ГРАД СЛОБОДНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Град слободног духовног живота који би се изградио у Београду треба да обухвати храм науке, храм уметности и већи број храмова разних религија. Храм науке и храм уметности треба да буду знатно већи од верских храмова, који опет међу собом морају бити приближно исте величине и да сви имају једну заједничку административну зграду. Из разлога који ће бити јаснији на основу даљих излагања на улазу у овај град треба исписати:

ПУТНИЧЕ ХОДОЧАСНИЧЕ

БЕЗ СКРОМНОСТИ У ГРАД ОВАЈ НЕЋЕШ УЋИ

ПА МАКАР СВЕ КУТЕ ЊЕГОВЕ ПРОХОДИО

Уводне напомене

У току развоја човечанства дошло је до скоро потпуног раздвајања науке, уметности и религије – бар онаквих какве их људи у ужем смислу схватају, то јест, у њиховим највише развијеним облицима. Иначе, у такозваним “нижим” човековим делањима оне су све три увек укључене. Ако домаћица кува ручак, њој је потребно знање, односно наука о одређеним животним намирницама и њиховој употреби, умешност или уметност за њихову обраду и бар подсвесна вера да ће се при заједничком обеду духовно сјединити са осталим члановима породице. Због тога се може рећи, да су ти “нижи”, човекови послови на неки начин далеко племенитији од оних “виших”, који су усмерени или само на науку, или само на уметност, или само на религију, а уз искључивање она друга два.

Човекова тежња треба да буде да и у тим највишим дометима науке, уметности и религије успостави склад и јединство. Због тога се на исти простор једно поред другог постављају сви ти храмови – науке, уметности и религија. Пошто се код све три области бар у подсвести тежи ка човековом сједињењу са нечим божанско-духовним, исправно је да се сва та места где се човек њима бави назову храмовима. Тај назив би уједно упућивао и на расположење побожности, са којим човек треба да приступа такође и неком научном истраживању или неком уметничком извођењу, а не само религиозном обреду.

Припадност некој верској заједници претежно зависи од тога, где се човек родио и где је васпитаван, односно – може се рећи – у вези је донекле са човековим пореклом и наслеђем. Ту су људи на неки начин групно издељени. Према уметности се човек нешто више индивидуално односи, мада и ту долазе до изражаја извесне навике и околности под којима их је он у току живота стекао. Сама наука је нешто са чиме човек мора лично да се бори и лично да присваја.

У чистом религиозном животу, дакле недогматизованом религиозном животу – јер су догме из нерелигиозних области унете у неке религије – нема никаквог смисла доказивање која је религија исправна. Све оне воде исто порекло и представљају исту тежњу човекову да се поново споји са нечим божанским, духовним (латински, religio од re-ligare = поново спојити). Разна обојења те основне тежње настала су из разних културних и развојних односа и не представљају ништа суштинско. Ако се то тако схвати, онда се може увидети да су сви људи међу собом браћа. Међутим, та давнашња тежња човекова налази се у његовим најмање свесним областима душе, те због те несвесности или недовољне свесности највише сукоба међу људима долази баш због религиозног живота.

Уметнички доживљаји и осећања су нешто више свесни, али су код разних људи често врло различити. Међутим, ту су сукоби далеко слабији и ређи, јер се углавном признаје да о укусима нема шта да се расправља и да сваки човек има једнако право да му се ово или оно уметничко дело свиђа или не свиђа. Сем тога, неки људи су пријемчиви истовремено и за најразноврснија и сасвим различита уметничка дела, која целим својим бићем радо примају или стварају, осећајући и високо ценећи њихову величину и радујући се њиховој великој и што већој разноврсности.

Према науци је човек у најсвеснијем односу. Он је најбуднији онда, кад при сазнавању својим мишљењем за једну појаву тражи одговарајући појам, односно објашњење. Једна научна истина подједнако је схватљива свим људима, без обзира на њихову расу, васпитање или укус. Она је заједничка целом човечанству, односно свим људима који су је освојили. Али само ако је то стварно истина! Расправе о разним научним “истинама” показују само то, да оне и нису истините, односно да је највише једна од њих истинита, а да су све остале заблуде. Фраза, да свако има своју истину о једној и истој ствари, сама је по себи апсурдна и себи противречна и показује да су људи лењи да се за ту научну истину боре, односно да им је она још увек недоступна. При научним истраживањима човек настоји да их врши потпуно слободно, да потпуно потисне опажајне грешке које су везане за његова чула, а такође и да одбаци сваку своју пристрасност или предрасуде.

Из горњих излагања излази, да – ако науку, уметност и религију треба поново спојити – да се то најпре може постићи помоћу науке. Али, та наука мора да се бави не само чулним појавама, него и душевним и духовним. Предуслов за то је наравно, да се призна да човек сем тела има и душу и дух, те да су душевности и духовности неке суштаствености различите и независне од телесности, са којима се неки пут само привремено повезују. Сем тога, она мора бити ослобођена од свих омиљених и уобичајених схватања, за која се тврди да су “доказана” и да због тога о њима више не треба ни размишљати, већ да их треба као полазне чињенице непосредно узимати за даља истраживања, а које ипак испитивањем помоћу строго научних метода нису нимало убедљиве ни доказане. У ствари, у науци постоји далеко више предрасуда и догми него у некој врло догматизованој религији.

Оно што се непосредно доживљује, човек нити доказује нити има потребе за доказивањем. Човек би осећао као потпуну бесмислицу, ако би му неко покушао да доказује да ли он има или нема две руке. Друкчији је случај кад је у питању неки његов орган као што је слезина или штитна жлезда. Њихово постојање том човеку треба даказати. То се чини помоћу аналогије, на тај начин што се из тела неког другог човека извади и покаже одговарајући орган, па се каже; Кад толико и толико људи који су испитивани има такав орган, онда га сирурно имаш и ти! Међутим, у строго научном смислу аналогија није никакав доказ, већ само већа или мања вероватноћа да се и у једном конкретном случају понавља оно што је пронађено у мноштву сличних случајева – никад истих.

Ствар је још више отежана, кад треба доказати какве све сокове један такав орган лучи, односно какву улогу он има у читавом човековом организму. Ту се онда стварају различите теорије и тумачења – неки пут ограниченије, а неки пут обухватније, а неки пут и супротне или делимично противречне, а које се и у току времена исправљају, допуњавају и мењају. У једном тренутку једна таква теорија улази у неки школски уџбеник, који одобравају одговарајуће установе, односно државне власти. Она је постала догма и – ако ученик њу јавно не исповеса, онда ступа на снагу инквизиција. Ученик добија слабу оцену и све дотле докле ту догму не призна, он ће бити прогоњен – неће положити испит нити добити службу. То се чини све дотле, докле ту догму не измени власт одговарајуће државе, па макар да су власти других народа ту догму већ измениле.

Други пример: У одговарајућим школама извесне генерације ђака уче један од стране државних власти прописан правопис и – да не би били изложени прогону инквизиције – ђаци га науче и усвоје. Њиме се годинама служе и кад већ постану зрели људи, промени се државна власт и она – претежно из сасвим политичких разлога и циљева – пропише друга правила. На тај начин огроман број људи државним декретом бива проглашен да је неписмен или бар недовољно писмен. Онда ступа у дејство инквизиција – коректори, који поправљају њихове неписмене списе, сем ако се они сами нису одрекли своје старе вере и почели да исповедају нову.

Трећи пример: Неки моћни финансијски магнат у својим фабрикама производи – рецимо – синтетичке краставце. Пошто обичним рекламним средствима није довољно повећана њихова потрошња, он утиче да се ангажује нека научна установа, на којој група стручњака изради елаборат, у којем се сасвим строго научно докаже да природни краставци у себи садрже, на пример неку канцерозну супстанцу, што је доказано давањем те супстанце толиком и толиком броју мишева. Сада, независно од те научне установе, опет под његовим утицајем, нека друга установа добије на анализу оне његове синтетичке краставце и строго научно утврди да у њима нема те канцерозне супстанце. Кад се са тим научним истинама – јер оне и могу бити сасвим истините – на одговарајући начин јавност упозна, потрошња синтетичких краставаца ће се сигурно повећати

Први од ових примера указује на незнање или углавном несвесне научне заблуде, које се преко државних власти и установа претварају у догме. Други пример представља свесну употребу науке у служби државне политике, а за коју се још више употребљава историја и остале друштвене науке. У трећем примеру немамо неку јасно изражену државну догму нити неког видљивог инквизитора који њу брани, већ ту долази до изражаја један велики инквизитор – страх од рака. Последња два примера показују да – ако наука у најобухватнијем смислу речи треба да изврши своју свету мисију, да поново повеже све религије и све уметности и све исцепкане научне огранке – она мора бити потпуно ослобођена и од државно-правних и од привредних утицаја.

А како стоји ствар са првим примером, са примером несвесне научне заблуде? Заблуде настају или услед неисправног посматрања, односно нетачног опажања или услед погрешног тумачења опажанога. Нетачни опажаји су последице и човековог устројства и неисправно организованог експеримента, а погрешна тумачења долазе услед погрешног повезивања опажаја са појмовима и она су углавном последице разних предрасуда и стечених навика у начину мишљења. Ми се овде нећемо упуштати у праузроке човекових заблуда и судбину кроз коју је човечанство морало да прође. Напоменућемо само то, да је без проласка човековог кроз најдубљу таму немогуће било да човек оствари своју слободу. Највише се човек удаљио од своје везе са духовним својством у грчко-римском културном раздобљу, а са Христовим доласком добио је импулс да се из те таме може извући. Међутим, по некој инерцији и не само инерцији тај силазак и боравак у тами наставио се и све до данашњих дана, мада би са завршетком деветнаестог века требало да је завршен. Ми дакле овде нећемо говорити о утицајима који су изван оквира и домета људског деловања и – ако говоримо о деловањима извесних људи или група људи – то није зато да бисмо их било како осуђивали. То никако не може бити наша намера, јер полазимо од убеђења да сваки човек, кад уради нешто што није у складу са редовним божанским поретком, да је он онда већ сам себе осудио. Намера нам је само то, да осветлимо извесне силе које потичу или од људи или бар преко људи, а које се појављују као отпори, као силе кочења редовног развоја човечанства и које настоје да људе држе у заблуди.

Код људи је врло чест случај да они неко своје, макар и мало знање желе да сачувају и задрже само за себе, пошто они на тај начин стичу неко преимућство над другим људима. Са том надмоћи у знању они онда друге или на неке начине искоришћавају или то чине само зато да би уживали у неком свом осећању да више вреде, па и да би их због тога и други више уважавали. Први случај је кад на пример неки мајстор неће да каже да је у питању незнатан квар на неком кућном уређају да би оправку више могао да наплати, а други кад домаћица неће да да потпун рецепт за прављење неке торте само зато да би се причало како само њој таква торта врло добро успева. То што је описано на овим малим примерима, утолико више важи код најкрупнијих односа. Знање које би требало да буде спона међу људима, постаје моћ којом се може владати другима.

Истини за вољу треба и напоменути и то, да неки људи своје знање ускраћују другима само зато, да га ови не би злоупотребили, јер нису довољно зрели, нису се припремили за то. Неузимајући у обзир примере кад родитељи у нека знања неће да упућују децу док мало не одрасту, овде треба нагласити да такав став неки пут заузимају и највећи и најморалнији људи. Увиђање и истицање ове чињенице је такође доказ, да наша намера није да дајемо било какву моралну оцену, већ само да разјаснимо извесна збивања, да помогнемо да неке чињенице дођу до свести бар извесних људи. Дошло је време за то!

Опирања развоју човечанства

Редовном развоју човечанства стављају се насупрот извесне силе које теже или да тај развој зауставе или да га скрену у погрешном, неисправном правцу. Поједини људи су у томе неки пут несвесно, а неки пут свесно оруђе таквих сила. Овде ћемо навести извесне карактеристичне примере који су имали пресудну улогу – бар у овом делу света.

1. У стара времена није постојала наука у данашњем смислу, већ су се знања црпла из мистерија. Једно такво средиште из којег се црпла мудрост и знање и из којег се деловало у исправном смислу за развој човечанства био је Артемидин храм у Ефесу, а који је стајао на средини између старих оријенталних и грчких мистерија. Њега Херостат 356 година пре нашег рачунања времена спаљује, тај се чин до данашњих дана замагљује причом да је он то учинио само зато да би ушао у историју. Ако је Херостат и био заведен неким демонским моћима, такође су и извесне сасвим људске силе то врло добро искористиле за проширење своје власти и утицаја. Да би на неки начин умањио последице уништења Артемидиних мистерија у Ефесу, а уз подстрек и свога учитеља Аристотела, Александар Македонски – који је био рођен на сам дан спаљивања храма – покушава да Оријенту врати оно што је у Грчкој и после тога догађаја бар у бледој слици сачувано: у својим походима подиже академије као духовни Ефес. Међутим, после тога се у ствари ипак гаси Хеленство и на Западу подиже далеко мање духовно Римљанство.

2. На прекретници времена између старог и новог доба Октавијан Август заснива царство у Риму. Њега на истоку царства већ називају спасиоцем света, а кад је умро 14. године после нашег рачунања времена одају му се почасти као неком богу. Цареви који за њим долазе установљују култ цара као државну религију, проглашавајући себе боговима и захтевају да их сви обожавају и да се и њиховим киповима разасутим по целом царству клањају. Хришћани то одбијају и зато постају државни непријатељи. То је тренутак кад су државне власти религиозне тежње људи почеле да употребљавају за своје империјалне циљеве. Религија се ставља у службу државе.

3. Римска војска у Британији 306. године проглашава за цара Константина, који је 274. године рођен у данашњем Нишу. Да би своју власт и фактички успоставио, после многих победа у западним провинцијама, он најзад и пред Римом 312. године поражава свога супарника Максенција. То чини стављајући на штитове својих легионара знак Христов, а 313. године издаје едикт о слободи вероисповести. Међутим, он је још и даље принуђен да власт дели са својим савладарем Ликинијем, који управља источним делом царства, све док га није потукао у рату 324. године. Све до Константиновог доласка хришћани су нарочито још на истоку царства били страховито прогањани, али се њихов број упркос томе стално повећавао. Ослобађање хришћана од тих прогањања свакако је значило више Константинову изванредну политичку процену, него ли његово верско убеђење. Међутим, у његово време било је различитих хришћанских учења, што није одговарало његовим тежњама за успостављањем јединствене државне власти уз ослањање на Хришћанство, а с обзиром на све већа надирања германских племена са севера. Пошто је у Александрији дошло до нарочито јаких расправа између епископа Александра и презвитера Арија, а да би успоставио јединство сада већ државне вере, Константин сазива такозвани Први васељенски сабор у Никеји 325. године, који се наставља и 327, а на којем се доносе прве хришћанске догме. Истовремено Константин хришћанске цркве уређује према римским провинцијама, успоставља црквене хијерархије и њихове правне односе. Хришћанска религија је стављена под покровитељство и у службу империје. Сем тога, у међувремену цар Константин премешта престоницу Римског царства на исток, оснивајући Константинопољ на Босфору и покушава да Хришћанство повеже са паганством, а све то у нади да ће на тај начин римско царство спасти од пропасти.

4. Тек пола века после Константинове смрти (338. године) Теодосије I (рођен 346, цар 379-395) чим се 380. године крстио усваја хришћанство као званичну религију, намеће своју вољу у верским питањима на Другом васељенском сабору у Константинопољу 381. године и доцније, те одмах затим отпочиње и са страховитим прогањањем паганских свештеника и уништавањем њихових храмова и уметничких предмета, а 390. године спаљује и Александријску библиотеку. Државна и верска власт су спојене и оне почињу да намећу своју вољу и уметности и науци. Сада, под притиском сеобе народа који продиру са севера и са осипањем државне власти римског царства посебно на западу, све више почиње да се истиче верска власт у Риму, те римски бискупи у петом веку почињу да са верским ауторитетом утичу на државне власти. На истоку као и на западу царства систематски се уништавају сви пагански списи, а хришћанство се све више догматизује.

5. Као завршни удар источњачкој науци може се узети затварање филозофске школе у Атини 529. године. Цар Јустинијан I (527-565) не само што њу затвара убрзо по доласку на власт, већ и протерује све грчке филозофе, који беже у Персију и тамо у Гондишапуру оснивају академију. Иако је стара оријентална култура већ у декаденцији, они њу прожимају аристотелизмом, који онда из Гондишапура, преко арабизма и Северне Африке и Шпаније долази у Европу, наравно доста измењен. Сада у Римском царству под владавином Јустинијана I сем религије и филозофија, односно наука бива укључена у државну власт, а такође и уметност, која посебно долази до израза у његовог градњи храма Свете Софије у његовој престоници Константинопољу.

6. У току времена се оснивају и пропадају разне државе, али све оне теже да под својом контролом држе и религију и науку и уметност, односно уопште сав духовни живот. Верски односи се регулишу догмама и они који се њима не покоравају бивају прогањани. Уметност углавном служи верским потребама. Наука још није настала у садашњем модерном смислу, иако се интелект код људи већ далеко развио још у четвртом веку. Да се то тако настављало, човек би споља продро у духовни свет. Извесни водећи кругови су то хтели да спрече и стога – поред осталог – 869. године сазивају Осми васељенски сабор у Константинопољу, на којем папини изасланици као догму постављају да човек има само тело и душу, а не и дух, упркос жестоком противљењу патријарха Фотија, на кога они због тога бацају анатему. Овај сабор источне цркве ни сада не признају и већ тада у ствари настаје подела на римску и на православне цркве, мада се то званично догађа 1054. године на питању “filioque”, то јест, да ли Свети Дух произилази не само из Оца, него и из Сина, како је то као догму прогласила римска црква. То учење о “filioque” појавило се у ствари по први пут још 589. године на синоду у Толеду, затим 767. године у Гентилиануму и 809. у Ахену и из њега је настало и то “укидање” духа и у човеку, који је слика Божија, а Свети Дух је тим учењем проглашен да није једнак Оцу и Сину, већ да је настао као неки доцнији изданак. Да би натерала источне цркве да се покоре овој догми, односно да признају папску власт, римска црква покреће крсташке ратове (не против Сарацена), а који се под другим именима воде све до данас. Ово је уједно било и почетни корак за увлачење човечанства у материјализам, који је дошао до израза највише у деветнаестом веку, кад се под утицајем Маркса и других “укида” и душа и тврди да човек има само тело. То је такође омогућило да се 1870. године прогласи и догма о непогрешивости папе, чиме се из духовних висина на земљу, у материјално спушта одлучивање о истини и заблуди.

7. Све догматске борбе између четвртог и петнаестог века воде се искључиво између разних елитистичких кругова и непосредно не дотичу широке народне слојеве. За њих црква даје само одређене култове и настоји да они буду искључени из разумевања суштине Хришћанства. Томе нарочито доприносе обреди на латинском језику, а који огромна већина људи не разуме. И то је такође један од разлога римске борбе против патријарха Фотија, који Словенима шаље Ћирила и Методија, да хришћанство проповедају на њиховом језику и да се оно под утицајем грчке културе шири на исток Европе. Међутим, баш због те искључености широких народних слојева из разумевања Хришћанства, код њих се развија један посебан и жив духовни живот и то под утицајем Оријента, са којим се тргује и дуж целога Дунава. Од уста до уста преносе се чак и на запад Европе извесна знања и мудрост са Истока, па макар да је она већ била у декаденцији. Та оријентална мистеријска мудрост спаја се и са оном коју су са собом носили и они народи и племена, који надиру на запад и југ Европе приликом Велике сеобе народа. Пошто та знања код широких народних маса нису била потпуно свесна, њихови свештеници су их тумачили и заодевали у разне бајке и митове, који се најдуже задржавају код Словена. Са примањем Хришћанства настаје и хришћанско свештенство, које неке паганске култове потискује, а неке преображава и везује за хришћанске празнике. Саме бајке, митове и песме које су заостале или које и даље ствара “доњи слој”, необразовани народ, из импулса паганства проглашавају се да су само плодови народне маште и да немају никакву научну или филозофску вредност, иако су у њима садржане најдубље тајне света и највећи морални импулси, које доносе високо посвећене, скромне и сасвим неупадљиве личности, а о чијим именима ништа не зна историја, коју искључиво пишу припадници “горњих слојева” народа.

8. Са петнаестим веком настаје ново раздобље, које је окарактерисано развојем модерне науке о природи, али која је стално под утицајем црквеног диктата и у сенци сабора од 869. године. Сем тога, под утицајем римског права, она стално тежи да у природи тражи неке неумољиве законе, које је поставио врховни законодавац – Бог и које треба истраживати и њима се покоравати. Свемир се тумачи као механизам, који аутоматски делује, те самим тим у њему не може ни постојати никакав морал. Они који то не могу да прихвате, а ипак прихватају достигнућа природне науке, хватају се Бога и религије као нечега што се никако не може знати, него се у то само мора веровати. То веровање се затим све више и више уплиће и у саму науку и људи иза заиста опажаних феномена почињу да замишљају сасвим неопажљиве честице материје, њихова кретања и силе, са којима онда сасвим спекулативно оперишу и стално стварају и обарају све нове и нове теорије. Против тога је устао Гете, који је у души још носио и антички дух, и настоји да се придржава искључиво опажаних феномена, да њих констатује и да што тачније опише такође и њихов доживљавани квалитет, те онда да на духован начин продре до прафеномена. Тим путем би човек преко природне науке морао доћи до сазнања о духовном свету. Међутим, ту долази до изражаја потчињеност науке догмама подупртим државом и њеним институцијама, те се на пример, Гетеова наука о бојама одбацује и усваја Њутнова, иако није ни мало убедљива у строго научном смислу, јер Њутн математички начин мишљења одваја од човечијег доживљавања и само са њим посматра природне појаве, па их искључиво математички објашњава и без довољно ослањања на оно опажано, узимајући при том једино квантитативне, а не и квалитативне односе.

9. Као врхунац кочења развоја науке, кроз коју би човечанство могло доћи до признавања постојања духа и до потребе за оснивањем и науке о духу, доноси се у деветнаестом веку и научна догма, односно закон о одржању енергије, при чему се све врсте и квалитети енергија изједначују, тако да у том погледу нема разлике између писања неког научног дела или политичког манифеста, свирања на виолини или ложења пећи. Ова догма је у тесној вези и са догмом о непогрешивости папе. Све те научне и верске догме систематски се подржавају преко свих државних институција – школа, часописа, института, уџбеника и другог. Пошто је наука одвојена од вере, онда се та схватања преко научних ауторитета преносе и у оне народе који не признају римску цркву, те се и тамо упркос непризнавања Сабора од 869. године шири материјалистичко схватање. При томе се сада не признаје ни постојање душе и психологија постаје наука о души која не постоји.

10. На самом преласку из осамнаестог у деветнаести век, век у којем ће човечанство ући у најдубљи материјализам, јавља се преко Фридриха фон Харденберга – Новалиса (1772-1801) снажан импулс за помоћ човечанству да изиђе из надубље таме. Новалис у свом кратком животу – посебно у три последње године живота – у својим делима уједињује науку, уметност и религију, и то у савршеном складу. Иако његова дела остају незавршена и необрађена и непроверена до краја, у њима се ипак види да је он улазио у најдубље тајне света. Међутим, државни механизми њега углавном сврставају у неке доста добре и чудне романтичарске песнике, а духовна открића која је он дао сматрају да нису ни мало значајна. Свакако да је било и неразумевања његових дела, но сигурно је и то, да се она нису уклапала у систем догми који је био под заштитом империјалних власти.

11. У исто време из подсвести широких народних маса избија тежња за неким друкчијим друштвеним уређењем, а она се сажето може изразити са “слобода – једнакост – братство”. Та тежња прво долази до изражаја у Француској револуцији, а затим спонтано петнаест година доцније и у Првом српском устанку, где “кнезови нису ради кавзи”. По осталој Европи се те тежње шире снагом империје, али већ у дегенерисаном и измењеном облику. Да би се те тежње замаглиле оснивају се све могуће “демократије”, којима се широким народним масама дају погрешне представе о за садашње стање свести потребном друштвеном уређењу и настоји се да се оне у то убеде. С друге стране, Карл Маркс узима људе онакве какви они јесу, са свим њиховим класним инстинктима и он те постојеће класне инстинкте организује и као војску подвргава само једној вољи – без икаквог убеђивања. Ту технику доцније примењују и они који Маркса признају као учитеља, а и они који се декларишу као његови најжешћи противници.

12. Почетком двадесетог века Рудолф Штајнер помоћу своје антропозофски оријентисане духовне науке настоји да широким народним масама доведе до пуне свести значење тих подсвесних тежњи и предлаже оснивање трочланог друштвеног уређења, где слобода треба да влада у духовном животу, једнакост у правном, а братство у привредном, и да се не сме из било које од ове три области господарити над другима. Сем тога, даје нове импулсе за науку, уметност и религију, објављује и детаљно објашњава тајне које су се раније чувале као езотерне и које је Новалис износио у кратким наговештајима. Преко своје “Филозофије слободе” даје импулс који је окренут у правцу човекове свести и који стоји као други пол према Гетеовом посматрању спољашње природе. У Дорнаху крај Базела као храм духа гради од дрвета “Гетеанум”. Међутим, 31. Децембра 1922. године силе које су хтеле да човечанство и даље држе у мраку подмећу у њега пожар. Слично спаљивању Артемидиног храма у Ефесу, уништава се и “Гетеанум”. Док је Херостат у свом чину био мање слободан и више подложан непосредним утицајима злих богова, дотле подметање пожара у “Гетеануму” представља далеко слободнију одлуку и чин. У оба случаја може се рећи да је то била завист богова, завист у развоју заосталих богова који се боре против редовног развоја света и човека. Штајнер после тога одмах почиње изградњу новог, сада бетонског “Гетеанума” и не умањује своју активност. Међутим, противне силе још за његова живота почињу да у антропозофски покрет убацују своје људе, који настоје да га изнутра изобличују и разарају, односно паралишу и воде у погрешном правцу.

Дух српског народа

Главно обележје једног народа јесте језик и то језик којим он говори, па без обзира да ли га уопште или како записује. Сâмо писмо свакако настаје у доста доцнијој фази развоја неког народа.

Ми се овде нећемо упуштати у оцењивање тачности исповедања историје у власти и под утицајем западних империја у погледу времена појаве Српског или Словенског народа у Подунављу и на Балкану, а које је у великој мери сумњиво кад се узму у обзир најновија истраживања “оне друге стране”, где се налазе докази о њиховом боравку у овим крајевима и више векова раније, односно чак и да су они ту били староседеоци, с тим што су их други народи називали различитим именина – као што је то данас случај са Немцима, које ни један народ не назива именом Дојч које они сами себи дају. Међутим, треба истаћи једну ствар. Српске државе кад се појављују у самом средишту некадашњег Римског царства употребљавају свој српски или словенски језик, нису примиле ни латински ни грчки. Код германских народа који продиру на територију Римског царства језици се романизују. Вероватно зато, што су њихови ратници прво служили у римским легијама, у којима су командовање и разни правни и административни прописи изрицани на латинском, па кад су се ослобађали од римске власти, односно оснивали своје државе на њиховој територији, они су те своје државе организовали према далеко развијенијим римским административно-правним начелима, за које нису имали термине у својим језицима. Разуме се, да је долазило и до мешања са становништвом које је говорило латински, а које је свакако било културније и као такво наметало свој језик.

Код Срба то није случај. У њиховој државној администрацији од самог почетка употребљава се сопствени језик, иако се њихова државна организација и развој културе одвија потпуно према узору на Римско царство, односно према узору на грчко-римску културу, коју они на неки начин настављају и освежавају својим специфичностима. То се може објаснити само тако, да је Српски народ вековима пре историјске појаве његовог имена и његових држава потпуно био срастао са грчко-римском културом, али као покорен, Грцима и Римљанима потчињени “доњи слој”, а који са распадом Римског царства, односно слабљењем моћи и оног његовог дела чије је средиште било у Константинопољу одједном из своје средине поред “доњег” образује и “горњи слој”, који преузима сад и спољашње културно вођство, немајући ни мало потребе да усваја језик ранијих владара, јер је српски језик већ већ довољно разрађен за све потребе тадашњег културног развоја. Доказ за то су и бугарски освајачи, који не усвајају грчки него словенски језик, а који задовољава све њихове културне и државно-административне потребе. Тај значај и разрађеност и развијеност словенског језика схватили су и Грци још онда кад су преко Ћирила и Методија на њиховом језику и новоствореном писму почели код Словена да шире хришћанство упркос римског наметања латинскога и германским народима, а најближи додир са тим језиком имали су свакао преко Срба, односно њихових предака – иако се у то време нису тако називали.

Као “доњи” покорени слој у Римском царству Срби не учествују директно у процесима стапања религије са државом нити у разним догматским расправама и потчињавању науке односно филозофије државно-религиозним властима, и то преко већ мртвог латинског језика. Онда кад у Средњем веку са својим државама ступају на историјску позорницу, разлаз између западне и источних хришћанских цркава је већ увелико наступио – бар код “горњих” слојева. Они се прикључују источним. Њихова држава траје само до краја Грчко-римске епохе, а онда кад наступа садашња, Германска епоха у којој почиње развој модерне научне мисли, они подпадају под Турско царство и опет постају “доњи слој”, који води свој скоро невидљиви културни живот. Дух српског народа нема мисију да даје печат овој културној епоси, а млад Турски народ ствара моћну империју која сузбија арабизам и не дозвољава му да са својом материјалистичком науком продре са ове стране у Европу, већ он са том науком преко Шпаније продире само на њен запад. Срби Турцима у томе помажу, што се види и у њиховом делимичном примању Ислама и њиховом долажењу и на највише положаје у Турском царству. Сем тога, Срби који остају у Турском царству бивају на тај начин одвојени и од модерне науке, која се на Западу на величанствен начин развија, али стално у смислу и под утицајем Сабора од 869. године.

За разлику од остале Европе, у Турској царевини не постоји феудализам, бар онакав феудализам који се заснива на римском праву наслеђа. Власт над појединим територијама добија се само по личним заслугама и по оцени султана односно његових помоћника и може у свако доба да буде и одузета. Стога Срби, кад се дижу на устанак, сасвим лако и спонтано прихватају идеје Француске револуције и не могу ни да замисле неке класне разлике по рођењу, а против турских господара се боре као против страних непријатеља. То се наравно нимало не свиђа конзервативним круговима Европе и они и из тих, а не само из религиозних разлога настоје да Србе сузбију, односно уклопе у свој систем и потчине.

Иако се Срби ослобађају и организују своју државу у деветнаестом веку, они не примају масовно тада јако изражен материјализам. Мали број људи иде на школовање и то претежно у немачке државе, те онда одатле доносе одређене импулсе. Тако се и Гете упознаје са српским народним песмама и доприноси њиховом популарисању, а Срби бар у маломе примају и његов непосредни импулс. У ствари тек у двадесетом веку Срби масовно долазе у везу са разним западним народима и преко на западу развијене науке такође примају и материјализам. Са јачањем самосталне државе постепено се све више и религија повезује са државном власти, а Срби све више организују свој живот по узору на Запад, иако се више пута окрећу и траже подршку са Истока, то јест из Русије, са којом их нарочито везује религиозни живот. Њихов духовни живот се води са науком Запада и религијом Истока, која наравно није ограничена само на Русију. Сем тога, у њиховој подсвети стално делују и извесни импулси, које су они примили још из врло давних времена као културу “доњих слојева”. Разуме се да то није случај само код њих, већ и код свих других народа, само што су ти подсвесни импулси код разних народа различити и имају посебна обојења.

Ту, на западу развијену материјалистички оријентисану природну науку Срби примају тек у веку, кад човечанство већ излази из најдубљег материјализма и кад све више почињу да признају и такозване “натприродне” појаве, за које се чак и оснива наука под именом “парапсихологија”. Срби материјализам у ствари не примају срцем, већ само из главе и то под страховитим притиском и наметњем од стране западних империја, које систематски иду и за физичким уништењем споменика српске културе, а такође и Српског народа. Оне га мрзе, зато што осећају да преко Српског народа просијава нешто ново, нешто што указује на будућност, а што ће срушити не само прошлост коју желе да конзервишу представници снага Римског царства – које је сада здружено са арабизмом – већ што се припрема и за замену и садашње епохе културног развоја. Дух српског народа није имао мисију нити даје печат Грчко-римској културној епоси, нити има мисију да даје основни тон ни садашњој културној епоси. Он има задатак да најлепша и најплеменитија остварења ових епоха пренесе у наредну, Словенску културну епоху, која почиње у тридесетшестом веку и то са својим посебним обојењем. За разлику од других словенских народа, који су резултате Грчко-римске културе примили преко германских наарода, Срби су ту културу примили од Грка и Римљана, живећи међу њима као “доњи слој” народа и то у време кад је она још давала главни тон културном човечанству, дакле пре настанка новога доба. Такву, без германског филтера примљену Грчко-римску културу српски народ треба да пренесе директно у наредну, Словенску културну епоху и то је један део његове мисије. Поред тога, и не учествујући директно у највећем успону садашње културне епохе, као што су то ипак бар донекле чинили извесни словенски народи, Српски народ треба да прими и у следеће културно раздобље пренесе најдуховније импулсе такође и ове културе.

Пре Грчко-римске културне епохе, била је Египатско-халдејска културна епоха, која је обухватала раздобље од тридесетог до осмог века пре нашег рачунања времена. Она je најзначајнија достигнућа остварила у доба египатског грађења пирамида, то јест отприлике за првих четири стотине година, од кад је настављају народи у Халдеји на извесном мање унутрашње духовном степену, већ више окренути спољашњем свету. Грчко-римска епоха такође цвета око четири до пет векова, док је воде Грци, а онда прелази у апстрактно и интелектуално римљанство, које одумире у мртвом латинском језику.Од садашње културне епохе која је почела у петнаестом веку, такође је већ давно протекло тих четири-пет стотина година. На истеку тог времена Рудолф Штајнер покушава да даје импулс којим би се сјајан успон природне науке наставио на такав начин, да се из ње створи духовна наука, какву је он основао под именом антропозофије. То би упркос извесним историјским законитостима било могуће, пошто је садашње стање човекове свести далеко више него у египатско или грчко доба. У противном – каже Штајнер – доћи ће до пропадања садашње културе, односно до њеног задржавања у проучавању само спољашњег чулног света, уместо да наука почне да изучава и духовне области. Седамдесет година после тог његовог упозорења, човечанство још увек није прихватило тај импулс – сем врло малог броја људи, а међу које противне силе систематски убацују противнике са циљем да их ометају и цео покрет зауставе или поведу у погрешном правцу и да га компромитују, како би читав човечански развој укочиле и скрутнуле и искористиле за своје себичне циљеве. У том циљу систематски се и даље форсира погрешна, нетачна природна наука која проповеда материјализам, а упоредо с тим проповеда се лажна духовност у виду небулозног мистицизма, а који је у ствари још перфидније проповедање материјализма, јер се људи задржавају код неких својих, телесним устројством условљених “виђења” и томе сличном, а ни мало не разумеју шта је то, нити желе да их разјасне, већ су задовољни и самим тим што тако нешто имају и сматрају да је то већ неко више знање и виша духовност.

У читавој ово ствари не ради се о томе да се материјализам као филозофско схватање побија, него се ради о томе да он већ у блиској будућности не постане стварност. Кад човек мисли само својим физичким мозгом, његове мисли га воде у чисте апстракције. Ако човек данас одбије да својим духом дође до живог мишљења какво се постиже, на пример, уживљавањем у ток излагања Штајнерове “Филозофије слободе”, а и других списа, он ће себе осудити да у будућности води сасвим дегенерисан, материјализован живот, да тиме такође потпуно и изгуби своје духовно-душевно биће.

Дух српског народа сем његове распетости између Истока и Запада, која се огледа и у употреби два писма и два календара и три религије, могао би се окарактерисати са следећим:

1. Он је одбио да се споји са арабизмом Истока и са римљанством Запада, као главним конзервативним и конзервишућим снагама.

2. Он је у великој мери позаборављао у декаденцију запала мистеријска знања Истока, а још није сасвим срастао са природним наукама Запада, те тако стоји у некој равнотежи између источњачке тенденције за одвајањем од чулне стварности и западњачке тенденције да се сувише везује са чулним светом, па би ту равнотежу могао да одржава и обе те струје уздиже на све више степене, односно да их у пуној равнотежи обједињује.

3. Он не верује у ауторитет државних власти и свесно им се тешко покорава, те може бити вођен једино кад се делује на његове подсвесне импулсе, што неки пут употребљавају људи који не иду исправним путем, они који из себичних циљева настоје да захватају у туђу слободу. С друге стране, уз примање исправних импулса у пуној свести, он би био способан за велика остварења, јер он као основно расположење носи у себи великодушност и праштање.

4. Он не признаје да се људске вредности заснивају на крви, односно на пореклу, а и сам је у великој мери ослобођен од утицаја наслеђа. То се види како у његовом лаком претапању у друге народе, тако и у његовом лаком прихватању људи који долазе из других народа.

5. Он има јако развијене индивидуалности, са којима не може да се уклапа у неке групне и заједничке покрете који би га идејно водили без поговора и без могућности да им се такве индивидуалности одједном не успротиве, кад им се учини да такви покрети више не раде по њиховим моралним и другим схватањима.

6. У подсвесним дубинама из Египатско-халдејске културе он више носи египћанство. То се види из употребе старог календара, који је само до извесне мере коригован египатски са 365 дана у години и који се као и стари египатски календар не поклапа више са опажањима спољашњег света, као што је то стриктно био случај са халдејским календаром. Код овога су чак и летњи и зимски дани, односно ноћи сваки пут дељени тако, да су летњи дневни часови били дужи, а ноћни краћи од данашњих шездесет минута, а зимски обрнуто. Нови календар представља средину између ова два.

7. Из Грчко-римске епохе он у подсвести више носи онај грчки период, што се доцније изразило примањем више грчког него римског утицаја како кроз религију, тако и кроз друга културна настројења.

На основу ових обележја може се закључити, да би Српски народ могао добро да прими и почетну, најдуховнију фазу садашње културне епохе, то јест оне која је већ истекла, а коју западни народи, а првенствено Немачки нису на одговарајући начин продужили. Он би то могао, ако би се нашао довољан број његових индивидуалности које би за то биле спремне и ако у томе не би био споља ометен, односно ако би народи који сада преузимају вођство у свету имали довољно увиђавности, да је то неопходно за спас човечанства и ако би га у томе помогли, јер он сам неће имати снаге за то – он није предодређен да даје печат такође ни садашњој културној епоси.

Ако је горе речено да су прве фазе културних епоха биле најдуховније, то још увек не значи да и друге фазе нису биле корисне за развој човечанства. У садашњој културној епоси то ће нарочито долазити до изражаја, јер у њој човекова свест посебно треба да буде развијана и да посебно дође до изражаја. Утолико је већа одговорност свих људи, а посебно оних народа који говоре енглески, јер они имају мисију да посебно развију душу свести. Од њиховог понашања и слободног избора претежно ће зависити којим ће путем кренути и остало човечанство, а које данас претежно спава, иако из духовног света долазе позиви да се пробуди. Ако људи тај позив не прихвате, већ наставе да своје мисли управљају само према чулном свету, изгубиће своје духовне способности и живеће само у инстинктима, те ће читава Земља пасти у варварство.

Овде треба такође нагласити, да се духовна наука не сме ширити сервирајући људима само и пре другога њена посебна достигнућа у науци и уметности. Ако би се људи упознавали само са практичном применом онога што је на основу духовне науке остварено у медицини, пољопривреди, педагогији, еуритмији и другом, неупознавајући их са начином мишљења и са схватањима из којих су та остварења проистекла, онда би то био тотални промашај или можда и нарочита скретања антропозофије у погрешном правцу.

Није без значаја да се помене и то, да Српски народ – без обзира на вештачки натуране тенденције – све више усваја екавско наречје, у којем се изражава развој душе свести, за разлику од других наречја која су више носиоци душе осећаја. Развој душе свести се све више изражава чак и у умртвљеном говору, то јест у писаним текствима, чија интерпункција се све више ослобађа од вештачких, разумско-логичких убацивања запета и више тежи некој јасноћи “из једног даха” – слично енглеском.

Из свега овога излази, да би српски народ био способан да прихвати достигнућа последњих векова, укључујући и антропозофски оријентисану духовну науку, те да их тако на један свој посебан начин, као свој посебан допринос пренесе и у наредну културну епоху.

Београдска академија

Јасна је ствар да се у овој академији не може одмах почети са проучавањем антропозофски оријентисане духовне науке, барем не свих њених списа. Разуме се да то ником не би било ни забрањено, али треба имати у виду да систематско и исправно школовање у некој дубљој езотерици овде неће бити могуће бар за следећих 20 до 30 година. За тако нешто неће бити предавача, односно учитеља, поред осталог и зато што духовну науку не сме јавно заступати човек млађи од четрдесет година, и то наравно под условом да се са њом прожео и то тако, да о њој говори из читавог свог бића и срца, а не само из главе. То не значи да неке информације не би могли давати и људи који те услове не испуњавају, али они никако не би смели давати основни правац, па да се онда на такав начин вештачки лиферују “езотеричари”. Не смеју се поновити грешке разних антропозофских и квази антропозофских центара!

Међутим, Београдска академија би ипак могла имати веома широко поље рада и играти веома значајну улогу још од самог њеног оснивања. Њен рад би требало да се изражава у следећем:

1. У њој би требало неговати најстрожије научно мишљење, ослобођено од свих предрасуда и конвенционалних схватања.

2. У њој би сва истраживања требало вршити по чисто феноменолошкој методи, при чему би се у потпуности морало искључивати све оно што је производ маште, што научници сами додају без опажања, а саме опажане појаве би при том требало врло прецизно описивати и затим систематизовати – без уплитања у њих било каквих претходних поставки и теорија.

3. У њој треба обраћати пажњу и на квалитете и сасвим их тачно и прецизно констатовати, а никако те квалитете својом маштом претварати у неке квантитете који се никад и никаквим чулом или инструментом не могу опажати нити ће се икад моћи опажати – бар према самим тим теоријама по којима су ти квантитети измишљани.

4. Сва досадашња научна открића треба да се у њој најсавесније контролишу уз понављање свих најосновнијих експеримената. При томе треба добро уочавати, да ли су у њима евентуално пропуштене неке мере опреза, због чега човек после може да извуче погрешне закључке и да затим на једну погрешку надовезује друге.

5. Пошто сва маса погрешних закључака у науци долази услед непознавања теорије сазнања и научне методологије, њих треба сви у академији да посебно изучавају, а такође и филозофију и логику.

6. Математика мора бити такође основни предмет изучавања и код апсолутно свих научних грана. Јер се помоћу ње развија тачно мишљење и прецизност у описивању опажаних феномена.

7. У овој академији би било пожељно да се изучавају све гране науке. Међутим, уколико утицај власти буде такав да се друштвене науке, као што су историја, социологија и друго не могу изучавати у пуној слободи, онда је боље да се оне не укључују у њен рад и да се сва изучавања усмере искључиво према разним гранама науке о природи.

8. Она треба да буде отворена за пријем сарадника из целог света и то оних истраживача, који би били вољни да заједнички раде у смислу ове академије.

9. У њој треба да буде обезбеђена сарадња и са научницима већ постојећих других институција, јер и они могу у великој мери да помогну и обогате рад ове академије, а која због тога не треба ни мало да се одрекне својих основних начела и усмерења, већ напротив да и њима скреће пажњу на слабе тачке садашње науке. Посебно треба да сарађује и са слично оријентисаним иностраним научницима, какав је, на пример Норвежанин Андрė Бјерке, који је својим делом “Гете против Њутна” оборио Њутнову теорију о бојама и доказао да је Гете био у праву – мада му то владајуће државне институције не признају.

10. Универзалност и свеобухватност морају бити основно опредељење ове академије. Стога се сви њени чланови морају упознавати бар са основама свих грана науке, што не значи да се појединац не сме посебно више оријентисати само на једну њену грану.

11. Њен врло важан задатак мора бити и систематски рад на полуларисању свега онога што се у њој ради и то такође у смислу универзалности и свеобухватности. Потпуно би погрешно било предпоставити, да и најшири, макар и сасвим мало образовани слојеви народа нису способни да приме научне истине. Они нису способни да приме само оно што су високо школовани научници сами измислили и као своје теорије додали опажаној стварности, стварајући на тај начин један потпуно други свет, свет који не припада данашњем земаљском развоју, и у који обичан човек срећом и не може да уђе. Света мисија чланова ове академије би била, да најшире слојеве народа упознаје са свим основним поставкама науке, филозофије, теорије сазнања, научне методологије и другог. Они ће имати и разумевања и интересовања за то, само им се то мора на одговарајући начин излагати, што је свакако теже него излагање некаквих високопарних научних теорија некаквој изабраној, образованој елити. Овакав рад са обичним људима имаће изванредно повољно дејство и за саме предаваче, јер ће их у великој мери задржавати у стварности и чувати да од ње не одлутају.

12. Са овим је дотакнута и тесна веза између науке и морала, а која се у овој академији мора посебно неговати, јер долази време кад неморалан човек неће више моћи да истовремено буде и интелигентан. Већ и данас се може осетити, да неморалан човек читавом својом појавом, читавим својим бићем делује неубедљиво чак и кад говори и заступа нешто истинито. Због тога у овој академији мора важити као основно начело, да за сваки корак у сазнању треба учинити три корака у моралном усавршавању.

Ова, горе изложена начела и смернице треба да буду основна обележја Београдске академије и због тога би је једино и вредело оснивати, јер других установа које нису засноване на овим начелима Београд има сасвим довољно, односно у својим доменима и начинима рада оне се наравно по потреби могу и даље проширивати.

За оваква научна истраживања и овакву оријентацију у Српском народу би се нашао довољан број људи, који би имали храбрости да доведу у сумњу и највише пропагиране научне ауторитете. При томе се не треба ослањати само на људе који имају дипломе са државним печатима, а такође ни ова академија не сме издавати никакве дипломе. Она треба да буде потпуно ослобођена од утицаја и уплитања у рад било државе било привреде, јер и једна и друга имају тежњу да науку заробе и употребе за своје циљеве. То не значи да се она не уклапа у државно-правне или привредне системе који буду на снази у току њеног постојања. Њу привреда мора да издржава, а држава да штити, али то мора увек бити на такав начин да оне не утичу на њен рад и оријентацију. За своје постојање академија ће свакако имати да стално захваљује целом Српском народу, па ће и привреда и држава после извесног времена увидети да су те њихове жртве благословене.

Људи који буду радили у овој академији – без обзира на друштвени поредак који буде владао – не смеју за свој рад да примају награду. Они треба да примају средства за пристојан живот и њих и чланова њихових породица, и то само као поклон од овог народа – никако као накнаду за резултате њиховог рада. То мора бити стално наглашавано.

Иако се некоме може учинити да је то исто, то ипак није исто. Бар на овом месту треба стално неговати мисао да је сваки појединац од свога народа и друштва примио и стално прима хиљадоструко више него што му икад може вратити, да је стално његов дужник. Да је он дошао у један град, који су читаве генерације пре њега изграђивале, да се користи чашом или носи кошуљу, чију су производњу читаве генерације усавршавале, те да – ако би и њих својим рукама требало да произведе – он никад ништа у науци не би могао ни учинити ни допринети. Такође, да је други посејао пшеницу од које је опет други направио хлеб, који он сада једе. Да за свој положај у друштву и за своје образовање има да захвали онима који тај степен нису постигли и – да се пред њима поклони!

Уколико би се из рада ове академије изродила нека делатност, која би саму себе могла да издржава – као, на пример издавање неких публикација и томе слично, - онда би сви они који на њој раде, зараде морали делити на братској основи, по могућству образујући задруге.

Као врло важну допуну свог научног рада добро би било да сви они који се баве теоријским научним радом упражњавају бар у извесној мери и по неку техничко-занатску делатност. То је значајна компензација за све теоријске и уметничке делатности, које по својој природи човека одвлаче од стварности. Ако би се на таквим пословима могле остваривати неке зараде, и њих би требало делити по братској основи – евентуално у оквиру неких задруга.

Смисао рада ове академије – сем горе описаног – јесте да делује на јачању свести свих који у њој раде или у њу повремено долазе и то преко мишљења, никако преко осећања или инстинката, а поготово не преко деловања директно на вољу. Бавећи се неумитним законима који се налазе у природи и неумитним законима логичког мишљења, она треба да истражује и област где се налази човекова слобода, слобода која му омогућава да се не развија само као биће које би било искључиво саставни део спољашње природе.

Овде су свакако постављени врло тешки и деликатни задаци. Колико ће у томе ко лично успети, то ће зависити како од њега самог, тако и од сарадње са осталим члановима, који треба један другога да носе. По себи се разуме, да је за потпуније остварење ових циљева потребно извесно дуже време. Међутим, то је свакако сасвим остварљиво, поготово ако основна начела и смернице ове академије људи потпуно приме са свим срцем и необазирући се и не очекујући некакве сјајне и брзе резултате и успехе. Мала остварења са оваквим расположењем и настројеношћу значиће изванредно много и то не само за ово место и овај народ, већ и за читаво човечанство.

Сам Београд је за такве ствари врло повољан из следећих разлога:

1. Београд није само на граници између Истока и Запада, већ и Југа и Севера. Иако се то не може тако строго разграничити, јер свакако да има и разних преклапања и мешавина, ипак се свет може према упореднику и подневку, који пролазе кроз Београд, поделити на четири врло карактеристична дела. Прву област би представљао југоисточни простор, из којег су потекли сви духовни импулси, област где су настале све претходне културе, а које су сада у декаденцији, иако се још и данас знатно осећа њихов утицај. У југозападној области је у протеклом културном раздобљу створен врло јак интелектуални и правно-логички живот, који је изражен у речима и државним законима, а који се као такав у садашњој културној епоси појављује као конзервативан и апстрактан, то јест, недухован и материјалистички. Северозападна област обухвата народе који су носиоци садашњег културног развоја, у којем се развија самосвест и слобода одлучивања сваког појединца. Североисточна област се већ данас припрема – а то се и већ сада осећа – да буде носилац развоја следеће културне епохе, где треба да се опет постигне изванредна духовност југоисточне области, али сад на далеко вишем степену јер ће ту долазити до изражаја слободне одлуке и воља сваког појединца који се за то сам буде припремио, с тим што ће се они који не крену тим путем већ и физички врло разликовати од осталих. Београд би тако на неки начин био у средишту, односно под подједнаким импулсима све ове четири области, а што представља велику предност. Око њега као да се у кругу окрећу културне струје човечанства – што се наравно не сме буквално, већ само сликовито схватити.

2. Мада је то можда врло мало према Александријској библиотеци, али је то ипак врло карактеристично, што су у првом нападу у Другом светском рату снаге противне нормалном, исправном развоју човечанства одмах и то умишљено бомбардовале и спалиле Народну библиотеку у Београду. Силе противне развоју врло често прве препознају неки нов импулс који би срушио њихову власт. Тако су на пример и Христа – сем Јована Крститеља – прво препознали демони (Мт. 8.29; Мк. 3.11; Лк. 4.34), а за то се могу наћи и многи други примери.

3. Иако је било места где је проливено много више невине крви, у Београду је највише крви проливено под дејством сила које су се у рату бориле једне против других и то не омашком или због потреба ратних операција. Ово такође указује на то, да су у томе биле умешане привидно различите, а у суштини исте демонске силе, које су противне исправном човечанском развоју, а које су у Београду виделе да се подиже нешто против њихове власти.

4. Београд је скоро подједнако удаљен и од Ефеса из југоисточне области и од Дорнаха из северозападне области, места где је загашена стара мистеријска мудрост, односно места где је после много векова поново упаљена сада новом времену прилагођена духовна наука. Иако те физичке удаљености нису нешто суштинско, може се замислити како бакља од Артемидиног храма у Ефесу и бакља од Гетеанума у Дорнаху осветљавају пут, којим се из југозападне области најлакше баш преко Београда може и треба да припрема за прелажење у североисточну област. Дух српског народа је спреман и за то.

Београд, јануара 1991. године

ХАОС ИЛИ ТРОЧЛАНСТВО

Може ли се објавити нешто, што је засновано на сасвим друкчијем начину мишљења, него што је то уобичајено данас?

Присуствујемо страховитој духовној борби, духовном рату који се води између Истока и Запада, а да тога људи нису ни свесни, чак ни већина оних који се појављују као носиоци оваквих или онаквих импулса, идеја или моћи. Спољашњи ратови и социјални немири су - сем општег незадовољства са постојећим стањем - само одраз онога што се у том духовном сукобу одиграва.

Запад огромном снагом намеће свој економизам, при чему привреда, привредни разлози дају тон како политичко-правном, тако и духовном животу. Капитализам и империјализам су његово главно обележје. Пошто је тај привредни живот лишен осећања за братство међу људима, код њега до највеће мере долази до изражаја себичност - било лична, било преко мањих или већих скупина људи који у таквим удружењима виде могућност за лакше остваривање личних интереса.

Исток има дубоко укорењен смисао за братство, али скоро никаквог смисла за привреду. Код њега је од давнина остао врло јако развијен духовни живот, али тај духовни живот није прилагођен савременом степену развоја човека; он иде до потпуног личног самоодрицања, утапања у овакву или онакву заједницу. У таквим заједницама губи се лична човекова слобода, а људи лако прелазе у фанатизам.

Некада се говорило и о постојању Средње Европе, о области која је постављена између Источне и Западне. Њена западна граница је била отприлике Рајна, а источна Русија. Међутим, после Другог светског рата појам Средње Европе је потпуно изгубљен и Европа је подељена само на Западну и Источну, и то према политичким уређењима њихових држава. Преко политичких уређења развила су се и посебна схватања света, која су у току неколико поратних деценија учинила да један део Средње Европе постане Исток, а један део Запад. Као нека средина - јадни остатак Средње Европе остала је само Југославија!

Из социјалног хаоса који се снажно испољио последњих неколико година - мада је стално тињао - тешко је предвиђати, да ли ће се та граница између Источне и Западне Европе померати и у којем правцу. Једно је само сигурно: Средња Европа као нека духовна творевина, са својим специфичним схватањем света, које се разликује и од западног и од источног, више не постоји. Главни носиоци тог средњоевропског духа, Немачки народ, па и на свој посебан начин и Италијански, пали су под духовно ропство Запада. Они са својим политичко-правним схватањем, својом некада особеном научном и филозофском и уметничком културом, не представљају више неки посебан фактор који би могао да делује уравнотежујући, измирујући и ублажавајући горе наведене крајности Истока и Запада. Од Средње Европе, као нечега што није ни Исток ни Запад, остала је само сад још више смањена и још више јадна Југославија. Због тога њу сви и нападају.

Међутим, ако у духовном рату - који ће се свакако појављивати и у физичким разрачунавањима разних врста, а којем се крај не може сагледати - ако упркос том рату између Запада и Истока буду дошле до израза и неке добре духовне моћи, Исток и Запад ће сачувати бар тај сасвим уз крај притешњен остатак Средње Европе. Ни Запад ни Исток пуну победу никад неће моћи однети. Због тога ће и једном и другом бити – баш у интересу сопственог народносног и расног егоизма – због тога ће и њима бити потребна једна средина која ће ублажавати њихове крајности и преко које ће моћи боље да сагледавају и себе и супротну страну. Таква средина ће бити потребна и Истоку и Западу – како да их раздваја, тако и да их спаја.

С друге стране, ако Југославију покори Запад, Срби ће се стално за помоћ окретати Истоку, тражећи његову духовност и очекујући да његово осећање братства међу људима оплемени и социјализује привредни живот. А ако Југославију покори Исток, Срби се никад неће одрећи своје индивидуалне слободе и сопственог моралног просуђивања, а ни привредног начина мишљења и рада, због чега ће се стално окретати за помоћ Западу. Мира ту никад ни у једном ни у другом случају не би било, нити би и једна страна ту могла збиља однети праву духовну, већ само физичку победу.

Ако хоће да опстане, Југословенски народ мора настојати да сачува обележје и задатке Средње Европе. Тај народ мора покушати да учини оно што је пропустио претежно немачки народ, а што је за собом повукло и пропаст читаве европске културе. Ако овај јадни и прокажени народ успе да спасе тај дух Средине, то ће уједно бити спасење и за Запад и за Исток. У противном они ће у свом сукобу у великој мери убрзати пропаст читавог човечанства, које према импулсима који сада владају страховитом снагом иде ка потпуном механизовању духа, ка вегетабилизовању душе и ка анимализовању тела.

Излаз из тих социјалних хаоса и катастрофа могућ је једино, ако се бар у Југославији државна власт разбије на три независне области:

- Духовну област, у којој би владало начело слободе.

- Политичко-правну област, која би била заснована на начелу једнакости.

- Привредну област, у којој мора да влада начело братства.

- Те три области морају бити потпуно независно организоване, с тим што би се њихов рад преко њихових представника само заједнички усаглашавао.

Државе су се бар у такозваном најкултурнијем делу човечанства већ скоро распале на два дела: политичко-правну и привредну област. То је нешто још горе од досадашњих јединствених, једноделних држава које су као такве потпуно преживеле установе. У новонастајућим дводелним државама је прави духовни живот мртав, потпуно је потчињен, поробљен једним делом политичким властима, а другим делом привредним. То је смрт културе.

Предлог о разбијању државе на три независне области није плод интелектуалистичких маштарија Запада, а ни мистичарске смушености Истока. То је плод духовног сазнавања Средине, која научне методе развијене на Западу примењује на проучавање не само физичко-материјалних, него и душевних и духовних збивања. Покрет за трочланство није неки партијски програм. То је научно увиђање духовних чињеница, подсвесних тежњи у људима и горућих потреба данашњег времена, из којих произилази и ово, једино практично решење за спасавање данашњег човечанства из социјалног хаоса и ужасних катастрофа које ће из тог хаоса и даље и све жешће наилазити.

Све званичне и незваничне странке стално траже неки свој узор у прошлости, иако су те идеје одавно пропале. Оне нису способне да измисле ништа ново, а читаво друштво вапије за нечим новим, новим идејама за спасење културе од смрти, јер се живот културе састоји само у стварању увек новог, а не у неговању старог. Њихово устројство, па чак и сам назив “странка” или “партија” указује да су оне све засноване на групном егоизму и издвојене од целе друштвене заједнице. Тај групни егоизам ће увек долазити до израза, све док се са истог места буде дириговало свим друштвеним збивањима. Духовни живот пре свега мора бити слободан, а не да се на пример, већ у првим годинама живота деци намећу одређене идеологије или да се научна и уметничка остварења вреднују према политичким или привредним подобностима њихових носилаца или извршилаца.

Без рашчлањавања државе на три горе наведена независна дела, код којих би се у сваком радило по једном од три начела прокламованих у Француској револуцији, тако да се тек у њиховој вишој скупности остваре велики идеали, не може се изићи из социјалног хаоса. У Југославији постоји духовна подлога за то, јер је са истим подсвесним тежњама дигнут и Први српски устанак - једва петнаест година после Француске револуције и независно од ње.

Сам предлог за трочлано друштвено уређење потиче од Др Рудолфа Штајнера (1861-1925), који је са њим после Првог светског рата покушао да спасе свет од даљих катастрофа. Он је и данас врло актуелан.

Београд, јуни 1993. године

ЧЕТИРИ ДВОСТРУКЕ СТРУЈЕ

КА СРБИМА

Ако се кроз простор који је насељен Србима повуче једна линија по подневку, а друга по упореднику, свет се може поделити на четири карактеристичне области. Те линије наравно могу имати и извесну ширину и не бити сасвим праве, али ради упрошћавања можемо узети да су то подневак и упоредник који пролазе кроз Београд. Из сваке од ове четири области долазе различити импулси, а који имају сасвим посебна и јако изражена обележја. По себи се разуме да у свакој од њих има и импулса из остале три области, али ћемо овде изнети оно што је за њих саме најбитније.

Да не би дошло до погрешних тумачења и закључака, овде се одмах мора дати и извесно објашњење. Дељење света на четири области помоћу линија које пролазе кроз Београд и стављање Срба у средиште ових разматрања може неком изгледати да долази из неке националистичке настројености, која жели да Србе стави изнад неких других народа. То би било погрешно. Сваки народ има неку своју специфичност, за коју је бесмислено говорити да је она вреднија од других, јер сваки народ има неку своју посебну мисију у развоју читавог човечанства и света. Ако припадник неког народа говори искључиво о свом народу, он то своје народносно не намеће ником другом, већ делује само у оквиру духа свог народа – па без обзира да ли то неком може изгледати добро или лоше. Међутим, ако припадник једног народа говори о другом народу, он у то увек уноси своје народносно обележје. То је случај увек и кад неко говори у смислу неког већег или мањег интернационализма, на пример о групи или у име народа који настањују неку област, коју су људи вештачки обележили или народа који настањују неки континент и слично. Увек он ту своју сопствену народност намеће другим народима. Изузеци су изванредно ретки. То су само они људи, који су се у својем развоју уздигли и ослободили потпуно од свега онога, чиме су везани кроз крв, кроз физичко наслеђе од предака и који су – како се то у окултизму зове – постали “људи без завичаја”. Човек који није то постигао треба да се ограничи на деловање у свом народу, јер је деловање у туђем народу увек агресивно и увек прави неко ремећење у његовом развоју, па без обзира да ли се оно може обележити као добро или лоше, а исправну процену о томе коже дати опет само “човек без завичаја”. То опет не значи да човек из једног народа не треба да помаже другом, али он тада треба у сваком конкретном случају да с љубављу прими у своју душу тежње и потребе тог народа, бар за тај конкретан случај. А да бисмо постали “човек без завичаја” треба – поред осталог – да развијамо љубав према свему различитоме и радост због различитости или бар толеранцију према различитоме, а не да заступамо неке интернационализме било које врсте и да тако сами себе заваравамо да смо се одвојили од националнога, јер се у такве интернационализме увек бар подсвесно убацује своје сопствено наслеђе по крви.

Из таквог схватања и таквог расположења овде се настоји да се ради искључиво у смислу духа српског народа, а што никако не може бити на уштрб било ког другог народа, са којим он има било какве односе. Ако дакле свет поделимо на горе описани начин, може се уочити следеће:

1. Северозападна област има јако изражену наклоњеност према физичком свету. Физичко, материјално, то је оно што се у њој највише цени. Духовно је нешто што можда и не постоји! Душевно се само донекле признаје. У религиозном погледу та је област Хришћанска, али у њој преовлађује схватање да је Христос учитељ и врло добар или најбољи, чак узор за човека – али ипак само једноставни човек из Назарета. У тој области је најдоминантнији привредни живот, у којем је сва пажња усмерена на рад у физичком свету и коришћењу његових добара. Оно што је добро у тој области, то је врло изразита могуђност за развијање самосвести и слободне човечије личности. Међутим, ако се то не прожме свешћу о свом човештву и не признаје постојање духовног света нити човековог духовног бића, онда то прелази у врло опасну изопаченост. То доводи до потпуног механизовања човековог духа, а такође и до незајажљиве чежње за материјалним добрима, до грамзивости.

2. Југозападна област је такође више наклоњена ка физичком свету, духовно се у највећој мери пориче, а душевно долази нешто више до изражаја него у северозападној области. И то је претежно Хришћанска област, али се у њој према Христу односе као према краљу, неком мистичком краљу који – преко својих представника – треба да влада и у физичком, чулном свету на Земљи. У њој је најизраженији политичко-правни живот, са тежњом да се што праведније сређују односи међу људима. У њој је у ствари јако изражен осећај и интересовање за друге људе. Из тога се може развити велика и свесна љубав према ближњима и то је оно што је добар импулс у тој области, дакле развијање љубави међу људима из које произилазе лични међусобни односи. Међутим, ако се осећај за друге људе изопачи, онда он постаје средство за манипулацију људима, за њихово потчињавање државној власти у разним облицима, а самим тим и онима који том државом или сличним организацијама владају. То манипулисање људима уз добро познавање њиховог нагонског и подсвесног живота доводи до њиховог успављивања, њихове душе се вегетабилизују, а развија се и препреденост и лукавост.

3. Југоисточна област је врло карактеристична са својом духовношћу. Из ње су проистекле све главније религије света. Чак је и арабљански материјализам добио религиозно обележје. У њој се физички живот уопште не цени, то је нешто привремено чега се треба ослободити, а због тога ни привредни живот није посебно наглашен. О душевности се још донекле води рачуна, али је и она без већег значаја. Иако је хришћанство из ње потекло, оно је у њој најслабије и потпуно је разбијено. Побуна те области против хришћанства као “религије Сина” највише је изражена у Исламу, као најтипичнијој “религији Оца”. Ако у овој области и постоји нека разлика у класама и кастама, то се не замишља да је засновано или да треба да буде засновано на неком људском, него на божанском поретку. Пошто сви људи потичу из истог духовног света, сматра се да су они ипак на неки начин браћа, иако се међусобно разликују. То осећање братства међу људима, јер сви потичу из истог духовног света, јесте онај добар импулс који влада у овој области, а такође и њена усмереност ка духовноме. Међутим, неисправно је ако се потпуно занемарује оно физичко и у великој мери и оно душевно, јер се тако губи појам о човековој слободи, па се ни сама слобода не развија, а не развија се ни самосвест ни индивидуализам. У том пренебегавању физичког лако долази и до изопачавања људске природе, јер човеков дух губи контролу над физичким телом, па оно често бива препуштено разним нагонима и инстинктима, оно се анимализује. Уз то се у великој мери јавља и фатализам, а с њим у вези и фанатизам који не подноси никакве разлике у духовним схватањима.

4. Североисточна област је такође претежно окренута духовном и занемарује физичко, али душевно у њој има већег значаја него у југоисточној. Она је претежно хришћанска, али се у њој не гледа у Христу ни учитељ ни краљ, него Бог. Ни у њој не постоји неки нарочити смисао за привреду, а ни за државно-правно уређење, па чак ни за неку посебно јаку духовност која влада у југоисточној области. Она од свега тога има по нешто, али још не довољно одређено и уобличено, у тој свеобухватности све је као расплинуто. У тој области као да просијава нешто из будућности, а што сад делује само као нека мора. То схватање Христа као Бога, а не само као човека, дакле као Реч кроз коју је све постало, утиче на осећање свеобухватности које је још увек врло мутно и даје само наговештаје о ономе што тек треба да дође, а такво схватање Христа јесте добар импулс који влада у овој области и који ће се тек развити. Међутим, ако се тај импулс занемари и систематски не развија, онда се то изопачава тако што се појачава та магловита расплинутост у духовности и душевности, занемарује се физичко, те и овде такође може доћи и до анимализовања тела, јер остаје препуштено нагонима. Сем тога уместо развоја ка натчулноме може се лако пасти у потчулно.

Ово је наравно сасвим упрошћено и само у главним цртама дато, шта се из околине улива у Српски народ и са чим он треба да рачуна. Из сваке од ове четири области долази по једна добра и по једна рђава струја, која настаје кад се она добра изопачи:

1. Из северозападне области – развој самосвести и слободе с могућношћу изопачавања у грамзивост.

2. Из југозападне области – развој интересовања и саосећања према ближњима, из којег треба да се развије љубав, а с могућношћу изопачавања у лукавост којом се манипулише другим људима.

3. Из југоисточне области – развој духовности и братства међу људима с могућношћу изопачавања у губљењу индивидуалне слободе и западања у фанатизам.

4. Из североисточне области – исправно схватање Христа и са њим доношење у човечанство духа који ће у будућности деловати у људима, али са могућношћу изопачавања у магловитом расплињавању и падању у потчулно.

Према томе, у свакој од ове четири области је јако наглашен по један добар импулс који води човечанство исправним развојним путем, али који – ако је једностран и занемарује остала три који су само посебно наглашени у другим областима – врло лако долази до назначених изопачавања и прелази у рђав импулс који делује разорно у развоју човечанства. Српски народ то треба да уочи и да у себе прими, и у себи уједини сва четири исправна импулса, а да одбаци оно што представља њихова изопачавања и што води ка ужасним катастрофама и уништењу човечанства. То треба да учини на следећи начин:

1. Да прими импулс слободе који долази са северозапада и сједини је са духовношћу југоистока, чиме би отпао његов фанатизам.

2. Да прими осећај братства са југоистока и унесе га у привредни живот који треба да учи од северозапада, те да тиме савлада његову грамзивост.

3. Да прими тежњу за једнакошћу у праведном решавању међуљудских односа која му долази са југозапада, те да њиме савлада његову грамзивост.

4. Да прими схватање Христа са североистока, и интересовањем за људе и сав свет око себе развијеним на југозападу покуша да сазна шта је то што се као дух најављује на североистоку и да тиме у љубави разбије његову магловитост.

То свакако није лак задатак, али није ни немогућ. Први корак за његово остварење јесте да Срби државу у којој живе свесно и смишљено разбију на три, једну од друге потпуно независне области, и да као четврто оснују једно координационо тело:

1. Духовну област, у којој би владало начело пуне човекове слободе каква се развија на северозападу, а у којој би свако могао слободно да ради према својим појединачним способностима и наклоњеностима. У њу спада наука, уметност, техничке замисли, просвета, судство, верске и народносне заједнице, спорт.

2. Политичко-правну област, у којој би владало начело једнакости по којем се регулишу сви односи међу људима и где је једино место демократији, где се једино мора радити према моралним и друштвеним схватањима већине. Основ за њу треба тражити у оној доброј струји која долази са југозапада и која развија осећаје и љубав према ближњима.

3. Привредну област, у којој би владало начело братства које долази са југоистока и у којој би се производила роба и вршиле услуге не ради остваривања добити, него ради задовољења људских потреба. У њој мора да се укине последњи вид ропства, јер се у њој према људском раду не сме односити као према роби која се купује и продаје.

4. Координационо тело – никако управа – у које улазе представници све три независне области, а који равноправно одлучују о свим заједничким питањима. У овом координационом телу треба да влада онај дух, који се најављује на североистоку.

Многи ће сад рећи да је то немогуће и да држава – ако је држава – мора са једног места да влада свим областима друштвеног живота у својим границама, да иначе више није држава. Такав став потиче из представа које су људима систематски усађиване још од најранијег детињства, а таквих представа је врло тешко да се човек и у зрелим годинама ослободи. Међутим, сам живот после извесног времена побија такве ставове и погрешне представе, те је боље да човек већ сада кад одрасте поново пропусти кроз душу оно што му је у детињству преко школе и других утицаја усађено као “неоспорне истине”, са којима се он под ауторитетом и неразмишљајући сродио, а оне у ствари представљају само научну догматику, а неки пут су лишене и било каквог доказа заснованог на здравом разуму. Овде ћемо навести само један пример, а таквих има врло много.

До петнаестог века нико није могао да замисли да би људи могли да лете као птице. Мит о Икару и Дедалу сматран је само као мит, а не да је то могуће остварити. Онда се појавио Леонардо да Винчи (1452-1519), који није био роб у детињству већ усађених представа и направио је крила са којима је човек требало да слети са висине. Он у томе није успео и његов ученик је при том покушају страдао. Ако одбацимо балоне и авионе са којима људи лете по другим законитостима, ми данас видимо да људи са сличним крилима слећу са планина и баве се тиме као спортом. Исто тако је Рудолф Штајнер (1861-1925) после Првог светског рата покушао да немачку државу рашчлани на горе описани начин и у томе није успео. Но то још увек не значи да је то немогуће. Потребно је само да се људи ослободе у њихову душу васпитањем усађених представа и да почну друкчије да мисле. Такође и да непристрасно и без предрасуда посматрају чињенице које се око њих остварују и да из њих извлаче исправне закључке. Из чињеница и појава у свету, а не из своје маште, како то обично раде највиши интелектуалци, јер су свој интелект развијали на апстрактим, форономијским наукама, које човек сам из себе испреда без ослањања на свет чулних запажања.

Једна од таквих чињеница је да су се државе – бар у такозваном најцивилизованијем делу човечанства – већ распале, али на жалост на две области: на политичко-правну и на привредну.

Привредни живот је потпуно скоро или потпуно измакао контроли државних власти и живи својим посебним животом. Већ и сам израз “мултинационалне компаније” на то указује и не само што се оне не осврћу много на законе појединих држава и гледају како ће мимо њих или упркос њих да остварују своје интересе, него се још и званично оснивају посебне наддржавне организације, којима се поједине државе морају покоравати и служити појединим привредним захтевима. Ту треба поменути и друге, правно неозваничене и теоријски прогоњене организације, које делују у оквиру било једне, било у оквиру више држава. Оне врше све могуће привредне трансакције са шверцом, фалсификовањем исправа, прањем новца, итд. Да се не би задржало само на општим фразама, навешћемо и само један конкретан пример. У послење време се рецимо аутомобили украдени у Београду продају у Загребу и обратно, иако између њихове две сада засебне државе не постоје никакви ни дипломатски ни званични трговински односи. Ту спадају и безброј ситних трговачких и новчаних трансакција, које врше појединци који немају никакву за то регистровану фирму, нити плаћају било какав порез, царину и друго. Списак таквих случајева је сувише велики, да би се овде могао наводити, Сваки ко не жели да се заварава и ко сме да се суочава са чињеницама и да то стање јасно искаже, мора признати да некадашње јединствене, једноделне државе више не постоје, да се више са једног места не може владати свим областима друштвеног живота и да привредни токови иду великим делом независно од политичко-правног система.

Политичко-правна област се опет тој скоро потпуно независној привредној области и њеним изопаченостима опире разним законима, контролама, порезима и другим, па је и она због привреде која не познаје државне границе кренула неким путем интернационализма. Стварају се некакве међународне правне установе, доносе закони и прописи којима све државе треба да се покоравају, а за њихово спровођење организују се разне интернационалне полиције и судови. Разуме се да се и овде када је реч о интернационализму мора узети у обзир оно исто, што је и на почетку речено, то јест, да су ти “интернационализми” створени из јако наглашених национализама. О ефикасности ових међународних правних институција најбоље говори то, што је на пример трговина дрогама једна од најјачих привредних грана, иако је сви забрањују. У сваком случају политичко-правна област се бори и дели власт са привредном – а такође и паре. Због тога заједно одржавају и један апсурдни монетарни систем и уопште папирни новчани систем, где новац сам себе умножава и где роба – само уз размену папира – од произвођача до потрошача промени читав низ власника, од којих највише један или два ту робу уопште виде, а већина често и не зна шта је то са чим тргује.

А где је у свему овом, у овом распаду државе, духовна област? Она је пресечена на два дела и постоји само као неки додатак политичко-правне и додатак привредне области, којима она ропски служи. Политичко-правној за постизање њених идеолошких циљева а привредној за остваривање што веће добити. Ако се нека књига или овако неки спис не уклапа ни у владајућу политичку идеологију нити се од ње очекује нека посебна зарада, она нема много изгледа да се појави; а ако се уз посебне жртве писца и појави, она ће бити занемарена и “заборављена”, јер ће је критичари који су увек или у служби политике или у служби привреде, оценити као безвредну, те се неће покренути ни механизам приказивања, оглашавања, рекламе и другог, што је за лансирање неке књиге потребно. Нико наравно из те две области неће рећи да слобода штампе није загарантована. Исти је случај и са свим другим гранама духовног живота. Кад је у извесним земљама као идеологија проглашен атеизам, нико о религији није смео ни да пише ни да јавно говори – кад је проглашено “враћање цркви”, сви су почели јавно да се крсте и метанишу. Тога има толико много, да то сваки непристрасни посматрач може лако да уочи. А шта значи тај ропски духовни живот? – То је смрт културе!

У најцивилизованијим друштвима је од духовног живота одузето начело слободе и преотела га је привреда, чиме се развија најбескрупулознија грамзивост. Политичко-правни живот је од привредног преузео начело братства, где већи брат по својим нагонима одређује како ће се понашати мањи, лукаво га и скривањем истине наводећи да чини што он хоће. У сам духовни живот убачена је једнакост. Једнакост у духовном животу значи, да се ласкањем њиховим нагонима лако могу фанатизовати људи малих способности и да се не може на површини појавити чак ни неки геније, ако није било морално-политички било морално-привредно подобан. У том цивилизованом друштву лако се може замислити да по неким буџацима седе неки Шекспири, Микеланђели, па и Савонароле, а да нико о њима ништа не зна. Савонарола и Хус су бар били спаљени, а сада се такви осуђују на дављење у жабокречини.

Ако Српски народ жели да се спасе од те културне смрти, он мора свесно рашчланити државу на горе поменуте три области, с тим што у свакој од њих треба да влада увек по једно од начела прокламованих у Француској револуцији, али оно које за ту област одговара и треба да важи у смислу исправног развоја човечанства. Дух српског народа то поставља као императив, али у данашње време зависи од увиђања и од слободне воље појединаца који њему припадају. У том народу је једва петнаест година после Француске револуције (1879) и сасвим независно од ње подигнут устанак (1804) са истоветним основним, мада такође подсвесним мотивима, а које је тек Рудолф Штајнер (1861-1925) из немачког народа успео да разјасни и доведе до пуне свести. Немачки народ, у коме је било средиште средњоевропске културе, културе која је могла да одржава равнотежу између Истока и Запада, није испунио ту своју улогу. Он је на том питању пао и са собом повукао у пропаст читаву европску културу, која се данас налази у рушевинама – бар духовним.

Штајнеров покрет за трочлано друштвено уређење угушиле су после Првог светског рата исте оне снаге, које већ преко хиљаду година гуше Српски народ, али он уз ужасне жртве још увек успева да им се одупре. То су оне снаге које вековима са страховитом снагом вуку човечанство у најдубљи материјализам, а у којем људи потпуно губе своје духовно биће. Дух српског народа се томе стално опире и отуда вековна мржња која се према њему осећа код других народа, код оних народа који су подлегли тим снагама.

Иако је било таквих наговештаја и раније, најснажнији подстицај у том правцу – за такав пад човека у материју – био је Осми васељенски сабор у Константинопољу 869. године, кад су западне цркве под воћством римских изасланика донеле догму о томе, да човек има само тело и душу, а да је дух само као нека манифестација душе. Источне цркве су то енергично одбациле и одлуке тога сабора не признају. Међутим, преко западне науке, политике и другог, то се као схватање у великој мери наметнуло чак и Истоку, иако га његове цркве теоријски не признају.

Тај дух Српски народ мора да поново препозна, сваки појединац да га у себи сазна. Такође да дође и до сазнања о постојању самог духовног света, који је 1054. године, опет у Константинопољу, западна црква порекла и сакрила преко деградирања Светога Духа, тиме што је увела као догму да Свети Дух потиче “и од Сина”. Због те догме она се тад и формално издвојила од источних цркава. Та догма је у ствари била други корак за пад Запада у материјализам, а он је омогућио и трећи, а то је да наука која се развија под ауторитетом Католичке цркве у деветнаестом веку избрише и свест о постојању човекове душе, проглашавајући да је она само последица физичко-хемијских процеса у телу. Тај талас из Католичке цркве, а преко науке, политике и другог шири се и даље и води до тог крајњег материјализма и до потпуне пропасти европске културе, уколико се у њој не нађу снаге да се из тог пада у материју извуче.

“Ми у Средњој Европи имамо задатак да Западу, који може довести само до развоја тела и душе, и да Истоку, који може довести само до развоја духа и душе, ми у Средњој Европи имамо задатак да човечанству покажемо, како иде развој преко тела, душе и духа. Ми морамо поново уздићи оно царство духа, које је поткопао догматски католицизам 869. године на Осмом екуменском концилу.”

Ово је 29. јуна 1919. године у Штутгарту изговорио Рудолф Штајнер, оснивач те антропозофски оријентисане науке о духу, из чијег начина мишљења и сазнавања је и овај спис написан. Из духовних сазнавања Средине – не ни Истока са његовом мистиком, не ни Запада који је материјализован, али је из њега ипак у Француској револуцији несвесно потекла та тежња – из духовних сазнавања заснованих на научном начину мишљења Штајнер је указао на пут за спасавање човечанства из социјалних хаоса и катастрофа. Пошто у Немачкој није тада прихваћено то раздвајање државе на три дела, дошло је до националсоцијализма, Другог светског рата и свих осталих страхота које показују ужасну дегенерацију друштва – наравно не само у Немачкој. Као најважније дегенеративне појаве треба истаћи: нерађање деце, лажљивост, неморалност и безморалност, немање подстрека за рад, асоцијалност и уопште недостатак љубави - чак и према сопственом породу, иако ће ретко ко то признати. Без темељног духовног препорода – који је могућ само у духовном животу ослобођеном од диктатуре правног и привредног – може се очекивати само још гора пропаст. А свако треба да почне од себе и од своје куће, и зато се овде обраћа само Српском народу. Други народи на основу својих специфичних обележја треба такође нешто слично да чине, за шта треба из самих себе да нађу одговарајуће импулсе. А дух Српског народа то налаже.

Београд, јули 1993. године

1. СЛОБОДА - ЈЕДНАКОСТ - БРАТСТВО

Овај крик, који се проломио кроз човечанство пре скоро две стотине година; крик, са којим су на уснама гинуле безбројне хиљаде људи; крик, који су многи разумни људи оспоравали - шта је то, шта то значи, је ли то плод неког безумног занесењаштва? Може ли се све то замислити једно поред другог и истовремено? Може ли то бити импулс за спас човечанства, за излаз из ових страховитах криза кроз које човечанство пролази и кроз које је прошао већ читав низ генерација од како је овај крик усталасао човечанство и доводио га до страховитих бура и сукоба?

МОЖЕ!

Може, ако се правилно схвати и исправно примени у друштвеном животу.

Тешко је замислити човека који би негирао ова три начела, који их не би сматрао идеалима којима треба тежити. Међутим, тај крик који је избио из подсвесних дубина људских душа, тај крик треба уздићи до пуне свести. Треба схватити да та три начела - која као да негирају једно друго - ипак могу опстојати истовремено и бити спасоносна, али само ако се примене на три различите области друштвеног живота, на три различите области које треба јасно уочити.

Слобода мора бити оно начело, које треба да влада у духовном животу једног друштва.
Једткост мора да буде начело, на којем: се заснива правни друштвени живот.
Братство мора бити наче ло, по којем се одвија читав привредни живот у друштву.

Ниједно од ова три начела не може се применити на друге две области. Слобода у правном и привредном животу значи апсурд, као што је апсурдно говорити о једнакости у духовном или привредном животу или о братству у духовном или правном: животу једног друштва.

Под духовним животом у друштву подразумева се овде све оно што је засновано на природним обдареностима сваког појединачног човека - како духовним:, тако и физичким. Из тих природних обдарености сваког појединца настаје све оно што се може обухватити речју "култура" - уметност, наука, филозофија... У тој области мора владати апсолутна слобода, да би сваки појединац у тој области могао доживети своје пуно човештво. На ту област не сме непосредно деловати ни правни ни привредни живот, ни правни ни привредни живот не смеју њоме управљати, она се мора самостално развијати, да би култура дошла до пуног процвата.

Под правним животом подразумева се све оно што чини само државно устројство. То је политачка област, ту спада законодавство, друштвена безбедност, регулисање односа међу појединим људима. Ту мора владати начело једнакости, јер сви људи већ самим тим што су рођени као људи треба да имају апсолутно једнака права пред законом. У другим двема областима долазе до изражаја различите способности људи, али те две области не смеју непосредно утацати на правни живот. Правни живот се управља према осећају правде, а водећи рачуна о томе да су сви људи једнаки. Осећај правде има сваки човек и збир усклађености свих тих осећаја правде треба да се изрази у правној области једног друштва.

Привредна област се бави производњом, разменом и потрошњом добара потребних за живот читаве друштвене заједнице. Она има своје законитости, по којима човек уређује своје материјалне односе са спољним светом, она мора најстрожије узимати у обзир законе тог спољашњег, физичког света. Да би она ефикасно деловала, на њу се не сме непосредно деловати из друге две области, које свака за себе раде по другим начелима и законитостима. С обзиром на различите способности људи, у овој области мора владати начело братства. Разуме се, да се ради остварења овог начела на посредан начин утиче и из друге две о бласти друштвеног живота: из правне областа законима, из духовне области васпитавањем. Међутим, из те две области се не сме руководити привредним животом.

Некоме се може учинити да је немогуће на овај начин раздвојити друштвени живот, да је на неки начин вештачки извршена подела и рашчлањење, а да је у ствари друштвени живот једно јединство. Друштвени организам и јесте једно јединство, али упркос томе у том јединству се могу разликовати ове триобласти и тек кад на сваку од њих буде примењено одговарајуће начело за њен развој, тек тада ће моћи да дође до оздрављења читавог друштвеног организма.

Ово се може упоредити са човечијим организмом, код којег - иако он представља хармоничну целину - ми ипак можемо разликовати три различите групе органа или функција. Имамо нервно-чулни систем који нас повезује са спољашњим светом и који нам омогућава да о њему мислимо - као што у привредном животу морамо да мислимо о спољашњим материјалним односима у природи. Затим имамо ритмички систем, систем циркулације крви, дисања и другог, ритмички систем који је нека врста регулатора у човечијем организму и са којим су повезани наши осећаји и осећања - као што у правном животу морамо имати осећаје за оно што је морално. Као треће, имамо систем измене материја и кретања, који нам омогућава да извршавамо своје вољне радње - као што у духовном животу треба да слободно долази до израза воља сваког појединца како би могао да доживи своје човештво.

Као што човек у свом организму има те три природе, тако сваки човек и у друштвеном организму учествује у све три наведене области. До сада је из старих традиција то остало стопљено у једну целину. Али то се сада мора раздвојити и људи у пуној свести морају те три областа раздвојити у погледу начела која у њима треба да владају, а затим одговарајућим институцијама и друштвеним договорима све три областа повезати у хармоничну целину и синхронизовати њихов рад.

Тежња за там је врло изражена у човечанству - иако можда прикривена и инстинктавна. И у нашем друштву се то може јасно уочити, мада то није овако јасно изражено. Међутим - ипак би се то смело тврдити - наше друштвено уређење је ближе овом идеалу о трочланом уређењу друштва него многа друга друштвена уређења - било лева, било десна - а која се некима из неких осећања симпатија или антипатија и посматрањем само њихових спољашњих и једностраних ефикасности или неефикасности можда чине да су далеко идеалнија од нашег.

СЛОБОДА – ЈЕДНАКОСТ - БРАТСТВО!

Нека нам овај крик постане клик!

Београд, 24.4.1988

2. ОСВЕСТИТИ ПОДСВЕСНО

Присуствујемо данас врло драматичним: догађајима и код нас и у свету, догађајима који се у последње време све више заоштравају и прете да добију можда и неслућене размере. Неко ће то можда протумачити борбом за власт појединаца или појединих група људи или народа. Можда и утицајима оваквих или онаквих јавних или тајних организација. А, да лије то баш сасвим тако? Свега тога може бити у овим збивањима, али - да би овакви или онакви утицаји могли деловати у народним масама - потребно је још и нешто друго, потребно је извесно расположење и настројење свих људи у некој државној заједници или чак и шире од једне државне заједнице.

Покушајмо да схватимо то свеопште настројење и расположење у најширим масама људи. Ако посматрамо појединце, видећемо код њих можда више или мање одређене тежње. У зависности од њихове моралности, етичких схватања и представа добијених васпитањем те тежње могу бити од најсебичнијих до најнесебичнијих. У сваком случају поредећи те тежње и настројености појединаца, видећемо да оне могу бити веома различите. Међутим, све се оне на неки начин сливају и све оне заједно представљају у крајњој линији извесна општечовечанска стремљења, у најмању руку овог дела света, у којем ми живимо. У овим излагањима покушаћемо да објаснимо да општечовечанска стремљења, а која баш зато што су општечовечанска врло често не допиру у свест појединаца. Она се налазе као неки инстинкти у подсвести народних маса. Све страхоте ратних сукоба и револуција долазе у ствари из тих подсвесних људских дубина. Уколико и видимо појединце који се боре и проповедају ово или оно, то још увек не значи да они то потпуно свесно чине. У већини случајева су они само експоненти преко којих се изражавају те подсвесне твжње народних маса - често и у великим супротностима. Наравно да појединци могу деловати и на супрот тежњама народних маса.

Свест човекова није од искона била оваква каква је данас. Без обзира што се у данашњем времену налазе људи са различито развијеним степеном свести, ипак - ако би се тако могло рећи - некаква "просечна" човекова свест је данас далеко развијенија него некада. У зависности од те "просечне" човекове свести мењали су се и ти подсвесни народни инстинкти и тежње, а у зависности од ових мењала су се и разна друштвена уређења.

Некада су људи у свим спољашњим природним појавама, а и у поступцима појединаца гледали искључиво вољу и деловање богова. Тежили су да ту вољу богова испуњавају. Уколико то не би чинили, осећали су њихов гњев на себи, прогониле би их Ериније - како је то било у веровању Старих Грка. Са таквим душевним настројењем људи било је сасвим нормално да су се за тумачење воље богова људи обраћали онима за које су веровали да им ту вољу могу протумачити. На тај начин је настало теократско друштвено уређење. С обзиром на тадашњу свестљуди оно је било и сасвим оправдано и позитивно.

Затим наилази један велики преокрет у свестима људи: појављује се савест. Иако се тај преокрет као и сви преокрети у човечанству врши кроз дуго време, захватајући постепено све већи број људи, ипак се може историјски утврдити са великом прецизношћу. Док је још Есхил (око 525-456 старе ере) у својим драмама искључиво говорио о Еринијама, као о неким богињама или сличним појавама које извана прогоне човека ако није нешто исправноисправно учинио, у драмама Еврипида (487-407 старе ере) појављује се савест, тај унутрашњи глас у човеку из којег он добија неку моралну пресуду. Пре Еврипида није као појам постојала савест. Развијањем савести у свести човековој људи се за своје одлуке и моралне пресуде о својим поступцима све мање обраћају боговима, односно другим људима који тумаче њихову вољу, а све више се ослањају на тај свој унутрашњи глас. На тај начин се човек еманципује и ослобађа од утицаја других људи и друштва, и то представља пут ка његовој слободи.

Тај пут ка слободи је врло дуг и на њему се наилази на разне препреке. Међутим, тежња ка остваривању своје личне слободе је најизраженија од свих тежњи у душама данашњих људи и налази се дубоко усађена у њиховој вољи.

Тој тежњи ка слободи стављају се на супрот теократски расположени људи. То су људи који се - више несвесно него свесно - придржавају старих схватања, који нису у стању да схвате да је са појавом савести наступио велики преокрет у човечанству, да људи више не траже богове или Бога изван себе, него у себи. Док су некадашњи теократи са великом побожношћу и у пуној скромности истраживали вољу богова и очекивали да им они споља учине неки знак о томе како треба поступити и то потискујући притом сваку своју самовољу, новији теократи су од тог става потпуно одступили. То је сасвим разумљиво, јер се и код њих појавио тај унутрашњи глас, а изгубила веза са неким спољашњим боговима. Међутим, због охолости и себичности ти људи сматрају да је њихов унутрашњи глас на неки начин вреднији - тачнији и моралнији - од унутрашњих гласова других људи и да због тога они другима треба да прописују оно што треба да раде и да су они ти који о другама треба да доносе моралне процене.

Пошто се човекова свест све више и више развијала и са развојем природних наука дошла и до јако развијене самосвести, људи су све више и више стицали уверење и добијали доказе за то, да су и ти модернији теократи - без обзира каква су имена у међувремену себи давали и са каквих су друштвених и класних положаја деловали - да су ти модерни теократа у ствари људи са свим могућим људским врлинама и манама као и остали људи и да због тога нема никаквог разлога да се покоравају њиховој вољи или и самовољи, односно да као меродавне примају њихове моралне процене. Развио се изванредно јак осећај о једнакости међу људима. То осећање да су сви људи једнаки у погледу тог унутрашњег гласа савести - без обзира на њихово порекло, народност, образовање и друго - то осећање једнакости међу људима кад су у питању моралне процене и правда, то је нешто што се такође налази дубоко укорењено у душама данашњих људи.

Томе се наравно опет супротстављају врло снажне разне теократске снаге, које врло вешто стварају разне теорије и учења, како су само посебно изабрани или богомдани људи достојни да одлучују о томе шта је право и што није, а да народне масе - "гомила" - није томе дорасла. Али та "гомила" све више увиђа, да ти модерни теократи са свим тим теоријама које проповедају и законима које у том смислу доносе раде у ствари тако да то њима доноси све могуће материјалне користи, користи које су многоструко веће од онога што они "удељују" широким народним масама, јер - правда и закони су у њиховим рукама, а такође и све образовне установе.

Иако то људи ретко тако јасно формулишу, они се сви тако понашају да признају да неко има више способности за привређивање од другог. Здрави и снажни родитељи издржавају своју децу, помажу остареле или болесне рођаке и пријатеље, водећи рачуна о њиховим потребама, жртвујући и за њих део свог рада. Без обзира на различитости како се то извршава, сви људи у тим случајевима гледају како да задовоље потребе оних који су мање способни за привређивање и полазе у главном од тога шта би у том случају њима самима било потребно за задовољавање њихових животних потреба. Макар то данас било прилично ограничено и макар се то данас односило претежно на чланове своје породице или на своје блиске пријатеље и суседе, човек ипак већ и данас не ради само за себе лично, већ он ради такође и за другога. При томе раду он мисли шта је потребно другим људима, који по својим способностима нису једнаки њему и при томе полази од себе и својих потреба, сматрајући да су они у неку руку - уопштено говорећи - као браћа. При таквом начину рада - кад човек не ради за себе лично, већ другом пружа своју братску услугу - при таквом начину рада он највише осећа своје људско достојанство, јер он је ту жртву принео из своје слободе, не из неке привредне принуде да би одржавао свој живот.

Тиме се опет враћамо на питање човекове слободе, оне најизраженије тежње која се налази у хтењу свих људи. Ако човек ради због задовољења својих потреба, онда он није слободан - он је роб својих потреба. Слободан је једино ако из љубави ради за задовољење туђих потреба, јер то је нешто што он може учинити, а може и не учинити.

Овде долазимо до тога, што треба врло јасно уочити: сваки рад обављен из привредне принуде, "рад за паре", представља у ствари модерап вид ропства.

Та воља за истинском слободом сваког појединца, која се изражава не само у слободи својих мишљења и осећања, већ и у слободи свих врста ифизичких и духовних деловања (без привредне или друге принуде), -

тај осећај, да су сви људи једнаки по своји.м правима и моралним просуђивањима, и -

та мисао да су сви људи браћа, јер имају исте или врло сличне потребе за одржавање свога живота; те да их зато треба уважавати, -

то је нешто што живи дубоко у подсвести свих данашњих људи, у подсвести зато што није јасно и свесно расчлањено на које се области друштвеног живота те тежње могу односити.

То је први пут пре скоро двеста година гласно изговорено у време Француске револуције:

СЛОБОДА - ЈЕДНАКОСТ- БРАТСТВО !

То међутим није дошло до пуне свести људи. То је избило из њихове подсвести, из душевних инстинктивних тежњи, а владајући тадашњи теократи успели су да то сузбију тиме што су га на неки начин изокренули. Од монархистичко-феудалне постала је грађанска теократија.

Кад су неки људи - грађански и други теократи - доцније покушавали да те речи свесно и разумски објасне, долазили су у главном до тога да је то све противречно једно другом, да једно поред другог не може опстати и да то и не одговора стварности. Али те речи су ипак извршиле одлучујући преокрет у човечанству! Према томе, у стварности су те речи изванредно јако деловале, а делују још и данас - без обзира да ли се то деловање некоме свиђало или не свиђало или је те речи неко можда сврстао у категорију бесмислица које може да избаци само неуки пук. У те три речи су у ствари врло језгровито изражене најјаче подсвесне тежње тог "неуког пука". Дошло је време да се оне из подсвести изнесу у пуну свест данашњег човечанства, како би се тиме могло кренути у борбу против свих социјалних потреса, ратова и револуција.

Прва објашњења за то дао је др. Рудолф Штајнер (1861 -1925), оснивач антропософски оријентисане духовне науке, у којој се методама развијеним на природним наукама проучавају духовне и душевне појаве. Подстакнут страхотама Првог светског рата и социјалним метежима, потресима и лутањима који су после њега настали, он је развио велику активност да се социјална питања у Немачкој и у опште у свету среде и да се тиме избегну даље социјалне катастрофе. Сем великог броја чланака које је објавио између 1915. и 1921. године, он је 1919. године објавио и књигу "Битне тачке социјалног питања". С тим у вези, у том послератном периоду одржао је и велики број говора и предавања, залажући се за увођење тако званог "трочланог друштвеног уређења", које би представљало излажење у сусрет, односно практичну примену тих подсвесних људских тежњи изражених у речима: слобода -једнакост - братство.

Иако у називима појединих покрета не треба гледати њихову суштину, ипак они на нешто указују. За разлику од "тео-софије" која значи "божанска мудрост", "антропо-софија" коју је основао др. Рудолф Штајнер значи "човечија мудрост". Разуме се да је истина која се истражује са било које стране увек једна и иста, али назив "антропософија" Рудолф Штајнер даје зато да нагласи да у средиште свих својих испитивања и учења он ставља самог човека. Слично томе - а за разлику од "теократије" - његов предлог за трочлано друштвено уређење или трочланство у друштвеном животу могао би се назвати и "антропократија". Другим речима, за разлику од напред описаног теократског става разних друштвених класа или појединаца, трочлано друштвено уређење које је предложио др. Рудолф Штајнер полази од нечег општечовечанског, одбацујући било какву "одабрану" групу људи која би била богомдана да води човечанство. Он са својим трочланим, "антропократским" друштвеним уређењем води рачуна о људском достојанству, тежњама и потребама сваког појединца. То се разликује и од "демо-кратије" односно "владавине народа", јер се у њој - без обзира на њено схватање и спровођење - даје нагласак на народу, на интересу неке групе људи којој имају да се потчињавају интереси и тежње појединаца. Штајнерова - како смо је ми назвали -"антропократија" не може да замисли да интерес неке заједнице може бити насупрот интереса апсолутно сваког појединца који њој припада. По себи се разуме да под стварним интересом сваког појединца не може бити говора о неком интересу који би био на штету другог човека.

Не треба замишљати даје овде у питању нека "Утопија". Трочлано друштвено уређење није никакав партијски програм, који залази у разне појединости друштвеног уређења и круте прописе. Оно није неки "рецепт" за сва времена. Оно искључиво води рачуна о данашњим подсвесним настројењима и тежњама човечанства, о ономе што тиња у подсвестима свих људи. Све док се те подсвесне тежње људи не задовоље, не може бити никакве социјалне стабилности, стално ће бити социјалних немира, револуција и ратова. Јер ако владајући кругови не схвате те подсвесне тежње у човечанству и не учине да се оне задовоље - ти социјални инстинкти код широких маса лако се претворе у анимализам и варварство.

Из тих разлога је др. Рудолф Штајнер развио велику активност у Немачкој, у оним бурним годинама после Првог светског рата, предвиђајући да ће и у њој - ако се не уведе трочлано друштвено уређење - доћи до анимализма и варварства и на крају и до једног новог светског рата. Он нажалост у томе није успео - спречиле су га модерне теократе, које су под разним именима и називима задржале онај стари начин мишљења, који је требало мењати још од пре две хиљаде година. Јер, тај стари начин мишљења је издегенерисан, постао је декадентан и изопачен, онечовечен. Док је тај начин мишљења код некадашњих теократа представљао тражење неке божанске воље и мудрости, док су те некадашње теократе у својим управљањима друштвом као мотив потпуно одбацивале своје личне, себичне интересе, модерне теократе се искључиво поводе за својим, личним или групним интересима и све теорије и програме друштвених уређења стварају поводећи се за њима - свесно или несвесно. Модерне теократе не увиђају да једно друштво може бити здраво једино ако су задовољене свесне или подсвесне тежње апсолутно свих људи, а то је сажето исказано у тим речима:

СЛОБОДА - ЈЕДНЛКОСТ- БРАТСТВО!

Међутим, те тежње се могу задовољити једино ако се друштво подели на три, једне од друге независне области:

- На културну или духовну област, у којој мора владати начело потпуне слободе;

- На државно-правну област, у којој мора владати начело једнакости; и

- На привредну област, у којој мора владати начело братства.

Свака од њих мора имати потпуно независну управу и не сме бити у могућности да непосредно утиче на рад друге две области. За координацију рада између њих образовала би се нека врста заједничког сената.

У културној области мора владати пуна слобода, укључујући ту и сасвим слободну конкуренцију. То значи да ни један радник у овој области не може имати никакве посебне привилегије, које би долазиле било из правне било из привредне области. С обзиром на то да људи нису сви са једнаким способностима, у њој ће се обавезно појављивати извесни ауторитети, засновани искључиво на талентима, знању, раду и моралу, никакав ауторитет у овој области не сме имати никакву ни законску ни привредну повластицу или подршку. Прави се ауторитети могу истаћи једино у слободној конкуренцији, општењу, доказивању и полагању рачуна пред људима из исте или сличних струка и без икакве политичке или привредне присиле.

У државно-правној области правда и моралне процене морају бити резултат осећаја и схватања свих људи. Сваки пунолетни грађанин мора имати једнака права и преко својих делегата изабраних потпуно демократским путем утицати на доношење закона. Јер порекло, степен образовања или спретност у вођењу привредних односа ни у којем случају нису гаранција да такви људи имају више развијен осећај за праведност. Напротив, такви људи најчешће подлежу искушењу да због својих већих способности и спретности траже за себе и већа права, која се онда преносе и у привреду, те се на тај начин из ње ствара привилеговано друштво и долази до класних раслојавања.

У привредној области не сме ни у најмањој мери владати схватање да је људски рад роба као и свака друга, те да се може куповати или продавати. Људски рад спада у односе искључиво правне области која регулише односе човека према човеку и у привреди се он не сме третирати као неки точкић у читавом механизму, већ стално водити рачуна да се иза њега налази људско биће, да је човек средиште којем све треба да служи. Људски рад се због тога удружује у разне организације и задруге. Капитал спада, односно њиме се рукује из културно-духовне области и он сам по себи не сме доносити никакве добити. Њиме се из културно-духовне области управља да би се помогла и организовала производња. Сама потрошња је у ствари та, која у правом смислу спада у област привреде и привреда мора да се стара о задовољењу потреба свих људи у једној државној заједници. На њу се привреда првенствено мора усмеравати. Мотив за произвођење неке робе не сме бити зарада и то што већа зарада и такозвана "рентабилност", већ задовољавање људских потреба. С тим у вези при утврђивању цена неке робе отпада начело понуде и потражње, које је увек у служби привредних моћника који њих вештачки изазивају, а сем тога у исту категорију производног и корисног рада стављају производњу вештачких трепавица и производњу хлеба, с тим што врло често производња вештачких трепавица доноси далеко већу зараду од производње хлеба. У привредној области мора владати братство, прави социјализам. Она самим тим не подноси затварање у неке националне границе.

Затварање у националне границе значи национални социјализам, који мора да се извргне у групни егоизам, а затим и у расизам да би се њиме правдао несоцијални став према другим нацијама. Тај национални социјализам мора увек доводити до ратова и томе сличних кризних ситуација и сукоба. Сам национализам није штетан ако је ограничен на културну област (књижевност, музику и друго), али је врло опасан ако захвати друге две области друштвеног живота. Тада имамо национални социјализам, који је још увек у свету - па и код нас - врло развијен, иако се он назива другим именима и прикрива. То треба јасно уочити.

По себи се разуме да је сваки човек са својим животом учесник у свим трима областима друштвеног живота - неко у једној или у другој више него у осталима. Међутим, трочланство се не односи на поделу људи у три категорије, већ на начела која морају да владају у свакој од ове три области у друштву, и то мора бити врло јасно разграничено. Да је то неопходно потребно, види се свакодневно из јавних иступања људи који су са својим положајем нарочито привржени оној области у којој раде и отворено протествују што се у њихову област мешају људи и утицаји из друге две области.

Људи из привреде сматрају да их политичари и државници са својим законима и другим утицајима коче у њиховој ефикасности, а да им културна област не даје подмладак довољно оспособљен за њихове технологије, иако је они плаћају и издржавају.

Људи из државно-правне области се жале на притиске које врши на њих привреда, стално изигравајући њихове законске прописе, а с друге стране на људе из културне области који са својим ауторитетом и елитизмом врше притисак на доношење закона и на друштвено уређење, стално ударајући акценат на индивидуализам.

Људи из културне области се жале на привредне законитости којима се морају покоравати, као и на државно-правне утицаје који такође ограничавају њихову слободу и прописују шта и како треба радити у образовању, размени мишљења и другом.

Из свих тих несугласица које се свакодневно могу чути у оваквом или онаквом облику, излази да је неопходно потребно, да је то императив времена, да се те три области потпуно раздвоје у погледу управе и начела по којима треба да раде. Ако човек пажљиво ослушне те и сличне приговоре - које смо ми овде врло упрошћено истакли - и ако те приговоре систематизује и доведе до јасне свести, види се да су они то што из подсвести човечанства говори да треба потпуно променити начин мишљења и основне поставке и представе, из којих произилазе све могуће данашње политичке, националне, економске, верске и друге друштвене теорије и ставови. Иако оне могу изгледати, а и јесу врло различите бар по својем спољашњем изражавању, ипак оне све произилазе из старог, данас потпуно декадентног и изопаченог начина мишљења, које је ипак у подсвестима људи почело да се мења још пре две хиљаде година. То је оно што треба јасно довести до свести, да теократски начин мишљења, који за сва друштвена уређења и акције у човечансту тражи подстицаје од спољашњих богова, који за то надахњују посебно изабране појединце или посебне групе људи, да тај теократски начин мишљења треба заменити сад са антропократским начином мишљења, које за своје делање тражи подстицаје у самом човеку, и то сваком појединачном човеку, и чија се морална оцена изражава у оном унутрашњем гласу који чује у себи сваки човек - у савести.

Кад се жели нагласити да неки човек ваљано ради и залаже се да има искрен и братски однос према другим људима, употребљавају се изрази "од свег срца", "свесрдно", "срдачно". Рад "од срца" је уједно тај у којем човек осећа своје највеће унутрашње задовољство, у њему једино осећа он и своје највише људско достојанство, јер само у њему осећа да га ради из своје слободе. Човекова глава или човеков трбух могу тиранисати срце, могу у том срцу стварати и неисправне и изопачене судове и подстицаје. Може глава у њему развити убеђење да је баш он предодређен да води друге људе, да је баш он изабран од стране богова да се преко њега изврши њихова воља (иако то данас нико од њих неће признати, то је у подсвести свих људи који врше насиље над савестима других људи). Трбух у срцу може подстаћи све могуће пожуде и похлепе и грамзивост преко оне мере која је потребна за задовољавање животних потреба. Али сви ти подстицаји указују на то да човек није постигао своје право човештво - да је он у ствари роб своје главе или трбуха.

Једино се трочланим друпштвеним уређењем може постићи слободни развој сваког појединца, развој при којем ће сваки човек моћи да ради "од срца" и да при том није повређен у свом највишем људском достојанству.

Београд, 12.10.1988

3. ПОЗИВ СРПСКОМ НАРОДУ

Прилике, кроз које сад пролази Српски народ, спадају међу неколико најодсуднијих за његов развој.

У ранијим пресудним тренуцима одлуке је Дух српског народа доносио и спроводио преко малобројних појединаца, који најчешће нису били потпуно свесни, нису били у стању да потпуно свесно сагледавају смисао и последице свога рада и деловања на развој свога народа. Међутим, ти појединци су ипак деловали у Духу српског народа, уз подршку и ношени расположењем народних маса, које су биле надахнуте, које су у подсвести носиле оно што је овај Дух желео и имао да спроведе.Сасвим су били ретки појединци који су о томе нешто знали и њих историја углавном не спомиње.

Међутим, од пре 120 или 130 година настало је друго време. Оно што је пре тога било немогуће постало је изричих захтев Духа времена који је тад завладао, а влада и данас. Том захтеву се покорава и Дух српског народа. Уместо досадашњег подсвесног, више нагонског подстицања и надахњивања, сада се захтева да сваки, по могућству сваки поједини припадник Српског народа у већој или мањој мери свесно отпочне да ради у смислу његовог развоја.

Нешто слично се догађа и у другим народима. Код неких је тај импулс новог Духа времена почео да делује нешто раније, код неких још није почео. То све зависи од зрелости једног народа, у коју спадају и разне друштвене и политичке околности у којима се налази, а такође и спољни утицаји. Код Српског народа је тај тренутак настао сада, па је с тим у вези - поред других појава - настао и овај позив за свесно деловање у смислу Духа српског народа.

Да би се одредиле смернице за рад, које не биле само теоријски постављене и које би се губиле у апстракцијама, треба прво схватити самог Духа српског народа, а такође и Духа времена у којем се сада налазимо, те покушати да се сва сопствена настојања саобразе њиховим импулсима. У противном неће бити никаквих успеха, а може долазити и до хаоса.

Сваки народ има своја посебна обележја и своју посебну мисију у развоју човечанства. Ако један народ у једно одређено време има неку доминантнију улогу од другог, то не значи да овај други у том времену нема исто тако важне задатке за човечанство. Упоредо са народима који имају водећу улогу у једном културном раздобљу налазе се и народи који су у ранијим временима имали водећу улогу па су је изгубили, а исто тако и народи који ће у будућности преузети вођство. Како једни, тако и други на свој специфичан начин допуњавају рад оних народа који доминирају и без њих они никако не би могли да остваре своје задатке. Подела народа на ове три групе је сасвим груба и неке оштре границе се при томе не могу постављати, а има и безброј других карактеристика које код народа треба узети у обзир. Неки народи на пример никад нису ни имали неку водећу улогу у развоју човечанства, али су посебно надарени и позвани да буду посредници, да преенесу извесне одређене карактеристике једне културне епохе у другу и тиме је допуне и обогате - што народи који тад преузимају вођство потпуно сами никад не би могли учинити. Приликом тог преношења старих облика у нове, и ти народи-посредници те облике и усавршавају и издижу на виши степен. Сличан је случај и са неким народима, који морају примити неке плодове садашњости, да би њима обогатили и омогућили будући развој, у којем они такође неће имати доминантну улогу. Али без таквих народа-посредника или помоћника, чија се улога у писаним историјама неки пут једна и помиње, прави развој човечанства у својој величанственој разноврсности никако не би био могућ.

У такве народе-посреднике спада и Српски народ. У Средњем веку он није примао, него је био саучесник у изградњи грчко-римске културе, која се гаси са почетком Новог века. Свакако да је пре тога био примио одређене импулсе из старе Грчке и још старијег Египта, а такође и друге. Али, за разлику од оних германских народа, који доласком у додир са Римским царством, а да би примили ту културу, морају да уче латински и да своје језике романизују, Српски народ задржава свој језик - нити га романизује, нити га хеленизује - иако се налази у самом средишту Римске империје. Тај језик има разрађене све појмове потребне за организацију државе и друштва, што се види из Законоправила или Номоканона Светога Саве, или из Законика цара Душана, који има сва основна обележја правних схватања разрађиваних у грчким државама и у Риму. То није превод са грчког или латинског, а таква терминологија се не ствара у току које стотине година и то без масовног примања речи из језика народа од којег би се искључиво примала култура. Сем тога, а за разлику од германских племена која продиру на запад Римског царства, бугарска племена која долазе на исток не примају ни грчки ни романски, већ језик којим говори српски народ. То су свакако добро знали представници Римске империје када је пала у декаденцију, па су сигурно настојали да се што више српских докумената уништи, како би они могли да намећу неке своје “историјске доказе”, те да из њих извлаче нека своја “права”. Доказ о организованим и систематским унштавањем српских културних заоставштина имамо и у току Другог светског рата, и у току данашњих збивања, а да је уништавање културних споменика стил у декаденцију запале Римске империје види и по старим грчким киповима који се повремено проналазе и ваде из мора. Онда се на основу постoјећих - правих и фалсификованих, као и непостојећих или скривених докумената позива на нека сопствена “историјска права”. При том се наравно, не помињући директно, ослања на римско право, које се и због тога намеће свим народима, иако је преживело. - Проучавања са овог становишта могла би бити један од задатака одговарајућих српских стручњака, који би били спремни да се непристрасно и критички осврну на све теорије које су наметнули народи Средње и Западне Европе, такође и на основу докумената, од којих се многи не би могли одржати као доказ пред строго непристрасним судом.

Са завршетком Средњег века Српски народ долази као у неко стање мировања. Он не учествује у стварању нове културе, чије вођство преузимају германски народи, у које разуме се спадају и они романизовани Германи. Не учествујe у стварању модерне научне мисли, окренуте искључиво ка чулним посматрањима и тумачењима законитости које владају у природи, а које се могу сазнати искључиво таквим посматрањима. Таква наука, која је постепено довела до потпуно материјалистичког схватања света, добила је свој врло значајан импулс преко Aрабизма. Иако су на западу арапска освајања заустављена на Пиринејима, Западна Европа прима науку од Арабљана, који су у то време били на далеко вишем културном нивоу. С друге стране, продор Арабљана и арабизма на исток Европе дефинитивно заустављају Турци. Српски народ се у томе одбијању Арабљана и Aрабизма њима придружyје. Он заједно са Турским народом такође одбацује и културне импулсе који долазе из Средње и Западне Европе, те на тај начин остаје издвојен од утицаја материјалистчки оријентисане науке. Тако Српски народ заједно са Турским народом и народима под турском влашћу ствара извесну посебну културу, која се наравно другима не свиђа. Тек са XIX веком, кад је Турски народ изгубио своју виталност услед неприлагођавања новом духу времена - сам процес је наравно трајао дуже - Српски народ почиње да долази под доминантан утицај западне, већ сасвим материјалистичке културе. Са XX веком, кад већ почиње импулс за излазак из материјалистичког схватања света, Српски народ прима најснажнији материјалистички утицај. Тај утицај му се са запада великом силином намеће, пошто он сам у свом настројењу нема такве подлоге. Али било је потребно да и људи у Српском народу прођу кроз тај најдубљи материјализам, захваљујући којем је човек могао да поће путем слободе и да се на известан начин индивидуализује. Као неку есенцију и готове плодове културе, која се почев од XV века стварала, морао је Српски народ да прими, да би могао да извршава даље задатке. Баш као што је својевремено примио плодове првих векова грчке културе, да би у последњим вековима грчко-римске културе могао и сам на њој да сарађује. Наравно, ако се говори о неком стању “мировања”, то треба схватити само у односу на спољашњу, видљиву културу која се описује у историјама, а не и онај културни живот који материјалистичко схватање света не признаје, и који је видљиве трагове оставио у народним песмама и томе сличном.

Народе који имају водећу улогу у стварању садашње културе замениће кроз извесно време словенски народи са истока. То се припрема већ и данас. Српски народ ту има једну посебну улогу. Остали словенски народи су плодове грчко-римске културе примили готово само посредством германских народа, док је Српски народ њих примио непосрдно од Грка и Римљана - и сам учествујући у стварању те културе. Његов специфични допринос будућем културном развоју биђе то, да извесне плодове грчко-римске културе пренесе непосредно, без германског филтера и посредништва у словенску културу која тек треба да дође. Други народи ће давати нека друга, своја обојења и ово никако не треба схватити као да Српски народ нешто више вреди од других. Сем тога, Српски народ ће поред овог свог доприноса донети још много шта друго, али ово ће бити његово основно обојење - без обзира што и он много штошта прима и треба да прима и директно од германских народа у садашњем културном раздобљу, да би и то са својим обојењем пренео даље.

Потпуни пријем грчко-римске културе, а затим одбијање онога што се на њу почевши са XV веком наставило у Средњој и Западној Европи - то је оно што је код тих европских народа изазвало антипатију према Српском народу. Кад се уз то дода, да кроз Српски народ већ сада провејава неешто што треба да се оствари тек у будућности - та њихова антипатија се претвара у мржњу. При том треба имати у виду да се мржња не сме приписивати самим духовима народа, већ само људима који у већој или мањој мери дају тон у животу тих народа. Али - са том мржњом Српски народ мора рачунати.

Једини изузетак у тој Западној и Средњој Европи чини Француски народ, код кога се на извесне симпатије може донекле рачунати, мада и код њега провејавају други, одбојни импулси. За разлику од Српског народа који је после Средњег века дошао у неко стање мировања, Француски народ најактивније учествује у стварању нове културе, која помоћу природних наука и материјализма добија импулс за буђење човекове свести и осамостаљивање и индивидуалисање. Међутим - за разлику од других народа, који као главне имају друге задатке - Француски народ упоредо са тим има посебно наглашен задатак да разради и да на виши ниво подигне оно што је остварено у претходној културној епохи, а на чему се Српски народ задржао, а то је разумски део човечије душе. То је узајамна сродност, из које настаје наклоност Француског народа, на коју Српски народ може рачунати - без обзира што у Француском народу делују и друге силе, које су усмерене такође и против основних настројења и задатака самог тог народа и које настоје да и симпаатију према Српском народу одстране и угуше. Сродност између ова два народа се показује и по врло сличном темпераменту и менталитету, о чему би се могла израдити посебна студија.

Из тог разумског дела човекове душе, у време кад су прилике баш за развој разума у човечанству биле најповољније, настали су - просто као елементарне снаге - они импулси, који су у Француском народу избили на површину 1789. а у Српском народу 1804. године. То је био истоветан импулс, који се скоро истовремено појавио и код Француског и код Српског народа. Код других народа је тај импулс наметан или наилазио и приман споља - углавном преко Француског народа који је стекао и друге особине и имао огромну духовну, моралну и физичку снагу, а сем тога је тај разумски део човечије душе подигао на виши степен од Српског. Међутим, код Српског народа се тај импулс појављује без икаквог директног додира и помоћи Француског народа, а ипак се остварује на сличан начин. Ако и узмемо у обзир да су ту постојали и неки контакти и посредништва, то уопште ништа не мења уцелој ствари, јер се ради о спонтаности истих импулса који су се истовремено појавили у широким слојевима оба народа.

Наравно да ту има и разлика. Српски народ нема ни краља ни племство, против којих се као преживелих установа Француски народ бори. Владар је код њега странац, а такође и господари који у то време тиранишу народ, те се зато овај покрет назива устанком а не револуцијом. Према турском закону никад се није могло образовати племство као у Европи и Српски народ је после губљења свог племства то прихватио и са тим се потпуно сродио - што је и постало његова битна особина, због које га други такође мрзе. Сами његови истакнути људи - кнезови и попови - врло се мало издвајају од осталог народа. Међутим - као и у Француском народу - устала је “кука и мотика”, која тражи друкчији социјални поредак. “Почетак буне против дахија” је далеко тачнија историја, него све што су о том устанку други написали.

Из истог импулса и као нешто ново и што представља изненађење за противнике настају скоро истовремено и у Француском и у Српском народу националне војске и то је таајна њиховог успеха. Такве војске не пребегавају на страну онога ко их више плати и не напуштају ратиште кад им се оно учини сувише опасним или неудобним по тада важећим стандардима плаћених војски. Разуме се да је и ово под Наполеоном доведено до већег степена савршенства него под Карађорђем, али је то у основи исто.

Тај импулс, који је у Француском народу сажет у речима “слобода - једнакост - братство”, и у Српском народу је такође деловао и даље, без обзира на противударе који су вршени код оба та народа. Тај импулс је дошао као неминовна последица, као нужност у човечанском развоју, као збир свега што се догађало у прошлости и што води ка томе да сваки човек - без разлике на његово порекло, способности и место које заузима у друштву - буде признат и уважаван као човек, као човек и то у пуном људском достојанству. Међутим, због истог тог импулса други народи Франццуски народ не мрзе, а код Српскиг народа је то за мржњу још један разлог више. То је зато, што код Француског народа кроз тај импулс провејава прошлост и континуитет у развоју, а код Српског будућност која као да нешто у развоју прескаче. Према прошлости су људи увек благонааклони јер их она не угрожава, а нарочито ако је била лепа као у Француској, док према будућности увек осећају неку неизвесност, а самим тим и страх, те се због тога развија антипатија - нарочито кад на будућност указује неки народ који је на “нижем” културном нивоу и који они “културнији” нису способни да схвате због ограничености сопствених мисаоних представа, а сем тога ако тај народ не представља некакву моћ која се мора поштовати, као што је то случај код Француског народа.

Разуме се, да су и те мржње више подсвесне као и овај импулс који се најгласније објавио у Француској револуцији. Ако би се тим народима Средње и Западне Европе довело до свести то што у њиховим подсвесним дубинама ровари, те ако би схватили бар донекле величанственост, многоврсност и богатство човечанског развоја који се одвија преко сваког народа понаособ, онда би и та мржња према Српском народу отпала. - Представници Српског народа би требало да се обрате оним људима из других народа, који су добре воље и без предрасуда, те да преко њих бар покушају да код тих других народа доведу до свести, да су ти импулси који владају у Српском народу неопходни и плодоносни чак и за њих, иако они од тога осећају страх, а себе правдају тиме што мисле да су далеко културнији и при томе осећају неко самозадовољство, неувиђајући да их баш то води у пропаст.

СЛОБОДА - ЈЕДНАКОСТ - БРАТСТВО ! Та крилатица, тај вапај, тај захтев још и после две стотине година је актуелан, али су противничке силе успеле да га у великој мери угуше и изопааче чак и код самог Франццуског народа. Многи су покушавали да га одгонетну и углавном се долазило до тога, да је у томе садржана велика противуречност и да та три појма искључују један други, да се ни у једној друштвеној зааједници не могу истовремено остварити. Тек почетком овога века прво објашњење за то даје Рудолф Штајнер (1861-1925), оснивач антропозофски оријентисане духовне науке - која је основица и за сва ова излагања. Та три начела не могу ићи заједно, већ се свако од њих мора применити на посебну област друштвеног живота једне заједнице. Слобода мора бити основ за област духовног живота, у коју спада наука и просвета, уметност и религија, дакле све оно што у ужем смислу обухвата културни живот једног народа, односно друштва. Једнакост мора бити начело у области државно-правног живота, а братство у области привредног живота. Да би то дошло до изражаја морају те три области да буду потпуно раздвојене једна од друге. Духовно-културна област мора имати своју посебну управу, државно-правна своју и привредна своју, а једна заједничка установа само да координира рад ове три области - не да њима управља или влада. Ни из једне од ове три области не сме се управљати или утицати на живот и рад друге две, јер свака се може исправно развијати само ако ради по својим законитостима и држећи се својих основних начела - слободе, једнакости, односно братства. Уколико се то не оствари, неће престати социјални немири, ратови и револуције.

Свако ко уме да посматра живот око себе може и код нас видети како из изјава свих иоле значајнијих људи избија тај захтев да се привреда ослободи утицаја политичара односно државе, а исти захтев се свакодневно чује и у погледу културног живота - Јединствена држава из које треба да произилазе сви импулси потпуно је преживела установа и то се може видети из ужасног хаоса који она ствара - па било да њоме влада првосвештеник, краљ, диктатор, плутократија или такозване парламентарне или народне или какве све не демократије. Сви такви режими су привидно различити, а у ствари се сви своде на исто, на владавину једне мале групе људи, о чијим одлукама битним за живот народ ништа не може чак ни да зна, а камо ли да на њих утиче. Таква мала група људи је на овакав или онакав начин добила власт над огромном већином, те са том влашћу тиранише и правни и привредни и духовни живот, натерујући их да се повинују њиховим програмима и да њима служе - како за прибављање материјалних користи, тако и за задовољавање своје сујете. На тај начин се у духовни живот уместо слободе уноси фанатизам, у државно-правни уместо једнакости лукавост, а у привредни уместо братства грамзивост.

Служење таквим државама као идолима довело је и до Првог и до Другог светског рата, а такође и до других мањих, који се у овом веку воде. Док је до XX века то још некако могло да опстоји, од овог века је разбијање јединствено устројене државе на та три дела постало императив који поставља сам Дух времена. Не повиновати се томе захтеву Духа времена и свесно не радити на томе да се друштво раздвоји на независну духовну, независну државно-правну и независну привредну област, значи саучествовање у систематском западању у декаденцију и варварство, који воде до пропасти цивилизације. ФАНАТИЗАМ - ЛУКАВОСТ - ГРАМЗИВОСТ ! - то је обележје садашњих јединствених држава јер нису примиле горе описани импулс СЛОБОДЕ, ЈЕДНАКОСТИ И БРАТСТВА.

Иако се тај импулс прво подсвесно а затим и свесно појавио прво у сред Европе, ова га није прихватила. Њега су свесно угушиле извесне врло моћне силе кочења које не желе никакве промене, него желе да конзервирају друштвене облике из ранијих времена, а помоћу којих су навикле да владају - или чак да поврате неке још старије облике друштвеног устројства. Последица је та да Европа више није способна ни за каква нова културна стварања, она је способна само за понављање нечега старог, мењајући често само називе, а задржавајући при том исту суштину. На тај начин је Европа у XX веку извршила самоубиство. Ту се никако не треба заваравати са некаквим привредним и финансијским успесима или са некаквом науком и другим чим, који по извесној инерцији још увек донекле трају и то само захваљујући помоћи народа који долазе са других страна, чак и са других континената, а без којих би се читав западни и средње европски систем и благостање распали.

Сем тога, најдрастичнији пример за самоубиство Европе јесте начин како се у овом веку воде ратови - не само чињеница да се воде. Може се говорити о томе да су за избијање ратова у Европи криви ови или они људи, државе или организације, али искоришћавање тих ратова да би се по могућству потпуно уништили неки њени народи који по својем пореклу или религији нису по ћуди још увек моћним остацима извесних декадентних сила - то је довело до тога да Европа буде предата другим, ваневропским силама, а које имају већу виталност због јачег морала, чија се схватања некоме можда не свиђају. Није крива киша што продире у кућу, него домаћин који не мења полупане црепове и не прокопава ров како би од куће одвратио бујицу, јер се одао пићу и не трезни се, а остали укућани чекају шта ће пијани домаћин да каже.

Српски народ није прихватио тај начин вођења ратова. Он нити сме нити може да се укључује у такву Европску заједницу, која је с обзиром на силе које у њој владају дошла до тога да западне у најгоре варварство. Ако би његове вође и прихватиле апсолутно све услове које би таква Европа постављала, она ће према њему ипак остати непријатељска све до његовог потпуног уништења. Једини изглед Српскиг народа за опстанак јесте да се одупре у декаденцију и варварство запалој Европи. То ће моћи само тиме, ако прихвати у Француској револуцији зачете, а у Немачком народу објашњене и до свести доведене импулсе за раздвајање друштва на поменуте три независне области. Тиме ће својим примером показати пут којим треба да иде и остало човечанство и моћи да стекне мало симпатија и код оних народа који га мрзе, јер ће он примити у себе најплеменитије импулсе који су настали баш у тим германским односно романизовано-германским народима, а који су у самим тим народима угушени, које је у ствари угушила авет Римског царства.

То би значило нешто и за спас читавог човечанства. Не треба полазити од тога да је Српски народ сувише мали и слаб, јер ако иде исправним путем и испуњава задатке које поставља сам Дух времена, онда ће му овај и помоћи. При томе се треба сетити поређења са квасцем, од чије незнатне количине нарасте велика количина теста.

Непримање импулса за раздвајање једноделних држава на три независна члана доводи већ и данас до оних изопачених државних облика, на које је Рудолф Штајнер указивао још 1920. године. На Истоку постаје доминантан духовни живот који тиранише и привредни и државно-правни, намећући разне религиозне или идеолошке фундаментализме. На Западу постаје доминантан привредни живот који тиранише и духовни и државно-правни, а главно обележле му је грамзивост. У Средини се одржава превласт државно-правног живота који тиранише духовни и привредни, а главно обележје му је лукавост. Сви ти облици су неки пут обојени конзервативизмом, неки пут либерализмом, али и у једном и у другом случају представљају изопачење оног правога, средњега пута којим треба ићи. Јер свака тиранија без разлике увек иде у ову или у ону крајност, никада не може ићи том средњом стазом, на коју је још Буда упућивао. То се најбоље види у државама са изразито двопартијским системом владавине, где живот стално осцилује из једне крајности у другу.

Свака тиранија бескрупулозно прогони све оне који се њој не приклањају и то је код нерасчлањених држава најлакше. Неке употребљавају претежно идеолошко-религиозне, неке државно-правне, а неке привредне методе. При томе се увек почиње са просветом, са школством. Увек се са једног места, од стране врло малог броја људи, који сматрају да су за то “изабрани” и којима је тај задатак поверен од стране владајуће “елите”, увек се са једног места диригују сви школски програми и пази добро да се помоћу њих код деце - док још нису дошла до пуне свести - створе сасвим одређене представе, да деца кад одрасту постану строго програмирани људи, који ће моћи да мисле комбинујући само те и тако у подсвести примљене представе. При томе се иде и на разне врсте сугестија, на пример да је јединоспасавајућа идеологија таква и таква, да је неки одређени народ инкарнација свих зала, да се без учења мртвог латинског језика не може замислити никаква култура и тако даље. Кад су те сугестије директне и грубе, то још и није тако страшно, али се врло често иде и сасвим заобилазним, индиректним путем, а ту се помаже и разним средствима информисања. Таквих изпрограмираних представа и сугестија се људи кад одрасту врло тешко могу ослободити, а са једном таквом, на исти начин испрограмираном групом људи најлакше се може манипулисати.

Тај систем школовања који је копиран или наметнут од “културнијег” дела Европе Српски народ треба да измени. Нема науке коју зрели младићи и девојке неће савладати за неколико година, ако остану са јаком вољом. Међутим, кад се они тако од детињства затрпају безбројним представама - које су чето погрешне - па им се тиме одузме радост детињства коју треба да проживе у игри, кад им се за то време не омогући ни уметничко ни било какво друго интензивно и предано стварање, него се овако исцрпљени стављају пред разна механичка средства за забаву која их још више пасивизирају, онда се њима уништава вољни део душе. Добијају се генерације са великим знањем, али са којим не знају шта да почну и са њима се најлакше влада. Интелигенција се не повећава, ако човек стекне велики број представа, односно “информација” - како се то данас обично каже. Паметан је онај ко уме здравим разумом да разлучи представе и идеје које одговарају стварности од оних које не одговарају, те да такве исправне представе логички комбинује, сређује и примењује, а данас се врло често срећу сасвим образовани људи, са врло великим знањем, али који нису у стању да у одређеним околностима извуку логичке и исправне закључке. Ако Српски народ хоће да опстоји упркос мржњи која је према њему усмерена са Запада, он мора васпитавати генерације са јаком вољом, а то се може једино растерећењем деце од претераног учења и упућивањем на уметничке и сличне активности, којима се воља јача. Једноделна држава исто тако настоји да са једног места управља и располаже по могућству целокупним или бар што већим делом националних добара и доходака, при чему се и ту намеће врло уска “изабрана елита”, која увек “зна” шта је за народ најбоље. Разуме се да је за такву једноделну државу правни систем неопходно потребан да се првенствено “елита” заштити од свих оних који би је могли угрозити, а сви други његови задаци су само узгредни.

То све показује да свака једноделна држава служи, односно бива оруђе у рукама овакве или онакве “елите” - било видљиве, било невидљиве. Такве “елите” увек настоје да се само начело елитизма на свим местима пропагира и учвршћује, почевши са “господин”, “грађанин” или “друг” - сва три израза су суштински истоветна, бар према начину како се употребљавају - па све до неких “нај” титула, пред којима други треба ничице да падну и које хође да кажу да је неки човек ако не “надчовек” оно бар нешто више или изванредно много више од обичног човека. Тиме гордост саму себе потхрањује, а гордост је први грех ако се придржавамо Хришћанског учења. А Христови апостоли нису били неки “узвишени” или “величанствени” људи, те се за елитизам мора рећи да је потпуно супротан Христу, односно да потиче од Заводника. Ово је напомена за оне који за себе сматрају да су Хришћани.

Тај елитизам се појављује и у једном посебном облику, у облику који би се могао назвати елитизмом по пореклу. Неки људи самим тим што су рођени од таквих или таквих предака или у овом или оном народу или раси сматрају да су нешто више од других. Следствено томе они сматрају да имају нека виша “права” него други људи, те да ти други треба њима да служе, а - ако то одбијају - да имају права да према њима примене силу, па евентуално чак и да их убијају. Ако се он и не појављује увек у тако драстичном облику, ипак је ова врста елитизма врло раширена.

За човека се може рећи да је на неки начин двојако биће. С једне стране он има својства која стиче по рођењу од својих предака, а и од природних сила и спољашњих околности под којима живи и развија се. С друге стране он својим личним чињењем ствара у себи извесна својства интелектуална и морална. Елитизам по пореклу се не осврће на ова друга, стечена својства, а која у ствари дефинишу човека као личност, док својства примљена са рођењем и природним развојем дефинишу човека само као неку врсту или подврсту. А у свакој врсти људи као личности могу бити врло различити - добри или рђави, паметни или глупи, итд. - јер сама врста не одређује моралне особине људи, а оне су главно обележје човека као личности. То порекло човеково је много више играло улогу до Христовог доласка, а после тога оно све више и више губи значај. Елитизаам по пореклу је у ствари Старозаветно расположење, а не Хришћанско - те се и ова напомена ставља за оне који за себе сматрају и издају се да су Хришћани.

Све врсте елитизма по пореклу потичу у ствари од подсвесног осећања ниже вредности, јер се такав човек не осећа добољно вредним као личност, већ више као врста. При томе се не ради да ли тај осећај одговара стварности, јер такав осећај мође имати и човек који као личност врло много вреди, а може га немати неко ко је много мање вредан - у питању су релативни односи. Међутим, код Српског народа та особина није наглашена и он треба и даље добро да се чува од сваке врсте елитизма, па и од елитизма по пореклу који му се у великој мери натура од стране оних који га прогоне због његовог порекла, због његове врсте, па то код њега може изазвати гордост и осећај да више вреди баш зато што га сви нападају и мрзе. Да Српски народ нема тог комплекса да себе смаатра да нешто више вреди, види се по томе што сваког странца прима као свога и не врши никакву дискриминацију према њему ако се у његовој средини настани - што није случај са великим бројем “културних” народа. Сем тога, сама чињеница о већ пословичној српској неслози доказује да у Српском народу мање долази до изражаја осећај припадности врсти, а више односи човека према човеку као личности, то јест, према горе поменутим духовним, стеченим својствима. То је једна врло значајна морална особина, која је потпуно у духу развоја човечанства и саобразна Христовом импулсу, јер да би човек постао човек у правом смислу речи, он мора да се ослобађа свега онога што код њега по рођењу “потиче од Адама” односно од природе и спољашњих околности и да се поново роди у духу, као слободно биће и то помоћу Христових снага, “последњег Адама”. О томе говори Павле (1.Кор.15,44-50), али су у хришћанској Европи биле потребне крваве револуције да би се укидало - не укинуло - племство по наслеђу, а у исламском Турском царству је такав став био сасвим нормалан и по себи разумљив. Овим се не мисли да племство у Европи није својевремено одиграло корисну улогу за развој човечанства, све док нису настале друкчије прилике, у којима оно више није смело играти водећу улогу и давати тон друштвеном животу.

Ако Српски народ има тако неку добру особину, то не значи да је он на неком посебно високом степену савршенства. Ту кроз њега само просијава нешто што треба да се оствари у далекој будућности. Али ту његову особину треба и свесно неговати и стално стављати до знања да сваког човека треба посматрати и процењивати према његовим стеченим - духовним и моралним - особинама, а не према ономе што је наслеђем добио као врста, јер то наслеђено се налази испод прага његове свести и изражава се у нагонима, страстима и другим неконтролисаним поступцима и осећајима. У те нагоне и страсти може се уврстити и начин мишљења и представе, па и обичаји и навике, које је човек добио васпитањем, а за које се није сам изборио, те на основу њих у одређеним ситуацијама више аутоматски делује.

Иначе, са примањем материјализма у XX веку Српски народ је у моралном погледу ужасно пао, на шта се у великој мери утицало и од стране државе, која је са својим правним системом наметала разне врсте социјалних неправди и наопако васпитање деце, а у новије време чак ишла дотле да на пример, крађу аутомобила проглашава да није крађа већ позајмица, а разне злоупотребе да су сналажљивост итд. Ко најзначајнији извор неморала је систематско ширење неистине, уз проглашавање да “свако има своју истину”, а што у ствари значи да свако може имати само своју заблуду или - ако је то свесно - лаж! Јер о једној и истој ствари истина може бити само једна, без обзира како је ко схвата или тумачи. Свесно и организовано ширење неистине, као средство за постизање извесних циљева јесте једно од највећих зала и то треба довести до свести у Српском народу и против тога се борити. Разуме се да то није нешто што је узело маха и посебно наглашено само у Српском народу. Систематско и организовано ширење неистине - у које спада и прикривање истине за коју би било нормално да се обнародује - утолико је веће, уколико је неки народ “културнији”. Међутим чишћење треба почети од сопствене куће, а овде је реч о томе шта треба радити у корист овог народа. Најстрашније је то, што су људи већ толико огуглали на слушање неистина, да се на те лажи више и не ужасавају, већ их примају као нормалне појаве. И овде се мора рећи за оне који се изјашњавају да су Хришћани, да се човек кад год слаже самим тим одриче Христа, који је рекао: “Ја сам пут, истина и живот” (Јн.14,6). Истина је основна садржина Хришћанства, а сва метанисања и декларације у којима нема истине и искрености представљају голе фразе. А фразерство и лицемерје је тако страшно раширено!

Ако се жели морални препород Српског народа сваки човек пре свега другога мора почети од себе, јер морал је нешто што сваки човек сам на себи мора да усавршава.. Разуме се, да је за то потребна ојачана свест. Док та свест још није довољно развијена, човека води друштво. Ту врло важну улогу играју религије, а све оне проповедају углавном иста - бар основна - морална начела, која су свакако прилагођена одговарајућим народима и срединама. Оне се доста разликују у разним учењима која се или никако или тешко могу доказати и која потичу од оваквог или онаквог веровања. Све дотле док било која религија игра улогу моралног васпитача своје заједнице, она је на исправном путу. Религиозна нетолерантност настаје тек онда, кад религија постане оруђе државе ради остварења сопствених политичких циљева. Сви такозвани религиозни ратови настају тако што државе искористе религиозна осећања људи да би их фанатизовали и тиме учинили оруђем за проширивање своје власти. Сам израз “државна религија” са својим присвојним придевом јасно показује да је ту религија својина државе као и “државна банка”, “државно предузеће” итд., да је дакле потчињена држави, да се држава њоме служи за остваривање својих политичких циљева. Кад би духовна област - у коју спадају и религије - била издвојена од државно-правне и привредне, религије не би могле бити оруђе ни државних власти нити би се на њих могло деловати привредним притисцима. Пошто је духовна област она у којој влада начело слободе, свако би у таквој трочлано организованој држави могао да проповеда своје веровање и обавља своје религиозне ритуале, а да тиме не угрожава другога. Настала би религиозна толерантнтост. Српски народ има у целини доста развијену ту особину толерантности, али на даљем развоју религиозне толерантности треба и даље свесно радити, па и без обзира на што још постоји једноделна држава. Да би се бар у тој једноделној држави религијама вратила она света мисија моралних васпитача народа, оне се морају потпуно одвојити од државе, а тиме и од утицаја “елите” која влада.

Религиозна толерантност је на далеко солиднијим основама и лакше остварљива, него што су то екуменизам и дијалози, који се све више употребљавају у политичке сврхе, мада имају ту добру страну што се сами учесници са разних страна међусобно упознају. Ни са каквим дијалогом неки монотеист не може неком многобошцу доказати да постоји само један, а не више богова и обрнуто. Сличан је случај и са другим верским учењима која су заснована на догмама. Религиозно јединство се остварује само код ретких појединаца, који су постигли висок степен духовног развоја - без обзира којој су религији припадали.

Догме су у ствари настале из римског државног законодавства и то у време кад је Римско царство почело да губи своју физичку мођ. Онда је Хришћанство усисала Римска држава прогласивши га државном религијом, па га је организовала слично својем устројству, уносећи у њега државне законе, које морају поштовати и њима се покоравати сви грађани, да би се обезбедила и очувала јединствена империја. Они који не признају њихову тачност и исповедају нешто друго, значи да не признају римске државне законе, односно да су противници и да их треба уништити. Увидело се такође да су верска осећања врло погодна за манипулисање људима, да се они помоћу њих могу фанатизовати и боље употребити у ратовима него што је то случај са плаћеним војницима који су морали бити врбовани и из “варварских”, претежно германских племена. Доцније је - кад Хришћани више нису били прогоњени - такође као помоћни или за неке и главни стимуланс за ратовање поново уведено пљачкање побеђеног противника.

Са овим, овако упрошћеним излагањима никако се не мисли да у разним ратовима и покретима народа нису владали и други, сасвим различити утицаји. Овде се жели да укаже само на тај један фактор, да би се увидело како државно-правна власт изопачује и уништава духовну када над њом има сву власт. С друге стране, кад је државно-правна област у тој једноделној држави постала слаба, Римска империја је сад читаву духовну област употребила

као главно оруђе за даље ширење своје власти. То се види и из тога, што је доцније са настанком модерне науке одмах настојала да и њу употреби за очување империје, а не само Хришћанство. Прво је прогонила оне научнике који су износили своја открића и теорије које се нису слагале са оним што је под маском верских догми прописивала Римска империја. Кад је у томе само делимично успела, онда је ту науку искористила на сличан начин као и Хришћанство, постављајући у њу догме, које су увек под заштитом једноделних држава и које се све у том погледу углавном слажу.

Разуме се да су са пропадањем Римског царства које описује историја настајале и друге државе и империје. Али све су оне имале исту тежњу, то јест, да у државне, политичке сврхе укључе и науку и религију, а затим и уметност, дакле цео духовни живот. Наука се у њима развијала искључиво под ауторитетом државе. Без државног печата ништа не може као истина да продре у школе и универзитете, а историја показује да су многе “научне истине” после извесног времена оповргнуте и проглашене као заблуде - опет уз одобрење државно-правне области. Упоредо с тим, ако неко исповеда оне научне догме које је држава прописала, њему је каријера и место у друштву обезбеђено; ако их пориче, он се одбацује и прогони као јеретик - у државно сведочанство му се уноси слаба оцена и он не добија државно-правну потврду да је паметан и способан за обављање њених послова. Сем тога, пошто таква државна сведочанства обезбеђују одређена права и повластице у друштву, она су врло подложна и постају предмет купо-продаје и разних других злоупотреба.

Томе се неки пут на супрот ставља систем обезвређивања диплома њиховом хиперпродукцијом. Онда се или иде за тим да се код свршених људи свачије способности процењују према томе како ко задовољава на радном месту, односно да се вреднује по привредним мерилима, или да државне власти пресуде ко је за њих више, а ко мање вредан и подобан, и то према политичким мерилима. Први случај је тамо, где се целим друштвом господари из привредне области и она онда настоји да се ниво наставе смањи, како би се уштедели трошкови школовања. Други случај је тамо, где се господари из државно-правне области, која од привреде узима онолико средстава колико жели и проблем запослености - бар делимично - решава компликовањем и продужавањем школовања, а тиме уједно ствара и послушније поданике. У првом случају се због мањег броја примљених представа образују људи који се више могу ослањати на свој здрав разум и имају јачу вољу, али са оскудним и ограниченим, усмереним знањем, тако да ту своју вољу не знају како да употребе. У другом случају људи са много већим знањем, али са слабом вољом и несређеним и необузданим представама и мислима, које та воља не може да здравим разумом контролише. У оба случаја се таквим људима врло лако господари. - Потребно је да Српски народ изабере средњи пут, образовање које би држало у равнотежи и вољу и мишљење. Такав пут је детаљно разрадио Рудолф Штајнер и за то постоји довољна литература, а практикује се у већем броју школа.

Утицај државе на развој научне мисли је огроман. Да је својевремено Вајмар стекао моћ Британске империје, а она постала расцепкана на мале државице, вероватно би у физици била прихваћена Гетеова наука о бојама и светлости, а одбачена Њутнова. На то је - само на мало друкчији начин указао и Норвежанин Андре Бјерке, који је ове две теорије саавесно упоредио и доказао да је Гете био у праву. Но пошто Норвешка није никаква империја - деца и даље добијају слабе оцене, ако не науче погрешну теорију.

У науку о природи су поред огромног броја изванредних открића и тачних објашњења увучени и највећи апсурди, који су противни здравом разуму и исправном посматрању природних појава и то без предубеђења која долазе од већ поменутог, за време школовања у подсвест утиснутог начина мишљења и представа. С друге стране, онај ко посумња и увиди апсурдност многих “научних” тврдњи, плаши се да то каже, јер би га прогласили лудим - не би га спалили на ломачи, јер је овај новији стил подеснији и ефикаснији за садашње друштвене навике. Ту долази и душевна комотност оних који су у младости добијали десетке и докторате исповедајући научне догме, па им је касније неудобно да то оповргавају.

Српски народ, пошто није сувише прожет модерном науком о природи, пошто је њу тек од скоријег времена почео да прима, имао би могућности да непристрасније размотри све важеће теорије, јер је код већине његових припадника тај здрав разум остао непомућен - што није случај са оним народима који су систематски кроз генерације примали погрешне представе, а такође су системастки усмераване на погрешан начин мишљења и погрешан приступ истраживањима. Томе на руку иде управо и антипатија, којом се Српски народ одбија од Средње и Западне Европе или бар њихових представника који сада дају главни тон у тим народима. Антипатија таквих представника је уједно усмерена и против припадника сопствених народа, који се са њима не слажу и имају друкчије тежње и идеале, али немају снаге да дођу до изражаја или не умеју да их на одговарајући начин да изнесу.

Да би човек остао научник у правом смислу речи, он се мора држати искључиво опажаних чињеница и само опажане појаве сређивати, повезивати и систематизовати. Он мора - могло би се рећи - са невином ипразном душом да посматра свет око себе и да упија што више опажаних појава, да упија без икаквих предрасуда, у које спадају и теорије и представе и појмови које је у току свог васпитања примио. Сама таква опажања треба да нађу одјек у његовој унутрашњости и да му објаве шта се иза њих налази. Међутим, данашњи уобичајени научни начин мишљења се састоји у томе, што научници из самих себе, из своје маште испредају неке своје додатке, који ни на који начин не спадају у свет чулних појава, а онда тако измишљене додатке сматрају да су саставни део природе и да су то њени закони. То је парадокс данашњег материјалистичког схватања света, што се своји - чисто духовни - плодови фантазије проглашавају да припадају материјалној, физичкој природи. Сем тога, само то тражење неумитних закона у природи - са којима је искључена свака слобода, а самим тим и сваки морал - вуче порекло од старог римског законодавства. Само што ту уместо државе, која регулише како ће који поданик да се понаша, ступа сад на сцену неки бог, који је по својој вољи регулисао и регулише све што се у природи догађа. - Против тога се жестоко борио Гете, али.. Вајмар није био светска империја!

Ту Гетеову феноменолошку методу био би способан и требало би да разрађује Српски народ и то би био његов велики допринос развоју човечанства. Он би тако најдрагоценије импулсе садашњег културног развоја - а који су снагом разних империја и посредством једноделних држава потиснути и пригушени - могао већ сад да прими, па да онда то пренесе у наредну, Словенску културну епоху и на томе сада треба свесно радити. То би уједно побудило симпатије код оних припадника народа Средње и Западне Европе, који знају да у њиховим народима господаре силе противне човечанском развоју, који би били срећни да виде како се најплеменитији импулси настали у њиховим народима, остварују бар у Српском народу и који би у томе Српски народ свесрдно помагали, јер је поменута антипатија према Српском народу из сличних разлога такође усмерена и против њих самих. То би био значајан допринос и садашњем културном развоју.

Српски народ би у вези са тим морао настојати и на томе да се што више популарише наука, и то наука заснована искључиво на тако опажаним чињеницама. Такав научни приступ је разумљив и за слабо школоване људе, а њихове душе чезну да приме плодове правих научних истраживања. Оно што чини да је наука широким масама страна, то су само додаци и теорије, које се измишљају и одвајају човека од света опажаја, а саме по себи су врло компликоване и захтевају велике претходне припреме да би се схватиле. Међутим, кад би се наука популарисала, онда би врло много отпала моћ извесних људи, те се они томе опиру.

Да би се ови циљеви остварили, Српски народ би морао да издвоји средства и да оснује тако неку научну установу, која би била потпуно независна и од утицаја не само државно-правне и од утицаја привредне области, него и од утицаја садашње, овако са предрасудама организоване духовне области и у којој би сарађивали и научници из целога света, под условом да се придржавају искључиво феноменолошке методе. Таква установа би морала са тог становишта да преиспита све постојеће научне теорије и закључке, неплашећи се да ће је прогласити јеретичком, јер ће такав приступ кроз десет, двадесет или сто година сигурно бити прихваћен. Уосталом, поменута мржња према Српском народу ће и без тога трајати, а са првим успесима, већ и са о снивањем такве установе, привући ће и јаке симпатије и помоћ из тих народа, а од стране оних који увиђају да је ово исправан пут - а таквих има много, али се њихов рад систематски сузбија. Таква научна установа би сем тога настојала да се оваква наука популарише преко одговарајућих часописа, предавања и другог.

Нешто слично би требало урадити и са уметношћу, коју такође треба популарисати у њеним највишим достигнућима. Она је такође злоупотребљена и у њу се убацују сва могућа изопачавања, тако да људи губе појам шта је лепо, а шта ружно, па се на тај начин утиче на то да људи изгубе и појам о томе шта је добро, а шта зло. Те ствари су врло тесно повезане, а са безморалним људима се најлакше манипулише. Уметност - прилагођујући је садашњем времену - Српски народ треба да врати њеном исконском задатку, да учини да она поново постане спона између науке и религије, да са њима сачињава јединство. Она треба да схвати и прими речи Фридриха фон Харденберга - Новалиса:

“Религиозно учење јесте научна поезија.”

Сем тога, он треба да је употреби да њоме васпитава и оплемењује људе, а не да их морално изопачава. Није садашњи Српски народ на нижем културном нивоу од Енглеског народа у време Шекспира. Разлог што он сада не прихвата Шекспирове позоришне комаде налази се у систематском наметању комада који имају за циљ да човека шокирају, а не да побуде његова племенита осећања, а сем тога што се у начину приказивања и режији добрих комада они систематски изопачују. То је случај и са свим другим врстама уметности, а у томе се успева зато што је и сам систем школовања погрешан, те се деци не дају исправни импулси - такође и за уметничка доживљавања.

Из погрешних поставки наука о природи наука настало је извесно схватање света, које је за развој човечанства било потребно, али је данас застарело и човечанство треба да се тога ослободи. Тај улазак у груби материјализам био је потребан за развој човекове слободе и индивидуалисања. Он је у протеклом времену и за то време био користан и није био ништа ни рђаво ни зло. Али Дух времена који сада влада захтева од људи да се окрену спиритуалном схватању света и оно што је некада било добро за човечанство, то сад постаје зло, ако се њега људи и даље придржавају. Да људи више не могу да поднесу материјалистичко схватање света, то се може видети и код нас у такозваном “враћању цркви”. То је несвестан покрет и сам по себи није погрешан и за многе људе је и врло потребан, али у њему постоји и извесна велика опасност. Опасност се састоји у томе, што постоји могућност да неки “нови верници” или уопште људи који теже некој духовности почну да негирају све резултате научног развоја и да покушају да се врате стотинама година уназад да би нашли “оно право”. То изворно и јесте потпуно исправно и величанствено, али је било прилагођено за она стања свести, човеково устројство и прилике, које су тад постојале на Земљи. Примењивање тог старог на садашњи развој човеков, то је зло прво зато што је сам човек и свет око њега измењен, а друго зато што те старе импулсе данашњи човек и не разуме, па их погрешно примењује или - с обзиром на садашње животне околности - и нема могућности да их примењује на начин како је то чињено пре једне, две, три или четири хиљаде година. Покушај да се те старе “технике” за духовни развој примене данас, може да води само до унакажености и изопачености тих старих, величанствених подстицаја за развој човечанства.

Данас се све више појављују разне врсте видовитости и такозваних парапсихолошких ефеката, тако да их је и материјалистички оријентисана наука морала признати, само што их на један сасвим погрешан начин тумачи. С друге стране људи су врло наклоњени да то посматрају као “натприродне појаве”, као “доказе да постоји Бог”, као нека чудеса пред којима се са страхопоштовањем приклањају, а оне који такве способности имају прогласе “светим” или “Божјим људима”. Свакако да човека морају изненадити и збунити саопштења неких видовњака или неке друге вештине које тако неки људи показују и које су за њега необјашњиве. Па и лет неког авиона ће у племену које га никад није изблиза видело бити такође проглашен за неки божански знак или објаву. Али врло често људи који располажу таквим способностима нису на довољној моралној висини и склони су да злоупотребе те своје надарености, а тиме и себе и друге да одвуку у пропаст, често најужаснију пропаст која се може замислити. То је за неке свесна оријентација према силама зла, а за неке велико искушење којем подлежу услед потпуног незнања каквим силама се служе. За њих је то неки природни дар са којим на овакав или онакав начин баратају и уопште не размишљају ништа о томе, а камо ли да то покушају да на неки начин повежу са својим моралним животом - што је код оних који иоле нешто о томе знају и те како важно. Сем тога, њихови морални ставови неки пут и нису исправни, па те своје надарености злоупотребаљавају за постизање себичних циљева и стицање власти над другим људима, укључујући ту и групне политичке циљеве. При томе се користе хипнозом и организованим лажима за стварање делиријумског расположења, разним врачањима и магијама, не презајући ни од ритуаалних убистава и уопште за исправан окултизам потпуно недозвољеним техникама, које имају врло погубне последице - у првом реду за њих саме, па онда и за њихове жртве. Жртве ће се временом опоравити и спасти, а они сами могу бити потпуно избачени из општег човечанског развоја.

Данас су такве парапсихолошке појаве далеко раширеније него што се то обично мисли и у скорој будућности ће бити све чешће и чешће. Због тога би и у Српском народу то требало најтемељније и најприљежније проучавати и знања о тим стварима ширити, а никако не допуштати да се те нове способности код људи стихијски развијају. Не сме се тим стварима приступати са неким веровањем у неке “натприродне” или “божанске” силе, него о њима треба знати. То знање се мора стицати у пуној свести, са употребом искључиво здравог разума и са прецизношћу коју пружају методе разрађене у наукама које се баве проучавањем природе. Као што је Српски народ способан да непристрасно пренесе све научне теорије и да одбаци све оно што је из научничке маште додато природним појавама, тако би он могао непристрасно да проучава и ове појаве. Пошто су и оне сасвим природне - само не тако честе као друга збивања - таква проучавања би се могла вршити у истој оној научној установи, о којој је раније било говора. Научних подлога за то има сасвим довољно и ко буде хтео да се тиме бави - наћи ће их.

Да би Српски народ могао да оствари своје задатке, које му поставља Дух времена у оквиру општег добра и развоја човечанства, потребно је да бар известан број његових припадника схвати глобална збивања која се у овом културном раздобљу око њега одигравају.

Напред је већ поменута улога Француског народа, који сад има за задатак да до вишег степена развије разумски део човекове душе. Слично томе, Италијански народ - иако то чине и сви други народи - има најнаглашенији задатак и најталентованији је за то да у највишем степену развија осећајни део човекове душе. Народи који говоре енглески имају за задатак оно што се у овом културном раздобљу први пут појављује, а тоје да код људи развијају изразито светан део душе, да развијају самосвест. Та свест и самосвест се данас такође развија и код свих осталих народа, али код народа који говоре енглески она је најизраженија и преовлађује - што се види и по томе, што су они за политику далеко обдаренији од свих осталих. У Немачком народу се претежно развија јаство, највише долази до изражаја снага човековог ја, више него код других народа, иако се код свих оно развија. Код Руског народа се врше припреме за развој духа самог као једног још вишег члана човековог бића. То ће посебно доћи до изражаја тек у даљој будућности, а данас то код њега делује само као нека мора. Ова подела задатака разним народима ниуколико не значи да неки народ вреди више од другог. У питању су само улоге које су им додељене за општи развој човечанства, а који се само на такав начин може исправно водити.

Италијанска струја се претежно служи државно-правном облашћу друштвеног живота, за коју је и најспособнија. Енглеска струја је најталентованија за привредну област, те њу употребљава као главно оруђе. У ту главну борбу се убацују и врло снажни, мада мање видљиви и споља мање упадљиви напади који долазе са Истока и којима је главно оруђе духовна област друштвеног живота, а основица су јој духовни импулси из протеклих времена. Духовни импулси из будућих времена долазе са истока Европе и нису тако снажни, мада су од посебног значаја баш за Српски народ, јер је овај на неки начин његов истурен, најистуренији део. Раније је већ било говора о изопачености свих тих области, као последица неразбијања ниједне државе на три члана.

Српски народ у свим тим сукобима треба да се снађе. Он се не може определити ни за једну од ових струја, јер је под подједнаким утицајем свих њих понаособ, налази се у самом средишту око кога се ковитлају те четири струје. Под утицајима тих струја део човечанства који говори српски језик подељен је на три дела према вери којуисповеда, што није случај ни са једним другим народом. Сва та три дела имају веома значајну улогу и сваки од њих би могао бити главни носилац по једне области друштвеног живота, кад би се држава овог народа или ових народа - ако се то неком више свиђа - поделила на три независна члана, којима би координирало једно зааједничко тело. Наравно, ако је један део главни носилац за начела која треба да владају у једној области, то не значи да он није исто толико одговоран и за друге две. Реч је само о претежној настројености и способности.

Да не би дошло до изопачености садржане у речима “фанатизам - лукавост - грамзивост”, морају се у овом народу извршити извесна укрштања, односно супротстављања струјама које долазе из поменута четири правца и које су добила неисправне, изопачене облике. Сваку од те четири струје треба сузбити помоћу оних исправних импулса, који долазе из супротних географских области, а који у самим тим областима не долазе до изражаја. Тако, онај део народа који је примио Ислам са Истока најспособнији је да у привредној области грамзивост са Запада преобрати у братство, јер је то главно обележје неизопаченог Ислама. Други део, који је примио Хришћанство са Истока, најспособнији је да се слободом у духовној области супротстави фанатизму, који стално наилази са Истока, али при том он и свим неисправним духовностима свог Југоистока мора насупрот ставити сву, али исправну духовност са свог Северозапада, а која потиче претежно из Немачког народа. Трећи део, који је примио Хришћанство са Запада, најспособнији је да у државно-правној области лукавост преобрати у једнакост, што се може примањем импулса са његовог Североистока, с тим што би се то што тамо лебди као мора преобрало у активност, са којом би се борио против лукавости. Тај импулс из будућности Североистока треба да буде такође онај заједнички дух за координацију сва ова три раздвојена члана друштвеног живота, а из њега исто тако треба да истичу сви импулси за обједињавање сва три дела Српског народа. Другим речима, ономе неисправном што му долази са Северозапада, Српски народ треба да стави насупрот оно исправно са Југоистока; неисправноме са Југоистока оно исправно са Северозапада; оном неисправном са његовог Југозапада оно што му исправно долаза са Североистока; а оном неисправном са Североистока да стави насупрот оно исправно са Југозапада. Тако би се онда у човечанству створила клица за поредак “слобода - једнакост - братство” уместо садашњег поретка “фанатизам - лукавост -грамзивост”.

Ово нека буде схваћено и примљено у свест у највећој скромности, а то треба разјаснити и објавити и у оним народима који имају и имаће све већу моћ, јер онај ко има већу моћ има и већу одговорност за развој човечанства, те не би смео да омета већ да свесрдно помаже оваква настојања у Српском народу - па макар као социјални експеримент! Ако би тај експеримент успео, он би за собом повукао и друге народе, а за спас читавог човечанства.

На крају овде треба указати и на један од најзначајнијих импулса за развој човечанства, који нам долази још из римске културе, а који се врло често заборавља, занемарује или чак - можда и намерно - погрешно тумачи: Est modus in rebus - Јесте начин у стварима! Он упућује на то, да није важно само “шта”, него и “како”, да је то “како” битна садржина свих ствари, указује да свуда сем квантитета постоји и квалитет. Две хиљаде година касније исто то истиче и објашњава Рудолф Штајнер. Као прво он указује да треба мењати сам начин мишљења и начин посматрања света око себе и у себи. Са тим друкчијим, не сада још увек уобичајеним начином мишљења и посматрањем настао је овај спис.

Овде такође треба скренути пажњу Српском народу, односно сваком њеоговом припаднику на начин како се треба борити за остварење ових или било којих других задатака, а који једино води до истинског успеха и победе. На тај начин најјезгровитије упућују следеће Новалисове речи:

“Чувај се да због средства не изгубиш циљ

- онај чисти карактер човештва -

једноставно, разборито хумано понашање.”

Београд, октобра 1991

8. УКРШТАЊЕ ЧЕТИРИ СТРУЈЕ

Магнетизам је врло карактеристична особина Духа Земље. Стога треба да узмемо у наш рачун координате магнетних полова. Они нису фиксни, они се крећу. У години 1970-ој координате северног магнетног пола биле су 75,0 ± 0,5^о северне ширине и 99,0 ± 1,0^о западне дужине, а јужног пола 66,5 ± 0,5^о јужне ширине и 140 ± 1,0^о источне дужине.

Ми такође имамо и појам “геомагнетски пол” са координатама 78^о, 31' северне ширине и 70^о, 01' западне дужине за северни пол и 78^о, 31' јужне ширине и 109^о, 59' источне дужине за јужни пол.

Средина између меридијана магнетских полова је приближно на 20^о, 30' источне дужине, а геомагнетских полова на 20^о источне дужине. Ова два меридијана образују “линију”, која може бити још двеста или триста километара шира, а то је граница измећу Истока и Запада. То су такође меридијани који прелазе преко копна више него остали. Они се могу упоредити само са меридијаном на 70^о западне ширине, али овај има велики прекид са Атланским океаном. Са друге стране Земље имамо меридијане који једва додирују нешто копна (160^о западне дужине или боље 170^о западне дужине). Они прелазе највише преко воде.

Светлост је врло карактеристична особина једног другог духа, који је опонент Духа Земље. Средње осветљење Земље јесте на 45^о упоредника. Јужни упоредник прелази скоро само преко воде, северни прелази преко копна више него други (само упоредник на 31^о северне ширине прелази нешто више преко копна).

Ако направимо један крст са две “линије” - које такође могу бити и 300 километара широке, прву отприлике преко 20^о, 30' источне дужине, другу преко 45^о северне ширине, ми добијамо четири врло карактеристичне области. Београд се налази отприлике у средини њиховог укрштања, ка којој струје четири различита утицаја.

Историјски културни точак окреће се око овог средишта укрштања од југоисточне, преко југозападне, затим северозападне према североисточној од ових четири области. Од ових области теку стално по једна добра и једна изопачена, рђава духовна струја и то чини велику збрку на месту њиховог укрштања. Због тога је врло тешко рећи шта се догаћа у овом месту укрштања. Увек се има нешто противуречно.

Југоисточна област највише развија духовност, а с тим и братство. Могућност за изопачавање је губитак индивидуалне слободе и фанатизам.

Југозападна област највише развија интересовање и саучешће за своје ближње; од тога треба да се развија љубав. Могуће изопачавање јесте лукавост с којом се манипулише својим ближњима.

Северозападна област развија самосвест и личну слободу. Могуће изопачавање је грамзивост, себичност и саможивост.

Североисточна област развија исправно схватање и примање Христа, развија онај дух који ће деловати у будућности. Могуће изопачавање је расплињавање у небулози и западање у подчулно.

Сва ова четири специфична развоја, специфична импулса потребна су целом човечанству, али они једва да могу да из једне области продру у друге, само сасвим ограничено - како у оне добре, тако и у оне изопачене. Бесмислено је веровати да би било која од њих могла да добије превласт у оним другим областима. Оне тамо могу само да направе хаос. Али...

У овој тачки њиховог додиривања, сва четири развојна импулса могу се имати у равнотежи. Могу се сва четири прихватити, али само на један специфичан начин: у трочланству социјалног организма Рудолфа Штајнера.

У овој тачки, тачки укрштања поменутог меридијана и упоредника, може се и мора следеће:

1. Импулс слободе који долази са северозапада да се сједини са духовношћу југоистока, и тиме изгради независтан духовни живот.

2. Осећај братства који долази са југоистока да се унесе у независтан привредни живот, али сама привреда да се учи од северозапада.

3. Тежња за праведношћу која долази са југозапада да се оплоди са схватањем североистока да су сви људи у Христу једнаки, а затим независан правни живот основати на једнакости.

4. Примити убеђење да је Христос дух који живи у свим људима, а које долази са североистока, и повезати га са на југоистоку развијеним интересовањем како за ближње, тако и за цео свет, да би се тиме ове четири независне социјалне области само координирале, а не да би се њима управљало

Т о ј е и м п е р а т и в в р е м е н а !

Моћни људи све четири овде поменуте области Земље морали би у овој тачки укрштања да направе једно такво друштвено уређење. Они треба да увиде да главчина овог точка културе мора да буде једна неутрална тампон зона. Једна духовна, једна правна и једна привредна зона, која може одржати у равнотежи све четири овде поменуте струје. Иначе, све четири области ће запасти у још страшније ратове и у још гори хаос. Ратови оружјем неће бити најгори. То се већ може увидети. Окултне технике се све више и више употребљавају у светској политици - из све четири области. Оне су различите, због тога ниједан моћни човек не може бити имун на све такве технике.

Задатак свих људи, али претежно Европљана јесте да у овој тачки укрштања организију једну мању или већу тампон зону са трочланим друштвеним организмом. То је највећи императив садашњег времена. А:

“Онај слуга који зна вољу господара својега и није се приправио, нити учинио по вољи његовој, биће врло бијен; а који не зна па заслужи бој, биће мало бијен. Коме год је много дано, много ће се искати од њега; а коме предаше највише, највише ће се искати од њега” (Лука, 12, 47 и 48)

Београд, 26. Август 1996

9. КОМЕНТАРИ НА “СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА” ОД С. ХАНТИНГТОНА

У В О Д

“Ако реп назовемо ногом, колико онда ногу има пас?”

Пошто смо ми идентификовани као Балканци, сада на степену развоја људи који су некада окружавали Линколна, ово његово питање је данас бар за нас врло актуелно.

Ја ћу на њега одговорити: “Четири!”. сем тога - као данашњи по некима можда више заостали Балканац, Србин - ја не прихватам никакве разлоге због којих би се реп називао ногом, па ћу у даљим излагањима реп називати репом, а ногу ногом. Ја чак и не сматрам да би пас боље трчао са пет ногу. Ако би му реп служио за ослањање на земљу, чиме би балансирао при трчању и чиме би изражавао радост кад спази господара?

Сем тога, при покушају да сваку ствар назовем правим именом ја се нећу упуштати у ни у каква морална просуђивања. То је далеко изнад мог домета. С друге стране, истинитост је највиша моралност. Без ње никаква моралност не постоји. Стога ћу и ја настојати да истину потпуно голу приказујем, без икаквих одевних украса. Да не би дошло до забуне, ја ћу изразе као што су “цивилизација”, “елита”, “западно хришћанство” и друге настојати да употребљавам у значењу у којем их Хантингтон употребљава, мада ја под тим изразима подразумевам нешто друго. Кад будем дао друкчије значење, трудићу се да то нагласим. Ја ћу такође подвући и извесне речи из наведених делова ове књиге, за које сматрам да су карактеристичне и које у књизи иначе нису подвучене.

Да напишем ове коментаре подстиче ме и то, што је Хантингтон врло велики простор посветио Србима, далеко више него многим земљама које је посетио.

* * * * * * *

Хантингтонова књига је на свој начин добро написана, јер обухвата извесна суштинска питања и наводи човека да о њима размишља, али је заснована на читавом низу погрешних поставки, а има и много недоследности и противречности, па и нетачности, до којих увек долази кад се исте ствари називају разним именима и кад се полази са искључиво материјалистичким ставовима и жељом за упрошћавањем врло сложених појава: “потребна нам је мапа која и слика и поједностављује стварност на начин који најбоље служи нашим циљевима” (32). Овде ће бити указано на само неке од њих.

Источна граница западне цивилизације, из књиге Семјуела Хантингтона:

“Сукоб цивилизација”, Подгорица 1998, страна 177

1. Из таквог поједностављујућег става приказане су у књизи и све мапе (22-27). На њима су неки пут уцртане такозване “природне границе” (корита река и слично), а неки пут су границе исцртаване лењиром на карти. Цртали су их можда људи који у тим областима никада нису били, а седели су за преговарачким столом и коју хиљаду километара удаљени од њих. Неки пут је - као пред крај Другог светског рата - то рађено и шибицама, на пример кад је Черчил померао Пољску за 200 километара на запад да би на тај начин укинуо Пруску, а Стаљин на то климнуо главом. Тада су заједнички и повукли линију, по којој ће опет заједнички направити гвоздену завесу. У томе су наравно учествовали и други победници. - Да ли се такве линије могу сматрати било “одговарајућим” било “неодговарајућим” границама цивилизација? Или насиљем освајача који су на пример, један део Европе одредили као колонију, а други као колонизаторе који ће их експлоатисати преко својих агената направљених од локалних домаћих елита? Са Југославијом је при том направљен изузетак: добила је страног који је пре тога изгубио име. У сваком случају политички-војно повлачене границе не могу се сматрати границама било каквих цивилизација. Такође ни у Хантингтоновом смислу: “Цивилизација је, тако, највише културно груписање људи и најшири ниво културног идентитета који их разликује од других врста. Она је дефинисана заједничким објективним елементима, као што су језик, историја, религија, обичаји и институције, али и субјективним самоидентификовањем људи.” (46). Или: “Пето, пошто су цивилизације културни, а не политички идентитети, оне као такве не одражавају поредак, успостављају правду, убирају таксу, воде ратове, преговарају или чине било које друге ствари које чине владе.” (47). Упркос овоме и свему осталом датом у поглављу “Природа цивилизације” Хантингтону такве политичке границе служе за разграничења на његовим горе поменутим мапама, па и на мапи аспирације или освајачких тежњи извесних западних кругова дате као “Источна граница западне цивилизације” (177).

2. “Религија је главна одређујућа карактеристика цивилизација...” (51). - Ако је то тако, зашто Хантингтон под западном цивилизацијом трпа на гомилу Католичку, Протестантску и сличне религије, па и Јеврејство? Ту он чак убацује и “Унијатску цркву”, а “која практикује православне обреде, али признаје ауторитет папе” (184). Уместо “ауторитет” овде би требало ставити “власт”, јер су поунијаћени с ножем под грлом и под страним окупацијама. Овде треба додати да су између примирја и Версајског уговора, дакле пре него што је Пољска поново успостављена као независна држава, пољске усташе извршиле најгрозније злочине у Галицији и Украјини над православним становништвом. То наравно не улази у историје које пишу победници, а због стрељања можда педесет или сто пута мањег броја пољских официра у Катенској шуми Запад је био страшно узбуђен и шокиран. Да ли су Хантингтону познате последице Тридентског сабора? Пре тога су и Пољаци и Мађари били претежно протестанти, а маса Срба још није била преименована у Хрвате. - Ја се уздржавам од давања било каквих моралних процена, али постављам питање: Да ли је то учинила религија или политика којој је религија само једно од оруђа? Некада се то јасно и означавало: “државна религија” као “државна банка”, “државна железница” итд., при чему се видело да је религија подчињена држави и у служби њене политике. Тако је својевремено - наравно на латинском - проглашен закон: “Чија владавина - његова религија”. И то је доказ произвољности Хантингтонових разграничења цивилизација према религијама.

3. “Вестфалско одвајање религије и међународне политике” (58) и “Раздвајање духовног и световног ауторитета” су само празна фраза и привид за обмањивање маса. Хантингтонове тврдње су сасвим произвољне и могу да опстоје само у смислу тврдње да пас има пет ногу. Нека сравни симболе Европске уније и Католичке цркве! И нека прочита бар неке од прогласа Католичке или било које од западних цркава! Зар не задиру у друштвено уређење? И какве би то религије биле, ако се не би трудиле да свака на свој начин побољшавају друштва у којима делују? Или можда мисли да ниједан државни функционер не припада ниједној религији? Ако су атеисти, требало би да се закуну да не припадају ниједној религији, а у шта да се закуну? А како се могао појавити антисемитизам? Зар је на расизам и прогањање “неправоверних” ударена тачка неким административним актом? Зар Хантингтон не зна за такве појаве на Западу? Овде ја нећу помињати новије догађаје у Југославији, јер је Хантингтон само један њен део сврстао на Запад, а само је “у западној култури преовлађујући дуализам” (76). Међутим, иако су то само правне форме које се у практичном животу крше и злоупотребљавају, оне су настале из стварних тежњи - не елита које пишу законе - из тежњи маса које су почеле да се индивидуалишу, настали су такви закони, а не обрнуто како Хантингтон каже: “Многе од горњих карактеристика западне цивилизације допринеле су појави осећања индивидуализма и традиције индивидуалних права и слободе које су јединствене у цивилизованим друштвима. Индивидуализам се развио у четрнаестом и петнаестом веку и усвајање права индивидуалног избора... преовладало је на Западу до седамнаестог века.” (78). Исто тако, индивидуализам се на Западу није - како Хантингтон каже - развио, него је тек почео да се развија од петнаестог века, а да је то “право индивидуалног избора” преовладало до седамнаестог века, онда не би дошло до Француске револуције и свих других друштвених трзавица све до данас. То је ако се посматра живот, а не папири. Под притиском тежњи народних маса код којих се будила свест и индивидуалисање, доношени су извесни закони, али се владајуће елите са тим нису мириле, већ су одмах настојале на томе како да их изопаче, да народу дају неку форму која ће га умирити, а да своју власт ипак не умање. Тако су и после Француске револуције настале такозване парламентарне демократије, код којих народ више није ни могао да зна ко њиме влада, па да се против њега побуни и да га евентуално убије. Настало је оно што се у новије време назвало “владавина из сенке”.

4. С овим је изванредно прецизно изложен развој “слободе на западу” (76). Ако се деци од најранијег детињства - у неке западне школе деца се уписују од четири или пет година - ако им се још и пре тога преко цртаних филмова и другога испира мозак и преко наметнутог школског програма сипају у главу погрешне представе, да ли се такви људи могу назвати слободним? Да ли је слободан онај ко је у годинама кад још није развио свест примио у себе све представе према индексу књига које се морају набубати и који се прописује с неког централног места одозго? Из читаве ове књиге види се да је Хантингтон, коме не недостаје тежња за објективним приказивањем чињеница и сам жртва потпуно погрешних представа, које му је “слободно” друштво усадило у главу, па из њих не може да се ишчупа. Он чак није у стању да их логички доследно повеже, него пада у противречности.

5. То се види и из “Владавине закона” као наследства од Римљана (76). Јесте да на Западу постоји тежња да се све завије у неку законску форму, али ко доноси законе? Увек само елита, односно они који имају моћ, да би ту своју моћ легализовали. И да ли сиромашан - па нека рецимо буде и приглуп - човек може да богатог и лукавог помоћу тих закона да натера да врати оно што му је отео или да утиче да ти закони буду моралнији? Ради се о практичној примени, а не о апстрактним теоријама или политичким декларацијама. Ако је неко отео неку територију или неки рудник и побио његове раније власнике, то према владавини закона припада и његовом потомку. А да ли је то морално и праведно? Ако је неко од наследника предходног власника случајно преживео, па после педесет или сто година затражи да му се то преда, да ли ће га добити ако је слабији од новог власника? Хантингтон свакако боље од мене познаје такве покушаје преживелих црвенокожаца.

6. Израз “демократија” се у овој књизи више пута помиње и повезује са “Западним хришћанством” (29). Реч “демократија” је грчког порекла и значи “владавина народа”. Да ли она икад и игде у историји човечанства постојала? И да ли уопште има неке макар и апстрактне теорије по којој би она могла постојати? Тај израз је лансирао Платон, који је - без обзира на његову величину - сматрао да је нормално да у атинском демократском друштву постоје робови, који су чинили можда око 90% његовог становништва. Кад се од оних 10% одбаце жене и малолетни, односно неосамостаљени синови, испада да је тај “демос” који је владао Атином чинио само 3% њеног становништва. Тих 3% за данашње појмове тако малобројне државице као што је била Атина могли су да стану на неки већи трг или пољанче и да без модерног озвучавања чују један другога, те да доносе заједничке “демократске” одлуке. Па и то је било тако добро уређено да је и Сократу изречена смртна пресуда, јер је наводно “кварио младеж”. Тако бар бележи Платон. Ако бисмо узели исти тај проценат “демократа” да треба да се договори у државама са више десетина милиона становника (0,03 х 10.000.000 = 300.000, дакле можда два до три милиона људи), колика би пољана за њих била потребна ради заједничког договора? Да не говоримо за све мушке и женске пунолетне грађане. - Решење за то је “Представничка тела” (77). Да ли сав “демос” (укључујући сад и женски пол и рачунајући да не постоје робови) може да има увид у то што његови представници раде и да на то утичу? Они им евентуално дају бланко поверење и онда њихови изабрани представници, односно “представничка тела” могу да раде шта хоће и то тако под демократским условом и “владавином закона” тај “демос” о најважнијим њиховим потезима ништа не сме ни да зна или да евентуално нешто од тога дозна тек после 50, нешто после 100 година, а нешто никад. Такви су закони о поверљивим тајним документима који се односе на организовање ратова, на трговачке односе, на потплаћивање страних државника или новинара итд., итд. То је демократија, којом се Запад горди као највишим ступњем људских права и слободе.

7. На супрот западним “либералним демократијама” истиче се да на свим другим цивилизацијским подручјима влада ауторитаризам (72, 126, 153, 214 и др.). под Kоментаром 2. наведене су Хантингтонове речи о “ауторитету папе” (184). Каква је разлика између њих? На основу ауторитаризма Хантингтон повлачи границе. Он наглашава да је комунизам “идеологија Запада”, али каже да “се идеологије либералне демократије и комунизма пуно разликују” (158), наводећи такође “О разликама у секуларној идеологији између марксизма-лењинизма и либералне демократије, може бар да се расправља, ако не могу да се уклоне.” (144). Да ли постоји суштинска или само вербална разлика између њих? Западно уређење се обично назива и капитализмом, али тај израз Хантингтон не употребљава, мада му боље одговара, јер је капитал окосница читавог његовог и духовног и политичког, а не само привредног живота. Но, реп је у међувремену назван ногом. И капитализам и комунизам су суштински идентични. Оба се могу назвати заједичким именом “економизам” и оба су заснована на чисто материјалистичком схватању света. И у једном и у другом 2 до 3% становништва располаже са 95% националног дохотка (као у Платоновој Атини), а 2 до 3% од тих 2 до 3% једва нешто наслућују шта се са тим капиталом ради, а основне потезе повлаче само по неколицина високо посвећених. И сам Хантингтон даје потврду за то: “Сваке године око хиљаду пословних људи, банкара, владиних службеника, интелектуалаца и новинара из многих земаља срећу се у Светском економском форуму у Давосу у Швајцарској. Скоро сви ови људи универзитетски су образовани из области природних и друштвених наука, бизниса или права, баратају са речима и/или бројевима, добро говоре енглески, запослени су у владама, корпорацијама и академским установама и често путују изван својих земаља. Они, уопштено, деле веру у индивидуализам, тржишну економију и политичку демократију што је, такође, уобичајено међу људима у Западној цивилизацији. Људи из Давоса контролишу скоро све међународне институције, многе светске владе и главнину светских економских и војних капацитета. Отуда је култура Давоса страховито важна. Ипак, колико људи широм света дели ову културу?” (62). Према томе, мој израз “економизам” или излагање о демократији у Коментару 6. није у супротности са Хантингтоновим излагањем, једино што се он не усуђује да направи још један корак даље, па и да реп назове репом.

8. Хантингтону не недостаје храброст да изнесе неке суштинске ствари, али нема снаге да учини корак даље. “Осамдесет осам од сто најпосећенијих филмова у свету 1993. били су амерички, а две америчке и две европске организације доминирају сакупљањем и дистрибуцијом вести на глобалној основи.” (64). У међувремену се ове четири организације уједињују све више и теже ка јединственом интернету, али и без тога - зар четири организације у свету, поготову што су сигурно све западне, не значи монопол - као Орвелово Министарство истине? Ако постоји монопол у информисању, може ли се уопште говорити о неким “слободним” друштвеним системима? Зар није и то ауторитаризам? Човек размишља, доноси закључке и одлуке на основу добијених информација, а шта ако су те информације неистините и сугестивно усмерене у једном одређеном смислу? Шта, ако се у филмове, телевизију и друго уносе још и хипнотичке сугестије у трајању мањем од 1/16 секунде, што људска свест не региструје, али делују у подсвести? Може ли се говорити да су слободни поступци тако препарираних људи? Или је то тиранија каква у незападним цивилизацијама никад није била достигнута?

9. Поставке Хантингтонове о језицима су врло погрешне. Енглески језик му је наравно најближи и имао је прилике да га чује на разним континентима, те каже: “Енглески је одомаћен и локално обојен, што га издваја од британског или америчког енглеског и што их, у крајњем, чини међусобно неразумљивим, као што је случај са варијететима кинеског.” (67). Међутим, он из тога не извлачи закључак да је немогуће да 907.000.000 говори истим, мандаринским језиком. (66). Наравно да су критеријуми о језицима врло различити. Ако се узме онај који је Запад наметнуо за бившу Југославију, онда би се мандарински разделио на неку стотину језика, а немачки на тридесетак. Хинди је такав да се само у Бихару говори на тако различите начине, да га онај ко се пресели са његовог севера на југ мора посебно да учи. Кад је реч о Србима “са западног писма својих католичких непријатеља прешли су на ћирилично писмо својих руских сродника” (70). Овај навод је бесмислен. На основу језика тадашњих Срба је Ћирило у IХ веку саставио писмо, које су тек после више од сто година примили Руси. Наравно да су се обе азбуке у међувремену преобликовале. Истим писмом су писали и остали Словени, али је код оних којима је наметнут католицизам наметнута и латиница (као и Немцима на место готице). То је у двадесетом веку наметано и у сарадњи са Коминтерном, која је била чисто западна организација. Истом политиком су и Румуни напустили ћирилицу и прихватили латиницу. Сем тога, и у време свих тих политичких насиља Срби нису престајали да се служе својим писмом. Сам термин “српскохрватски” је политичка конструкција, а хрватски се преко политичке моћи присилно мењa да би се разликовао од српског и да би се сакрило да су Хрвати у огромној већини покатоличени Срби, којима је по одлуци са Тридентског сабора (1545-1563) онда давано друго име. Слично томе и са исте стране и Срби и Шиптари се називају именима која се односе на географске појмове или на религију, а не народ односно онако како они сами себе називају. Сад је чаробним штапићем настао и “бошњачки језик”. Неко се ипак сетио (можда муџахедини) да није згодно да га доследно титоизму назове “муслимански” или “нашки”, као што је то било кад је Босну анектирало Свето римско царство аустро-угарског народа. Наравно да онај ко је јачи може на основу тога да повлачи политичке цивилизацијске границе, а не реалне - засноване на истини. Те реалне цивилизацијске границе уопште и не постоје.

10. “Источна граница западне цивилизације” (177) не представља никакву научно доказану стварност, него једну од освајачких етапа Запада. То и Хантингтон потврђује, само што реп назива ногом. По њему се једна војна организација “шири” (180), а не “осваја”. Сем тога, “Као безбедоносна организација Запада, НАТО је створен за чланство западним земљама које желе да му се придруже и које испуњавају основне услове у погледу војне компетенције, политичке демократије и цивилне контроле војске.” (179). О војној компетенцији сигурно одлучује војна команда - ауторитативно, јер је тешко замислити да се то пребацује на било какав демос. О политичкој демократији је већ раније било говора, а са њом је у вези и цивилна контрола војске. Другим речима, пре учлањења мора бити успостављен режим који ће бити потпуно потчињен одлукама донетим у Давосу или на неким њему сличним местима, а у “култури Давоса” учествује “једна дестина од 1% светског становништва” (63), дакле 0,1%. А колико људи даје смернице оној хиљади која се у Давосу састаје? Међутим, та граница НАТО није вероватна ни због тога што цивилна контрола не би дозволила да се без неког катастрофалног пораза у сукобу са другим цивилизацијама повуче тако далеко на Запад са своје границе у Персијском заливу. Или би ту повукла само своју источну границу, а његова западна граница би и даље остала у Заливу? А можда би се и западна померила на ту линију? Хантингтон то не објашњава.

11. Говорити о границама цивилизација је велика бесмислица и може се наравно само на основу сужених, поједностављених “стварности на начин који најбоље служи нашим циљевима” (32). Зато Хантингтон не сме да каже шта је његов циљ или циљ који му је можда из Давоса задат? Или с неке друге стране? “Религија” која код Хантингтона провејава као “главна одређујућа карактеристика цивилизација” (51) уопште није религија, већ политичко манипулисање људским убеђењима и осећањима. Као основа за неку религијску ситуацију узимају се државно-правни акти и прописи, а не религиозност. Може ли се говорити да је хришћанска нека држава, која у својем уставу нема одредбу да је свака организовано објављена лаж злочин против човештва и да се има кажњавати као најтеже кривично дело? Ја за такву државу нисам чуо, а Христос је рекао: “Ја сам пут и истина и живот” (Јн.14.6). Према томе, свака лаж или неистина је борба против Христа. Исто тако, може ли се рећи да је будистичка она држава у којој се производи и продаје оружје? Зато и Хантингтон констатује “да будизам, мада важна религија, није био основа важније цивилизације” (51) - што је тачно само са материјалистичког становишта, становишта силе. Слично се може говорити и за друге религије. Отуда и њихова Табела 3.3 (71) не представља припадности религијама, већ државно-политичке, административне шаблоне, који су произвољно састављени ради остварења неких политичких циљева. И каква је разлика између хришћана лажова и “нерелигиозних” који су у табели одвојени од “атеиста” и да ли петина светског становништва - према тој табели - прави разлику између ове две категорије? И ко их је пребројао? Ако у ове две категорије има људи који не лажу, они су онда у ствари Хришћани, а само неће да се политички придруже у тако некако названу заједницу. Сем тога, пошто је за Хантингтона “религија” искључиво политичка одредница, он онда и може на гомилу да трпа све могуће верске заједнице Запада. Он исто тако употребљава и термин “јудео-хришћанство” (218, 226, 235, 278), који представља чисто политичко манипулисање и непоштовање како Јудеизма тако и Хришћанства и који има мање смисла него рецимо “јудео-арабизам” (и једни и други тврде да потичу од истог претка, Аврама). Употребљава се и израз “католичко-протестантски” (266), а они се - ако су религије, а не политичке организације - суштински разликују. Ако се не осврћемо на даљу прошлост, њихову супротстављеност можемо видети и у новијој историји. Подела Немачке првом гвозденом завесом извршена је да би се Протестанти у њој поцепали и кад се у Западној Немачкој потпуно збаце са власти преко капитализма, а у Источној преко комунизма, да се онда као аморфна маса уједине. Али Хантингтон ипак у том западном религиозном јединству не види - ако не увиђа или не исказује - једну изванредно раширену религију, која би се могла назвати Мамонизмом, ако не идолопоклонством. Мамонизам је наравно врло раширен и код других “религија”, те би Табелу 3.3 и у том смислу требало кориговати односно рећи да она представља искључиво политикантску статистику и да нема никакве везе са стварно раширеним верским убеђењима, а и да стварни попис никад није ни прављен.

12. Израз “мамонизам” ја први и то по први пут овде употребљавам; у најмању руку ја за њега никад нисам чуо. Узео сам га из Еванђеља по Матеју: “не можете служити Богу и Мамону” (Мт.6.24). У немачком издању Библије дато је о бјашњење да је Мамон скупна ознака за новац и имовину, те га ја у том смислу и употребљавам, али га замишљам као име за одређено божанство, а не апстрактно. Коме се богу мамонисти клањају и служе, то друге цивилизације називају другим именима. Мамон је у сваком случају супротстваљен оном правом Богу, кога разне религије називају разним именима. Сукоб између цивилизација како их Хантингтон дели и како га он замишља није сукоб између правих верника било које религије, него сукоб мамониста који су се у њих увукли и искоришћавају их за своје сврхе. Прави Хришћани, Јевреји, Муслимани, Будисти или други не могу бити у сукобу једни са другима. Ако су у сукобу, то значи да су их њихови мамонисти завели или се од напада других бране. Сем тога, ти заведени уопште не схватају суштину своје религије и не знају коме богу служе. Тако су се својевремено и крсташи који су кренули да ослобађају Јерусалим - да није случајно можда услед грешке венецијанских навигатора? - искрцали у Константинопољу и опљачкали Грке уместо Сарацене. Плен је преко очекивања био добар, јер су се ту нашле мошти хришћанских светаца, које су се у хришћанској Европи добро котирале и продавале, поред и других опљачканих реликвија. Да ли су то били Хришћани, иако су били окићени хришћанским симболима? Или су можда остали у убеђењу да су ослободили Јерусалим?

13. Хантингтон, и не само Хантингтон, већ читав информацијски ауторитарни монопол - стално говори у стилу “Турска ... потврђује”, “Русија је ... подржала”, “Немачка је промовисала” (41), “Земље су се споразумеле” (149), “државе предају сувереност” (150) или као у Коментаару 10. “земљама које желе” (179) итд. Такав начин изражавања је исто као кад се реп назива ногом. Неко ће можда рећи да је такав начин нормалан и уобичајен, те да се зна шта се под тим подразумева. Уобичајен свакако јесте, али да ли је нормалан односно истинит? Није ли то монистичко сугерирање расизма, кад се поступци господара идентификују са читавим народом или народима који су на некој територији настањени? Није ли и то средство којим господари односно “елите” једне државе (“Држава, то сам ја” - што је рекао Луј XIV) код себи потчињених маса изазивају симпатије или антипатије према некој другој? О монополу информисања је већ било говора. За ефикасност тога монопола Хантингтон ће моћи да наведе више примера него ја, а то може да увиди свако ко кроз живот не пролази успавано. Он на пример каже: “Промене у ставовима јавности одговарале су променама у перцепцији елита” (246) или “Америчке елите такође су биле наклоњене Босанцима” (321). На једном месту он ту елиту боље дефинише: “... политичка и економска елита земље” (155). Хантингтон дакле врло добро уочава разлику између некакве елите која господари и манипулише, али нема снаге или храбрости да то изведе до краја. Ако би он био доследан и ишао до краја, онда он ни границе цивилизација не би објашњавао као религијске, него као политичке или економске. Религије саме по себи нису ни политичке ни економске, већ духовне природе, а Хантингтон тек у завршном Поглављу 12. говори о нечем духовном: “моралном слабљењу” и “културном самоубиству” и “политичком нејединству” на Западу (338), “моралност је апсолутна”, “идеје истине и правде минималног морала” (354) итд. Он није изгубио неки морални осећај, али сва претходна излагања противрече томе. Кад би се у једној реченици скупили и доследно изразили његови ставови, он би могао рећи: Границе цивлизација које ја овде дајем представљају политичко-економске интересе елита које су се наметнуле као господари народних маса у одређеним областима. - Наравно да она елита која има већу моћ има и већи утицај на прављење таквих граница и агресивнија је, а оне слабије се бране.

14. О разним културним и цивилизацијским сличностима и различитостима (не о границама) ми можемо говорити и са научног становишта, али онда ствари изгледају сасвим друкчије него што их Хантингтон приказује на основу мамонистичких елита, које у појединим државама, односно друштвима господаре и преко религијских парола. Ако узмемо све факторе у обзир, а одбацимо елите као безвредан цубок или додатак, онда ћемо видети да су Србима много ближи и по темпераменту и по обичајима и по менталитету и по схватањима Мађари, па чак и Италијани и Турци него Руси. Мађарима су свакако по култури много сличнији незападни Румуни него Французи или Норвежани, а Шпанцима Арапи него Литванци или Финци. Та се тврдња можда многима из разних разлога неће свидети, а она се чак и историјски, културно–историјски лакше може доказати него Хантингтоново позивање на IV и Х век и навод да “важи пет стотина година” (176). Ту се не види којих 500 годинаа, али ни свето ни несвето Римско царство - на које се позива - никад није владало на пример Финском или Хавајима. Без обзира на произвољност и бесмисленост датог објаашњења, већ и сâмо позивање на неке историјске границе од пре 1000 и више година само по себи је бесмислено. Кад би Хантингтон био доследан у томе, морао би да предложи да сви белци оду из Америке или се бар потчине владавини оних црвенокожаца који су још некако тамо преживели. Он то не чини, па само тражи неко законско оправдање. Отуд: “Културно заједништво даје легитимитет најважнијој држави да предводи и намеће поредак и државама чланицама и спољашњим силама и институцијама.” (174). Уместо те компликоване реченице Хантингтон је могао да каже краће: Залажем се за право јачега! Али ако би тако поступао, читава његова књига би се свела на далеко мањи обим. Овако он, на пример, појам насиља и пљачке изражава на два начина, те је књига богатија: на Истоку је то деспотизам - као код Петра Великог који “је одлучио да модернизује и позападњачи своју земљу” (156) а на Западу је то легитимитет - као код Луја ХIV који каже “Држава, то сам ја” (о њему Хантингтон не говори). Петар Велики (рођен 1672, цар од 1682 до 1725) наређује “свом племству да обрије браду” (156), а Луј ХIV (рођен 1638, краљ од 1643 до 1715) прима свако јутро своје племство док на посебном престолу обавља неке своје физиолошке потребе и држи га стално под присмотром у Версају - можда је и за то донет неки закон. Цар, иако је много млађи од краља не успева да и на тај начин позападњачи свој двор, него - по Хантингтону - тражи за то помоћ из Азије. Међутим, Хантингтон то не упоређује, јер изгледа да боље познаје незападне цивилизације него западну. - Сем тога - бар ја никако не могу да спојим појмове “легитимитет у наметању” и “слобода”, која се тако наглашава у Западној цивилизацији као нешто чиме се она дичи, а за разлику од источчњачког деспотизмаа. Тако некако испада да је Стаљин био деспот, а Мусолини и Хитлер да су имали легитимитет у наметању, те су њихови народи били слободни, јер су их они сами демократским путем изабрали. Можда и јесте тако! А мени се некако чинило, да је сву тројицу иста елита поставила на власт...

15. У том настојању да се у законске форме увије право на насиље своје, а насиље туђе да се прогласи незаконитим, Хантингтон стално исте појмове назива разним именима. Он не може да избегне, а да не каже: “Запад је једина цивилизација која је суштински заинтересована за сваку другу цивилизацију или област и у стању је да утиче на политику, економију и сигурност сваке друге цивилизације или области.” (89). Та његова констатација се потпуно поклапа са оним што сам ја под Коментаром 10. сликовито исказао да се западна и источна граница Запада налазе у Персијском заливу. Северна и јужна су јасне: то су полови. Међутим, још у предговору он каже “западни универзализам, муслиманска милитантност, кинеско потврђивање” (13). Зар није западни универзализам милитантан? Та све и главније и мало мање главне западне државе имају специјалну плаћену војску за заштиту својих интереса од Персијског залива па унаоколо све до Персијског залива. Муслиманске државе то немају, бар се званично не хвале тиме као западне, а те муслиманске Хантингтон назива милитантним. А заштита западних интереса је да се у другим државама одржи наметнути поредак, чији владари ће легализовати неморалне спољно-трговинске уговоре на рачун оних који имају силу. У погледу “кинеског потврђивања” Хантингтон као пример наводи 1842. кад су им Британци наметнули Нанкиншки уговор (254). Раније говори о присилном отварању Јапана 1854. и даље додаје: “Кинеска изолација, као и јапанска, окончана је западним оружјем које су у Опијумском рату 1839.-1842. употребљавали Британци” (79). Хантингтон ту не помиње и британске савезнике - опет са Запада, али није то за ову ствар битно. Битно је што Хантонгтон не пита: Откуд долази назив тога рата, зашто није назван антиизолационистичким? Нешто пре тога он каже: “Мада је 1601. хришћанским емисарима дозвољавала да ступе у Кину, они су 1722. били искључени.” (79). Ни за ову констатацију Хантингтон се не труди да дâ било какво објашњење, а тема књиге је сукоб цивилизација дефинисаних према религијама. Да ли су се ту сукобили Хришћанство и Конфучијанизам и како? Или је у питању нешто друго? Детаље о тим догађајима ја не знам, али могу предпоставити да ти “хришћански” емисари нису били само проповедници неке за Кинезе нове религије, кад су им после више од 100 година дозлогрдили. Можда Хантингтон зна да то није био сукоб цивилизација, већ нешто друго, па зато преко тога и прелази. Што се Опијумског рата тиче, он се није водио ради “отварања” Кине. Кинези су дотле сасвим лепо трговали са странцима, али кад су Британци почели на тоне да им увозе опијум са својих огромних плантажа мака у Бенгалу, са земљишта на које су сами себи написали тапију да би били легални власници, а која су због опијума и засадили маком, кинески цар је то забранио видевши масовну појаву смртности, затупелости и стерилитета код свог народа, узрокован пушењем опијума. Међутим, Западњаци су били јачи, те су натерали Кинезе да се отворе за увоз опијума. За натеривање Кинеза да потпишу тај срамни Нанкиншки уговор помогле су и свирепости британских војника. Остало је забележено да су Кинези, кад су видели да не могу да спрече њихов улазак у неко место, радије убијали све чланове своје породице и себе него да белцима падну у руке. Али то треба заборавити - недавно им се британски представник извинио. Кинези сад желе да се потврђују и врате на став да треба сузбијати трговину опијумом. Запад се сад с тим потпуно слаже под условом да кокаин и слично узимају разблажене у течностима (од Истока су научили шта је хомеопатија), а могу - наравно незванично - да употребљавају синтетичке дроге које су једноставније за производњу и економичније, и чија је технологија на Западу добро развијена.

16. Ја никад нисам био у Кини и немам никаквог посебног разлога да браним Кинезе и њихову цивилизацију. Био сам једино у њеном суседству, тадашњем Северном Вијетнаму и то после завршетка рата са САД. Пре доласка нас, Пољака, Швеђана и других, чије владе су им пружиле помоћ за обнову земље после ратних разарања, вијетнамске власти су месецима објашњавале свом народу да ми нисмо ни Французи ни Американци, и да не би имало смисла да нас линчују. Иако је то по Хантингтону сасвим друга цивилизација, ја сам видео врло много сличности између њих и Срба. Ако занемаримо и наш и њихов устанак против страних пљачкаша - не борбу против њихових добрих и племенитих припадника, већ против пљачкаша - нашао сам их у истом стању, у каквом смо били ми првих година после Другог светског рата. И њима и нама је посредством СССР био наметнут западњачки комунизам, а уз помоћ терористичких бомбардовања. Разлика је само у томе, што су ти исти терористи њима били непријатељи, а нама савезници у рату. Њихови комунисти и носиоци револуције били су према нама савршено коректни и љубазни. Али један њихов некомуниста - осетивши да ни ја то нисам - искористио је прилику да ми у четири ока бар за неколико минута врло опрезно и само у наговештајима укаже на своје незадовољство с тим режимом. Његово очајање, његов бол и патња били су исти какве сам и ја раније преживео, а и револуција је текла по истом рецепту - написаном на Западу. Исто тако за време рата, у немачком заробљеништву многи немачки војник, а и цивил искористио би прилику - увек само у четири ока - да ми стави до знања да се не слаже са својом владајућом елитом, да ми се просто извињава што сам ту, да покаже своје саучешће због тога. - У човештву, Хантингтоне, не постоје цивилизацијске границе! Једино у монизму.

17. Чудна је Хантингтонова дефиниција: “Историјски, тероризам је оружје слабих, т.ј. оних који не поседују конвенционалну војну моћ. Од Другог светског рата, нуклеарно оружје је такође било оружје помоћу кога су слаби надокнађивали инфериорност у погледу конвенционалног наоружања.” (208). Ко кога напада: слаб јаког или јак слабог? И зар није сваки напад тероризам? Постоји ли суштинска разлика између ударања песницом, подметања бомбе у биоскоп, убијања ненаоружаног и неборачког становништва обичним, запаљивим или атомским бомбама? Сем тога, да ли је могуће да Хантингтон сматра да појам тероризма има једно значење до, а друго значење после Другог светског рата? Ако се он то омашком неспретно изразио, у чему су САД биле слабије од Јапана кад су бациле атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки? У техничком потенцијалу свакако не. Онда вероватно у моралном, а он о моралу говори тек на крају књиге. Или можда уопште у духовном? Да би као најважнија држава Запада извршила задатак “... да промовише политичке вредности и институције вршећи притисак на остала друштва да поштују људска права онако како су схваћена на Западу и усвоје демократију по западном моделу...” (206)? Одговор на ово питање даје сам Хантингтон нешто раније: “Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја, вредности или своје религије (у коју је неколицина других чланова других цивилизација била конвертована), него својом надмоћношћу у примени организованог насиља. Западњаци често заборављају ову чињеницу; незападњаци никада.” (55). Каква је разлика између организованог насиља и тероризма? Можда у томе што је тероризам аматерски и наивнији? А ако организовано насиље не назовемо деспотизмом, које име да му дамо? Хантингтон се не устеже ни да наведе речи Винстона Лорда да су Азијци “на Сједињене Државе гледали као на ‘међународну дадиљу’.” (250). На другом месту: “Преко две стотине година Сједињене Државе покушавају да спрече појаву јако доминантне државе у Европи” (253). Још даље: “Ипак, да ли ће се Запад политички и економски ујединити пуно зависи од тога да ли ће Сједињене Државе реафирмисати свој идентитет западне нације и одредити своју глобалну улогу вође Западне цивилизације.” (343). Чудне су ове протувречности код Хантингтона. У сваком случају он даје потврде да је Запад у духовности далеко слабији од Истока. Ја ово не говорим као покуду већ само као констатацију, а о томе ће доцније још бити говора.

18. Хантингтону је као припаднику најважније и водеће државе Запада свакако тешко да се сналази у стварима духовног живота. Ја то говорим само као чињеницу - нимало уперено против њега лично, већ сасвим уопштено. Отуд су код њега и потпуно побркани појмови између стварне религије и стварне религиозности у односу на политичко присвајање имена неке религије да би се тако боље манипулисало са народним масама и помоћу њих остваривали економски интереси војним походима и другим, који се код народних маса обично назива пљачком и убиствима. У читавој својој књизи он не покушава да направи разлику у схватањима и учењима разних религија, па да из тога извуче разлоге за сукоб између цивилизација чије границе покушава да повуче на основу религија. У целој књизи провејавају само политички и правни, економски и војни односи и удруживања, истина на бази религијских подела, али које он узима само у апстрактном смислу и произвољно. На пример: “Војни савези и економска удружења захтевају сарадњу међу својим члановима, сарадња зависи од поверења, а поверење најлакше извире из заједничких вредности и културе. Као резултат тога, мада доба и сврха такође играју улогу, укупна делотворност регионалних организација уопштено варира у обрнутој сразмери с цивилизацијском разноликошћу њихових чланова. Све у свему, организације из једне цивилизације су успешније од мултицивилизацијских организација. То, с једне стране, важи за политичке и безбедносне и, с друге стране, за економске организације.” (145). Шта значе “заједничке вредности”? За Запад је то оно што је цитирано горе у Коментару 15.: да учврсти своју политичку и економску моћ покоривши цео свет. Ако је то тако, онда све остале цивилизације имају бар једну заједничку вредност: да се одбране од такве тираније и агресивности Запада. Тиме се онда умањује подвојеност њихових цивлизација - у Хантингтоном смислу - и уколико Запад постаје агресивнији, оне ће се све удружити ради заједничке одбране. О томе би требало добро да размисли владајућа елита Запада! Ако хоће неку поуку из историје, нека размисле: Ко је узроковао уједињење немачких државица - Бизмарк и Пруска или Француска, односно француска агресивност и милитантност? Хантингтон то исто каже: “... главна разлика између Запада као до сада доминантне цивилизације и свих других које, ипак, имају мало, ако уопште и имају, заједничког међу собом. Укратко, свет је подељен између Западне цивилизације и многих незападних цивилизација” (38). Ја бих то рекао: материјална снага са духовном слабошћу налази се према духовној снази са материјалном слабошћу. Треба ли између та два створити равнотежу? Или пустити да се и даље води један рат, у којем Запад намеће Истоку најгори вид материјализма, а Исток Западу најгори вид спиритуализма? Тешко човечанству, ако би се остварила Валасова карта Трансформације Западне Европе, Лондон, Пинтер, коју даје Хантингтон (177) и о којој је било речи у Коментарима 1. и 10.! То се усуђујем да кажем ја, преко чије главе је та црта повучена, па могу да једним оком гледам на Запад, а другим на Исток. Тако могу да се дивим величанственој улози западног материјализма и да се истовремено дивим величанственој улози источног спиритуализма. Али да се гнушам њихових изопачења, која би се сручила на моју главу, ако би се таква граница остварила. А та изопачења би једна друге хранила по целој Земљиној лопти. И умножавала би се!

19. Због те духовне слабости на Западу се и појавио расизам као последица материјалистичког схватања света и мамонизма, расизам који увек произилази из осећаја ниже вредности. Западњачки расизам је знак да су њихова елита и део заведених народних маса пали на степен развоја, на којем су били Јевреји пре Мојсијеве објаве са Синаја, кад им је он - да би обуздавао њихове дивље страсти - дао закон “живот за живот, око за око, зуб за зуб”. Западњаци су у ХХ веку почели да за зуб (чак и ако није златан) узимају живот, а за живот према датим могућностима и стотине хиљада живота. На пример: за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву, Аустријанци су у Првом светском рату у стилу западњачке крвне освете - не старозаветне - поклали и повешали десетине и десетине хиљада српског неборачког становништва укључујући жене и тек рођену или још нерођену децу. То је био почетак, а шта се радило у Другом светском рату, то је још остало у сећању и о томе није потребно овде говорити; такође ни о догађајима крајем овога века. Материјалистичко схватање с једне стране чини да се у другом човеку гледа само тело, које је наслеђено од предака и повезано је са расом, а не и човеков дух, човеково ја које не може бити одговорно за поступке неког другог ја с којим није било ни у каквој вези да би могло на њега утицати. С друге стране, мамонизам - да би дао неко оправдање за пљачку - стално истиче да је пљачкаш припадник више расе, те да има права да отима од нижег. Хантингтонов расизам и с њим повезан легитимитет наведен у Коментару 14. је сличан причи о вуку и јагњету, које му је мутило воду из потока пијући низводно од њега, па је зато имао легитимитет да га поједе. Хантингтон то врло јасно дефинише: “...Западњаци се све више плаше ‘да данас нису под најездом армија и тенкова, него миграната који говоре друге језике, моле се другим боговима, припадају другим културама и који ће, страхују они, узети њихове послове, заузети њихову земљу, уживати у њиховом систему благостања и угрозити њихов начин живота’.” (222). У наставку он то и даље доказује, само не жели да реп назове репом, па каже: “ипак, Французи су, у било ком строгом смислу, пре културисти него расисти.” (222). Ако и узмемо да су културисти, где су онда оне фразе о западњачким вредностима - слободама, плурализму итд.? И зар није Хантингтон у истом поглављу 8. написао оно што је овде цитирано у Коментару 17.? Како се то западњаци плаше да ће успети баш тај њихов задатак о промовисању њихових политичких вредности и институција за које се бори? Чудан је тај Хантингтон! Но тај западњачки културизам или расизам, који у ствари у људима види само њихову телесну природу и наслеђе предака по крви, доказује се и већ поменутим извињењем унука унуцима за оно што су неки њихови преци једни другима учинили, а у то се сада укључују такође и томе одговарајуће оптужбе. Хантингтон те случајеве може боље да наброји, а ја то само називам расизмом елита, односно доказом да се те елите нису индивидуалисале него су остале зависне од крви наслеђене од предака, а са којом су повезани инстинкти под чијим нагонима они делују, а не као слободна бића. Наравно да се на већину западњачке неелите то не односи, а такође и на појединце који су на неки начин ушли у елите, али ипак сматрају да они служе народним масама а не народ њима.

20. Тај западни елитни расизам види се и из чувених Вилсонових 14 тачака које су после организовања Првог светског рата дале подлогу и за организовање Другог светског рата. Уместо да се залаже за слободу и права сваког човека који се налази у било којој државној заједници, он је прогласио право народа на самоопредељење. Тиме је олакшано разним елитама да манипулишу са националним осећањима људи, који су тако упућивани да слободу траже у припадности неком народу или раси - да би у њој онда постали робови своје елите, која је онда увек била под вођством неке најелите са стране. Зар Вислон није видео да у Сједињеним Државама не живи само један народ? Није ли то био расизам за експорт? “Пад Аустроугарског, Отоманског и Руског царства на крају Првог светског рата подстакао је етничке и цивилизацијске сукобе међу народима и државама наследницима. Крај Британског, Француског и Холандског царства довео је до сличних резултата после Другог светског рата.” (290). Зашто Хантингтон не покушава да објасни ту појаву него је само констатује? Да ли је то произишло из сукоба цивилизација или борби домаћих елита за свој рачун, а наравно и за рачун страних елита које их ради својих интереса подржавају? У сваком случају то је последица расистичког или културистичког фундаментализма који је подстакнут преко вилсонизма, а добио легитимитет у тадашњем Друштву народа.

21. Интересантна је Хантингтонова тврдња: “У деветнаестом веку догодила се ерупција кризе идентитета. Где год да се погледа, људи су се питали; ‘Ко смо ми?’, ‘Где припадамо?’ и ‘Ко није као ми?’. Ова питања су главна не само за народе који, као у претходној Југославији, покушавају да искују нове националне државе, него, такође, много уопштеније.” (139). Ту се види изразито расистички приступ тражењу идентитета. Како се идентитет утврђује са “ми”? Ја не знам да ли је ико, кад му се рођена мајка наједе, рекао “Ја сам сит”. То Хантингтоново “ми” значило би да известан број људи има заједничку свест - не сличну или са понеким заједничким схватањима, већ заједничку, колективну свест. Та питања идентификовања са “ми” дошла су преко вилсоновског отрова, а сем тога услед акције разних патолошких елита које сматрају да треба да владају светом, јер су виша раса. То се онда догађа по следећој шеми. У спортском центру неког клуба налазе се кошаркаши, тенисери, фудбалери и други, и сви се они у слободним часовима заједнички забављају, а у својим дисциплинама на међународним такмичењима постижу добре резултате. Неки поједини конкурент им завиди и жели да их упропасти и избаци из игре. Обуче свог агента у дрес тенисера, те тресне једног кошаркаша али тако да га други из далека виде, па отрчи, обуче се у дрес кошаркаша и на сличан начин тресне неког тенисера. Може то наравно да буде и други агент. По потреби нешто слично се уради и са фудбалерима и - настаје општа тучњава, а читав клуб је испао из конкуренције. То је, Хантингтоне, узрок распада Југославије, а не идентификовање са “ми” већ са “ја”, јер су појединци осетили батине на својој кожи, а удруживали су се они који су били у истим дресовима. Неки су наравно и побегли и прешли у тај конкурентни клуб, па га тиме крвно ојачали и подмладили.

22. Из сличних разлога је настало и напрасно оживљавање религија, којем Хантингтон посвећује седам страна под насловом “La revanche de Dieu” (104), дакле “Освета Бога”. Бог који је љубав сигурно се не свети, али... Који ту бог долази у обзир видеће се из самог Хантингтоновог излагања: “Људи не живе руководећи се само разумом. Они не могу да калкулишу и делују рационално док не дефинишу своје сопство. Политика интереса предпоставља идентитет. У временима брзе друштвене промене успостављени идентитети се растварају, сопство мора да буде редефинисано и створени нови идентитети. За људе који се суочавају с потребом да одговоре на питања: Ко сам ја? Где припадам?, религија пружа принуђујуће одговоре, а религијске групе представљају мале друштвене заједнице које замењују оне које су изгубљене кроз урбанизацију. Све религије, као што је рекао Хасан ал-Тураби, испуњавају ‘људе осећањем идентитета и смером у животу’. У овом процесу људи поново откривају или стварају нове историјске идентитете. Ма какве универзалне циљеве да имају, религије дају људима идентитет, постављајући основну разлику између верника и неверника, супериорних и инфериорних група.” (107). Фантастично!!! Иако се питам “Ко сам ја?” и хоћу да “дефинишем своје сопство”, ја ћу себе идентификовати са припадношћу некој групи! Ја ћу се идентификовати са групом која одговара “политици интереса”. Ако је раније утврђен идентитет “растворен”, хватај се брже за други! А најбоље ћеш се идентификовати као “верник” према “невернику”, као “супериорна група” према “инфериорним групама”! Ако променим религију, моје сопство постаје нешто друго! Пре тога Хантингтон каже: “Хришћанство, Ислам, Јудаизам, Хиндуизам, Будизам, Православље, све то је искусило ново таласање у погледу предности, важности и праксе када је реч о случајним верницима. У свима њима настали су фундаменталистички покрети посвећени милитантном прочишћавању религијских учења и и институција и преобликовања личног, друштвеног и јавног понашања у складу са религијских учења и институција и преобликовање личног, друштвеног и јавног понашања у складу са религијским начелима. Фундаменталистички покрети су драматични и могу да имају значајан политички утицај.” (105). Ова Хантингтонова тврдња је тачно супротна стварности: политички утицај на религије и њихово злоупотребљавање стварају фундаменталистичке покрете, а одатле настају и “случајни верници” који себе идентификују или реидентификују због “политике интереса” - наравно повезаних са економским. Сем тога, под Хришћанством Хантингтон меће на гомилу двадесетак разних хришћанских заједница ако су у Западној цивилизацији, а мало доцније тек у Латинској Америци разликује Католицизам од Протестаната (108). Исто тако, он се не пита да ли је милитантност религијске или политичке природе. Ово вероватно зато, што он има неки осећај само за политичке и економске прилике, а духовне или верске уопште не запажа. Чак и идентитет свога сопства проналази у групама које се према приликама могу мењати. Да ли је могуће да он своју личност не може да разликује од расе? Та зашто се у енглеском правопису за реч “ја” - која се изговара тачно обрнуто него у српском - пише великим словом? - У таквим Хантингтоновим излагањима исказује се Бог који се свети!

23. Ако узмемо у обзир само оно политичко-економско деловање у ономе, по чему Хантингтон дели цивилизације, може му се у много чему дати за право, али он за то даје сасвим наопака објашњења, иако је у наводима из предходне тачке дао своје основне поставке. Ти “религијски ревивализми” (105) који су политичко-економске природе, да ли су спонтани или су избили под утицајима “шаргарепе и штапа” (327) - да употребим Хантингтонов израз? Пошто он много говори о Босни, ја ћу њу такође овде узети као пример. Под турском окупацијом бољу су каријеру правили они Срби који су примили Ислам, него они који су остали Православни и - ако су плаћали свој десетак турским господарима - ови су њих остављали на миру. Под аустро-угарском окупацијом организована је у Босни глад, па би они који пређу у Католичку веру добијали који џак брашна. А они који би остајали Православни могли су или да умру од глади или да се исељавају или да отимају од оних који су више имали. То је било дејство шаргарепе. Међутим, у оба рата у ХХ веку је на њима примењиван и штап - зверски су били убијани. Да ли је то био расизам или културизам Западне цивилизације, то ја остављам Хантингтону да процени, а ја ћу му само испричати једну причу, наравно о оријенталском - никако о западњачком - деспотизму. Био једном један султан који је целог века страшно кињио свој народ. Кад му је дошло време да мре, он се присети Алаха, покаја се и позва свог наследника. У том самртном часу остави му у аманет да учини што год може да он у народу остане у доброј успомени, да га не би проклињао. Кад је затим умро, његов наследник, сада цар (не султан) отпоче да још грозније мучи народ и сви су онда говорили: “Ала нам дивно беше за време старог султана!” У том смислу се и данас још увек у Босни јадикује. Али таква јој је судбина или ксмет! “Европа се завршава тамо где се завршава Западно хришћанство и почињу Ислам и Православље.” (178). И та линија иде посред Босне! Познат је стари обичај да се нарочито важна документа потписују крвљу и само су због тога елите најважније цивилизације у њој то и учиниле. Ствар је на тај начин потпуно легализована.

24. Пошто Хантингтон све објашњава помоћу политике и економије, зар не може помоћу њих да објасни и “религијски ревивализам” (105).? Ја не знам тачно шта се догађа у Русији, а још мање у Јужној Кореји или Латинској Америци, али ту ревивализацију гледам у Београду. Допуштам ја могућност да неко после тридесет или педест година исповедања атеизма напрасно постане верник. Деси се некоме неки изузетаан догађај и он се сети да постоји Бог. За некога се то догађа кад је неким “чудом” остао жив. Можда је таквих било и овде, али колико је мени познато ревивализам нашега Православља је настао услед политичке промене, да не кажем директиве која је дошла са Запада. Масовно су људи који нису смели да ни у капелу да уђу, где им лежи драги покојник, одједном почели на јавним местима да се крсте (већином то нису ни знали ни исправно изводили). За Хантингтоново материјалистичко схватање они су се вратили религији, иако у њој никада нису ни били. Да ли би се ширење Хришћанства у Јужној Кореји (108) могло објаснити помоћу шаргарепе, као што је у Босни било ширење Ислама под Турцима? А примање Протестантизма у Бразилу? (108) А зашто се сад у Индији, чији народ је традиционално толерантан према свему и свачему, одјеном почињу да врше напади на “хришћане” (против Хришћана без наводница Хиндуисти сигурно немају никакве замерке)? Драгоцени су ти подаци које даје Хантингтон, само мислим да ти преобраћени Корејанци или Индијци нити су били Будисти односно Хинду нити су постали Хришћани. Ово по мојим схватањима религија, не Хантингтоновим. Шаргарепа је вероватно разлог и због којег: “У Кини се касних осамдесетих, када је економски раст био у пуном замаху, Хришћанство закође раширило нарочито ‘међу младим људима’. Можда је 50 милиона Кинеза прихватило Хришћанство. Влада је покушала да спречи њихов пораст хапшењем, помоћу мисионара и евангелиста, забрањујући и потискујући религијске церемоније и активности, а 1994. доносећи закон који странцима забрањује прозелитство и оснивање религијски чкола или других религијских организација и такође забрањује религијским групама да се ангажују у независним активностима које су финансиране из прекоморских земаља.” (109). Мало даље: “Религија, домаћа или увозна, пружа смисао и смер елитама које настају у друштвима која се модернизују.” (111). Касније Хантингтон каже: “Оно на шта људи у кризи идентитета могу да рачунају су крв и уверења, вера и породица. Људи се удружују са људима који имају сличног претка, религију, језик, вредности и институције, а удаљују се од оних код којих је то различито.” (140). И ја се са тим слажем, те због тога питам: Да ли су ти новопечени Хришћани овакве или онакве врсте били подеснији за продор страног капитала и другог, па су зато преко тих својих религијских организација и боље плаћани - делимично из домаћих извора, а делимично из прекоморских? Језичке разлике су се некако пребродиле, а што се тиче “вредности и институција” , оне су врло јак разлог за удруживање. Тако су за време највећих окршаја између званичних Хрвата и званичних Срба аутомобили украдени у Београду продавани у Загребу, а они из Загреба у Београду. Лопови увек нађу заједнички интерес. Зашто Хантингтон то не објашњава? А доцније каже: “Упркос економским санкцијама, Србија је била у стању да се релативно добро одржи, што је био резултат кријумчарења великих количина бензина и друге робе из Темишвара, које су организовали и званичници румунске владе, и из Албаније, које су организовале прво италијанске, а онда грчке компаније с прећутним одобрењем грчке владе.” (315). Да ли је Хантингтон омашком написао “грчке”уместо “албанске”владе, кад помиње да роба иде из Албаније? Или се стиди да то каже, јер се не уклапа у његову концепцију. Као што се не уклапа ни да помене Мађарску, преко које је обављан највећи промет? Сем тога, грчким компанијама је то одобравала влада, а италијанским није - то је добар доказ за његову карту, по којој се чак ни Грци не граниче са Србима, а сем тога треба их искључити из НАТО. С друге стране, зашто не помиње граничне контролоре Уједињених нација, који су били наоружани и плаћени да спречавају прелаз робе? Нису то, Хантингтоне, омогућавали “званичници” суседних влада (на које се утиче из Давоса и томе сличних места) него контролори на границама који су ценили исте “вредности” као и кријумчари које су пропуштали. Али према либералној демократији Западне цивилизације не сме се распитивати о пореклу нечијег новца, а религијска припадност је право слободног избора и - интереса. О том “религијском ревивализму” требало би добро да размисле и прави Хришћани и прави припадници других религија.

25. “Цивилизације немају јасне границе и прецизан почетак и крај. Људи могу да редефинишу свој идентитет и, као резултат тога, састав и облици цивилизација временом се мењају. Културе се преклапају и делују једна на другу. Степен у коме су културе цивилизација сличне или се разликују такође знатно варира. Ипак, цивилизације су смислени ентитети и мада је граница међу њима ректо када оштра, оне су стварне.” (46). Ја бих се са оваквим наводима у начелу и теоријски могао сложити, с тим што оно “редефинисање” значи да такви људи уопште не знају ко су и шта су. У томе ми једино није јасна оштрина и стварност границе. На мапама које даје Хантингтон дате су оштре границе повлачене и лењиром и то не тако ретко. Мало доцније он наводи да тих цивилизација “са стварним границама” има можда 24, можда 8, а можда и неки други број (48). Пре тога он наводи: “Филозофске предпоставке које су у основи вредности, друштвених односа, обичаја и укупног погледа на живот, значајно се разликују међу цивилизацијама. Оживљавање религије широм света појачава ове културне разлике. Културе могу да се мењају и природа њиховог утицаја на политику и економију може да варира од једног до другог периода. Ипак, главне разлике у политичком и економском развоју цивилизација јасно су укорењене њиховим различитим културама.” (29). Да ли је Хантингтон чуо да је само у некадашњој Грчкој било бар туце разних филозофских предпоставки и погледа на живот? Која би од њих била меродавна за разграничење рецимо са Индијом? Ако разни научници које он наводи не могу ни приближно да се сложе колико цивилизација уопште и има, може ли се говорити о стварности њихових граница? О стварности граница неодређених, фантомских цивилизација? А ако већ узмемо неку предпоставку о њиховом броју и признајемо да границе између њих нису оштре, зашто Хантингтон не каже да су оне по његовом мишљењу широке рецимо 100 или 1000 километара, него бар ону једну црта преко моје главе? Међутим, сам Хантингтон даје за то објашњење на крају овог навода: цивилизавија је исто што и политика и економија. То је наравно противречно с првом реченицом и таквих противречности код њега има врло много. Није ли због таквих ствари и Ненси, којој је посвећена ова књига, њу “поднела са осмехом” ? (11).

26. “Интересантно је да Американци гарантују конкуренцију у америчком друштву између мишљења, група, странака, огранака владе, у послу. Зашто Американци верују да је сукоб добар унутар њиховог сопственог друштва, а лош између држава, јесте фасцинирајуће питање које, колико знам, нико није озбиљно испитивао.” ( 254, напомена). Ја се ни овде нећу сложити са изразом “Американци”, којим се обухватају десетине милиона људи који о таквим стварима можда размишљају, а можда и не размишљају. Тај расистички начин изражавања ја не прихватам. То могу да схватим само у смислу да врло малобројна елита тако нешто исповеда. У сваком случају и ја се с Хантингтоном слажем да то треба озбиљно испитати. Ко су проповедници таквог става? Да нису случајно и они Хришћани или Јевреји или Муслимани или Будисти или неки други стварни верници? Ни једна религија не одобрава дволичење. Само мамонистичка, по којој циљ оправдава средства и то је одговор на то фасцинирајуће питање. Укратко: американска мамонистичка елита има тај став. Пре овога стоји: “Незападњаци такође не оклевају да укажу на јаз између западног принципа и западне акције. Лицемерје, двоструки стандарди, ‘али не и’ цена су универзалистичких претензија. Демократија се промовише, али не и ако на власт доведе исламске фундаменталисте; непролиферација се проповеда за Иран и Ирак, али не и за Изреал; трговина је еликсир економског раства, али не важи за пољопривреду; људска права су питање које се тиче Кине, али не и Саудијске Арабије; одбија се агресија против нафтом богатог Кувајта, али не и Босанаца који је немају. Двоструки стандарди у пракси неизбежна су цена принципа универзалних стандарда.” (204). И овде ја набацујем као нетачан израз “западни принции и западне акције”, јер се то не може односити сада и на још већи број Западњака, већ опет само на елите које њима владају. Што се стандарда тиче, ако збиља потичу из побожности и морала на које упућују стварне, не само по имену религије, они већ и јесу универзални и без икакве двострукости, јер све религије одбацују лицемерје. Међутим, ако потичу из мамонизма, који по потреби присвоји име неке религије да би се иза ње сакрио, онда су двоструки стандарди неизбежни, јер циљ оправдава средства за постизање универзализма моћи а не морала, те они нису цена већ оруђе којим се те елите служе. “Муслимани мрзе и страхују од моћи Запада и претње коју она представља њиховом друштву и веровањима. Западну културу они виде као материјалистичку, корумпирану, декадентну и неморалну. Они је такође виде и као заводљиву и зато наглашавају потребу опирања њеном утицају. Муслимани све више нападају Запад не због припадања несавршеној, погрешној религији која је ипак ‘религија књиге’, него због неприпадања ниједној религији. У очима муслимана западни секуларизам, нерелигиозност и, отуда, неморалност, гора су зла од Запaдног хришћанства које их производи.” (236). И овде се наравно на гомилу трпа огроман број различитих људи. Но ако извесни; Муслимани тако гледају на западну културу, припадници тога Запада требало би да се запитају: Зашто? О разним западним вредностима које се проповедају може се дискутовати са разних аспеката, као што сам ја на пример у Коментару 6. говорио о демократији. Али о лицемерју и дволичности која те вредности прати ниједан поштен човек неће рећи да су морални. Стога би западни морални људи морали настојати да обуздају своје неморалне управљаче који те двоструке стандарде спроводе. У противном ће цео свет имати против себе: моралне зато што не прихватају лицемерје, а неморалне зато што то могу искористити за манипулисање масама ради остварења опет мамонистичких, али својих циљева. Ти неморални ће онда као и Хантингтон на гомилу трпати стотине милиона како поштених тако и непоштених Западњака. Пошто Западна цивилизација има највећу моћ и даје основни тон у садашњем времену, њени припадници имају и највећу одговорност пред Богом или боговима - без обзира како их припадник које религије замишљао. О томе треба добро да размисле они поштени, а успавани Западњаци.

27. Из тог лицемерја произилази и читаво писање историје и указивање само на најспољашњије догађаје и истурене - углавном политичке - личности. На пример: “Претходна Југославија је раних деведестих година била место најсложенијих, најконфузнијих и најпотпунијих ратова због неодговарајуће границе.” (311). Онда се описују утицаји разних држава на те догађаје, а не каже се колико година је још пре тога тај сценарио припреман и са каквих елитних места. А где је у томе на пример Давос, чији људи “контролишу све међународне институције, многе светске владе и главнину економских и војних капацитета” (62), што је већ цитирано у Коментару 7.? А прича се и пише не само о једном Давосу него о повише таквих међудржавних организација - званичних и незваничних. Није ли из неког таквог центра наређивано разним владама шта да раде са Југославијом? А шта је са крупнијим организацијама о којима сваки иоле писмен човек зна и које делују из прикрајка? Ја ћу овде поменути само неке: повише типова разних масонских и других ложа, Језуити, Опус Деи, Мунови припадници, овакви или онакви јовановски витезови, Сионци (не Јевреји којима они обично приписују своје акције да би то био разлог да их побију). Писање историје без осврта на деловања таквих организација представља само манипулисање са народним масама.а ако њих узмемо у обзир, онда ствари сасвим друкчије изгледају. Онда поједине државе и државници изгледају само као марионете. Само тако се на пример може објаснити, што је француски парламент десет година узастопце гласајући о буџету за Мажиновљеву линију у ствари гласао да Француска у наредном рату буде окупирана, јер неосвојиво утврђење није хтео да гради и према Белгији, преко које су неколико година раније прешле немачке трупе. Итд., итд., итд., ... Сем тога, може ли се говорити да су велике - званичне и незваничне - силе после Првог светског рата за одобрење питале било који народ од којих су правиле Југославију или Чехословачку и повлачиле њихове одговарајуће или неодговарајуће границе? И да ли су наследници тих сила њих питали да ли ће их сада разбити, а сутра можда поново ујединити? И да ли се може говорити да своју политику води држава која је деценијама под војном и економском окупацијом, као што је случај са Немачком? Називајмо реп репом, а не ногом!

28. “Људски је мрзети. За самоодређење и мотивисаност људима су потребни непријатељи: конкуренти у послу, супарници у постигнућу, противници у политици. Они природно не верују и доживљавају као претњу оне који су различити и могу да им нашкоде. Решење једног сукоба и нестанак једног непријатеља ствара личне, друштвене и политичке снаге које покрећу нове сукобе и производе нове непријатеље.” (144-145). Још на почетку књиге Хантингтон је тај став изразио речима из Мајкл Дибдинговог романа: “Нема правих пријатеља без правих непријатеља. Ако не мрзимо оно што нисмо, не можемо да волимо оно што јесмо. То су старе истине које поново болно откривамо после више од века сентименталног фразирања. Они који их поричу, поричу своју породицу, наслеђе, културу, право рођења, себе! Оне неће бити лако заборављене.” (20). Хантингтон на ове речи надовезује: “Државници и научници не могу да игноришу несрећну истину у овим старим истинама. За људе који теже идентитету и поновном проналажењу етницитета, постојање непријатеља је суштинско, и потенцијално најопаснија непријатељства настају дуж напрслих граница између главних светских цивилизација.” (20). Мржња коју проповеда Хантингтон и друге елите је у ствари самоуништење. Западна цивилизација је саму себе бар на духовном плану већ уништила зато што широки народни кругови који то не исповедају нису били у стању да се одупру овом мамонистичком импулсу својих елита. Разуме се да онај ко свој идентитет тражи у припадности својој раси или групи у “ми” уместо у “ја” - не може ни да схвати крајње последице тога “мрзети”, јер се зауставио негде на путу свог идентификовања далеко пре свога ја. Зато он може и да “редефинише свој идентитет” како је то наведено у Коментару 25. Да би се путем мржње дошло до свога ја, ако смо се већ идентификовали као група, која се по Хантингтону може и мењати, мора се ићи следећим путем. Прво у тој групи човек мора да омрзне све оне који не припадају његовом сталежу и да их од себе одбаци. Затим да у свом сталежу омрзне све оне који верују у нешто друго него он. Даље, да међу њима омрзне све оне којима се не допада оно што се њему допада, да би се у односу на њих идентификовао. Онда да међу њима омрзне све оне који не мисле као он или не раде као он, и да их из себе излучи. Ако говоримо о наслеђу и породици, он мора да омрзне све њене чланове, да би себе на тај начин идентификовао као тело или биће различито од других наслеђених, да би се и од њих разликовао. Међутим, треба да иде и даље. Треба да омрзне прво своје нокте и да их одсече. Онда, схвативши да је његов идентитет независтан од ноктију, треба да омрзне и своје прсте, јер - ако би их услед несрећног случаја изгубио - не би осетио да је смањено његово сопство. Затим и цело тело, које се зноји и функционише независно од њега, па чак може код неког и да поцрвени од стида иако му то не одговара. Даље да омрзне и тај свој стид и сва своја друга осећања и све своје жеље и све своје представе и да се од њих одвоји, да их одбаци, јер кад се каже “моја осећања, моје жеље, моје представе” тиме се утврђује да оне нису “ја”. Кад човек тако путем мржње дође до свога ја, одбацивши све што није ја, шта је њему остало? Ништа! То његово ја се постепено сужавало до неке тачкице и на крају је у њој престало да постоји, уништено је. - Други пут свог идентификовања је љубав. То је обрнут правац. Сваки човек је у једном тренутку означио себе са “ја”, без обзира шта се у њему налазило. Ако с љубављу прима неку истину, нешто лепо или нешто добро, то ја се обогаћује и шири. Ако с љубављу прима у себе жеље и схватања чланова своје породице или неке уже или шире групе којој припада, садржина његовог ја се проширује, уз своје се додаје и туђе. Ако указује љубав према животињама, биљу, свом завичају или околини где живи, ја постаје све обухватније и обухватније. Ако успе према идеалу који је преко Хиндуизма означен речима “То си Ти!” да то примени на све што пред његово ја ступи, његово ја се толико увећава да на крају обухвата целу васељену. То исто и Христос каже са упућивањем на љубав и према непријатељу. - То су старе истине, али Хантингтон указује само на прву половину и не изводи је до краја, а пола истине је увек потпуна лаж. А проповедање мржње је антихришђанство.

29. Ако у Западној цивилизацији преовлада Хантингтонова теорија о мржњи, за њено уништење није потребно да се с њом сукобе било које или све заједно незападне цивилизације. Она ће саму себе уништити. И већ је на том путу и неће се спасти сем ако њени немамонисти не обуздају бесове својих мамониста. То се огледа и у демографији и имиграцији. “Западњаци су поробили и, у неким периодима, знали да збришу друге народе, истраживали и населили мање насељене земље. ‘Извоз људи’ била је можда најважнија димензија успона Запада између шеснаестог и двадесетог века.” (220). Хантингтон не помиње и пљачку оних народа које су збрисали. Али ја ни овде нећу да моралишем него само да објасним. Тај “извоз људи” је настао онда кад се у западњачким породицама рађало и по десеторо и више деце, па у својим земљама више не би имали шта да једу. У Америци и Аустралији наилазили су на народе које је већ увелико био захватио дегенеративан процес. Зато су и могли да их тако лако покоре и масовно побију. Ти имигранти су себи првенствено обезбеђивали храну, а пљачка је ишла елитама које су их извозиле и које су због тога њих направиле господарима покорених људи. Као што и Хантингтон на то указује, основ за садашњу имиграцију у Сједињене Државе и Западну Европу је такође демографски. Народи који се више размножавају насељавају се у њихов празан простор, јер ови западни народи одумиру. Међутим за разлику од некадашњих црвенокожаца ови европски народи још нису доспели до таквог степена декаденције и имају врло добро организоване државе. Помоћу тих својих држава они с једне страен исцрпљују земље из којих имигранти долазе, а с друге стране у својој земљи их потчињавају и натерују да раде послове које сами ти народи не желе. Отуда се код тих држава истовремено говори о недостатку радне снаге и о незапослености. Што се тиче страха Западњака од имиграната, како је цитирано у Кометару 19. (222), они се њега врло лако могу ослободити. Прво тиме да они сами почну да обављају и непријатне послове, а друго да својим финансијским и другим привредним смицалицама не исцрпљују земље из којих ти имигранти долазе, него да их братски помажу. Наравно да је за расисте то братство тешка ствар, а сама тежња за асимиловањем имиграната је такође израз расизма.

30. Западни економизам који се намеће целом свету с научне тачке гледишта је апсурдан, са правне неморалан, а са привредне разарајући. Апсурдно је да новац који има само фиктивну вредност као посредник за размену добара, сам себе - што је особина само живих бића - умножава помоћу камата и сличног. Теоријски, ако би се само један долар умножавао по данашњим апсудрним каматама у току сто или двеста или триста година, сав светски фонд новца не би могао да покрије његове камате и камате на камате. То мамонисти наравно знају, па му стално умањују вредност, а посебно уништавају валуте у другим земљама, па су због тога и створили систем чврстих и меких валута, инфлација и т.сл. Направили су монетарну, новчану завесу између Западне цивилизације и незападних, између експлоататора и екплоатисаних, а саме новчане токове су тако мистификовали да експлоатисани у својем незнању своју беду приписују неспособности својих елита, а не деловању неког Давоса или сличних западњачких организација. То је разуме се скроз неморално, јер тиме они који су јачи отимају разна добра и рад оних који су слабији. Сем тога, да би се одржавао стални привредни раст, који не одговара порасту становништва и побољшавању услова за живот, мора се организовати разарање, па да онда опет почне обнова и ту нема краја. Пратећа појава је и разарање природе у скоро искључивом циљу да се што више баца да би се што више производило. То је супротно ономе што Хиндуизам каже: “не узимај од природе више него што ти треба!”. Ово је све врло упрошћено речено, али они који с тим баратају то врло добро знају вредности ауторитета, хијерархије, подређивање индивидуалних права и интереса, важност консензуса, избегавање сукоба, поноса и, уопштено, надмоћ државе у односу на друштво и друштва у односу на индивидуу. Надаље, Азијати теже да о еволуцији својих друштава мисле у појмовима векова и миленијума и дају предност дугорочним добицима. Ова гледишта су у супротности са америчким веровањем у слободу, једнакост, демократију и индивидуализам и америчку склоност да се сумња у владу, супротстави ауторитету, промовише контрола и равнотежа, охрабри конкуренција, нагласе људска права и заборави прошлост, игнорише будућност и усредсреди на максимализовање непосредних добитака. Извори сукоба су у фундаменталним разликама у друштву и култури.” (248-249). И овде се наравно мора ставити ограда и направити разлика између владајућих елита или њених делова и мноштва људи којима оне господаре. Такође и између принципа и акције, по којима се Хантингтон сетио границе некадашњег Римског царства и прилично натегнуто је проширује као план за будућност на мапи “Источна граница Западне цивилизације” (177), која је поменута у Коментару 10. Но Хантингтон је свакако заборавио на то да је непуних сто страна раније написао, а можда није присталица те америчке склоности. У сваком случају, западњачки принцип владавине закона сам по себи значи подређивање индивидуалних права и интереса друштву, а акција је кад поједине индивидуе саме доносе законе који служе њиховим личним и групним интересима (то је и озваничено изразом “лоби”). А зар Запад није заснован на ауторитету и хијерахији, при чему се мањи газда потчињава већем, а онај мали човек може да остане без хлеба ако се супрротстави газдиној наредби? Сем тога, на Истоку ауторитет никад није добио ту законску форму као што је на Западу донета са догмом о непогрешивости папе. Међутим, та догма је врло блага према западној пракси о непогрешивости науке, при чему то треба схват стима види подлогу за рат између цивилизација, који почиње сукобом “између Сједињених Држава и Кине” (348). Ни ту се наравно не види никаква супротстављеност религијских схватања, а она у ствари и не постоји. Ја бих ова комплексна објашњења мало скратио: глад према преситости, пренасељеност према ненасељености, размножавање према одумирању. Уз ово бих ја без икаквог моралисања још додао: Хришћани сматрају да гладног треба нахранити.

31. Зашто људи између себе ратују, то је врло сложено питање у које се ја овде нећу упуштати. Мени једино смета кад се реп једанпут назива репом, а другипут ногом. У Коментару 29. су наведене Хантингтонове речи: “Западњаци су ... знали да збришу друге народе”, а Ислам има “крваве границе”, којима посвећује једно поглавље (282-287). Како су ти народи бивали збрисани? Западњаци су тек у ХХ веку измислили гасне коморе и крематоријуме да се народи збришу без проливања крви по угледу на мали капацитет ломача, на којима су некада по препорукама инквизитора спаљивани људи: “да се не пролива крв”. Без обзира што мени лично ниједан Муслиман није ништа на жао учинио - понеки су ми чак чинили добро, ја ипак немам намеру да их браним, јер свакако да и међу њима има крволока (нису се сетили да се људи могу спаљивати - неки пут на тихој ватри и полако и постепено почињући од ногу). Али у крволоцима не оскудевају ни Западњаци. Треба правити разлику међу људима и то као личностима, а не групама. Но при свем том исте ствари треба увек називати истим именом. У сваком случају су Хантингтонови подаци и излагања врло интересантни, али њима само још недостаје Давос и томе сличне организације. На пример, да ли индустријама за производњу оружја одговара мир или рат? Ако би се само то узело у обзир, читава излагања која Хантингтон даје на много страна у књизи сасвим би друкчије изгледала. А шта је са извориштима нафте, разним рудницима, бананама и другим? О њима не говори ни Конфучије ни Мухамед или други оснивачи религија или бар не директно. Међутим Хантингтон - истина тек у последњем поглављу - каже: “Далеко значајнији од економије и демографије јесу проблеми моралног слабљења, културног самоубиства и политичког нејединства на Западу.” (338). То се по њему манифестује у антисоцијалном понашању, распадању породице, слабљењу “друштвеног капитала” односно добровољних удруживања, слабљењу радне етике и опадању учења и интелектуалне активности. “Будуће здравље Запада и његов утицај на друга друштва у знатној мери зависи од његовог успеха у борби са овим тенденцијама, што наравно доводи до тврђења о моралној супериорности Муслимана и Азијата.” (339). Хантингтон ово само констатује, а ништа не говори о узроцима “културног самоубиства” Запада нити о начину како би дошло до оздрављења. Помиње он истина и “ хришћанства међу Западњацима”, “америчку Веру” у “слободу, демократију, индивидуализам, једнакост пред законом, уставност, приватно власништво” (339). На крају закључује: “Ипак, да ли ће се Запад политички и економски ујединити пуно зависи од тога да ли ће Сједињене Државе реафирмисати свој идентитет западне нације и одредити своју глобалну улогу вође Западне цивилизације.” (343). Ни овде ништа не одговара на: Како? Како да се на пример сузб -образовни систем? Ја не моралишем, али недавање одговора на суштинске проблеме своди се само на празне, апстрактне декларације. А та апстрактност је један од разлога “културног самоубиства”. Констатујемо да неко не може да хода, али нас не занима да ли је сломио ногу и да ли је треба ставити у гипс. Да, културно самоубиство!

32. У кратком поглављу “Запад у свету” Хантингтон сумира своје ставове и даје некакве предлоге: “У свету који се појављује, са својим етничким и цивилизацијским сукобима, западна вера у универзалност западне културе је погрешна, неморална и опасна.” (345). То је - наглашава он - основна порука његове књиге. Указујући на опадање моћи Запада и истичући јединственост његове културе он каже: “Отуда главна одговорност западних вођа није у томе да покушају да преобликују друге цивилизације по угледу на Запад, што је изван њихове моћи која опада, него да сачувају, заштите и обнове јединствене квалитете Западне цивилизације. Зато што је најмоћнија западна земља, та одговорност лежи на Сједињеним Америчким Државама.” (346-347). Онда даје свој предлог у “интересу Сједињених Држава и европских земаља”, дакле не у интересу целог човечанства, већ оних који су се оградили новчаном завесом:

“да постигну већу политичку, економску и војну интеграцију и да координирају своју политику тако да државе из других цивилизација спрече да експлоатишу разлике међу њима;

да у Европску унију и НАТО укључе западне државе Централне Европе, односно земље Вишеграда, Балтичке републике, Словенију и Хрватску;

да охрабре “позападњачење” Латинске Америке и, колико је могуђе, блиско сврставање латинскоамеричких земаља са Западом;

да ограниче развој конвенционалне и неконвенционалне војне мођи исламских и синичких земаља;

да успоре удаљавање Јапана од Запада у правцу прилагођавања Кини;

да прихвате Русију као најважнију земљу православља и важну регионалну силу која има легитимне интересе у погледу безбедности њених јужних граница;

да одрже западну технолошку и војну надмоћ у односу на друге цивилизације;

и, најважније, да признају да је мешање Запада у послове других цивилизација вероватно најопаснији извор нестабилности и потенцијалног глобалног сукоба у мултицивилизацијском свету.” (347).

Овај Хантингтонов предлог је објашњење за границу уцртану на Валасовој карти поменутој у Коментару 18. НАТО треба да окупира део Југославије, Босне, Румуније. Украјине, Белорусије и Русије, као и целу Финску и наравно све оно што је западно од те линије. Из Грчке и Турске треба да се повуче, јер су омашком упале у Западну цивилизацију. Русији се великодушно признаје улога “најважније земље православља” и даје легитимитет да бранећи чак и Грчку заједно са свим православцима изгине штитећи “одговарајућу границу Западне цивилизације” од напада Ислама и Конфучијанизма са истока. Све те земље које НАТО треба да окупира пола века су тучене комунистичким штапом, а сад им се кроз новчану завесу показује капиталистичка шаргарепа. Пошто су народи Средње Европе тако препарирани (о препарирању Немачке као хантингтоновске “најважније земље” Средње Европе било је говора у Коментару 11.) Они ће тада бити “позападњачени”. А да ли је у “позападњачењу” Латинске Америке примењен обрнути процес - прво штап капитализма, па онда дође шаргарепа комунизма или нечег сличног? У сваком случају Јапанци ће бити врло срећни да сада постану савезници Запада, те да за њихов рачун гину у предвиђеном сукобу са Кином. “Језгро било којег значајног напора да се успостави равнотежа у односу на Кину био би америчко-јапански савез.” (261). Хантингтон ту не додаје да и Јапанци треба због тога да се “позападњаче” да би заборавили чињеницу “у примени организованог насиља” (55) - како је то наведено у Коментару 17. А да ли оно последње и “најважније” значи препоруку да Запад укине све своје посебно увежбане одреде за заштиту својих интереса у другим цивлилизацијама?

33. При крају књиге Хантингтон даје сценарио цивилизацијског рата који би се могао догодити рецимо 2010. године. Кореја се ујединила, америчке трупе су се из ње сасвим, а из Јапана углавном повукле. Кинези због нафте настоје да завладају целим Јужнокинеским морем, Вијетнамци се одупиру и у рату с Кинезима позивају Американце у помоћ. Тако у источној Азији отпочињу борбе на мору и у ваздуху, али се обе стране уздржавају од употребе нуклеарног оружја. Индија ту ситуацију искоришћава да нападне Пакистан, а овом притиче у помоћ Иран. Прозападне владе у арапским земљама и Турској падају и Арапи нападају Израел који америчка Шеста флота не може да одбрани. Јапан се приближава Кини и заузима америчке базе. Кинеске победе ужасавају Русе, Кинези заузимају Владивосток и делове Сибира до реке Амур. Јапан се приклања Кини због нафте из Персијског залива, а Запад настоји да придобије Русију да би сад преко ње добијао нафту. Иако Сједињене Државе покушавају да у рат увуку и европске савезнике, они оклевају, али се Кина и Иран ипак плаше и да би то спречили користе тајно нуклеарне ракете у Босни и Алжиру. НАТО још не делује, а “Србија, желећи да поврати своју историјску улогу заштитника а и под вођством својих аустралијских савезника господари простором од Новог Зеланда на истоку до Мјанмара и Шри Ланке на западу и Вијетнама на северу, а страхују од сукоба са Индијом и обновљеном Кином. “Ако овај сценарио читаоцу изгледа као дивља, невероватна фантазија, утолико боље. Надајмо се да ниједан други сценарио глобалног цивилизацијског рата нема већу уверљивост.” (352). - Ја не бих био Србин, кад за инат не бих понудио и други сценарио, који ми изгледа уверљивији. Полазим од исте ситуације коју је и Хантингтон дао на оној карти одговарајуће границе Запада, а која је пре 2010. остварена, а и другог. Кинезе уопште не занима ни Вијетнам ни Индија јер су и то пренасељене земље, а такође ни тражење нафте у мору. Зашто да је ту траже, кад је она већ пронађена и оксплоатише се око Каспијског мора и Персијског залива, а то им је на пола пута од ненасељене Европе, која би могла да исхрани једно 200 или 300 милиона Кинеза? Ни Владивосток им није интересантан, већ крећу преко јужног Сибира, “где је број илегалних кинеских миграната 1995. износио 3 до 5 милиона у поређењу са 7 милиона Руса у источном Сибиру” (269), а до 2010. се попео на 20 до 30 милиона. Руси се споразумевају са Кинезима, па или повлаче своје малобројне насељенике у Туранским државама јужног Сибира или их употребљавају да помогну Кинезима за побољшавање саобраћајница према западу. Они као “најважнија земља православља” утичу на друге мање важне православне земље на Црном мору, те сви заједно ужурбано граде флоту транспортних бродова, а и војних. Ту су ионако сконцентрисали своје бродоградилишне капацитете, ј - њима се користи Западна цивилизација. Њиховом савезу са сад прикључује Турска, која није никаква најважнија држава, али је избачена из НАТО и Европске уније, а и њој треба животни простор. По заједничком договору све три стране Турци иду јужним путем преко Грчке, коју Русија убеди да их у томе помогне и освајају Италију све до Паданије (за њих је то доста), а Кинези преко Румуније и Мађарске иду све до Атланског океана. Тада и Русија враћа своје земље које је окупирао НАТО, а балтичке земље и Пољаци задржавају своје католичке обреде, али признају примат московском патријарху (трећи Рим), јер је њихов папа побегао негде у Латинску Америку. Неки који се још осећају Прусима доказују да су крвно врло јако измешани са Словенима и да је у заједничком интересу да се одупру Западној цивилизацији. Бугарима, Србима и Паданцима признаје се нека самосталност, да би служили за разграничење између Кинеза и Турака, да не би долазило до неких сукоба између Конфичијанизма и Ислама. Како се Кинези насељавају у Европу, Сједињене Државе организују превоз и пријем око 100 милиона својих западних савезника и тако ојачавају и потврђују своју припадност Западној цивилизацији. Бугарска, Срби ( -фифти (на то је већ навикла ) и згодна је да буде међународни центар бар европског дела Евроазије. Да, Иберијско полуострво можда насељавају Арапи (ако су бржи од Кинеза). Ја мислим да је овај мој сценарио уверљивији и мање страшан од Хантингтоновог, а потпуно је заснован на његовим поставкама, с тим што ни Индија ни Пакистан не учествују у било каквом рату, јер не наседају на западњачке смицалице. Што се тиче босанске епизоде, Срби као сад већ рутинирани кријумчари - како их Хантингтон описује и како је то наведено у Коментару 24. - они дотурају Иранцима још три пута већи број нуклеарних ракета, које су набавили можда из Индије, а можда и са Запада. Хрвати Иранцима пружају логистичку подршку и старају се о њиховој рекреацији на мору, па и тиме показују да се не слажу са Србима. Пошто ниједан рат не може без Срба, који се присећају “своје историјске улоге заштитника хришћанства”, а они никад између себе не могу да се сложе, половина њихових добровољаца се придружује Турцима, а друга половина Кинезима. Ово зато што су вековима били под Турцима, па размишљају на сличан начин како је то наведено у Коментару 26. Они увиђају да су и Ислам и Конфучијанизам мање савршене религије од Хришћанства, али су ипак много боље него Западњачко “неприпадање ниједној религији”, те се слажу са Муслиманима: “Западну културу они виде као материјалистичку, корумпирану, декадентну и неморалну” (236). При томе Срби само не могу да се сложе да ли да помогну Турцима или Кинезима. Тако према сценарију из моје фантазије тај глобални цивилизацијски рат и не био тако разоран као Хантингтонов, јер би већ у првим данима у Европи настањени Турци и Кинези отпочели са диверзијама (паљевинама нафтних и хемијских постројења, рушењем -а ухватила би паника, јер би видели да и они могу да погину (за паре се радо убија али не и гине), па би или побегли или своје услуге понудили супротној страни. На сличан начин је и Наполеон пожњео успехе са својом националном војском у борбама са плаћеним, које су биле далеко боље и наоружане и увежбане него његове гоље. Тек су Руси и њему на свој начин приредили изенађење, па и у овом рату не улазе у НАТО, већ помажу средњоевропске диверзанте - као и против Наполеона. То је мој сценарио и мислим да је уверљивији, а и мање страшан од Хантингтоновог.

34. Као што је раније речено, Хантингтон није у стању да покаже у чему се сукобљавају разне религије, као религије а не фирме којима се елите служе. Он тако истиче: “Основни проблем за Запад није исламски фундаментализам. То је Ислам, различита цивилизиција чији је народ уверен у супериорност своје културе и који је опседнут инфериорношћу своје моћи. Проблем за Ислам није ЦИА или Министарство одбране Сједињених Држава. То је Запад, различита цивилизација чији је народ уверен у универзалност своје културе и верује да му његова супериорна, иако опадајућа, моћ намеће обавезу да ту културу прошири широм света. То су основни састојци који хране сукоб између Ислама и Запада.” (240-241). По овим речима излази да су ова два фанатизма у сукобу ко ће кога да натера да прими његову веру. Мало даље међутим стоји: “Економски развој Азије и све већа самопоузданост Азијских друштава нарушавају међународну политику на бар три начина.” (241). Прво је проширивање војне способности, друго економски развој се сукобљава са Западом, а треће је хегемонија Кине. Не сукобљавају се дакле овде Конфучијанизам и Хришћанство, већ економски интереси. Моћ се - разуме се - употребљава ради остваривања економских интереса, а култура је само фирма. Сличан случај је и са Исламом, само што Хантингтон то у завијеној форми говори и сам себи противречи. Ако је Ислам “уверен у супериорност своје културе”, како њу може да угрози инфериорна култура? Само тако ако своју “универзалност” натура преко своје моћи, наравно не само економске већ и војне и политичке. При томе се не плаше Муслимани никаквог Министарства одбране, већ Министарства напада. Разлика према Кинезима је у томе што они виде да су слабији, јер су сувише развучени и некомпактни (Мапа 1.3) и са врло различитим културама и расама, те нису у стању да се помоћу моћи супротставе западној моћи, а Конфучијанци су компактнији, па своју моћ и појачавају.

35. У том сукобу: “Успостављајући равно-тежу моћи, државе могу да играју главну или споредну улогу.” О тој “равнотежи моћи” и евентуалном “балансирању” Хантингтон указује на разне могућности, али су ту увек у питању само политички, војни и економски односи, који нису зависни ни од каквих моралних критеријума. Он тако и ту на посредан начин доказује да то нема никакве везе ни са религијама ни са културом или цивилизацијом. Цивилизација је у ствари јединствена за читаво човечанство: аутомобили раде по истим принципима и у Кини и у Пакистану и у Сједињеним Државама. Ја сам могао да уживам и у индијској и у бурманској и у суданској и у вијетнамској народној музици, а не само у “хришћанској”; такође и у другим уметничким делима. Основне људске потребе и чежње, радости и болови су такође исти. Разуме се да постоје и велике разлике између људи настањених на разним крајевима земље, али та разноврсност је највећи благослов за људе. Ако ништа друго, ужасно би досадно било кад би Запад наметнуо “универзалност своје културе”, па без обзира како је ко замишљао. Право балансирање међу Хантингтоновим цивилизацијама није стављање на два таса ваге истог броја нуклеарних бомби него љубав с којом радосно примамо и људе који имају друкчија верска убеђења него ми и жеља да и ми од њих нешто научимо, а не гордост са којом ми сматрамо да смо ми ти који треба друге да учимо. Љубав, с којом се не сматра да слабији треба јачем да служи него јачи слабијем, те да и овај има иста људска права на све плодове Земље као и јаки, јер ни онај најјачи и најпаметнији није заслужан за то што Сунце сија или што се у Земљи налазе руде. Није то његово! А људска права која би била без једнакости права на све плодове Земље јесу само надградња, која без овог основног права остају само празно фразирање.

36. Тек у завршном, кратком поглављу, дотиче се Хантингтон суштинских цивилизацијских проблема, а не само проблема моћи - политичких, војних, економских. Позивајући се на Мајкла Валцера каже: “Идеје истине и правде минималног морала могу да се нађу у свим густим моралностима и не могу да се раздвоје од њих. Такође постоје ‘негативне забране’ минималног морала, ‘прописи против убивтва, преваре, мучења, угњетавања и тираније’. Оно што је људима заједничко ‘више је осећај заједничког непријатеља (или зла) него преданости заједничкој култури. Људско друштво је универзално зато што је људско, а нарочито зато што је друштво’.” (354). Затим додаје: “У мултицивилизацијском свету, конструктиван приступ је одустати од универзализма, прихватити разноврсност и тежити сличностима.” (355). “Надаље, као што су многи указали, без обзира на степен у коме су поделиле човечанство, важније светске религије - Западно хришћанство, Православље, Хиндуизам, Будизам, Ислам, Конфучијанизам, Таоизам, Јудаизам - такође имају заједничке кључне вредности.” (356). Сад уводи појам “Цивилизације у једнини” и означава је великим словом, па каже: “Цивилизација упућује на сложену мешавину виших нивоа моралности, религије, уметности, филозофије, технологије материјалног благостања и осталих ствари. Очигледно, они се нужно не разликују.” (356). Затим Хантингтон указује и на заједничке негативности Цивилизације, иако: “Ропство, мучење, злоупотреба индивидуа, постају све мање и мање прихватљиви у модерном свету. Ипак, да ли је то једноставно резултат утицаја западне цивилизације на остале културе и да ли ће отуда, како моћ Запада слаби, доћи до моралне реверзије? Постоји пуно доказног материјала у деведеситим за релативност парадигме ‘апсолутног хаоса’ у светским пословима: глобални слом закона и поретка, све већа анархија у многим деловима света, глобални талас криминала, транснационалне мафије и картели дроге, све већа зависност од дроге у многим друштвима, опште слабљење породице, опадање поверења и друштвене солидарности у многим земљама, етничко, религијско и цивилизацијско насиље и закон пиштоља преовлађују у великом делу света. ... Људи говоре о глобалној кр игији, уметности, литератури, филозофији, науци, технологији, моралу и саосећању, такође ће бити заједно или одвојено. У добу које настаје, сукоби цивилизација су највећа претња светском миру и међународни поредак, заснован на цивилизацијама, најсигурнија је заштита од светског рата.” (358). У овом последњем поглављу Хантингтон набацује основне проблеме који прете општој Цивилизацији, коју означава великим словом. Међутим, да ли зато што он сматра да то није његов посао - а мени се чини да јесте, јер је професор науке о управљању на Eaton-у и директор “John M. Olin” Института за стратешке студије студије на Harward-у, - да ли зато што он сматра да у управљању и стратегији морал не сме да има приступа, већ само интерес, тек у сваком случају он и не покушава да разјасни све ове појаве. У читавој својој књизи је чак и навео многе узроке зашто се Цивилизација “повлачи пред варваризмом”, али се он уздржава да то доведе у везу. И не дајући никакав конкретан предлог шта би требало урадити, Хантингтон се задржава само на пукој апстрактној декларацији. Да ли се плаши да нападне “основне вредности” најмоћније цивилизације, које су му дате као догме од ко зна каквих непогрешивих папа? Да ли су у тим догмама обухваћени и “јаз између западног принципа и западне акције” односно “двоструки стандарди”, како је наведено у Кометару 26., а због чега се губи “поверење”? Какав је утицај и националних и транснационалних мафија на “слом закона и поретка”? Какав је утицај разних Давоса и владара из сенке у “кризи управљања”? Које су то “политичке, духовне и интелектуалне вође”, које треба да се ангажују и да ли они имају моћ да и спроведу то што би евентуално замислили? Ја ту наравно не замерам Хантингтону што не помиње мамонистичку религију, јер сам јој тек ја овде дао такво име, а није ни регистрова, - како због читалаца, тако и због себе.

* * * * * * *

У току горњих излагања ја сам износио своје ставове о неким Хантингтоновим поставкама. За извесне ставове је међутим потребно да дам и објашњења. Сем тога, пошто је тема ове књиге врло крупна и обухватна, пошто се у њој говори о сукобљавањима на целој Земљи и о последицама за читаво човечанство које из тих сукобљавања могу настати, ја немам право да се задржим само на теоријским излагањима, те да негде само потврђујем а негде побијам Хантингтонове наводе. Стога ћу ја овде макар у најкраћим потезима да укажем на неке основне околности из којих проистичу сукоби. А да се не бих и ја задржавао само у апстракцијама, ја ћу дати и неки конкретан предлог о томе шта би требало урадити. Пошто ни ја као ни Хантингтон не спадам у “политичке, духовне и интелектуалне вође важнијих светских цивилизација”, које он означава и “елитама”, ја нећу моћи на сасвим задовољавајући начин да одговорим на питање како да се уради то што предлажем. Мени недостаје било каква политичка моћ, којом то треба спровести. Чак је и Хантингтон утоме много јачи од мене.

У току излагања ја сам рекао да је Запад у духовности далеко слабији од Истока (Коментар 17.), те да је због тога и Хантингтону тешко двесним особинама, настројењима и другом што се налази и на Западу или на Истоку, то се не може односити на све појединце који тамо живе, јер су индивидуалне разлике врло велике, те то треба схватити као нешто што је претежно карактеристично за та подручја, што даје некакав основни тон у тим друштвима и што је код неких људи сасвим свесно, али што код огромне већине лебди испод прага свести, више као нешто што је уграђено у инстинкте које ни сами појединци не могу себи да протумаче. У том смислу треба схватити и ова моја излагања, која разуме се неће бити свеобухватна, већ ограничена само на давања горњих разјашњења.

На Истоку људи знају шта је индивидуалност, али се не индивидуалишу. На Западу се индивидуалишу, али не знају шта је индивидуалност. То је зато што су на Истоку људи више окренути ка духовном, а на Западу ка физичко-чулном.

Људи на Истоку знају да је човекова индивидуалност дух који је постојао пре рођења поједине личности у коју се спустио и да ће после смрти боравити неко време у духовном свету, да би се онда опет спустио у неку другу личност која ће се тада родити. У какву ће се личност та индивидуалност спустити, то је зависно углавном од потреба те индивидуалности и то може бити у било које другом народу или раси. Из таквог схватања расизам не може да се појави - био би потпуно бесмислен. Пошто се на Истоку прави живот човеков види у духовном, а не у физичко-чулном свету, онда настаје тежња да се човек што пре ослободи улазака у физичка тела, у којима се види личност само као одраз праве човекове индивидуалности, која је дух међу духовима. Из тог разлога се на Истоку материја није много ценила, али су врло неговане све врсте духовности. Пошто се човекова личност само привремено налази у неком друштву, из којег треба да добије оно што јој је потребно за даљи развој, сасвим је природно да се то друштво као васпитач, па и као ауторитет ставља изнад појединца. А тај индивидуални појединац ће према својим потребама доцније тражити друге васпитаче односно друштва која му највише одговарају и то све дотле док се толико не усаврши да му спуштања у физичка телеса више нису потребна, те ће најзад моћи да остане у свеопштој духовности, у духовном свету. Да би то штопре постигао, разрађене су на Истоку разне духовне вежбе, а које се претежно оснивају на моралном усавршавању. Наравно да ту има и неисправних, погрешних или и погрешно протумачених - да не кажемо и злоупотребљаваних.

На Западу се зна само за личност, која се родила у једном тренутку у неком физичком телу, а које се после смрти разлаже. Личност је везана за одређено време и за одређено физичко тело, које може бити савршеније или мање савршено. Кад се одбацује могућност да човеков дух има независно постојање од тела и да је пре рођења тела постојао, онда онај ко има савршеније тело са ниподаштавањем или сажаљењем гледа на оне који са мање савршеним, и тако настаје расизам. Тако и под тим обележјима расе, народа или групе долази оно идентификовање са “ми” а не са “ја”. Пошто се негира постојање човековог духа пре рођења, онда се искључиво обраћа пажња на законитости физичких наслеђа, јер се види да су извесне човекове способности повезане са разним квалитетима те физичко-чулне телесности. Сем тога, гледа се да се тој физичкој телесности угоди односно да јој се пруже услови за што бољи и пријатнији живот, а такође и за што дужи останак у једном земаљском животу. Отуда настаје материјализам и обраћање пажње у главном на физичко-чулна збивања, при чему се духовно занемарује. Наравно да у човеку постоји и извесна егоистичка жеља да са разлагењем својег физичког тела он не престане да постоји, те је на Западу врло раширено веровање у живот после смрти, а који ће бити пријатан или непријатан у зависности од тога, шта је ко у том физичком телу тад радио и то ће тако вечито трајати. Отуда код већине постоји и морал - наравно не само из тих себичних разлога, већ и зато што је морал на неки начин уграђен у човеково биће. Код оних који сматрају да са смрћу они сами престају да постоје, морал нема никакве рационалне подлоге, појављује само као неко подсвесно осећање или се свесно потпуно негира. Кад се човек тако осећа као личност затворена у једном телу, физичко-чулном телу, без икаквог ширег увида и схватања о некаквој општој духовности којој и он на неки начин припада, кад се човек осећа тако отуђеним од своје околине, кад у околини види само непријатеље преко којих идентификује себе односно своју групу како је то описано у Коментару 28., онда - човек постаје слободан. Тада дела искључиво из својих унутрашњих, моралних импулса, који су под контролом више или мање развијене савести из те слободе он онда може да бира да ли ће ићи путем мржње - која се обичноназива егоизмом - или путем љубави. Преко тога он снажно изграђује своју индивидуалност, коју ће из своје слободе повести путем мржње у правцу самоуништења или путем љубави у правцу самоусавршавања.

То су разлози због којих се ја у највећој скрушености истовремено дивим и источном спиритуализму и западном материјализму. Пошто се ја налазим на средини између Истока и Запада - као и цела Средња Европа, ја имам више могућности да упознам и да се саживим и са једним и са другим. А задатак нас из Средине јесте да примамо благодати позитивних особина како Истока тако и Запада, а да се боримо против њихових негативних појава, те да тако одржавамо равнотежу између њих. То налаже Ја (пишем га великим словом, слично као Хантингтон “Цивилизација”), које се на Западу спустило у саму материју више него што треба и које на Истоку лебди изнад материје више него што треба, а у Средини између њих оно одржава равнотежу, захвата подједнако и физичко-чулни и духовни свет. У тој Средини човеково Ја има највише могућности да у слободи постигнутој на западни начин стекне источну духовност, али да плодове те духовности прими у пуној свесности и разумевању на исти начин како је то развијено преко научних метода проучавања физичког света, а не само као нешто магловито и неодређено или “одозго” дато преко религијских објава. То је право одржавање равнотеже у свету. Највећи злочин против човештва био би кад би се та Средина укинула. Да се потпуно укине било како моћним људским средствима није ни могуће, али се њена улога може ометати или потпомагати и то како западним тако и источним методама и деловањима.

Ово је кључ и за разумевање моралног слабљења, културног самоубиства иполитичког нејединства на Западу. Морално слабљење је настало услед дубљег силаска у материјално него што је потребно да се извојује слобода. Културно самоубиство долази услед избора пута мржње, засад још увек више само на расној или групној основи, мада већ са Запада наилази и превремени почетак рата свих против свих као појединаца. Политичко нејединство постоји зато што на Западу постоје и људи који се опиру том културном самоубист. - Православље, Католицизам и Протестантизам, а били су снажно присутни и Јеврејство и Ислам. Зато људи настањени у Средњој Европи најлакше могу да схвате не само позитивне него и негативне импулсе који долазе како с Истока тако и са Запада, па позитивне да негују, а негативне да сузбијају. Без посредништва Средине Запад није устању да одбија негативности Истока, нити је Исток у стању да одбија негативности Запада. Запад је Истоку и целом свету наметнуо, па и даље намеће свој економизам и то у облику најгоре манифестације материјализма и егоизма, односно мржње. За разликуод других цивилизација које се под принудом томе прилагођавају и то трпе, земље са подлогом Конфучијанизма тај економизам су примиле као врсту религије - прво комунизам, а сад нека његова преображавања. Елита око Чанг Кај Шека би такође вршила индустријализацију Кине, али по свој прилици не би одустала од традиционалног Конфучијанизма. Са комунизмом који су им углавном Сједињене Државе (наравно преко СССР) увеле Кинези су од тога масовно створили неку врсту религије. То је што Хантингтон можда осећа као главни религијски сукоб између Кине и Сједињених Држава: материјализован Конфучијанизам према мамонизованом Хришћанству.

Спољашње мање видљиво, али ни мало мање снажно Исток Западу, па и осталом свету намеће извесне видове најгорег спиритуализма. Извесне духовне вежбе - које већ ни за људе Истока више нису ни мало добре, јер не рачунају са данашњим стањем човекове свести која је битно друкчија него пре више хиљада година нити и самим квалитетним земаљским променама у ваздуху и другом - такве неисправне духовне вежбе великом силином се натурају другим цивилизацијама. Не оне вежбе које су засноване на високој моралности и моралном усавршавању, а које се на Западу теже примају и примењују, већ оне које се примају као нека врста дроге. Код људи Запада, који су зароњени у материју дубље него што треба, вежбе дисања и друге физичке вежбе, “трансценденталне” и томе сличне медитације и стална понављања неких неразумљивих мантрама и друго има за последицу да се ти људи Запада још више споје са материјом, да још дубље зароне у њу. Људи Истока таквим вежбама са својим ја које више лебди у духовности долазе до тога да се више приближе том физичко-чулном свету, али људи Запада падају у потчулно. И људи Истока се таквим неисправним вежбама на неисправан начин приближавају и захватају физичко-чулни свет, материју, а већ материјализовани људи Запада не доживљују никакав виши духовни свет - како их разни гуруи, учитељи заваравају - него доживљују оно што се налази као најдубља подлога материјалног света, оно што се налази у њиховим нагонима, али што наравно не препознају у правом виду већ им се чини као нешто узвишено и лепо, падају у илузије подчулнога. То је суштинска разлика.

Указивање на расне разлике не значи расизам, већ констатацију чињеница које треба узимати у обзир за “разумевање и сарадњу” и да треба “одустати од универзализма, прихватити разноврсност и тежити сличности” - како је наведено у Коментару 36. Појединим индивидуалностима је потребно да пролазе кроз разноврсне прилике, те и да се саживљују са импулсима различитих религија, које су све сличне у основним моралним поставкама, оним општељудским. Међутим, свака од њих даје нагласак и на нешто посебно, што је за васпитање на одређени начин настројених људи потребно. Стога, и имајући то у виду, ја са најдубљим поштовањем стојим према апсолутно свакој религији - наравно не њиховим изопачавањима и злоупотребама у политичке и егоистичке сврхе.

Злоупотребе религија, науке и уметности, закона и правосуђа, људског рада и иметка и вређање људског достојанства свакако да није лако искоренити, јер су људи такви и са тим треба рачунати. Међутим, друштвено уређење може бити такво да те злоупотребе омогућава или чак и фаворизује, а може и да их сузбија укидањем извесних установа иначина пословања и живљења. На пример, злоупотреба религија је могућа једино ако припадност некој религији може да доноси неку материјалну корист или политичку власт преко које се неки људи патолошки иживљавају. Право ће бити злоупотребљено увек, ако га доноси нека “елита”, а не најшире народне масе. Злоупотреба људског рада биће увек, ако нема никаквог ограничења у грамзивости појединаца који присвајају општа добра - како плодове Земље, тако и вековима нагомилаваног људског рада и проналазака - и који онда то што су отели милостиво додељују другима, те за узврат траже да их ови ропски слушају и задовољавају њихове прохтеве - често сасвим изопачене.

Из тих осећања општих људских патњи због “елита” које злоупотребаљавају најшире слојеве обичних људи - како у њиховим духовним потребама, тако и њихових осећања правде, тако и тежњи за задовољавањем њихових животних потреба - настао је на Западу са Француском револуцијом крик: “Слобода! Једнакост! Братство!”. То је настало из несвесних или подсвесних инсинката и дуго су разни умови настојали то да схвате, да схвате и да у пуној свести објасне то што изгледа неспојиво једно са другим. Тек је скоро век и по после тога разјашњење дошло из Средине. Рудолф Штајнер (1861-1925) рођен у тадашњој Аустро-угарској, а у садашњој Хрватској објаснио је и освестио је за време Првог светског рата тај импулс Француске револуције и на основу тога дао предлог како да се изиђе из ужасне социјалне кризе у коју је запало европско становништво и како да се спасава из још горе опасности које су се надвиле над Европом. Он је предложио да се држава разбије на три потпуно независна дела, са једним од друге потпуно независним управама: на духовну област која би била заснована на начелу слободе, на политичко-правну засновану на начелу једнакости и на привредну која би била заснована на начелу братства. Тако би у духовној области долазиле до изражаја људске способности, у политичко-правној осећање морала, а у привредној искуства појединаца. Оне би биле независне, али би у извесним институцијама координирале свој рад на потпуно равноправној основи. Ради бољег схватања те поделе приложена је овде једна табела.

Ја, који сам се родио нешто западније од Рудолфа Штајнера - у Француској, а живео сам и радио углавном нешто источније од њега, додаћу да би један Хинду у томе могао препознати четири јоге које им је дао Кришна (називе дајем према Вивеканадни, Рамкришнином ученику). За духовну област би важила Џнана јога, јога науке, учења, тражења истине. За правну област би се примењивала Раџа јога, јога владања, самосавлађивања, господарења својим нагонима. За привредну област би била примењивана Карма јога, јога акције, при чему се човек свим силама бори и залаже за стварање разних добара за живот, а једино се одриче плодова свога рада, ради за друге. За координацију ове три области служила би Бахти јога, јога девоције, преданости и побожности.

ТРИ ОБЛАСТИ ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА

*ДУХОВНА ОБЛАСТ*	*ПОЛИТИЧКО-ПРАВНА О.*	*ПРИВРЕДНА ОБЛАСТ*
Слобода насупрот духовном поробљавању	Једанкост насупрот душевном поробљавању	Братство насупрот телесном поробљавању
Делокруг рада: Филозофија, Наука, Уметност, Техничке замисли, Настава и васпитање, Верске заједнице, Народносне заједнице, Телесне вежбе и спорт, Предлагање закона, Суђење (оптужени бира судију из ове области, кога политичко-правна упућује на право које ће се применити).	Делокруг рада: Спољашња и унутрашња политика, Спољашња и унутрашња безбедност, Контрола и расподела добара, Заштита на раду, Заштита и нега болесних и неспособних за рад, Доношење и спровођење закона без предлагања, Одређивање права и извршење судских пресуда.	Делокруг рада: Производња робе, Промет робе, Потрошња добара, Саобраћај, Царине, Заштита природе и човекове околине, Доношење прописа о привредним односима, Предлагање закона о међуљудским односима.
Слободна конкуренција, Радом појединаца се не управља ни са којег места нити утиче, Даје мисли за социјалан моралан и исправан рад.	Осећај правде, Регулише све односе човека према човеку или друштву, Стара се о праведности и једнаким условима за рад.	Корисност, бољи учинак, Производња ради задовољавања потреба, а не ради добити, Обезбеђује средства за живот свих.
Управа од најспособнијих у сваком огранку рада	Управа демократским путем и тајним гласањем пунолетних	Управа од представника удружења рада и капитала и производних и потрошачких задруга
*З А Ј Е Д Н И Ч К О Т Е Л О* Предстваници све три области равноправно учествују у решавању свих заједничких питања и координирају њихов рад, не мешајући се непосредно у њихове послове.

Императив времена је да се сада бар негде у Средини створи једно такво друштво, друштво које би било засновано на подсвесно израженим тежњама Запада, освешћеним и протумаченим из Средине и са благонаклоношћу и разумевањем Истока. Против оваквог друштвеног уређења не би могла имати баш ниједна наука, филозофија или религија - наравно права, не изопачена и злоупотребљена, а са њима ни сваки поштен и добронамеран човек. Тиме би отпале основне могућности друштвених злоупотреба, а постепено би се и људи васпитавали да живе и раде са другима у пуном људском достојантву, да остварују своје човештво. Наравно да се против оваквог друштвеног уређења већ деценијама боре они који су изабрали пут мржње.

Оно што је у Хиндуизму некада посејано, што је дато као упутство за усавршавање и избављење појединаца, као упутство само за то дораслим појединцима, за њихов свестан рад на самоме себи, то је у Хришћанству после много векова никло у подсвести народних маса као тежња за заједничким усавршавањем и избављењем и ослобађањем читавог друштва, а на добробит сваког појединца без обзира на каквом је степену свести и развоја, јер би сваки човек у таквом друштву нашао своје место. И ово је само један пример за свеопштост Цивилизације, да она припада читавом човечанству и да се она на величанствен начин у хармонији развија упркос разним дисонанцијама и дисхрамонијама које се у њој појављују и које су последице разних људских слабости, слабости људи који још нису достигли свој степен савршенства: да буд -правном друштвеном поретку, нашао би Будизам са својим нагласком на скрушености и милосрђу, нашао би Јудаизам са својим нагласком на обуздавању страсти помоћу закона, нашао би Хиндуизам са својим нагласком на слободи и толеранцији и пошто би у оваквом уређењу препознао и себе. Што се три - не две Хантингтонове - групе Хришћана тиче, оне би кроз овакво друштвено уређење образовале своје јединство - не неким политиканским акцијама и борбама за догматску превласт и за остваривањем моћи. Православље са својим нагласком на Оцу дошло би до изражаја у духовној области, Католицизим са својим нагласком више на Сину дошао би до изражаја у политичко-правној области, Протестантизам са својим нагласком на Духу Светоме дошао би до изражаја у привредној области, а сва три Хришћанска огранка би налазила јединство у координацији те три области, у Светом Тројству. То би било право уједињење Хришћанских цркава.

Разбијање државе на та три дела које би отпочело макар у једној малој области, па се онда даље постепено ширило, то је императив садашњег времена. А на питање како да се то уведе треба да одговоре они који имају власт: “политичке, духовне и интелектуалне вође важнијих светских цивилизација”. На њима лежи и главна одговорност за све што се буде догодило, а од својих дела нико није утекао. Ја могу само то додати, да се то не може преко ноћ извести неком револуцијом него вишегодишњим радом и поступно. А прво треба ослободити духовни живот од политичко-привредног ропства и то почевши са данашњом науком и васпитно-образовним системом, најчудовишнијим у историји човечанства, а који је наметнула Западна цивилизација - то сам дужан да нагласим ја, као Православац из Средине, јер - као што је горе речено - Православни хришћани Средине имају посебну настројеност, а с тим и задатак да раде на ослобађању духовног живота. С тим ослобађањем треба отпочети бар негде и макар на врло ограниченом простору - наравно уз помоћ како политички-правне (више католичке), тако и привредне (више протестантске) области. Ако се то не буде свесно урадило, ако то не прихвате све вође светских цивилизација, ако у зависности од својих моћи на томе не буду активно радиле или бар прећутно прихватале и одобравале, доћи ће до страховитог судара најгорих изопачења Источних и најгорих изопачења Западних цивилизација и то са несагледивим последицама. А ако се прихвати, то ће бити благослов за читаво човечанство.

Тоје порука из Средине.

Београд, зима 1999 (фебруар)

САДРЖАЈ

1. Слобода - једнакост - братство, 2

2. Освестити подсвесно, 4

3. Позив Српском народу, 11

4. Град слободног духовног живота, 27

5. Београдски храмови, 44

6. Хаос или трочланство, 49

7. Четири двоструке струје ја Србима, 52

8. Укрштање четири струје, 60

9. Коментари на «Сукоб цивилизација» од С. Хантингтона, 63 - 96

Збирка чланака и студија,

Београд 1986-1999

5. БЕОГРАДСКИ ХРАМОВИ

ХРАМ УМЕТНОСТИ – БЕОГРАДСКА ОПЕРА

Иако опера представља синтезу свих уметности, ипак се то у овом храму мора и посебно назначити. С једне стране, да би објединитељ и сви извођачи имали у виду да су у извођењу оперске представе равноправно заступљене све уметности – а не да једна има превагу над другом – чиме би се знатно повећао квалитет уметничке обраде и извођења, а с друге стране, да би се и код посетилаца више развијао уметнички смисао и свеоубухватно задовољавале њихове душевне потребе. Због тога сем велике оперске дворане треба предвидети у саставу исте зграде и просторије у којима би се посебно неговале следеће уметности:

1. Песништво и књижевност

2. Музика и певање

3. Игра и кретање

4. Глума и говор

5. Сликарство и орнаментика

6. Вајарство и барељефи

7. Архитектура

У овим просторијама би се усавршавали извођачи оперских дела. Помоћ у том усавршавању била би пружана од стране одговарајућих уметника.

Сем тога, у просторијама за архитектуру би се усавршавали уметници за архитектонско обликовање. Приступ у ту “школу” архитектонске уметности не би био условљен никаквим школским квалификацијама, нити би она имала статус школе. Пошто је архитектура синтеза свих уметности која се изражава више у простору – за разлику од опере која се изражава више у времену – архитектонски уметници би морали да бар у извесној мери савладају све остале уметности, то јест, да се њима активно баве у осталим просторијама. Тако уметнички образовани, они би овде припремали предлоге за архитектонско обликовање свих јавних и других зграда, мостова, паркова и другог. Техничко пројектовање и извођење овде не било обрађивано.

Спољашњи облик и унутрашње уређење Београдске опере морају указивати на то, да је то храм уметности. Она се мора обликовати према узорима који се налазе у природи – не сме се употребити лењир и шестар. Каао узор за то најбоље је узети пужасту шкољку. Тиме би се добила и максимална акустичност, јер би и унутрашњост оперске просторије имала облик као нека пећина, са извијеним површинама свих зидова, подова и таваница, тее би у њој долазило до резонанције свих тонова разних висина. Позорница би била на ужем делу те “пећине”, која би се од ње даље ширила. Просторије за остале уметности налазиле би се по ободу “шкољке”, а разне помоћне просторије у подножју на које би била постављена “шкољка” и које би биле у облику плочастих стена неправилног одблика. На улазу написати Новалисове речи:

“Човек постати јесте уметност”

ХРАМ НАУКЕ – БЕОГРАДСКА АКАДЕМИЈА

Академија је место искључиво за стицање знања из математичких и природних наука. Члан Академије може да буде свако. Она је заснована као друштво љубитеља науке – не као научна нити као школска установа. У њој се проучавају, унапређују и популаришу доле наведене науке:

Науке из чисто мисаоних посматрања

1. Теорија сазнања – укљућујући логику и научну методологију

2. Математика

3. Механика – само теоријска, аналитичка, експериментална се обухвата физиком

Науке из посматрања свемира

1. Географија

2. Астрономија

3. Геологија

Науке из посматрања неживога

1. Физика

2. Хемија

3. Минералогија

Науке из посматрања живога

1. Ботаника

2. Зоологија

3. Антропологија

У ту сврху Академија је опремљена разним кабинетима, библиотекама, лабораторијама, учионицама, слушаоницама и другим што је потребно за научни рад чланова, који у њима истражују области за које су сами заинтересовани, а сем тога одржавају мање појединачна, а више систематске низове предавања и вежбања – неповезана са неким школским програмима, већ према слободном нахођењу чланова. С обзиром на карактеристику удружења, у њој се за рад не добија никаква награда, нити се у њој полажу било какви испити.

Зграда у коју би била смештена Београдска академија мора већ по спољашњем облику указати на то да је то храм наауке. За то би била погодна основа која приказује Питагорину теорему са странама троугла, односно квадрата над њима у односу 3 : 4 : 5. Над том основом би била четири спрата – сваки за по једну групу наука – с тим што би спољни зидови имали јасно обележене вертикале

са тим поделама. Та четири спрата би лежала на приземљу цилиндричног облика, у

којем би биле заједничке слушаонице, учионице, уредништво часописа Академије и друго. Свуда по његовом спољашњем зиду били би исписани основни математички аксиоми и теореме, као и основни природни закони (на језику на којем су први пут изречени и са преводом на српски) уз ознаку имена онога ко их је пронашао, евентуално и са његовим ликом у барељефу. На сваком улазу с једне стране ставити натпис који је био на улазу у Платонову академију:

“Само ко познаје геометрију треба да уђе”

А на другој страни улаза Новалисове речи:

“Живот богова јесте математика.

Сви божаански посланици морају бити математичари.”

Тиме би се показало да Београдска академија није чисто понављање Платонове академије, већ да је израз Новога века.

ХРАМОВИ РАЗНИХ ВЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА

Сами храмови се граде по одговарајућим најлепшим узорима (старијим од 300 година). Њихов распоред у парку вршити на такав начин да се нико не може осетити запостављеним. За то може послужити или година настанка те верске заједнице или година изградње храма по чијем је узору грађено или географски положај или време пријаве градње.

Иако би то можда било неудобно, све њихове канцеларијске и друге просторије требало би сместити само у једну зграду, негде у средини између храмова. У истој згради сместити заједничку књижару и заједничку библиотеку, у којима би се могле куповати, односно читати књиге свих верских заједница (такође и млађих од 300 година), као и верски списи, митови и легенде већ ишчезлих религија и веровања, а такође и разне филозофске књиге из целога света и на разним језиицима. У тој згради направити и дворану за држање предавања из ових области, под условом да се смеју излагати само сопствена схватања, без вређања других верских или филозофских заједница.

Зграда би морала бити врло лепо уметнички обликована, без копирања и примене неког постојећег стила, што не значи да се не укључују неке идеје – не оригиналност по сваку цену. Могла би да буде са основом у облику равностраног троугла, са три улаза, поред којих исписати следеће:

1. На улазу за канцеларије, речи из Упанишада: “Он јесте Један и само Један Бог. Мудар тог Једног Бога назива различитим именима.”

2. На улазу за библиотеку и књижару Новалисове речи: “Ко само хоће Бога да тражи, тај га налази свуда.”

3. На улазу за слушаоницу речии из Упанишада: “Истина побеђује увек, а не неистина. Истином је поплочан пут ка Божанском. На том путу иду Риши са жељама свик угашеним, да би достигли Највише Боравиште Истине, а то је Бог.”

ОПШТЕ УРЕЂЕЊЕ ПАРКА ХРАМОВА

Сви храмови – уметности, науке и религија – смештени су у један лепо и маштовито уређен парк, уз избегавање правилних облика и симетрије.

На подесном месту – на улазима или негде у средини – исписати каменим плочама Новалисове речи:

“Религиозно учење јесте научна поезија.”

Њима је на најсажетији начин изнета основна идеја груписања свих храмова – уметничког, научног и верског – на једном месту. Сем тога, на погодном, централном месту – евентуално у облику базена – исписати на санскриту и на српском “ОМ”, односно:

Сем тога, на погодном, централном месту – евентуално у облику базена – исписати на санскриту и на српском “ОМ”, односно:

Слика 3. «ОМ» на санскриту

Tročlano društveno uredjenje

четвртак, 27. фебруар 2014.

Srpska duhovna geopolitika