Komentar na ANRI TOR-NUGESA

Vojislav Đ. Janković

POVODOM  KNJIGE "MASONSKI  RED"

ANRI  TOR-NUGESA

Beograd

2006

Povodom knjige "Masonski red" Anri Tor-Nugesa

Ovaj prevod knige objavljene u Francuskoj 1993. izdao je 2005 EVRO, Beograd. Isti izdavač je 2004. izdao i "Masonska ideja" kao prevod knjige istoga pisca izdate u Francuskoj 1990. po prvi put. Pošto sam ja ovu drugu pomenutu knjigu dosta opširno prokomentarisao u spisu "Povesna simptomatika", ja ću se ovde osvrnuti samo na ovu koja je kasnije objavljena.

I u ovoj knjizi se kaže da je Anri Tor-Nuges bio "Veliki Majstor Velike Lože Francuske 1983.-1985.", što znači jedan od vodećih ljudi svoga reda. Kako na njega gledaju pripadnici raznih drugih masonskih loža i kakve su razlike između njih - meni nije poznato. Ja samo znam da ima loža sa različitim propisima, statutima i obojenjima - što je normalno imajući u vidu da prema nekim informacijama ima oko 6.000.000 masona u svetu. No, pošto svi oni imaju nešto zajedničko - ime na to upućuje - mislim da su izlaganja Anri Tor-Nugesa ipak vrlo značajna za pojimanje čitavog masonstva, te im treba posvetiti pažnju.

Brojevi u zagradama u ovom tekstu označavaju strane ove knjige, a naslovi odeljaka su prema njenim glavama.

Predgovor Pola Lažea

O Polu Lažeu se ne daju nikakvi podaci, ali se može zaključiti da je i on član istoga reda, jer o piscu govori "naš Veliki Majstor", a i iz pisanja se vidi da zastupa iste ideje. Pošto on navodi nekoliko rečenica od Novalisa, koga i pisac doduše samo uzgred pominje, ja ću ovde kao moto mojih izlaganja navesti Novalisove reči:

"Ja sam ubeđen, da se hladnim, tehničkim razumom, i mirnim, moralnim smislom pre dolazi do istinskih otkrivenja, nego preko fantazije, koja izgleda da nas vodi isključivo u carstvo aveti, tom antipodu istinskoga neba."

Ove reči treba stalno imati na umu, a naročito ako se krene putem bilo kakvog okultnog školovanja.

Uvod

Da li se u ritualima, inicijaciji i simboličkom jeziku slobodnog zidarstva, koji se pominju u prvim rečenicama Uvoda (17) nalazi hladni, tehnički razum, i mirni moralni smisao? U ritualima i simboličkom jeziku svakako ne, a pošto mi njihova inicijacija nije poznata, ja je neću ni komentarisati. U Uvodu dalje stoji:

"Mašina za ispiranje mozga učinila je svoje i izopačila pamet i dušu mnogih naših savremenika." (19)

Moj tehnički razum bi voleo da zna: Ko je konstruisao tu mašinu? I: da li će se ona razgraditi pomoću "strpljivosti, žilavosti i hrabrosti"? Pa "i promenom gledišta"? - na šta nas upućuje slobodno zidarstvo (19). Kakva je njegova uloga u toj mašini? Da li je podmazuje ili joj stavlja klipove u točkove ili je samo posmatra? I kako? Za poslednje dve-tri stotine godina vidimo da su masoni bili i na mnogim istaknutijim položajima u društvu, a i na manje istaknutim ali važnim i uticajnim. Šta su oni uradili? Da li su za to vreme uviđali da se sastavlja takva mašina za ispiranje mozga?

Haos i pometenost sveta

Posle navođenja izvesnih mislilaca o propadanju i haosu naročito kod kulturnih naroda pisac kaže:

"Sigurno je da je 1945. godine demokratija pobedila totalitarne sisteme." (26)

Da li? I nije li izraz »demokratija" sinonim za "totalitarne sisteme"? I u demokratijama i u drugim totalitarnim sistemima 2-3% ljudi raspolaže sa preko 90% nacionalnog dohotka i uživa sva prava koja sebi sami pripisuju i prisvajaju i to time što ostalih 98% ili 97 % stanovnika tih prava lišavaju i dodeljuju im od tih dohodaka koliko oni sami smatraju da treba. Toliki je otprilike bio i procenat članova komunističkih partija ili nacional-socijalističkih i fašističkih. Toliki i broj demokrata u Atini koji su uživali sva prava, zahvaljujući tome što je na svakoga od njih dolazilo po 30 ili 40 robova, a ostali su bili bespravne žene i deca. No za tih 98% Periklove (499-429 p.n.e.) Atine nije se ni smatralo da su ljudi, pa je onih 2% na demokratski način ubilo i Sokrata (468-400 p.n.e.). Da li visoko inicirani masoni to ne znaju? A ko sve učestvuje u reklamiranju demokratije?

Pisac dalje pominje Ujedinjene nacije i 1948. proklamovana "ljudska i građanska prava" i pita se: koliko se poštuju ugovori koje one potpisuju, a i ta prava? On zatim konstatuje:

"Pravila i demokratski zakoni često se ismejavaju." (27)

Da li visoko inicirani masoni ne vide da su oni već prilikom osnivanja, odnosno proklamovanja bili ismejani? Jer, prema demokratskim načelima četiri najjače države (naziv "nacija" je takođe ismevanje) gospodare nad ostalih valjda oko 120 - ovde dakle nešto više od 3%. A o kakvim se ljudskim i građanskim pravima ovde radi - meni nije poznato. Ona se svakako diktiraju iz one četiri članice koji imaju pravo veta i suvereno vladaju ostalima. Ja samo znam da se pravo na istinu nikad ili skori nikad i ne pominje, a to je osnovno pravo bez kojeg nijedno drugo pravo ne može u pravom smislu biti ostvareno. U predavanju održanom u Dornahu 16.12.1916. (Das Karma der Unwahrhaftigkeit GA 173, str. 366-367) Rudolf Štajner navodi reči profesora univerziteta u Nju Jorku George Stuart Fullerton-a:

"Mi jesmo neutralni, ali imamo pravo na istinu i o Centralnoj Evropi."

Taj izraz nisam dakle ja izmislio. Kakav stav imaju visoko inicirani masoni prema pravu na istinu, kao osnovnom pravu svakog čoveka? Pošto su oni - kako kažu - u velikoj meri inspirisali razne ustave, da li se u bilo kojem demokratskom ustavu nalazi neki član koji govori o pravu na istinu? I da je javno širenje neistine zločin protiv čoveštva, koji se kažnjava najvećom predviđenom kaznom? A da je i skrivanje neke relevantne istine takođe laž?

Bez prava na istinu je besmisleno govoriti o bilo kakvoj društvenoj slobodi, demokratiji, humanizmu i drugom. Anri Tor-Nuges u svojim knjigama ističe značaj istine, ali se zadržava više na teorijskim i apstraktnim postavkama, ne daje nikakve impulse kako da se otkrivanje istine učini opšte čovečanskim idealom, kako da se to unese u život. Hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao kaže da pravo na istinu i progonstvo lažijivosti treba uneti u ustave. To je jedini osnovni, polazni način da se spasava od smrti kulture.

Lažljivost je ta koja uništava kulturu. Ja se ovde neću osvrtati na iskaze Rudolfa Štajnera, koga Anri Tor-Nuges ni u ovoj knjizi ne pominje. Novembra 2005. izlazio je u "Politici" kao feljton "Drevna Persija" od Olivera Potežice. Tu se pominju zapisi na "Behistanskom reljefu". Ja ću navesti neke:

"Kada je Kambis bio u Egiptu, narod je postao zao, laž se proširila po zemlji, čak i u Persiji i Mediji, kao i u svim ostalim provincijama."

U to je bio uključen i lažni Bardija kao brat cara Kambisa. Pošto je Kambis pri povratku umro, uzurpatore potuče Darije I Veliki (522-486 p.n.e) i postaje car. Na tom Bahistanskom reljefu od 520 godine p.n.e. dalje stoji:

"Darije kralj reče: Milošću Ahura Mazde sam ja kralj; Ahura Mazda mi je dao kraljevstvo."

"Darije kralj reče: Što se tiče provincija koje su se pobunile, laž je uticala da se one pobune, na taj način su oni varali narod. Onda ih je Ahura Mazda predao u moje ruke; postupih s njima u skladu sa mojom voljom."

"Darije kralj reče: U svemu tome pomoć mi je pružio Ahura Mazda, kao i svi drugi bogovi, svi oni koji postoje, zato što nisam bio iskvaren, niti sam bio lažov, niti sam bio tiranin, ni ja, niti bilo ko od moje porodice. Vladao sam u skladu sa pravdom. Nisam učinio nažao ni slabom, ni moćnom. Svakome ko je pomogao moju kuću, njemu sam dao prednost; onome ko je bio neprijatelj, njega sam uništio."

Reči "laž" sam ja podvukao. - Persijsko carstvo je 331. p.n.e. uništio Aleksandar Makedonski pobedivši Darija III. Da li se za tih 150 godina lažljivost u Persiji opet proširila? Radi boljeg razumevanja: Ahura Mazda je persijski naziv za Hrista - koji je "put, istina i život". Ako Evropljani - prvenstveno njihova vlastela, u koju spadaju i masoni - ne uzmu u obzir ovaj zapis o Dariju I, evropska kultura neće oživeti.

Ovde treba pomenuti da se u kasnije došlom spuštanju Ahura Mazde u telo Isusa i sa Misterijom na Golgoti nešto bitno promenilo u svesti čovekovoj, pa s tim i u odnosima među ljudima. To treba uzeti u obzir!

* * * * * * *

"Nakon Jalte, svet je bio bipolaran i zasnivao se na dve strukture, SAD-u i Sovjetskom Savezu, koje su predstavljale dve snage i dva oblika pritiska. ... Bipolarni svet zamenjen je novim neredom..." (27)

Ako uzmemo Linkolnovo pitanje: Ako rep nazovemo nogom, koliko onda nogu ima pas? - pa ne odgovorimo "pet" nego "četiri", onda ne može biti govora o nekoj bipolarnosti.  Ako su se Čerčil i Ruzvelt poklonili Staljinu na Jalti i obećali da će mu pod neposrednu komandu dati pola Evrope i pola Azije, a kasnije i mnogo šta drugo, onda se o bipolarnosti može govoriti samo kada se na ovo Linkolnovo pitanje odgovori "pet". Anri Tor-Nuges odgovara "pet" - ali uviđa da rep nije noga i odmah posle ovih bipolarnosti poistovećuje "ekonomsku dimenziju" "kapitalističke ideologije" sa onom marksističkom, gde je zapostavljena kulturna i duhovna dimenzija čoveka. On izričito kaže da i kapitalistička ideologija osakaćuje kulturnu, moralnu i duhovnu dimenziju. (28-29) Jedino što mu nedostaje hladni, tehnički razum i način izražavanja. Nije važno kako je obojen taj "homo economicus" (208), kao ni da li je petokraka zvezda crvena ili bela - da se približim i ja masonskom simboličkom načinu izražavanja i da upotrebim njihov simbol! Zar nisu masoni uneli petokraku zvezdu u zastave čitavog niza država da bi pokazali da su sve one njihove tvorevine i da je sve to jedno te isto? To bi trebalo oni sami da kažu u ime ljudskih prava na istinu!

Parafrazirajući Šatobrijanov tekst i primenjujući ga na savremenu Francusku Anri Tor-Nuges kaže:

"Na kraju ovog XX veka sve je poremećeno u duhu i običajima. Kad uđemo u crkvu, tamo ne čujemo da se govori o Bogu već o podršci crkve društvenim zahtevima i štrajku. U parlamentarnoj skupštini, elokvencijom i prezrenjem žigošemo bogatstvo, dok se grade najveća bogatstva i dok vitezovi industrije zauzimaju prostor iza scene. Propoveda se sveta jednakost među ljudima, a nejednakost je sve veća. Mislimo da smo politički život učinili moralnijim, a skandali izbijaju svake nedelje, dok su obični građani podvrgnuti svim surovostima zakona, a moćnici ovog sveta uživaju u svim oproštajima. Želeli smo da oslobodimo misao i ljude, a zarobili smo sve medije. Stvorili smo domove kulture, a nekultura se povećala. Obnavljamo i modernizujemo školstvo svake godine, a deca više ne znaju da čitaju i pišu. Intelekt i kultura palanke osvojili su sve. Ljubav prema otadžbini pokazuje se još jedino na tribinama stadiona. Hteli smo da pomognemo celom čovečanstvu, a ostavili smo svog komšiju da umre u siromaštvu. Pisali smo po zidovima da je zabranjeno zabranjivati, a bacili smo anatemu na sve one koji ne idu u 'pravcu istorije' i koji ne prate 'trendove'. Ubili smo slobodnu misao u ime slobode misli. Želeli smo da odbranimo demokratiju, a građani se nikada nisu osećali toliko odvojeni od onih koji ih predstavljaju, osećajući se kao stranci u svom društvu i sopstvenoj državi. Ovakav život izgleda kao sled nedoslednosti i apsurda pred kojima se ljudi osećaju tragično razoružani i nemoćni." (31-32)

Ovo je i suviše potresno i ne može se komentarisati. A nije ni potrebno. Strašan bol se izlio u ovako lapidarno konstantovane činjenice.

* * * * * * *

Pozivajući se na Platona koji u "Državi" kaže "kako su nezajažljiva strast i prekomerno bogatstvo razlozi za ravnodušnost prema svemu ostalom, što upropaščuje oligarhiska društva", pisac kaže:

"Nije li to tajna mana kapitalizma?" (32)

Ukazujući i na druge savremene probleme, on dodaje:

"Mi ne mislimo da možemo da ponudimo rešenje u toj veoma teškoj i složenoj oblasti." (34)

Ovde se postavlja pitanje: Kako je moguće da jedan veliki majstor jedne velike masonske lože uopšte niti pominje niti uzima u obzir ponuđeno rešenje Rudolfa Štajnera o tročlanom društvenom uređenju, po kojem bi državu trebalo razbiti na tri nezavisna, samo na ravnopravnoj bazi sinhronizovana dela, sinhronizovana na jednom forumu gde bi se predstavnici ove tri nezavisne oblasti ravnopravno dogovarali o zajedničkim akcijama:

1.                  DUHOVNU OBLAST, u kojoj bi u potpunosti vladalo NAČELO SLOBODE, a ne da je tiraniše država svojim pravnim propisima i ideologijom, a ne ni privreda svojim davanjem i uzimanjem novca;

2.                  POLITIČKO-PRAVNU, u kojoj bi vladalo NAČELO JEDNAKOSTI i koja bi se mogla u neku ruku označiti kao demokratska država gde svi građani koji imaju pravo glasa podjednako dolaze do izražaja, ali država koja je obuzdana i koja ne može da se meša ni u kulturu ni u privredu;

3.                 PRIVREDNU OBLAST zasnovanu na NAČELU BRATSTVA, koja bi se starala o podmirenju potreba svih pripadnika društvene zajednice - bez obzira u kojoj oblasti rade ili i nisu sposobni za rad, ali koja ne bi mogla da kupuje ni prava ni diplome ili verska ubeđenja, umetnost i drugo, a takođe se ni ove druge dve oblasti ne bi mogle mešati u njene poslove.

                  Hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao govore da je isključeno da postoji neka velika masonska loža, a da o tome predlogu za društveno uređenje ne zna; takođe da one to odbacuju bilo iz sujete bilo zato što neće da se odreknu vlasti.

* * * * * * *

Izostavljajući bilo kakve konkretne predloge za spasavanje civilizacije i pitajući se samo "možemo li" (35), Anri Tor-Nuges ukazuje na mogućnost da Evropljani podlegnu nasilju i mržnji i potonu u divljaštvo (36). Da se dovodi u pitanje "ideja o čoveku kao svesnom subjektu", te da se tako i pretvara "u objekt, u jednu vrstu stvari, u životinju..." (37).

Pošto on ne kaže kako čovek može da se pretvori u životinju, ja ću ovde i navesti izvod iz jednog mog pisma od 5.6.2003. (napisanog na nemačkom):

"Mi živimo u jednom vremenu, koje se mora vrlo ozbiljno uzeti. Svaki čovek se mora odlučiti: Da ojačava i uzdiže svoje čoveštvo ili da padne u životinjstvo, čak ispod životinjstva. U prvom slučaju mora se etički individualizam i težnja ka slobodi negovati i razvijati. To znači, nikad ne uskraćivati slobodu svojih bližnjih. Ako neko ima želju da vlada drugim ljudima, to znači: 'Ja ne želim da budem čovek, ja želim da budem ovan predvodnik i da vodim svoje ovce. Moj Gospod će mene ukrasiti klepetušom i čitavo stado će ići za mnom'. Sa tročlanstvom socijalnog organizma mnogi takvi ljudi bi bili spaseni od ove opasnosti - opasnosti da padnu u životinjstvo. - Postoji takođe i jedna druga opasnost: Svoje ja izgubiti u grupnoj duši nekog društva. Naročito ako čovek radi u nekom društvu sa okultnim sredstvima. - Postoji jedna još veća opasnost; Posvećivati se (i 'meditirati') nekoj temi, koja je proizišla iz jednog centra. To čine papa, Ujedinjene nacije i Opšte antropozofsko društvo: U svakoj godini treba svi ljudi nešto posebno da neguju. To je skrivena borba protiv etičkog individualizma. To vodi čovečija ja da se rasplinu u Devahanu, ne samo u astralnom planu."

* * * * * * *

Na postavljeno pitanje:

"Treba li se prepustiti beznađu?" - pisac daje odgovor: "Ne bi trebalo negirati postojanje zla u svetu, već reći da to zlo može biti pobeđeno ili barem delom savladano inteligencijom i voljom čoveka." Zatim citira Alena:

"... časni su ljudi koji istinski rade umesto da čekaju. ..." (39)

Ni ovde nije rečeno ništa konkretno, već samo u teoriji.

Ideja reda

Na suprot nereda koji je opisao u prethodnoj glavi pisac upućuje na red:

"Vršenje dužnosti i slobodno poštovanje pravila i zakona održavaju stabilnost grupe i osiguravaju dugotrajnost. U užem smislu koristićemo reč 'red' da bismo označili jednu posebnu grupu čiji su članovi položili zakletvu da će živeti u skladu sa određenim nepromenljivim pravilima i prema određenim principima. Takvi su danas, na primer, redovi lekara i advokata, zatim, vojska, religiozni redovi, viteški redovi, templarski redovi i, posebno, red slobodnih zidara. Slobodno zidarstvo se definiše kao inicijacijski i tradicionalni red."

Hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao ne može nikako povezati slobodu sa vršenjem dužnosti i zaklinjanjem da će se raditi po nekim zakonima i pravilima. U dužnosti je imanentno uključena prinuda, dakle nesloboda. A zakletva koja se odnosi na budućnost podrazumeva da se čovek odriče svoje slobode bar u izvesnom domenu; a ona koja se odnosi na iskaz o prošlosti znači da je bez nje laž dozvoljena. Tu se odmah nameću još i pitanja?

1.    Ko je taj koji propisuje te dužnosti i tumači ispravno izvršavanje njihovo?

2.    Ko je taj kome se polaže zakletva i na šta se i čime to čovek zaklinje?

3.    Kako glasi sam tekst te zakletve i ko ga je sačinio i kad?

I dužnost i zakletvu nameće "vladar od ovoga sveta" (Jn.12.31 i 16.11), sa čijom snagom čovek mora računati. Zato i Isus kaže:

"... dajte dakle caru carevo i Bogu Božije." (Mt.22.21)

A u Besedi na gori kaže:

"... ne kunite se nikako..." (Mt.5.34)

Kad se uz to doda najveća zapovest:

"Ljubi Gospoda Boga ..." i "Ljubi bližnjega svoga..." (Mt.22.37 i 39) i "... moje carstvo nije od ovoga sveta«" (Jn.l8.36), vidi se da Isus Hristos upućuje na činjenje iz ljubavi. Samo je čin iz ljubavi prema tom činu slobodan, a ne čin iz dužnosti. No kako čovek u ovoj fazi razvoja nije potpuno slobodno biće, on mora nešto da čini da zadovolji i "cara" koji je predstavnik "vladara od ovoga sveta" - mora na primer da jede.

Izraz "nepromenljiva pravila" ukazuje na zakletvu nečem mrtvom i to mumificiranom mrtvom - ne onom iz kojeg se nešto novo rađa; a i sa "određeni principi" se takođe ukazuje na nešto mumificirano mrtvo. I jedno i drugo ukazuje na neprilagodljivost razvoju sveta i čoveka. Razume se da oni," održava ju stabilnost grupe i osiguravaju dugotrajnost" - baš kao i mrtva stena ili i mumificirano telo. Mrtvo, mumificirano mrtvo je stabilno, a živo ne! Zar ćemo se zbog toga opredeliti za mumificirano mrtvo? Nije li taj stav, koji je izneo Anri Tor-Nuges i kojeg se drže ti razni pobrojani i nepobrojani redovi u stvari i uzrok smrti evropske kulture, jer su oni ti koji njoj daju ton?

Ja na sve ovo bratski ukazujem, jer je i meni posvećena ova knjiga:

"Bratski posvećujem ovu knjigu svima onima koji još uvek veruju u čoveka i slobodu duha." (5)

A pripadnici tih nabrojanih i nenabrojanih redova neka sami razmisle o tome! Takođe i šta treba da rade!

Život je uvek nestabilan. Biljka na primer niče, lista, cveta, donosi plod i vene, a iz njenog semena niču nove biljke. A Isus Hristos kaže: "ja sam put i istina i život..." (Jn.14.6). A Antihrist kaže: "ne ja je stranputica i laž i smrt". Pri tom se misli na onu "drugu smrt", smrt duše:

"Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom uskrsu; nad ovima druga smrt nema vlasti..." (Otkr.20.6)

"I smrt i ad behu bačeni u vatreno jezero. Ovo je druga smrt, vatreno jezero." (Otkr.20.14)

"A strašjivcima i nevernicima i gnusnima i ubicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svima lažama - njima je mesto u jezeru koje gori od vatre i sumpora; to je druga smrt." (Otkr.21.8)

Naravno da čovek iz onog dela svoga bića sa kojim je slobodan može da izabere i ropski jaram pomoću zakletve, pa i smrt. Može i oduzimanjem slobode drugima i nastojanjem da drugima vlada sam sebe da potčinjava ćudima tih drugih i tako padne u životinjstvo - kako sam ja to slikovito izrazio u onom gore navedenom pismu. Jer onaj koji vlada postaje potpuni rob ćudi onih koje porobljava - stalno mora da o njima misli i saobrazno njima da radi kako bi se održao na vlasti. Samo onaj ko ne ometa slobodu drugih može ostvarivati svoju slobodu. A na suprot onome koji radi po dužnostima koje mu neko imenovani ili neimenovani nameće - takav čovek će iz svoje slobode razvijati svoj sopstveni etički individualizam. Ostvarujući svoju slobodu saznavanjem istine, on će delovati moralno, jer će uviđati da je nemoralno činjenje ujedno i neslobodno činjenje (sem kod sasvim izopačene ljubavi prema zlu), činjenje koje dolazi iz telesnosti:

"... a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh." (Rim.7.14)

Pisac dalje kaže:

"Politika treba da se potrudi da izgradi državu u skladu sa pravdom, a da čoveka usmerava ka umerenosti i mudrosti." (44)

I ovde se hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao pita: Kako nešto apstraktno kao što je "politika" može "da se potrudi" da učini nešto konkretno? Može se govoriti da je ovo cepidlačenje, ali ako se ne imenuje ko je taj ili koji su ti što treba nešto da urade, onda se svi redom oslobađaju bilo kakve odgovornosti za nečinjenje ili za rđavo činjenje. Pri tome svakako vlastela, u koju spadaju svi gore pobrojani kao i nepobrojani redovi, imaju daleko veću odgovornost od sebra, iako ni ovi nisu bez ikakve odgovornosti. A ako je ta vlastela dovela do ovakvog rđavog stanja kako ga jezgrovito opisuje Anri Tor-Nuges, to znači ili njihovu zlu nameru ili nesposobnost. Prema tome za spas civilizacije - pa i njih lično - vlastelu treba razvlastiti, te uvođenjem tročlanog društvenog uređenja prebaciti odgovornost, punu odgovornost i na sebre.

Razume se da oni kojima su isprani mozgovi i ne uviđaju da se u svetu i u čovečanstvu stalno nešto menja, te da oni nisu sposobni da shvate: da je prošlo vreme kad je bilo dobro da sveštenička kasta vodi ljude; da je prošlo vreme kad je bilo dobro da kraljevska, viteška ili vojna kasta ljudima vlada; da je prošlo i vreme kad je bilo dobro da zanatska, trgovačka, privredna kasta upravlja ljudima; te da je sad nastalo vreme da apsolutno svi ljudi treba da prime i taj teret i odgovornost, da ravnopravno - dakle i sa jednakom odgovornošću - prime upravu nad čitavim društvom. Naravno da se to ne može preko noć sprovesti, jer su najcivilizovanija društva vrlo zagađena, duhovno zagađena naročito poslednjih sto ili sto pedeset godina. Treba vremena da se to sve počisti, ali od nekud treba početi.

Po mom mišljenju je sada za početak najpodesniji prostor oko preseka uporednika od 45° severne širine, gde je srednja osvetijenost Zemlje i koji od skoro svih najviše prelazi preko kopna, i podnevka od 20° ili 20°30' istočne dužine, koji se nalaze na sredini između podnevaka geomagnetskih odnosno magnetskih polova i koji takođe od svih podnevaka najviše prelaze preko kopna. Ja sam na to ukazivao još od jula 1993, a objašnjavao i avgusta 1996. i kasnije, a sada bih dodao još i to da je razvoj duše svesti - što je zadatak sadašnje kulturne epohe - vezan za čvrsti element, dakle za kopno. Narodi koji govore engleski i koji imaju glavni zadatak da razvijaju dušu svesti ne nalaze se u takvom geografskom položaju ili geopolitičkom - da upotrebim moderni izraz. No oni bi na ovom području mogli to najlakše postići, da se krene odavde sa uvođenjem tročlanog društvenog uređenja, koje je u smislu sadašnjeg trenutka epohe razvoja duše svesti. Ti narodi su za to i najodgovorniji pred duhovnim svetom.

Naravno da se može početi i negde drugde, ali najpre u Srednjoj i Istočnoj Evropi. Zapadna nije za to podesna.

Pisac dalje pominje "red prava, pravde, dobrog, vrednog" (46), ali opet ostaje u pukim apstrakcijama. Ako se lepe ideje žele da uvedu u život, one se moraju konkretizovati. Svakodnevno iskustvo, a "iskustvo jeste uslov istinitosti" (46) - kako nas pisac upućuje na Kanta - svakodnevno iskustvo nam dokazuje da razni ljudi imaju sasvim različita shvatanja o lepim idejama. Pa i Petko kaže Robinzonu da nije dobro da neko pojede Petka, a da je dobro da Petko pojede nekog čoveka! Da li procenu o tim lepim idejama treba da vrši neka samozvana elita ili sav narod? Anri Tor-Nuges je već pokazao da je sadašnja vladajuća elita to sve izopačila. On sam dalje ukazuje da "posle perioda najvećeg haosa neumitno dolaze periodi reda, ponekad veoma strogog reda" i tu ukazuje na red najgore tiranije i terora" (46-47). Da li je to red koji on želi i da li je samovolja vlastodržaca stvarno red kako ga je on nabrojao? Zar ne treba samu vlast kao vlast razvlastiti, oduzimajući joj mogućnost da preko nastave, umetnosti i svih mogućih naučnih, kulturnih i verskih institucija ispira mozgove ljudima još od najranijeg detinjstva i oduzimajući joj mogućnost da ona po svojem ćefu poslušnicima dodeljuje više privrednih dobara, a nepokornima manje? - To razvlašćivanje vlasti može se sprovesti preko tročlanog društvenog uređenja, o kojem se u ovoj knjizi uopšte ne govori.

* * * * * * *

Posle idealističkog prikazivanja monaškog reda, zatim viteškog i templarskog pisac ukazuje na masonski red. To je u stvari govorenje samo o onome kako ih je neko zamišljao ili kakvi bi možda trebalo da budu, a ne o onome kakvi oni jesu u stvarnosti, dakle govorenje u čistim apstrakcijama. Ako se ne pominje i ono kako je to ostvareno, onda odstupamo od onog Kantovog da "iskustvo jeste uslov istinitosti" (46), a na šta nas sam pisac upućuje. Da bi se približilo stvarnosti, ja bih ovde postavio takođe i sledeća pitanja. Kako se i zašto u nekim manastirima skupljalo blago, koje je moralo neki put da se čuva visokim bedemima, naravno i oružjem? Da li je u zakletvama vitezova uključeno da će se latiti oružja samo radi zaštite života i odbrane imetka onih koji ih izdržavaju, a ne i za zadobijanje tuđeg i zašto su neki kršili "sopstvene zakletve" i izbacivani iz reda (49) i čime su se onda posle toga bavili? Da li su templari svoje bogatstvo stekli golim rukama ili mačem? Kolika su prosečna primanja vitezova modernih redova, a kolika ostaloga stanovništva u određenim državama - da se ne upuštamo u odnose vlasništva?

Pisac i ovde ističe kod svih tih redova "svečanu i svetu zakletvu" (51). O zakletvi je gore već bilo govora i naglašeno da je ona u suprotnosti sa učenjem i impulsom Isusa Hrista.

Ja sa ovakvim pitanjima i primedbama - kao i docnijim - uopšte ne želim ni najmanje da morališem. Prvo zato što ja sam sebe ni u najmanjoj meri ne smatram pozvanim da moralno bilo koga procenjujem, a najmanje ljude koje nisam ni poznavao ili da trpam na gomilu makar samo dvoje, a da ne govorimo o više hiljada i hiljada ljudi. No delo, ne čoveka treba procenjivati i moralno. Sem toga, ako su se neki ljudi pridružili nekom ispravnom pokretu i vršili nemoralna dela u njegovo ime ili pod njegovom maskom, to ne znači da ih je taj pokret na to podstakao ili na nemoral upućivao. Nije hrišćanstvo krivo što su se Evropljani u Tridesetogodišnjem ratu tamanili, već oni koji su hrišćanstvo upotrebljavali kao oruđe za širenje svoje vlasti. To isto važi i za ovde pomenute i nepomenute redove. Međutim, ukazivanjem i na one negativne istupe i pojave kod njih, oni pozitivni se mogu ojačati, jer će oni dobronamerni uvideti izvesne slabosti u njihovim osnovama i moći će da se od njih lakše brane. Prećutkivanje i tih negativnih pojava jeste isto što i podsticanje i ohrabrivanje da se to zlo širi. Ako se zlo obelodanjuje i izbacuje iz podzemnih skrovišta na površinu, ono gubi svoju moć.

* * * * * * *

Ka kraju ove glave ukazuje se na ideale za koje se slobodni zidari bore i dodaje:

"Za razliku od drugih epoha, gde je sloboda tražena ne bez razloga, u protestima protiv zloupotreba vlasti, danas ljudi traže vlast i poštovanje vlasti kao garanciju osnovnih sloboda." (57)

Da li? Nije li to težnja da se neka druga vlast zameni svojom? Ne upućuje li to na nekadašnju jezuitsku državu u Paragvaju koja je osnovana pod španskim kraljem Filipom II (1527.-1598.) i trajala sto pedeset godina? Ili na njen sadašnji odblesak u Švedskoj, gde je procenat samoubistava možda najveći na svetu? Ta zar nije i sam Anri Tor-Nuges u citatu iz prethodne glave ukazao na pogubnost vlasti? Ta i on je doživeo smenjivanja vlasti, pa kaže: "Na kraju XX veka ..." (31). I kako može vlast da garantuje slobodu, kad je u vlasti imanentna prinuda, jer vlast bez prinude nije vlast? To podseća na Minhauzena, koji je sebe uhvatio za perčin i digao u vis!

No uprkos tog apsurda koji i pisac oseća, on traži neko razjašnjenje u nekoj mističkoj vlasti i nastavlja:

"Koji je, na kraju, vitalni problem koji se postavlja pred čoveka XX veka? To je problem izbora, ali ne između vlasti i slobode, već između dva oblika vlasti i dva oblika slobode, on može odabrati da traži potpunu, apsolutnu slobodu koja ne želi da poštuje ni jedno pravilo i ni jedan zakon, pisan ili nepisan. Ali, on može odabrati jedan drugi oblik slobode, slobodu osvetljenu znanjem i podređenu vrednostima; dakle, slobodu koja se izražava u okviru pisanih i nepisanih zakona. Čovek, takođe, može da izabere između dva oblika vlasti; jedne apsolutne, totalitarne vlasti, koja ne priznaje i ne poštuje prava ljudskog bića, i, druge, nazovimo je demokratskom, koja priznaje i poštuje osnovne slobode individue uređujući zakonom njena prava," (57)

Međutim, to je sve i suviše konfuzno rečeno. Šteta što Anri Tor-Nuges nije proučio ili razumeo "Filozofiju slobode" i druge spise Rudolfa Štajnera. Ali njegova dela je neko svakako stavio na indeks zabranjenih knjiga - bar za one na koje može da utiče. Verovatno od strane neke vlasti koja pretenduje da je ona onaj pravi oblik vlasti samo još ne bez konkurencije, jer naravno da nema nijedne vlasti koja ne smatra da je ona ta prava i nepogrešiva.

No, ako bismo čak i pretpostavili da je negde došla neka takva idealna vlast, oni koji je sprovode automatski bi se posle nekog vremena izmetnuli i iskvarili - naravno čast izuzecima! Do toga bi došlo prvo zato, što oni - budući da su Bogom dani da zastupaju pravi zakon i red - sami sebe počinju da visoko cene, pa se kod njih umesto skromnosti i skrušenosti razvija sujeta i gordost. A - po učenju naše crkve - gordost je prvi smrtni greh, od kojeg i svi drugi potiču. Zatim, pošto se već brinu i staraju o ispravnom radu svoje braće ili dece, oni neće imati vremena recimo da okopavaju kukuruz, nego će sedeti u hladovini, gde će meditirati i dogovarati se kako da svoj posao što bolje obave, a drugi će im donositi proju i to više nego što mogu da pojedu (nemaju takav apetit kao kopači), pa će tim viškom nagrađivati one koji im budu donosili vodu i prali rublje. A pošto je svuda potrebno obezbediti podmladak, neko vispreno momče ili devojče će radije izučiti te zakone i red od vladara (naročito ako su s njima u srodstvu), nego da se prihvati motike. A ako su ga samo spoljašnje izučili, a nemaju taj mistički zakon u sebi? - Naravno, ako ovu sliku treba da prenesemo u stvarnost, onda sve u njoj treba pomnožiti sa hiljadu ili milion. To je vlast! Uz to se postavlja i pitanje: Zašto svi vlastodršci imaju telohranitelje? I da li su ovi u svakom momentu spremni da ubiju?

Ali šteta je takođe i to, što pisac ne prihvata ni pouke iz Novog zaveta. Na primer iz Pavlove poslanice Rimljanima, gde se u glavi 7. govori o oslobađanju od služenja zakonu ili Galatima, gde se u glavi 3, 4. i 5. kaže da nas je Hristos oslobodio od služenja zakonu. Insistiranje na podređivanju nekim vrednostima i pokoravanje nekom zakonu i to još uz zakletve - to je izrazita borba protiv Hristovog impulsa:

"Jer vi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti, nego ljubavlju služite jedan drugome. Jer je sav zakon našao svoje ispunjenje u jednoj reči, u: 'Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe'. Ako se pak međusobno ujedate i izjedate, pazite da jedan drugoga ne istrebite." (Gal.5.13-15)

Šta su Evropljani uradili u XX veku? Pod vođstvom vlasti onih koji ne priznaju Hrista i bore se protiv Hristovog impulsa oni su sebe istrebili. A svaki član bilo kojeg od ovde imenovanog ili neimenovanog reda neka dobro razmisli o njegovoj ulozi bar u tom XX veku, veku koncentracionih logora i dobro organizovane lažljivosti!

Masonski red i tri stepena slobodnog zidarstva

"Definisali smo slobodno zidarstvo kao tradicionalni inicijacijski red koji se zasniva na bratstvu. Ne bi ga trebalo mešati sa udruženjima svetovnog tipa. Slobodno zidarstvo jeste hijerarhijski red koji podrazumeva tri stepena ili tri klase: Učenik - Pomoćnik - Majstor. Svaki stepen ima svoje osobine i odgovara određenom prelaznom intelektualnom i duhovnom trenutku razvoja čovekove svesti." (61)

Već u prvoj rečenici dat je akcenat na tradiciji. Od kad potiče ta tradicija i od koga?

"Majstor - mason jeste onaj koji poznaje, koji usmerava i vodi učenika i pomoćnika i onaj koji obučava i imenuje. Zaista se postaje slobodni zidar tek kad se postane majstor." (62)

Majstor je dakle prema indijskom izrazu guru, kome se potpuno predaju učenici i pomoćnici; sa punim poverenjem da će ih on usmeravati i voditi na ispravan način, na ispravan način kako to svaki od tih vođenih sam za sebe zamišlja. Oni se u potpunosti dakle predaju njegovom autoritetu. Da li taj majstor opravdava to poverenje i apsolutno predavanje njegovom vođstvu? Indijski jogi Vivekananda oseća da je to izvanredno delikatno pitanje i daje čitav niz pokazatelja, po kojima učenik treba da proceni i prepozna da li sme da se preda u ruke tako nekom guruu. Anri Tor-Nuges o tome ništa ne govori. Da li se kod masona podrazumeva, da samim tim što je neko majstor, da to znači da je nepogrešiv i to u tako nekoj delikatnoj oblasti kao što je put inicijacije? A šta, ako on to nije? Šta, ako je dobronameran, ali nije potpuno izučio svoj zanat? A šta, ako i nije dobronameran? Ako je ubačen kao agent nekog drugog reda koji se bori protiv masonstva? - Ja znam da su ovo vrlo neugodna pitanja, ali hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao njih nameće.

Iskustvo pokazuje da su se u najplemenitije pokrete ubacivali ljudi koji su bili baš sasvim suprotno njima nastrojeni i te pokrete iskorišćavali za svoja patološka iživljavanja. Svetog Dominika ili svetog Franju Asiškoga bi čak i nehrišćani mogli poštovati kao svece. Pa ipak je jedva dvanaest godina posle Dominikove smrti 1221. papa Grgur IX 1233. dominikanskom redu poverio vođenje inkvizicije, u kojoj su dolazili do izražaja ljudi sa sadističkom patologijom. A zna se da su sličnu ulogu u Drugom svetskom ratu igrali i određeni franjevci, neki samo podstičući ustaše da kolju, a neki su čak i sami klali pravoslavne Srbe. Kakva je garancija da se nešto slično ne može događati i među masonima? I kakve to može imati posledice? Ispiranje mozga?

U opisu posvećenja u prvi i drugi stepen potvrđuje se to vođenje. Međutim, u opisivanju drugog stepena na jednom mestu stoji:

"Ukoliko je bio pravilno vođen ..." (66)

To znači da neko nije pravilno vođen. Veliki Majstor Velike Lože Francuske ništa ne kaže šta se dešava sa pomoćnikom koji nije pravilno vođen; a ni sa majstorom koji ne vodi pravilno.

"Pomoćnik mora steći znanje, koje je uslov za stvaranje sveta; savladati intelektualni jezik koji mu omogućava da razume i radi, da pređe sa ideje na delo." (66)

"Uspešno delanje nije moguće bez istinskog poznavanja sebe samog, sveta, društva u kome živimo." (67)

Ni ovde se ništa ne kaže, šta biva ako pomoćnik nije stekao potpuno ili pravo takvo znanje. Možda i zato što nije bio pravilno vođen? Da li on tada samo ne biva preveden u stepen majstora? No ako ga majstor koji ga je neispravno vodio takođe i "imenuje" - kako je napred navedeno? Jer majstor koji nepravilno vodi svakako da nepravilno i imenuje. A ako takvog bez pravog znanja treba da imenuje neki drugi majstor ili majstori, koji utvrde da je on nepravilno vođen - kakav se onda stav zauzima prema njegovom vođi? Šta se tada događa?

Hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao mora da postavlja takva pitanja, jer to ima dalekosežne posledice. U okultizmu se zna, da onaj ko pođe putem inicijacije, a pri tom ne ispuni sve potrebne uslove, da on onda postaje gori nego što je bio pre tog školovanja. Ja i na ovo samo bratski upućujem. U samu tehniku masonske inicijacije ja se ne mogu upustati, jer je njen opis ovde dat samo u naznakama.

* * * * * * *

Legenda o Hiramu, graditelju Solomonovog hrama izgleda da je vrlo značajna za masonsku inicijaciju. Ona ih upućuje na razmišljanja o smrti. Međutim, da li je smrt "apsolutno ništavilo" ili "prava svetlost":

"To nije stvar nauke nego vere, verovanja i, možda, nade." (73)

Stav iskazan ovim recima jeste potvrda za ono što Rudolf Štajner kaže da Zapad ima istinu bez nauke, a Istok nauku bez istine.

* * * * * * *

"Istine su otkrivene, veo je pao u krilo jednog reda, Masonskog reda, jednog hijerarhijskog reda i svaki trenutak je nezamenljiv i neophodan."(75)

Ja mogu prihvatiti da se preko uživljavanja u simbole i rituale otkrivaju istine. Ali šta to vredi, ako nisu protumačene i naukom? I objašnjene "hladnim, tehničkim razumom, i mirnim, moralnim smislom" da bi se došlo do "istinskih otkrivenja" - kako to kaže Novalis? Bez toga se te otkrivene istine tumače i povezuju "preko fantazije, koja izgleda da nas vodi isključivo u carstvo aveti, tom antipodu istinskoga neba."

I ovo je jedna moja čisto bratska opomena, na koju me podstiču kolebanja i dileme Anri Tor-Nugesa po pitanju smrti, a koje su u ovoj glavi iznete na više strana. Ako masonski posvećenici nemaju istinsko znanje o smrti nego samo verovanje, pa još i po tom pitanju nisu jedinstfeni, to onda znači da su dospeli "u carstvo aveti, tom antipodu istinskoga neba".

Ja bih ovde još dodao, a masoni neka sami to provere:

1. Uživljavanja u simbole svakako da razvijaju fantaziju više nego hladni, tehnički razum.
2. Praktikovanja rituala svakako da više deluju na podsvest - preobražavajući čovekovu nižu prirodu - nego na punu budnu svest, u kojoj je središte mirnog, moralnog smisla.

Ja i ovo govorim podstaknut bratskom ljubavlju.

Tri male svetlosti: Mudrost - Snaga - Ljubav

Objašnjenje ove tri male svetlosti je lepo dato. Ja bih tu dodao, da su tu povezane i tri snage čovekove duše: u mudrosti - mišljenje, u snazi - htenje, u lepoti - osećanje. Sa tim snagama se do njih dolazi. I to je nešto čemu teži svaki čovek na Zemlji. Ta težnja je u glavnom podsvesna i dobro je, ako se ona osvetljava, te se nastoji na svesnom ovladavanju tim "malim svetlostima".

Tu podsvesnu težnj^:u ću ja objasniti na po mogućstvu najprostijem primeru. Onaj ko po kontejnerima prebira, teži ka mudrosti o tome šta se iz njih može korisno upotrebiti. Pri tom on upotrebljava izvesnu snagu da to ostvari. Kad je to ostvario, on doživljuje lepotu i zadovoljstvo u tom činu.

Tradicija i slobodno zidarstvo

"Slobodno zidarstvo može da se definiše kao tradicionalni inicijacijski i univerzalni red Zasnovan na bratstvu. Ideja tradicije prisutna je u ideji slobodnog zidarstva." (99)

Ova definicija i nije baš neka definicija, jer se sa njom ne može skoro ništa zaključiti, jer je data u sasvim opštim pojmovima. Docnije pisac upućuje na tradiciju judaizma i hrišćanstva, kao religije "koje su nam najbliže", što bi značilo da se slobodno zidarstvo na njih nadovezuje, na njihove tradicije.

"Judaizam je, u svojoj osnovi, religija defisisana odnosom prema Zakonu." (100)

"Hrišćanstvo želi da održi tradiciju. Sam Isus kaže da nije došao da bi poništio zakon, već da bi ga ostvario i bez prestanka se poziva na Oca i ono što on smatra za istinsku tradiciju." (101)

"Za katolike, na tradiciju koju su zaveštali apostoli, nadovezuje se tradicija 'Predaka Crkve' - grčkih predaka i rimskih predaka." (101)

Posle ukazivanja na izvesna suprotstavljanja u prošlosti, pisac kaže:

"Ali, tradicija, u pravom smislu, ne ograničava se samo na njeno očuvanje u sadašnjosti. Tradicija je i obnavljanje, novo pravilno korišćenje prošlosti polazeći od budućnosti, ponovno čitanje i novo delanje, a ne zatočeništvo, jer je tradicija okrenuta ka budućnosti." (102)

Ova poslednja rečenica ukazuje na vrlo ispravan stav Anri Tor-Nugesa u odnosu na samu tradiciju. U pitanju je samo da li se potpuno i ispravno sagledava sadašnjost i šta treba raditi za budućnost, šta iz nje dolazi. Međutim, u pogledu hrišćanstva on ne uviđa da je Isus Hristos baš time što je "ostvario" zakon, on njega i ukinuo; da je time prekinuo tradiciju judaizma i da je ljude uputio na slobodu:

"A sad smo oslobođeni od zakona, pošto smo umrli onome koji nas je potčinjavao, tako da sad služimo u novom duhu, a ne u starom slovu." (Rim.7.6)

Ako se to ne uviđa, onda se ne može pravilno koristiti prošlost polazeći od budućnosti, u kojoj će se tek sve više i više čovek pod Hristovim impulsom oslobađati. To je bitno!

Isus Hristos mnogo puta radi protivno zakonu i zbog toga su ga Judeji i osudili na smrt. Na primer; trganje klasja i lečenje u subotu (Mt.12 i Jn.5), pranje ruku (Mt.15.2), odnos sa Samarjankom (Jn.4), oslobađanje od kamenovanja preljubnice (Jn.8) itd. Da ne govorimo o Misteriji na Golgoti, sa kojom se mnogo šta suštinski izmenilo i u čovečanstvu i u svetu, ali što je vrlo daleko od piščevih shvatanja. Ko ne uviđa te razlike nego misli da je Isus: samo po nekom svom osećaju nastavio ili eventualno i nadograđivao neke judejske ili druge tradicije, taj je u tragičnoj zabludi; on uopšte ne shvata božansku prirodu Hrista. Rudolf Štajner kaže: A neprimanjem Hrista mišljenje dolazi u nered. A iz gore navedenih reči "Isus ... smatra za istinsku tradiciju" vidi se da Anri Tor-Nuges u njemu gleda samo kao na nekog valjanog čoveka i učitelja, koji je mogao možda i nešto pogrešno da "smatra". To je stav koji se u glavnom uvrežio među zapadnim protestantima, a ne shvatanje jezuita i vođa katoličke crkve da je Isus kralj, a naravno papa njegov zastupnik na Zemlji, na celoj Zemljinoj lopti. Iako i Jedni i drugi poriču, odnosno skrivaju božansku prirodu Hrista, poriču dakle Bogočoveka Isusa Hrista - to je već razlog za njihov sukob ili eventualno za neko dogovaranje i sporazumevanje, kompromis ako je potrebno.

Međutim, uprkos tog nerazumevanja Hrista i u Anri Tor-Nugesu deluje Hristov impuls kad kaže da je potrebno "da sad služimo u novom duhu", ne u smislu i oslanjajući se na tradicije, već "ponovo čitanje i novo delanje, a ne zatočeništvo ...". Potresno je to što takav čovek nije mogao da primi ispravno shvatanje o Hristu. Ali:

"I niko ne sipa novo vino u stare mehove; inače, vino će poderati mehove, pa propadaju vino i mehovi. Nego novo vino u nove mehove." (Mk.2.22)

Tu se sad postavlja i pitanje: Kako se može nastaviti tradicija koja je prekinuta i u čemu? Ja to naravno ne isključujem, ali to treba objasniti. U čemu se sastoji to sastavljanje?

Masonska tradicija

"Tradicionalno slobodno zidarstvo polazi od dve ideje: tajne, skrivene i gotovo neuhvatljive ideje Istine, koju slobodni zidar svojim istraživanjem i inicijacijom pokušava da otkrije. On, sa svojom braćom, traži svetlost pomoću simbola koji su za njega alati, oslanjajući se na tradiciju. Ali, to angažovanje je slobodno, kao što i potraga, koja se preduzima, mora biti slobodna. Druga ideja jeste sloboda misli i savesti, u postupcima i izražavanju." (109)

Da li je "ideja Istine" neuhvatljiva zato što slobodno zidarstvo nema i nauku o njoj - kako je to napred rečeno za Zapad? Pošto je ovde napisana velikim slovom, pod tom "Istinom" pisac svakako podrazumeva nešto posebno i to vrlo apstraktno što ni sam ne ume da izrazi. Međutim, ako bi čovek s malo skromnosti pošao od istina koje mu se otkrivaju u svakodnevnom životu, on bi onda imao i ideju o istini - ako ne o "Istini".

O simbolima i tradiciji je već bilo govora. A šta znači "sloboda misli i savesti"? Misli su podvrgnute nekim zakonima logike. Za čoveka čije misli nisu podvrgnute zakonima logike kaže se u najblažim izrazima da je konfuzan. A savest? Šta je to? Inicirani bi trebalo prvo nju da objasne - šta pod njom podrazumevaju, pa tek onda da se govori o njenoj slobodi. Sloboda je ključno pitanje, ako se radi o saznavanju istine o čoveku, a odbacivanjem (i samim prećutkivanjem) "Filozofije slobode" Rudolfa Štajnera slobodni zidari padaju u teške zablude, nemaju nauku ni o istini, a ne ni o slobodi. Otuda i sledeće reči:

"Veliki arhitekta svih svetova predstavlja uzvišeni princip koji prirodi daje formu i organizaciju, inspiriše i opravdava napore čoveka u borbi protiv slepih sila materije, sreće i sudbine." (109)

Može li istinski pobožan čovek da govori o slepim silama materije, sreće i sudbine? Nije li i njih stvorio i sredio Bog ili organizovao "Veliki Arhitekta svih svetova" (110 i dalje) - da upotrebim masonski izraz? Kad bi se istina o slobodi osvetlila naukom, to se nikada ne bi moglo ni pomisliti.

Pošto Anri Tor-Nuges u svojoj knjizi "Masonska ideja" na strani 81. kaže da se zakletva polaže na Bibliji otvorenoj "na Jevanđelju po Jovanu, čiji se Prolog ponekad recituje ...", ja bih ovde podsetio na prve reči:

"U početku bese Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje." (Jn.1.1-3)

Pod tim "sve" svakako su obuhvaćene i "sile materije, sreće i sudbine" (ja ovde naročito izostavljam "slepe"). No pošto:

"... slobodni zidari, u potrazi za istinom i pravdom, ne prihvataju nijednu prepreku i nijednu granicu." (110), ja se nadam da će se bar neki iz ove misaone konfuzije izvući.

* * * * * * *

"Pozivanje na slobodu misli pretpostavlja, najpre, ispitivanje prirode misli, i zatim, značenja slobode." (110)

Međutim, objašnjenja koja su posle ovih reči data nisu zadovoljavajuća. Izgleda da se pod "slobodom misli" podrazumeva sloboda izražavanja svoga mišljenja, naravno povezanog sa istinom:

"To znači da sloboda poznaje samo jedno ograničenje, a to je istina."(112)

Ja bih to radije formulisao ovako: Sloboda se ostvaruje jedino u okviru istine.

"Sloboda izbora i prosvećena sloboda su granice između kojih se nalazi ljudska sloboda; one su pre dva komplementarna nego suprotstavljena gledišta. Čovek može da izabere grešnost i zlo, on ne može da se naziva slobodnim ako nema mogućnost da izabere Istinu i Dobro." (112)

"Zbog toga, ne možemo da govorimo o pravoj slobodi nezavisno od znanja, koje je usklađeno sa vrednostima koje simbolizuje Veliki arhitekta svih svetova." (113)

Vidi se da Anri Tor-Nuges svakako uviđa da je čovek na neki način ograničen u svojoj slobodi, ali da ipak ima mogućnost izbora između "grešnosti i zla" i "Istine i Dobra". Ali, zar u "sve svetove" ne spadaju i "sile materije" i druge? Zar Veliki arhitekta nije i njih sredio baš zato da bi čovek mogao da ima taj izbor i bude slobodan? Čovek svakako nije slobodan da prođe glavom kroz zid; a i ako računa da je dva i dva pet dobiće izvesan udarac mada ne tako drastičan. Pitanje čovekove slobode je ključno za razumevanje čoveka, pa je čudno što se jedan filozof ne pozabavi i već pomenutom "Filozofijom slobode" Rudolfa Štajnera, kad već ima tako provokativan naziv - makar da bi je pobijao. Pogotovu kad je toliko predan Istini kao Anri Tor-Nuges, a što se vidi ne samo iz gornjih reči, već iz cele knjige.

Na kraju ove glave pisac objavljuje svoju poruku koju je uputio masonskim ložama koje rade po Škotskom Ritualu. Ukazujući na "haos" i "tamu univerzuma" koji "osvajaju avet" na kraju XX veka, Anri Tor-Nuges poziva na akciju da se tome suprotstavi:

"I to, čuvajući, najpre, građanski mir, a zatim, uz strogo poštovanje zakona i demokratije, braneći osnovne slobode bez kojih čovek više nije čovek, u našoj zemlji, u Evropi, a zatim, u svetu.

"Prenosimo ljudima, svim ljudima dobre volje, svedočanstvo našeg prisustva u svetu i vernost našim idealima i tako im osigurajmo tu kulturnu i duhovnu hranu bez koje je svaki čovek osakaćeno i očajno biće.

"Prihvatimo našu prošlost, celu prošlost koja dolazi iz naših majki domovina: Atine, Rima i Jerusalima, zarad budućnosti i nade." (116)

Pisac zatim poziva na vernost "našoj tradiciji" i da Braća ostanu jedinstvena:

"Naša prošlost jeste jemstvo naše sadašnjosti i ako želimo da osiguramo svoju sadašnjost ostajući verni svojoj prošlosti, umećemo da pripremimo budućnost." (117)

Treba da "Istina, Pravda, Volja i Bratska ljubav ostanu sveti" i:

"Spasićemo čoveka svog vremena pomoću potrage za znanjem, u slobodi i bratstvu, okrećući naše poglede i naše duše u potpunosti ka onim tako dobrim i tako dubokim starim ritualima, ka Svetlosti. (1983 i 1984)". (117)

Posle citiranja ove poruke pisac kaže:

"Ovi tekstovi i poruke izražavaju određenu veru, ideal i nadu. Duh slobodnog zidarstva, ako je pravilno shvaćen, mogao bi da donese našem svetu, savremenim ljudima, ne konačna i apsolutna rešenja, već metode mišljenja i način života; i naročito, veru i nadu ..." (117)

Svakako da je jedan ispravan osnovni stav duše uslov da se nešto dobro uradi.. Ali šta? Kako braniti "osnovne slobode" i koje su to što ih treba braniti i od koga? O zakonu i demokratiji već je ranije bilo govora. Ali zar ne treba menjati i zakon, pod kojim je došlo do ovog haosa? A u čemu se vidi i izražava prisustvo Masonskog reda i da li je on i kako i u stanju da osigura "tu kulturnu i duhovnu hranu" i u čemu se ona sastoji? Ako uprkos prisustva tog Masonskog reda pisac konstatuje haos pri kraju XX veka, to znači da je njegovo dosadašnje prisustvo ili doprinelo da do tog haosa dođe ili da je u najmanju ruku neefikasno. I u jednom i u drugom slučaju Veliki majstor bi trebalo da kaže šta je to što treba menjati i kako. On za rešenje tog pitanja jedino upućuje na tradiciju, da se njoj ostane veran. Nije li baš taj odnos Masonskog reda prema prošlosti razlog za haos sadašnjosti? Možemo mi - i možemo i treba - iz određenih razloga visoko ceniti Atinu, Rim i Jerusalim. Ali šta je to što kod njih treba ceniti? Zar bi trebalo da se vratimo i na njihov robovlasnički sistem? Ili da žito i sada počnemo da kosimo srpom, a ne kombajnom? A zar u našu prošlost nisu ugrađeni i Lepenski Vir, Memfis, Vavilon, Troja, Mikena, Bagdad i drugi kulturni centri, koji su se s vremenom ugasili? I u kojoj meri i kako? I tu su neke tradicije.

Hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao u toj "potrazi za znanjem" uviđa da se u svetu stalno nešto menja, te da se i pojedinac i društvo moraju tome prilagođavati, da ne bi zapali u haos i dekadenciju. Ako su stari rituali bili dobri i duboki pre tri-četiri hiljade godina, da li su to i danas? Za maloletnika je dobro da bude pod tutorstvom, ali ne i za zrelog čoveka. I da li se iz vernosti prošlosti može pripremiti budućnost, ako ne znamo šta treba da uradimo u sadašnjosti? Radi se o tome: Šta sada? I to konkretno - ne u apstrakcijama!

A kakve su te metode mišljenja koje ne nude baš nikakva konkretna rešenja - ne samo koja nisu ni konačna ni apsolutna? Koje se zaustavljaju na apstraktnim frazama o zakonu, demokratiji, slobodi i drugome? A predlog o razbijanju države na tri nezavisne oblasti kao suštinski zahvat uopšte i ne uzimaju u obzir, nego puštaju da se sve kotrlja po starom u veri i nadi da će se nešto dobro samo po sebi roditi - bez učešća ljudi? Otkud taj islamski fatalizam? Da li iz Bagdada? Na koji način on još uvek traje?

Bez obzira na to što su Francuzi 732. godine potukli Saracene kod Poatijea, arapski način mišljenja natopljen Islamom zahvatio je i Zapadnu Evropu. Pod uticajjem takođe i Islama izopačen je na Zapadu i zvanični stav prema Svetom Duhu - koji nije odbačen ni sa reformacijom - sa onim famoznim "filioque" i drugim, a sistematski se skriva i pojimanje o Hristu. To se preko politike i nauke prenosi i na Istok, te se zato i kod nas od strane - ne znam kakvih - redova pored izraza "judeo-hrišćanstvo" čuje i izraz "hrislam", a takođe se i javno propoveda da su Judejstvo, Hriščanstvo i Islam jedno te isto, jer se u svima njima veruje u jednog i istog Boga. To bi bila neka jedinstvena religija, valjda "judeohrislam", za razliku od drugih, mnogobožačkih koje nisu prave. To je kao i svi ekumenizmi - isključivo politička odrednica, koju konstruišu oni koji žele da ostvare svoju vladavinu nad celim svetom i koji računaju s tim, da su većini ljudi već isprali mozgove, te da će se retko ko naći da pročita šta piše makar samo u knjigama religije kojoj on sam bar po formi pripada, bar statistički. A da apsolutno sve religije imaju nešto zajedničko, to je jasno svakome ko im ne pristupa sa nekim svojim političkim postavkama. Takođe i da se izopačavanje bilo koje religije vrši isključivo u ime onog boga, koji je vladar od ovoga sveta i kojem se klanjaju svi oni koji žele da vladaju drugima, pa bez obzira kojoj religiji na papiru pripadaju.

Ja bih na kraju ovde dodao - na žalost samo kratko - da je Hristos na neki način čovečanstvu doneo i vreme. Oni koji ne shvataju taj impuls Hrista, ostaju u shvatanju samo prostora, nepromenljivog prostora i propovedaju kako se ništa suštinski ne menja ili kako će se u toku beskrajnog trajanja vremena sve stvari ponoviti onako kakve su sada. Dok su to na Zapadu više neke filozofske mudrolije, na Istoku je to i u životu izraženo. Po kineskom kalendaru na primer godine se broje od 1. do 12. sa određenim imenima za svaku, pa opet sa istim od 1. do 12. Ta jaka vezanost za tradiciju kod nekih redova i neuočavanje bitnih promena koje dolaze u čovečanstvo, ukazuje na neprimanje Hrista, Hrista kao božanskog bića, već gledanje u njemu samo čoveka Isusa. Zato Istok treba od Zapada da primi istinu, a Zapad od Istoka nauku o toj istini.

Krivotvorci nove kulture

Ukazujući na različita shvatanja reči "kultura", pisac upućuje na njena dva značenja:

"... prvo, koje označava bogaćenje i uzdizanje duha, i drugo, koje ga ograničava na 'naučni' opis mentaliteta." (122)

"Svaka kultura podrazumeva priznavanje određenog reda, određene norme, određenih vrednosti." (123)

"Možemo li s pravom tvrditi da iste vrednosti važe za kulture Indijanaca Bororo i Kineskog carstva Ming, Aboridžina iz Australije i Atinjana iz Periklovog veka; društva koja tolerišu, ohrabruju ropstvo i ona koja ga osuđuju, zabranjuju; ona u kojima su ljudska prava priznata, i ona u kojima vlada totalitarni teror?" (123)

Ovde se odmah postavljaju pitanja: Ko je taj koji propisuje i procenjuje taj red, norme i vrednosti? I kome? Da li su stanovnici Eubeje i Samosa bili oduševljeni atinskim redom, normama i vrednostima, kad ih je Perikle opljačkao i doveo u Atinu kao robove? Je li im za uzvrat ponudio demokratiju i ljudska prava - kao što to i danas čine kulturne demokratske države nama divljima? Kakva je sada uloga masona u tome? Nije li Platon u pravu kad kaže "kako su nezajažljiva strast i prekomerno bogatstvo razlozi za ravnodušnost prema svemu ostalom, što upropašćuje oligarhiska društva" (32) -           na šta nas sam pisac upućuje? Nije li to razlog što

"Prevaziđeno je razlikovanje ružnog i lepog, istinitog i lažnog, dobrog i lošeg. Ekonomisti su nas naučili da loša moneta istiskuje dobru. Danas, loša kultura istiskuje onu istinsku." (127)

"Danas ubijamo kulturu ne vadeći revolver ..."(127)

Kako tome da se suprotstavi? Može li se to sa osvrtanjem na divnu Periklovu tradiciju? Ili menjanjem samog načina, "metode mišljenja", a ne onog kojem je robovlasničko i pljačkaško atinsko društvo uzor - bez obzira što je u njemu i nešto vrlo lepo i dobro stvoreno? Ja ne znam da li i kod Aboridžina iz Australije ima robova, ali znam da su na robovima zasnivana društva i "Atine, Rima i Jerusalima", pa zar ona treba da nam budu uzor?

To naravno ne isključuje da se iz tih kultura ne uzme ono što je dobro. Ali, zašto pisac govori o Periklovoj Atini, a ne o Sokratovoj ili Platonovoj, kao na onu na koju se treba ugledati? Nije državna vlast te koja Atinu čini velikom, već njen duhovni život, koji na Sokratovom primeru ta vlast progoni i sputava. Jedva 30 godina posle Periklove smrti je ta demokratska vlast Sokrata ubila! Zašto da je hvalimo?

Pod impulsom Hrista se već vekovima bori protiv tog robovlasničkog društvenog poretka i današnji robovlasnici to čak ne smeju javno da zastupaju, već to ropstvo zavijaju u oblandu privrednih nesposobnosti i zaostalosti ljudi koje - sada više ekonomski - porobljuju. Plaše se istine, jer istina i njima kao i svakom zlu oduzima moć. Imaju li masoni hrabrosti da se po ovom pitanju javno i otvoreno izjasne? Ili prećutkivanjem to zlo osnažuju? Glad i beda nisu ni malo nežniji okovi od gvožđa. Želimo li takvu kulturu - ma šta pod tim izrazom podrazumevali - kulturu gde se jedan čovek silom nateruje da služi drugome? Ili kulturu slobode, koja je najvažnije obeležje čoveštva? Pogledajmo istini u oči i jasno se opredelimo i izjasnimo za šta smo!

Pedagogija kralja Ibija i obesmišljavanje duha

Potresna je cela ova glava. Pošto se Anri Tor-Nuges po svom pozivu posebno bavio duhovnom oblašću društvenog života, on je mogao na vrlo jezgrovit način da ukaže na suštinske pojave u kulturi XX veka. I to njegovo ukazivanje je tako potresno, baš zato što ga čovek oseća kao istinito.

Ja ću ovde samo ponešto da navedem i da na to nadovežem štošta sa stanovišta i znanja stečenih proučavanjem antropozofski orijentisane nauke o duhu Rudolfa Štajnera (1861.-1925.).

Ovde odmah treba reći: Iako pisac govori o stanju i tendencijama u Francuskoj, to se sa vrlo, vrlo malim odstupanjima može primeniti i na ostali kulturni svet - i kapitalistički i komunistički, o kojima je ranije govorio kao o "bipolarnim" (27). Kako to objasniti? Ima li i u tim antikulturnim tendencijama bipolarnosti? Ili je to istovetno? I u tome se treba jasno iskazati! To izjašnjavanje bi bio tek pravi početak za suzbijanje tog zla, a ne šamo njegovo opisivanje, koje je svakako vrlo dragoceno i potrebno. Time bi se uočio i njegov izvor.

"Danas, neki napredni umovi tvrde da su obrazovanje, znanje i kultura beskorisni, i čak štetni za čoveka, da su činilac otuđenja. Pored toga, u školama se, bez prestanka, uništavaju svi saznajni i kulturni sadržaji. Izgleda da bi najbolje bilo društvo koje bi ukinulo školu i znanje. To bi bila jedina, istinska revolucija. Ne tvrdi li to i Ivan Ilič u 'Društvu bez škole'?" (133)

Ivan Ilič je sigurno neki ruski komunista, a to me podseća na naše socijaliste XIX veka koji su propovedali: "Više vredi jedan par kobasica nego sva dela Šekspirova". Jednom takvom - Dimitriju Tucoviću - je Tito podigao spomenik na trgu "Slavlja" u Beogradu i tu mu doneo kosti. Pretposlednju rečenicu ja bih samo malo drukčije izrazio: To jeste jedinstvena, reakcionarna svetska revolucija! Ona je vrlo opipljiva, iako potajna i zamaskirana i dolazi kao reakcija na onu istinsku revoluciju koja se odvija pod vođstvom Hristovog- izaslanika arhanđela Mihaila. - Bliže objašnjenje ovoga bi daleko premašilo opseg ovih izlaganja.

Ukazujući na zabrinutost savremenika i pravdajući učitelje i profesore, pisac kaže:

"Ono što bi trebalo proučiti, to je obrazovni sistem, njegovo funkcionisanje i principe na kojima počiva u prethodnih nekoliko decenija. To je osnovno, fundamentalno pitanje." (135)

Ja bih tu naglasio - s čim se i pisac slaže - da su državne vlasti te, koje njega propisuju, dakle političari koji nastoje da programiraju decu, kako bi služila njihovim zamislima. Šta je sa pravom na istinu? I treba li menjati zakone? Ili se držati zastarele i prevaziđene i izopačene tradicije?

"Deca više ne vladaju ni pravopisom ni pravilnim korišćenjem jezika. Poznavanje istorije je nepotpuno, veliki tekstovi iz literature su im najčešće nepoznati; kao da želimo da iščupamo iz duše adolescenta svaki kulturni koren. Ali, kako primećuje Maks Galo, 'poznavanje svoje prošlosti je za jedan narod najbolji dokaz njegove kultivisanosti'. Nemi prisustvujemo istinskom 'kulturnom genocidu'; zaprepašćeni smo i nemoćni." (136)

Pitajući se da li je to "nefunkcionisanje" obrazovanja ili smišljeni plan, pisac citira Despena i Bartolia:

"'Izgleda da neprekidne pedagoške inovacije koje ministarstvo određuje nastavnicima i učenicima, jesu glavni razlog neprestanog intelektualnog nazadovanja; koristeći humor i, ujedno, surovost, ministarstvo daje recepte za "zaglupljivanje" mladih, koristeći tako, novu metodologiju.'

"Ova pedagogija zasniva se na potpunoj spontanosti, slobodnom izražavanju i ideji da ništa ne treba učiti, već sve treba ostaviti da bude otkriveno; pravilo je da rad i napor treba zameniti 'aktivnostima', 'igrom', umnožiti istraživanja, 'manipulacije' i učenje zameniti 'bavljenjem svakojakim poslovima'. Danas, kao posledica toga, jedno dete, koje pohađa školsku ustanovu (koja funkcioniše prema pravilima ustanovljenim od strane vlasti) ne zna pravilno da čita i piše, ne zna ništa iz istorije i geografije, nesposobno je da izvrši najelementarnije računanje, itd." (136)

Ovde se jasno ukazuje da je ministarstvo i vlast ta koja nameće taj "kulturni genocid". To je u samoj strukturi vlasti. Zato ne može postojati "dobar ministar prosvete" kao ni "drveno gvožđe" ili "četvrtasti krug". To je ono od čega treba početi!

"To mišljenje savršeno izražavaju službena pisma obrazovnih vlasti. Citiramo: 'Deci nije potrebno da nauče ništa u osnovnoj školi; imaće dovoljno vremena u srednjoj'! A zašto ne na fakultetu, kad je već tako? Trebalo bi zabraniti svako nametnuto znanje, na primer, tablicu množenja i gramatička pravila. Treba ostaviti učenika da otkriva i pronalazi. 'Ne bi trebalo podučavati "tehnikama", već pružati takvu nastavu iz matematike koja omogućava razumevanje matematičkih pojmova'." (137)

Ja bih ovde pitao: Da li su te obrazovne vlasti obrazovane? Ako jesu - šta to znači? Pisac dalje nastavlja:

"Pravilo je da se ništa ne nauči u osnovnoj školi... ali ni u srednjoj. Kako piše u službenim uputstvima, 'nije više reč o tome da se razmenjuje znanje o nekoj apstraktnoj situaciji, već da se objasni onome koji uči kako da dovede do situacije u kojima će znati da se postavi'" (137)

Pisac malo dalje kaže:

"Prisustvujemo nekoj vrsti preokretanja činjenica: nije potrebno prilagoditi učenika znanju, već suprotno, treba prilagoditi znanje njegovom neznanju. Mora da sanjamo!" (137)

To preokretanje je počelo još pre rata i Leon Blum o tome piše 1933:

"'U nemogućnosti da koristimo ambicioznu formulu - sva deca jednaka pred nastavom, menjamo princip kako bi za sve imali lek: "ista nastava" za svako dete. Radi "idealne ravnopravnosti", predlažemo programe za nesposobne i lenje, pod izgovorom da ustanovljavamo obrazovanje za sve; tako najnaprednije, koji su sposobni da se uzdignu do prave kulture, spuštamo na nivo mediokriteta'." (138)

Pisac na to nastavlja:

"Ilustrujmo ovu ideju 'sloganom', koji je danas u modi: 'Francuska mora imati 80% maturanata' (ako želimo apsolutnu jednakost, zašto ne 90% ili čak 100%?). Jedini način da se svima omogući da maturiraju jeste da se uklone sve poteškoće. Mogli bismo dodeljivati diplome odmah zajedno sa izvodom iz knjige rođenih i problem bi bio rešen..." (138)

Ja bih ovde dodao da je kod nas to počelo tek posle rata, sa dolaskom Tita na vlast. On je tu inflaciju maturanata ostvario kod nas. Po sebi se razume da nije on sam bio ni toliko pametan ni toliko moćan da to sprovede i da je za to bila potrebna čitava lenjinistička organizacija. Ona je delovala i u Francuskoj još za vreme Leona Bluma, ali pisac ne pokušava nikoga da imenuje, već samo kaže da je neka apstraktna "strast" ka jednakosti taj "tajni pokretač, koji je nadahnjivao i nadahnjuje reforme"(138). Zašto? Ako se ne govori o konkretnim ljudima i o "tajnim pokretačima" koji deluju iz raznih organizovanih redova, onda se i ne može suprotstaviti toj - kako sam je ja nazvao - lenjinističkoj vrlo organizovanoj reakcionarnoj revoluciji. Pisac i dalje samo teorijski razlaže:

"Postoje dva načina da se želi jednakost ljudi: prvi, koji omogućava da se obrazuju i vaspitavaju defavorizovani, ali i talentovani, odnosno da im se omogući da steknu najširu i najtemeljniju kulturu; drugi, koji poravnava odozdo, dovodi svako dete i adolescenta do najnižeg nivoa; jednakost se ostvaruje snižavanjem kriterijuma, a u obrazovanju, odstranjivanjem svake prave kulture." (138)

Ukazavši na demokratiju koja "obeležava jezik jednakosti", koji može dovesti do degradacije, pisac dodaje:

"Napredak grada, nacije i čovečanstva vezan je za kvalitet nastave na svim nivoima. 'Ne postoji', kaže Loren Švarc, 'primer razvijene zemlje koja ima nerazvijen univerzitet: degradacija univerziteta vodi u nerazvijenost i gubitak našeg identiteta (nacionalnog) i kulture - jedne od najlepših na svetu'." (139)

"Pre trideset godina, promene su u potpunosti izmenile prirodu škole. Nakon poslednjeg rata, postojao je čuveni plan Lanžven-Valon, koji je bio nedodirljiva Biblija, u korenu svih reforma. Cilj je bio da se u školskom sistemu ostvari najveća moguća jednakost, što je plemenita namera; i to pomoću planiranja i uniformizacije. Ali, došlo je do novog talasa reformi, koji je zamenio prvi, čiji duh jeste bio vidljivo različit. Nova reforma se najviše odnosila na programe i metode. Tako su tradicionalne intelektualne discipline izmenjene 'aktivnim metodama', 'aktivnostima buđenja', 'radom u grupi'. Sadržaj programa je potpuno izmenjen. Da bi se utvrdila degradacija u načinu nastave, dovoljno je uporediti neke stare školske knjige sa novijim." (139-l40)

To što Anri Tor-Nuges kvalifikuje kao "plemenita namera", ja bih označio kao "perfidna podlost", kojom se uvodi jednakost u duhovni život, a protiv koje se i on buni. To je bio prvi korak za ono što on dalje opisuje:

"Mnogo više se pažnje pridaje metodi nastave, umesto sadržaju, koji je prešao u drugi plan. Naše mišljenje je da se iza 'psihološke nauke' i 'pedagoškog proleća' krije, pomoću velike spretnosti jezika preuzimanje obrazovanja od strane političke ideologije. Psihoterapeut ima prednost nad  profesorom, a ideološka manipulacija zamenjuje prenošenje znanja. Škola će biti jedinstvena i uniformna kako bi učinila društvo uniformnim. Želi se izgradnja budućeg reda; ne reda jednakosti, već egalitarizma, izjednačavanjem sposobnosti; ne preza se od širenja neznanja kod mladih i promovisanja nekulture." (140)

Pisac je potpuno u pravu kad konstatuje da "politička ideologija" preuzima obrazovanje. Međutim, taj proces traje već ne samo 30 nego možda i 130 godina, a možda i više. Za ostvarivanje tog totalizarizma ili fundamentalizma u školstvu bilo je potrebno dosta vremena. To je jedna od reakcija na ideje Francuske revolucije, koje su pogrešno - koje slučajno, koje namerno - protumačene. To je jednakost koju braća iz političko-pravne oblasti prebacuju u duhovnu, naravno i pomoću slobodno pribavljanih para u privrednoj. To je posledica onoga što sam ja nazvao lenjinističkom kontrarevolucijom, počelom naravno još i pre Lenjina, ali mi se taj naziv čini najprikladnijim za razumevanje i onoga što se sada događa.

Radi boljeg razumevanja ovoga ja ću navesti i još jedan primer. Možda još pre desetak godina i više u Švedskoj je odbijena molba za otvaranje "Valdorfske škole" (na antropozofskim osnovama prema uputstvima Rudolfa Štajnera) uz obrazloženje da su njene metode bolje od sadašnjih u drugim školama. Ali, pošto sva deca u Švedskoj ne mogu pohađati takve škole, molba se odbija iz razloga što bi deca u takvoj školi bila u preimućstvu nad ostalom. Ranije sam već napomenuo da je Švedska organizovana po jezuitskim načelima. Tu je jednakost u pravu da se svakom pruže iste mogućnosti zamenjena sa. jednakošću znanja. Time se ometa sloboda u razvijanju sopstvenih sposobnosti, a u kojima, ljudi nisu jednaki. No s obzirom na to da i razni učitelji u zavisnosti od svojih znanja i umenja na različite načine i u sadašnjim školama poučavaju decu, ja se ne bih ni malo iznenadio kad bih čuo da je u visoko razvijenoj Švedskoj uvedeno školovanje isključivo preko televizijskih ekrana; da su otpušteni iz službe svi učitelji sem jednoga koji sedi u ministarstvu prosvete - što bi bilo i ekonomičnije, a i ideal jednakosti bi bio ostvaren.

Za razliku od Anri Tor-Nugesa koji ovo stanje označava rečima Mark-a Fimaroli-a kao "društvenu baruštinu" (134) - ja sam pre petnaestak godina jednakost u kulturi, u duhovnom životu nazvao "žabokrečina". Pri tom sam slobodu u privrednom životu označio kao "pljačku i otimačinu", a bratstvo u pravnoj kao sistem gde stariji brat ima pravo da tuče mlađeg i vodi ga za ruku. To je izopačeno pomereni vapaj Francuske revolucije, jer sloboda mora da bude u duhovnom životu, jednakost u političko-pravnom i bratstvo u privrednom. Tek razbijanjem idola koji se naziva državom na te tri samostalne i nezavisne oblasti ostvariće se taj ideal: SLOBODA - JEDNAKOST - BRATSTVO! Da li su taj ideal proklamovali tadašnji masoni? I kako na njega gledaju sadašnji? I da li prepoznaju da se u toj "ideološkoj manipulaciji" ogleda ta svetska kontra revolucija, o kojoj su Lenjin i Trocki mogli samo da sanjaju, a koja se danas sve više širi? Nju u stvari Anri Tor-Nuges ovde opisuje!

To razbijanje države na tri dela jeste jedino konkretan, najrealniji i najefikasniji predlog  za ono na šta Anri Tor-Nuges poziva:

"Treba braniti principe koji su ustanovili republikansku školu na kraju XIX veka, koju treba hrabro obnoviti, da bi bile spasene škole, država i demokrati ja." (140)

On ukazuje na Žil-a Feri-a (1832-1893) koji l848. piše:

"'Nastava u Republici ne staje ni uz jednu pozitivnu dogmu niti bilo koju isključuje... laička škola stavlja van programa nastave sve posebne dogme ...' i 'stavlja na prvo mesto moralno i građansko obrazovanje'" (141)

Pisac dalje nastavija:

"Ideja laicizma je za Žila Ferija značila, u pozitivnom smislu, religioznu i filozofsku neutralnost države i, na osnovu toga, javne škole; neutralnost obeleženu duhom tolerancije prema najrazličitijim filozofskim i religioznim mišljenjima.

"Žil Feri, zajedno sa onima koji su na kraju XIX i početkom XX veka nastavili njegovo delo, nikada nije pomišljao da formira školstvo kao način monopola, niti da od škole načini instrument jedne stranačke ideologije. Pravi slobodni zidar, Žil Feri, želi da se sva religiozna verovanja (on koji je bio agnostik), i sve filozofije (on koji je bio pozitivista) poštuju i međusobno tolerišu. Škola mora ostati mesto religiozne, filozofske, političke i ideološke neutralnosti. Ona je mesto nastave, ne indoktrinacije, mesto na kome se prenosi znanje, a ne postoji verovanje, bilo religiozno bilo ideološko." (141-142)

Dovde sam se i ja potpuno slagao s piscem, s tim što bih i ovom prilikom istakao da i učenici imaju pravo na istinu, što u stvari zastupa i Žil Feri. Međutim, kako se iz prethodne moje napomene vidi, ja se ne slažem da se taj ideal može postići preko države - sem one koja bi bila razbijena na one tri navedene oblasti. Životna praksa još od smrti Žila Feria pokazuje da takva jednodelna država - ne samo Francuska, već sve - sistematski razara taj njegov ideal, sa kojim se i ja potpuno slažem, jer deci u školi treba pružati samo istinu u nastavi. Sam pisac kaže:

"Laicizam države je jemstvo slobode građana i crkava; slobodnih u suverenoj Državi. Neki naši savremenici pokušavaju da zamene laičku državu ideološkom državom. To jeste početak totalitarne države i totalitarnog društva." (143)

"Da li je današnja škola verna tom idealu, je li ostala na stanovištu religiozne i filozofske neutralnosti? Kad dobro proučimo određene udžbenike, mogli bismo u to da posumnjamo; i čujemo da se govori i ponavlja kako škola ne mora biti neutralna i da je tolerancija pogrešna ili prevaziđena ideja." (144)

U ovim poslednjim rečima se vidi jasna težnja vlasti - svake vlasti - da oduzima pravo na istinu. Sem toga, ja bih opet postavio pitanje sa hladnim, tehničkim razumom, i mirnim, moralnim smislom: Da li može država da bude laička, kad njeni vlastodršci postavljaju ministre (služitelje) ili sekretare (tajnike) za prosvetu i kulturu? Oni su uvek poslušni i ulaguju se postojećoj državnoj vlasti da bi se održali na položaju. Ako neće, vlast će postaviti poslušnije! Ako se želi da spase kultura, državna vlast se mora obuzdati i onemogućiti njen uticaj na duhovni život, da bi bio slobodan, a naravno ne sme zavisiti ni od milosti privrede, a ni ova od politike ili same te duhovne oblasti; a ni političko-pravna od ove druge dve.

* * * * * *

Pozivajući se na kralja Ibija, koji hoće da razori i same ruševine, i ukazavši da su nacionalno obrazovanje i škola pune ruševina, pisac kaže:

"Naši pedagozi, sledbenici kralja Ibija, okončaće posao.

"Sve je jači utisak da je školstvo ostavljeno ljudima koji veruju da su znanje, obrazovanje i istinska kultura nepotrebni, čak štetni. Neki srednjevekovni propovednici su govorili o 'Ijubavi ka neznanju', koju su nazivali ama nescire. Da li danas, neki naši savremenici - sigurno ponekad skriveno - preziru znanje? Ne osećaju li upravo oni koji jedva da poznaju istinsku kulturu - a zadovoljavaju se pijačnom - bezrazložnu mržnju prema njoj i ljubomorno neprijateljstvo prema duhu?" (l45-146)

Ja bih ovde ukazao da je Rudolf Stajner sa Valdorfskom pedagogijom nastojao da to spreči. Da li su masoni protiv nje?

"Kao svaka autentična kultura, masonska tradicija crpi materijal, neophodan za istinsku ljudsku građevinu, iz celokupne ljudske prošlosti."(146)

Zašto se ne osvrne na tradiciju Francuske revolucije: SLOBODA - JEDNAKOST - BRATSTVO? Onako kako je moguće da se ostvari razbijanjem države na tri oblasti, a ne apstraktnim propovedanjima, jer ta tri zahteva ne mogu biti složena u jedinstvenoj državi i u istoj društvenoj oblasti. Zar masoni ne uviđaju da je taj poziv suzbila restauracija, a karikirali neofeudalci narednih republika, koji su lansirali i lažni pojam o demokratiji i time organizovali novi vid ropstva?

U Starom veku su ljudi bili samo fizički porobljavani. U Srednjem veku pod uticajem Hristovog impulsa koji traži oslobađanje ljudi, došlo je kao reakcija duševno porobljavanje u smislu: Ako ne budeš pokoran - ideš u pakao, a ako slušaš (i daš pare) u raj! Pošto je u Novom veku i to ropsstvo popustilo, protivnici Hristovi su izmislili duhovno ropstvo, ropstvo skrivanja istine velovima laži i ispiranjem mozgova još od najranijeg detinjstva. Na to duhovno ropstvo i Anri Tor-Nuges ovde ukazuje, samo što ga jasno ne sagledava. Ne sagledava to kao restauraciju ropstva, kao svetsku - nazovimo je - lenjinističku revoluciju protiv snažnog impulsa Hristovog ka slobodi, kojim je bio inspirisan izgleda i Žil Feri.

Smrt ili opstanak evropskog duha

Ukazavši na "dekadenciju Evrope, ili pre, evropskog duha" (151), te na težnju da se počne "sa savezom ekonomske, finansijske, industrijske, poljoprivredne i na kraju političke prirode" (152), pisac upućuje na izgradnju evropske kulture i na njene duhovne tradicije, čije korene vidi u Atini, Rimu i Jeruealimu. Pri tom opisuje "Grčku svetlost", "Rimski red" i "Judejsko-hrišćansku tradiciju". On opet pominje "atinsku demokratiju" i kaže:

"Grci su ravnopravni pred zakonom i upravo ta jednakost, bez obtira na njihovu imovinu ili poreklo, definiše demokratiju, odnosno vlast demosa, naroda. Osnova demokratskog režima je isonomija - jednakost pred zakonom i isagoria - jednakost prava govora u Narodnoj skupštini, u Ecclesia. Jednakost i sloboda su usko povezane." (156)

Ja sam o ovome već napred govorio, ali me ipak iščuđava da Anri Tor-Nuges ni ovde ne pominje onih 97% ili 98% stanovnika Atine koji nisu mogli ni da se približe toj Narodnoj skupštini akamoli da ostvaruju neku svoju slobodu. Ta demokratija je ponovljena u SSSR-u, gde je 2% stanovnika uživalo u svim plodovima idealnog komunističkog društva, a ostalima je preporučeno da čekaju, jer će se to jednog dana i na njih proširiti. Isto to je i u kapitalizmu.

A, jednakost i sloboda su povezane utoliko što jedna drugu isključuju. Ako hoćemo da imamo lepo poravnatu livadu, mi je moramo pokositi, da ne bi neka travka slobodno rasla i štrčala, već da sve budu jednake. To kaže hladni, tehnički razum, a mirni, moralni smisao dodaje, da svima treba obezbediti jednakost u pravima i mogućnostima za slobodno razvijanje i ispoljavanje svojih sposobnosti, pri čemu će se svakako pokazati da svi ljudi nisu jednaki, nego da neki i štrče; a ako i nisu lednaki, da ih ipak treba posmatrati kao braću - možda i zaostalu i glupu - ali koju ne treba privredno eksploatisati. Masoni bi trebalo o tome da razmisle! A ne da to ovako apstraktno i nedorečeno postavljaju. Ako se želi da spase kultura, to se danas može jedino razbijanjem države na pomenuta tri dela, te da se tako ostvari taj ideal Francuske revolucije, za koji neki kažu da ga je tako formulisao neki masonski red. - Ja to naravno ne znam. Ali, ako je to tako - zašto današnji masoni ne poštuju i tu svoju tradiciju?

Slično "Grčkoj svetlosti" - koja sigurno ne dolazi od Perikla nego od svih redom grčkih filozofa - idealizuje se ovde i "Rimski red". Ja ni u kojem slučaju ne osporavam izvesne i to vrlo značajne kulturne tekovine i impulse Grčke i Rima u razvoju čovečanstva - i to izvanredne, ali smatram da je vrlo proizvoljna na primer tvrdnja:

"Rim je hteo da osigura pobedu univerzalnog modela civilizacije, otvorene za sve ljude koji prihvataju da žive pod vlašću zakona i pravde. Sada razumemo kako će 'rimska ideja' obeležiti političku istoriju Evrope. Ona će nadahnuti 'Sveto Rimsko germansko carstvo', 'Univerzalnu monarhiju' Dantea, veliku viziju Silija i ideju 'večnog mira' sveštenika Sen Pjera, koju je preuzeo filozof Emanuel Kant." (160)

Pisac je pre toga pomenuo ogromni značaj Rima u donošenju zakona i regulisanju prava među ljudima. Pomenuo je i:

"Bez sumnje da je želja za unificiranjem i univerzalnošću prožeta težnjom za vlašću rimskog imperijalizma." (159)

No, zar nije u prethodnom citatu navedena prva rečenica upotrebljena da se "pomoću velike spretnosti jezika" (140) opiše i da drugo obojenje onome što je pisac u prethodnim poglavljima vrlo oštro napadao kao ideologiju i totalitarizam? Nije li to ono što je pisac ranije napao:

"Pretvaranje kulture u 'moju kulturu' obeležava savremenu epohu." (124)?

I, zar nije osiguravanje pobede univerzalnog modela i nametanje drugima zakona i pravde kakve su ih u Rimu stvorili u stvari samo drugi izraz za taj totalitarizam i ideologiju? Nije li to isto ono što se danas naziva re;ima "fundamentalizam" i "globalizam"? Otkud sad ova pohvala za ono što se danas naziva globalizmom? I nije li baš ta Rimska imperija, njena profana ili sveta vlast bila ta koja je te najplemenitije pojave u rimskoj kulturi suzbijala i izopačavala? Zar da njen globalizam hvalimo?

A taj "večni mir" koji nadahnjuje "rimska ideja" - kad će on doći? Koliko je mirnih godina - bar samo u Evropi - bilo za ovih 2.000 godina njene vladavine? Da ne govorimo o svetu dokle se ona pružala! Futurolozi bi na osnovu te statistike sigurno našli da će to biti kroz 2.000.000 godina, ako se na tome bude revnosno radilo kao do sada. Tada će potpuno preovladati "rimska ideja" oplođena shvatanjem Robinzonovog drugara Petka i ona će pojesti sve druge kulture, pa će biti "večni mir".

Ja znam da kulturni narodi (oni su uvek kulturni) svoja osvajanja pravdaju izvozom svoje kulture. Oni uvek divljima donose apstraktne zakone, pravdu, nauku, religiju i drugo, a za uzvrat od njih uzimaju konkretne banane, rudna blaga i drugo, što bi se simboličkim jezikom moglo reći "znoj i krv". Naravno da mešanjem naroda dolazi i do nekih kulturnih razmena i to obostranih, s tim što oni jači vrlo često nastoje na "kulturnom genocidu" slabijih i često ga vrlo uspešno sprovode. Od etrurskih spomenika kulture Rimljani nekim slučajem samo nekoliko nisu uništili, a kad su podržavili Hrišćanstvo opljačkali su i uništili sve paganske hramove, razbijali skulpture i bacali ih u more - iz Egejskoga je ponešto poslednjih decenija izvađeno. Onda su i 390. od Aleksandriske biblioteke spalili ono što je preostalo posle spaljivanja koje je organizovao Julije Cezar, koji se sam u "O galskome ratu" hvali kako je pobio galskim divljacima sve sveštenike i poglavice - što bi se danas reklo svu intelektualnu elitu. Doneo im je valjda rimsku demokratiju i kulturu - red, zakone i pravo.

Ja ni ovde ne morališem - samo konstatujem da je slično učinjeno i sa svim zapisima Maja i Acteka o čemu su se pomno starali katolički fratri. Pa i Beogradska biblioteka je spaljena 1941, a potom razoreni i fruškogorski manastiri i drugo. O tim rimskim razaranjima mogle bi se napisati podebele knjige.

Ja ni ovde ne želim da bilo kako morališem, ali sam zaprepašćen kad vidim da jedan inicirani, veliki inicirani preko svega toga tako prelazi, a da ne pomene da je i to "rimska ideja". I, da li je moguće da on ne zna za nejednakost i u primeni tih zakona između recimo "rimskih građana" i ostalih možda 95% i više pokorenih naroda obuhvaćenih njihovom imperijom? I, zar nije tu vrlo jasno bilo izraženo ono što on napada:

"U ime kojih 'običaja praotaca' treba ohrabrivati 'pravo na poslugu i ropstvo', 'pravo da se trpi bičevanje?" (123-124)

Samo rimski građani su mogli biti izuzeti od toga,, ostalih 95% ne! Nije li to razlog što pokoreni narodi nisu prihvatali "da žive pod vlašću tih njihovih (ja dodajem.) zakona i prava"? Kao na primer Kartaginci kojima su Rimljani kao divljacima opljačkali i razorili grad, a ljude koje pobili, koje odveli kao robove. Pri tome se naravno podrazumeva da pobednici uvek rade po zakonu i pravu.

Po zakonu i pravu su se naravno organizovale i igre u Koloseumu i drugim cirkusima. Desetine hiljada civilizovanih Rimljana koji su prihvatili da žive pod vlašću zakona i prava zabavljali su se na primer time, kako na dve noge trče buktinje premazane katranom i zapaljene. A i kako se lavovi hrane nekim divljim dvonošcima, kojima je radi većeg uživanja i da bi prizor bio uzbudljiviji dato poneki put i oružje da se od njih brane.

Čudna je ta "rimska ideja" koja stalno vekovima izbacuje nekog boga ili bar zastupnika nekog boga koji treba da daje pečat kulturi na čitavoj Zemlji! A "Sveto Rimsko germansko carstvo"? Za pokorene i pljačkane narode svakako nije bilo sveto nego kleto - sa svojim verskim fundamentalizmom i drugim. Ali ono što je bitno i veliko u rimijanstvu, to nije njegova vlast, nije njegova imperija nego borba - neki put možda bezuspešna - da se ograniči divljanje državne vlasti; da svi, apsolutno svi ljudi imaju jednaka prava i da za apsolutno sve ljude u jednoj državi važi isti zakon. Na tome bi rimljanstvo trebalo i dalje da radi. Ako je već naklonjeno nekom globalizmu, da nastoji na tome da na čitavom globusu svi ljudi imaju ista prava, ukidajući svaki elitizam bilo koje vrste.

Što se tiče Jerusalima, u daljem tekstu se ubacuje termin "judejsko-hrišćanska tradicija", koji je vrlo nesrećno sročen. Ako seljak u istoj leji zaseje tikvice i paprike, pa mu s proleća rode jedne a s jeseni druge, još uvek nije opravdano da govorimo da je on na "tikvico-paprikama" dobro zaradio, iako i jedne i druge imaju bele semenke. Ako hoćemo da tragamo za istinom, moramo uočavati i razlike, a ne samo sličnosti. Sam pisac uočava i razlike kod raznih naroda u pogledu kulture, ali ipak prihvata da su sve to ljudi.

Ja bih ovde ukazao na tu vrlo čestu pojavu, da se različite stvari nazivaju istim imenom, a i obrnuto - da se iste stvari nazivaju raznim imenima. To često zbunjuje običnog čoveka. Zbog toga je potrebno ukazivati na suštinu neke pojave ili stvari i osvetliti je sa raznih strana da ne bi dolazilo do zabune, koju izvesni krugovi često i naročito prave da bi sakrili svoje ciljeve.

* * * * * * *

Tako pronalazimo u osnovi evropskog duha Atinu, Rim i Jerusalim. U grčkoj misli se pojavljuje ideja o autonomiji ličnosti, shvaćenoj kao slobodno i razumno biće, koje je u određenom smislu mera svih stvari; misao u čijoj je osnovi dostojanstvo čoveka. U latinskoj misli, to dostojanstvo se oličava u ideji građanstva; građanin je čovek koji prevazilazi samovolju i nasilje univerzalnim Zakonom. U judeo-hrišćanskoj tradiciji, se otkriva i oslobađa ideja bratstva 'bića', osoba, koja se zasniva na priznavanju uzvišenog i jedinstvenog Bića." (163-164)

U ovome skriveno provejava: SLOBODA - JEDNAKOST - BRATSTVO!, mada pisac toga nije svestan. Međutim, to je sve vrlo skučeno rečeno; da je detaljnije pre bi se moglo o tome diskutovati. S toga bih ja ovde samo primetio, da Anri Tor-Nuges ovde potpuno previđa i druge uticaje koji su formirali ono što on naziva evropskim duhom, koji je svakako vrlo složen. Ne uzima na primer arabizam koji je itekako uticao na razvoj materijalističke nauke i shvatanje u Evropi. A onda ni Egipćane, Hune, Turke i druge, koji su svi dali izvesan doprinos u obrazovanju tog evropskog duha. Čudno je što pisac ovo potpuno previđa. Da ne govorimo o narodima drugih kontinenata koje su poslednjih vekova Evropljani porobljavali, pa su i oni Evropljane na izvesan - mada manje upadljiv - način i usmeravali i porobljavali. Na primer time, što su Evropljani svoja zlodela prema njima pravdali svojim širenjem kulture, pa tako izopačavali svoju savest i sami pred sobom skrivali istinu i moralno se degenerisali. Sve je to vrlo komplikovano. U svakom slučaju evropski duh se ne može svesti na tradiciju samo tri nabrojana kulturna centra, koja sigurno jesu značajna i koja su imala vrednosti i za razvoj čitavog čovečanstva, a ne samo za Evropu. No, ako neko vešto kreči kuću i pri tom psuje, da li ćemo detetu reći samo "Ugledaj se na njega" ili "Uči od njega kako se kreči, ali nemoj da psuješ"? A šta bismo rekli o nekom, ko bi detetu rekao "Uči od njega da psuješ, ali ne i da krečiš"? Opasno je ukazivati i upućivati samo na lepo i dobro ili samo na ružno i zlo, koje treba pobeđivati; treba ukazivati na oba i time ih razlučivati.

Čovečanstvo predstavlja jednu celinu, i u njemu ima i jednog i drugog, a Evropa nije izolovana od njega. Ako se to ne uviđa, to donosi smrt kulture.

Ljudsko bratstvo, masonsko bratstvo

Ukazavši na "politički red, nadahnut pravdom" (171), a na kojem nastoje slobodni zidari, pisac upućuje da "bratstvo izražava ljubav koja ujedinjuje i povezuje sve ljude, bez obzira na jezik, naciju, religiju, rasu ili klasu..." (172), dakle na opšte čovečansko bratstvo. On to potkrepljuje i filozofijom Grka, a sa svojim stapanjem judejstva i hrišćanstva u "judeo-hrišćanskoj tradiciji" on potpuno previđa da je u judejstvu strahovito naglašeno bratstvo samo po krvi, te da se to tek sa hrišćanstvom počinje da kida i upućuje na bratstvo svih ljudi.

To naravno ni danas nije ostvareno i dobro je što Anri Tor-Nuges na njega upućuje. Naročito snažan impuls protiv toga došao je u XX veku preko Vudrova Vilsona sa njegovim pravima naroda - recimo na samoopredeljenje, a ne pravima čoveka - recimo na istinu. Da li je i Vilson bio mason? I kako se u njega ulilo to starozavetno bratstvo po krvi? I to na suprot onog, što zastupa Anri Tor-Nuges, a za šta postoji baš naročito snažan impuls od pred kraj XIX veka!

Ukazavši da je slobodno zidarstvo "tradicionalni i univerzalni red zasnovan na bratstvu", pisac kaže:

"Vrhunac inicijacije čini 'ulazak' u masonsku ložu učenika slobodnog zidara; on je pozvan da svakog čoveka prizna kao svog "brata" i obavezuje se jednom svečanom zakletvom koja se polaže u Slavu Velikog arhitekte svih svetova i nad Tri Velike Svetlosti slobodnog zidarstva: Biblijom, otvorenom na Jevanđelju Svetog Jovana, Šestarom i Ugaonikom; i to, na skupštini slobodnih zidara. ... Priznavanje i potvrda univerzalnog bratstva zasnivaju se na zakletvi, slobodnom činu, na slobodi, ... Ali, ta zakletva istovremeno podrazumeva određeni reciprocitet, koji se izražava Lancem jedinstva u kome ostali mene priznaju kao čoveka, kao brata. " (180)

Ja sam već ukazao na to da je zakletva u stvari ograničavanje slobode, a ovde bih samo dodao da treba smatrati svojim bratom i onoga ko mene ne priznaje za brata:

"Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu nagradu imate? Zar ne čine to isto i carinici?" (Mt.5.46)

* * * * * *

"Zakletva koja ustanovljava novo društvo i novo građanstvo obeležava važne trenutke XVIII veka" (181)

Na primer, koju je položio Džordž Vašington i La Fajet "poznati mason".

Za Vašingtona to ne kaže valjda zato što je to opšte poznato, zna se i za njegovu sliku sa masonskim znacima.

Istakavši da je nacija "suštinska i legitimna činjenica modernih društava", pisac ukazuje "... kako se nacionalna država pretvara u totalitarnu državu na primeru fašizma u Italiji, nacional-socijalizma u Nemačkoj i boljševizma u Rusiji." (182). Njih treba razlikovati od

"... nacionalizma demokratskog tipa, koji je po našem mišljenju legitiman. Kada su Engleska Čerčila i Francuska De Gola (sa članovima pokreta otpora) branile svoj narod, one su to činile boreći se protiv svakog oblika totalitarizma. Čerčil i engleski narod, De Gol i članovi Pokreta otpora nisu pravili kompromise sa fašizmom i nacizmom; naprotiv, oni su se borili protiv njih i njihovih kobnih ideologija." (182)

I ovde se vidi piščevo shvatanje demokratije Periklovog ili rimskog tipa: onih sto ili već koliko puta više ljudi i nacija koje su Engleska i Francuska pokorile ne uzimaju se u obzir - njima je totalitarizam izvezen da bi osvajači bili demokratski. Sem toga, pisac ne pominje Čerčilov i De Golov odnos prema boljševizmu. Da li zato što smatra da to nije totalitarizam, a fašizam i nacizam jesu? Da li zato što i on spada u izvoz demokratskih nacija? Pa zato ne pominje ni dogovor između Čerčila, De Gola, Trumana i Staljina u Potsdamu. Šta je iz tog dogovora proizišlo? Kompromis? Ili su se prva trojica poklonila Staljinu i predala mu pola Evrope i obećali Kinu i drugo? Zašto se Veliki Majstor Velike Lože Francuske o tome jasno ne izjašnjava? Ovako čovek može da dobije uverenje da je i ta Loža saučesnik u širenju boljševizma.

A kakav je stav Velike Lože Francuske bio u toku deset godina izgradnje Mažinovljeve linije, sa kojom se pazilo da se ne zagradi put kojim su Nemci desetak godina ranije preko Belgije prodrli u Francusku? Da li je i ona nastojala na tome da Francuska u Drugom svetskom ratu bude okupirana? Pokret otpora je trebalo tada stvarati, a ne tek za vreme okupacije! Ili je Francuska još od Prvog svetskog rata bila okupirana, pa je saučestvovala u pobedi Frankovog totalitarizma u Španiji i predavanju Čehoslovačke Nemačkoj, čime je izvršila izdajstvo Male Antante? Kakav je tu bio stav masona Velike Lože Francuske? I da li su bili na nekim istaknutijim položajima u državi i kako su na sve to reagovali? Bilo bi interesantno da se to objavi. Radi pokušaja da se spase evropska kultura.

"Građanstvo i nacionalnost su usko povezani. Nacionalnost izražava građanstvo, odnosno slobodno pravo svakog čoveka, koji je implicitnim ili eksplicitnim obavezivanjem ili zakletvom izabrao pravila i vrednosti demokratije. Ovim želimo reći da narod nije nešto apsolutno i da nije postavljen iznad svih moralnih pravila, zakona i prava. Ideja nacije ima svoj smisao i istinsku vrednost samo ukoliko je u saglasnosti sa pravilima koja upravljaju demokratijom, odnosno pravima i zadacima građanina i čoveka. Nacija je okvir u kome se izražava demokratija; demokratska ideja jeste ono što uravnotežava i uređuje nacionalnu ideju.

"Čovek XX veka može i mora ići ka univerzalnom, bez poricanja sopstvene domovine, kulturne tradicije i civilizacije. Načelna vernost svojoj domovini ne isključuje poštovanje ostalih." (183)

Ovo je sve vrlo zbrkano, ali potvrđuje gore iznete postavke o demokratiji, kojoj može pripadati samo sasvim mala "elita" (ove navodnice sam ja naročito stavio, jer je to elita koja je sama sebe tako proglasila).

Sem toga, deca koja se nisu ni na šta obavezala ili zaklela po ovom objašnjenju ne pripadaju nikakvoj naciji. I dalje: ako se dakle tako neki Francuz iselio u Kinu, on nije Francuz, a ako je neki Kinez u Francuskoj položio neku zakletvu on jeste. Po ovome - ako je to shvatanje masona - izgleda da je i Vilson bio mason.

"Nemamo li danas, na kraju XX veka utisak da taj evropski duh malo po malo umire i da se gubi? Ne prisustvujemo li često, nemi i nemoćni, agoniji naše kulture i naše civilizacije?" (l84)

Meni nije jasno, šta pisac podrazumeva pod tim evropskom duhom. Analogno onoj gornjoj definiciji o naciji taj evropski duh doživljuje sada preporod preko doseljenih Alžiraca, Kineza, Turaka, Nigerijaca i drugih, a koji ga sad svojom živošću nadahnjuju.

"Želja i volja za priznavanjem koja se pomalja iz susreta dve svesti ili dva bića, ne dovodi do komunikacije, još manje do udruživanja i ljubavi ili prijateljstva, već do rasprave, sukoba i rata koji se završava, kod jednih dominacijom, a kod drugih servilnošću. Bratstvo među ljudima je nestalo i među njima postoji još samo odnos gospodara i sluge. Njihov kompromis jeste, po definiciji, nemoguć. Da li je istina reći da nema autentičnog dijaloga bez priznavanja slobode svakoj svesti; priznavanja, univerzalnosti razuma, koja postoji u svakom čoveku?" (185)

Da li se i ovde podrazumeva i poziva na dijalog samo onih demokrata koji su se zakleli i priznaju Zakon? I koji su protiv onih "kobnih ideologija"? Nije li i ovakav stav ideologija?

"Masonska loža može postati mesto dijaloga, zato što je obeležavaju razmišljanje i mir. Ne mora li učenik mason najpre ćutati i naučiti da ćuti pre nego što počne da govori? Ćutati da bi slušao drugog. Ono što važi za učenika, važi i za pomoćnoka i majstora, koji takođe mora da se seti da ne treba samo da govori već i da ćuti i sluša." (185-186)

To "može" znači da nije ili bar ne uvek. A i ovo upućuje na dijalog vrlo uskog kruga ljudi i to onih koji polaze od istih - bar osnovnih - postavki, te se razgovara samo o tome kako da se to sprovede poštujući autoritet starijih. A kako onda razumeti dijalog "svake svesti"? I gde da se odvija?

* * * * * *

Istakavši da se bratstvo zasniva na slobodi - ne na uniformnosti, pisac dodaje:

"zajednice može biti samo ako ljudi priznaju i poštuju zakon, pisane i nepisane zakone; ako priznaju jedan idealni Red prava, koji jeste i mora biti isti za sve ljude.

"Isto kao što za slobodnog zidara postoji jedan red u kosmosu, čiji je izvor Veliki arhitekta, isto tako, postoji jedan red duha koji mora da se izrazi u Moralnom zakonu." (187)

Nije li i ovo jedan od "oblika totalitarizma", a Anri Tor-Nuges upućuje da se protiv svakog totalitarizma treba boriti?

"Ovaj zakon jeste, bez sumnje, unutrašnji, u mojoj svesti, ali istovremeno je uzvišeniji i izražava Svetlost, koja mora osvetljavati svakog slobodnog zidara. Ona je sama po sebi ovaploćenje vrhovnog bića, koga slobodni zidari nazivaju 'Veliki arhitekta svih svetova'". (187)

Ako bismo i uzeli da su ti "pisani i nepisani zakoni" i taj "Red prava" nešto što ne prepisuju neki ljudi, nego neko božanstvo ili "Veliki arhitekta svih svetova", još uvek ostaje pitanje: Ko je nadležan da ga saopštava, tumači, uvodi u život i nameće (demokratski) i kontroliše da li se i kako po njemu postupa, te da po mogućstvu nepokornog brata bratski izudara? Kad bi se na ovo pitanje jasno odgovorilo, videlo bi se da li se i ovde radi o totalitarizmu ili ne.

* * * * * *

"Ljudsko bratstvo i masonsko bratstvo - te dve ideje su povezane." (187)

Da li je to odgovor na gornje pitanje? Jer, malo dalje stoji:

"Pomoću svetlosti čovek postaje slobodni zidar i slobodni zidar postaje istinski čovek, odnosno, čovek uređen duhom ili Čovek - Duh." (189)

Ja bih voleo da se ova rečenica Anri Tor-Nugesu usled nepažnje, nebudnosti i trenutne zasenjenosti i pomračenja omakla! A ako nije? Ako je bivši Veliki Majstor Velike Lože u njoj obuhvatio osnovni stav slobodnih zidara? Ako se to poveže sa ranije citiranom rečenicom:

"Istine su otkrivene, veo je pao u krilo jednog reda, Masonskog reda ..." (75) - šta to znači? Kakva gordost! Nije li to vođenje "u carstvo aveti, tom antipodu istinskoga neba" - kako kaže Novalis?

Iz ovakvog stava izlazi da se jedino u Masonskom redu znaju, pa i tumače itd. svi i "pisani i nepisani zakoni", pa i "Red prava", te da se normalno mora prihvatiti njihov totalitarizam, jer je on u smislu volje "Velikog arhitekte svih svetova". Za razliku od svetog oca pape koji na Zemlji predstavlja i zastupa kralja Isusa i vodi brigu o nerazumnoj deci i koji je zbog toga još od 1869. nepogrešiv - masonski red odnosno svi njegovi pripadnici su jedino istinski ljudi i njima je jedino otkrivena istina ili Istina, te su oni jedini nadležni da tumače Zakone i Red, koji je šestarom i lenjirom zacrtao Veliki arhitekta svih svetova, te da na njih upućuju i teraju mlađu i nerazumnu braću - ne decu! Time se u pravo umeće bratstvo umesto jednakosti, koja se potiskuje u duhovni život, a sloboda iz njega u privredni.

Iz ova dva stava i različita i slična vidi se da su papizam i masonstvo morali dolaziti u sukob (zbog sličnosti), a i do pogodbi (zbog različitosti). Sukobi su u istoriji zabeleženi ekskomunikacijama i anatemama (protivudari nisu zapisani), a o pogodbi neki kažu da je došlo u vreme Napoleona i da je po njoj privredni život pripao u nadležnost ložama, a duhovni papizmu odnosno jezuitima. Ja uvid u takav neki dogovor naravno da nemam, ali ako je to tačno onda se može shvatiti da je iz tog braka rođen lenjinizam, koji je danas posle pada komunizma strahovito porastao i ojačao i ima sve veći apetit.

Sem toga, svesni i ispravni ni privredni ni pravno-politički život ne može se razvijati, ako se iz duhovnog života ne crpu određene i ispravne smernice i podloge za razumevanje sveta i čoveka. U školama i privrednici i pravnici dobijaju smernice za život. Drugim rečima, zavisni su od duhovnog, ne mogu se slobodno i nezavisno od njega razvijati u jednodelnoj državi. A šta kaže Anri Tor-Nuges o školstvu i o kulturi uopšte? Odakle u njima dolaze takvi impulsi? A da li su isti impulsi zahvatili i slobodne zidare ili su se oni svojom inicijacijom od njih oslobodili? A ako nisu? Zbog pogrešnih usmeravanja svojih gurua, kojima se kao autoritetima predaju bez ikakve provere - kako to upućuje recimo Vivekananda? Da li i ti gurui nastavljaju isto ono što su kao podlogu primili od školstva koje opisuje Anri Tor-Nuges? Ili - da upotrebim gornju sliku - ako je veo pao u njihovo krilo i sputao im udove i donji deo tela, u kojima je sedište čovekove volje? A istina ih svojom snažnom svetlošću zaslepila i gromkom rečju zaglušila, te ne nalaze i nauku o njoj mišljenjem, čije je sedište u nervno-čulnom sistemu, u glavi? Pa tako sputani i zaslepljeni i zaglušeni ne mogu da iščupaju gordost iz svoga srca, iz grudi i uopšte ritmičkog sistema, koji je sedište osećanja?

Da li je sve to, kao i čitav "kulturni genocid" - da i ja upotrebim piščev izraz - da li je sav taj haos i već pomenuto pomeranje impulsa "SLOBODA -JEDNAKOST - BRATSTVO" u stvari lenjinističko čedo rođeno iz onog braka? Koje tako snažno napreduje posle "pada komunizma"? Gde iz žabokrečine duhovnog života isplivava jednakost umesto da se duše slobodno razvijaju. Gde sloboda u privredi pobuđuje instinkt nezajažljive gramzivosti, umesto da se upoznavanjem i ovladavanjem fizičkog čulnog sveta i njegovih zakonitosti prodre do njegove duhovne pozadine, te da se uvidi i prihvati da su po tom fizičkom telu svi ljudi braća. Gde bratstvo u političko-pravnoj oblasti podstiče podsvesni osećaj niže vrednosti, koji na površinu izbija kao elitizam svih vrsta, umesto da se preko osećaja saučešća i u skromnosti i skrušenosti priznaje i dopušta da svi ljudi imaju jednaka prava, pa makar bili na neki način i zaostali u razvoju iza nas.

Sve ovo moje izlaganje je samo bratsko ukazivanje na stvari koje mnogi možda ne uočavaju. Ja ne morališem, nego želim samo da ukazem na neke istine i da dam objašnjenja, nauku o njima. Ovo je stoga upućeno i onima koji mi ne uzvraćaju "određeni reciprocitet", jer ja nisam ni pod kakvom zakletvom, a smatram da svi, pa i oni koji ne smatraju da sam im i ja brat, imaju pravo i na istinu i na nauku o njoj, a njihova je stvar kako će je upotrebiti.

Humanizam i slobodno zidarstvo

Objašnjavajući šta je to humanizam i navodeći kako svi sebe smatraju humanistima, Anri Tor-Nuges daje vrlo značajno i zaista neophodno potrebno uputstvo:

"Treba biti nepoverljiv prema svakoj misli ili sloganu, prekomerno raširenom u javnom mišljenju. Iza tih reči se često skrivaju brojne namere i one mnogima omogućavaju da nimalo ne misle o onome što govore." (195)

I ja se s tim potpuno slažem i dodajem da su ti slogani, te krilatice često same sebi protivrečne, a ukoliko su gluplje i apsurdnije utoliko se radije upotrebljavaju, na primer za reklame.

Posle navođenja izvesnih mislilaca o tim pitanjima pisac kaže:

"Slobodno zidarstvo nema drugi cilj do da omogući, ohrabri, 'buđenje svesti ljudi'; da kod njih izazove volju da sačuvaju Vrednosti koje smo u celom ovom delu pokušali da analiziramo i čiju smo aktuelnost neprestano želeli da pokažemo." (201)

Međutim, on dalje ukazuje:

"Propadanje je toliko ozbiljno, zabrinjavajuće, da su svi oni koji bi trebalo da daju poruku mudrosti opijeni istom ludošću i destruktivnošću i nude nam samo sliku svog slepila, nerazumevanja i egoističkih interesa. Svedoci smo vremena, kao što smo videli, u kome svi "'krivokletnici kulture' i 'kraljevi Ibiji' obrazovanja trijumfuju u javnosti." (201-202)

"Društvo i moral Ibija jesu oličeni u 'strasti' i 'novcu', ljudskoj imbecilnosti, niskosti instinkta koji utemeljuju tiraniju. 'Jer, koren svih zala, to je ljubav prema novcu', kao što je govorio Sveti Pavle u Poslanici Timotiju; ljubav prema novcu povezana je sa ljubavlju prema vlasti.

"Kakva će biti naša društva, ako duhovni život ne bude više važan? Udaljavajući se i odvajajući se od svojih kulturnih tradicija, žrtvujući na najbudalastiji način svoje obrazovanje, naše društvo juriša ka samoubistvu." (202)

Uprkos bolu koji Anri Tor-Nuges oseća pri gledanju "kako umire sve ono za šta smo vezani, sve što smo voleli u oblasti kulture i duha", on daje podstrek:

"Treba li odustati, ostati obeshrabren i bez nade? Sigurno ne. Treba i dalje verovati, želeti, boriti se." (202)

I dodaje:

"Slika koja predstavlja svet se može promeniti i moguće je promeniti sliku čoveka, pokvariti ga i umanjiti njegovu vrednost. Ali, ništa nije izgubljeno za čoveka ako znamo da sačuvamo svoju veru i u dubini svog srca nadu. Treba želeti; raditi punom snagom i u svakom trenutku svog života održavati ljudske vrednosti koje su nas napravile onim što jesmo; ako želimo da spasimo čoveka svog vremena." (203)

I u ovome se ogleda plemenito nastrojenje i težnje Anri Tor-Nugesa.

Uspomene i svedočanstva

Hladni, tehnički razum, i mirni, moralni smisao u ovom kratkom prikazu iz Kursana od decembra 1992. - ne u opisu beznačajnih doživljaja, nego u načinu njihovog opisivanja - prepoznaje u Anri Tor-Nugesu jednu izvanredno plemenitu i za dobro čovečanstva značajnu ličnost. Značajnu po tome što je uočio i objavio izvesne istine, pa makar i što nije znao kako da ih objasni i izvuče odgovarajuće pouke iz njih, kao i da da takođe i uputstva za rad. I iz ovoga se vidi da Zapadu nedostaje i nauka o istini koju ima, baš kao što Istok ima samo nauku, ali ne i istinu. Sredina je po prirodi nastrojena da može da ima i istinu i nauku o istini.

Aneks

Povodom Dana ljudskih prava 10.12.1987. održao je na Sorboni govor Anri Tor-Nuges, kojom prilikom je on ukazao na "četiri paradoksa":

"Prvi paradoks: ... Koliko u ovom trenutku, 1987. godine, postoji država članica UN koje zaista poštuju te principe i prava, iskazane i definisane u povelji i sporazumima?

"Drugi paradoks: Zašto su države, koje uglavnom poštuju principe i prava iz Povelje, satanizovane od strane jednog dela sveta?

"Treći paradoks: Zašto u nekim zemljama (posebno Francuskoj, domovini ljudskih prava) tako često nalazimo, jedne pored drugih, ljude koji iskreno i duboko veruju u ljudska prava i one, čija se ideologija eksplicitno izjašnjava protiv filozofije ljudskih prava? Iskustvo nam govori da bi im prvi potez bio, ako dođu na vlast, da ismeju i ukinu ta ista prava.

"Četvrti paradoks: Dok su se nekada ideji ljudskih prava suprotstavljale ideje jasno izraženog totalitarnog karaktera, danas se, pozivajući se licemerno na filozofiju ljudskih prava, totalitarnim idejama prašta; ukratko, u ime demokratije ubijamo demokratiju. ... Vulgarni marksizam i kapitalizam svode ga samo na njegovu ekonomsku dimenziju - čovek nije više od homo-economicus-a, već je samo to. Ničeizam svodi čoveka na instinkt i volju, volju za moć. Frojdizam svodi čoveka samo na njegov libido, na njegov usko definisani pol. - Marks, Niče i Frojd su postali majstori mišljenja u modernom dobu (uz Markuzea, nepravilne mešavine ove trojice); naši novi proroci, kako nazivamo 'ničeovce', ''marksiste', i 'frojdovce', koji čine osovinu narastajuće epidemije modernog čoveka, sistematski svode ljudsko biće na biološko, ekonomsko i socijalno biće." (207-209)

Posle pozivanja da se ponovo pročita Povelja UN (iz 1948. i dopunjena 1966.) Anri Tor-Nuges je svoj govor završio:

"Ne bi li trebalo naučiti i ponovo pronaći istinsku ideju o čoveku i obnoviti njegovu metafizičku dimenziju, koja ga čini svetim i duhovnim bićem? Naši simboli i naši inicijacijski rituali, celokupna masonska, filozofija nas na to pozivaju; naravno, samo ako želimo ponovo da damo smisao i vrednost jednoj bistroj i legitimnoj odbrani ljudskih prava." (211)

Na žalost, ni u ovom ovako potresnom govoru, kojim se smelo ukazuje na suštinske činjenice i pojave u društvu, ništa se ne govori o tome šta bi trebalo učiniti da bi se svemu tome suprotstavilo, a u smislu samog tog poziva. Prvi korak bi bio da se direktno navedu bar one države koje najviše ne poštuju te principe i prava, a zatim one koje ih poštuju i satanizovane su i zašto. I, zar ne bi trebalo stupiti bar u dijalog sa onima koji nešto konkretno predlažu? Sa onima koji sem istina imaju i nauku o tim istinama koje i pisac iznosi? Sa onim antropozofima koji iz poznavanja razvoja čoveka i društva predlažu razbijanje države na tri nezavisne oblasti, koje se na potpuno ravnopravnoj osnovi dogovaraju o sinhronizovanju svoga rada:

DUHOVNU - zasnovanu na SLOBODI,

POLITIČKO-PRAVNU - zasnovanu na JEDNAKOSTI,

PRIVREDNU - zasnovanu na BRATSTVU.

Time se jedino može suprotstaviti tom "vulgarnom marksizmu i kapitalizmu", za koje i Anri Tor-Nuges uviđa da su identički jednaki, ali ih ne obuhvata kao ja jednim imenom na koje i on upućuje "ekonomizam" ili kako ja to još nazivam "lenjinizam", jer je u tom ekonomizmu došlo do najžešćeg totalitarizma i robovlasništva, na šta i on ukazuje. Da li slobodni zidari ne smeju da se upuštaju u takve dijaloge zbog zakletve kojom se obavezuju da će poštovati Zakon onako, kako im ga neki viši autoritet tumači? A antropozofski orijentisanu nauku o duhu proučavaju samo radi jačanja svojih pozicija i da bi ljude odvraćali od tog društvenog uređenja? Ako to rade pod nalogom bilo kakvih autoriteta, u tom slučaju ne bi bio opravdan onaj pridev "slobodni".

* * * * * * *

Prešavši izlaganja data u ovoj knjizi, ja bih sada dao neku vrstu zaključka.

Prvo bih ja ta zapažanja Anri Tor-Nugesa o pojavama u društvu samo malo još dopunio, a u vezi sa predloženom tročlanosti društvenog života.

Mi prisustvujemo kako se taj društveni život u jednodelnim državama sam po sebi raspada na one tri oblasti, ali na sasvim haotičan način; i to sa pomeranjem na pogrešna mesta ona tri impulsa slobode, jednakosti i bratstva. Taj ekonomizam, o kojem i pisac govori, a koji je za sebe prigrabio slobodu, otkida u korist i u oblast privrede ono što bi moralo biti u domenu one druge dve oblasti; pri tom on u njih ubacuje i nameće im strukturu asocijacija. Asocijacije su potrebne u privrednoj oblasti da bi se bolje organizovao rad na proizvodnji i potrošnji privrednih dobara. Međutim, asocijacije u političko-pravnoj i u duhovnoj oblasti jesu štetne; one u njih unose neproduktivno privređivanje, koje tu postaje većinom unosnije od produktivnog.

U političko-pravnoj oblasti te asocijacije za neproduktivno privređivanje jesu razne stranke i odbori, ministarstva i druge vladine i nevladine organizacije, razna javna i tajna udruženja, čitav bankarski sistem, carinarnice i sudstvo, inspekcije i drugo. Po sili svoje vlasti koju štiti njihova policija te političke i pravne asocijacije ubiraju prihode od poreza, taksa, carina i pijačarina, davanja koncesija i saglasnosti i potvrda i uverenja, a takođe i posrednih i neposrednih podmićivanja radi dobijanja njihovih potpisa, pretežno iz privredne oblasti. U njoj stopljena zakonodavna, izvršna i sudska vlast - stopljena preko stranačkih asocijacija - potpuno je nesposobna da i sprovodi ono što se u njoj zamišlja. Pošto se njene odluke pretežno odnose na privredne odnose, onda kao protivudar iz privrede dolazi mito i to je uzrok korupcije bez koje jednodelne države ne mogu postojati, pa bez obzira šta se o njoj teoretisalo ili moralisalo. Bez tročlanog društvenog uređenja korupcija se ne može ukinuti.

U duhovnoj oblasti tako ubačene asocijacije jesu naučni instituti i škole, umetnička i sportska društva kao i organizacije za njihove priredbe, muzeji, religiozne zajednice i drugo. Neke od njih se izdržavaju isključivo od prodaje svojih usluga - radova, ulaznica, diploma, bogosluženja - a neke od onoga što im političko-pravna oblast dodeli od svojih prihoda, Danas postoji i vrlo jaka tendencija da se po mogućstvu sve prebace na samostalno privređivanje, pa čak i kod zbrinjavanja bolesnih i starih, a koje je donekle potisnuto u ovu oblast mada bi spadalo u političko-pravnu. Pošto su gore pomenute stranačke i druge asocijacije zahvatile i ovu oblast, one u međusobnoj borbi i otimanju za vlast često ruše impulse koji dolaze iz političko-pravne oblasti ili ih sabotiraju, jer time žele da smene onu stranku koja je obrazovala vladu.

Iz ovoga se vidi da su asocijacije u političko-pravnoj oblasti u stvari bratstva koja rade u svom grupnom interesu i koja se među sobom bore za što veću vlast u ubiranju prihoda. A jednakost koja bi spadala u tu oblast - nju ona prebacuje u duhovnu, pokušava da po načelu jednakosti i pravednosti dodeljuje sredstva onim duhovnim asocijacijama koje ne mogu same da se izdržavaju, jer po prirodi stvari pravu vrednost i važnost ona i ne može na pravi način da procenjuje, pa je procenjuje prema onome kako ta duhovna oblast odnosno neka njena asocijacija služi njihovim bratstvima.

Pošto je sloboda prebačena u privredni život - za pare se može nabavljati i heroin - a čovek po prirodi čezne za slobodom, onda nije čudo što se i ove dve druge oblasti pretvaraju u privredne, iako su neproduktivne, neproduktivne u tom smislu što ne proizvode ništa što služi za zadovoljenje čovekovih telesnih potreba, ali su ipak potrebne društvu. Za te druge društvene potrebe umesto da sama privreda prema zajedničkom dogovoru izdvaja potrebna sredstva, one same počinju da privređuju prodajući svoje potpise na rešenjima, svedočanstvima i drugom - i pošteno i nepošteno.

Na taj način vidimo da se jednodelne države već same po sebi raspadaju, samo na haotičan način. Taj haos, istinu o tom haosu opaža i Anri Tor-Nuges, ali nema nauku kojom bi taj haos analizirao i objasnio.

Taj raspad se u privredi vidi u tome, što ona u svojoj slobodi radi šta hoće. Mogu naučnici da pričaju da je nešto njeno škodljivo za zdravlje ili za prirodnu sredinu, ona će svojim novcem uticati da se donese zakon da to nije tačno ili će i uprkos zakona uticati na inspekcije, koje to onda neće videti. Mogu umetnici da kažu da je neka priredba šund i škodljiva za kulturu i obrazovanje mladih, privreda to neće uvažiti, jer na tome uzima pare.

Bratstva u političko-pravnoj oblasti stvaraju u svom interesu državne granice na suprot potrebama privrede i donose odluke koje su protivne njenim interesima, te tako u njoj po svojem nahođenju nešto favorizuju, a nešto koče. U duhovnoj oblasti preko obrazovanja i javnih medija nameću ideologije koje njima odgovaraju radi učvršćivanja ili zadobijanja vlasti, upskos onome šta pedagozi govore, a i na suprot istini.

Duhovna oblast, u koju je gurnuta jednakost, uprkos vapaju i podsvesnoj težnji celog naroda za saznavanjem istine i pravim umetničkim stvaranjem, vodi ka smrti kulture, jer su kulturu uvek stvarali pojedinci koji su sa svojim sposobnostima bili daleko iznad proseka. U toj jednakosti u duhovnom životu treba tražiti uzroke "kulturnom genocidu", kako to i pisac govori. A kad bi ona radila po načelu slobode, vlastodršci ne bi mogli da religiozna i nacionalna osećanja i razne ideologije upotrebljavaju za širenje i učvršćivanje svoje vlasti i da time izazivaju i organizuju najkrvavije ratove i terorizam.

U svakom slučaju, velika je stvar što je Anri Tor-Nuges objavio bar neke osnovne postavke i težnje i ideale svoga bratstva. Time je omogućio i ovakav makar pismeni "dijalog" - ako ga smemo tako nazvati. Iz celog ovog mog spisa može se videti, da je on odgovor odnosno komentar samo na ono što je pisac rekao, te se zato i može nazvati dijalogom. Bilo bi vrlo pogrešno, ako bi neko te komentare protumačio kao neki moj napad na sam Masonski red ili na masone. Izričito kažem da sam ja i u svojem okruženju imao masona - ne znam kojih loža - koje sam vrlo cenio, a neki su bili i moji vrlo oprobani prijatelji. Kod nekih masona sam međutim video i sasvim nedozvoljena moralna postupanja. Ako sada i ne uzmemo u obzir ona brutalna kršenja reda i zakona o kojima govori Anri Tor-Nuges, jer su se u taj red na neki način uvukli i ljudi koji njih ne poštuju, te njegove slabosti iskorišćavaju za svoje egoističke svrhe i vlast, ja ću ovde uputiti i na reči Novalisove koje su za mene takođe svete:

"Čuvaj se da zbog sredstva ne izgubiš cilj - onaj čist karakter čoveštva - jednostavno, razborito humano ponašanje."

Ako se toga ne pridržava, zapada se u ono što se u nedostatku drugog izraza može nazvati "jezuitizam", koji je po takvoj definiciji vrlo raširen i kod pravoslavaca i drugih - nije vezan samo za taj red, a ni svi jezuiti ne moraju tu da spadaju. Ako se ide putem duhovnog školovanja, a toga se ne pridržava, čovek postaje gori nego što je pre toga bio.

I s tim u vezi ja ću ovde na kraju dodati:

Ako se svi ti evropski navedeni i nenavedeni redovi ne odreknu svoje veće ili manje vlasti i borbe za njeno uvećavanje i ne prihvate to za današnje vreme jedino ispravno rešenje društvenog uređenja, koje se sastoji u već pomenutom - ali svesnom - razbijanju države na tri dela, Evropa će zapadati u sve veći haos. Jedini izlaz iz tog haosa će biti za Evropu neka uništavajuća katastrofa. To će biti pomoć čovečanstvu od strane - da upotrebim masonski izraz - Velikog arhitekte svih svetova. A posle te katastrofe doći će neki impuls sa Istoka da istini koju ima Zapad pridruži nauku Istoka, te da suviše jak pad u materiju kompenzuje svojom od materijalnoga odvraćenom duhovnošću. S druge strane, i da bi Istok od Zapada primio prednosti koje se dobijaju samo kroz obradu te materijalnosti. Kroz katastrofu dat podsticaj iz duhovnog sveta će doći, ako se ne posluša poziv iz Sredine, u kojoj istina najlakše može da bude sjedinjena sa naukom. Iz tog znanja, iz te svesti nastao je još pre devedeset godina poziv:

SLOBODA    - za duhovni život,

JEDNAKOST  - za političko-pravni život,

BRATSTVO   - za privredni život,

NEVIDLJIVI  DUH  SARADNJE  - za sva tri.

To je iz Sredine - iz antropozofski orijentisane nauke o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner - iz Sredine naučno objašnjena istina, nauka o toj istini koja je iskazana na Zapadu, gde je ostala samo kao neka podsvesna, nerazjašnjena težnja i ideal, a koja nije našla svoje uobličenje u stvarnosti, ostala je u apstraktnome.

Na Zapadu to tročlano društveno uređenje nije ni moguće ostvariti, jer Zapad - posebno još američki - ima možda i teži zadatak, zadatak da kroz materijalistički nastrojenu nauku o prirodi prodre do poznavanja duhovnog sveta. To se može najlakše ostvariti u Sredini koja spaja nauku i istinu, a može se i na Istoku; posebno Istoku bližem Sredini, na kojem se njegovoj nauci lakše može pridružiti ta istina sa Zapada.

Čovečanstvo, ma koliko da je raznovrsno, ipak predstavlja i jednu celinu i ne može se reći da je jedan njegov deo vredniji od drugog. Kao što na Zapadu postoji jaka naklonjenost da se prodre kroz tajne materije, tako će se na Istoku postepeno probijati do saznanja o kosmičkim uticajima koji deluju prilikom začinjanja i stvaranja novog ljudskog tela, a u Sredini će se sve više prodirati do tajni zdravlja i bolesti. Sva tri takva saznavanja biće potrebna apsolutno svim ljudima, te svi treba da sarađuju na onome što je u smislu duha vremena i ta svoja znanja da uzajamno izmenjuju. Te sposobnosti dolaze od snaga koje vladaju u određenim predelima Zemlje, a ne od nasledstva po krvi, ne od rase. Ona bi se u slučaju preseljenja iz jednog predela u drugi zadržale možda samo još u prvoj generaciji. I zbog toga je potrebna saradnja i bratska ljubav za apsolutno sve ljude.

Pri uvođenju tročlanog društvenog uređenja najteže će ići sa osvajanjem slobode u duhovnom životu, jer se generacije ljudi prvo moraju oslobađati od pogrešnih predstava koje su im materijalističkom naukom, raznim lažima i drugim usađene u dušu. No za pravu nauku podloga postoji i u Sredini i na Istoku, koji treba samo uputiti ka istini - ne naučnom fantastikom koja danas vlada. Sama istina ima dovoljno snage da taj duhovni život oslobodi time što će ljude prosvetliti. Onda će iz takvog duhovnog života dolaziti ispravni impulsi i za političko-pravni i za privredni život.

To se ne može ostvariti preko noći, potrebne su za to godine. Ali je krajnje vreme da se sa tim počne, bar negde i makar samo u malome.

A da li je možda već i to krajnje vreme prošlo? Vreme da ljudi svesno ostvare ono što je u smislu sadašnjeg duha vremena? Ili im ostaje još samo to, da čekaju na reakciju iz duhovnog sveta, koja će na drastičan način doći radi spasa čovečanstva?

    Rađeno u Beogradu

od 6.12.2005 do 13.1.2006

Vojislav Janković