoć svoje savesti. To je Hristov put kojim naravno idu i zastupaju ga i mnoga duhovna bića daleko viša od čoveka i koja čoveku pomažu, ali samo ako on sam to od njih traži - za razliku od duhovnih bića koja ne idu Hristovim putem, ne prema osnovnoj božanskoj promisli, te svoje uticaje čoveku nameću i bez njegovog traženja. Hristov put je: nezahvatanje ni u čiju slobodu.

To je put istine. Jer, ako je neko na bilo koji način nateran ili naveden da čini nešto što drugi hoće, a on to po svojoj savesti ne bi činio, onda to i nije pravo njegovo činjenje, to je onda laž. Tek činjenje pod podsticajem nekoga drugog, koje čovek i iz svojeg slobodnog uviđanja izvršava, protiv kojeg se ne opire njegova savest, tek ono jeste takođe njegovo lično činjenje - naravno i činjenja iz sopstvenih pobuda, iz svoje duše.

Svaki čovek sa svojim rađanjem u svetu čula dobija svoju telesnu organizaciju, koja mu služi za slobodan razvoj svog duhovnog bića, svoga ja koje preko te telesnosti deluje. Ako neko svojim ja zahvata u voljnu organizaciju nekog drugog čoveka - koja je inače duševne prirode, onda deo njegovog ja postaje laž u tom drugom čoveku, ne pripada njemu; jer tada taj drugi čovek preko svoje telesnosti koju je dobilo njegovo ja ne izvršava impulse svoga ja nego nekog tuđeg ja. Ukoliko većim brojem ljudskih volja neko vlada, utoliko više delovi njegovog ja ostaju utisnuti u tuđim duševnostima, koje se služe mnogim telesima, u njima se oni pretvaraju u laž. Srpska reč "razlaže se" potpuno odgovara tom procesu, njegovo ja se razlaže, obezindividuališe se i takav čovek pada u ponor podčoveštva. Iz njega izlaze sablazni koje pokreću tuđe volje, ti lažni - "razlažani" - delovi njegovog ja:

"... nije moguće da sablazni ne dođu, ali teško onome čijim posredstvom dolaze." (Lk.17.1)

Takav čovek onda - ne kao čovek nego kao laž, kao neka sablast prelazi u jedan lažni svet, za razliku od onih ljudi koji su naterivani da rade ono što oni neće. Takvi ljudi koji čine nešto čemu se protivi njihova savest svakako će snositi posledice tih činjenja. Ali posledice njihovih činjenja će snositi takođe i oni koji su ih na to naterali ili naveli. Oni naterani pojedinci će - ako su učinili nešto zlo - to izjednačiti u toku sledeća dva ili tri inkarniranja. A oni koji su na to naveli takvih pedeset ili sto ili milion ljudi? Ja na to pitanje nemam odgovor. Zato: Tražim pomilovanje za vlastelina! Ali i on treba iz svoje slobode da sam traži istinu i pomoć od hristovskih duhova i time raskine one lance kojima je okovan u zlatnom kavezu.

Ja znam da su ovo teške reči, ali se u sadašnjem vremenu one moraju izgovoriti, da bi se po mogućstvu spasla ona braća koja u tome greše.

Ja ću sada dati razne teme za razmišljanje. Pri tome čovek treba da razmišlja i da li ko u tome sudeluje svesno, nesvesno ili podsvesno; da li savesno, nesavesno ili bezsavesno. Naravno da treba uzeti u obzir i zablude kojima je svaki čovek izložen s obzirom na njegovo ustrojstvo, vreme u kojem živi i navike mišljenja koje je primao još od najranijeg detinjstva. Dakle:

1.       Da li naučnik sme da u opisu rezultata svojeg istraživanja prirode unosi plodove svoje mašte i to bez naglašavanja šta to on tu daje iz svoje mašte? Time se mešaju istine i neistine, te onaj ko ih čuje - a nije dovoljno budan - biva uvlačen u zablude. Takva smeša se onda ubacuje i u školske udžbenike koje deca moraju da nabubaju. To onda - ako ljudi i zaborave - ostaje u njihovoj podsvesti i deluje razorno kao i svaka laž.

A ukoliko je takav neki "naučni rezultat" nerazumljiviji, utoliko ga novinari - uvek željni senzacija - više lansiraju i time popularizuju. Tako je i Ajnštajn proglašen za najvećeg naučnika XX veka zbog njegovih maštovitih teorija (putovanja tamo i natrag brzinom približno svetlosnoj itd.). Ja ovim ne tvrdim da on nije ni nešto dobro dao, ali kao matematičar on nije smeo da u svojoj svetskoj formuli proizvoljno izabere da je brzina svetlosti konstantna, a ne recimo masa - što je takođe besmisleno i nedopustivo. On je mogao da uzme ogledalo i da vidi da je svetlost brzine +300.000 km/sec upravnim udaranjem u njega dobila brzinu -300.000 km/sec. Ako je pod uglom - to neka matematički izraze njegove pristalice.

Međutim, to je još prilično bezazleno prema onom što su neki naučnici otkrili da je za preživare bolje da jedu i creva, a ne samo seno. A onda - posle mnogo godina - neki naučnici su otkrili da su takve krave lude, a ne oni koji su ih crevima hranili. Naučnik, kome je kulturno visoko razvijena pravna država dala diplomu da je pametan - pa zar može on da bude lud? Sem toga na klinikama i nema odeljenja za lečenje takvih vrsta bolesti. Oni se zato upućuju na uticajnija mesta u društvu, gde oni sami mogu da vrše eksperimente sa postavkama iz svojih ideja i da se uvere da li su dobre ili ne.

2.       Da li su takve mešavine zaista utvrđenih prirodnih fenomena sa maštovitim pretpostavkama u velikoj meri dovele do sadašnjeg katastrofalnog stanja u ljudskim dušama? I koje su to sile koje su baš takvu nauku uzdigle na stupanj nepogrešivosti? Nepogrešivosti sličnoj ali daleko sveobuhvatnijoj od one dogme o nepogrešivosti pape, pod uticajem jezuita donete na Prvom vatikanskom koncilu 1870. godine, a koju su učesnici ograničili na ono "ex catedra", a ova naučna je doneta "ispod žita", te je i bez ikakvog ograničenja. Da li se iza nje nalazi isto to društvo, koje i inače insistira na autoritetu, pa poriče i samo postojanje slobodne volje, a pošto zna da ona postoji, ono je suzbija i podjarmljuje je? A time se ti nesrećnici izlažu opasnosti da se sami potpuno spoje sa materijom. Neki put se oni možda drže samo trenutne nepogrešivosti - da bi se njenim autoritetom opravdale i sprovele neke posebne namere i u čiju korist? Nije li i to borba protiv Hrista i njegovog razumevanja - ne protiv Isusa preko čijeg tela je Hristos tri godine delovao? Da se takvom naukom zamrači pogled u duhovni svet i razumevanje misterije na Golgoti?

Nauka treba da bude usmerena na istraživanje duhovnog, a ne samo čulnog sveta; da se sa na njoj razrađenim metodama i egzaktnim mišljenjem istražuje i oblast duhovnoga i duševnoga i to bez pristrasnoga materijalističkog shvatanja da su to samo manifestacije materije. A maštu treba da ostavi da se njom nešto novo stvara, a ne da se njom objašnjava postojeće. Mašta je svakako izvanredan - božanski - dar ljudima. Ona se ne sme upotrebljavati za objašnjenje nečeg već postojećeg, nego samo za stvaranje nečeg novog. Ona može poslužiti i kao podsticaj za istraživanje postojećeg, za stvaranje novog saznanja o postojećem, ali se ne sme umašati u objašnjenje o postojećem. Postojeće treba egzaktno posmatrati i uz odgovarajući misaoni rad opažane činjenice sređivati, pa će se tako steći i pojmovi koji njima odgovaraju. Nauka se mora držati fenomena - bez ikakvog dodavanja iz mašte.

3.       Koje su to sile koje izopačuju pravu nauku i time ometaju ljude u težnji ka saznavanju istine? Koje čitave grupe ljudi prikivaju za razne lance "naučnih" neistina, pa ih još i zatvaraju u zlatne kaveze? I to još pomoću "naučnog autoriteta", a svaki autoritet je potpuno nenaučan. I ovo je jedan primer kad se pomešaju pojmovi koji jedan drugi isključuju - kao "drveno gvožđe" ili "četvrtast krug" ili "jednopolarnost" sa kojom je tesno povezana i "jednopolnost" kojom se po nečijem nalogu ljudi moraju ponositi.

Kao odgovor na ovo pitanje može poslužiti i činjenica da se na svim autoritetima dobro zarađuje - i naučnim i moralnim i verskim i političkim i umetničkim...

Da li se iza tog izopačavanja nalazi "vladar ovoga sveta" koji je "izbačen napolje" (Jn.12.31) prilikom misterije na Golgoti? Koji - prema Novalisu (iz "Heinrich von Ofterdingen"):

"...Što on sad više na videlo dođe,

Po zemlji okolo divlje mahnita:

Tim njegova moć sputana biva,

I postaje slobodnih sve veći broj..."

4.   Da li u ovom sadašnjem kulturnom razdoblju čovečanstva u kojem ono razvija svoju dušu svesti treba delovati na čovekovu podsvest? I to još metodama starim i po tri-četiri hiljade godina, metodama čak i pogrešno prenetim odnosno sačuvanim, pa i još često - namerno ili nenamerno - pogrešno protumačenim? Ako su te metode bile dobre za razvoj duše osećaja u kojoj čovek ima svest kao kad sanja, da li su one dobre i za dušu svesti u kojoj je čovek potpuno budan? Da li čovek danas treba da upražnjava rituale čije značenje ne shvata? Ako to čini, on vrlo lako postaje oruđe za izvršenje njemu nepoznatih političkih i spiritualnih ciljeva izvesnih grupa koje ne rade na opštem dobru čovečanstva, ne rade u Hristovom smislu, već u nekom grupno egoističkom fanatizmu.

A kakvi su ti ljudi preko kojih se drugim ljudima nameću te stare metode raznih kultova, ceremonija, simbola i drugog? Zar ne razmišljaju oni da su daleko uzvišeniji od onih kojima neke stvari oni mogu i treba sugestivno da nameću u podsvest? Ko ih to prikiva za lance gordosti i vuče u nebeske visine, da se u njima izgube?

To se najjasnije vidi u nametanju simbola. Na primer, u Rimu postoji jedno tuce egipatskih obeliska, što znači da je egipćanstvo pobedilo rimljanstvo. A obelisk na trgu pred hramom sv. Petra ukazuje da je faraonstvo nametnuto papstvu, koje se time još i diči. Obeliska naravno ima i u Parizu i u Londonu, što ukazuje da su i njihovi donosioci čeznuli da budu slični egipatskim faraonima. A piramide naravno nisu mogli da prenose, ali su ih svuda redom gradili i time pokazivali da su pod duhovnom okupacijom Egipta, da ne govorimo o Misrainskim (misirskim) ložama izvesnih slobodnih zidara. Tu spada i tzv. "malteški krst", koji i nije krst nego neki simbol stare Asirije, a to se može videti u londonskom muzeju.

Uz to spada poslednjih godina kod nas (da li samo kod nas?) prišaptavanje apotekarima da kao simbol za svoje apoteke stavljaju zeleni krst, a ne crveni, ne boju tople krvi nego hladnog bilja. Verovatno zato što je zeleno boja Islama, a sistematski se radi na stvaranju jedinstvene judeo-hri-islamske religije. Ko treba da bude njen prvosveštenik, te da time bude izložen opasnosti da padne u podčoveštvo? A to je možda i zato da se pomogne vegitabilizovanju duša? Tu spadaju i zastave, grbovi i drugo kao podsticaji zbog kojih se rado i ginulo.

No danas je kao simbol najviše raširena petokraka zvezda razno obojena - belo, crveno, žuto, plavo. To bi na neki način predstavljalo čoveka sa raširenim rukama i nogama, kako ga je Leonardo da Vinči prikazao. Taj simbol se uvek prikazuje prema ovde datoj slici levo. Međutim, pravi simbol čoveka bio bi prikazan onom slikom desno, koju je dao Rudolf Štajner i kojom su dati odnosi veličina snaga čovekovog bića. Površina malog unutrašnjeg petougaonika odgovara snagama fizičkog tela, zbir površina pet trouglova snagama eterskog tela, celokupna površina velikog petougaonika snagama astralnog tela, a celokupna površina u opisanom krugu snagama čovečijeg ja. To je pravi simbol, u koji se treba i meditativno udubijivati. To je pravo, stvarno okultno pismo pomoću kojeg se može steći razumevanje za ono svetsko čudo, koje se sastoji u tome što se duh u materiju uliva prema određenim odnosima.[2]

Međutim, kako kao simbol deluje ono uobičajeno prikazivanje petokrake zvezde prema levoj slici? Kao delimična istina koja je opasnija od potpune laži. U njoj su smešano prikazane snage fizičkog i snage eterskog tela čovekovog, prikazana je dakle samo njegova niža priroda i to nerazdvojeno, izmešano. U njoj vladaju prirodni zakoni nužnosti, u njoj su instinkti i nagoni koji deluju iz čovekove nesvesti ili podsvesti. Ta niža priroda čovekova je proizvedena u prošlosti, a prošlost je nepromenljiva, ona je mrtva. Nju može da zahvati astralno telo i ja, koji u sadašnjosti rade za budućnost i koji upotrebljavaju snage i supstancije stvorene u prošlosti, da bi iz svoje slobode stvarali nešto novo, a to je živo.

Oni koji ovakav delimično istinit, dakle lažni, simbol tako obilato lansiraju, oni možda smatraju da se dejstvom tog simbola ta niža priroda čovekova oplemenjuje. To neko dejstvo ima na one koji se u taj simbol posebno udubijuju, meditativno udubijuju - unose dakle i snage svoga astralnog tela i ja. A kako on deluje na ostale ljude, to se vidi iz savremenih katastrofalnih događaja. A neke organizacije ga ipak - sa znanjem ili neznanjem - stalno vrlo obilno nameću čovečanstvu.

Da li je i u kojoj meri i ta poluistina petokrake zvezde doprinela širenju materijalističkog shvatanja sveta time što se njome prikazuje samo ono čulno opažljivo od čovekove organizacije, a ne i ono duševno i duhovno? A da li ona doprinosi i onim naklonostima Istoka da animalizuje telo, Sredine da vegetabilizuje dušu i Zapada da mehanizuje duh? O tome treba dobro da razmisle oni koji insistiraju na ovoj poluistini, kojom se unosi mrtvo. Ko šta neguje sa time se i stapa.

5.    Grupno laganje - koje uključuje i iznošenje samo delimičnih istina, kao i prećutkivanje istina merodavnih za zauzimanje nekog stava i za donošenje nekih odluka - ono je vrlo razorno za razvoj čitavog čovečanstva. Pri tom treba imati u vidu da pogrešne misli koje pojedinac ima, da su to njegove lične zablude koje će on s vremenom po svoj prilici uvideti i od njih se osloboditi, te naći istinu. A pogrešne misli koje mnoštvo ljudi duže neguje, one postaju moćne stvaralačke snage, one stvaraju jedan lažni svet, svet koji otpada od Hristovog puta. Materijalizam nije samo neko pogrešno shvatanje, on je realnost koja će - ako ga mnoštvo ljudi neguje - čak i samu planetu Zemlju preobraziti u čisto materijalno, atomsko postojanje. Druga opasnost je ako se otkrivenja sadržana u verskim dogmama ne zaodenu u konkretne misli, ako se prepuste samo verovanju, ako ostanu nerazumevana, pa i pogrešno razumevana; tada se dolazi do sasvim najapstraktnijih misli, do nečeg sasvim neodređenog večnog i beskonačnog; tu iščezava misaona sadržina. Prema nauci o duhu ono prvo je zavođenje Ahrimanovo, a ovo drugo zavođenje Luciferovo.[3]

No poslednjih decenija pojavila se još i jedna posebna vrsta grupnog laganja. Grupa, koja radi ostvarenja nekih svojih ciljeva izmisli neku laž, ona sama daje i mnoge dokaze da je to laž - verovatno zbog onih lakovernijih, onih koji nisu u stanju da vide da je to laž - pa onda nastoji da i drugi, koji su svesni da je to laž, ipak to dalje prenose i ponavljaju, te da se i prema tome upravljaju. To je u ovom vremenu, vremenu razvija duše svesti na viši stepen, na svesan stepen uzdignuta borba protiv Hrista, te nastojanje da se na svesan način stvara jedan lažni svet. To je tehnika sa kojom se za sablasni boravak u tom lažnom svetu vrbuju i oni koji iz svoje slobode za to nisu bili voljni. To se vrši snagama neke državne vlasti i prisile - bilo bičem bilo šargarepom.

Zar ne treba svoju braću uvučena u takve grupe koje i drugima nameću svoje potpuno osvešćene laži, zar ne treba njih od toga spasavati? Jer to je u stvari ona druga smrt, smrt duše, u koju oni zapadaju. Toj opasnosti su više izloženi posebno oni koji imaju neku vlast i prihvaćanjem takvog laganja žele da se na njoj održe i da je prošire. Stoga: Tražim pomilovanje za vlastelina!

6.    Grupne laži se naravno šire i preko školskih udžbenika, novina, televizije i drugog. I one deluju pogubno na ljude, ali se od njih čovek lakše može osloboditi - naravno ako napregne svoje budno mišljenje, ako ne ostane da drema ili spava, I one se u glavnom šire preko onih koji imaju neku vlast - zvaničnu ili skrivenu.

Na primer, neko kome je država dala diplomu da je naučnik napiše nešto u čemu su izmešane stvarno opažane pojave sa proizvodima njegove mašte. Pisac udžbenika to dohvati i prepiše ili prepriča ne trudeći se uopšte da o tome misli, već to prima zbog verovanja u nepogrešivost naučničkog autoriteta poduprtog državnom vlasti. Onda ministar prosvete od nekog svog pomoćnika dobije naslov tog udžbenika i svojim potpisom naredi da hiljade dece to moraju da nabubaju. On takav udžbenik nije ni video a kamoli pročitao, a i da ih je pročitao najveći deo toga što se u njima nalazi ne bi ni razumeo. Ali, on je vlast! Na osnovu kakvih kriterija on to autoritativno naređuje? Da li mu to neko anoniman prišaptava?

Tu se takođe postavlja i pitanje: Da li neko ko nikad nije ni video neku decu u nekoj zabačenoj školi može bolje da zna šta i kako treba pružati toj deci, nego onaj uča koji sa njima svakodnevno živi - pa čak i van školskih časova? Taj uča će verovatno nešto i grešiti, ali će ministar prosvete i njegovi pomoćnici sasvim sigurno i u potpunosti grešiti sa izdavanjem svojih apstraktnih naredbi. Iz ovoga se vidi da nikakav ministar prosvete ne može biti dobar, nego samo rđav u raznim gradacijama.

No ministar prosvete je samo vidljivi izvršilac programa koji stvaraju nevidljivi prosvetni monopoli, posebno ojačavani i obuhvatniji od kraja XIX veka. Od tada oni nameću i obavezno višegodišnje školovanje prema svojim programima, što onda reklamiraju kao veliko dostignuće u razvoju čovečanstva. A sada je u toku i njihovo ujedinjavanje bar u evro-američkim državama, ujedinjavanje u jedan jedinstveni monopol.

Nisu li oni glavni uzročnici beznađa i dezorijentisanja sadašnjih ljudi? Nisu li ih oni onelogikovali i uputili u sve moguće apstrakcije, tako da su izgubili uvid i smisao za stvarnost? Nije li razbacano đubre po ulicama i prirodi slika njihove pedagogije, pa i njih?

Ti monopoli nastoje da svu decu programiraju da jednoobrazno - i to jednoobrazno pogrešno misle, kako bi se njima lakše vladalo, jer se time oni obezindividuališu. Zbog toga se nateruju roditelji da i još sasvim malu decu daju u tzv. "dečje vrtiće" (lep izraz!), pa u "predškolsku nastavu", a onda i u školsku, kojima ti monopoli podešavaju da se pomoću njih stvore duševna nedonoščad.

7.    Da li ti prosvetni monopolisti proučavaju uputstva Rudolfa Štajnera o tome kako treba vaspitavati i obrazovati decu? Svakako: DA! Oni ih vrlo dobro proučavaju, kako bi preko svojih državnih ustanova i vlasti naređivali da se sasvim suprotno od toga radi - do u sve pojedinosti suprotno. Kao dokaz za to neka posluži sledeći primer.

Od rođenja do mene zuba etersko - životno - telo deteta je još spojeno sa eterskim telom majke. To njegovo etersko telo se tek posle mene zuba rađa, odvaja od majke. Sem toga, sve do tog vremena dete se razvija time što podražava svoju okolinu odnosno ljude koji ga okružuju. Na taj način dete uči i da uspravno hoda, da govori i da misli. U to vreme dete ima potrebu da doživljuje bliskost svoje majke, ono je sa njom nagonski vezano preko eterskog tela. Kidati taj bliski odnos sa majkom u toku 2/3 ili 3/4 detinjeg budnog života znači bacanje deteta u neku pustoš, u neku nezdravu atmosferu, nezdravu za njegov duševni razvoj.

Iz duha naroda se kaže da dete uči "materinji jezik", a čiji jezik uči u toku najvećeg dela svojeg budnog života u "vrtićima"? A koga podražava? Možda dvadeseti deo neke vaspitačice, a najvećim delom svoje vršnjake. Da li se time dete koči u razvoju odnosno ne unapređuje? I uniformiše? Te će time vladari njime lakše moći da gospodare kad odraste? Da li je to razlog što skriveni vladari nastoje da "oslobađaju žene" naterivanjem na ropski rad?

Pa su radi toga proglasili da je pranje tuđih prozora rad, a svojih da nije? Naravno i čuvanje tuđe dece da je rad, a svoje da nije. A društveno uređenje je svakako takvo da se rad plaća, a nerad nikako.

Ta podvala sa dečjim vrtićima nametnuta je i takozvanim antropozofima, koji smatraju da mogu postojati neki "Valdorfski dečji vrtići". Tako nešto nije postojalo za života Rudolfa Štajnera, već samo škole za decu i mladež stariju od sedam godina, pa recimo do osamnaest. A u tim na silu organizovanim dečjim vrtićima po nazivu "valdorfskim", ponešto se zna i iz nauke o duhu, pa se onda nastoji da se deci pruži neka vrsta "domaće atmosfere", da se na neki način imitiranjem zameni porodični život. Ni tu se ne shvata da je svaka takva imitacija odnosno zamena neka vrsta laži.

Ja znam da se mnogima - posebno iz antropozofskih krugova - ovo neće svideti, ali stvari treba nazivati pravim imenom. I bez moralisanja, jer to može da bude "nužno zlo".

8.    To "oslobađanje žena" time što se nateruju na "slobodan ropski rad" od - posle "pada komunizma" po ćefu gazde - i po desetak sati dnevno, to se uklapa u opšti robovlasnički poredak, u kojem se poslušnicima daje više, a neposlušnici se bacaju na društveni otpad. Ako bi se izbacili besmisleni, pa još i kontra-produktivni poslovi, u sadašnjim iole razvijenim zemljama bi dva-tri sata rada dnevno možda samo polovine stanovništva podmirivalo sve normalne - pa čak i luksuzne - potrebe celog društva, jer se mašinama zamenjuje rad bar sto puta većeg broja ljudi nego što ima u nekoj društvenoj zajednici. Ali vlastoljupci pod takvim društvenim uređenjem ne bi mogli da zadovoljavaju svoju gordost i gramzivost, ne bi mogli da dokazuju da imaju bolji sastav gena od većine drugih. Da je to samo moderna vrsta rasizma, rasizam po pameti, rasizam vladajućih grupa, o tome se naravno ćuti.

Stoga se gazdama i gazdicama daje po veći ili manji komad osvojene vlasti i prirodnih dobara da preko njih kontrolišu robove pomoću biča i šargarepe koju sami robovi proizvode. A ako oni ne slušaju one nadgazde, na njih će se primeniti neko od stotina hiljada zakona koji su preko glasačkih automata izglasani u "razvijenim pravnim državama", te će time i oni ići na društveni otpad.

Ovde treba razmisliti i o tome, da li u "pravnim državama" više od jedan od sto glasača pročita zakon za koji glasa?

9.    Na sledeće pitanje bi trebalo da odgovore ministri vera odnosno oni koji se brinu o verskim pitanjima, naravno i teolozi. Ako neki verski visokodostojnik registrovan u jednoj verskoj zajednici položi doktorat u teološkoj školi druge verske zajednice, kojoj zajednici on tada pripada? Prvoj ili drugoj ili možda nekoj trećoj? Da li se takva promena unosi u državnu statistiku odnosno popis? Koliko takvih slučajeva ima u Srbiji? Ili se to možda ne registruje, ukoliko je u okviru judeo-hri-islamske religije?

10.      Kako je nastao taj talas "vraćanja religiji" poslednjih decenija? Da li se to može objasniti sa "padom komunizma", ako je on zahvatio i zemlje koje su zvanično bile nekomunističke? Posebno što je to "vraćanje religiji" zahvatilo i one pretežno muslimanske zemlje Bliskog Istoka. Ima li to neke veze i sa Drugim vatikanskim saborom? To je došlo nekako ubrzo posle tog zasedanja. I kakvim se to religijama vraća? Da li onim u kojima ne treba ništa misliti, već samo verovati u ono što sveštenici kažu?

11.      Ako neko za sebe kaže "Ja sam stolar", on je time ujedno kazao da nije ni muzičar, ni ministar ni pekar ili što drugo. To isto važi i za nekoga ko za sebe kaže "Ja sam isusovac". On time ujedno kaže da on nije ni franjevac, ni konfučijanac, ni šintoista, a ni hristovac. Tako je i sadašnji isusovac papa Franja I u stvari prvi papa koji i zvanično nije hristovac. O onim nezvaničnim nije potrebno govoriti.

Da li je i to u vezi sa Drugim vatikanskim koncilom od kad su pape počele da se ljube sa rabinima i hodžama i mole se s njima u sinagogama odnosno džamijama? Naravno i sa pripadnicima drugih hrišćanskih crkava - njihovim "predstavnicima". Ta u to se uklopio i "vaseljenski patrijarh" Atinagora, pa se molio u džamiji Omar u Jerusalimu i u sinagogama.[4]

Na taj Drugi vatikanski koncil su prvi put u rimokatoličkoj crkvi bili pozvani i pripadnici raznih drugih religija, naravno zasad još bez prava glasa, samo kao posmatrači.

Nije li to možda oživljavanje duha rimskih cezara, koji su uvek kad bi pokorili neki narod takođe i njihovog boga uvrstili u svoj panteon, čime su nastojali da taj narod i duhovno porobe, a ne samo fizički? A svako će ionako verovati u šta hoće, samo neka prizna rimskog cezara kao vrhovnog boga ili bar brata vrhovnoga boga i njemu neka služi?

Posle tog koncila su 1980. godine i Ćirilo (827-869) i Metodije proglašeni za "katoličke patrone", iako su ih svojevremeno katolički biskupi proterali iz Moravske; pre toga su od l880. godine bili samo katolički sveci. Njihovo prisvajanje se vrši baš zato i uprkos tome što su oni radili po nalogu carigradskog patrijarha Fotija (820-891), koji je bio i još uvek jeste strašno omrznut kod zvaničnih zapadnih rimokatolika. Omrznut posebno zato, što je on Ćirilu i Metodiju dao zadatak i da Sveto Pismo prevedu na slovenima razumljiv jezik, te da oni mogu i da kontrolišu šta im razni propovednici pričaju - recimo:

            "I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski." (Mt.23.9)

                                               (da li se iz toga izuzima "sveti otac"?)

Da ne postane religija "opijum za narod" - kako se posle hiljadu godina izrazio Marks? Drugim rečima, da li je Fotijev impuls da se hrišćanstvo ne primi kao neko verovanje nego kao znanje, znanje zasnovano na starim misterijama - gnoza? Fotijev impuls treba razumeti i prihvatiti posebno u sadašnjem vremenu. I to posebno baš ovde na balkanskom poluostrvu. To znaju i toga se boje i njegovi sadašnji protivnici. To je verovatno i razlog zašto je i Hadrijan II (867-872) Metodija imenovao za nadbiskupa - za svaki slučaj. Drugim rečima: "rimokatolički" sveci su pokrstili Slovene, ali su ih lukavi Grci prevarili i pridobili za sebe; oni treba da se vrate Rimu. - Tako se piše istorija! Posle Drugog vatikanskog koncila rehabilitovani su naravno i neki rimokatolici, kao na primer Savonarola (1452-1498) koga je njegova crkva spalila kao jeretika itd.

12.      Da li je to sve u vezi i sa osnivanjem judeo-hri-islamske religije? U njoj se priznaje samo ono veliko što se dogodilo pre krštenja na Jordanu, pre bogojavljenja odnosno silaska Hrista u telo Isusovo, koje je u jevrejskom narodu pripremano u nizu generacija. Sa tim zaustavljanjem na jevrejstvu od pre silaska ili rađanja Boga Sina svakako se složio i Muhamed, koji će svakako postati patron u toj novoj judeo-hri-islamskoj religiji, kad se bude ostvarila "Islamska sveta država" oko Meke i Medine prema karti iz 2006. godine.[5] Da li i Alija - bar kao svetac?

Ovde se nameće i pitanje: Od kad je carigradski odnosno konstantinopoljski patrijarh proglašen da je "vaseljenski"? I ko ga je takvim proglasio i zašto? I da li bilo kakvo takvo uopštavanje uopšte ima nekog smisla? Da li to uopšte može da odgovara nekoj stvarnosti ili samo nekoj maštovitosti? Zašto nije recimo antiohiski, kad su tu prvo učenike nazvali "hrišćanima" (Del.ap.11.26). Ili jerusalimski? Ili aleksandrijski? Da li zato što je Konstantinopolj nekad bio prestonica Rimskog carstva? Ili je možda proglašen tek za vreme Latinskog carstva (1204-1261), kad je bio u vlasti Rimljana? Bilo bi vrlo interesantno kad bi istoričari to istražili.

Što se tiče Muhameda, za njega je Isus bar veliki prorok, a kod zapadnih "hrišćana" samo neka dobričina iz Nazareta. A u katoličkoj crkvi je Hristos samo kralj.

Da je ovo tvrđenje tačno, može se videti i iz američkih filmova. U njima se stalno proslavlja Božić, dakle rođenje Isusovo - što svakako i treba - a Uskrs se u njima nikad valjda ni ne pominje, jer je to vaskrsenje Hristovo. A da ne govorimo o stalno nametanoj uzrečici "Isuse!". To se naravno ne kosi s tim što po Mojsijevih deset božijih zapovesti ne treba uzimati uzalud ime Gospoda Boga, jer Isusa oni smatraju da nije bog nego čovek, izvanredno dobar čovek.

Da li je to sve jedna pobeda jevrejstva nad hrišćanstvom uz pomoć Islama? Pri tom treba imati u vidu da su spolja vidljive borbe i ratovi većinom borbe za jedno te isto društveno uređenje; u pitanju je uvek isto shvatanje i suprotstavljene strane se tu bore samo za to, ko će od njih tu da vlada.

No tim krugovima koji nastoje da se pridržavaju samo Starog Zaveta pridružuju se i svi oni koji u sadašnjem vremenu žele da održavaju i šire svoju vlast, te se plaše istina koje se saopštavaju iz nauke o duhu, istina da je došlo vreme da se izmeni postojeće društveno uređenje na način koji odgovara sadašnjem stepenu razvoja čovečije svesti, a ne da se vrati na neko uređenje od pre više hiljada godina. Hristos, Bog Sin jeste živeo u telu Isusa iz Nazareta od krštenja na Jordanu, pa do misterije na Golgoti, a:

"Bez neke nauke o duhu ne dolazi se ni do kakvog drugog razumevanja sem do tog o ličnosti Isusovoj."[6]

13.     Plaćanje tuđeg rada, kao što je pranje prozora ili košenje trave danas je toliko uobičajeno da ne izaziva neke naročite osećaje. No pri plaćanju svešteniku za obavljanje nekog obreda ili molitvu još uvek se izaziva neka nelagodnost i kod onoga ko plaća i kod sveštenika - mislim istinskog sveštenika.

Svakako da i sveštenici treba od nečega da žive, ali njihove molitve i obredi gube od svoje vrednosti, ako se plaćaju. To je razlog zbog čega još uvek mnogi ljudi pri tom osećaju neku nelagodnost.

Tu je možda najviše izraženo da je ljudski rad jedna svetinja, sa kojom se ne bi smelo trgovati.

Kao što se ne plaća žena koja pere svoje prozore ili čuva svoju decu, ne bi se smela plaćati ni žena koja pere odnosno čuva tuđe - da uzmemo primer iz tačke 7. Svaki čovek ima pravo na život i da se za njegovo održavanje koristi dobrima koja se nalaze u prirodi. A svaki čovek ima i neke svoje sposobnosti i nastrojenja: neko za uzgajanje žita, neko za negovanje i poučavanje dece, neko za sviranje, neko za verske obrede, neko za proizvodnju i rukovanje mašinama, neko za zidanje kuća, neko za šivenje odela itd. Ako neko radi na proizvodnji hrane i drugih životnih potreba, zar i njemu ne treba neka mašna i alat koje su drugi izmislili i proizveli, zar se i on ne raduje nekoj lepoj pesmi, zar i njemu ne treba neki put lekar i nega u starosti, pa i neka lepa verska propoved i molitva, koje dotiču i njegovo srce?

To sve pokazuje da se ljudi sa svojim radom i svojim sposobnostima dopunjuju, da pojedinci ne bi mogli da opstanu bez rada drugih. Pa zar nije taj ljudski rad svetinja? Zar ga treba unižavati time što će se na neki način vrednovati i po toj vrednosti plaćati? A to vrednovanje će vršiti neki bezlični proizvođači novca? Oni koji više vrednuju glasačke automate nego pranje prozora? Koji se plaše da kažu istinu o sebi i o svojem radu?

14.     Zvanični stav Društva Isusovog je da svaki čovek ima pravo na život. Zbog toga je pre izvesnog vremena iz njega potekao predlog da svaki čovek, bez obzira na njegovo društveno stanje i bez obzira na njegovo držanje - da li je neradnik, pijanac ili kockar - treba da od države dobija neki prihod koji bi mu bio dovoljan za podmirivanje najosnovnijih životnih potreba.

To je svakako nešto što bi donekle ispunjavalo ono što je gore rečeno da prihod čovekov treba odvojiti od njegovog rada. To bi svakako bilo i neko pravednije unapređenje sadašnjeg društvenog poretka, po kojem pored nekog presitog neko može da umire od gladi, te da bude podstican na prošnju ili na krađu.

Međutim, to je samo delimično rešenje ovog vrlo značajnog pitanja. To je ipak prihvatanje da se i neki čovekov rad plaća, da se plaća onaj koji bi čoveku omogućavao da vodi bolji i lepši život. To bi moglo da bude privremeno rešenje sadašnjih užasnih društvenih odnosa. To bi posebno bilo preporučljivo za zapadni deo čovečanstva, a čije je nastrojenje takvo da još ne bi moglo da primi tročlano društveno uređenje prema predlogu Rudolfa Štaj- nera. Prema njegovom predlogu nikakav čovekov rad ne sme da bude roba koja se plaća kao i svaka druga roba, pa još i prema onoj besmislenoj koncepciji o ponudi i potražnji. U zapadnom delu čovečanstva je to tako, zato što kod zapadnih ljudi volja vlada mišljenjem, pa nju ne određuju misli već nagoni. Otuda kod njih i nedostatak misaone savesti. Otud i otuđenost i nezadovoljstvo uprkos visokom standardu. Na tu dominaciju nagona ukazuje i većina američkih filmova.

Po zapadnjačkom shvatanju ljudi ne bi ništa radili, ako ih ne bi na to podsticalo sticanje novca, kojim mogu da zadovoljavaju svoje nagone. Međutim, sami ti zapadnjački i to engleski narodi to poriču svojim pojmom izraženim rečju "hobby", koju su i drugi narodi prihvatili. Pri tome se naravno podrazumeva rad za sebe; oni još uglavnom nisu došli svesno do toga da treba raditi za drugoga, mada je i kod njih sasvim normalno da roditelji rade za svoju decu dok ne odrastu. U Sredini, dakle istočno od Rajne to se lakše može shvatiti, lakše osvestiti da ljudi treba da rade jedan za drugoga u zavisnosti od svojih nadarenosti; takođe da je sasvim normalno da oni koji rade u privredi treba da izdržavaju i one koji rade u duhovnom životu i one u političko-pravnom, s tim što raspodela dobara ne sme da se vriši samo iz jedne od ove tri oblasti nego ravnopravnim dogovorom iz sve tri. To naravno podrazumeva i da novac - kao zamena za robu - bude isto tako kvarljiv kao i svaka druga roba, da vremenom gubi svoju kupovnu moć, a ne da se koti.

15.      Da li religije treba da budu oruđa političke moći? Ako su nekad i bile spojene sa državnim upravljačima, da li to tako treba da bude i danas? I danas, kad se svesnije sa njima manipuliše, jer su ljudi izgubili neposredan kontakt sa duhovnim svetom? Danas, kad je satanizam državna religija kod najcivilizovanijih naroda?

Da je satanizam državna religija, vidi se po tome što se ni u jednom ustavu "pravnih država" - i to još "hrišćanskih" - ne nalazi odredba da je javno širenje laži zločin protiv čoveštva, koji se najstrožije kažnjava, te da su svi koji imaju neku vlast dužni da zastupaju samo istinu i da ništa od svog rada ne skrivaju, kako bi dokazali da nisu u službi "Oca laži" - kako to kaže Jovan (Jn.8.42-47).

Da je satanizam državna religija u čijoj se osnovi nalazi laž, može se videti. na sledećim primerima, o kojima treba nepristrasno razmišljati:

a.    Kad neko "A" smatra da treba i može da bude predstavnik, pa i da zastupa interese nekoga "B", a da mu ništa ili skoro ništa ne kaže o tome na koji ga način zastupa, to znači da je taj "B" za onoga "A" ili maloletnik ili neuračunljiv, te da je on naravno pametniji od njega. A da li je to laž, ako se propagira u nekoj "pravnoj državi" da nekoliko hiljada ljudi tipa "A" stvarno predstavlja i zastupa milione ljudi tipa "B"?

b.    Ako možda najviše 1% glasača pročita zakon za koji glasa, da li je to "izglasavanje zakona"? Ovo nije optuživanje glasača za bezsavesnost - možda su oni prihvatili učenje Grgura XVI (1831-1846), koji je već 1832. godine objavio da je ludost misliti da postoji sloboda savesti, a to je takođe potvrdio i Pije IX (I846-l878) 8. decembra 1864. (zapamtite "8. decembra"). Ovim se samo konstatuje da glasači uopšte nemaju ni vremena da pročitaju te zakone koji im se iznose na glasanje. Na primer, prema nekim proračunima Evropska unija je od svog osnivanja proizvodila prosečno dve do tri hiljade zakona nedeljno. Dakle, da li je to "izglasavanje zakona"?

c.    Ako u nekoj "pravnoj državi" ima više stotina hiljada zakona, da li se može reći da je to jedna jedinstvena država? Država je samo utoliko država, ukoliko se sa jednog mesta i donose i sprovode i kontrolišu zakoni. A za sprovođenje zvanično izglasanih tolikih hiljada zakona potrebne su hiljade "država" odnosno organizacija, od kojih bi svaka mogla da se brine najviše recimo o stotinak zakona. Ali tu spadaju i bezbrojne "bezpravne" organizacije, koje opet imaju svaka svoje zakone po kojima postupaju, kao na primer "cosa nostra" i druge - najčešće neimenovane. Da li je to laž, ako se kaže da jedna država može da ima hiljade i hiljade zakona?

d.   Ako se na nekoj teritoriji donose i sprovode zakoni koji su u nju une-ti spolja, da li se takva teritorija može nazivati "državom"? Nije li takvo nazivanje laž?

e.    Da li je verska pripadnost verska ili politička odrednica? Kao i narodnost, za koju se mora opredeliti na primer čovek, čiji dva deda i dve babe potiču iz četiri čak zvanično razna naroda, a i ti narodi su svakojake krvne mešavine? I u jednom i u drugom slučaju su za državu merodavni neki politički zapisi. Da li i koliko može biti istine u njima? Nije li i to laž?

16.     Reč "religija potiče od latinskog "re-ligare", koje znači "ponovo vezati". Pri tom se mislilo "ponovo povezati odnosno spojiti svet čula i svet duha". Razne religije daju razna uputstva kako da se to uradi, a to je prilagođeno i ljudima koji određenu religiju primaju. Međutim, u svim religijama je osnovna postavka to istinsko nalaženje veze između sveta čula i sveta duha, dakle traženje istine o postojanju. A dokle će ko na tome putu doći - to zavisi od. svakog čoveka ponaosob.

        To "religare" je dakle potpuno individualno dostignuće i njega ne može da obuhvati nikakva državna politička statistika. Ako neko laže, vrâča ili poriče Boga, njega će ta statistika ipak voditi kao da pripada nekoj hrišćanskoj, muslimanskoj ili drugoj verskoj zajednici, iako one to zabranjuju. U to se politički statističari ne mogu upuštati, pogotovu što su oni sami većinom daleko od tog "religare".

Nisu li te političke statistike napravljene samo zato da bi se lakše manipulisalo ljudima preko njihovih normalnih verskih osećanja? A ko sa njima manipuliše, autoritativno manipuliše? Sam duh laži? Naravno preko odgovarajućih ljudi koji mu se klanjaju.

17.     Ako dva pripadnika raznih religija - hrišćanske, budističke, muslimanske ili animističke i druge - dođu do istinskog povezivanja sveta čula sa svetom duha, da li oni mogu biti u bilo kakvom sukobu? Ako su dakle obojica došli do neke jedinstvene istine o duhovnom svetu - ne do neke zablude kojih ima mnogo? Ako to nije pitanje njihovog verovanja nego znanja?

Kliment Aleksandrijski (umro oko 220) kaže:

"Verovanju se daje gnoza, gnozi ljubav, ljubavi nasledstvo."[7]

Da ne bi dolazilo do sukoba među ljudima, zar ne bi trebalo da se veri ili verovanju da znanje - gnoza?

Gnoza je poticala iz starih misterija i njeni spisi su posle Klimenta iz izvesnih razloga potpuno uništeni. No sada je došlo vreme da se sa novim ljudskim sposobnostima i sa više razvijenom svešću ona obnovi, obnovi primereno sadašnjem stupnju razvoja čovečanstva. Zar da se naučno ne proučava i svet duha, a ne samo svet čula, da se svet duha prepusti samo verovanju? I to verovanju u ono što autoritativno iznose neki koji se sami ne ponašaju prema propisima vere koju navodno zastupaju? Kao na primer kod hrišćana: zaklinjanje (Mt.5.34; Jak. 5.12), častoljublje (Mt.23.5-12; Mk.10.42-45; Lk.11.43 i 20.46-47), osuđivanje (Mt.7.1-2; Lk.6.37-38; Jak.4.12; Rim.14.10 i 22; 1.Kor.4.3), gramzivost (Jak.5.1-6; l.Tim. 6.9-10), zakonodavstvo (Rim.10.4; Gal.2.21 i 3.11-13; Ef.2.13-16; Jev.10.1 i 16-17), vlast (1.Kor.15.24; Ef.1.21; Kol.2.15; l.Jov.5.19).

Ja sam ovde samo ovlaš naveo izvesne stavove iz Novog zaveta, a oni koji se tih stavova ne pridržavaju svakako da nisu hrišćani, pa ma kolike titule i odličja imali. To su "lažni proroci" (l.Jov.4.1) koji mnoge lepe stvari propovedaju, da bi njima prikrili laži kojima se nešto suštinsko izopačuje:

"To su ti što stvaraju razdor, čulno nastrojeni ljudi koji nemaju duha." (Jud.19)

18.     Pošto je ono "religare" potpuno individualne prirode, da li unijaćenje i uopšte neke "religiozne unije" mogu biti samo politički pojmovi, a nikako religiozni? Da li neke takve unije uopšte imaju veze sa bilo kakvom pravom religijom? Da li je moguće da neko - posebno još ako je teolog - zamišlja, da ako nekoliko pripadnika neke verske zajednice (naravno sa visokim činom) izjave da priznaju vrhovni autoritet rimskog pape, da li može da zamišlja da to priznaju i milioni ljudi koji po državnoj statistici pripadaju toj zajednici, a koji uglavnom o tome ništa ni ne znaju?

Posebno još, ako su tih nekoliko "predstavnika" tih verskih zajednica naterani na uniju pokoljem i egzodusom svojih sunarodnika - neki put naravno i od strane nerimokatoličkih naroda nego nekih jadnika drugih"veroispovesti" koji su na njih napujdani? A čija je to vera koja se nasiljem širi? Naravno ako je to vera.

Ja ću ovde kao primer dati jednu pretpostavku, koju treba primiti samo kao mogućnost, ne kao tvrdnju. To treba istoričari da ispitaju i po mogućstvu i objave. Da li je početkom dvadesetih godina XX veka onaj pokolj Jermena od strane turskih Kurda bio u vezi s tim što njihovi prvosveštenici nisu tada prihvatili uniju sa papom? Na ovu pomisao me navodi to, što su raonofiziti u Libanu i Egiptu bolje prolazili, iako žive u islamskoj većini - prihvatili su uniju.

U svakom slučaju unijaćenje nema nikakve veze sa bilo kojom religijom (iako se pod tim nazivom sprovodi), nego samo sa politikom "svetske vlade i svetske religije" - da se vlada celim svetom pomoću trona i oltara. Otuda i težnja da se od carigradskog ("vaseljenskog") patrijarha napravi neka vrsta pape svih pravoslavnih crkava, te da njegovo "da" bude obavezno i za milione pripadnika svih pravoslavnih crkava. To je naravno sasvim infantilan način razmišljanja, ali je zato ipak i Pavle VI sa Atinagorom 1965. g. proglasio da je ukinuto "neopštenje", ali ne i da je skinuta "anatema" iz 1054.[8] A ta anatema je bačena na one koji nisu prihvatili "filioque" ("i Sina"), na one koji se drže trihotomije a ne dihotomije - kako je to nametnuto kao učenje zapadnim hrišćanima, te su zbog toga izgubili pojam o duhu i onda pali u krajnji materijalizam. Ta anatema je dakle za rimokatolike još uvek na snazi, ali se to ne ističe iz taktičkih razloga.

19.     Ovde su već pominjani neki događaji iz prošlosti, a koji imaju uticaja i na sadašnjost, te se bez njih ne bi mogla razumeti mnoga sadašnja zbivanja. Ja ću ovde dodati sledeće:

a.   U 1919. godini je Rudolf Štajner objavio knjigu "Osnovi socijalnog pitanja" (Die Kernpunkte der Sozialen Frage), pa je u narednim godinama održao i više stotina predavanja, zalažući se za razbijanje države na tri nezavisne i ravnopravne oblasti: duhovnu, političko-pravnu i privrednu. To je bilo vreme velikih socijalnih trzavica u Nemačkoj i glasanja u Šleziji. Tom prilikom je 1919. Rudolf Štajner rekao da, ako se bar negde u Srednjoj Evropi ne izvede tročlano društveno uređenje, Evropa će za dvadeset godina biti u ruševinama.

b.  To su naravno čuli i oni tajni krugovi koji su pripremili pokolj koji su nazvali "Prvim svetskim ratom" i koji su već tada vršili pripreme za pokolje nazvane "Drugim svetskim ratom".

c.   Da ih Rudolf Štajner ne bi u tome omeo, ti krugovi su 15.5.1922. godine pokušali da ga ubiju za vreme javnog predavanja držanog u Minhenu u hotelu "Vier Jahreszeiten". Njegovi prijatelji su ipak uspeli da ga nepovređenog izvuku. U tom napadu učestvovale su pristalice ponovnog uspostavljanja monarhije zajedno sa radikalima (Hitlerovom gardom), a pojavile su se i zastave sa kukastim krstom.[9]

d.  U minhenskom časopisu "Volkischer Beobachter" od 15.3.1921. pojavio se pre toga članak Adolfa Hitlera "Staatsmänner oder National verbrecher" (Državnici ili narodni zločinci), u kojem piše - pri napadu na tadašnjeg ministra spoljnih poslova Simon-a (Jevrejina), koji je "intimni prijatelj gnostika i antropozofa Rudolfa Štajnera, pristalice tročlanosti socijalnog organizma i kako se čitave ove jevrejske metode za razaranje normalnog duhovnog raspoloženja naroda nazivaju" - te on nalaže da se to bliže sagleda.

A u avgustu 1921. godine je katolički i nemačko nacionalno orijentisan časopis "Hochland" objavio da je "borba protiv Štajnera neophodna dužnost". U to vreme je na jednoj listi izvesnog političkog kruga kao istaknute nemačke ličnosti koje treba ubiti pod brojem 8 ili 9 navedeno i ime Rudolfa Štajnera.[10]

e. Noću između 31.decembra 1922. i 1.januara 1923. usled podmetnutog požara izgoreo je prvi"Geteanum" u Dornahu kod Bazela, a koji je građen deset godina (od drveta).

f. 9. novembra 1923. su Hitler i Ludendorf izvršili državni udar.[11] Da se setimo: Ludendorf je kao vrhovni komandant kroz Nemačku bezbedno sproveo Lenjina iz Švajcarske u Švedsku, da odande pređe u Rusiju i još mu dao 400.000 maraka u zlatu za pomoć u organizovanju ruske revolucije. Prema tome, i on je bio jedan od istaknutijih organizatora kako pokolja koji se naziva Prvim, tako i pokolja koji se naziva Drugim svetskim ratom, a za koje su značajne vidljive uloge imali Lenjin odnosno Hitler.

Treba li sve ove događaje povezati?

20.    Ovde se nameće pitanje: Ako je Rudolf Štajner stvarno bio obdaren višim vidovitim sposobnostima, zašto on gore pomenute i mnoge druge događaje nije unapred sagledavao, pa i sprečavao? Ovo je jedan vrlo delikatan problem u okultizmu. Sam Rudolf Štajner je pomenuo da bi duhovno istraživanje namera drugih ljudi da učine ovo ili ono bilo slično "čitanju tuđih pisama", dakle nemoralno. Ja bih tu još dodao, da bi to bilo okultnim metodama zadiranje u tuđu slobodu, a što je u ispravnom okultizmu najstrožije zabranjeno, to bi bila neka vrsta crne magije.

Toga se svakako nisu pridržavali visoko graduirani vođe raznih okultnih krugova, koji su u tim impulsima koji su dolazili preko Rudolfa Štajnera gledali opasnost za svoju sumanutu ideju o stvaranju neke svetske vladavine kojom bi oni iz pritaje upravljali.

Da je to sasvim infantilna ideja vidi se iz sledećeg. Može li se reći da neko vlada nekom teritorijom, ako on ne sme u bilo koje doba dana ili noći da se po njoj sam prošeta - bez telohranitelja? Ako on to ne sme, to znači da na toj teritoriji postoji i neka druga vlast ili vlasti, koje su možda slabije od njegove, ali realno postoje. I takav vladalac za njih zna i njima se bar delimično pokorava i prilagođava sa svijim merama obezbeđenja i zatvaranja. A on pri tom mora da zna i koga od svojih sopstvenih pristalica mora da sluša i da po njegovom uputstvu radi, da ne bi možda bio otrovan - kako se to i još pre nekoliko decenija dogodilo u jednoj maloj ali moćnoj carevini. No svi ti, pa i najmoćniji vladaoci se najviše plaše istine. Nje se plaše i oni koji iz potaje preko zvaničnih vladalaca vladaju i to im omogućava da se oni sami mogu malo slobodnije kretati, da drugi bude umesto njih eventualno ubijen. Oni - ili bolje duhovi koji njih opsedaju - oni se plaše istine, jer ona bez obzira na razna zavođenja prodire sve do srca ljudi, čak i u njihova srca, a istina ruši sve laži koje su i njih zavele.

Toga se posebno plaše zli demoni koji njih opsedaju, jer bi njih reč istine izgonila iz tih ljudi, te zbog toga nastoje da istina ne dopre do njih. A ako srca ljudi ostanu okorela u tim lažima, oni se survavaju u podčoveštvo.

Ako niko ne može biti jedini i isključivi vladalac ni u nekoj maloj ni u nekoj velikoj državi, šta da kažemo o nekoj vladavini celim ili bar četvrtinom sveta? Zastupanje takve mogućnosti jeste tipičan primer infantilnosti.

Međutim, hiljade i hiljade niže graduiranih članova takvih društava su se bez pogovora pokoravale takvim svojim uzvišenim vođama, prihvatajući bez pogovora ono što su im ovi autoritativno nalagali. A kod mnogih od njih je kao po sebi razumljiva vladala deviza: "Mudrost je samo u istini"[12], dakle ne u autoritetu.

Da to ne bi ostalo samo apstraktno tvrđenje, ja ću navesti samo sledeće. Kad je Mala Antanta - Francuska, Čehoslovačka, Rumunija i Jugoslavija - bila bar tri puta jača od Nemačke, ona njoj poklanja Čehoslovačku, a zatim joj ne samo Čehoslovačku već i celu francusku vojnu industriju stavlja na raspolaganje za borbu protiv SSSR-a. Sama Mala Antanta je bila toliko jača, da je za mesec dana mogla Nemačku naterati da zbaci nacional-socijalizam. To nije sve. Za čitavo vreme "Drugog svetskog rata" britanska sredozemna flota štiti neometanu plovidbu italijanskih tankera za prevoz nafte iz Libije - da ih ne bi možda neka "gusarska" podmornica iz Alžira ili Maroka torpiljirala. U svemu tome a i u mnogo čemu drugome (o tome sam ja već ranije pisao) morale su učestvovati hiljade pripadnika nekih tajnih organizacija. Takvi primeri bi mogli da ispune podebelu knjigu.

Zar ne treba tu infantilnu braću i njihove pomagače spasavati od toga, da se ne bace u ponor sa one visoke litice po kojoj idu, pri tom zamišljajući da će leteti kao ptice samo ako rašire krila?

21.     Da li je umetnost umetnost ili zanatstvo, ako umetnik pri stvaranju nekog svog dela mora da vodi računa o ukusu nekog svog nalogodavca odnosno poručioca? Umetnik svakako da mora voditi računa o zakonima prirode koju prerađuje - o zategnutosti žice na violini, o nosivosti stubova neke građevine, o mešanju i nanošenju boja na platno itd. Ali, ako on treba da radi po ukusu nekog drugog, on je zanatlija, a ne umetnik. U umetnosti subjektivnost izvođača prelazi u njegovo delo, a ako neko radi po subjektivnosti naručioca, on nije umetnik.

Međutim, pošto se zanatske usluge mogu dobro prodavati, i tu su uz pomoć državnih organa stvoreni monopoli. Ministri kulture - ili kako se već nazivaju - zajedno da svojim pomagačima prema svom ukusu ili zainteresovanosti - naravno i monopolista - procenjuju da li je nešto umetnički vredno ili ne, pa ono što smatraju da je vredno nagrađuju a ono što ne cene bacaju na smetlište. Subjektivnost izvođača se pri tom uopšte ne uzima u obzir. On sebe mora da potisne i da napravi nešto "objektivno lepo" po ukusu naručioca.

Ministri kulture mogu biti čak i odlični umetnici - to kažu i njihove državne diplome iz prošlosti. U međuvremenu su mogli čak i da se usavrše. Ali, da li te prošlosti smeju da budu merodavne za umetnička stvaranja u sadašnjosti, sa kojima se već nagoveštava ono što dolazi iz budućnosti? Zar nije vraćanje na prošlost koja je nepromenljiva - dakle mrtva - zar nije to umrtvijavanje umetnosti? Ako se umetnička dela ne stvaraju u punoj slobodi, bez uplitanja bilo kakvih shvatanja, koja uvek mogu da dolaze samo iz prošlosti (a prošlost je mrtva), onda su to samo mrtvorođenčad. To je ubijanje kulture. Zbog toga nikakav ministar kulture ne može biti dobar, već samo rđav, gori ili još gori - sa raznim gradacijama.

Da zbog ove konstatacije niko ne treba da se vređa, ja ću navesti samo jednu pretpostavku. Da je Betoven (1770-1827) slučajno bio neki ministar za kulturu, on bi muzička dela procenjivao sa istog stanovišta kao i svoje genijalne kompozicije. Te kompozicije su bile primerene savremenim ljudskim doživljavanjima akorda i harmonija, a ne nekim iž bliže ili dalje prošlosti, ne ni nekom doživljavanju intervala kakvo će ljudi imati tek u budućnosti. Ja se ovde ne mogu upuštati u izlaganja Rudolfa Štajnera o tome kako su ljudi u toku svog razvoja sa različitim raspoloženjima doživljavali ili će doživljavati razne intervale; kao ni o tome što na primer stari Grci još nisu mogli da zapažaju plave boje. Ali da je Betoven bio neka vlast ili ministar u kulturi, i on bi tu kulturu mogao samo da umrtvijuje. On je živeo u sadašnjoj eposi u kojoj preovladava raspoloženje terce, u kojoj čovek sve intervale doživljuje preko terce. U grčko-rimskoj eposi je preovlađavala kvarta, ranije kvinta, još ranije sekstete, a na početku poatlantske kulture septima. Posle našeg razdoblja će u raspoloženju preovladavati sekunda, pa prima. A kao što u sadašnjem razvoju čoveka još deluju i izvesne snage prošlosti, tako sa već najavljuju i snage budućnosti. Tako se pojavljuju i izvesne promene u sistemu tonova,[13] koje Betoven ne bi mogao kao ministar da uzme u obzir. To je neumitan duhovni zakon razvitka čovečanstva. A šta bi se još u Betovenovo ime radilo u onim oblastima kulture u koje se on nije razumevao ili upuštao? Zar ne bi i tu došli u obzir i do izraza monopoli u arhitekturi, slikarstvu, nastavi, religiji...?

Ako se duhovni život ne razvija u slobodi, da li to znači smrt kulture? Nestvaranje ničega novog?

22.     Duhovni život se danas najviše širi i objavljuje preko televizije i njenih filmova i razgovora. Čija je slika preko nje propovedanog alkoholizma, promiskuiteta, psovanja, prevara, krađa, ubistava? I svega onoga što se odnosi na onaj životinjski, nagonski deo u čoveku? Na kentaura koji je vrlo inteligentan kad teži da zadovolji instinkte i nagone položene u donjem delu njegovog bića?

Da li je to slika monopolista u kulturnom životu? Onih koji na takvim vrstama umetnosti dobro zarađuju i još se time hvale - odnosno jedan drugog hvale? I kakvu ulogu tu igraju pripadnici krugova koji se skrivaju iza onih koji javno daju ton u sadašnjem društvu?

23.                                                                                    "Mali Jova jedio se,

Što je tako mali,

Popeo se na stolicu,

Pa se visok hvali."

Dobro je meditativno se udubljivati u ove stihove Jovana Jovanovića - Zmaja. Pri tom treba zamisliti i koliki bi bio Jova da ga je neko podigao na sto. S tim, što treba imati u vidu da se mali Jova na stolici drži za naslon, a da bi se sa stola lako strmoglavio na pod, ako ga neko ne bi pridržavao.

Takođe treba dobro promisliti: Da li je bolje biti malo nešto ili veliko ništa? Malo nešto u ogromnome ili veliko ništa u ništavnome?

24.     U pravnoj nauci se posebno insistira na preciznom definisanju pojmova. Onda se sa izvanrednom retorikom - verovatno još iz rimskog prava - vrše dalja izvođenja, donose se zakoni, propisi i drugo.

Međutim, u sadašnjem političko-pravnom sistemu sistematski se za objašnjenje nekih pojmova upotrebljavaju reči koje u suštini nešto drugo znače, tako da se pomoću njih zamaskira suština stvari. Onda se retorikom to uobliči kao veliki ideali, a to u stvarnosti ništa ne znači. Naravno da to nije samo u pravničkom rečniku, ali je ipak to postao političko-pravni jezik.

To je povezano sa danas vrlo raširenim nedostatkom misaone savesti. A sa tako izvrnutim pojmovima - "naučno izvrnutim pojmovima odnosno izrazima" - određuju se ljudska prava, piše se istorija i tumače sadašnja zbivanja, te još posebno uspavljuje savest izvršilaca. Ja ću ovde navesti samo neke primere:

UBITI - likvidirati, pri čemu se pravi razlika između moralnog i nemoralnog ubijanja i to još i poštenim ili nepoštenim sredstvima.

VOJSKA - odbrambene snage, jer niko nikad ne napada već se samo brani.

BEZOSEĆAJNOST - kolateralna šteta, za koju niko nije kriv, desila se.

LAŽ - snalažljivost.

PLJAČKA - uspešno poslovanje.

PREVARANTSTVO - pamet.

TVRDITI PAZAR - reklama.

PODJARMLJIVANJE - pomoć.

NAREĐIVANJE - savetovanje.

PRETNJA - preporuka.

STVARNI I FALSIFIKOVANI DOKUMENTI - istorijski dokazi.

ROBOVLASNIŠTVO - demokratija (2% goniča robova raspolaže sa 90% nacionalnog dohotka).

ZAKUPNINA - porez na nekretnine.

DANAK - dug ( plaća ga i onaj ko tek treba da se rodi, kao i onaj ko se nikad lično nije zadužio, a goniči robova su ga potrošili).

BEZAKONJE - pravna država sa stotinama hiljada zakona, od kojih svaki državljanin krši bar 10.000, a "neznanje zakona me opravdava krivca".

IŽIVLJAVANJE NAGONA - sloboda

OBRAZOVANJE - državne diplome.

SADIZAM - (uživanje u nanošenju bola) saslušanje osumnjičenih za koje ispitivač tvrdi da su krivi.

PRAVO - privilegija jačega.

Da li bi se društvo drukčije formiralo, ako bi se stvari nazivale pravim imenima? Da li bi se time budila individualna savest ljudi i oslobađala nametanja hijerarhijskog autoriteta? Da li je baš zbog toga u rimokatoličkoj crkvi proglašeno da je shvatanje o slobodi savesti ludilo? Nije li ova zamena reči podstrek za činjenja iz neljubavi, iz mržnje prema svojim bližnjima?

25.     U toku vremena reči i inače menjaju svoja značenja. To se lako može uvideti i kad se pogledaju samo stotinak godina stari rečnici. Ali ovde postoji i sasvim smišljena zamena reči, da bi se postigli neki politički ciljevi, čak i potpomaganje borbe protiv Hrista, koji je "put i istina i život (Jn.14.6), da bi se pomogao zov zavodnikâ.

Tako, kad se kaže "likvidirati", "odbrambene snage", "kolateralna šteta", time se sugeriše da su ubice neka bića viša od ubijenih, da - ako su ubice ljudi - da žrtve i nisu ljudi. Time se sugeriše nejednakost, tj. da su ubice - naravno i njihovi nalogodavci - neka vrsta elite, a ubijeni da su beznačajni.

U srpskom narodu postoji poslovica "Ko laže, taj i krade". U tačnost ove poslovice se može uveriti svako ko makar sa malom pažnjom posmatra svet oko sebe. U gornjoj tački 24 su navedeni samo neki primeri. A falsifikovnje dokumenata je poseban izraz pada u intelektualni greh - poseban, jer se time nastoji da ista laž ostane trajna, da služi i za budućnost, ne samo za trenutno zadovoljavanje svojih strasti, već i za pohlepu svojih sledbenika koje su zaveli isti zavodnici.

Da li je to pod podsticanjem tih zavodnika? Da li je stvarno hrišćanin neko ko ne razotkriva laži? Naravno i pripadnik bilo koje druge sem satanističke religije?

26.  Šta je to država? Čuveni francuski kralj Luj XIV (r.1638, kr.1643-1715) je svojevremeno rekao: "L'État, c'est moi!" ("Država, to sam ja!"). To je izgleda rekao 1661. godine kad je imao 23 godine.

Karl Marks je polovinom XIX veka govorio o odumiranju države. Verovatno je on tu mislio o nekoj političko-pravnoj definiciji države, kojom su vladale već tada neke nevidljive sile odnosno ljudi, koji za sebe nisu smeli da kažu to što je rekao mladi Luj XIV. Međutim, još i mnogo pre infantilnog Luja XIV države su se raspale na bezbroj delova.

Sama reč "država" znači da se nešto "drži", da se u nekoj ljudskoj zajednici svi ljudi drže iste stvari. To je postojalo do pre nekoliko hiljada godina, kad su svi "državljani" verovali da njihov "državni vladar" sprovodi volju bogova, samo volju bogova, a nikako svoju. "Državljanima" tada nije padalo na pamet da rade nešto drugo sem onoga što im tako "visoki državnici" kažu, to bi bilo bogohulno.

To se u međuvremenu promenilo. Ti kraljevi-sveštenici počeli su da gube uvid u volju bogova, počeli su iz sebe da rade, te i da greše i da naređenja izdaju iz svojih zabluda. Sve veći broj njihovih "državljana" je to počeo da uviđa, te su ljudi u nekim slučajevima i kad državnici to ne vide počeli da rade nešto po svojem sopstvenom shvatanju i po svojoj volji. Tako su jedinstvene države počele da se raspadaju. Danas je to došlo do toga, da svaki čovek radi ono što on smatra da treba, naravno samo tamo gde ga neko jači na neki način ne nateruje da radi po njegovom ćefu.

U tom smislu se može prihvatiti i tako rado upotrebljavan pojam demokratije, jer "demos" vlada svuda tamo gde ga neko ne može kontrolisati odnosno naterivati da radi u smislu "državnika" - javnih i skrivenih. A može li se pretpostaviti da ti "državnici" baš sve vide i sve kontrolišu što u svojoj slaboumnosti žele i zamišljaju? Može li se pretpostaviti da je recimo Staljin imao uvid u ono što mu neki partiski komesar u Irkutsku radi? Ili da papa zna sve što mu rade sveštenici koji žive i hiljade kilometara udaljeni od njega? A koje nikad nije ni video?

Zalaganje za neku "svetsku vladu" koja bi vladala svim državama je isto to, kao kad bi neko dete bacalo vrapcima mrvice, te bi se oni onda sjatili oko njega, a ono onda zamišljalo da je njihov kralj.

Kakvi su ti ljudi koji tako nešto zastupaju? Pa i papisti znaju da se neka centralna vlast može imati samo ako svi državljani veruju da je njihov vrhovni poglavar bog ili bar zastupnik boga na zemlji. Stoga sa propovedanjem da je verovanje u slobodu savesti ludilo oni nastoje da vrate čovečanstvo koju hiljadu godina unazad, u vreme kad se savest još nije pojavila kao snaga u ljudima. A kad je savest - može se reći i samosvest - u prvim vekovima grčko-rimske epohe ulazila u duše ljudi, ona je bila i slobodna, slobodno se razvijala. Pogrešni okultisti nastoje da je priguše.

Zar ne treba toj svojoj braći skrenuti pažnju na to, da je pojava savesti povezana sa jednim neumitnim duhovnim zakonom, po kojem se razvijaju svi ljudi, te da bi čovek koji izgubi svoju savest - svoju slobodnu savest - pao u podčoveštvo?

27.  Kad su države počele da se raspadaju, to je počelo prvo u duhovnoj oblasti i to sa pojavom nepoverenja prema onima koji su vladali kao sveštenici-kraljevi; posle toga u političko-pravnoj kroz koju je odbrambeni stalež preuzeo vlast od duhovno oslabljenog sveštenstva, jer je sve više gubilo vezu sa božanskim. Kad je u tom odbrambenom staležu duh zajedništva celokupnog društva prešao u duh sebičnosti i gramzivosti onih koji su jači i bolje barataju oružjem, od njega je vlast počeo da preuzima preduzetnički, proizvođački stalež, koji je to prvo radio na visokom osećaju bratstva među svim ljudima. Od toga su se i formirale ovakve ili onakve grupe, koje su sebe nazivale nekim bratstvima, esnafima i drugim. Takve grupe - to je današnja situacija - počele su da se izdvajaju iz celokupnog čovečanstva, počele su da neguju grupni egoizam. Skupljanjem u grupe ljudi su sticali veću moć (kao što na jato roda orao ne sme da napadne, a jednu usamljenu lako savlada), a ta njihova veća moć zasniva se pretežno na mistifikovanju novca. Tako su oni mogli da za sebe pridobiju više dobara koja pruža priroda, a takođe i ona koja su mnoge generacije ljudi pre njih stvarale.

Takve grupe predstavljaju krhotine nekadašnjih jedinstvenih država. To je naravno i svaki pojedinac kad po svom nahođenju može da uradi ono što mu neke jače grupe naređuju ili da ne uradi kada ga one ne vide.

Skrivene vođe najvećih i najjačih takvih krhotina postavljaju na vidljiva vodeća mesta u onome što se sada naziva "državama", na vidljiva mesta postavljaju svoje marionete i preko njih vladaju, te im oni služe da za sebe ubiraju što veće koristi. Pošto pripadnici takvih pritajenih grupa nisu u stanju da probiju vremenske granice čovekovog rođenja i smrti - pa čak i kad se bave nekim okultizmom, oni ne uviđaju da se pri tome izlažu opasnosti da se posle smrti survaju u ponor podčoveštva, a iz kojeg je teško izbaviti se.

Zar njima treba uskratiti bratsku ljubav i ne upozoriti ih na tu opasnost? Ne upozoriti ih da je i onaj najzaostaliji čovek ipak i njima jednak, jer su se iz istog sveta duha sa začećem ili rođenjem spustili u ovaj svet čula? Da darovi ove čulne prirode i ono što su stotine generacija ljudi stvarale - počev od poluge ili recimo točka - da na to imaju podjednaka prava apsolutno svi ljudi?

28.  Da postoje takve skrivene grupe - nazivaju se elitama - vidi se i po tome što ne samo da svojataju celu Zemlju nego i sama tela svih ljudi, smatraju da sva ljudska telesa samo njima pripadaju, te da ih po svojoj volji mogu upotrebljavati i iznajmljivati drugima. To se vidi iz sledećeg.

Porez je porez samo ako postoji neki promet, ako neko prima neki novac, a neko ga daje, pa se jedan deo toga uzima kao porez. To je po sadašnjem društvenom uređenju opravdano, da bi se na neki način izdržavale ustanove koje ne donose nikakav direktan prihod, ništa ne proizvode, a potrebne su društvenoj zajednici za staranje o bolesnim i iznemoglim, održavanje reda i drugo - ne i administrativna piskaranja.

Ako nema nikakvog prometa nego se plaća za nešto čime se čovek samo služi, to onda nije poreza nego zakupnina. Tako je takozvani "porez na nekretnine" u stvari dokaz da kuća, imanje ili stan ne pripada onome koji se njima služi nego feudalcu odnosno - pošto je feudalizam zvanično ukinut - takozvanoj "državi" odnosno onima koji se njom služe i vladaju. A to što se naziva po "pravu" da je neka nekretnina nečije privatno vlasnišvo, to je samo zato da taj sem one zakupnine mora da plaća i održavanje tog zemljišta ili kuće. Zato sad i "dvorovi" ne pripadaju "kraljevima", jer neće oni da ih održavaju - to ide na teret "naroda", o kojem se oni "brinu".

Isto tako i tela u koja se duše inkarniraju nisu njihova, već "državna". Na ta telesa se još od rođenja mora plaćati zakupnina, jer ono što se naziva "dug" svakako da nije uzela ta duša još pre svog rođenja. Taj "dug" je uzela grupa nekih državnika i potrošila je po svojem nahođenju, te je ona u stvari dužna i da ga vrati, a ne neki drugi, na koje ga oni svojim nasiljem nabacuju i koji o tome ništa nisu ni znali, a pogotovu onaj ko se tad nije ni rodio ili je bio još pod roditeljskim starateljstvom.

Dokaz više da to telo ne pripada duši koja je u njemu nego "državi" jeste i to, što "država" ima pravo da ga buši i u njega ubrizgava što god hoće bez ikakvog pitanja korisnika ili njegovih staratelja. Takođe i što "država" kažnjava korisnika, ako ga ne čuva kako treba, ako ga na primer ne veže kad se vozi automobilom itd. To telo ne pripada dakle korisniku nego "državi" odnosno nekoj državnoj krhotini koja je to telo prisvojila. Toj krhotini svaki čovek mora da plaća zakupninu na to telo ili - po starom nazivu - danak.

Kada se čovečije telo na neki način pohaba, onda neke od tih državnih krhotina iz njega vade još upotrebljive delove i po načelu ponude i potražnje prodaje i naravno dobro zarađuje. Pošto je potražnja velika, naučno se dokaže da je neko već mrtav, a da su mu samo pojedini organi još živi (mrtvi se ne mogu presađivati). To naravno nije kanibalizam (kanibali uglavnom jedu pečeno) nego naučno produžavanje života kupca. A privreda kao i svaka privreda mora da nastoji đa obezbedi potrebne sirovine, te takve državne krhotine nastoje da se to i zakonski reguliše (ta koncesija ili pravo na eksploataciju sirovina), pa se radi na zakonima po kojima se i bez zaveštanja umrloga ili pitanja rodbine valjani organi mogu uzeti iz tela koja naučnici proglase da su u globalu odnosno nekom delu klinički mrtva (a ne i ti organi).

Ja ni ovde ništa ne morališem niti dajem neke preporuke. Ja pri tome želim da probijem vremenske granice rođenja i smrti iz kojih učesnici ovih radnji ne mogu da iziđu - da i njima u tome pomognem. Ja naravno ne znam šta posle smrti doživijuje onaj iz čijeg je tela izvađen neki organ i u drugom telu živi, dok se ostali deo njegovog tela raspada. Ja ne znam ni kakve će karmičke posledice imati i onaj kome je na taj način produžen život, koji je dakle za svet čula privezan duže nego što bi inače bio. Međutim, po mnogim sveđočenjima umrli posle smrti gleda na svoje napušteno telo i ono što se s njim i oko njega zbiva. On se čak neki put posle kliničke smrti ponovo vrati u to telo i živi dalje.

Da li je opravdano pretpostaviti da se svi umrli uvek slažu sa tim šta se sa njihovim telom radi? Naročito oni koji su stradali usled neke nasilne smrti - nesrećnog slučaja ili ubistva, ne oni koji su duže bolovali, pa su možda jedva čekali da se oslobode svojeg tela i da drugima eventualno pomognu?

29.  Proizvodnja stotina hiljada zvanično izglasanih zakona i bar još toliko nepisanih ne može se vršiti u samo jednoj državnoj krhotini. Izglasavanje se može vršiti na jednom mestu, ako je dobro automatizovano, ali njihova proizvodnja ne može. Otuda su čak i oni zvanični izglasani zakoni jedan drugom protivrečni, jer ne može postojati ustanova koja bi stotine hiljada zakona usklađivala. Tako onaj ko je jači uvek radi "po zakonu" - to je onda "pravna država". Njegove produžne ruke će uvek lako dokazati da vlastodržac radi isključivo po nekom zakonu - jači je uvek u pravu. Tako i vlastodržac za zaštitu svoje države sme i da krši njen ustav i njene zakone.

A te hiljade zakona se donose u glavnom na sledeći način:

U nekoj od državnih krhotina se izmisli, konstruiše i proizvede detektor čačkalica, izvanredno dobar aparat koji će i najskriveniju čačkalicu da otkrije. Zatim se naučno dokaže, da se čačkalicom mogu probosti oči, te da neki terorista njih može upotrebiti da oslepi pilota, te da time ugrozi stotine putnika u avionu. Onda se uz pomoć drugih državnih krhotina izglasa zakon primenljiv na ceo svet - u smislu međunarodnih sporazuma - da svaki aerodrom mora do određenog roka da nabavi takve detektore. I - hiljade takvih detektora se prodaje, pri čemu se ne pita za cenu, a svaka krhotina koja je tu u igri dobija po jedan deo zarade - naravno ljudi koji nju vode.

Ovo je naravno karikirano rečeno, ali na takav način su doneti mnogi zakoni. Tako je prema izvesnim informacijama u Evropskoj uniji donet zakon da se ne smeju prodavati krivi krastavci ili da se za vodovodne instalacije u svom stanu - recimo za zamenu gumice na česmi - moraju pozvati za to ovlašćeni majstori. Tako se na primer i kod nas - uprkos kompjuterima - moraju uz neke ugovore prilagati fotokopije ličnih karata itd. - treba da se troši hartija i odgovarajući aparati.

A što se tiče nepisanih i neizglasanih zakona, a koje propisuju izvesne državne krhotine, te ih i vrlo efikasno sprovode - čak i efikasnije od onih zvanično pisanih - može se uzeti kao primer, da ako neki kafedžija ili frizer u nekom naselju počne da prodaje svoje usluge po nižim cenama nego drugi, njemu će neko nepoznat i nikad pronađen razbiti izlog, a eventualno i podmetnuti požar ili ga isprebijati. Takođe, ako neki dobro u borbama obučen i dobro naoružan policajac privede policiji nekog kriminalca, pa ovaj na intervenciju neke državne krhotine bude odmah pušten, on će strepeti da će ga s leđa iz neke kapije ili iz mraka neka batina tresnuti po glavi ili mu se nož zabiti u leđa - od čega se sa svojim karateom ili pištoljem neće moći da odbrani. A neka takva državna krhotina može i sudiji da ubije dete, ako osudi nekog njenog člana. I takvih nepisanih zakona ima na hiljade.

Treba li ovakav sadašnji društveni sistem suštinski menjati? I da li se uopšte može govoriti da u nekom društvu postoji neka stvarna apsolutna, središna vlast? I da li je propovedanje neke takve "središne vlasti" uzrok ili bar jedan od uzroka ovog katastrofalnog stanja sadašnjeg čovečanstva? Nije li to nojeva politika zabijanja glave u pesak, da se ne bi videla delovanja ovih državnih krhotina kojima sasvim pogoduje postojanje tako neke zvanične "središne vlasti", jer pod njenim barjakom one odnosno njihovi vladari mogu da rade što hoće? Ako uopšte i znaju šta hoće? Možda su ti vladari samo nesvesna oruđa nekih drugih duhovnih bića? Zar im ne treba pomoći da se osveste? Da sa sebe zbace taj jaram? Nikako ne da ih čovek osuđuje!

30.  Međutim, i ove državne krhotine se takođe sve više raspadaju. To je neumitan proces razvoja čovečanstva. U svakoj takvoj krhotini dolazi do sukoba raznih individualnosti koje se u njoj nađu. Na taj način se i te krhotine postepeno raspadaju na sve manje delove. A ako se to tako dalje nastavi do kraja, onda nastupa rat svih protiv svih, svaki čovek se stavlja na suprot svakom drugom.

Rudolf Štajner nije govorio o tim državnim krhotinama i pod rečju "država" podrazumevao je ono što je bilo tadašnje uobičajeno shvatanje, tj. da je to neka jedinstvena organizovana ljudska tvorevina. No on je govorio i da rat svih protiv svih može da nastane i ranije, pre nego što je to po božanskoj promisli predviđeno. S druge strane, za spasavanje ljudi iz katastrofalnog stanja u koje su zapale njihove duše, on je predložio razbijanje takvih jednodelnih država na tri nezavisne oblasti, na duhovnu u kojoj bi vladalo načelo slobode, na političko-pravnu sa načelom jednakosti i na privrednu sa načelom bratstva, te da se sve tri ravnopravno dogovaraju o zajedničkim pitanjima odnosno dodirnim tačkama i koordiniranju svoga rada.

To ni za ovih sto godina nigde nije ostvareno. Tome se najviše odupiru pogrešni okultisti, a oni se u stvari nalaze iza vidljivih vlastodržaca, sa čijom sujetom i pohlepom oni vešto manipulišu. Naravno da su ti pogrešni okultisti žrtve onih duhovnih bića koja ne idu Hristovim putem, te ni njih nikako ne treba osuđivati nego žaliti i spasavati:

"Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima." (Ef.6.12)

Pri tom treba uzeti u obzir, da su posle ovih Pavlovih reči ti zli duhovi sa nebesa bačeni među ljude. Oni pretežno deluju u ljudskoj podsvesti na suprot Hristovim impulsima. Stoga i za te pogrešne okultiste važi ovo Pavlovo:

"Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?" (1.Kor.3.16)

Pa zatim:

"Ja pak ni malo ne marim što me osuđujete vi ili ljudski sud, a ni sam sebi ne sudim. Jer ne znam da sam što kriv, ali time još nisam opravdan. Nego Gospod je taj koji meni sudi." (1.Kor.4.3-4)

Ovim rečima Pavle ukazuje da je Hristos gospodar karme, koja se dodeljuje svakom čoveku kad se utelovljuje, te da nije naše da bilo koga mi osuđujemo. A da bi to bilo jasno, on pre toga kaže:

"Mudrost pak govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga sveta, niti Vladara ovoga sveta koji propadaju, nego govorimo Božiju mudrost u tajni, skrivenu mudrost, koju je Bog pre svih vekova predodredio za našu slavu, koju ni jedan od vladara ovoga sveta nije upoznao, jer da su je upoznali, ne bi raspeli Gospoda slave." (1.Kor.2.6-8)

To se može primeniti i na XX vek, kad su ljudi Hrista razapeli na jednom višem planu od čulnoga, na eterskom planu.

Zar ne treba o tome danas govoriti, danas kad ljudi razvijaju svoju dušu svesti i kad svesno treba da se bore protiv tih društvenih zala? Danas, kad svesno treba da pomažu višim duhovnim bićima koja idu Hristovim putem, putem ispravnog razvoja sveta. Danas kad ljudi treba da povežu ono što doživljuju spoljašnje i ono što doživljuju unutrašnje, svet čula i svet duha? Ili da se ljudi prepuste njihovoj uspavanosti, lagodnosti i zamračenosti, te da time budu slepa oruđa duhovnih bića koja su otpala od Hristovog vođstva, te zavode i ljude?

31.  Ima pogrešnih okultista koji se drže uputstava za vežbe, koje su bile izvanredno dobre u prošlosti, ali su u sadašnjosti prevaziđene, većina ljudi se već rađa sa onim sposobnostima koje je tim nekadašnjim vežbama tek trebalo sticati. Time se takvi okultisti prisilno zaustavljaju u normalnom razvoju, kakvim idu ljudi koji se ne bave takvim okultnim vežbama iz davno proteklih vremena. Ta žudnja za prošlošću, to je mnogo raširenije nego što bi čovek pomislio. Ta greška se čini ne samo u zatvorenim okultnim društvima, nego i vrlo široko u raznim vrstama takozvanih "new age" pokreta, koji se služe nekim dekadentnim istočnim metodama. Iako "new age" znači da je nešto novo, to je u stvari vraćanje u staro, uživljavanje u prošlost, a prošlost je mrtva. Na sreću, većina tih ljudi te metode i ne razume, te to ima oslabljeno dejstvo, ali ipak koči ljude u njihovom redovnom razvoju, odvraća im pažnju od onoga što treba sada da postignu. To je posledica gubljenja pojma o Hristu i misteriji na Golgoti. - Zar im ne treba na to skrenuti pažnju? Da li monopolisti nad duhovnim životom to naročito organizuju? Možda i u podsvesnoj želji da se i drugi vrate na njihov nivo? A i oni sami čeznu za nekom pradavnom prošlošću odnosno nekadašnjem stanju, da se u njemu rasplinu - ne da se individuališu?

Ima takođe i pogrešnih okultista koji se na neispravan način služe metodama prilagođenim sadašnjem stupnju razvoja ljudi, sadašnjem vremenu razvoja duše svesti. Oni vrše vežbe stvaranja imaginacija, ali ne nekih potpuno novih i koje nisu vezane za čulni svet kakav nam se u stvarnosti prikazuje, nego imaginacija koje su upravo suprotne događajima koji su se u čulnom svetu odigrali u prošlosti. Time se na jednoj višoj, na duhovnijoj - astralnoj - ravni stvara jedan lažan svet. To je slično falsilikovanju dokumenata u ovom čulnom svetu. - Zar ne treba i njima ukazati na tu zabludu?

Počevši sa XX vekom mnogi ljudi počinju da doživljuju ili bar da naslućuju neka bića ili neka zbivanja iz duhovnog sveta. Većina o tome i ne govori, jer se plaše da ih ne proglase ludim. Neki pak, podstaknuti time ili nekim svojim verovanjem u svet duha nastoje da steknu i neposredan uvid u taj svet, te preduzimaju za to neke vežbe kako bi brže razvili odgovarajuće svoje sposobnosti za gledanje šta se u njemu zbiva. Međutim, ako se preduzimaju pogrešne okultne vežbe ili ako se - što je isto - ispravne vežbe preduzimaju na pogrešan način, onda dolazi do vrlo neželjenih posledica. Ja sam to mogao da vidim i na antropozofima, koji su vršili neke vežbe koje je dao Rudolf Štajner, a da pre toga nisu ostvarili one preduslove, koje je on dao i naglasio da se oni prvo moraju ostvariti.

A u ona dva tipa gore navedenih pogrešnih školovanja prvenstveno se uvode još sasvim mladi ljudi - već sa dvadesetak godina, ljudi bez ikakvog životnog iskustva i koji još nisu počeli da razvijaju svoju dušu razuma odnosno duševnosti, a kamoli dušu svesti. Sem toga, njima su prosvetni monopolisti sistematski još od najranijeg detinjstva odvraćali pažnju od stvarnosti i usmeravali na razne apstrakcije. Na primer, da još u prvim godinama pišu "slobodne sastave", da iz svoje mašte izmišljaju nešto nepostojeće ili kasnije da nabubaju desetak propalih atomskih teorija, pa da ih najzad sasvim onelogikuju. Njima se onda pristupa sa velikim autoritetom učitelja posvećenih u najdublje tajne i podvrgavaju se nekim pogrešnim okultnim vežbama, koje svakako dovode do nekakvih rezultata, te su ti mladi ljudi zadovoljni, jer nemaju pravog uvida i znanja o tome. Time se njihova podsvest menja, a iz nje onda u svest izronjavaju neka pogrešna shvatanja, koja onda impulsiraju njihovu volju.

To inače mogu biti i sasvim čestiti i dobri ljudi, ali njihova činjenja mogu biti neispravna. Nikako ne treba smatrati da su takvi ljudi postali gori nego što su bili - to bi bilo nedozvoljeno osuđivanje brata, kako je to gore pomenuto. Treba sagledati kakvog su udela u njihovom ponašanju imali Lucifer ili Ahriman, na šta su ih i kako oni podsticali, kako su njih oni kao svoja oruđa upotrebljavali. Takvi ljudi iz samih sebe ne bi nešto loše činili - pa i u njima je Hristos! Ali ipak njihova dela treba moralno procenjivati i na to im ukazivati:

"Stoga odbacite laž i govorite istinu svako sa svojim bližnjim, jer smo udovi jedan drugome." (Ef.4.25)

Ako takvim ljudima kažemo istinu o njihovim pogrešnim stavovima i postupcima, mi im time pomažemo da se spasu:

"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32)

Naravno da se može pri tom očekivati i njihova neprijatna reakcija - opet podstaknuta gore pomenutim duhovima.

Zar im ne treba uprkos toga reći istinu? Zar im ne treba reći da je u njima i Hristos, a ne samo duhovi koji ih podstiču na loša činjenja, koji u stvari govore i rade preko njih? I da će ih Hristos uvek izbaviti, ako oni to od njega traže, iz svoje slobode traže? Toga se naravno plaše ta zavodnička duhovna bića, te i u ljude koje opsedaju usađuju strah od istine, strah od Hrista; a on je ljubav i:

"U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah, jer strah ima kaznu; a ko se boji nije došao do savršnstva u ljubavi." (l.Jn.4.l8)

A svako ko hoće nekim da vlada, on ga u stvari mrzi i u njemu je strah.

Zar ne treba to govoriti svojoj braći da bi iz zamračenosti izišli na svetlost, te da je prihvate? (Vidi s tim u vezi Jn.1.5!)

32.  Da bi se bolje shvatilo i tačnije razmišljalo o tome što se sad među ljudima događa, ja ću ovde navesti nešto iz predavanja Rudolfa Štajnera održanog u Cirihu 10.10.1916.[14]

Od XV veka čovečanstvo prolazi kroz epohu razvoja duše svesti. U prethodnoj, grčko-rimskoj eposi čovečanstvo je razvijalo svoju dušu razuma odnosno dušu duševnosti. Ona se kod njih razvijala tada kao neka prirodna sposobnost. Ako neko nije imao dovoljno razvijeni razum, to je bilo nešto bolesno. Tako je bilo i u duševnosti. Duševnost jednog čoveka delovala je spiritualnije na duševnost drugoga - ne kao danas.

Danas, u vremenu razvoja duše svesti, čovek ne dobija kao gotovu ni duševnost ni razum, on mora da ih sam izgrađuje. On je sad mnogo izdvojeniji, individualniji, usamljeniji nego pre, on se izdvaja od ostalog čovečanstva, teško mu je da se upoznaje i ima poverenja u druge.

Ako smo mi danas sa nekim zajedno ili ne, to je uslovljeno karmom. Po pravilu mi ne susrećemo ljude sa kojima nismo bili u ranijim inkarnacijama. Sad je teže negou četvrtoj eposi da druge poznamo i razumemo. To je sad tek na početku, ali će biti sve teže.

Kad toga ne bi bilo, duša svesti sa ne bi mogla razviti. To će izazvati rat i raspru i u najmanjim odnosima. Toga treba biti svesan. Da bi se od te negativne posledice razvoja spasavalo, potrebno je sve više razumevanje uzajamno da se razvija, socijalno razumevanje. Nauka o duhu to ispravno razvija, ne razna društva, sekte ili partije. Ona upućuje da se ne treba predavati svojim simpatijama i antipatijama niti drugim predrasudama.

"Simpatije i antipatije su najveći neprijatelji istinskog socijalnog interesovanja." Svakog treba uzimati takvog kakav jeste. Socijalno razumevanje treba da se postavi na suprot teškoća uzajamnog razumevanja.

U suzbijanju površnih simpatija i antipatija može duša svesti da se ispravno rađa. Takođe treba savladati i nacionalne osećaje i osećanja. Ako bi ona nadvladala, čovečanstvo bi prosanjalo razvoj duše svesti, jer je to odslikavanje grupne duševnosti.

Sa razvojem duše svesti čovek postaje sve individualniji, pa time religiozni život postaje sve prazniji ukoliko se ne prilagođava ovom vremenu. U četvrtoj eposi su nastajale grupne religije, bile su postavljene više na grupnosti ljudi i to se izražavalo u dogmama, zajedničkim religioznim postavkama i mislima. To sada više ne govori individualnostima pojedinačnih duša. U četvrtoj eposi su ljudi mogli da se grupno poučavaju o Hristu, a u petoj je Hristos stvarno već u pojedinačnim dušama - u nesvesnome ili podsvesnome svi već nosimo Hrista u sebi. Ali on se mora razumeti, a ne dogmama nametati. Za to je potrebna tolerancija u pogledu misli religioznog života. Dogmama se ubija istinski religiozni život. To je nekad bilo podesno za ljude, ali sada ne. Sada treba i druge religije razumeti, a i razna shvatanja o Hristu. Time se svakoj duši prinosi ono što ona može da produbi. Ne da se same duše formiraju, nego da one na religioznoj oblasti razvijaju slobodu misli.

Ahrimaničke moći se u sadašnjem razdoblju duše svesti najviše bore protiv slobode misli. Otud napadi na nauku o duhu koja radi na punom razumevanju religioznog života, a ne njegovovom širenju kakvo je bilo prilagođeno prethodnoj eposi.

Na suprot potrebe za slobodom misli deluje jezuitizam različitih religija. Počev od religioznog života sloboda misli mora da se razvija u svim oblastima života. No ljudi to osećaju kao neugodno i mnogo se o to oglušuju.

Protiv rašćenja slobode misli deluje verovanje u autoritet, pod čijim uticajem se razvija izvesna bespomoćnost u pogledu prosuđivanja. Dok je u četvrtoj eposi zdrav razum bio kao prirodan dar, u sadašnjoj se on mora sticati i razvijati, a to sprečava verovanje u autoritet, naročito u naučni, a to je upravo princip jezuitizma. Jezuitizam je prvo počeo u crkveno-dogmatskoj oblasti da bi održao moć papstva, a onda se preneo i na druge oblasti života. Na primer i u lekarstvu da bi ojačao moć lekarskog staleža. Ljudi će se sve više uplitati u to što im nameće autoritet. To su ahrimanički otpori protiv slobode misli koju zahteva razvoj duše svesti. Na savlađivanju takvih otpora se baš i razvija duša svesti. To se danas ne shvata, pa se u najširim krugovima smatra da su ti otpori ispravni, da im se ne treba suprotstavljati nego čak i izgrađivati.

Ima već mnogo ljudi koji uviđaju te karmičke odnose da se ni roditelji sa decom, ni narodi s narodima više ne razumeju. Ljudi se otuđuju jedni od drugih. To su iskušenja razvoja duše svesti.

Mnogi danas ne znaju šta će sa sobom, jer ne znaju kakve su potrebe današnjeg vremena. To kod mnogih prelazi u fizičku bolest. Iako je to potrebno u ovoj eposi, to je duševna pustoš naročite nijanse. To mnogi uviđaju, te stvaraju razne idealističke teorije i programe, a oni su neprijatelji pete epohe.

Potrebno je razumevanje za induvidualno razvijanje, a ne sabijanje u paragrafe i zakone, koji se propovedaju sa raznih tribina kao ideje i ideali.

Treba biti sposoban za rasuđivanje. Čovek ne može da izučava sve nauke, ali svojim razumom treba da osvoji mogućnost rasuđivanja. To se ne može materijalnim saznavanjem pojedinih specijalnosti, nego obuhvatnim saznavanjem duha.

Nauka o duhu mora biti centralno saznavanje. Njom se razvija zdrav razum. Za nauku o duhu je potreban način obrazovanja pojmova i predstava ostvaren u drugim naukama, jer nas to osposobljava za prosuđivanje - ne da budemo neki autoritet. U ljudskoj duši postoje tajanstvene snage koje je povezuju sa svetom, a koje nas čine sposobnim za procenjivanje kad se nalazimo pred autoritetom. Mi nećemo znati to što neki autoritet može da zna, ali ćemo biti sposobni da to procenjujemo.

Nauka o duhu ne treba ljude samo da poučava, nego da ih učini sposobnim za procenjivanje, da im dâ mogućnost slobode misli, da u njima unapređuje nezavisnost misli. Ona će preoblikovati ljudsko razumevanje, da iz svog duševnog života razvije snagu razuma. Tek time će se ostvariti sloboda misli.

Bićima duhovnog sveta nije svejedno da mi o njima znamo! Posebno u ovoj petoj eposi, to je za njih kao neka duhovna hrana.

Za ljude na Zemlji je Hristos sa misterijom na Golgoti stupio i sad je u životu Zemlje, te to oni posmatraju kao neku sreću. Ali anđeli su to doživeli obrnuto! Hristos je napustio njihovu sferu i otišao je ljudima. Zbog toga su oni ucveljeni baš kao što ljudi koji žive u fizičkom telu to mogu da osete kao spasonosno. Za anđele postoji samo jedno olakšanje, a to je da ljudi dole na Zemlji u fizičkim telima žive sa mislima o Hristu, pa onda te misli o Hristu njima zrače kao neka svetlost. Ljudi kažu: Hristos je ušao u nas. A anđeli: Iz naše unutrašnjosti je Hristos otišao za našu sferu i on nam sjaji kao mnoge zvezde u tim mislima o Hristu pojedinih ljudi; tad ga mi ponovo saznajemo, tu je on izračen od vremena misterije na Golgoti. - Duhovna bića sem nas mogu sa dopadanjem, sa umirenjem, sa zadovoljenjem da gledaju na misli koje mi možemo stvarati o njihovom svetu. Samo tada nam ona mogu pomagati, ako mi možemo da za sebe stvaramo misli o njima, pa makar da još nismo došli do toga da vidovito gledamo svet; ona nam mogu pomagati, ako mi o njima znamo. Duhovni svet nam pomaže, ako učimo nauku o duhu. To nije samo saznavanje, već sama bića viših hijerarhija nama pomažu, ako o njima znamo. Ona nas osposobljavaju za procenjivanje autoriteta. Mi moramo znati o duhovnom svetu, naučno ga primati.

"U oblasti socijalnog života mora doći socijalno razumevanje; u oblasti religioznog i drugog zajedničkog života duša sloboda misli; a u oblasti saznavanja mora doći saznavanje duha. Socijalno razumevanje, sloboda misli, saznavanje duha - to su tri velika cilja, impulsi petog poatlantskog razdoblja. Pod ovim svetlostima moramo se mi razvijati, jer to su ispravne svetlosti za naše vreme."

Mnogi osećaju da je tako nešto nužno, ali ne uviđaju te poslednje konsekvencije. Ni oni dobre volje ne uviđaju potrebu za naukom o duhu. Sa raznih strana se predlažu reforme i to često sa najboljom voljom. No potrebno je i saznavanje koje može doći samo iz nauke o duhu. Ali razumevanje za to je malo.

Ljudi razumeju da je potrebno socijalno razumevanje i sloboda misli, ali ne i potrebu za saznavanjem o duhu. Treba probuditi razumevanje za to, jer je gubitak saznavanja o duhovnim svetovima doveo do materijalizma i s njim povezano socijalnog nerazumevanja. Socijalno razumevanje ljudi, sloboda misli i saznavanje o duhu moraju naukama davati smer u budućnosti; moraju davati smer za moral, te u najširem da prožimaju i unapređuju život modernog čovečanstva. Bez saznavanja o duhu ni ona prva dva se ne mogu ispuniti, jer na tom treba da se razvije duša svesti, a preko nje se u narednoj eposi mora da dobija duh sam. On se ne može razviti, ako se ne pripremi unutrašnje osamostaljenje čoveka razvojem duše svesti. U duhovno-naučnom teženju ono što mi kao apstraktno saznajemo, ima u sebi čarobnu snagu koja se mora osloboditi da bi bacila svetlost na sav život. Svaki pojedinac može sarađivati na tome, te da bude sa radošću radnik u životu.

Sa ova tri ideala će se na nov način razumeti i misterija na Golgoti i primati Hristos. Te misli osvetljavaju i svet anđela, koji su Hrista izgubili iz svoje sfere.

Zar nisu ova izlaganja Rudolfa Štajnera objašnjenje za društvene pojave koje sada svakog dana gledamo oko sebe? I zar ne treba svaki čovek da radi - koliko može - po njegovim uputstvima?

33.  Ja sam u "Nepisanoj istoriji" pod "11. Za razmišljanje" naveo zadatke nekih naroda koje treba oni da ostvare u sadašnjoj eposi razvoja duše svesti. Imajući to u vidu i nadovezujući se na gore navedeno predavanje Rudolfa Štajnera ja bih tu dodao i sledeće.

Engleski narod ima pretežno zadatak da razvija to socijalno razumevanje, koje će biti sve teže i teže. On treba da se oslobodi od uticaja svih mogućih društava koja su sva zasnovana na grupnom egoizmu, kao i sekti. On treba da suzbija sve simpatije - posebno za svoju nacionalnost - kao i antipatije. On treba da osvešćuje i kontroliše instinkte i nagone koji vladaju u čovekovoj nižoj prirodi - u telesnosti, a ne da propoveda njihovo slobodno iživljavanje. Pošto engleski narod treba posebno da razvija dušu svesti, on mora da savlađuje i najveće teškoće, svesno da ih savlađuje. On treba da savlađuje u njega položeni instinkt za vladanje drugima, da savlađuje svoj rasizam i nametnutu mu ljubav prema starom, da prevaziđe i suzbije renesansu treće poatlantske kulturne epohe, da bi mogla da se stvara nova kultura, da nikne iz groba sadašnje. On svoju nadarenost za privredni život i trgovinu ne sme da upotrebljava u smislu svog grupnog egoizma, već za širenje bratstva među apsolutno svim ljudima. Tu nadarenost engleski narod mora da prožme sa socijalnim razumevanjem, to mora biti nešto polu lično. A svoju stručnost i posebnu nadarenost za tehniku i mehanizme on ne sme da usmeri za pad u podčulno, već sa tim da prodre u natčulno, da svojim nadahnućima dolazi do imaginacija.

Italijanski narod treba da se izbori za slobodu misli. On se već uveliko bori protiv nametnutog religioznog života neprilagođenog vremenu, suprotstavlja se na primer crkvenim propisima o braku i nedavanju razvoda ili bezbračnosti sveštenika, koji zbog toga svoje stvarne supruge nazivaju domaćicama. Međutim, za ostvarenje slobode misli u italijanski narod su ubačene strahovnite prepreke koje on mora prvo savladati sa svim svojim ličnim sposobnostim i iskustvom - svakog pojedinačnog pripadnika. Neke od tih prepreka potiču od Lucifera, neke od Ahrimana, te taj čvor italijanski narod treba da razdreši i oslobodi se i od jednog i od drugog. Od onog prvog je nastalo papstvo kao proširenje faraonstva, proširenje jer se želi da se njime obuhvati čak ceo svet. Ali takvo papstvo nije pravo razumevanje i shvatanje svih drugih religija, nije više ni svoje nametanje, nametanje svojih dogmi, jer se to u toku vremena već vekovima pokazalo bezuspešnim; ono sada traži samo da se prizna papski vrhunski "moralni autoritet", što ima isto toliko smisla kao i "drveno gvožđe", jer moral može postojati samo u slobodi, nikako u pokoravanju autoritetu; a sem toga je i svaki autoritet - sem prema maloletnima i neuračunljivima - uvek nemoralan, on predstavlja nasilje nad slobodom misli drugih ljudi. A od onog drugog potiče jezuitizam, pri čemu pod tim izrazom ne treba shvatiti samo ono što Društvo Isusovo neposredno propoveda i radi, nego sve ono što se pod bilo kakvim autoritetom nameće, kao nepogrešivo nameće bilo u rimokatoličkoj crkvi bilo i u drugim religijama, pa i u svim naukama. Autoritetom se potpuno ukida moral i stvaraju se samo "moralni automati", a italijanski narod ima zadatak da ovladava svojim telom, u šta spada i to da ne bude automatsko dizanje ruku pri glasanju i uopšte automatsko izvršavanje hijerarhiskih naredaba - bez savesnog razmišljanja. On iz sopstvenih inspiracija treba da u duhovnom životu slobodno stvara i to sasvim lično, da iz svoje slobode razvija moralnost i time suzbija Luciferovo zavođenje.

Francuski narod ima zadatak da dođe do saznavanja duhovnog sveta, da sada sa svesno razvijenom dušom razuma odnosno duševnosti dođe i do njegovog razumevanja, a ne da se usmerava samo na svet čula. On u čulima opažljivim mehanizmima treba da sagledava i ono demonsko što se u njima nalazi. Usmerenost samo na svet čula vodi u sve moguće apstrakcije, apstraktne teorije i programe; njima se mogu propisivati sasvim lepi ideali i zakoni, ali oni ostaju neostvareni, ako se ne uzima u obzir i duh koji tu vlada. Tek naukom o duhu se može svesno razvijati i usavršavati zdrav razum, pomoću kojeg se može procenjivati šta se oko nas događa, te i obrazovati pojmove o tome šta treba konkretno raditi. Pomoću nje se i svoja duševnost budi na bližnjima, stvara se i ispravno svagdašnje mnjenje dobijanjem intuicija iz duhovnog sveta, a one su sasvim bezlične, jer su zasnovane na osećaju da su svi ljudi jednaki. Francuski narod ima dakle zadatak da naučni način mišljenja usmerava ne samo na svet čula nego i na svet duha. Kao najveća priprema za to jeste sada vrlo rašireni materijalizam, materijalizam ne samo kao neko teorijsko shvatanje sveta, nego kao životna praksa, življenje po njemu i u njemu. Na savlađivanju materijalizma treba da rade svi narodi, ali je duša razuma odnosno duševnosti ta, koja prima nauku o duhu, te se bez nje, bez njenog usavršavanja ne može ostvariti ni socijalno razumevanje ni sloboda misli.

Nemački narod koji posebno razvija čovekovo ja ima zadatak da usmerava voljna činjenja ljudi u smislu hristovske evolucije čovečanstva, da se bori za pravednost, za ispravno usmeravanje sebe, da razvija pravo čoveštvo.

Naravno da i svi drugi narodi imaju svaki svoj zadatak za razvoj čitavog čovečanstva.

Zar ne treba predstavnicima svih tih naroda ukazati na to da treba da rade u smislu arhanđela koji vode njihove narode? Da treba da svesno suzbijaju suprotne impulse koji su u njih ubačeni?

34.  Ja sam u "Nepisanoj istoriji" dalje ukazao da slične misije imaju i slično rade - ali da to više za budućnost pripremeju - Česi kao Englezi, Poljaci kao Italijani i Srbi kao Francuzi. Zar ne treba i njihovim pripadnicima to saopštiti? Podstaći ih da svesno rade na ostvarenju svojih zadataka?

Ja sam tu nabrojao i izvesne krhotine od zvanično nazivanih država i naddržava.

Iz izlaganja u prethodnoj tački se vidi da bi navedeni narodi - ako bi ispunjavali svoje zadatke - svi zajedno ostvarivali tročlano društveno uređenje, naravno ne u pravom smislu, jer bi to bilo teritorijalno izdeljeno - sem ako bi se tročlano državno uređenje uvelo u Evropsku uniju. Englezi bi vodili privredni život, Italijani duhovni i Francuzi političko-pravni, a Nemci bi to sinhronizovali na ravnopravnoj osnovi. To bi dakle na neki način već postojalo u čovečanstvu, ako bi se oni ojačali i uspeli da savladaju prepreke koje se pred njima nalaze.

Da je to tročlano društveno uređenje nešto realno što u podsvesti čovečanstva iz duhovnog sveta se probija i tinja, ja ću ovde navesti i nešto iz hinduizma. Svami Vivekananda, sledbenik Ramkrišne pominje četiri glavne joge, a to su:

-   Karma joga, po kojoj čovek sve u čulnom svetu radi i stvara, ali se sam potpuno odriče plodova svoga rada;

-   Radža joga, po kojoj čovek savladava svoje telo, oslobađa se od njegovog uticaja;

-    Džnana joga, koja je joga učenja, joga znanja, naravno i o duhovnom svetu;

-    Bakhti joga, koja je joga pobožnosti, devocije, predanosti Božanstvu.

Ako to primenimo na društveno uređenje koje bi trebalo da vlada među ljudima, karma joga bi se odnosila na privredni život, radža joga na duhovni, džnana joga na političko-pravni, a bakhti joga bi ova tri sinhronizovala. Rudolf Štajner ukazuje na tu tročlanost koja postoji i u samoj čovekovoj prirodi, a i u duhovnom svetu:

-    čovek glave, nervno-čulni čovek - koji je budan - on pod vodstvom arhaja, arhanđela i anđela treba da ovladava privrednim životom u smislu bratstva;

-    čovek izmene materija i udova - u kojem spava - pod vodstvom serafima, heruvima i trona treba da se razvija u smislu slobode u duhovnom životu;

-    čovek grudi odnosno ritmičkog sistema disanja, cirkulacije krvi i drugog - u kojem ima svest sanjanja - pod vođstvom kirioteta, dinamisa i eksuzija treba da ostvaruje političko-pravni život u smislu jednakosti.

Ja bih ovde dodao da se objedinjavanje i sinhronizovanje ta tri dela čovekova, koji se svakako prožimaju - nisu fizički odeljeni - vrši jednom "čarobnom snagom" koja dolazi preko svesti kataleptičkog spavanja. To je još dublja nesvesnost nego kod običnog spavanja. To je stanje u koje jaki hipnotizeri mogu da dovedu čoveka, te da mu potiljak stave na jednu stolicu, a pete na drugu, pa da mu još stanu na trbuh, a ovaj pri tom ostaje krut kao klada. Tu je i etersko telo velikim delom izvučeno iz fizičkog tela, ostalo je samo toliko da spreči njegovo raspadanje. To stanje odnosno "čarobna snaga" jeste po svoj prilici Hristova snaga u čoveku.

Rudolf Štajner govori kako se mišljenje vezano za čoveka glave, osećanje vezano za čoveka grudi i htenje vezano za čoveka izmene materija i udova danas kod čoveka na neki način osamostaljuju i da čovek mora da ih sad svesno usklađuje.

To svesno usklađivanje mišljenja, osećanja i htenja može se vršiti samo pomoću Hristove snage koja je u nama. To se mora osvestiti pomoću nauke o duhu, da bi se oslobodila ta "čarobna snaga" i njome bacila svetlost na sav život - kako je to navedeno pri kraju tačke 32 odnosno predavanja Rudolfa Štajnera od 10.10.1916 g.

Kad se uzme u obzir taj haos u dušama ljudi koji se na svakom koraku sreće, a koji nastaje usled razdvajanja i osamostaljivanja te tri duševne snage u čoveku - zar nije nužno ljudima to objasniti, da bi to svojom svešću i iz svoje slobode usklađivali? Da bi se spasavali iz zbunjenosti, očajanja i beznađa, te da sa radošću budu radnici u životu - kako to kaže Rudolf Štajner? Da li ljude treba za to buditi ili ih uspavljivati raznim starim i neispravnim okultnim tehnikama? Treba li svoju braću opominjati da to ne rade? Zar im ne treba ukazivati da je zahvatanje u tuđu slobodu - posebno naopakim okultizmom zahvatanje - da je to snaga koja njih same vuče u ambis podčoveštva?

35.  Realno gledajući, oni zapadni narodi imaju zadatke da savlađuju ogromne prepreke, a pre nego što ih savladaju, kod njih se ne može uvesti tročlano društveno uređenje. Ono se pre može uvesti kod naroda Srednje Evrope. Kod njih iste te prepreke postoje, ali nisu tako dominantne kao kod onih zapadnih naroda. To se lakše kod njih može uvesti, naročito ako im u tome pomognu baš ti zapadni narodi koji u stvari dominiraju svetom. Ako bi oni to što ne mogu kod sebe da ostvare - imaju sasvim teške zadatke i velike prepreke - ako bi oni sa svojim sposobnostima i svesno pomagali da se to uvede kod tih manje opterećenih naroda Srednje Evrope, pa čak i Bliskog Istoka. To bi oni mogli najlakše da urade preko Srba s obzirom na njihovu nastrojenost ka političko-pravnom životu, iz kojeg to treba da poteče, a i iz njihove sličnosti sa Francuzima kako su opisani pod 33.

Ako bi se tročlano društveno uređenje tu uvelo, ono bi se postepeno prihvatalo i na daljem Istoku. Hindusima bi to bilo lako shvatljivo - kako sam ja to gore naveo u vezi sa njihovim jogama. Nastrojenja drugih istočnih naroda ja ne poznajem, ali mi se čini da bi i oni to rado prihvatili - sve do Dalekog Istoka. To je  zato što kod njih još nije individualisanje tako jako razvijeno kao na Zapadu, još su dosta povezani sa grupnostima svojih naroda iz kojih se upravo izdvajaju, osamostaljuju se, te bi im baš zato tročlano društveno uređenje pogodovalo. Kod zapadnih naroda je već u velikoj meri došlo do tog izdvajanja iz narodnosti, do individualisanja, ali je to individualisanje u velikoj meri iz narodnosnih prešlo i neke grupnosti, koje su vrlo često povezane sa ostvarivanjem nekih ličnih interesa kakvi se zadobijaju samo preko neke grupe, teško individualno. Takve grupe to postižu i nekim okultnim sredstvima koja su najčešće pogrešna, jer se njima unapređuju samo pripadnici tih grupa, a ne ravnopravno i čitavo čovečanstvo. Te grupe su vrlo uticajne, a plaše se da bi tročlanim društvenim uređenjem izgubile svoju moć. Ako bi se i na Istoku ono ostvarilo, to bi onda i zapadnim narodima olakšalo da izvrše svoje zadatke, zašta su naravno potrebne stotine godina.

Zar ne treba već danas sa tim negde početi? Ta, to je u smislu Hristovske evolucije! Zar se ne bi time ljudi spasavali iz beznađa? Naročito oni koji su po nekoj sudbini došli na neko više mesto u društvu? Kojima se često nameće biranje između dva zla, koje će morati da izvrše? Da li oni znaju da će svako takvo zlo - makar bilo manje i makar ga izvršili u najboljoj nameri - uvek pasti kao teret na njihove duše? A šta, ako pogrešno izaberu? Ako nisu predani istini, nego neistinama?

36.  U već pomenutoj mojoj "Nepisanoj istoriji" ja sam pod "2. Primeri i upozorenja" naveo preduslove kojih svaki čovek treba da se pridržava, ali posebno oni koji hoće da se bave nekim okultnim vežbama. Ako čovek pođe putem bilo kakvog okultnog školovanja i intenzivno vrši neke takve vežbe, a nije ostvario te preduslove, on se izlaže velikoj opasnosti da se strovali u ambis podčoveštva. Naravno da tu mogu biti i manje rđave posledice i koje se mogu otkloniti i u sadašnjem utelovljenju.

Međutim, ja sam imao prilike da se uverim da je kod izvesnih okultista dozvoljena - čak neki put i poželjna - laž, pa čak i skrivenije sugestivno delovanje na druge uključujući i hipnotisanje. Oni su kao još sasvim mladi ljudi upali u neke pogrešne pokrete i društva, u kojima se iz gordosti smatra da su sva sredstva dozvoljena za ostvarenje nekih njihovih ciljeva, koji su naravno zapakovani u najlepšu ambalažu, ali koji su neispravni, ne odgovaraju sadašnjem stepenu razvoja čovečanstva i onome kako ljudi treba da se razvijaju u budućnosti.

Iz takvih pogrešnih okultnih krugova potiče i stvaranje onih bezbrojnih monopola i u duhovnom i u političko-pravnom životu, a ne samo u privrednom, iz kojeg je taj pojam prvobitno izveden - znači "jedini prodaje".

Protiv monopola u privredi prvi su počeli da donose zakone narodi koji govore engleski i to je po sebi razumljivo. Svi ti zakoni se naravno vrlo lako izigravaju, čemu pogoduje baš sadašnje neispravno društveno uređenje. Međutim, i kod tih naroda je vrlo opasno, ako neko makar i pomene monopol u proizvodnji novca, monopol koji sasvim realno postoji, a stvoren je pomoću novčanog okultizma - kako sam ga ja nazvao. A tim monopolom se može na pri- mer virtuelnim - kompjuterskim - novcem kupiti u Amazoniji zemljište u veličini Belgije i bezobzirno eksploatisati - kako je to već i učinjeno, mislim pre oko dve decenije.

Ti ljudi koji smatraju da smeju sugestivno, pa čak i hipnotički da deluju mogu biti inače i sasvim ili relativno sasvim dobri ljudi (niko nije bez greha). Oni neki put misle da znaju šta je za nekoga bolje nego što taj dotični smatra, te mu često iz najboljih namera to sugerišu i nameću. Neki opet smatraju da su tuđe sposobnosti podesne za ostvarivanje nekog njihovog cilja, ako oni tim sposobnostima daju smer i njih iskorišćavaju. A neki opet hoće da parališu nekoga ko se u njihove ciljeve ne uklapa ili im radi na suprot.

Ti ljudi, koji su više ogrezli u nekom grupnom egoizmu i koji u mnogim slučajevima uspevaju da hipnotički deluju na ljude, oni - ako nekoga ne uspeju da hipnotišu, to osete kao svoju slabost. A osećaj slabosti sa sobom uvek povlači i strah. A u samom tom strahu im se u stvari uvek objavljuje duh koji ih je zaveo, ali oni uglavnom nemaju čulo da to primete, kao što ne primećuju ni duha koji im se objavljuje preko ljubavi, a protiv koga se oni bore, najčešće nesvesno bore, bore pod impulsima   nekog zavodničkog duha. Zar ne treba reći svojoj braći koja smatraju da sa takvim i   tome sličnim magijskim i drugim sredstvima kojima nastoje da vladaju u i upravljaju drugim ljudima, da oni u stvari sebe podsvesno zamišljaju kao da su neka pčelinja ili termitska matica ili da su vođe nekog jata ili krda, roja ili stada ili čopora? Zar im ne treba skrenuti pažnju na to, da se njima ostvaruje i ono što čovek u punoj svesti i ne misli, nego što samo u njegovoj podsvesti mu daje osnovni ton? U onom delu njegova bića, koji je - može se reći - u kataleptičkom spavanju? Zar im ne treba to dovesti do svesti, da se trgnu i spasu od pada u ambis podčoveštva? Da se za pomoć obrate onom bogu od koga dolazi ljubav, a ne onom od koga dolazi strah ili onom od koga se dobija bezumnu hrabrost?

37.  Ja ovde neću govoriti o drugim okultnim tehnikama za vladanje ljudima, a koje skoro uvek spadaju u crnu magiju ili bar u sivu magiju. Ali, kad je već reč o hipnozi, tu treba još nešto dodati.

Pod hipnozom se može podrazumevati i svako sugestivno delovanje na podsvest ljudi, a kojem i ne prethodi neko hipnotičko uspavljivanje. To može biti i sa ubacivanjem sugestija u vremenu kraćem od 1/16 sekundi, jer njih svest ne može da registruje, ali deluje na podsvest. To su čak lekari upotrebljavali za recimo odvikavanje od pušenja i drugog, ubacivanjem takvih kratkih sugestija u neku lepu muziku i tome slično. To se svojevremeno i kod Srba radilo preko televizije - samo tako se može objasniti da hiljade ljudi od novembra 1996. do februara 1997. duvaju u pištaljke i lupaju u šerpe i bandere. To je možda u vezi i s bombardovanjem 1999. godine. Tu spada i vrlo brzo saopštavanje nekih informacija i odmah prelazak na druge, tako da čovek nema vremena da razmišja o njima, te to deluje na podsvest. I tako dalje...

U nauci o hipnozi se zna i da se preko hipnotisanog čoveka lakše hipnotišu mase. To se radilo i preko Hitlera - svaki s kim se on rukovao postajao je njegov vatreni pristalica.

Takođe se zna da se mogu davati i posthipnotičke sugestije, sa kojima, se hipnotisanom naredi da i kad je budan - čak i posle dužeg vremena - na, određeni znak odnosno pojavu reaguje na sugestijom određeni način. Na primer, kad sretne nekog određenog čoveka, da ga tri put potapše po ramenu. Oni koji smatraju da je hipnotisanje ljudi dozvoljeno, tvrde da taj neće izvršiti neko nemoralno delo koje mu se naredi - recimo da nekom čoveku zabije nož u leđa. Ja mislim da takva tvrdnja nije opravdana. Jer, ako se neko može hipnozom naterati da uradi i bilo šta drugo što se kosi sa njegovim shvatanjem i nastrojenjem, to znači i da se može navesti i na ubistvo, pa i samoubistvo.

Time se može objasniti povećan broj samoubistava američkih vojnika, kad su prvi put okupirali Haiti. Naravno da tu može biti i neka druga tehnika, na primer tehnika vudu magije.

Svakako da se na podsvest ljudi deluje i na mnogobrojne druge načine. Zar ne treba svojoj braći koja se tako nekim sredstvima služe skrenuti pažnju na teške udarce sudbine koji će ih zbog toga zadesiti? Zar im ne treba reći da je i inače svako ometanje tuđe slobode protivno putu ka čoveštvu? A kako to objasniti modernim psihijatrima, kad na tome zarađuju pare? Naročito kad im se pod hipnozom pacijenti "sete" šta su bili u prethodnom životu?

38.  Izgleda da je izraz "ispiranje mozga" nastao u SAD. Tamo je bilo - a verovatno ih i sada ima - poviše "velikih verskih učitelja i čudotvoraca" koji su na neki način pridobijali mnogo ljudi i sa njima radili što su hteli. Najspektakularnije je bilo ono, kad je čini mi se oko 800 ljudi dovedeno u Gujanu i u Džordžtaunu navedeno da izvrše smoubistvo. Druge velike vođe su se zadovoljavale s tim, da im pristalice služe kao robovi. To je nekako povezano i sa onim "new age" pokretom, iz kojeg su i nikle neke sugestije o postojanju nekih velikih "gurua" i sličnom, čemu se treba predati bez razmišljanja.

To naravno nije ništa novo niti vezano samo za SAD. Ima mnogo usrećitelja sveta koji smatraju da za njihove svetle ideje treba po potrebi žrtvovati i milione ljudi. Oni naravno sebe ne ubrajaju u te milione za žrtvovanje, već sa svojim življenjem pokazuju kako će lepo živeti svi ljudi, kad se njihove ideje kroz koju stotinu godina ostvare.

Ima naravno raznih tehnika za ispiranje mozgoa, ali sve one idu na to da se "iz mozga" ljudi izbace do tada primljena moralna shvatanja, te da se u njega ubace neka druga - ne da se ostavi prazan. To se uvek čini kad čovek nije dovoljno budan, nije budan za zapažanje takvih sugestija.

Takve sugestije mogu biti i veoma skrivene, može izgledati da govore o nekom sasvim drugom životnom pitanju nego o onome na šta su usmerene. Na primer, ako se ukazuje da je nešto odvratno, tima se daje sugestija da to treba odstraniti. Ovo je naravno vrlo grub primer. U praksi se to na mnogo perfidniji način radi i uvek se ide na to da se deluje na ljudsku podsvest, da se u nju ubace neke predstave kojima će se pokretati čovekova volja i to bez budnosti mišljenja, nikako da čovek sa svojim budnim mišljenjem zna i odlučuje o tome šta će da radi. Dakle, da u podsvest ubačene predstave pokreću njegovu volju, pa da ta volja deluje i na mišljenje, te da baš i sa mišljenjem ostvari te u podsvest ubačene predstave. To onda takvom čoveku, a i njegovoj okolini izgleda kao da je on sam to smislio, a to je u stvari nešto vrlo slično tome, kao kad refleksno čovek trgne ruku kad se opeče.

U vrlo, vrlo skrivene sugestije spada i ono što sd lansira kao "naučno dokazane" istine, kao i sve drugo što spada u "javno mnjenje". Ono prvo proizvode monopoli obrazovanja, prinudnog obrazovanja i nameću preko raznih udžbenika i drugog, a ovo drugo monopoli informisanja preko raznih medija.

Ja ću ovde ponoviti samo nešto što je Rudolf Štajner rekao još 7.3.1916. u Berlinu, a o čemu sam ja još ranije pisao:[15]

"Danas se razmišlja o svemu, danas ima svako svoje mišljenje. Imati sopstveno mišljenje većinom svakako ne znači ništa drugo, nego da je čovek zaboravio u kojoj brošuri ili čak u kojim novinama je on dotično mišljenje pročitao - zar ne? To se zaboravilo i tada je to postalo sopstveno mišljenje, kad se to zaboravilo."

To naravno znaju i oni neispravni okultisti koji žele da vladaju svetom. Zar ih ne treba bratski opomenuti da:

"Ono što ti misliš, to je tvar za rad anđela, arhanđela i arhaja."

- te da to ima velike posledice za razvoj sveta?

39.  Dobro je da čovek neki put razmisli o tome, da li bi u nekoj prilici drukčije reagovao da nije bio pod uticajem ovakvih ili onakvih svojih vaspitača odnosno neke svoje okoline. To bi mu bila velika pomoć u ostvarivanju svoje slobode, da se zaštiti od takvih nekih sugestija.

Da ovo ne bi ostalo samo kao neko apstraktno teoretisanje, ja ću se ovde osvrnuti na jedan konkretan slučaj.

U časopisu "Pečat" od 17.6.2011. g. iznet je intervju Zorana Miloševića sa Danilom Lazićem, inženjerom astronautike i magistrom Novog svetskog poretka, koji je sa 22 godine u 1963. godini došao u SAD. Ja sam povodom toga napisao jedan članak[16] i poslao "Pečatu", ali ga ovaj nije objavio.

U uvodnom objašnjenju tog intervjua je dato, da je on rođen u opštini Bosanski Prnjavor, da je stekao veliko poverenje svojih pretpostavljenih u SAD, ali da nije smeo da ima nikakav kontakt sa bilo kojim Srbima sem sa svojim ocem, a takođe ni da istupa u medijima.

U razgovoru - tada sedamdesetogodišnji - Danilo Lazić kaže da se vojna tehnika razvija u pravcu vođenja "ratova uticaja" i da zato svet mora biti ujedinjen i sa jednom svetskom vladom, te da "svet mora biti jednopolaran". Zatim da se pod "ratom uticaja" podrazumeva da "mi utičemo na mišljenje ljudi" i kaže:

"To je mogućnost da koncentracijom misli mogu da utičem na Vas da prihvatite moj način mišljenja."

Ovo je tipičan primer za ono gore objašnjene "ispiranje mozga" praćeno ubacivanjem drugih sugestija, a to i sam Danilo Lazić potvrđuje, potvrđuje već i samim tim što to nije u stanju da zapaža na samome sebi, jer mu je to ušlo u podsvest. Time se može protumačiti i to, da jedan vrhunski tehničar sa svakako daleko nadprosečnom inteligencijom može da govori i takve logičke besmislice, kao što je "jednopolarnost" i drugo što sara ja u pomenutom članku naveo.

On je tu pored ostalog rekao da u Rimskom klubu "danas ima oko 250, i to su najumniji i najprogresivniji ljudi iz celog sveta", te time ukazuje i na drugi pol ljudi, ljudi koji to nisu. A taj drugi pol ljudi možda smatra da su tih 250 ljudi najbezumniji i najzaostaliji u svetu. Sem toga: "nacionalne lokalne vlade moraju biti male". Iz toga izlazi da se "jednopolarnost" sastoji iz mnogih polarnosti!

Da li je moguće da jedan nadprosečno inteligentan čovek toliko sam sebi protivreči? Rudolf Štajner u malopre pomenutom ciklusu predavanja i to objašnjava.[17] No, pošto je Danilo Lazić vrlo istaknuta ličnost, od koje je - kako on sam kaže - traženo i da podrži Ronalda Regana u kampanji, moraju se postaviti sledeća pitanja:

Ko je to kroz njega govorio? I ko njime upravlja? Da li i on kao i Buš i Regan pripada "Unifikacionoj crkvi" Munovoj iz Koreje? Zar ne treba i njega spasavati? Takođe i druge žrtve njemu slične - možda tih oko 250? Zar ne treba govoriti da je propovedanje "jednopolarnosti" težnja ka antičoveštvu? Ka stanju iz kojeg su ljudi izišli još pre mnogo, mnogo hiljada godina? I da propovednici toga u svojoj podsvesti nose težnju da budu kao neka matica termita koja ako se ubije svi i najudaljeniji njeni termiti staju kao paralisani? Zar propovednici "rata uticaja" ne mogu da pomisle da su i oni sami možda žrtve takvog rata?

40.  Strašno je kad ljudi sami sebe ili uzajamno jedan drugog proglase da su neki autoriteti. Dovoljno objašnjenje za to je ona latinska izreka: "O, superbe, quid superbias - tua superbia te superbiat!" (O, gordi, što se gordiš - tvoja gordost tebe gordi!"). Ali još strašnije je kad drugi proglase nekog da je neki autoritet, pa ovaj to još i nekako prihvati i u to se uklopi. Sa takvim čovekom se onda najlakše manipuliše, ti proglašivači onda preko njega ostvaruju svoje ciljeve, a oni sami se iza njega skrivaju.

Naravno da je toga bilo i pre, ali je ta stvar posebno razrađena i primenjivana posle Francuske revolucije - bar u evropskim i američkim državama, a ove daju ton u sadašnjem razvoju čovečanstva. I Rudolf Štajner je jednom prilikom rekao da posle Napoleona nema nijedne velike ličnosti na istaknutim položajima u društvu.

Dok su se pre Napoleona na istaknutim mestima u društvu pojavljivale i jake ličnosti, posle njega su na takva mesta razne tajne organizacije postavljale isključivo slabe ličnosti, koje bi onda preko svojih informacionih monopola proglašavali za naročito nadarene autoritete. To je ono što se posle u XX veku nazivalo "kult ličnosti". Postupak je takav, da nekoj ličnosti takve tajne organizacije prvo pripišu neka visoka svojstva - za nekog dobra za nekog loša. A onda se informacionim monopolom svi važniji politički događaji pripisuju da su delo takvih ličnosti, a nikako grupnog sinhronizovanog rada tih tajnih organizacija. Naravno da ista tajna organizacija može da na taj način istakne istovremeno i dve ili više takvih slabih ličnosti, te da prema potrebi iz tobožnjeg sukoba takvih ličnosti - koje se po potrebi mogu proglasiti i ludim - proizvedu i velika krvoprolića koja onda nazovu ratovima, a u stvari obe zaraćene strane pod istom komandom služe za ostvarenje nekih njihovih tajnih patoloških ciljeva. A kad neki takav "autoritet" obavi svoj zadatak, on se lako može i ubiti i pronaći i lansirati neki drugi. Naravno da su i članovi takvih tajnih društava samo oruđa nekih drugih duhovnih bića koja imaju posebne zadatke, te njih treba žaliti, a ne i osuđivati.

Istorija je prepuna takvih i znanih i neznanih primera. Najupadljiviji su oni kod kojih se poziva na neki po telu nasledni autoritet, kad na primer nasledni maloletni kralj izvrši državni udar, a da o tome on sam ništa i ne zna - kao recimo Petar II Karađorđević 27. marta 1941. g. Za manipulisanje pomoću tog naslednog autoriteta posebno su podesni naslednici sa podsvesnim osećajem niže vrednosti. Njima se lako sipa u glavu da su nasledne veličine, te prišaptava šta da rade da bi to dokazali. Naravno da rade ono što treba šaptačima odnosno šta žele šaptači.

Međutim, u toku vremena se sve više manipuliše i preko nenaslednih autoriteta, preko takozvanih harizmatičnih ljudi, koji zastupaju neku ideologiju ili religiju. To njihovo se neki put poklapa sa onim što neki tajni krugovi žele i oni onda uzdižu autoritet takvih ljudi, naravno i kanališu u svom pravcu. Tako je i Lenjin - prema Rudolfu Štajneru - prvo obučavan u školi za crnu magiju u Cirihu i zatim srušio rusku carevinu, a tako je docnije i Homeini prepariran u Parizu i srušio persijsko carstvo, koje je neku godinu pre toga proslavilo 2.500 godina svoga postojanja, te je od Persije postao Iran.

Za manipulisanje ljudima se vrlo rado upotrebljavaju i drugi verski autoriteti - Homeini je samo jedan primer. To je - da upotrebimo jedan stari naziv - "cezaro-papizam" u sve mogućim oblicima i gradacijama. Najmoćniji je onaj u Rimu, ali ni drugi nisu nimalo za zanemarivanje, pogotovu što su povezani nevidljivim nitima. Dokaz za to povezivanje je i "vraćanje religiji" koje se poslednjih decenija "slučajno" dogodilo kako kod hrišćana tako i kod muslimana, a u Tibetu i u Kambodži na najdrastičniji način nametnuta ateistička religija.

Manipulisanje verskim autoritetima je najlakše, jer se njima unapred isključuje svako razmišljanje, a onaj ko hoće da misli šalje se odmah u pakao, a u raj ide onaj ko ništa ne misli.

Taj stav je iskazan i preko Danila Lazića u pod 39 pomenutom intervjuu. Njemu je na neki način isključeno mišljenje - bar o stvarima koje se tiču Novog svetskog poretka, koji je u stvari težnja da se vrati na poredak od pre desetak hiljada godina, a možda i više. O toj apstraktnosti već je bilo govora, a ona je i u ovom intervjuu potvrđena. A da Danilo Lazić o tim stvarima nije mogao da misli, vidi se po tome što jedan vrhunski tehničar nikad ne bi govorio stvari koje jedna drugoj protivreče niti da nešto sasvim proizvoljno tvrdi; sa takvim razmišljanjem mu avion nikad ne bi mogao da poleti. Da je on o tome mislio, prvo bi pomislio da li je njemu neko "koncentracijom misli" usadio "taj način mišljenja", koji propoveda Novi svet-ski poredak, da li je to njemu usađeno za vreme one izolovanosti od rane mladosti. Radi ilustracije, ja ću ovde pomenuti samo sledeće. Na pitanje: "Kako tumačiti rat koji su SAD vodile protiv Srbije?" - on odgovara: "To je bio rat protiv onih koji su kršili pravila Novog svetskog poretka. Prema oceni SAD u BiH Srbi su bili dominantni, a to nije dobro. SAD su težile da nivelišu, uravnaju snage. Drugim rečima, Srbija se morala pokoriti globalnom mišljenju."

Ta "ocena SAD" i težnja i "globalno mišljenje", to su naravno "mi" - dakle grupa umesto "Država - to sam ja!" - odnosno "najumniji i najprogresivniji ljudi" skupljeni u "Rimskom klubu", dakle neimenovana grupa koja nikad nije objavila svoja pravila da bi se znalo ko ih krši. A na pitanje: "Šta ako pojedinci ne prihvataju Novi svetski poredak?", Danilo Lazić odgovara: "Pa oni će se morati složiti ili će morati da trpe. Pojedinci mogu da govore šta hoće, na to niko ne obraća pažnju jer će lako biti izolovani, a njihova mišljenja prikazana kao ekstremna, zaostala i neodgovarajuća vremenu u kojem žive."

Drugim rečima: "Mi imamo batinu za ubeđivanje u našu umnost i progresivnost, a imamo i monopol nad sredstvima za javno informisanje!"

Ovde se postavlja i pitanje: Da li su "mi" i "oni" jedan pol? Takođe i:

Da li Novi svetski poredak stvara više polarnosti za ostvarivanje jednopolarnosti pomoću ratova, pošto jedan pol sam sa sobom ne može da se bori?

Ovakve postavke - ima ih naravno još mnogo više - jesu slika "najumnijih i najprogresivnijih ljudi" odnosno onih duhova čiji su oni instrument.

No još tragičnije je to, što na ovaj način može da govori samo neko, kome je ispran ne samo mozak nego i srce. Njega nikako ne treba osuđivati nego žaliti, te pokušati da mu se pomogne da se oslobodi od te opsednutosti ko zna kakvim demonskim bićem koje govori i radi kroz njega. I njemu i svima iz Rimskog kluba i njegovih pomagača. Naravno i onima iz njemu sličnih organizacija.

Njih ne treba osuđivati nego osvešćivati, upućivati na saradnju sa ispravnim duhovnim bićima, sa onim bićima koja idu redovnim Hristovim putem, putem istine u život, a ne onima koji stvaraju zapreke i vode u smrt - u prošlost. O tome sam ja opširnije pisao u spisu "Izgledi", pa to ovde neću ponavljati.

Ali, zar ne treba o tome javno govoriti? I ukazivati ljudima na takve veze sa bićima duhovnoga sveta? Da i prema njima ima čovek neke obaveze, a koje može izvršavazi iz svoje slobode? I da ne treba da ima odbojnosti prema ljudima koji nisu kao on - kako se to zastupa preko Danila Lazića? Da bi to bilo isto kao ako bi se oko ljutilo na uvo zato što ne vidi? Da su svi ljudi članovi istoga tela?

41.  Ljudi su se iz jednog zajedničkog pračoveštva u toku hiljada godina sve više i više izdiferencirali i individualizovali. To će ići sve dalje i dalje. To ne može sprečiti nikakav ni ljudski ni nadljudski ni podljudski svetski poredak, a najmanje jedan sam sebi protivrečni "jednopolarni" poredak. Svaki čovek koji poživi koju deceniju može i sam da taj proces posmatra, da vidi koliko se nova generacija ljudi uvek razlikuje od stare, pa makar to usrećitelji čovečanstva zataškavali i nastojali da svoje svetle ideje - uvek zasnovane na mrtvoj prošlosti - ovekoveče, smatrajući da se svest čovekova ni u toku hiljada godina ne menja.

Za objašnjenje stvarnosti dovoljno je da se čovek obraća na zdrav razum i osećaj za istinu onoga kome se objašnjava, a takođe i za upućivanje na ono što je prȁvo, a što nije. Ali za ubeđivanje u nestvarnost odnosno neistinitost, kao i da treba činiti nepravdu, za to se upotrebljava bilo kakav autoritet, uključujući i bombe - kako je to objasnio i Danilo Lazić.

Kao što je već gore rečeno, autoritet treba primenjivati za vođenje maloletnih, kao i za vođenje neuračunljivih ljudi. Autoritet se mora prihvatati i kad se radi o nekoj stručnosti kao što je recimo lečenje, popravljanje automobila ili štimovanje klavira. No pri tom se mora steći sposobnost prosuđivanja u čiji se autoritet sme uzdati, pa i to u kakvom domenu. Jer, ako neko ume da leči, to ne znači da će dobre savete dati i kako da se posadi luk.

Međutim, svi ljudi koji vladaju ili žele da vladaju nastoje da se njihove zapovesti bez pogovora, pa i bez razmišljanja izvršavaju, da se svi pokoravaju njihovom autoritetu i to kako u stvarima u koje se oni razumeju, tako i u stvarima u koje se ne razumeju - čega ima mnogo više. Zbog toga, a da bi ojačali svoj smušeni autoritet, oni se pozibaju na neki davni, viši autoritet koji je možda nekad bio ispravan, a sada je i izdegenerisan, pa još i pogrešno protumačen, tako da ga ni sami ti vladari ne razumeju!

Za dresiranje ljudi u poslušnosti posebno su podesne religije. Pomoću njih se vrlo lako isključuje mišljenje i savest pojedinaca, te na mesto njih nameće verovanje u autoritet onih koji su prisvojili visoko zvučne titule, te proglasili da samim tim uvek dobijaju samo ispravna nadahnuća iz duhovnog sveta. A ko u to ne veruje, taj je jeretik i upućuje se u pakao.

Naravno da to nije učenje nijedne religije, nego zloupotreba onih koji religiju iskorišćavaju za sebe. Oni dobijaju neka nadahnuća iz duhovnog sveta, samo je u pitanju od kog duha i kakva.

Možda najupadljiviji primer za to je, kad su vođe krstaša preko Urbana II (1088-1099) za „oslobađanje Hristovog groba“ ubacile 1095. godine parolu "Bog to hoće" i na grudi im stavili znak krsta. Onda su se - verovatno iz „praktičnih razloga“ - prvo iskrcali šest-sedam stotina kilometara severnije od Jerusalima, te zalutali još koju stotinu kilometara ka severu i ka istoku, dok nisu našli i osvojili Jerusalim i osnovali Latinsko carstvo. Kad su pre toga prelazili Eufrat verovatno su mislili da je to Jordan, a kad su još sto kilometara istočnije osvajali Edesu (sada Urfa u Turskoj) verovatno su mislili da je to Jerusalim. A možda su to vođe inspirisane papom to tako objašnjavale onom svom stadu koje je verovalo da "Bog to hoće".

U svakom slučaju, kad neko ovnu okači klepetušu, uvek će se naći ovce koje će za njenim zvukom ići na pašu. A ako je u izgledu dobra paša, onda se i na Bosforu "oslobađa Hristov grob" - kako je to bilo od 1202. do 1204. u četvrtom krstaškom ratu.

Ni ova izlaganja ovde nisu data da bi se nešto moralisalo, nego samo da bi se ukazalo na činjenice, koje pisci zvaničnih istorija zaobilaze. A istorija bi bar trebalo da bude "učiteljica života" - kako se to obično kaže. Moralisanje o nečemu što su hiljade ljudi iz više generacija radile, to bi bila besmislica. Ali to u stvari čine oni tajni krugovi koji su stvorili svoj monopol za pisanje istorije. Oni se onda pozivaju na neke "istorijske dokumente", kojima opravdavaju svoje grupno egoističke postupke, koji - prema njima - vuku poreklo iz neke sjajne i slavne prošlosti.

Mi se možemo diviti hramovima koje su templari po Evropi gradili, ali zašto ne reći da su njihovu izgradnju plaćali zlatom zadobijenim u krstaškim pohodima? Zašto ne reći, da su se krstaški vitezovi kad su prognani iz "svete zemlje" posle izdržavali gusarenjem po Sredozemnom moru? Zar nije to bio samo tada odgovarajući i uobičajeni, a sada malo zastareli stil takođe i sadašnjeg društvenog uređenja? Zar se to isto ne radi i sada samo drukčijim stilom i sredstvima? Treba li to menjati?

42.  Nastojanje na verovanju u autoritet je najviše, i to otvoreno izraženo u papstvu rimokatoličke crkve. U njemu se preko papa javno propisivalo koje se knjige smeju, a koje ne smeju čitati (a nijedan od papa ih nije sve ni pročitao - slično sadašnjim ministrima prosvete); preko njih se učilo da je verovanje u slobodu savesti ludilo (enciklika Pija IX od 8. decembra 1849. - datum koji se i sad praznuje) i tako dalje. Dakle papa kao predstavnik papstva jeste najveći autoritet za sve! Ceo svet treba njemu da se pokori! A to je u stvari negiranje postojanja ljudskih ja uopšte.

Pre nekog vremena je u sredstvima za javno informisanje - možda dezinformisanje - objavljeno da je anglikanska crkva priznala vrhovni "moralni autiritet" pape. Ja naravno ne znam da li je to tačno i u kakvoj je formi to izraženo. Ali - ako je to tačno - da li to znači da se anglikanska crkva (bar njene vođe) vratila u rimokatoličku, koja nju do sada nije ni priznavala kao crkvu? I šta je sa novinama koje je uvela anglikanska crkva od vremena njenog izdvajanja od Rima pod Henrijem VIII (r.1491, kr.1509-1547)?

No bez obzira na to, šta to znači „moralni autoritet“? Nije li to isto kao kad bi se kazalo „krivudava prava“ ili „staro pile“ ili „sopranski bas“? Ta, moral bez slobode savesti nije moral; autoritet je suprotnost svakom pojmu morala, on je prinuda. Stoga papstvo koje negira slobodu savesti i zahteva pokoravanje nekakvom autoritetu, ono potpuno negira i postojanje bilo kakvog morala. Ja naročito kažem "papstvo", a ne "papa", jer to i takvo "papstvo" je osnovni stav svih koji vladaju ili makar samo žele da vladaju drugima. U to "papstvo" spadaju i sva ministarstva prosvete i kulture i tome slično. Svi koji svojim autoritetom - neki put potpomognutim pištoljem ili bombama - propisuju drugima, uračunljivim drugima šta moraju da rade, svi su oni borci protiv morala. A to je ujedno borba protiv ispravnog razvoja čovečanstva i čoveštva, pa i protiv razvoja čitavog sveta uopšte.

Ni ovo nije nikakvo moralisanje, već samo ukazivanje na činjenice protiv kojih se mnogi ogrešuju. Nikako to nije osuđivanje ni bilo koga rimokatoličkoga pape. Oni su radili što su radili i u tome su ljudi imali da razvijaju svoje duhovne snage, da se jače individuališu i osvešćuju i da na većim otporima stiču svoju slobodu.

Zar ne treba o tome javno govoriti? Da bi se iz tame izišlo na svetlost?

43.  Da bi se ovo gore bolje shvatilo, ja ću - bar za one koji imaju neke naklonosti a i znanja nauke o duhu - kratko saopštiti nešto iz predavanja Rudolfa Štajnera održanih u Dornahu 5. i 6. avgusta 1916. godine.[18]

Još iz davnih vremena se govorilo da se čovek razvija u istini, lepoti i dobrome. Istina je vezana za život predstava, lepota za život osećanja, a dobro za život volje.

Čovek se na fizičkom planu razvija u moralnom, estetskom i istinskom životu, iako su oni nešto natčulno.

Ono što je saobrazno istini u fizičkom svetu jeste uzajamno delovanje glave čovekove i okolnoga sveta, te je za shvatanje istine u fizičkom svetu neophodna apsolutno budna svest.

Kod estetskog uživanja imamo sanjanje glave o sadržini ostalog tela (kod nižih uživanja) ili sanjanje ostalog tela o sadržini glave (kod viših uživanja). Kod estetskog je čovek odgovoran samo prema samom sebi - ne i prema drugima, kao što je to slučaj kod istinitog i kod dobra, sa kojima može da škodi i ostalom čovečanstvu ako ih se ne pridržava.

Kod moralnosti imamo odnos čitavog čovečijeg tela - uključujući i glavu - prema spoljašnjem svetu. Moralnost iz duhovnog sveta deluje neposredno na ja, a od njega na astralno, pa na etersko, pa na fizičko telo i izražava se u volji. U moralnosti čovek takođe mora biti budan - ne da spava.

Saznavanje, opažanje, istina preko ja i astralnog tela zahvata etersko telo čovekovo; a pošto čovek nema svesti o eterskom, onda mu istina izgleda kao nešto gotovo, a ona je takođe nešto slobodno u eterskom telu, kao "moralnost što se oseća u ja ili lepota u astralnom telu".

Ko je prošao bilo kakvu inicijaciju, on dolazi u mnogo slobodniji odnos prema istini, a time je i odgovorniji. Ako u nas sasvim nesvesno uđe istina ona je tad gotova - kažemo da je to istina, a ono neistina. "Tad se ima mnogo ograničenije osećanje odgovornosti prema istini, nego kad se zna da je istina u osnovi zavisna od duboko položenih osećanja simpatije i antipatije kao i moralnost i kao lepota, tako da čovek ima izvesan slobodan odnos prema istini."

Ako se čovek približava inicijaciji, a nije razvio veće osećanje odgovornosti prema tom osećanju istine , on onda "ulazi u izvesan neistinit element".

"Tako stoji čovek prema istinitom, lepom, dobrom, U istinitom on svoje etersko telo, pre svega eterski deo glave, otvara neposredno kosmosu. U lepom otvara on svoje astralno telo neposredno kosmosu. U moralnosti on otvara svoje ja neposredno kosmosu. U istinitom imamo mi nešto što je već najduže pripremano za čoveka. U lepom imamo nešto što je srazmerno kraće pripremeno. A u moralnome imamo mi nešto što tek sada na Zemlji počinje."

Istina - koja se prečišćava u mudrost - počela je da se razvija na Starom Suncu, a završiće svoj razvoj na budućem Jupitru. Lepota je počela da se razvija na Starom Mesecu, a završiće razvoj na budućoj Veneri. Moralnost počinje sa razvojem tek na sadašnjoj Zemlji, a završiće ga na budućem Vulkanu; tada će čovekove snage ja i snage morala biti jedno te isto.

U sledećem predavanju Rudolf Štajner kaže, da čovek sa rođenjem u ovo fizičko postojanje urasta u mineralno, u biljno i u životinjske carstvo, a kad prođe kroz dveri smrti on urasta u duhovnom svetu u moralno carstvo, u estetsko carstvo i u carstvo mudrosti odnosno istine. To nije ništa apstraktno, to su stvarni oblici duhovnog postojanja.

Čovek ima učešća u moralnim snagama vasione, u estetskim impulsima vasione i u impulsima mudrosti.

Radi jasnoće ovde je data šema 4 (šeme 1, 2 i 3 ja ću ovde izostaviti).

(Tu su dati nazivi stanja - utelovljenja, avatara - kroz koja je Zemlja prolazila i na kojima je čovek nastajao i pojedine svoje delove razvijao. Na Starom Saturnu je dobio prve podloge za čula fizičkog tela, na Starom Suncu za etersko telo, na Starom Mesecu za astralno telo, a tek na sadašnjoj Zemlji za ja. Na budućem Jupitru treba da dobije i razvije duh sam, na budućoj Veneri duh života, a na budućem Vulkanu da bude čovek-duh.)

Izraz "pravednost" treba shvatiti kao "nešto što sebi daje pravac", "neko snalaženje se", "orijentišući se" u životu. Tu kao pravednost učestvuje ulivanje moralne sfere u čitavo fizičko telo čovekovo.

Čovek je sada rezultat razvoja na Starom Saturnu, Starom Suncu, Starom Mesecu i sadašnjoj Zemlji, ali on već ima u sebi klice za razvoj na Jupitru, Veneri i Vulkanu. On je na Starom Suncu dobio klice za ono što će ostvariti na Jupitru - tada će istina biti mudrost. Estetska sfera je počela sa razvojem na Starom Mesecu, a završiće se na Veneri kao lepota. Moralna sfera počinje sa razvojem Zemlje, a završiće se na Vulkanu. Ali na Zemlji će se završiti i razvoj pravednosti koji je otpočeo na Starom Saturnu, a moralna pravednost postoji tek na Zemlji.

(Iz ovoga se vidi da je broj "četiri" broj stvaranja - kako to Rudolf Štajner drugom priliko govori.)

Zar ne treba skretati pažnju svojoj braći - naročito onoj koja idu putem neke inicijacije - na taj odnos odgovornosti prema istini? Da će samo istina na Jupitru biti prečišćena u mudrost, a sve što je neistina da će biti izlučeno iz daljeg razvoja - naravno i sve duše koje budu neistinama prožete, da je to ona "druga smrt" o kojoj govori Jovan u Otkrivenju (Otkr.20.14 i 21.8)? Da je svako izmišljanje laži, govorenje laži, prenošenje laži, nerazobličavanje laži, nesuprotstavljanje laži u stvari ubijanje jednog dela sopstvenoga ja? Da to deluje pogubno i na druge ljude? Kao i na druga duhovna bića? Da čovek ima ogromnu odgovornost prema istini, jer je u odnosu na nju najbudniji? Da sa neistinama u duši ne može nastaviti razvoj na Jupitru? Isto tako kao što i svesno propovedanje da ne postoji sloboda savesti znači negiranje rađanja ja čovekovog na Zemlji, a sa tim i suprotstavljanje stvaranju moralnog kosmosa?

44.  U predavanju od 7.8.1916. iz istog ciklusa održanog u Dornahu[19] Rudolf Štajner ističe da su još u egipatsko-haldejsko vreme ljudi iz vidovnjačke nauke imali svoja znanja, a ne preko spoljašnjeg razvoja. Danas je obrnuto: ljudi više primaju od spolja nego iznutra. Grci su bili u sredini tog razvoja, posebno zahvaljujući tome što su živeli na srazmerno maloj površini Zemlje i nisu znali ništa o drugim kontinentima kao mi danas.

Spoljašnja nauka sve objašnjava po principu uzroka i posledice. To je nešto najluđe, jer postoje i kasnija delovanja koja nemaju nikakve veze sa prethodnim.

Kad mi stičemo saznanja o spoljašnjem svetu, to prelazi u jednu drugu sferu. Sve što čovek saznavanjem stiče kao istinu koja se sastoji u slikama spoljašnjeg sveta, to on treba u osećaju svoje duševnosti da predaje bogovima, da ima u svesti:

"Ako ti stičeš saznanja, koja ti izvlačiš iz te neprekidne struje, onda neka ti bude jasno da sticanje saznanja mora biti neka služba bogovima."

Primanjem duhovno naučnoga mi u svoju dušu postavljamo neki celokupni osećaj, ne samo znanje. Sa pojmom znanja mi povezujemo osećaj, da ono treba da bude bogosluženje, te da je to ogrešenje protiv božanskog smisla evolucije, ako se znanje odvlači od njegovog božanskog opredenjenja.

Tek je u grčko-rimskoj eposi nastala mogućnost da ljudi sve više od spolja stiču saznanja. Tada je nastala mogućnost da se znanje preobrati u bogosluženje, kad je Hristos sa svojom objavom došao na Zemlju.

Čovečanstvo danas još nije došlo do razvoja tog osećaja da se iz znanja čini bogosluženje, ali će to moći kad bude razumelo kako je Hristos zemaljski život obožio.

Znanje koje se ne postavi i božansku službu, njega se dočepa Ahrirman i to prelazi u njegovu moć, kojom stvara smetnje u procesu svetova.

Pod tačkom 32 ovde dato je i nešto u vezi sa tim što saznanje treba da bude služba bogovima. Sem toga, i iz ovog predavanja se vidi da je vezivanje za stara egipatsko-haldejska znanja nešto prevaziđeno, da je čovekova svest u sadašnjosti sasvim drukčija nego tada. Zar ne treba na to ukazivati braći, koja se dive i hoće da imitiraju ono staro, koje je prevaziđeno? I to, kako onima koji se hvataju nekih još i pogrešnih i pogrešno sačuvanih znanja iz te, tako i onima koji se drže znanja iz grčko-rimske epohe? Pa ma kako ta misterijska znanja tada velika bila? Zar i oni ne mogu da se potrude da obore ta shvatanja sadašnje materijalističke nauke po kojima se tumači da se ne događa ništa novo u razvoju čovečanstva, te da se sve svodi na automatizam "uzrok-posledica"? I da se tome treba prilagođavati sa snagama koje se nalaze u sadašnjoj svesti?

45.  Vladajuće elite najcivilizovanijih država nameću u njima bezbrojne zakone. Oni se proizvode pomoću novčanog okultizma i to preko onih nesrećnika koji za te zakone glasaju, a da ih nisu ni pročitali - uz potpuno isključivanje savesti. O tome je već bilo govora pod tačkom 29. Na taj način je u zakonodavnost uneta bezmoralnost, nastojanje da se ne izgradi moralni kosmos prema šemi iz tačke 43. Učesnici u tome idu ka drugoj smrti, ka smrti duše - gube savest.

Sam novčani okultizam jeste ono saznanje kojeg se dočepao Ahriman - kako je to gore rečeno. To je u stvari bogosluženje Ahrimanu. A pošto se novčani okultizam može sticati i njime baviti samo grupno - ne može pojedinačno kao druge vradžbine i magije - on je utoliko snažniji, a i opasniji za same one nesrećnike koji se njime bave, vuče ih u ambis podčoveštva snažnije nego druge crnomagijske radnje.

Proizvodnja stotina hiljada zakona jeste možda najsnažniji napad protiv Hristovog impulsa i uopšte redovnog razvoja sveta i čovečanstva.

Uz to što se prema sadašnjim pravničkim definicijama naziva zakonima, jer je prošlo kroz i izglasano u narodnim skupštinama, uz to spadaju i sve mogući propisi koje izdaju razna ministarstva i druge ustanove, a koji imaju snagu zakona, ali se tako ne nazivaju. Tu takođe spadaju i razni međudržavni sprazumi itd, dakle sve ono što ima karakter neke prinude, a čemu se moraju povinovati svi.

U sadašnjem stadiumu razvoja čovečanstva izvesan broj zakona je neophodan. Radi se samo o tome ko ih i kako donosi. Ako ih donosi mali broj ljudi koji pripadaju bilo kakvoj vladajućoj eliti, onda su oni prinuda; oni ne proističu iz pravednosti, nago se njima teži da se takvim zakonima stvori neka pravednost kakvu te elite žele, a koja odgovara njihovom grupnom egoizmu. Na primer da neka prirodna dobra ili da nešto što je plod rada stotina generacija ljudi, samo njima pripada, uključujući i sva ljudska telesa - kako je već ranije pomenuto.

A ako se zakoni donose uz znanje, saradnju i saglasnost svih punoletnih građana, onda oni proističu iz pravednosti, božanske pravednosti koja je uneta u podsvest svih ljudi i služe kao prelaz ka ostvarenju čiste moralnosti. Pri tom treba imati u vidu da svaki čovek, pa i najzaostaliji u svome razvoju ima neki osećaj za pravednost - svi su ljudi u tom pogledu jednaki, imaju fizička tela na koja utiče pravednost - kako je to rečeno pod 44.

Zar ne treba opomenuti onu svoju braću koja se toga načela ne pridržavaju, već preko raznih trikova, pa i novčanog okultizma nameću svoju grupno egoističku pravednost? Zar ih ne treba opomenuti, da se oni time izlažu opasnosti da se strovale u ambis podčoveštva? Da to nije nikakvo nepostojanje, nego postojanje sa svešću o svom užasnom padu?

46.  Da je pitanje o zakonima suštinsko za shvatanje razvoja, to se vidi i iz poslanica Pavlovih, a i drugih apostola. Nabrajati sve što je u njima o zakonima napisano, to bi daleko prevazilazilo okvir ovih izlaganja, te ću ja o tome samo ponešto navesti.

"Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji samo slušaju zakon, nego će biti opravdani koji zakon tvore..." (Rim.2.13 i dalje docnije navedeno)

Prema šemi iz tačke 43 na Zemlji se završava razvoj pravednosti, a na njoj počinje i razvoj moralnosti. Zakon je neka vrsta posrednika između oba, a zakon koji ljudi tvore treba da bude u smislu božanskog duhovnog zakona. Ljudi koje takve zakone tvore jesu pravedni odnosno biće opravdani; oni su dobro upravljeni, dobro se orijentišu – kako je to pod 43 objašnjeno.

"Jer zakon izaziva gnev, i gde nema zakona nema ni prestupa."(Rim.4.15)

Zakon je dakle prinuda.

"Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh..." (Rim. 7.14)

Telesnost dakle pruža mogućnost da se ne čini po duhovnom zakonu, omogućava slobodu izbora. Fizičko telo čovekovo je još od Starog Saturna usavršavano u smislu "pravednosti", "nečeg što sebi daje pravac", kako bi bilo podloga za čovekovo ja na Zemlji, da bi se tu moglo početi sa razvojem moralnosti. To je ovde navedeno pod tačkom 43. Pri tom se treba setiti da moralnost ne može postojati bez slobode, a sloboda ne može postojati bez ljubavi - naravno i bez mogućnosti biranja između bar dva činjenja.

"Ne znajući, naime, šta je pravednost Božija i tražeći da postave sopstvenu pravednost, nisu se potčinili Božijoj pravednosti. Jer Hristos je svršetak zakona - za opravdanje svakome koji veruje." (Rim.10.3-4)

Božija pravednost je počela da se razvija od Starog Saturna, a na sadašnjoj Zemlji i ljudi iz svoje slobode počinju da je menjaju odnosno dopunjavaju i time utiču na početak razvoja moralnosti, da joj daju izvesno svoje obojenje, pa i da budu nepravedni. Prekretnica u tome je Hristovo stupanje u jedno čovečije telo. A vera je "snaga ljubavi koja se preliva" - kako kaže Rudolf Štajner; po njemu je ona i saznavanje istine o svemu što postoji.

"Ljubav ne pričinjava zla bližnjemu; ljubav je,dakle, ispunjenje zakona." (Rim.13.10)

Sa ljubavlju je povezana i sloboda i moral, oni predstavljaju jedno jedinstvo. Stoga s Hristovim dolaskom otpadaju svi zakoni, jer su oni do tada bili samo posrednici između pravednosti i moralnosti, da bi čovek mogao steći slobodu, da bi mogao na osnovu vere da nešto novo stvara.

"... ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Hrista Isusa, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan... Jer sam ja posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu živim... Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro." (Gal.2.15-21)

Pravednost božanska se na stanju razvoja Zemlje završava, biće ispunjena; na Zemlji se budi čovekovo ja; iz ja može sad da dolazi vera - snaga ljubavi koja se preliva - da bi se uz pomoć ljudi koji se pod impulsom Hristovim oslobađaju saznavanjem istine - verom u Hrista - počela da stvara moralnost (vidi šemu pod 43). Hristos je zato umro, da bi "zakon duhovan" sada ljudi tražili u sebi, a ne da im dolazi spolja, da kao slobodna bića budu saradnici na razvoju sveta. To je smisao Novog Zaveta, na koji ukazuje i poslanica Jevrejima (Jev.8.10 i 10.16) pozivajući se na proroka Jeremiju (Jer.31.33):

„'Ovo je savez koji ću sklopiti s njima posle onih dana, govori Gospod; daću svoje zakone u njihova srca i u njihov um napisaću ih, i njihovih grehova i njihovih bezakonja neću se više sećati.'“ (Jev.10.16)

To je s misterijom na Golgoti upisano u dušu duševnosti odnosno dušu razuma (srca i um) svih ljudi još u grčko-rimskoj eposi. Samo zakoni koji potiču od svih ljudi - ne od glasačkih automata elita - jesu Gospodnji. Ovo isto na malo drukčiji način piše Pavle i Rimljanima:

"Jer Hristos je svršetak zakona - za opravdanje svakom koji veruje."

(Rim.10.4)

"Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje." (Rim.10.10)

To "veruje" znači da se čini sve samo iz ljubavi na osnovu saznavanja istine, a "ispoveda" da se budi samosvest.

"Jer što zakon nije mogao, zato što je zbog tela bio slab, učinio je Bog na taj način što je poslao svoga Sina u obličju sličnom grešnom telu, i za greh, i osudio greh u telu, da bi se pravednost, koju zakon zahteva, ispunila na nama - koji ne živimo po telu nego po duhu." (Rim.8.3-4)

Uz pomoć Sina može se dakle savladati grešnost tela i telo da tad bude oruđe pravednosti.

"... Kad, naime, mnogobošci, koji nemaju zakona, po prirodi čine ono što zakon zahteva, onda su oni, koji nemaju zakona, sami sebi zakon. Oni pokazuju da je delo zakona, napisano u njihovim srcima, što svedoči njihova savest i njihove misli koje se međusobno optužuju i brane, na dan kada će Bog preko Isusa Hrista - po mom evanđelju suditi ljudske tajne." (Rim.2.14-16)

Ovde je istaknuto da je "zakon duhovan" utisnut u srca svih ljudi, da je svima ljudima data savest i da svi ljudi primivši pravednost kao božanski dar sada dvojim mislima - bez zakona - doprinose stvaranju moralnog kosmosa. O to se ne sme ogrešiti postavljanjem neke sopstvene pravednosti i donošenjem zakona koji ne proizilaze iz nje, iz te božanske pravednosti. Ko se o to ogreši, neće biti opravdan.

"Jer koji čine dela zakona - pod kletvom su..." (Gal.3.10)

Oni nisu slobodni, sve dok:

„Hristos nas je iskupio od kletve zakona time što je on postao kletvenik za nas, jer je napisano 'Neka je proklet svako ko visi na drvetu.'“ (Gal.3.13)

Razapinjanja Hristovo je ogroman preokret u razvoju sveta, tad nastaje sloboda.

"Šta će onda zakon? On je određen posredstvom anđela, rukom jednog posrednika, pa je poradi prestupa - dodat - dok ne dođe potomak kome je obećanje dato... Da je, naime, dan zakon koji je u stanju da oživi, onda bi pravednost stvarno bila od zakona." (Gal.3.19-21)

Zakon je dakle došao posredstvom anđela. On je dat u egipatsko-haldejsko -vavilonsko-asirsko-jevrejskoj eposi, kad su anđeli vodili ljude. Neki od tih anđela nisu se pomirili s tom činjenicom da je Hristos izišao iz njihove sfere i ušao u ljudsku, te da sada - posebno u petoj poatlantskoj eposi - oni posredstvom ljudi treba da rade na razvoju sveta u smeru kako ga vodi Hristos. O tome je bilo govora ovde pod tačkom 32. I Petar to pominje, ali se bez gornjeg objašnjenja to ne može razumeti:

"Njima je otkriveno da nisu služili sebi nego vama, ovim što vam se sad objavilo posredstvom onih koji su vam propovedali evanđenje u Duhu Svetom, poslanom s neba, u šta anđeli žele da zavire." (l.Pet.1.12)

Normalno razvijeni anđeli dakle "žele da zavire" u ljudske misli, ali ima i takvih anđela koji ne prihvataju da ljudske "misli o Hristu njima zrače kao svetlost" - kako je tamo gore navedeno. Za takve anđele i Juda kaže:

"... pa je i anđele, koji nisu sačuvali svoje dostojanstvo, nego su napustili svoj stan, sačuvao u večnim okovima pod mrakom za sud velikoga dana; ..." (Jud.6)

I po Judi dakle ima anđela koji su „pod mrakom“, jer ne prihvataju da ljudske "misli o Hristu njima zrače kao svetlost". Takvi anđeli su zaostali u svojem razvoju, te i dalje ispredaju nebrojene zakone kojima onda inspirišu ljude koji nisu primili Hristov impuls. A sa ljudima koji su u eposi, razvoja duše svesti prožeti Hristovim impulsom sarađuju oni anđeli koji su se dalje razvijali prihvatanjem i pomirenjem sa tom činjenicom, koja je nastala sa misterijom na Golgoti. To je jedna duboka veza između ljudi i anđela, pri čemu - po Rudolfu Štajneru - čovek može svojim postupcima da povuče i anđela, da ga dovede u neko stanje, o kojem ne sme da se govori.

A Pavle o tome kaže:

"Ne znate li da ćemo mi suditi anđelima, a kamo li u svetovnim stvarima?" (1.Kor.6.3)

Bez ovog objašnjenja nauke o duhu ta je rečenica takođe sasvim neshvatljiva, kao i ona Petrova, pa i Judina. A kako da se čovek pri tom postavi i kako da uvidi da li pomaže jednim ili drugim anđelima, Pavle u istoj poslanici piše:

"Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam metal i činele koje odjekuju." (1.Kor.13.1)

Dakle samo onaj anđeoski jezik koji je prožet ljubavlju, samo on nešto vredi, jer ljubav ne može postojati bez slobode.

S druge strane, zakon je uvek nešto mrtvo, ne menja se, ne živi; a pravednost se iskazuje u svemu što se događa, živa je. A kad se ona krajem razvoja Zemlje ispuni, kad ona bude potpuno prožimala duševnosti ljudi, to će biti impuls za dalje stvaranje moralnosti. Moralnost će se razvijati preko ljudi, jer samo preko ljudi može da se stvara sloboda, koja je preduslov za svaku moralnost. Zbog toga Tvorac stvara ljude kao duhovnu hijerarhiju slobode. Samo iz slobodne ljubavi prema činu može nastati i moralnost.

Zar ne treba ništa preduzimati protiv proizvođenja bezbrojnih zakona?

Zar ne treba da to spreče upravo ona braća koja ih proizvode, da ih prvo prebroje i na njihovom broju da se osveste o njihovoj apsurdnosti? Da bi se oslobodila od zavođenja onih anđela koji su pravilno vodili ljude u egipatsko-haldejskoj eposi, ali su odbili da prihvate da oni posle misterije na Golgoti sada preko ljudi koji borave na Zemlji treba da primaju Hrista i njegove impulse iznose u duhovni svet? Da bi na taj način spasavali i sebe i svoje anđele? I služili ispravnom razvoju sveta?

47.  U predavanju održanom u Cirihu 9.10.1918. g.[20] Rudolf Štajner kaže da anđeli pod vođstvom duhova oblika stvaraju slike u čovekovem astralnom telu. Njihov impuls je da ljudi mišljenjem dostignu duh, te da prihvate duhovnu nauku za duh, religioznu slobodu za dušu i bratstvo za tela. Ljudi treba do toga da dođu svojom dušom svesti, svojim svesnim mišljenjem. To je i Hristov impuls.

Protiv toga se bore luciferička bića time što čoveku hoće da oduzmu slobodnu volju, da ga vode da postane dobro biće, ali samo kao automat, bez mogućnosti zla. Protiv toga su i ahrimanička bića, koja teže da u čoveku ubiju svest o njegovoj duhovnosti, da on prihvati gledište da je on samo neka vrsta usavršene životinje okrenute samo čulnim vrednostima.

Te slike od anđela u astralnom telu ljudi treba da primaju kad su budni. Ukoliko oni to ne dopuste, anđeli će svoje namere ostvariti kroz uspavana čovečija tela, preko fizičkog i eterskog tela za vreme spavanja kad su ja i astralno telo izvan njih. To je velika opasnost za doba duše svesti. Ako se ljudi ne bi hteli uputiti duhovnom životu pred početak treće hiljade godina:

"... anđeli bi morali celo svoje delovanje izvaditi iz astralnog tela čoveka, da bi ga uneli u etersko telo... Ali čovek u njemu ne bi bio! Jer kad bi čovek u tom slučaju bio u budnom stanju, sprečio bi to."

Ako bi se to desilo, čovek bi kad se probudi u svom telu našao instinkt na mesto slobode. Imao bi instinktivna saznanja u vezi sa misterijom rođenja i začeća, sa celim seksualnim životom. Anđeli koji bi tu posredovali pretrpeli bi izvesnu promenu "o kojoj ne mogu govoriti - jer ova promena pripada onim višim tajnama nauke o inicijaciji o kojima danas još ne sme da se govori". Ti instinkti ne bi bili samo zablude, već bi prešli u socijalni život:

"... pre svega ljudi bi bili sprečeni - po onome što bi nastupilo u njihovoj krvi kao posledica seksualnog života - da razvijaju ma kakvo bratstvo na Zemlji..."

Prirodnjaci će reći da je to prirodna nužnost - bilo da ljudi postanu anđeli bilo đavoli; da je to nužnost ako ljudi postanu upola đavoli svojim seksualnim instinktima.

Sa tom promenom anđela kao drugo dolazi i instinktivno saznavanje lekova koje će biti štetno. Ljudi će prema instinktivnim motivima moći da izazovu bolesti ili ne izazovu.

Treće je što će ljudi upoznati izvesne snage, da pomoću sinhronizovanih oscilacija oslobode velike mašinske snage. Oni će instinktivno upoznati duhovno upravljanje mašinsko-mehaničkim bićem i to će služiti egoizmu čoveka.

"Ako bi jednom došla medicina koja hudi čovečanstvu, užasna zabluda seksualnih instinkata i užasna vreva u čisto mehaničkom svetu - eksploatisanjem prirodnih sila snagom duha - tada, neduhovno shvatanje ne bi moglo to da prozre..."

"... naša dela moraju bito prožeta i prosvetljena antropozofskom svešću."

Poslednjih decenija su se ljudi hvalisali svojom praksom za život, a

"... oni koji najviše preziru idealno, duhovno, spiritualno, došli su svuda na vodeća mesta."

"Jer kad u ma kom dobu ljudi koji treba da straže, zanemare stražarenje, i ne iznalaze šta treba da se stvarno dogodi, onda se ne događa ništa stvarno, već se avet pređašnje epohe vrzma okolo - kao što se danas u mnogim religioznim zajednicama vrzmaju aveti prošlosti, i kao što se npr. u našem pravnom životu vrzmaju aveti starog Rima."

„Anđeo u našem astralnom telu tka slike koje treba da donesu društveno uređenje. Mi to moramo da primamo sa dušom svesti, te se zbog toga drugi duhovi ne zauzimaju radi ostvarenja onoga što tka anđeo.“

"... u egipatskom dobu su tkali drugi anđeli. Ali ubrzo su stupili drugi duhovi, i čoveku se upravo kroz to zamračila njegova atavističko-vidovita svest."

Ja bih ovde postavio pitanje: Šta se dogodilo za ovih skoro sto godina od držanja ovog predavanja? Posebno, što je treća hiljada godina već uveliko počela? Pošto engleski narodi posebno razvijaju dušu svesti - šta su oni uradili ili rade na promeni društvenog uređenja? Ko ih je porobio tradicijama, pa ih još naveo da se njima hvale?

48.  Da bi se obuhvatnije odgovorilo na gornja pitanja - mnogo toga je inače vrlo očigledno - ja ću dati izvesna dopunska objašnjenja.

Duhovna nauka treba da bude osnov političko-pravnog života zasnovanog na jednakosti, nju treba primati svojom dušom razuma odnosno dušom duševnosti. Religiozna i uopšte misaona sloboda treba da vlada u duhovnom životu i da se u njemu deluje iz duše osećaja. A bratstvo treba da se unese u privredni život i to čovečijom dušom svesti.

Luciferička bića vrlo snažno deluju preko raznih religioznih organizacija - ne preko samih religija. Ahrimanička bića deluju najviše preko materijalistički orijentirane nauke.

Delovanje direktno na etersko telo vrši se i ceremonijalnim magijama razrađenim u ranijim kulturnim epohama. Njima se na neki način oplemenjuju instinkti i nagoni. Iako se one obavljaju u budnom stanju, u njima se većinom potiskuje učešće astralnog tela odnosno potpuno svesna budnoća kakva se traži u sadašnjem dobu razvoja duše svesti - deluje se na onaj polu uspavani deo čovekovog bića. Naravno da postoje i ljudi koji su pri obavljanju ceremonijalne magije sasvim budni i svesni njenog značenja i dejstva, ali su oni u ogromnoj manjini. A ona polu uspavana većina radi odnosno podvrgava se vrlo slično onome što rade anđeli kad im je onemogućeno da stvaraju slike u čovekovom astralnom telu. A ta većina, kao i ogroman broj onih u čije etersko telo neposredno zahvataju anđeli, oni daju ton u najcivilizovanijim državama; kod njih je isključeno potpuno budno mišljenje, te preko njih deluju druga duhovna bića.

Naravno da uz te što daju ton u civilizovanim državama spadaju i oni koji i preko astralnih tela deluju na etersko i na fizičko - opet pod uticajem raznih drugih duhovnih bića, a što je danas nedozvoljeno. O tome je govorio Rudolf Štajner u Berlinu 1916. godine, posebno u predavanju od 9.5.1916. Taj ciklus sam ja prepričao i dopunio.[21]

Zbog toga se za ovih sto godina i desilo, u velikoj meri desilo ono što Rudolf Štajner u gornjem predavanju postavlja pod "ako". Užasno su se razbuktali instinkti, a njih vladajući krugovi nazivaju slobodom. Drugi bi rekli da je to razularenost, razularenost svih mogućih instinkata, da tu neka životinjska ili čak podživotinjska priroda nadvladava čovečiju, da je tu potpuno suzbijeno čovekovo ja, pa čak i astralno i etersko telo. Podživotinjska, jer je prava životinjska ipak regulisana nekim kosmičkim silama, a kod čoveka ti instinkti nisu ograničeni ni vremenom ni merom ni brojem: parenje, prejedanje i ubijanje. Tome su naročito izloženi oni koji daju ton društvu, te iživljavanje nagona i strasti nazivaju slobodom, pa ih i propagiraju: lakomost, drogiranje alkoholom i drugim, lenjost, podlost i drugo.

A kakvu su promenu pretrpeli njihovi anđeli? Oni su se na neki način uvrstili u ona duhovna bića koja sam ja pomenuo u spisu "O nauci", a koja na razne načine opsedaju ljude. Te se stvari danas ne smeju prećutkivati - prošlo je skoro sto godina od ovog predavanja Rudolfa Štajnera, a više od sto od prestanka Mračnog doba.

U istom tom spisu ja sam ukazao i na mamljenja Orla, Lava i Krave, te na kojim delovima Zemlje su ona najviše izražena. No tu treba uzeti u obzir da se duše ljudi u raznim inkarnacijama spuštaju na razna područja Zemlje, kako bi onda iz njih primile druge impulse, a i svoja ranija nastrojenja u njih unosile. Ja sam o tome nešto pisao u "Izgledima". Zato se ne smeju vršiti nikakva apsolutistička uopštavanja; može se govoriti samo o pretežnosti neke pojave u nekom kraju Zemlje. Posebno što one mogu biti neki put zamaskirane nekom suprotnom pojavom, a koja ipak odatle potiče.

Ne uzimati u obzir ponavljane zemaljske živote ljudi - to je jedna od najvećih gluposti shvatanja sveta, koje potiče iz materijalističke nauke i koja je osnov, pa i tragedija vladajućih elita. Po tome su deca proizvod roditelja - roditelji su uzrok, a deca posledica. To je negiranje čovekovog ja, nije njegovo uništenje nego njegovo oštećenje, umanjenje, "da se ja sjedini sa čulnošću Zemlje"[22] - što sam ja već naveo u "Izgledima".

To je ujedno dokaz i za to da materijalistički naučnici ne umeju da misle - a na tome se "vrzmaju aveti prošlosti" i "aveti starog Rima" sa svojim i danas važećim pravom, po kojem su takođe deca delovi roditelja, što se vidi iz prava nasleđa onoga što je neki predak osvojio - nekad ognjem i mačem, a u novije vreme novčanim i drugim "zakonskim" manipulacijama. To je takođe i vraćanje na kult predaka[23] - što odgovara "Novom svetskom poretku". Ti naučnici kao da ne čuju svakoga dana kako roditelji svojoj deci kažu "ti", a ne "ja". A od njih to uče i svi oni koji su na vodećim mestima u društvu, pa i Rudolf Štajner u Sent Galenu 26.10.1914.[24] kaže:

"... a s time je on samo jedan primer za najznačajnije ljude sadašnjice, koji ne umeju da misle."

A svako ko je na vodećem mestu uzima za pomoćnike one koji manje vrede od njega i koji manje misle - treba da ga slušaju. Kad on ode, na njegovo mesto dođe takav neki pomoćnik, a i on bira nekog manje vrednog od sebe i koji manje misli. I tako dalje...

To je sadašnje društveno uređenje, a ono ne dolazi od anđela koji "u našem astralnom telu tka slike", nego od onoga koji to čini u eterskom telu.

A i traženje tkiva koje su tkali anđeli u egipatskom razdoblju i nastojanje da se to primeni na sadašnje doba razvoja duše svesti, to je takođe vrzmanje aveti prošlosti.

Ta gore pomenuta oštećenja ja se pokazuju na promenama u krvi, jer je ja sa njom povezano. A o propagiranju seksualnih izopačenosti i instinkata ovde nije potrebno govoriti, jer je to svima očigledno. A mnogo se piše i o proizvodnji "lekova" i izazivanju raznih bolesti. A da li bi se i atomske bombe i kompjuterizacija mogle posmatrati kao predznaci pronalaska tih novih energija? Zar ne treba braća koja daju ton u sadašnjim društvima da razmišljaju o tome?

49.  U vezi sa promenama u krvi i uopšte fizičkom telu čovekovom ja bih ovde još nešto dodao.

"Meni je sve dozvoljeno, ali nije sve na korist. [...] Ali telo nije za blud, nego za Gospoda, i Gospod za telo. [...] Ili zar ne znate da je priljubljeni za bludnicu jedno telo s njom? [...] Svaki greh, koji čovek čini, van tela je; a bludnik greši protiv svog sopstvenog tela. Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga, te ne pripadate samo sebi?..." (1.Kor.6.12-20)

U toku razvoja Zemlje dvopolnost je nastala da bi bila podloga za razvoj ljubavi. Za dvopolnost se može reći da je ona proizvod i posledica "pravednosti", da je na neki način usvršavanje pravednosti - kako je to prikazano na šemi pod tačkom 43. Iz nje se rađa ljubav: budi se čovekovo ja, te počinje da se stvara "moralnost" kao slobodna činjenja ljudskih ja - činjenja baš preko telesnosti, kao što je pod tom tačkom navedeno.

"Ovo utiskivanje u fizičko telo, ono deluje između rođenja i smrti na to da se mi upravo duševno osećamo kao ja, mogao bih takođe reći, da se mi osećamo kao duša prožeta sa ja."

"Ali time mi znamo za sebe, u neku ruku sećajući se svoga fizičkog tela, čitavo to vreme između smrti i novog rođenja kao neko ja. Nastupa dakle namesto imanja fizičkog tela znanje o fizičkom telu."[25]

Na drugim mestima Rudolf Štajner kaže da su čovečija ja u stvari delovi Hristovog ja - kao kapljice vode što su delići okeana. Takođe i da su ljudska telesa takođe delovi Hristovi - kako je to objašnjeno i na početku Evanđelja po Jovanu. Tek sa znanjima njegove nauke o duhu može čovek da shvati i gore navedene reči apostola Pavla.

Ako je dvopolnost pri spajanju prožeta ljubavlju, onda se njom jača, proširuje ja kod oba pola ljudi koji su njom spojeni. Tada svako ja prima u sebe težnje, želje, potrebe onog drugog ja, proširuje se jednim delom njegovog nastrojenja i uobličenja. A ako nije dvopolnost pri spajanju prožeta ljubavlju, oba ja se sužavaju upravljajući se samo na spoljašnje čulima opažljive manifestacije svojih instinkata - čak ne ni na same instinkte, jer su oni nečulni i samo kao duhovni vladaju u telesnostima. Tad su svesti oba ja upravljene samo na one delove telesnosti koje jedno od drugog primaju i koje se spajaju, a to znači da im je svest tad pomračena i da je slična kao u kataleptičkom spavanju, pri kojem je i etersko telo skoro potpuno izvučeno iz fizičkog. To je zavođenje ljudi da žive isključivo u čulnosti, to je greh zamračivanja - kako sam ja to naveo i opisao u spisu "Izgledi". Ja sam tu naveo da je moralni greh vezan za astralno telo, intelektualni greh za etersko telo, a greh zamračivanja za fizičko telo.

To je - samo bez ovog rašlanjavanja - napisao gornjim rečima i Pavle. On takođe dodaje da to telo ne pripada samo čoveku, da je ono "hram Svetoga Duha". To znači da je telo čovečije tvorevina duhovnoga sveta. A u tom hramu se nalaze i razna druga duhovna bića, a ne samo čovek sa svojim ja, koje istina zauzima središnje mesto u njemu - oko srca. A sa tim ja - koje je deo Hrista - može čovek u velikoj meri da reguliše dejstvo onih drugih duhova koji su u istom telu, da ih na neki način drži u ravnoteži. A za to ljudi treba da prime "ljubav prema istini - da se spasu" (2.Sol.2.10), jer:

"Hristos nas je oslobodio za slobodu." (Gal.5.1)

Zar ne treba skretati pažnju na to onoj svojoj braći koja se ogrešuju o telo, a posebno onoj koja to propagiraju i daju osnovni ton u društvenom životu, pa se još time i hvale?

50.  Po Rudolfu Štajneru kad se raširilo hrišćanstvo, ono je primilo rimsko telo, grčki duh i jevrejsku dušu.

Ispravno hrišćanstvo objedinjuje ova tri kad su ispravno usmerena, postavljena na svoja mesta i deluju prema svojim sastavima i organizacijama, ne zahvatajući one druge - ne remete ih. To je kao ja čovekovo, koje obuhvata astralno, etersko i fizičko telo čovekovo. Može se reći da je i analogno celokupnom čoveku koji se sastoji iz glave, grudi i donjeg dela tela. Čovek je zdrav ako se nervno-čulnom sistemu glave pomoću ritmičkog sistema (cirkulacije krvi i disanja) grudi ispravno donosi hrana iz sistema izmene materija i udova donjeg tela, da bi se nadoknadilo što je u njemu potrošeno. Čovek je srećan kada svojim ritmičkim sistemom drži u ravnoteži potrebe glave i njihovo zadovoljavanje produktima donjeg dela tela i može saznavanjem istine da razvija razumevanje i saosećanje prema svemu postojećem. Čovek je utoliko umniji ukoliko više iz ljubavi svoga srca svojim udovima čini dela pravednosti u svetu koji opaža i procenjuje čulima.

Međutim, čovek je izložen i raznim silama koje ga čine bolesnim, nesrećnim i slaboumnim, silama koje poremete pravilan rad ta tri člana čovekovog bića tako, da oni nepravilno zahvate jedan u drugi i time poremete njihov rad. Pogrešno bi bilo misliti da je to samo neki fizički proces - iza svega fizičkog nalazi se neko duhovno delovanje koje ga uzrokuje. A analogno pojedinom čoveku to duhovno se izražava i u čitavom čovečanstvu odnosno u pojedinim ljudskim društvima - bilo u rasnim i narodnosnim bilo i u manjim.

Da bi ovo bilo preglednije, priložena je ovde sledeća tabela. Pri tom treba uzeti u obzir, da se ne sme šablonski i "logički" o ovom misliti nego gledati na stvarnost. Ljudi su dosta skloni da misle, da je glava ono najviše kod čoveka i da bi njoj pripadalo vođenje duhovnim životom. Ali njom upravlja najniža, treća hijerarhija duhovnih bića dajući imaginacije, grudima druga dajući intuicije, a donjim delom tela prva hijerarhija dajući inspiracije. I tu bi "logičko" mišljenje pretpostavilo da druga daje inspiracije a prva intuicije - ali nije tako. Zato se treba dobro udubiti u podatke date u priloženoj tabeli; oni možda nisu precizni, te ih treba živo shvatati. O tome treba posebno da razmišljaju oni koji imaju neku vlast i daju ton u društvenom životu, a sem toga se bave i još nekakvim okultizmom ili istupaju kao vođe nekih religija. Naravno i svi drugi koji ne žele da život provode spavajući - svi su pozvani na budnoću (na pr. Mt.25.1-13)

ČOVEK - ČOVEŠTVO

DRUŠTVO – ČOVEČANSTVO

JA objedinjuje sve

HRIŠĆANSKO objedinjavanje

ZAVODNIČKO rasparčavanje

Savest

Kulturno buđenje

Kulturno spavanje

Moralnost

Moralna pravednost

Bezsavesnost

GLAVA – nervno-čulni sistem Astralno telo Duša svesti Budnost – mišljenje Istina uz pomoć grudi (zdrav razum) i donjeg tela (osećaj za istinu) – u predstavama

PRIVREDNI ŽIVOT Bratstvo za telo Nadahnuće Osvešćivanje ličnosti Istina sa naukom o istini (Rimsko telo)

GREH ZAMRAČIVANJA

Ako sloboda utiče:

Gramzivost

Pustošenje prirode

Ako oba utiču:

Čulnost

Sumnja

Automatizam

Apatija

Ako jednakost utiče:

Zaslepljenost

Neistinitost

Lažljivost

Iracionalan sud

Materijalizam

Životinjstvo

GRUDI – ritmički sistem (disanje i cirkulacije) Etersko telo Duša razuma odnosno duševnosti Sanjanje – ȍsećanja Lepota – u osećanjima

POLITIČKO-PRAVNI ŽIVOT Jednakost za duh Svagdašnje mnjenje Nauka o duhu (sa osećajem) Nediferenciranje (Grčki duh)

INTELEKTUALNI GREH

Ako bratstvo utiče:

Autoritet

Hijerarhija

Neduhovno shvatanje

Ako oba utiču:

Aveti prošlosti

Sujeverje

Ako sloboda utiče

Bezobzirnost

Apstrakcije

Ispovednici zamenjuju savest

Misticizam

Nihilizam

Haos

DONJI DEO TELA – izmena materija i udovi Fizičko telo Duša osećaja Spavanje – htenje Dobro – u volji

DUHOVNI ŽIVOT Sloboda za dušu Iskustvo Misaona i verska sloboda (Jevrejska duša)

MORALNI GREH

Ako bratstvo utiče:

Instinkt (posebno u seksualnom)

Sebičnost protiv bratstva

Ako oba utiču:

Gordost

Bezsavesnost

Iluzija ličnog samstva

Moralni automati

Ako jednakost utiče:

Jednoumlje

Obezindividualisanje

Poravnavanje i umrtvljivanje svega

Misaona i verska nesloboda

Bezidejnost

NAPOMENA: Smešane uticaje slobode, jednakosti i bratstva koji su ovde dati ne treba shvatiti kao apsolutno tačne i isključive. U zbrkanosti tih uticaja stvar je mnogo složenija, ali su ovde bar navedene pojave koje su vrlo raširene u dušama današnjih ljudi.

* * * * * *

Prilikom razmišljanja o gornjim temama treba uvek imati u vidu i izvesne opšte stvari koje tu dolaze u obzir. Neke opšte stvari se mogu naći i u mojim spisima, kao što je "Nepisana istorija"[26], "Izgledi"[27] i drugim. Ja ću ovde nešto možda ponoviti, ali ću skrenuti pažnju i na još ponešto.

Prema Rudolfu Štajneru onaj veliki duh Lucifer inkarnirao se negde na Istoku u sadašnjoj Kini u trećoj hiljadi godina pre Hristovog inkarniranja. A Ahriman će se otprilike toliko godina posle Hristovog inkarniranja inkarnirati na Zapadu, u Americi, dakle možda još krajem ovoga veka. I sa ovim inkarnacijama se pokazuje - i vremenski i prostorno - da je Hristov put sredina između Luciferovog i Ahrirmanovog. To je Budina "srednja staza", a i kod srpskog naroda poslovično upućivanje na "zlatnu sredinu".

U toku mnogo vekova taj Luciferov uticaj se sve više i više širio ka zapadu, dok na izvesan način nije zahvatio čitavu Zemlju odnosno ljude na njoj. Naravno, onaj ko je primio Hristov impuls, on se može potpuno odbraniti od onog štetnog dela Luciferovog dejstva - savladati ga, pa i preobratiti ga u nešto potpuno dobro.

Lucifer se dakle inkarnirao u trećoj, egipatsko-haldejskoj kulturnoj eposi, kad je prolećna tačka rađanja Sunca bila u zodijačkom znaku Bika, Hristos u znaku Ovna, a Ahriman će u znaku Riba. Nešto bliže o tome ja sam napisao u Pogovoru spisa "O jezuitizmu".[28]

Lucifer se inkarnirao kad je već počelo Mračno doba (Kali-juga) , te su ljudi počeli da gube urođenu vidovitost. Pre toga, u drugoj - prapersijskoj - kulturnoj eposi Zaratustra je učio o dva velika duha, o Ahuramazdao i o Ahrimanu; prvom kao tvorcu i upravljaču svetom, drugom kao razaratelju; prvom kao dobrom i velikoj svetlosti, drugom kao zlom i nosiocem mraka. To je uključeno u mazdeizam - religiju koja se u toku vremena raširila i daleko izvan tadašnje Persije. U toj religiji je svakako već u trećoj kulturnoj eposi - posebno negovan kult Mitri (Mithra). On je bio persijski bog božanske svetlosti - ne sama svetlost kao Ahuramazdao. To treba dobro razlikovati. Danas bi se možda mogao upotrebiti naziv "nosilac svetlosti".

Na osnovu toga, a i na osnovu siline kojom se raširio kult Metre i misterijski centri koji su njemu posvećeni, pa i na osnovu drugih činjenica, može se zaključiti da su Mitra i Lucifer dva imena za isto duhovno biće. Treba se podsetiti da su Mitrine misterije negovane i u Rimu, mada su u njega unošeni i egipatski obelisci. A možda se neguju i danas. I ne samo u Rimu... Ideja o globalizaciji i "jednopolarnoj" svetskoj vladi može biti samo čisto luciferička odnosno mitraistička, jer ona obuhvata "sve", sva svetska carstva:

"I odvede ga gore, te mu u tren oka pokaza sva svetska carstva. I reče mu đavo: tebi ću dati svu ovu vlast i slavu njihovu, jer je meni predana i ja je dajem kome hoću. Ako se, dakle, pokloniš preda mnom, sve će biti tvoje." (Lk.4.5-7)

U mitraističkira misterijama se klanja Luciferu, te se ovaj stavlja i na mesto Hrista - umesto "Lucifer" govori se "Hristos". Gde se sve u svetu vrše mitraistički kultovi - to meni nije poznato, ali je Rim još uvek jedan njegov vrlo važan centar. Pa i Vatikan je izgrađen na mestu gde su se održavali Mitrini kultovi i misterije. Mitri se klanja naravno i pod raznim drugim imenima, a on se - možda nesvesno - stavlja i u hrišćanskim crkvama na mesto Hrista.

Sem mitraističkih negovane su u tom trećem kulturnom razdoblju i mnoge druge misterije, pa se to nastavilo - i tu možda i pod nekim drugim imenima - i sve do danas. Kakav je njihov uticaj na sadašnja društva, to bi bilo predmet posebnih studija. Ja ću ovde primera radi pomenuti samo nekoliko misterija: egipatske (možda ne samo jedne), hibernijske, nordijske, kralja Artusa, eleusiske... Naravno da ih ima i na svim drugim kontinentima, takođe neki put slične ali sa drugim nazivima.

Kad su osnovana eleusiske misterije - meni nije poznato. Eleusis je bio mikenski grad na Korintskom zalivu u Grčkoj, severozapadno od Atine. Tu je bio podignut hram boginji Demetri, sestri Zeusa i Aida (Hada). Demetra je boginja Zemlje i njene plodnosti, dakle u području između nebeskog Zeusa i podzemaljskog Aida.

Rimsko carstvo je pokorilo grčke države, ali nije uništilo njihove misterije - kao ni egipatske i druge. A misterijski centri koji su služili raznim bogovima često su se i borili jedni protiv drugih. To se znalo u starom Rimu, te su zato u njemu podizani hramovi bogovima svih pokorenih naroda, kako bi svi oni zajednički ojačavali Rimsko carstvo. To je svakako pod uticajem Mitre-Lucifera koji teži da sve objedinjuje.

Te borbe se ne pominju u zvaničnim istorijama, a ako se nešto i pomene, tu se ne sagledavaju pravi razlozi zašto se nešto dogodilo i kakve su posledice, već se daju često samo najneverovatnija objašnjenja - ako se uopšte i objašnjava. Ja ću navesti samo neke primere:

1.      Artemidin hram u Efesu je spalio neki Erostrat 356 g. pre n.e. - prema istoriji samo da bi se on proslavio. Artemida je sestra Apolonova i kći Zeusa. Taj njen hram je ubrojan u sedam čudesa sveta, te sigurno nije bio sagrađen od drveta nego od kamena, te nije mogao izgoreti - možda samo krov. A kako bi neki pojedinac zapalio krov možda deset ili trideset metara visok, a da ga niko u tome ne spreči? I ko je zidove porušio? I sa koliko ljudi?

2.      Zašto je Aleksandar Makedonski 331. g. pre n.e. razorio - opet kažu spalio - dvor Darijev u Persepolisu, kad je osvojio Persiju?

3.      Zašto je 70. godine razoren Solomonov hram u Jerusalimu? Da li je to samo osveta ili neki kultni čin?

4.      Zašto je 390. godine potpuno spaljena biblioteka u Aleksandriji? Prvi put ju je spalio Julije Cezar (101-44 pre n.e).

5.      Zašto je 1312. papa Klement V ukinuo templarski red, čiji su se članovi sa znakom krsta borili u krstaškim ratovima? Da li samo zato što je francuski kralj Filip Lepi hteo da se dočepa njihovog bogatstva? Da li je ovaj po svojoj inicijativi ili po zahtevu pape templare podvrgavao najužasnijim mučenjima, pod kojima su priznavali ono što nikad nisu učinili, pa ih tek onda ubijao? Njihovog velikog majstora Žaka d Molea je posle užasnih mučenja ubio 1314. godine. Zar ne bi bilo dovoljno da ih samo jednostavno poubija radi pljačke? A zašto Klement V nije ukinuo i red hospitalaca - sada malteški - koji je u krstaškim ratovima nosio kao simbol asirski "krst", koji se i sada nosi kao orden? A kako su svi ti krstaši sticali tolika blaga?

6.       Zašto je na novogodišnju noć 1922-3 spaljen prvobitni drveni Geteanum u Dornahu kod Bazela, koji je Rudolf Štajner sa prijateljima gradio deset godina? Da li je to stvarno odluka i delo samo nekog možda poremećenog pojedinca, Jakoba Ota (Jakob Ott) - što nije baš ni sasvim dokazano?[29]

7.       Zašto je 6.4.1941. prilikom prgog bombardovanja Beograda posebno gađana baš Narodna biblioteka? To je naravno sitnica prema aleksandrijskoj, ali pobude mogu biti slične. Da li je i u jednom i u drugom slučaju podstrek došao iz mitraističkih misterija?

Rudolf Štajner je ostavio kao zadatak svojim sledbenicima, da prouče događaje u vezi sa nemačkim Kasparom Hauzerom i sa ruskim Dimitrijem. To su neki i učinili i svoje nalaze objavili.

Ja bih sa svoje strane preporučio da se iscrpno prouče zbivanja koja su se dešavala sa i oko engleskog Henrija VIII, pa i pre i posle njega. O tome se u zvaničnoj istoriji pričaju potpune besmislice, a to je - po mome shvatanju - bio najveći napad na duh engleskog naroda, a čije posledice oseća ceo svet i danas. Ja ću ovde navesti samo neke činjenice zbog kojih sam ja došao do tog zaključka:

1.       Džon Viklif (John Wycliffe, 1328-1384) je zbog svojih učenja i napada na papstvo i upućivanja isključivo na Sveto Pismo proglašen za „jeretika Oksforda“. Njegova učenja je kao osnov prihvatio Jan Hus (oko l370-1415), koji ih je raširio među Česima sa svojim dopunama, te je zbog toga spaljen u Konstanci. Samog Viklifa su plemići i građani Londona svojevremeno spasli od progonstva crkve i osuđivanja kao jeretika.[30] To je bio nagoveštaj dolaska sadašnje, pete poatlantske kulturne epohe (od 1413) u kojoj je engleski narod posebno nosilac razvoja duše svesti, preko koje on ima zadatak da unese nešto novo u svet i razvoj čovečanstva - ne da neguje tradiciju niti ložinski okultizam iz treće kulturne epohe!

2.       Henri VIII (r.1491, kralj 1509-1547) bio je u savezništvu sa Karlom V (Charles Quint, 1500-1558, kralj Španije 1516, car Nemačke 1519, abdicirao 1555), u čijem carstvu sunce nikad nije zalazilo. Oni su se borili protiv francuskog kralja Fransoa I (François I, r. l494, kralj 1515-1547) koji je osporavao pravo na carsku krunu Karlu V i koji je podstakao pokolj protestanata Vodao u Merindolu.[31]

3.       Papa Klement VII (1523-1534) se posvađao sa Karlom V i Henrijem VIII i ovaj odvaja anglikansku crkvu od Rima 1527 g. Luter je deset godina pre toga istupio sa svojim tezama za vreme Lava X (1513-1521), koji je kao sin Lorenca (Mediči) Veličanstvenog sa 7 godina postao opat, sa 13 kardinal, a sa 38 papa.

4.       Zvanične istorije nameću sugestiju da je Henri VIII bio obesan i svirep tiranin. Međutim, on je bio pobožan branilac vere i poštovalac učenja Tome Akvinskog (1225-1274), na čijim učenjima se i danas zasniva rimokatolička dogmatika - uvek se pokazivao kao dobar katolik.[32] Ako je i razarao neke manastire i drugo, to je bilo u smislu borbe za pravu veru.

5.       Godine 1534. osnovano je "Društvo Isusovo" na učenjima Ignacija Lojole (1491-1556), verovatno i sa nekim dodacima. Ignacije bi ga verovatno nazvao "Društvo Hristovo". To je možda jedan od razloga, zašto je on (možda neko drugi) spalio mnoge svoje spise.[33]

6.       Posle osamnaest godina braka Henri VIII, kao dobar katolik koji je samim tim protiv razvoda, traži razvod od svoje prve žene Katarine Aragonske i papa Klement VII njemu to odbija. Ovaj papa se sukobio i sa Karlom V i bio je u Rimu zatočen njegovim carskim trupama. Iz toga bi se zaključilo da je papa bio na strani francuskog kralja.

Svoju drugu ženu, Anu Bolen (1507-1536), koja je bila počasna dama kod prve, Henri VIII osuđuje na smrt zbog izdaje i neverstva i njoj odrube glavu.

Treća žena - Jovanka Sejmur (1509-1537) mu umire već u sledećoj godini posle pogubljenja prethodne.

Od četvrte - Ane Kleve (1519-1557) on se razvodi 1540, posle samo nekoliko meseci braka.

Petoj, Katarini Hauard (1522, kraljica 1541) već 1542. takođe daje da joj se odrubi glava.

Šesta i poslednja - Katarina Par (1512-1548) njega ipak nadživljuje, ali umire već godinu dana posle njega.

7.     U Tridentu je od 1545-1565 održavan sabor protiv protestantizma u tri zasedanja: 1545-1547, 1551-1552 i 1562-1563. Sad je to bilo posebno protiv pristalica Lutera (1483-1546), Cvinglija (1484-1531) i Kalvina (1509-1564) - sa spaljivanjem Husa potisnut je uticaj i učenje Viklifa.

8.     I posle smrti Henrija VIII borbe katolika i protestanata u Engleskoj i Škotskoj traju i dalje i to sa velikom žestinom i mnogo žrtava. Njegovu prvu kćerku Mariju I Tudor (r.1516, kraljica 1553-1558) nazvanu "Krvava" zbog ubijanja protestanata nasleđuje kći njegova i Ane Bolen, Elizabeta (r.1533, kraljica 1588-1603) koja je pristalica protestanata. Za vreme Elizabete bila je u Lamanšu potučena španska "nepobediva armada", koju je poslao Filip II sin Karla V i Krvave Marije - vrlo privržen katolicizmu.

9.     Anglikanska crkva pod Henrijem VIII ne menja nikakve dogme, jedino ne priznaje vrhovnu vlast papa. Zvanična rimokatolička crkva nju uopšte ne priznaje kao crkvu - za razliku od pravoslavnih i drugih koje su se ranije izdvajale. Iako je anglikanska crkva u toku vekova odstupala od rimokatoličkih doktrina, ona u njegovo vreme nije bila ni malo protestantska, nije zastupala nikakvo novo učenje drukčije od rimokatoličkog.

Na osnovu gornjih činjenica, kao i onoga što se i docnije i sada sa engleskim narodom događa, meni se nameće pitanje: Da li je odvajanje anglikanske crkve od Rima bilo u nekoj vrsti dogovora sa Rimom? Na taj način su rimokatolički mitraisti - njih treba razlikovati od pravih rimokatolika - mogli mnogo efikasnije da se bore protiv Viklifovih sledbenika. Tu istoriju treba podrobno ispitati i to sa svim simptomatičnim detaljima. - To je ona moja preporuka, takođe i nada da se ovo u Hristovom smislu rasvetli.

* * * * * *

Vlast je najčvršća, ako kontroliše i "poziciju" i "opoziciju". Tada se najlakše mogu ukloniti oni koji su opasni za tu vlast. Njih će najlakše prepoznati vođa opozicije - posebno još ako ima kraljevsku moć. Sem toga, na taj način se uvek može udesiti kao da najprljavije stvari rade najveći protivnici i time ih kompromitovati - kao Engleze s vraćanjem na treću epohu.

Ovde se postavlja pitanje i da li su druga i peta žena Henrija VIII bile vrlo opasne protivnice mitraista rimokatoličke crkve, možda žestoke zastupnice Viklifovog impulsa? A na četvrtu se on možda sažalio, pa je zato brzo najurio? A od čega je umrla treća sa 26 godina? Pa i šesta sa 36?

O zadacima koje postavlja duh engleskog naroda ja sam pisao u "Nepisanoj istoriji" pod "Spasavanje mišljenja" i pod "11. Za razmišljanje", a u istom spisu treba pogledati i "5. Red Sv. Jovana Jerusalimskog". A na ono što se događalo oko Henrija VIII vrlo mnogo podseća ukidanje "Društva Isusovog" 1773. (opet od jednog Klementa - sada XIV). Tada su isusovci kao "žrtve" pobegli i dobili utočište u protestantskoj Pruskoj i pravoslavnoj Rusiji - po latinskoj izreci "neprijatelj moga neprijatelja je meni prijatelj". Kad su tamo obavili svoj posao, taj red obnavlja Pije VII l8l4. godine.

Ovde treba imati u vidu i to, da su posvećenici Mitrinih misterija vrlo dobro znali da sa XV vekom dolazi impuls duha engleskog naroda. Zbog toga su se organizovali tako, da taj snažni impuls iskoriste za uspostavljanje svoje vladavine nad celim svetom. To znaju i na tome rade i sadašnji njihovi posvećenici, koji su odlučili da idu ne Hristovim putem nego Luciferovim (Mitrinim).

Vladavina Mitrinih pristalica se u svakom slučaju bliži kraju. Kakav će taj kraj biti - to zavisi od činjenja ljudi. Ako ljudi svesno prihvate Hristov impuls, to će biti na njihovo spasenje. Ako ljudi u svojoj slobodi ne prihvate Hrista, tu Luciferovu vladavinu će zameniti druga krajnost - Ahriman, te će ljudi biti izloženi opasnostima koje od njega dolaze. Ljudi će se podeliti na dva dela, posebno u narednoj - šestoj - kulturnoj eposi, koja će biti na neki način simetrična drugoj - prapersijskoj eposi. Neki će ići sa Ahura Mazdaom (Hristom), a neki sa Ahrimanom.

Duh engleskog naroda treba to posebno da osvesti - naravno preko ljudi koji njemu pripadaju i koji to iz svoje slobode treba da urade. Preko njih treba on da sa sebe zbaci taj Mitrin jaram, da ga ljudi koji njemu pripadaju svesno i iz svoje slobode zbace prihvatanjem Hristovog Impulsa, a ne da čekaju da na mesto Mitrinog dobiju Ahrimanov jaram. Tada će oni ispravno služiti celom čovečanstvu.

Arhanđeo koji vodi engleski narod svakako da ide Hristovim putem, te baš zato ne ograničava slobodu svojih pripadnika. Tu je sad u pitanju ona velika tajna, što čovek može iz svoje slobode - ako hoće da pomaže i višim duhovnim bićima - prvenstveno svome anđelu - da idu Hristovim putem ili pak da ne pomažu.

To je razlog zašto ja preporučujem ljudima da istražuju događaje kroz koje je engleski narod prolazio na početku sadašnje kulturne epohe, te da prema tome zauzmu odgovarajući stav i pređu na delo. Od slobodnog činjenja ljudi zavisi dalji razvoj sveta. Ljudi koji prihvate Hristov impuls, oni će od Lucifera uzeti lepotu i dalje je usavršavati, kako je prikazano na šemi pod tačkom 43, a time i samog Lucifera preobražavati u smislu božanske promisli.

* * * * * *

Rađeno u Beogradu od 31.10.2014 do 21.5.2015 g.

Vojislav Janković

---

[1] Rudolf Steiner: Heilfaktoren für den sozialen Organismus, GA 198, XI predavanje, 4.7.1920, str. 185

[2] Rudolf Steiner: Weltenwunder, Seelenprüfungen und Geistesoffenbarungen, GA 129, III predavanje, 20.8.1911, str.69-77

[3] Rudolf Steiner: Menschenfragen und Weltenantworten, GA 213, X predavanje, 15.7.1922, str.187

[4] Atanasije Sakarelos: Jedinstvo "crkava" se dogodilo, Atina 2007

[5] "Der Europäer" November 2014, str.7

[6] Rudolf Steiner: Menschenfragen und Weltenantworten, GA 213, VI pred.7.7.1922, str.112

[7] Rudolf Steiner: Bausteine zu einer Erkenntnis des Mysteriums von Golgatha, GA 175, IX predavanje 5.4.1917, strana 380

[8] Atanasije Sakarelos: Jedinstvo "crkava" se dogodilo, Atina 2007

[9] Rudolf Steiner: Das Schicksalsjahr 1923, GA 259, str. 847 i 874

[10] Rudolf Steiner: Das Schicksalsjahr 1923, GA 259, str. 847

[11] Rudolf Steiner: Das Schicksalsjahr 1923, GA 259, str. 863

[12] Rudolf Steiner: Das Schicksalsjahr 1923, GA 259, str. 576

[13] "Der Europäer" Dezember/Januar 2014/15, Johannes Greiner: Christus im Jahreslauf, str.36-37

[14] Rudolf Steiner: Die Verbindung zwischen Lebende und Toten, GA 168, str.91-120

[15] Vojislav Janković: "Sadašnje i prošlo u ljudskom duhu" od Rudolfa Štajnera, Beograd 2010, II pred., Berlin 7.3.1916 - GA167

[16] Vojislav Janković: Intervju sa Danilom Lazićem, Beograd 2011

[17] Vojislav Janković: "Sadašnje i prošlo u ljudskom duhu" od Rudolfa Štajnera, Beograd 2010, IX predavanje, Berlin 9.5.1916 - GA167

[18] Rudolf Steiner: Das Rätsel des Menschen, GA 170, IV pred. 5.8.1916 citati, str. 93 i 94; V pred. 6.8.1916. šema str.100

[19] Rudolf Steiner: Das Rätsel des Menschen, GA 170, VI pred. 7.8.1916, citat str. 130

[20] Rudolf Steiner: Der Tod als Lebenswandlung, GA 182, prevod Branko Ljubić, pred. 9.10.1914. "Šta čini anđeo u našem astralnom telu?"

[21] Vojislav Janković: "Sadašnje i prošlo u ljudskom duhu" od Rudolfa Štajnera, Beograd 2010, IX predavanje, Berlin 9.5.1916. - GA167

[22] Rudolf Steiner: Geisteswissenschaftliche Menschenkunde, GA 107 Berlin, 22.3.1909, str. 248

[23] Rudolf Steiner: Das Karma des Berufes des Menschen in Anknüpfung an Goethes Leben, GA 172, Bornach, X pred. 27.11.1916, str.202-3

[24] Rudolf Steiner: Die Verbindung zwischen Lebende und Toten, GA 168, str. 170

[25] Rudolf Steiner: Zufall, Notwendigkeit und Vorsehung, GA 163, VIII pred 6.9.1915, oba citata str.125

[26] Vojislav Janković: Nepisana istorija, Beograd 2013-14

[27] Vojislav Janković: Izgledi, Beograd 2014

[28] Vojislav Janković: O jezuitizmu, Beograd 2007-2010

[29] Rudolf Steiner: Das Schicksalsjahr 1923, GA 259, Anhang

[30] Renate Riemeck: Glaube-Dogma-Macht, Urachaus - Stuttgart 1985

[31] Larousse, Paris 1939

[32] Peter de Rosa: Gottes erste Diener (prevod s engleskog), München 1989, str. 509-510 i 140

[33] Vojislav Janković: O jezuitizmu, Beograd 2007-2010