Saznavanje i moral

VOJISLAV Đ. JANKOVIĆ

SAZNAVANJE I MORAL

BEOGRAD

1995

PREDGOVOR

Ovaj spis je prvobitno bio namenjen više onima koji su već došli u dodir sa antropozofski orijentisanom naukom o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner (1861-1925), jer je trebalo da se njima pomogne da ne zapadnu u neku grešku, u kakvu je veći broj takvih ljudi zapao. Trebalo je da se ovim pokuša da se razjasne neki pojmovi i da se neke stvari sažmu i naglase, jer mnogi ljudi koji se ovom naukom bave te stvari nedovoljno uočavaju ili ih zanemaruju, iako je sam Štajner na njih vrlo snažno ukazivao. Međutim, da se ne bi govorilo samo u apstraktnim pojmovima - kako se to obično danas u ovo intelektualističko vreme čini - date su i neke konkretne stvari za koje mogu imati interesovanja i drugi ljudi. Pošto su tom prilikom ovde upotrebijeni i neki izrazi koji nisu mnogo uobičajeni, a u antropozofiji se upotrebljavaju u sasvim određenom značenju koje im je Štajner dao i opisao, oni su u prilogu pod "Literatura i objašnjenja" bar ukratko razjašnjeni. Ko se za ovu nauku bude bliže zainteresovao, moći će sem ovde pomenutih potražiti i druge Štajnerove spise i direktno ih proučavati. Mnogi od njih su i na srpski prevedeni.

Mada se u ovom spisu na mnogo mesta navode Štajnerove reči, njegova svrha nije isključivo prepričavanje nekog dela njegovog učenja, već da se iz impulsa koji je preko njega došao objasne neke stvari ili da se bar ukaže na neke stvari koje su vezane za sadašnjicu, dakle na stanje i događaje od mnogo decenija posle nastanka Štajnerovih spisa i predavanja. Drugim rečima, pošto saznanja ni iz jedne nauke ne smemo smatrati završenim, ovde se nastojalo da se ona dopune, uzimajući u obzir i događaje iz sadašnjosti odnosno skorije prošlosti, a takođe i nastrojenja sadašnjih ljudi koji u njima bilo aktivno bilo pasivno učestvuju.

Zato, pošto je ovde dotaknut izvesan broj savremenih simptomatičkih pojava, može ovaj spis korisno poslužiti svakom čitaocu, pa bez obzira dali je došao u dodir sa antropozofskim spisima. On može poslužiti kao neka vrsta orijentacije u životu, kao ključ za razumevanje onoga što se oko nas sada zbiva, iako ovde nisu date nikakve detaljnije analize i dokazi, što bi mnogostruko prevazišlo obim ovakvog spisa. Čitalac će videti da se neke stvari mogu objašnjavati i na sasvim drukčiji način nego što je to uobičajeno i rašireno. Ako on na ta objašnjenja i podsticaje za razmišljanje doda svoja lična iskustva i nepristrasno upotrebi zdrav razum, on će svaku ovde dotaknutu oblast moći i sam da istražuje i da nalazi mnoge potvrde i dokaze u pojavama sa kojima se suočava i da tako iz "sitnih kockica" složi čitavu sliku - bar za pojedine ovde dotaknute oblasti, koje bude proučavao.

U referencama su brojevi označeni sa "GA" uzeti prema katalogu sabranih Štajnerovih dela izdavača "Rudolf Steiner Verlag", Dornach, Schweiz.

Rađeno u Beogradu od početka januara do početka avgusta 1995 godine.

Vojislav Đ. Janković

1. SAZNAVANJE PREKO ANTROPOZOFIJE

"Ako pokušaš da učiniš jedan korak napred u saznavanju skrivenih istina, onda istovremeno učini tri napred u usavršavanju svoga karaktera prema dobru."

Iako Rudolf Štajner ovo "zlatno pravilo" u knjizi "Kako se stiču saznanja viših svetova?"[1] daje tek u vezi sa posmatranjem čoveka, mi ćemo ga ovde ipak uzeti kao moto za čitava dalja izlaganja. Razlog za to je taj, što impuls za moralno usavršavanje pri saznavanju provejava u svim Štajnerovim spisima - na koje se i ova izlaganja nadovezuju. Taj impuls je u njima jasno naglašen, pa čak i onda kad o samom moralu Štajner i ne govori neposredno.

Stav koji proizilazi iz ovog impulsa i inače treba da bude osnovno raspoloženje svakog saznavaoca bilo koje oblasti dostupne čovekovom duhu. Veće znanje iz bilo koje oblasti treba da za sobom povlači i veće osećanje odgovornosti za to kako će sam saznavalac to saznanje upotrebiti i kakve posledice ono može imati, ako ga on sam saopštava moralno nezrelim ljudima. Velika znanja o mrtvoj prirodi dovela su do oslobađanja strahovito razornih sila koje ugrožavaju čak i ceo zemaljski opstanak. Velika znanja o živome dovode i do strahovito degenerativnih pojava kod svih živih bića i stvaranja novih, čak i sasvim monstruoznih oblika života. Velika znanja o duševnim pojavama, o nagonima i strastima, pružaju mogućnost da se manipuliše sa ogromnim masama ljudi. Utoliko veća opasnost preti, ako moralno nezreo čovek pođe putem saznavanja duhovnih suština koje su skrivene iza čulnih pojava - i to kako za samog saznavaoca, tako i za njegovu okolinu.

Iz tih razloga ćemo se ovde prvo osvrnuti na osnovna Štajnerova dela i ukazati na visoke moralne podsticaje koji iz njih proizilaze, a i na opasnosti ako se neozbiljno i neodgovorno pristupa ovoj antropozofski orijentisanoj nauci o duhu i ako se neki njeni rezultati i saopštenja neispravno upotrebe.

U knjizi "Filozofija slobode - Osnovi modernog shvatanja sveta",[2] kao jednoj od svojih prvih knjiga, a koju je objavio 1894. - dakle više godina pre nego što je počeo da govori o svojim istraživanjima viših svetova - Štajner slobodu povezuje sa moralom. Delo zločinca nije delo iz slobode, jer se sloboda crpe iz sveta ideja, a delo zločinca potiče iz nagona, instinkata i strasti, koji pripadaju svim ljudima kao vrsti. Slobodno delovanje je samo ono koje proizilazi iz idejnog dela čovekovog individualnog bića i ono u sebi uključuje moralne zakone. Iako ovu knjigu ljudi nerado proučavaju jer je teška - a tako je naročito i napisana da bi čitalac pomoću tog napora za njeno razumevanje razvio svoje duševne snage - ona je najbolja priprema za sva druga njegova izlaganja. Proučavanje nje ne krije u sebi baš nikakvih opasnosti da čovek zbog eventualno nekog pogrešnog ili nepotpunog razumevanja pođe pogrešnim putem; a ukoliko se on potpuno prožme njenom sadržinom, postaće visoko moralno biće, doći će do pročišćenja - katarzisa.

Slično dejstvo ima i udubljivanje u knjigu "Mistika u rađanju duhovnog života Novoga doba i njen odnos prema modernom shvatanju sveta",[3] koju je Štajner 1901. godine objavio kao prelaz između prethodnih teorijskih filozofskih izlaganja i iznošenja rezultata svojih duhovno-naučnih istraživanja. Udubljivanjem u kazivanja čitavog niza mističara s kojima nas Štajner upoznaje, čovek - sad možda i više osećajno - doživljava kako se njegova duša pročišćava.

U knjizi "Teosofija - Uvod u natčulno saznavanje sveta i čovekovo opredeljenje",[4] koju je izdao 1904. godine, Štajner - imajući u vidu da je čovek misaono biće - prosto s matematičkim načinom izvođenja jednog pojma iz drugog opisuje čovekovo biće i svetove koji ga okružuju. Proučavanje ovih izlaganja je izvanredno značajan korak za čovekov razvoj, a takođe i prvi korak za napredovanje u saznavanju viših svetova i tajni postojanja. Ona takođe u sebi ne krije baš nikakvu opasnost da čovek zabludi ili nešto pogreši ili izgubi svoju slobodu i padne pod nečiji uticaj, jer se u svim tim izlaganjima u najvećoj meri apeluje na zdrav razum i mišljenje, u kojem je čovek jedino potpuno budan i svestan. Staza saznavanja koju on daje posle opisivanja rezultata svojih istraživanja vodi isključivo k oplemenjavanju čovekove duše; ne samo ka saznanju duhovnog sveta, već i ka sopstvenom moralnom usavršavanju, a samim tim i boljem snalaženju i u čulnome svetu, te su ta uputstva vrlo korisna i za svakodnevni život, a ne samo za razvijanje viših čula.

U 1904. i 1905. godini objavljivao je Rudolf Štajner članke koje je zatim izdao kao već pomenutu knjigu "Kako se stiču saznanja viših svetova?" i koju je u kasnijim izdanjima radi jasnoće nešto doterivao. Na ovu knjigu je trebalo da se nadoveže i drugi deo, ali do toga nije došlo. I ova knjiga vrlo izričito govori o moralnom usavršavanju onoga ko želi da ide putem saznavanja viših svetova. Međutim, neoprezno prilaženje ovoj knjizi sadrži u sebi velike opasnosti. Opasnosti nastaju onda, ako čovek - bilo zbog površnosti bilo zbog gordosti - počne da vrši neke od opisanih vežbi, a da prethodno nije dobro proučio i primenio sve što je u ovoj knjizi napisano - uključujući i predgovore, a zatim i ostvario sve preduslove koji se za takvu stazu saznavanja traže. Tako na primer u predgovoru trećem izdanju Štajner jasno ukazuje na opasnosti, ako čovek jednostrano pristupa nekoj vežbi - pa makar je i potpuno ispravno izvodio; mora se imati u vidu celokupnost svih izloženih istina i uputstava na stazi saznavanja viših svetova; a treba se stalno ponovo vraćati na sve što je rečeno da bi se shvatile i izvesne finese. To je sve korisno i za primenu u običnom životu. Međutim, iako je Štajner u predgovoru šestom izdanju ove knjige od 7.9.1914. napisao da na nju treba da se nadoveže i drugi deo, do toga nije došlo. Zašto?

Ljudi koji pristupaju antropozofiji imaju u sebi težnju za saznavanjem raznih zagonetki postojanja. Naravno da ima i takvih koji imaju i druge osnovne motive: obična radoznalost, pomodarstvo, ubijanje dosade, senzacionalizam i drugo. Tu moramo pomenuti i one koji joj pristupaju i po zadatku neke druge organizacije bilo da bi samo posmatrali šta se oko nje dešava, bilo da je i aktivno pomažu ili da je izvitoperuju i upropašćuju. Ovde ćemo uzimati u obzir samo one prve, one koji su željni saznavanja - njima je ovaj spis namenjen.

Ti ljudi su začuđeni posmatrajući svet oko sebe, a takođe i ono što se u njima događa. Oni nisu zadovoljni sa objašnjenjima koja su do tada primali bilo od sebi bliskih osoba, bilo u školama ili drugim društvenim organizacijama, bilo iz knjiga koje su im bile dostupne. U antropozofiji oni pronalaze odgovore, za koje osećaju da su istiniti, da su ono pravo, ono što im duša ište. Zdrav osećaj za istinu njih onda privlači da je što više proučavaju i da deluju u njenom smislu.

Međutim, kod nekih ljudi koji su se malo više njome bavili ta želja za saznavanjem bila je tako jaka, da su želeli i sami da steknu duhovna - vidovita gledanja i to ih je učinilo neopreznim, pa su brzopleto prenebregli izvesna osnovna pravila, izvesna uputstva, izvesne preduslove, o kojima Štajner zbilja vrlo jasno govori. Razlog za to je gordost, što se pojavila namesto skromnosti i skrušenosti koja je potrebna i u običnom životu, ali utoliko više kad se radi o saznavanjima koja pruža bilo koja nauka, a posebno nauka o duhu. Neki su smatrali da već u potpunosti ili bar u velikoj meri imaju razne osobine o kojima Štajner govori kao o uslovima koji se moraju ispuniti pre nego što se pređe na neke vežbe kojima se otvaraju viša čula. Želja za nekim natčulnim doživljajima zamaglila je mnoga suštinska pravila i uputstva, koja Štajner daje za oplemenjivanje i pročišćavanje sopstvene duše, a bez čega je vrlo štetno i opasno vršiti neke intenzivnije vežbe za podizanje vela sa čulnih pojava radi saznavanja skrivenih istina o ljudskom i kosmičkom postojanju, a o kojima govori ova nauka o duhu. Zbog toga se i ovde mora ukazati na neke konkretne stvari, koje bi mogle poslužiti kao orijentacija za rad i snalaženje i moralno usavršavanje u životu.

2. MORALNI ZAKONI

Kao prvo treba istaći to, da dok se u čulnom svetu potpuno razlikuju prirodni zakoni od moralnih zakona, u duhovnom svetu se i jedni i drugi potpuno poklapaju, između njih nema nikakvih razlika. Ovde ćemo navesti Štajnerove reči iz predavanja održanog u Minhenu 25.2.1912,[5] iako su date u drugom kontekstu:

"... No najvažnija karakteristika ovog devahanskog[6] sveta jeste to, što se moralne činjenice više ne razlikuju od fizičkih činjenica, od fizičkih zakona, nego što se moralni zakoni poklapaju sa fizičkim zakonima. Sta to znaci? No, zar ne, u ovom običnom fizičkom svetu obasjava sunce i pravedne i nepravedne. Onaj ko je izvršio neki zločin može možda biti stavljen u zatvor, ali se fizičko Sunce ne pomračuje. To znači da u svetu ovog fizičkoga postoji jedna moralna zakonitost i jedna fizička, one idu po dva različita puta. To nije tako u devahanu, baš nikako nije; nego je tamo to tako, da sve što proizilazi iz moralnoga, iz intelektualno mudroga, iz estetski lepoga i tome sličnog, da je to takvo da vodi ka nastajanju, a da ono što proizilazi iz nemoralnoga, iz intelektualno neistinitoga, iz estetski ružnoga vodi ka nestajanju, ka propasti. Tamo su naime prirodni zakoni zbilja takvi, da Sunce ne obasjava i pravedne i nepravedne, već da se ono - ako se smemo slikovito izraziti - pred nepravednima zbilja zamračuje... Ovo je ono bitno o čemu se radi: U devahanskom svetu se prirodni zakoni poklapaju sa moralnim i intelektualnim zakonima."

Pošto se školovanjem usmerenim ka otvaranju viših čula ide na to da se postepeno uđe i u devahanički svet, neophodno je potrebno da čovek pre toga postigne najviši stepen moralnosti - da mu se "Sunce ne bi zamračilo". Ako o tome ne vodi računa, on ce postati gori nego što bi bio bez duhovnog školovanja, biće izložen raznim užasima - sve do krajnje propasti. Zato i Štajner - kao i svi ispravni okultisti - poseban naglasak daje na moralno usavršavanje i oplemenjivanje sopstvene čovekove duše, a sve drugo dolazi posle toga.

Iako na prelasku preko "praga" za duhovni svet stoji i manji i veći "čuvar",[7] moguća su pre potpunog ulaska u duhovni svet i manja probijanja i doživljavanja bar eterskoga[8] ili astralnoga[9] sveta. To takođe može da bude vrlo pogubno, ako čovek nije dovoljno moralno pročišćen. Ako i ne uzmemo u obzir sasvim nakaradna probijanja pomoću droga i okultnih tehnika niže vrste, moguća su takva delimična probijanja i sa vežbama koje preporučuju i ispravni okultisti. Zbog toga je neophodno uzeti u obzir apsolutno sve što ispravni okultisti preporučuju i ispuniti sve uslove pre nego što se otpočne sa izvesnim intenzivnijim vežbama. Naravno da to ne znači, da vežbe za pročišćavanje i usavršavanje svoje duše ne treba vršiti. Na obrazovanje svoga mišljenja, istinoljubivost i sve drugo što je na primer dato u prva dva poglavlja knjige "Kako se stiču saznanja viših svetova?" i čime se stiču razni moralni kvaliteti treba stalno obraćati pažnju i sadašnja inkarnacija[10] neće biti uzaludna, ako čovek ostvari "samo" to što je dato u ta dva poglavlja. Te vrste vežbi treba vršiti i inače - bez obzira na neku želju za otvaranjem viših čula, jer su vrlo korisne za opšti čovekov razvoj. To utoliko pre treba činiti u današnje vreme kad se već sve više pojavljuju neke vrste vidovitosti kao prirodan dar. One su odlična odbrana od obrazovanja ahrimaničke[11] vidovitosti, pri čemu svaki čovek gleda nešto u duhovnim svetovima i sa tim je zadovoljan - ali svaki gleda nešto drugo, dok se sa ispravno obrazovanim višim čulima stupa u jedinstven duhovni svet koji se može i razumeti, jer se prošlo kroz odgovarajuće školovanje, koje obuhvata i saznavanje duhovnih činjenica.

Sva potrebna uputstva za saznavanje viših svetova data su u gore pomenutim Štajnerovim knjigama, a docnije su u drugim njegovim knjigama i predavanjima davana u raznim varijantama i sa raznih stanovišta da bi se to pitanje svestrano osvetlilo, upotpunilo i prilagodilo ljudima različitih nastrojenja. U svakom slučaju prvi korak u tom školovanju jeste proučavanje onoga što je neki istinski istraživač duha objavio i procenjivanje toga svojim zdravim razumom koji je obrazovan na proučavanju fizičko-čulnog sveta. To je upravo i ono po čemu se Štajnerova antropozofski orijentisana nauka o duhu bitno razlikuje od svlh drugih škola, jer su sve one zasnovane na nekadašnjim stanjima razvoja čovečije svesti, a Štajner se obraća sadašnjem stepenu razvoja. On takođe naglašava da će i to jednog dana biti prevaziđeno i da će prava nauka o duhu uvek morati da ide u korak sa vremenom odnosno ljudskim razvojem.

Pošto je od objavljivanja gore navedenih knjiga prošlo već 90 i 100 godina, a od završetka njegove čulne delatnosti koju je obavljao praktično sve do svog prelaska u duhovni svet 30.3.1925., dakle već 70 godina, mi ćemo ovde pokušati da u duhu učenja i osnovnih postavki Rudolfa Štajnera ukažemo na neke činjenice i pojave koje se odnose na sadašnjicu. Po sebi se razume da se to prvenstveno odnosi na prilike koje se zapažaju u, i iz Beograda, te da za razne druge sredine treba izvršiti i odgovarajuće korekcije koje se odnose na njihove specifičnosti. Međutim, u ovim izlaganjima će se naći mnogo toga što se odnosi i na daleko šire područje. Sem toga, uočavanje i razumevanje simptomatičkih pojava i događaja koji se odigravaju u sadašnjosti čini da se čovek bolje orijentiše u svetu, da bolje shvati svoje zadatke koje ima da obavlja sa mesta na kojem se nalazi, da ne zakopa svoje talante u zemlju nego da ih udvostruči (vidi Mt.25.14-30), drugim rečima da postane moralniji.

3. GLEDANJE ETERSKOG SVETA

Jedna od današnjih pojava je gore već dotaknuta. Štajner je naglasio da će od polovine dvadesetog veka sve više ljudi imati sposobnost da gledaju eterski svet, u kojem će se sada objaviti Hristos. Takvih ljudi danas i ima, to uzima sve više maha, ali je pitanje kako se oni prema toj sposobnosrti odnose i kako je upotrebljavaju.

Ako neko danas na bilo koji način dođe do toga da gleda nešto u eterskom svetu, a ne ugleda i Hrista, to onda - prema u poglavlju 2. datoj slici - znači da mu je duhovno sunce zamračeno. Ovo ne treba shvatiti kao neku osuđujuću kritiku, već isključivo kao podsticaj da se takav čovek potrudi da i Hrista ugleda. Ta i Pavle koji je pred Damaskom i ugledao Hrista (u eterskom) kaže:

"Istinita je reč i dostojna da je svi prime: Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja." (l.Tim.1.15)

U predavanju posvećenom Novalisu i održanom u Berlinu 22.12.1908.[12] Rudolf Štajner govori o vidovitosti, ali drukčijoj od ove koja se sad pojavljuje kao prirodan dar, te navodi da je od događaja na Golgoti bilo ljudi koji su i gledali to što se tom prilikom dogodilo i kaže:

"Pomoću onoga što se na Golgoti dogodilo promenila se čitava duhovna sfera okruženja naše Zemlje. A vidovnjak - ako mu je samo malo otvoreno unutrašnje oko pomoću onih osećanja, koja nas mogu povezati s tim događajem na Golgoti - on vidi ove posledice tog događaja: stalno prisustvo te Hristove moći, koja se od onog vremena prisajedinila duhovnoj okolini Zemlje. Oni drugi, kada se skroz prožmu velikim istinama i snažnim impulsima objave tog događaja sa Golgote, oni napipavaju i osećaju snagu ove činjenice. Oni osećaju da od tog vremena srce čoveka nešto drugo može na Zemlji doživeti nego ranije; oni znaju, da je tu nešto što se ranije na isti način nije moglo osetiti. A vidovnjak to gleda."

Ukazujući na to da je i Novalis imao događaj sličan Pavlovom pred Damaskom i da je višim gledanjem stekao neposredan dokaz o tome šta se na Golgoti dogodilo za čitav razvoj čovečanstva, Štajner dodaje:

"Nije Hristos samo bio prisutan u telu, u kojem je boravio. On je ostao sa Zemljom povezan; preko njega se Sunčana snaga povezala sa Zemljom."

Ovo je objašnjenje za ono sto je malo pre rečeno. Otvaranje duhovnih čula, a nesagledavanje Hrista u duhovnoj sferi Zemlje znači da čovek nije na pravom putu odnosno da nije postigao ono što treba, da to nije ispravna vidovitost. Ni ovo nije nikakvo osuđivanje, već samo upozorenje. I ovde ćemo zbog toga navesti Pavlove reči:

"Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh. Tako, ne znam što činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim - to činim." (Rim.7-14-15)

Tu činjenicu da smo mi prodani pod greh treba stalno imati na umu i stalno se boriti za pročišćenje od telesnosti odnosno za moralno usavršavanje, da bismo što više znali šta činimo. Štajner to u svojoj "Nauci o skrivenome",[13] prvi put objavljenoj 1910. izričito kaže:

"Lako može nastati verovanje da su ta vežbanja za školovanje duha nešto spoljašnje, da se ne uzima u obzir moralni razvoj duše. Tome nasuprot mora se reći, da se moralna snaga koja je potrebna za nadvladavanje samosvesnosti ne može postići bez dovođenja moralnog nastrojenja duše na određeni stepen. Napredovanje u školovanju duha se ne može zamisliti, a da se istovremeno ne pokaže moralni napredak. Bez moralne snage pomenuto nadvladavanje samosvesnosti nije moguće. A sav govor o tome, da pravo školovanje duha nije istovremeno moralno školovanje, ne odgovara činjenicama."

Naravno da je o moralu mnogo lakše govoriti i ukazivati na odgovarajuća moralna načela nego svoju dušu u moralnom smislu preobraziti i pročistiti. O tome šta je moralno i kako se treba vladati toliko je mnogo napisano u Novom zavetu da se u njemu mogu naći odgovori na sva životna pitanja i situacije u kojima se čovek nađe. U njemu su impulsi neophodni za život - ne za nauku i saznavanje. To treba dobro razlikovati. Zbog toga i u sva tri sinoptička evanđelja - samo sa malim varijantama - ističu se kao najveće zapovesti:

"A on mu reče: 'Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom'. Ovo je najveća i prva zapovest. A druga je kao i ova: 'Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe'. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci." (Mt.22.37-40)

Ove dve zapovesti se u sličnim rečima nalaze još u Starom zavetu - prva u Petoj knjizi Mojsijevoj (6.5), a druga u Trećoj knjizi Mojsijevoj (19.18), ali u sasvim drugim kontekstima i te razlike treba dobro uočavati. Tek ovako kako su povezane i objavljene u Novom zavetu one predstavljaju osnovni moralni impuls hrišćanstva i u njima je sve sadržano. One ne čine nikakve zabrane i ostavljaju čoveku punu slobodu. No pri tome one čoveku stavljaju i zadatak da svojim mišljenjem prosuđuje o tome šta mu je dobro činiti, a šta zlo. To i Pavle potvrđuje:

"Jer vi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti, nego ljubavlju služite jedan drugome. Jer je sav zakon našao svoje ispunjenje u jednoj reči, u: 'Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe'." (Gal.5.13-14)

Na drugom mestu Pavle piše:

"Meni je sve dozvoljeno, ali nije sve na korist. Meni je sve dozvoljeno, ali neću da nešto ovlada mnome." (l.Kor.6.12)

I jedne i druge ovde navedene Pavlove reči takođe upućuju čoveka da on svojim mišljenjem mora i da sazna šta treba da čini, a ne samo da u apstrakcijama propoveda ljubav. Bez ispravnog procenjivanja stvari čovek može i iz snažnog osećaja ljubavi prema nekom, da nešto pogrešno učini. Stoga i Štajner u predavanju održanom u Sen Galenu 21.11.1909.[14] kaže:

"Neko isključivo življenje u ljubavi ne koristi ništa, ako mudrost nije povezana sa ljubavi. Ljubav se mora povezati sa mudrošću, sa saznavanjem onog pravog. Ljubav sama nije dovoljna za život."

Saznavanje je prema tome jedan čisto moralan čin. Moral bez slobode i saznavanja ne može postojati, a to je omogućeno ulaskom čoveka u zemaljsko-čulni svet, i njegovim boravljenjem u mineralnom carstvu, u carstvu koje se prvi put pojavljuje u sadašnjem stanju evolucije Zemlje. To je na izvanredno precizan način opisano i u Prvoj knjizi Mojsijevoj - samo je potrebno imati ključ za njeno razumevanje:

"Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu? A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: ne ćete vi umrijeti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo." (l.Mo j.3.l-6)

Ovo se događa u vreme kad su razdvojeni polovi i dok je muški bio orijentisan isključivo u smislu volje i upravljen napolje ka prirodnim silama, a ženski u smislu predstava i obrazovanje unutrašnjosti - uobrazilje i sećanja. Stoga je kod žene prvo i nastalo razlikovanje dobra i zla i prve osnove morala.[15] Lukavost se zato i obraća prvo ženi, te dovodi u pitanje istinitost i omogućava zabludu i laž. To je moguće bilo tek kad su se čoveku otvorile čulne oči i nije više imao stalan uvid u duhovni svet. Tada:

"I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih." (l.Moj.3.21)

Pre toga čovek niti je nju imao niti je bio tako omeđen svojom kožom od ostale prirode kao danas. Nije Bog od neke životinjske kože krojio njima haljine, nego je Adamu i ženi njegovoj stvorio njihove sopstvene kože u koje ih je obukao. Na taj način je čovek sad izdvojen od duhovnog sveta, "izgnan iz vrta Edemskog" i time mu je omogućen put ka slobodi, da iz samoga sebe "kao bogovi", a jedući roda "s drveta od znanja dobra i zla" u čulnom svetu radi na izgradnji samoga sebe, a i da nešto novo sam stvara. To je za sobom povuklo i smrt, kroz koju čovek mora prolaziti sve dok je s pomoću Hristovom ne pobedi.

Prema tome, nikakvo opažanje bilo kakvim čulima - fizičkim ili duhovnim - ništa nam ne koristi, ako mi ne znamo šta je to što opažamo, ako ne znamo istinu o tome i da li je to dobro ili zlo, te preko tog saznanja razvijemo i ljubav prema istini i dobru, koja će onda pokrenuti našu volju da činimo ono što je moralno i to iz pune slobode. Stoga i ova nova sposobnost duhovnog gledanja, koja kao prirodna pojava sve više nailazi, postavlja utoliko oštriji zahtev da se ide putem saznavanja i putem morala, da se te snage ne bi zloupotrebile, nego da se pomoću njih nađe Hristos.

4. EKSTRASENSI - VIZIONARSKO VIDOVNJAŠTVO

Druga pojava, koja danas uzima sve više maha i koja je u izvesnoj meri povezana sa prvom, jeste sve veće oglašavanje raznih "ekstrasensa" - da upotrebimo izraz koji je u vezi s tim ne tako davno nastao. Njih su ozbiljnije i javno počeli da proučavaju i sasvim ugledni naučnici, pa su čak stvoreni i instituti za takozvanu "parapsihologiju" - opet da upotrebimo izraz koji je tek u skorije vreme nastao ili se bar do pre polovine ovog veka nije nmogo ili uopšte nije čuo. Da li je sada broj tih raznih ekstrasensa veći ili manji nego pre sto ili sto pedeset godina ne može se znati, ali je sigurno da se o njima danas izvanredno mnogo govori i piše. Sem malobrojnih članaka i knjiga koji o njima govore sa izvesnom naučnom ozbiljnošću, prava je poplava onih koji o njima pišu senzacionalistički i šarlatanski. Tu treba dodati i zvanično i nezvanično oglašavanje i reklamiranje mnogih koji tvrde da imaju neke "posebne" sposobnosti, te su spremni da pomoću njih izvrše odgovarajuće usluge - podrazumeva se za pare.

Naučna ispitivanja ovih pojava nisu mnogo pristupačna, te je vrlo teško da se čovek na njih kritički osvrne. Karakteristično je to, da su se takvi zvanični instituti prvo pojavili (ili se bar o njima prvo pisalo) u SSSR-u, koji je materijalizam imao kao državnu ideologiju. Ponešto se pisalo ili bar napominjalo o takvim ispitivanjima u SAD, u skorije vreme nešto u Bugarskoj, a za druge zemlje uglavnom ništa - bar kod nas. U svakom slučaju nikakvi zvanični rezultati takvih naučnih istraživanja nisu objavljivani, te o njima nećemo govoriti.

Od onih koji se javno oglašavaju svakako da ima sasvim različitih: od najdobronamernijih pa sve do najzlonamernijih - u svim stupnjevima. O onima kojima se otvaraju neka čula za izvesna vidovita gledanja već je govoreno u prethodnim izlaganjima, pa se ni na njih nećemo osvrtati. Takvih vidovnjaka je bilo uvek, te to nije nešto posebno karakteristično za sadašnje vreme. Međutim, za sadašnje vreme je vrlo karakteristično to što se posle više od sto ili sto pedeset godina njihovog skoro potpunog negiranja, čak i ismejavanja - bar od strane krugova koji daju osnovni ton u spoljašnjoj kulturi - ljudi sada masovno i sve više njima obraćaju i od njih traže nekakvu pomoć. Pomoć se danas traži od onih koji nešto više "vide" - "pa prema tome i znaju" - nego onaj ko se našao u nekoj nevolji ili ga jednostavno zanimaju neke tajne sopstvenog ili opšteg postojanja, te želi da ih od drugog čuje da bi znao kako da se orijentiše u životu.

Skoro svi dnevni listovi i časopisi imaju redovne rubrike za davanje nekih saveta bilo opštih vrsta bilo za posebne slučajeve na pitanja pojedinih čitalaca. To u načelu nije loše, ali većina takvih saveta se ne mogu uvrstiti ni u ozbiljne ni u one koji bi mogli da prođu kroz strog naučni ispit. U ozbiljne i naučne svakako spadaju neki pravni saveti o carinama ili pravu nasleđa ili saveti lekara - bilo opšti bilo za pojedinačne slučajeve - i koji posle nekog obaveštenja o bolesti skoro uvek upućuju bolesnika da se obrati odgovarajućoj medecinskoj ustanovi. Međutim, saveti o tome da li neko treba da se razvede ili da se posveti nekoj profesiji ili da promeni stan - odnosno kako da postupi u nekoj životnoj situaciji - svakako da se ne mogu smatrati ni naučnim ni ozbiljnim, jer su zasnovani na šturim podacima datim u nekom kratkom razgovoru ili u pismu, u kojima se i ne može da opiše sva složenost nečijeg položaja, težnji, osećanja i stotine i hiljade drugih okolnosti koje bi bile presudne za donošenje neke odluke. A da ne govorimo o nekim horoskopima, gledanju u dlan ili u šoljicu od kafe, psihološkim testovima kojima se utvrđuje da li neko ima ovakvu ili onakvu osobinu i sudbinu i t.sl. Međutim, ljudi takve savete i uputstva traže, a po principu ponude i tražnje to se dobro unovčava.

Ova pojava je svakako povezana sa nesigurnošću u sebe i sa skepticizmom koji je nastao pri modernim proučavanjima prirode, ali ćemo se mi ovde posebno pozabaviti samo sa pojavom traženja saveta od nekih koji nešto više "vide", dakle ne od onih čije savete i rezultate rada čovek može - ako hoće - sam da proverava sopstvenim čulima. To je strašna opasnost za današnjeg čoveka. Dok su do pre pedesetak godina toj opasnosti bili izloženi uglavnom "neobrazovani", "primitivni" i "sujeverni" ljudi, danas ovakve savete sve više traže i visoki intelektualci.

Radi sagledavanja ove opasnosti osvrnućemo se na predavanje Rudolfa Štajnera održanog u Dornahu 18.10.1915:[16]

Razvoj naše planete prošao je kroz tri stupnja: Starog Saturna, Starog Sunca i Starog Meseca. Četvrto je sadašnje stanje Zemlje, gde se prvi put pojavljuje mineralno carstvo. Tri sledeća su Budući Jupiter, Buduća Venera i Budući Vulkan.[17] To je ukupno sedam sfera. Međutim, u današnjem razvoju Zemlje, u četvrtoj sferi upletena je i osma sfera. To je sfera koja se može samo imaginativno - vizionarski videti i nemoguće je imaginarnu vidovitost razviti, a da se o njoj ništa ne zna. Od Zemlje, koja je impregnirana mineralnim otrgli su Lucifer[18] i Ahriman nešto što su zgusnuli do imaginacija Starog Meseca i tako je nastala osma sfera, sfera koja je u stvari Mesečeva, ali ispunjena Zemljinim materijalom, dakle neka potpuno neispravna, lažna stvar u svemiru. To je svet utvara. Lucifer i Ahriman nastoje da čitav razvoj čovečanstva nestane u osmoj sferi, te da tako pođe drugim tokom. U zemaljsko-čulnom svetu - preko mineralnog - čovek treba da razvije slobodu volje, a nju Lucifer i Ahriman teže da uvuku u osmu sferu. To se na primer dešava, kad se element slobodne volje preobrazi u vidovita gledanja. Nju onda oni zgrabe, ona nestane za Zemlju i tako se stvaraju utvare osme sfere, u kojoj slobodna volja čoveka iščezne.

"A to što tako naivni, ali ipak praznoverni ljudi na svakojakim vidovitostima razvijaju često jeste tako, da se tu u nju impregnira njihova slobodna volja."

Napominjući da je duhovno-naučni pokret vođen tako da se računalo sa svim stranputicama i svim onim što bi ugrozilo duhovni razvoj čovečanstva, Štajner u istom predavanju kaže:

"Nije se smelo slepo, ne na bilo koji način iz nekog zanesenjaštva pokazivati na put u duhovni svet. Zato ste vi stalno uvek ponovo i nanovo, moji dragi prijatelji, morali biti opominjani, da je potrebno, preko potrebno ne dopuštati da se obmanjuje onim što čoveka vodi u osmu sferu. A kad se stalno ponavljalo to, da treba biti oprezniji u oblasti vizionarskog vidovnjaštva, da treba prihvatiti kao ispravno jedino ono vidovnjaštvo koje isključuje Lucifera i Ahrimana i vodi gore u više svetove, onda se tu vidi da je trebalo da bude izbačeno ono što dušu može dovesti u zajednicu sa osmom sferom. Ako se stalno ponavlja ta tendencija da se slobodna volja sputa i prikuje za oblast vizionarskog vidovnjaštva, to je onda znak, da je u osnovi uzevši jasnim stremljenjima u okviru našeg pokreta otpor bio pružan iz ljubavi prema sputavanju slobodne volje u tom vizionarskom vidovnjaštvu".

"Kako su radosni bili oni mnogi, samo kad su mogli da sputaju ovu slobodnu volju! To se pokazalo po tome, koliko je od onih pokreta koje sam označio spolja uneto u naš pokret. Ne Blavacka i ne spolja, već preko samih naših članova stalno se pravi breša u onom što bi trebalo da se postigne. A to se dešavalo i dešava time, što se stalno ponovo divi onome što iznose vizionarski vidovnjaci! Kad se divilo onome što su iznosili vizionarski vidovnjaci, onda je to bilo probijanje takve breše, a to je onda bio izraz perverzne ljubavi prema osmoj sferi. A kad je ovaj ili onaj rekao: Doktor[19] je kazao da to treba da se učini - to onda znači da je taj želeo da slobodnu volju preda stranim uticajima, da on nju ne želi da pusti da se opredeljuje preko njega nego preko nečeg drugog; on je želeo da taj drugi treba da u fizički svet unese sklonost ka dopuštanju da se slobodna volja sputava. I svaki put kad se ljudi prepuštaju fatalizmu, umesto da se odlučuju pomoću svoje snage rasuđivanja, pokazuju oni svoju naklonost prema osmoj sferi; a sve što mi doživljujemo za osmu sferu, to iščezava iz zemaljskog razvoja, ne ide na ispravan način napred sa razvojem Zemlje."

Malo zatim Štajner kaže:

"Ja sam pokušao da ne objavim ništa, što se ne bi moglo uvideti u onoj oblasti o kojoj se tu radi. No iz toga sledi, da protiv ovog duhovno-naučnog pokreta mogu nešto imati samo oni, koji žele da iziđu u susret prelaženju ljudi u osmu sferu."

Štajner je bezbroj puta upućivao na to, da ljudi obavezno svojim zdravim razumom i osećajem za istinu proveravaju sve što on saopštava, a u istom ovom predavanju malo dalje dodaje:

"Stoga se mi moramo držati tog stanovišta, da nepristrasno pristupamo i upoznajemo stvari koje nam se iznose, a ne da kažemo da se one kod nas prihvataju iz vere u autoritet. Nikad ne bi trebalo da se pojavi takva fraza, da se istine prihvataju samo zato, što sam njih ja rekao! Mi bismo se o tu istinu ogrešili, ako bismo tako nešto rekli. Nešto može biti zasnovano na poverenju; ali ono nikad ne sme postati osnovni stav, jer osnovno načelo, kojeg bi svako trebalo da se pridržava - pošto neko drugi možda bolje može ići tim putem - mora biti: ne primati iz poverenja, već ispitivati, proveravati."

"Upravo će se ispitivanjem naći kakve su te stvari. Kad god se kod nas pojavljivala reč poverenje bivalo je to opasno, to je bio znak za to, da smo ušli u jedno vreme gde nam prete opasnosti. Onaj način, kako smo se mi dosad ponašali, mora prestati, jer nauka o duhu ne počiva na autoritetu već na poznavanju stvari. Prošlo je vreme, kad nam je bilo lagodno sa zastupanjem nauke o duhu. Svud unaokolo će vrebati neprijatelji, a mi ćemo imati mnogo da se borimo; mi ćemo morati da budemo pripravni za borbu. A ako bilo gde postoje smušene glave, koje se osećaju nateranim da svoje smušene glave upotrebljavaju, onda će to pružiti posebnu mogućnost za razvijanje sila koje deluju protiv našeg duhovno-naučnog pokreta."

"Ove stvari mi moramo posmatrati kao takve, koje proizilaze iz same prirode stvari. Mi ćemo se morati odlučiti da računamo sa svim tim stvarima. Jer jednostrani pokreti nailaze tu i tamo na uvažavanje, nailaze tu i tamo na pristalice, pošto tu i tamo uvek postoje grupe ljudi koje imaju interesa za jednostranost. E zamislite, da se čovečanstvo sastoji samo iz grupa ljudi i kad sve grupe skupimo, onda da imate sve čovečanstvo. Ako se sad jedan okultist prihvati neke grupe, onda on već kod svoje grupe nalazi podršku, te on odatle može poći jer mu pomaže njegova grupa. Stoga svako ko polazi od nekog jednostranog shvatanja može očekivati parče saglasnosti i ljubavi. Ali ako se pođe od istine, onda čovek najpre ima celo čovečanstvo protiv sebe. Istina mora osvajati svoju oblast, čak i ako za to ne postoji nikakav interes. Zbog toga se u stvari ništa ne mrzi više nego istina, nego nenašminkana istina. I zbog toga su tu i tamo pristalice mnogi, koji upravo u svojoj najdubljoj unutrašnjosti imaju u svojoj duši neku mržnju. Nikakvo čudo, ako ova mržnja jednom rasprši suprotnu snagu koja protiv toga obrazuje zid, te se jednom preko bilo kakvog bića rasprska ono što postoji upravo u dugo nagomilavanoj mržnji. Nije potrebno da se uvek već po njegovom imenu da nagoveštaj o ovom biću, da se ovoj mržnji suprotna sila "poškropi". No ono se ipak može shvatiti na ovaj način. Takva mržnja je u osnovi mnogo rasprostranjenija nego što se misli; sa ovom mržnjom se mora računati. Jer istina se u stvari uvek mrzi i zbog toga - kad se bilo gde želi da iznese istina - postoji uvek već i bilo kakva težnja da se to, što se tu želi da iznese kao istina, tako preinači, tako izvrne, da to može poslužiti na bilo koji način protivničkim moćima. A u raznolikim pokušajima koji se sada pojavljuju u našoj sredini moramo mi gledati upravo pokušaj, da se ono što se kod nas pojavljuje kao istina preokrene, da se na drugi način upotrebi. To se na najrafiniraniji način može učiniti time da se kaže: Ovo učenje je dobro, učitelj ništa ne valja. - Ono se takoreći pljačka od učitelja i onda se želi da upotrebi za nešto drugo. Da, Lucifer i Ahriman bi najviše voleli to, kad bi čitavu božansku mudrost mogli da uzmu i unesu, otprave u osmu sferu."

"Pri tom se radi o tome: društvo u kojem može egzistirati sloboda preobraziti u društvo "robova. To je ta metoda koja može služiti Ahrimanu, koji ide na to da takve ujdurme upotrebi da bi ih za sebe iskoristio. Ovo je više ezoterička strana stvari, no koju smo mi sad i egzoterički, drugim dijalektom, sa neophodnom ozbiljnošću morali da pogledamo."

5. POVERENJE I NEPOVERENJE

Treća pojava - koja se istina nije pojavila tek u sadašnje vreme, ali kao da se danas sve više zaoštrava - to je pitanje poverenja i nepoverenja uopšte. S jedne strane vidi se slepo poverenje, kao na primer u gore navedenom slučaju prema vizionarskim vidovnjacima, a s druge strane nepoverenje i sumnja u sve i svašta. Svakako da ni jedno ni drugo nije poželjno.

U gore navedenim Štajnerovim rečima vidi se da on odlučno odbija stav poverenja u bilo kakav autoritet i da se poverenje u nekoga sme imati samo u toj meri, što je on prošao nekim putem kojim mi nismo prošli, pa nam o tome nešto saopštava, ali da mi to svojim zdravim razumom i na osnovu iskustva i osećaja za istinu moramo da proveravamo, pa tek onda to da primimo ili odbacimo ili prema tome da ostanemo rezervisani. U "Filozofiji slobode" on s druge strane ukazuje na misaoni put kojim se može biti i potpuno siguran u nešto i odbaciti sumnjičavost.

Ovo je ključno pitanje za svakoga ko ide putem bilo kakvog saznavanja i traganja za istinom, a sa tim se posebno moraju raspraviti oni koji žele da proučavaju duševne i duhovne pojave. Kod proučavanja fizičkih pojava, ako nešto pogrešno zamišljamo i na osnovu toga pokušavamo da postupamo, sami prirodni zakoni će nas odmah demantovati: sekira neće plivati po vodi ako je u nju bacimo sa uverenjem da hoće, ona će potonuti. Međutim, kod duševnih i duhovnih pojava mi sa našim postupcima možemo vrlo neosetno da upadnemo u osmu sferu, ako nismo moralni i budni i ne znamo šta je istina. Stoga se ovo mora drastičnije raspraviti.

Linkoln je svojevremeno postavio pitanje: Ako rep nazovemo nogom, koliko onda nogu ima pas? Iako će mnogi odgovoriti "pet", svakome ko nije izgubio zdrav razum biće jasno da pas i dalje ima samo četiri noge, a da je rep ipak ostao rep bez obzira koliko ga mi uporno nazivali nogom. Prema tome, ako neko sebe naziva antropozofom, a nije primio antropozofski stav i način mišljenja, on nije antropozof, pa makar se antropozofijom i mnogo godina bavio. Isto tako, ako neka organizacija u svom nazivu sadrži reč "antropozofska" ili - kad su u pitanju škole - "valdorfska", a prenebregava neke osnovne, ključne antropozofske postavke, onda ona - nikako ne postaje noga, nego ostaje rep.

Antropozofija je nauka, a svaka nauka je bazirana na nepoverenju, u sve se mora posumnjati i sve se mora dokazati. Ako čovek neku stvar ne može uviđati svojim zdravim razumom, onda on prema njoj mora ostati rezervisan - ostavljati je sa većom ili manjom verovatnoćom samo kao mogućnost da je to tako, ali i da nije tako. Istinski naučnik nikad neće tražiti da mu se veruje u ono što on saopštava nego da se prema tome čovek kritički osvrne i eventualno mu stavi neke svoje primedbe. Sa razvojem duše svesti otpao je stav izražen u srednjovekovnom "Magister dixit" ("Učitelj je rekao"), u koje se iz autoriteta mora verovati.

Nasuprot nauci u kojoj se traži da njeni sledbenici imaju uvek stav nepoverenja, u politici se traži poverenje. Političari u najširem i najuopštenijem značenju te reči - ne samo oni koji se bave politikom u užem smislu - traže da im se ukaže neko uopšteno poverenje, pa kad ga na neki takozvani "demokratski" ili drugi način steknu, onda smatraju da su ojačani i da onda pokrivajući se većim ili manjim brojem drugih ljudi mogu da rade ono što oni sami nalaze za shodno, iako za njihove konkretne postupke nisu ni tražili, a često ne bi ni dobili saglasnost. Kao kad bi advokat, koji je dobio punomoćje da izvrši izvesne formalnosti u sudu, smatrao da imanje svog klijenta sme da proda pod uslovima koje on sam odredi,: a ne onako kako mu je klijent naložio odnosno da od njega traži saglasnost.

Nasuprot tome pravi naučnik - ne onaj koji je od repa postao noga - uvek nastoji da svoje iskaze i nalaze poveže za sasvim konkretne činjenice pod kojima je nešto uradio ili otkrio, da bi tako njegovim putem mogao i drugi da krene, te da to dokaže, pobije, koriguje ili dopuni. To je zato što se jedino konkretne činjenice i događaji mogu kontrolisati i eventualno potvrditi. Ako neko na primer za ovaj spis kaže da ima netačnih stvari, a ne navede kortkretno šta je to netačno, onda to nije naučni stav, već politički - ide se na određene uopštene fraze radi postizanja izvesnog političkog dejstva.

Razume se da između ovih dvaju krajnosti poverenja i nepoverenja postoji i bezbroj prelaznih ili delimičnih slučajeva. Ako ja imam poverenja u nekog hirurga da na meni izvrši neki teški zahvat na mozgu ili na srcu, to ne znači da ću ja njemu s poverenjem dati da mi opravi grejalicu ili da od njega primim neki pravni savet. Svoje poverenje mi nekome skoro uvek ukazujemo samo u određenim, konkretnim oblastima i slučajevima, a vrlo su retki ljudi koji se "iz perverzne ljubavi prema osmoj sferi" drugima potpuno predaju u ruke - bilo nesvesno bilo zbog poslušnosti koju zahtevaju pravila neke organizacije ili nekog reda kojem pripadaju.

Tolstoj - mislim - u "Ratu i miru" ukazuje na jednu finesu u pogledu poverenja čak i u jednoj istoj oblasti. Neki ruski knez ili ministar - ne sećam se tačno - kaže engleskom poslaniku otprilike ovako: Ako bi bilo u pitanju čitavo moje imanje, pa i čast moje porodice, ja bih ih predao u vaše ruke; ali kao engleskom poslanku ja vam ne verujem ništa.

Svi protivnici antropozofije - svesni ili nesvesni, kao i oni koji nisu primili antropozofski način mišljenja - insistiraju na poverenju i to što uopštenijem poverenju u nekog čoveka ili neko društvo. Time se stiče određena moć za vladanje nad drugim ljudima odnosno postizanje izvesnih ciljeva. Pri tome se uvek ističe da je taj i taj čovek ili ta i ta skupina stekla neki visoki stepen razvoja određene vrste i da u njih treba imati poverenja, a drugim ljudima se preporučuje skromnost i skrušenost i da veruju u ono što im se sa viših mesta saopštava. Skromnost se dakle preporučuje drugima, a ne onima koji su se visoko popeli. A njima bi ona bila daleko potrebnija.

Heraklit zvani Mračni (576-480 pre našeg računanja vremena) kaže:

"Granice duše nikad ne možeš dokučiti pa i kad bi sve puteve obišao; tako je obuhvatno biće duše."

Prema tome, mi ni sopstvenu dušu ne poznajemo, a još manje možemo znati šta se sve skriva u tuđim: kakva su čija nastrojenja, kakve namere. Rudolf Štajner navodi primere o delovanju takozvane "druge ličnosti" u čoveku, kad čovek iz podsvesti deluje daleko preciznije u smislu nekih svojih nagona i želja, a koje inače u svesti potiskuje. U knjizi "Granice saznavanja prirode"[20] on daje vrlo značajne podatke i o tome sličnim slučajevima.

Nepoverenje je obaveza za svakog čoveka koji teži za nekim saznanjem. Međutim, ovo ne znači da u običnom životu čovek ne sme imati poverenja ni u koga i ni u šta, već da poverenje treba imati samo u određenim i ograničenim slučajevima, a na osnovu proverenog iskustva. Mi se s poverenjem možemo predati nekom hirurgu, ako za njega znamo da je savestan i dobar poznavalac svog posla, što je dokazao nizom operacija koje je ranije izvršio. Mi s poverenjem ulazimo u zajednički posao sa čovekom, kod koga smo već iskusili da nas nikad nije slagao, da je vredan itd. No ako nekog ne poznajemo, mi moramo proveravati do koje mere i u kojoj oblasti se u njega možemo pouzdati, naročito u oblasti u kojoj s njim treba da sarađujemo. To se neki put može videti i po naoko sitnim stvarima. Ako neki majstor bira za sebe pomoćnika, on će već i po načinu na koji ovaj drži neku alatku videti da u njega ne može imati poverenja i neće mu poveriti na obradu neki vredan materijal da ga ne bi upropastio.

Ako su u pitanju neke zajedničke društvene delatnosti, koje se u čulnom svetu ne mogu tako neposredno ispoljiti kao u gornjim primerima, ljudi koji se nedovoljno poznaju to uzajamno poverenje tek treba da steknu. To se postiže bližim upoznavanjem, pri čemu se stiče uzajamno razumevanje, koje dalje vodi do simpatija, prijateljstava i ljubavi. Osnov za poverenje te vrste može biti samo istinitost. Pod istinitošću se podrazumeva:

1. Bezkompromisno govorenje i zastupanje istine,

2. Iskrenost odnosno iznošenje celokupne istine o nekoj stvari od zajedničkog interesa,

3. Ispunjavanje datih obećanja.

Ovo ne znači da treba svašta pričati i to i o stvarima koje nisu u vezi sa odnosima koje imamo sa nekim čovekom ili društvom. Takođe se ne smeju ni postavljati neka indiskretna pitanja koja nisu u vezi sa tim konkretnim odnosima. Međutim, u onoj oblasti u kojoj se odvija neka saradnja ili odnosi mora se uvek govoriti puna istina; ništa se ne sme zatajiti, jer je delimična istina u stvari najveća laž. Pri tome se mora biti savršeno jasan i davati sva objašnjenja na pitanja koja drugi postavi u vezi sa tom oblašću. Iako se obično pod rečju istinitost ne podrazumeva i ispunjavanje obećanja, to je pod njom ipak obuhvaćeno, jer se za neispunjenje obećanja kaže: slagao me je, tj. nije učinio što mi je obećao. Čak i: puška je slagala - kad nije opalila.

Bez istinitosti nema ni poverenja, a ni mogućnosti da se svesno krene putem saznanja i ličnog usavršavanja. Narodna mudrost o tome jasno govori: Ko jedanput slaže, drugi put mu se ne veruje! A koliko je danas lažljivost raširena! Lažljivost dvadesetog veka može se uporediti samo sa onom koja se pojavila na prelasku iz treće (egipatsko-haldejske) u četvrtu (grčko-rimsku) poatlantsku kulturnu epohu - dakle počev od osmog predhrišćanskog veka, s tim što je po raspoloživim sredstvima i organizovanosti svakako daleko prevazilazi. Štajner u predavanju održanom u Dornahu 1.9.1918.[21] kaže:

"... A ljudi koji su tada bili nosioci kulture trećeg poatlantskog kulturnog razdoblja, propadajućeg trećeg poatlantskog kulturnog razdoblja, oni su u bitnom bili velikl lažljivci..."

"... Ljudi su lagali, zato što su lažljivci bili oni demoni, koji su bili povezani sa onim drugim demonima koji su davali sposobnosti koje obrazuju govor. A ovi demonski lažljivci, koji su blli ahrimaničke prirode, imali su zadatak da do propasti dovedu ono što je moralo propasti, da bi treće poatlantsko razdoblje moglo propasti i da bi četvrto poatlantsko razdoblje moglo nastati."

Ta lažljivost je - po Štajneru - bila osobina čovečanstva sredozemnih zemalja i sve do petog predhrišćanskog veka. U to vreme je ili nešto posle tog vremena nastala i izreka: "Boj se Danajaca i kad darove donose!" Nije li mudro, da se ovakav stav i danas zauzima, danas kad se nalazimo u sličnoj istorijskoj situaciji? Nepoverenje je danas nužnost, a lakovernost i naivnost se graniče sa glupošću, koju Buda označava kao nemoralno svojstvo; takođe i pogrešno ubeđenje, lenjost, apatičnost itd.

6. NAIVNOST I BUDNOST

Naivnost je posebno opasna kad je povezana sa zanesenošću i ohološću, kad je dakle pod uticajem luciferičkih duhova. Čovek se tada odcepljuje od stvarnosti, smatra da je on iznad nje i onoga što se u njoj dešava, da je njegova volja - "dobra volja" - dovoljno jaka da prevaziđe sve teškoće, sve prepreke i nesuglasice. On onda nije u stanju da vidi ni najbitnije činjenice koje bi govorile nasuprot njegovim postavkama i na koje on uopšte ne može da utiče i sklon je da jednostrano ide u smislu svojih težnji, te da sve drugo i zanemari. Njega će onda gruba životna stvarnost udarati u glavu ili će on sam glavom udarati u zid i dobro će biti, ako ga to opameti i spusti na zemlju. No, to nije uvek slučaj , jer je takav čovek sklon da za svoj neuspeh uvek traži krivicu kod drugoga ili kod nekih "posebnih, nepredvidljivih slučajeva", a ne u svojim neispravnim postavkama i pogrešnim predstavama. Takvi ljudi sa svojom jednostranošću imaju veliku snagu da za sobom povuku i druge ljude. Zbog toga ne samo njima, nego preko njih i drugim ljudima lako može da manipuliše neko ko se u to razume.

Naivnost može takođe biti povezana sa lagodnošću, sa pasivnošću i težnjom za udobnim životom, da bude pod uticajem ahrimaničkih duhova. Čovek tada doduše razvija predstave za grubu, materijalnu stvarnost i - ako ona odgovara njegovim željama i potrebama - on onda neće težiti da u njoj ništa menja. On međutim neće biti u stanju da se uživi u ono što se dešava u dušama drugih ljudi i takve ljude obično iznenađuju razne revolucije i drugi socijalni nemiri ili porodične i druge društvene katastrofe. Ljudi sa takvom jednostranošću i "vrlo jasnim predetavama", "vrlo realni" i "vrlo praktični za realan život" mogu takođe za sobom da povuku i druge ljude, da ih ubede u svoje jasne predstave i postavke, no koje su lišene bilo kakve duhovno-duševne stvarnosti, te prema tome ipak potpuno nestvarne. I njima određeni znalci mogu lako da manipulišu, a preko njih da povuku i druge ljude.

Naivnost ne treba brkati sa bezazlenošću. Isus Hristos svojim izabranim apostolima kaže:

"Gle, ja vas šaljem kao ovce među vukove; budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi." (Mt.10.16)

Naivnost i prve i druge vrste - bez obzira do koje mere su izražene - nisu hristovske. Hristovski je jedino, ako je i mudrost povezana sa bezazlenošću, koja je svakako nedeljivo vezana sa ljubavlju, tako da i ove reči evanđeliste potvrđuju u poglavlju 3. navedene Štajnerove reči: "Ljubav se mora povezati sa mudrošću, sa saznavanjem onog pravog.". Saznavanje je dakle moralna obaveza svakog čoveka, a sam moral je uslov za istinsko saznavanje. To je Hristov put, koji vodi u život, jer "... ja sam put i istina i život" (Jn.14.6). To je na izvanredan način iskazao Jan Hus (rođen oko 1371., spaljen u Konstanci 1415.), obraćajući se na sedam članova čovekovog bića:

"Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči istinu, ljubi istinu, govori istinu, čuvaj istinu, brani istinu sve do smrti. Jer istina tebe čini slobodnim od greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite smrti."[22]

Drugim rečima, čovek celokupnim svojim bićem treba da teži ka istini, da celo svoje biće i sve svoje sposobnosti prožme istinom odnosno - što je isto - Hristom. Po sebi se razume, da on zbog toga može proći kao i Jan Hus, ali da bi to izbegao ili eventualno odložio on mora biti mudar i da zna da je kao ovca među vukovima, on ne sme da bude naivan, nego mora da prepozna vuka i kad mu se prikazuje i pristupa kao ovca:

"Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci." (Mt.7.15)

S druge strane, treba se bojati smrti duše - druge smrti, a ne tela koje i onako propada u vremenu. Ako se ispunjavamo istinom, mi se ispunjavamo Hristom koji je pobedio smrt, te će i nas preneti u drugi život odnosno spasti od večite smrti, u koju se ide preko osme sfere.

U osnovi svake naivnosti nalazi se neznanje i uspavanost. Zbog toga se čovek mudrošću i budnošću mora boriti protiv naivnosti, jer one sile koje vuku u osmu sferu nisu ni malo naivne. On mora dobro uočavati i čuvati se svih lažnih i izobličenih učenja:

"Kako ne razumete da vam ne rekoh za hlebove? Čuvajte se kvasca farisejskog i sadukejskog. Tada razumeše da nije rekao da se čuvaju hlebnog kvasca, nego farisejskog i sadukejskog učenja." (Mt.l6.11-12)

Na njih u svakoj prilici treba i javno ukazivati i objašnjavati ih, kako bi se pomoglo i drugima da se od njih spasu. Za to je potrebno ne samo znanje, već i vrlo mnogo prisustva duha i budnosti, da bi se uočavale sve podvale i smicalice koje prave moderni fariseji i moderni sadukeji - bilo oni luciferičkog bilo oni ahrimaničkog tipa, da ne govorimo i o onim direktno antihristovskim. No ni samo znanje i budnost nisu dovoljni. Šta je sve potrebno, to je na najlepši i najjezgrovitiji način dao Pavle u svojoj poslanici Efescima i na to se ne bi imalo šta dodati:

"Uostalom jačajte u Gospodu i u sili njegove snage. Obucite se u sve oružje Božije, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu. Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima. Zato uzmite sve oružje Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite - pošto sve svršite. Stojte, dakle, opasavši svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, obujte noge pripravnošću na evanđelje mira. Pri svem tom uzmite štit vere, kojim ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivoga. Primite i kacigu spasenja i duhovni mač, koji je reč Božija. Svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu u Duhu svakom prilikom, i radi toga bdijte u svakoj istrajnosti i moljenju za sve svete, i za mene - da mi se dade reč kad otvorim usta, da sa slobodom obznanim tajnu evanđelja, za koje sam ja poslanik - u okovima, da u njemu slobodno govorim - kao što i treba da govorim." (Ef.6.10-20)

7. NAPADI NA ANTROPOZOFIJU

Iako su napadi na Rudolfa Štajnera, njegove pristalice i antropozofiju uopšte počeli još pre skoro devedeset godina i vršeni na razne načine, koji uključuju i okultne metode i koji su uostalom odavno primenjivani i u borbama za prevlast između raznih jednostranih grupa, u sadašnje vreme se primenjuje još i posebna taktika: prikazivanje antropozofije kao jedne od hiljadu sekti ili tako nekih društvenih organizacija koje nešto petljaju u ovakvom ili onakvom smislu - možda i sa dobrim namerama, ali ipak vrlo ekscentrično i nerazumljivo - i koje barataju sa nekim svojim čudnim pojmovima i terminima baš kao i razni istočnjaci, parapsiholozi ili drugi okultisti svih mogućih nastrojenja. Ta taktika se posebno efikasno primenjuje u zemljama gde se o antropozofiji tek počelo da javno govori i piše, mada toga nisu pošteđene ni zemlje u kojima se ona već decenijama razvija. Interesantno bi bilo na primer znati koliki procenat stanovnika Bazela nikad nije bio u "Geteanumu" baš zbog takvog ubeđenja.

Napade ovakve vrste upotrebljavaju i toga svesni ili nesvesni gospodari svih vidova obaveštavanja javnosti, a u tome vrlo pomažu nenaivni i naivni ljudi luciferičkog ili ahrimaničkog nastrojenja o kojima je bilo govora u poglavlju 6. Takva taktika ranije nije bila naročito upražnjavana, jer je većina ljudi ionako smatrala da je pomalo ćaknut svaki ko nešto govori iz antropozofskih znanja - u smislu "on je inače pametan, dobar i simpatičan, ali... šta mu to treba?". Međutim, s obzirom na već u poglavlju 3. pomenute događaje iz druge polovine ovoga veka, sada sve više ljudi prihvata da postoji i nekakav drugi, a ne samo materijalni svet i ima vrlo jaku, istina više instinktivnu težnju da sazna nešto što je "s one strane čulnog zapažanja". Zbog toga su neprijatelji Hristovog puta posebno tek u sadašnjem vremenu počeli da primenjuju tu taktiku da pravu, ispravnu nauku o duhu utope u brlog svih lažnih i izopačenih okultnih učenja, da je pomešaju i izjednače sa njima kako ljudi ne bi mogli u gomili laži da prepoznaju istinu. Zato su sada knjižare i dvorane za javna predavanja, novine i časopisi, televizija i radio pretrpani svemogućim lažnim i neispravnim okultizmima, a tendencija postoji da se i antropozofija u sve to utrpa, a i na izopačen način prikaže. Pruža se prilika da se i ona u tome objavi i reklamira, ali se uvek nastoji da se pri tom da ton i način sasvim sličan onom kakav je i kod onih lažnih pokreta.

Tome vrlo dobro pomažu kako nenaivni, tako i obe vrste naivnih koji su gore opisani, a koji svi na pogrešan način prikazuju antropozofiju. To je pandan u poglavlju 4. citiranim Štajnerovim rečima: "Ne Blavacka i ne spolja, već preko samih naših članova stalno se pravi breša u onom što bi trebalo da se postigne.".

Ta taktika se primenjuje i u kombinacijama sa već ranije upotrebljavanom tehnikom: da se istina prikazuje na lažan način. Nije to naravno nešto posebno smišljeno za napade samo na antropozofiju, ali mi ćemo se ovde osvrnuti jedino na to kako se to upravlja na nju. To je već rečeno pri kraju poglavlja 4., gde su navedene Štajnerove reči: "Ovo učenje je dobro, učitelj ništa ne valja.". Ova tehnika se najlakše primenjuje kad se neko ko nije dostigao stepen razvoja duše svesti gurne da u javnosti zastupa antropozofiju. Štajner je sledeće i na sebi primenio, a u predavanju održanom u Berlinu 21.10.1907.[23] to je ovako izrazio:

"Vi iz članka 'Vaspitanje deteta' znate, da se pri rođenju čovekovom rađa fizičko telo, do sedme godine etersko telo,⁸ do četrnaeste godine astralno telo,⁹ a do dvadeset prve izlazi ja. Mi to možemo dalje pratiti i videli bismo, da s trideset petom godinom čovekovom ili bolje rečeno između trideset pete i četrdesete godine etersko telo i astralno telo čovekovo bivaju toliko slobodni, da čovek tek tad može imati potrebno osećanje odgovornosti za širenje okultne istine. Stoga su sve okultne škole imale strogi zakon, da niko kao učitelj okultnih istina ne sme istupati pre nego što je dostigao ove godine."

To ne znači da ljudi koji nisu dostigli te godine ništa ne treba da rade na antropozofiji, ali oni nju ne smeju zastupati u javnosti, ne smeju njene okultne istine iznositi pred javnost. Štajner je svoje članke i spise iz književnosti, iz filozofije, iz kulture i drugog počeo da objavljuje kad je imao 23 godine, ali je sa objavljivanjem rezultata svojih duhovnih istraživanja čekao da pređe svoju četrdesetu godinu života i to se vrlo jasno vidi već iz kataloga njegovih objavljenih dela.[24] To vrlo dobro znaju i oni repovi koji se prikazuju kao noge. Ali:

"Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što prehodite more i kopno da stvorite jednog proselita, i kad postane, činite ga sinom paklenim, dvaput gorim od sebe." (Mt.23.15)

To "činiti" ne znači da će ga i načiniti. Takav proselit se svakako - uz Božiju pomoć - može spasti i iščupati iz vlasti repova, jer je Hristos jači i od Lucifera i od Ahrimana. Treba mu samo prići uprkos onim silama i organizacijama koje se vrlo smišljeno bore da mu se ne priđe i da se potpuno isključi mogućnost za njegovo razumevanje, o čemu se govori u već navedenom ciklusu predavanja navedenom u "Literatura i objašnjenja" pod "21".

Ovde ćemo pomenuti još jednu, i danas vrlo upotrebljavanu taktiku: prihvatanje antropozofije, ali tako da se u nju ubaci samo neka "sitnica" koja je potpuno negira i ruši ili njene pristalice čini smešnim. Ta je taktika počela da se upotrebljava još u Štajnerovo vreme, kad su se direktni napadi pokazali neefikasnim i o tome ima dosta podataka, tako da ih ovde nećemo opisivati, već ćemo samo neke nabrojati:

-          "Krišnamurti je reinkarnacija Hrista" i t. sl. u vezi sa Hristom;

-          "Štajner je Jevrejin", pa "mason", pa "osnivač nove religije", pa "beznačajna ličnost koju ne treba stavljati u enciklopedije" i drugo;

-          "Sve je to lepo, ali... Štajner je ovo pogrešio, jer je nauka dokazala drukčije", pa se navedu neke naučne dogme koje niti su dokazane niti su dokazljive;

-          "Antropozofski lekovi su isto što i bogojavljenska vodica";

-          "Ne treba se često kupati", "ne treba jesti meso", "ne treba spavati pri otvorenim prozorima", pri čemu se kao razlog uzimaju neke Štajnerove reči izvađene iz čitavog konteksta i bez uzimanja u obzir svega što je o tome rekao, uzima se i ističe nebitno uz prećutkivanje bitnog i raspiruje mašta naivnih, koji su i lenji da to sami provere;

-          "Predlog o tročlanom društvenom uređenju je suviše komplikovan i teško razumljiv".

O taktici okultnih napada ovde nećemo govoriti.

8. NEKE ŠTAJNEROVE POSTAVKE

Neke od Štajnerovih stavova u vezi sa ovim napadima daćemo samo na osnovu jedne knjige. U predavanju održanom u Bernu 12.12.1918.[25] on kaže:

"A kad čovek hoće da ima uvid upravo u socijalne stvari, onda to dolazi do toga, da mi pre svega za budni život imamo volju da u sebe primimo saznanja. Podsticanje volje - za to se već postaralo - ono već dolazi, jer ono se razvija. Ako mi u budnom životu želimo da se obrazujemo, hoćemo da stekrtemo predstave o socijalnom životu, onda ćemo mi malo pomalo doći do toga, i to tako po jednom okultnom zakonu, da svako ko za sebe traži ova saznanja čak uvek još jednog drugog može povesti sa sobom. "Svaki po svojoj volji može da se postara za dvoje. Mi mnogo možemo učiniti samo ako imamo ozbiljnu volju, da najpre steknemo uvid. Ono dalje će tada već doći. Nije toliko zlo to što mnogi ljudi danas još ništa ne mogu da učine; beskrajno zlo je međutim to, kada ljudi ne mogu da se odluče da bar upoznaju socijalne zakone, da ih proučavaju. Ono drugo će doći, kad se oni proučavaju."

Naglašavajući da su u antropozofiji koju je on osnovao data isključivo saopštenja koja je on sam iskusio, bez ikakva oslanjanja na neka druga društva ili konfesije - sa kojima je samo Antropozofsko društvo u početku spoljašnje bilo pomešano, te da se njegova izlaganja nikad nisu pozivala na bilo kakve autoritete, Rudolf Štajner u predavanju održanom u Dornahu 15.12.1918.[26] nastavlja:

"Ovo kao posledicu ima i to, da ja smem reći, da duhovna struja koja se vodi preko antropozofskog pokreta nije zavisna ni od kakve druge struje, nego jedino od one duhovnosti koja teče kroz sadašnjost, samo i jedino od nje. Stoga ja - molim vas da to primite u punoj ozbiljnosti - stoga ja nisam obavezan, ni prema kome obavezan, da prećutim bilo šta od onoga, za šta ja sam nalazim da to u sadašnje vreme treba da se kaže. Zapovest o prećutkivanju ne postoji kod onoga, koji nikome nije obavezan u vezi sa njegovim duhovnim blagom. To već pruža jednu osnovu za razlikovanje ovog pokreta od drugih pokreta. Jer ko bi ikad tvrdio, da ono što se objavljuje u antropozofski orijentisanoj nauci o duhu, da se to drukčije objavljuje a ne u smislu ovih u mojoj "Teozofiji" navedenih reči - da ja čisto lično u tome istupam - taj po meni može biti da ne poznaje te odnose i da nije često bio prisutan, već da je njih gledao spolja, ali on ipak saopštava neistinu, sa zlom namerom ili bez zle namere. No ko je kod nas često bio i drukčije govori, konstatuje recimo bilo kakvu prošlost ili vezu ovog duhovnog pokreta sa nekim drugim, kad on ove odnose ovde poznaje, on laže. To je ono o čemu se radi: ili se iz nepoznavanja ovih odnosa govori neistina, ili se iz poznavanja tih odnosa laže. Tako treba shvatiti i sva protivništva ovog pokreta."

Štajner dalje kaže da se antropozofski pokret bitno razlikuje od svih drugih duhovnih pokreta po tome što:

1)      ide u korak sa svim intelektuanim i naučnim zahtevima i dostignućima današnjice;

2)      što govori o svim današngim životnim pitanjima i novim socijalnim odnosima o kojima ne govore nikakvi drugi duhovni pokreti, jer su zastareli i nemaju veze sa stvarnošću i

3)      što razne religijozne potrebe razjašnjava i prisno povezuje sa stvarnošću, objašnjavajući i čovekov odnos prema duhovnom svetu, kao i međuljudske odnose i ljubav prema bližnjima ne samo apstraktno i teorijski, nego i preko razjašnjenja pojmova o radu, kapitalu, kreditu i drugom - što razne teologije, teozofije i drugi okultni pravci zanemaruju.

Rudolf Štajner u predavanju održanom u Dornahu 20.12.1918.[27] ukazuje na podvojenost onoga što na jednoj strani razne veroispovesti daju ljudima o božansko-nebeskom carstvu - o onome što se krije iza vela čulnih pojava - i koje se spuštaju sve do davanja određenih moralnih zahteva, a na drugoj strani onoga što se naučnim mišljenjem pokušava da objasni, a što se pred nama svakog minuta događa u svakodnevnom životu i u prirodi i u socijalnim odnosima, te kaže:

"Ljudi žele - ako to žele - da rade, žele i da imaju misli o svojem radu, zatim - kad su svoj rad obavili - žele da čuju kako to stoji sa smrću, sa besmrtnošću, sa božanskim. . . Ljudima je opet potrebna neka nauka, koja je u stanju da - onda kad ona govori o onom najvišem božanskom - da se u isto vreme upušta i u potrebe svakodnevice. Jer inače ove potrebe svakodnevice ostaju u onom haotičkom poretku, u kojem ih Lenjin i Trocki gledaju. A ona učenja koja objavljuju tajne nebesa ostaju neplodna za spoljašnji život, pa makar i još toliko zagrevala egoistički osećaj srdaca. "

"Toga u budućnosti upravo ne sme biti."

U istom predavanju dalje kaže:

"Ova antropozofski orijentisana nauka o duhu mora da govori punoj, jasnoj svesti čovečanstva."

Zbog toga ona ne upotrebljava ni simbole, jer:

"Ovo posmatranje duhovne stvarnosti zahteva izvesnu aktivnost duhova. Posmatranje simbola dopušta ljudima da se u neku ruku uspavaju. Ja sam vam nedavno naveo, kako danas na primer ima framasona, koji kažu da bi se vrlo radovali, kad im se simboli ne bi objašnjavali; onda bi svaki mogao da misli što hoće, što većina onda tumači da pri tom baš ništa ne misli, nego pušta da simboli na njih nesvesno deluju. To je ono što je ostalo iz starih vremena, što se mora metamorfozirati u ovom novom."

Međutim:

"Da bi se održao kontinuitet u razvoju čovečanstva, za to je danas još neophodno da se donekle nadovezuje na ritual i simboliku. Ali nikad u našim krugovima ritual i simbolika nisu postavljeni kao nešto drugo do ono, što sad treba da dovodi do duhovne stvarnosti, do neposrednog učlanjavanja duhovne stvarnosti u sadašnje vrednosti."

Danas je vreme kad se mora govoriti svesti čovekovoj, a ne podsvesti preko rituala i simbola:

"Vidite, nerv za shvatanje duhovnog sveta sastoji se u tome, da se sve stvari koje dolaze iz starih vremena učine unutrašnjim, da ono spoljašnje postane unutrašnje. Jer time se to u ljudsku svest uzdiže kao nešto isto tako sveto kao što je ranije bilo. Ova tendencija mora zauzeti mesto u novijem razvoju čovečanstva. Samo ova tendencija jeste hrišćanstvo dvadesetog veka."

Za razliku od drugih tajnih saveza i društava, koja na neopravdan način čuvaju princip tajnosti, takođe i u svojim uzansama i postupcima, a koja se često među sobom bore, antropozofski orijentisani duhovni pokret nema potrebe da se brani nikakvom posebnom veštinom ili sredstvima:

"Za odbranu onoga što je ikad učinjeno na tlu antropozofski orijentisanog duhovnog pokreta niko ne treba da radi ništa drugo, nego da govori istinu i da ne laže! Ko o antropozofski orijentisanoj nauci o duhu govori istinu - a obavezan je svaki čovek na to da istinu govori - taj nju brani; to ja znam, to se može tvrditi."

U predavanju održanom u Dornahu 21.12-1918.[28] Štajner ukazuje kako je stara grčka kultura, u čijim plodovima mi i danas uživamo bila zasnovana na ropstvu, koje su čak i Platon i Aristotel smatrali kao po sebi razumljivo, da je po sebi razumljivo da u njihovom društvu devet desetina ljudi budu robovi. To se ukida pod uticajem hrišćanstva:

"Hrišćanstvo je ljude oslobodilo ropstva, hrišćanstvo je njih dovelo do toga da bar u principu priznaju stav: Ljudi su u pogledu svoje duše jednaki pred Bogom. Ovo je međutim i ropstvo izbacilo iz socijalnog poretka ljudi."

Međutim - produžava Štajner - ostalo je to, da još jedan deo čoveka i ono što se odigrava između ljudi u telu može da se kao roba kupuje i prodaje:

"Ono što se kao sledeća etapa posle savladavanja ropstva mora savladati jeste to, što rad nekog čoveka može biti roba! To je istinski Punctum saliens (istureni punkt - tačka, u vojnom smislu) socijalnog pitanja, jer ono tročlanstvo socijalnog poretka o kojera sam vam govorio, ono odvaja robu od radne snage tako da će u budućnosti ljudi kupovati i prodavati samo robu, samo spoljašnje proizvode, samo ono što je odvojeno od čoveka, ali da će čovek - kako sam to izložio još u članku "Teozofija i socijalno pitanje" objavljenom 1905. - da će čovek raditi iz bratske ljubavi za druge ljude."

Iz ovde navedenih Štajnerovih reči iz predavanja od 21.12.1918. nameće se pitanje: Da li je neko hrišćanin, ako se ne interesuje za socijalna pitanja? A ako nije hrišćanin, onda on nije ni antropozof.

9. VLADAVINA SVETOM

Još jedna pojava koja vrlo snažno dolazi do izražaja u sadašnjosti jeste težnja da se stvori jedna centralna vladavina nad celom Zemljinom loptom, da se sa jednog centralnog mesta upravlja čitavim čovečanstvom. Nekadašnje Društvo naroda - dakle udruženje - pretvoreno je 1945. posle Drugog svetskog rata u Ujedinjene nacije - dakle jedinstvenu političku organizaciju, koja ima neku vrstu svog parlamenta i vladu u kojoj je nekoliko "ministara" nezamenljivo, a ujedno predstavljaju i senat koji može da ospori odluke vlade. Uz nju ide i odgovarajuća vojska odnosno policija, koja obezbeđuje izvršenje vladine odluke u onom kraju Zemlje gde se to nađe za potrebno. Naravno da je to praćeno i sa odgovarajućom bankom i raznim kulturnim i humanitarnim institucijama. U toku poslednjih decenija moć te centralne vlade se sve više ojačava i njena nadležnost proširuje.

Paralelno s tim godinama je pripremana, a tek nedavno (1994) organizovana i Svetska privredna organizacija, preko koje se nastoji da se potpuno ukinu sve carinske i druge političke barijere za nesmetan promet robe, a uporedo s tim da se ukinu i sve državne dotacije i druge vrste protekcionizma za razne privredne grane. Preduslov za to bilo je stvaranje mreže multinacionalnih kompanija 1 međunarodnog bezimenog kapitala, što je takođe u najvećoj meri ostvareno tek u drugoj polovini ovoga veka. To su u stvari ne samo vandržavne nego i naddržavne organizacije, koje pojedine države moraju da priznaju kao suverenu vlast kojoj se moraju pokoravati ili bar sa njima praviti kompromise. Ako jedna multinacionalna kompanija ima fabrike istih proizvoda u pet država, ona može da obustavi rad u jednoj da bi povećala proizvodnju u ostale četiri i time ostane kod svog dotadašnjeg obrta i profita, ali radnici u onoj jednoj državi ostaju bez posla i ona mora da im obezbeđuje opstanak iz drugih sredstava ili da ih iseljava. Na taj način - po ovoj uprošćenoj šemi - može se u bilo kojoj zemlji organizovati beda ili blagostanje. Naravno da se to radi i uz pomoć bezimenog kapitala, kojim se vrlo lako mogu organizovati inflacije i deflacije pojedinih nacionalnih valuta.

Na tokove tog bezimenog kapitala utiče se naravno i politički u smislu grupnog egoizma pojedinih državnih ili drugih organizacija. To se čini primamljivim i za do pre dvadeset-trideset godina nesvatljivim visinama kamata, manipulacijama sa eskontnim stopama i vrednosnim hartijama, kreditima i drugim. To je sve olakšano i potpunim ukidanjem zlatnog važenja valuta, koje je došlo takođe posle Drugog svetskog rata. Ovde kao vrlo značajne faktore treba pomenuti i "pranje novca" i falsikovanje, koji na svoj način zahvataju u privredni život.

Sem toga naddržavni privredni pritisak se vrši i vlast ostvaruje i pomoću onih koji imaju kontrolu nad proizvodnjom hrane, nafte, gasa i drugih osnovnih neophodnih sirovina, a koji su - bar najveći slobodno raspoloživi njihov deo - u rukama nekolicine ljudi, koji se o njihovim tokovima i cenama mogu vrlo lako dogovarati, baš kao i prodavci paprika na pijaci.

Posle Drugog svetskog rata su podržavljenje najznačajnijih privrednih objekata u većoj ili manjoj meri izvršile i mnoge takozvane kapitalističke države, a ne samo one koje su bile zasnovane na doktrini da po mogućstvu sva privredna dobra moraju biti društveno odnosno državno vlasništvo. Međutim, poslednjih godina je i kod jednih i kod drugih nastao žestoki doktrinarni pokret da sve mora da bude u privatnim rukama, ništa u državnim, i to se sa punim fanatizmom i fundamentalizmom sprovodi. Time državno-politička vlast gubi i poslednju snagu i stavlja se pod potpunu privrednu upravu, a ovom opet vlada potpuno neimenovani kapital - naravno i preko izvesnih imenovanih punktova. Pri tome privatni privrednici koji se u taj sistem ne uklope jednostavno bankrotiraju i ne mogu se nadati nikakvim političkim ili drugim pomoćima za svoj oporavak, kao što je to slučaj kod državnih preduzeća.

Protiv ovoga sistema vladavine svetom pomoću privrede najviše se bore zapadno-evropske sile, koje su najviše i zasnovane na državnosti, na političko-pravnoj vladavini odnosno na načelima i postavkama rimske imperije, pomoću kojih su pod svoju vlast stavile skoro ceo svet. Najznačajniji predstavnik odnosno dosledni sledbenik i nastavljač rimljanstva jeste Francuska, čiji narod ima zadatak da dušu razuma i sva dostignuća grčko-rimske kulture i dalje razrađuje i uzdigne na viši stepen, ali u sadašnjem kulturnom razdoblju iz duhovnog sveta nema za to posebnu podršku - to treba sami ljudi iz svoje slobode da urade. To se izražava u dvema može se reći suprotnostima: s jedne strane izvanredno moćna državnost, s druge strane borba protiv nasllja od strane te državnosti. Francuski narod je između njih rastrzan, te otud dolaze razna potpuno protivrečna delovanja iz njihove sredine i na druge narode. Za razliku od drugih velikih država Francuska je uvek imala vrlo jaku centralnu vladavinu, koja je takođe iz političke gospodarila i duhovnom i privrednom oblašću i koja se naravno izmetala u osvajanja i imperijalizam i nasilja. Nasuprot tome, iz narodnih instinkata, kojima upravlja duh francuskog naroda, pojavljuje se Francuska revolucija i njeno zakonodavstvo koje ruši samovolju onih koji politički vladaju i teži da se rimsko pravo i zakoni uzdignu na viši stepen, da se čovek kao jedinka bolje postavi prema društvu i državi, u većem dostojanstvu i slobodi. Tu sad dolazi do izražaja ona protivrečnost: carstvo nameće slobodarske tekovine revolucije celoj Evropi. Zahvaljujući francuskom narodu pada i feudalizam, koji je zamenio nekadašnje robovlasničko društvo. Međutim, pošto to dolazi iz instinkata, vapaj "Sloboda - Jednakost - Bratstvo" ostaje neoformljen i tek se iz nemačkog naroda - preko Rudolfa Štajnera - njemu pridaje pun značaj i uobličenje. Njega i sama francuska državnost nastoji da suzbije - nasuprot zdravim, ali nedovoljno svesnim impulsima ovog naroda da se ukine i poslednji vid ropstva, kako je to rečeno na kraju poglavlja 8.

Nametanje privredne oblasti kao naddržavne vlasti jeste svetska revolucija, koja je otpočela još sa Prvim svetskim ratom i traje i danas. Da bi se državni otpori savladali primenjuju se razne metode, uključujući pretnju još jednim velikim ratom. U drugim, politički slabijim državama se to vrši ili samo pretnjom ili i izazivanjem lokalnih sukoba uz već navedene privredne pritiske. Ovome se odupire i Istok, ali sasvim drukčijim sredstvima i načinima koji imaju različite podloge, od kojih ćemo ovde pomenuti samo hinduizam, budizam, šintoizam, šamanizam i islam. O njihovoj taktici i tehnici sada nećemo govoriti. Na Zapadu se međutim sa tom prevlašću privrede uveliko računa i u tom smislu se stvaraju razne zvanične i nezvanične, javne i tajne organizacije, koje to žele da iskoriste po svom nahođenju. Ovde ćemo pomenuti samo jednu - koja je najzvaničnija i javna - a ipak se o njenom delovanju mnogo ne govori, a to je "Opus Dei" ("Delo Božije"), koju je 1928. u Madridu osnovao Španac sveštenik Hose Marija Eskriva de Balaguer, zbog čega je 17 godina posle smrti 1992. proglašen za sveca ("Politika", 3.7.1995).

Prevlast privredne oblasti društvenog žovota nad državno-pravnom i nad duhovnom jeste neminovnost koja dolazi sa samim razvojem čovečanstva. Kao što se nekad vladalo celim društvom iz duhovne oblasti, pa u grčko-rimskom razdoblju iz državno-pravne, tako je sada došlo kao normalni razvojni proces da privredna oblast preuzme vođstvo. To naravno može da se upotrebljava u interesu celog čovečanstva - što bi bilo dobro, ili u interesu pojedinih skupina - što bi bilo zlo, jer samo prevladavanje privredne oblasti nije po sebi ni dobro ni zlo, već jedna istorijska nužnost. Ona dolazi kao posledica tehničkog razvoja, zbog čega je ona već jedinstvena za celo čovečanstvo, dok je ono preko duhovne i političko-pravne izdeljeno. Prevladavanje privredne oblasti će biti dobro, ako u njoj bude vladalo načelo bratstva prema apsolutno svim ljudima, a što uključuje da se ljudska snaga ne sme kupovati i prodavati - kao ni svoj brat; zatim, ako duhovnu oblast privredna oblast oslobodi kako svog tako i političko-pravnog pritiska i pusti da se sama iz svojih impulsa slobodno razvija; i zatim, u državno-pravnoj oblasti ona omogući da i pred njom - a ne samo pred Bogom - ljudi budu potpuno jednaki, da svi imaju potpuno jednaka prava, pa bez obzira da li je neko pametan ili glup, jak ili slab.

Ovde treba napomenuti da je raspad društva na te tri oblasti već nastupio kao prirodni razvojni proces, ali na sasvim haotičan način, bez ikakvog razumskog koordiniranja. Međutim, oni koji imaju moć tu stvar ili ne uvuđaju ili žele da spreče - što je potpuni apsurd - ili pokušavaju da je upotrebe za svoje grupno egoističke ciljeve. Zbog toga se u privrednu oblast umesto bratstva ubacuje načelo slobode, u političko-pravnu umesto jednakosti načelo bratstva, a u duhovnu umesto slobode načelo jednakosti. To izaziva sadašnji društveni haos - bar u civilizovanijem delu čovečanstva, gde su posebno jako organizovane privredna i političko-pravna oblast, tako da one duhovnu oblast sebi potpuno potčinjavaju. Zbog toga je vrlo jako izražena tendencija da se civilizovanije društvo podeli na samo te dve oblasti - a da duhovna ostane samo kao njihova prateća pojava, u kojoj će umesto slobode vladati ropstvo koje se izražava u jednakosti bilo po služenju privrednoj bilo po služenju pravnoj oblasti. Ako se to bude do kraja sprovelo, to će biti smrt kulture tog sada civilizovanijeg društva.

Ta pogrešna načela nameću organizacije koje se osećaju najjačim u odgovarajućim oblastima i žele da pomoću njih vladaju drugim dvema društvenih oblasti odnosno da na taj način zavladaju celim svetom ili da bar prošire svoju vladavinu nad što većim delom sveta. Pri tome se upotrebljavaju i razna okultna sredstva, koja su na Istoku drukčije vrste nego na Zapadu, ali to nije predmet ovih izlaganja. Ovde se može jedino napomenuti da je to pravi okultni rat, koji se vodi između Istoka i Zapada i da će to dovoditi do sve užasnijih socijalnih haosa u čovečanstvu. Ako se negde u sredini između njih ne stvori neka fizička i duhovna tampon zona i u njoj dosledno ne sprovede tročlano društveno uređenje sa slobodom u duhovnoj, jednakošću u pravnoj i bratstvom u privrednoj oblasti uz jedno zajedničko telo koje neće njima vladati, već samo kordinirati njihov rad, onda će čak i rat svih protiv svih doći pre vremena.

Saznavanje i uviđanje ovoga jeste moralni imperativ današnjice - još više nego u Štajnerovo vreme. Ako čak ni oni koji su došli u dodir sa antropozofijom to ne uviđaju i u smislu ispravnog razvoja ovog razvojnog procesa ne daju svoj makar i najskromniji doprinos, onda neka se sete sledećih reči:

"A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao, a učinio ono što zaslužuje batine, biće malo bijen. Od svakog - kome je mnogo dano - tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno - od njega će se više zahtevati." (Lk.12.47-48)

10. ŽIVLJENJE BEZ PROIZVOĐENJA

Značajna današnja pojava, koja je povezana sa sve većim preovladavanjem privredne oblasti jeste ta, da u takozvanom kulturnom i razvijenom delu čovečanstva ogromna većina ljudi ne živi od svoga rada, svoga proizvodnog rada.

Rudolf Štajner je u Cirihu još 25.10.1919. godine[29] dao sledeću računicu baziranu na podacima o potrošnji uglja pre Prvog svetskog rata, kad je za pogon proizvodnih mašina trošeno četiri do pet stotina miliona tona uglja:

"Ako se računa sa osmočasovnim radnim danom, onda izlazi da se pomoću mašina, tj. pomoću u mašinama otelovljenih ljudskih misli, pomoću pronalazačkog rada tih duhova daje toliko radne energije, toliko radne snage koliko bi se moglo dobiti pomoću sedam do osam stotina miliona ljudi."

"Ako otud uzmete u obzir, da Zemlja ima otprilike jednu milijardu i pet stotina miliona ljudi koji na njoj žive, koji upotrebljavaju svoju radnu snagu, onda je ona preko pronalazačkog dara ljudi u novijem kulturnom razvoju s tehničkim razvojem dobila uz to sedam do osam stotina miliona više. Dakle radi dve milijarde ljudi; to znači ne rade stvarno ovih sedam do osam stotina miliona ljudi, ali rade mašine mesto njih. Pa šta radi u mašinama? Tu radi čovečiji duh."

Pre osamdeset godina je dakle - prema Štajnerovoj računici koja i ne mora da je sasvim tačna, jer tačnu računicu o tome i nije moguće napraviti - pre osamdeset godina je 1/3 rada u svetu obavljana mašinama, a 2/3 ljudskom snagom. Ne upuštajući se u neke računice ipak se može pretpostaviti da danas odnos mašinskog rada prema ljudskom nije više 1:2, nego bar 5:1 a u industrijski najrazvijenijim zemljama taj odnos je možda i 10:1 ili 20:1. Da bi se dobio nekakav osećaj za ove odnose, korisno bi bilo da čovek dok se vozi automobilom ili traktorom zamisli kako ga vuče nekoliko stotina ljudi - što odgovara snazi njihovih motora. Uz ovo je poslednjih decenija pridodat i "duhovni" rad raznih automata, robota i kompjutera, koji zamenjuju misaoni rad nezamislivo velikog broja ljudi. To su činjenice koje najsuštinskije utiču na današnja društvena zbivanja i sa kojima se mora raspraviti.

Još u Štajnerovo vreme je veliki deo stanovništva u tom kulturnijem delu čovečanstva živeo pod vrlo teškim uslovima i oskudevao u osnovnim životnim potrebama. Kao preduslov za rešavanje toga problema Štajner je ukazivao na to da pre svega treba uočavati razliku između proizvodnog rada i neproizvodnog rada uključujući i rad na nepotrebnoj i luksuznoj proizvodnji. Ako ljudi na neproizvodnom radu zarađuju novac, to nije nikakav doprinos za blagostanje stanovništva, već samo drukčija preraspodela siromaštva. Kao primer za to on navodi poštara koji utroši veliki rad raznoseći razglednice s pozdravima sa letovanja, a time ne proizvodi ništa za podmirenje ljudskih potreba i za smanjivanje bede.

U međuvremenu, i posle oporavka od razaranja u Drugom svetskom ratu, u industrijski razvijenijim zemljama dolazi do toga da se sve vrste robe proizvode daleko više nego što je potrebno, jer preovladava besmislena deviza o stalnom privrednom rastu i bez obzira na manji porast stanovništva, pa se stvara takozvano potrošačko društvo, koje taj porast proizvodnje treba da apsorbuje. Da bi se potrošnja povećala počinje da se proizvodi roba koja će po mogućstvu što kraće trajati, te se i razni uređaji naročito konstruišu tako precizno da se pokvare taman kad istekne garantni rok, ili tako da kupac bude relativno zadovoljen i platežno spreman da kupi nov proizvod itd., dok se još u Štajnerovo vreme proizvođač dičio time ako mu je proizvod što duže u upotrebi. To sve opet dovodi do teških socijalnih potresa i promena. Ako zanemarimo ekološku katastrofu, koja donosi ljudima zatrovanu i hranu i vodu i vazduh i zvuk i pogled, te se osvrnemo samo na društvena zbivanja, mogu se uočiti izvesne promene, koje naravno nisu posledica samo potrošačkog društva, ali se pojavljuju kao veliki paradoksi današnjice, a koje nijedan do sada vladajući društveni sistem nije u stanju da reši.

Proizvodnja ogromnih viškova robe sa minimumom čovečijeg rada omogućila je da velika većina stanovništva u razvijenijim industrijskim zemljama može da podmiruje svoje životne potrebe - čak obilno da ih podmiruje - bez proizvodnog rada. Uslužne delatnosti svih vrsta ne znači da su nekorisne - mnoge su neopheodne, mada ima čak i štetnih - ali one su omogućene samo kad drugi proizvodi ono što je potrebno za život. Ako ne uzmemo u obzir one koje se vrše iz ljubavi, a takođe ni one štetne koje se nameću bilo kakvom silom ili vlašću, već samo one koje se obavljaju profesionalno i traže se, i te uslužne delatnosti su danas još daleko više umnožene nego u Štajnerovo vreme, za koje on daje primer sa poštarom i razglednicama. I u tim profesionalnim uslužnim delatnostima se pojavljuje neka vrsta "uslužnog viška" - bar kod onih usluga koje su na neki način privlačne, dok je kod neprivlačnih manjak. Taj uslužni višak takođe izaziva socijalne potrese, a ne samo viškovi robe. Ako ima više prodavaca hleba ili tanjira, to ne znači da će se hleb ili tanjiri više prodavati; ako ima više zubarskih ordinacija ili servisa za televizore, to ne znači da će se više zuba vaditi ili više televizora opravljati. U tom slučaju će se jedino prihod od prodaje ili vađenja zuba i popravki raspoređivati na veći broj ljudi. No pošto svi oni računaju na izvestan svoj standard života, oni će nastojati da cene svojih usluga povećaju - da od vađenja dva zuba dnevno žive isto tako dobro kao ranije od šest. Ako ne postoje neki drugi regulatori, ovo je onda takođe jedan od izvora inflacije, koju plaćaju oni kojima neko drugi određuje visinu primanja, koji ne određuju sami cenu za svoj rad odnosno usluge ili su na nekom socijalnom staranju. I ovo je primer besmislice teorije o formiranju cena na osnovu ponude i potražnje, jer sa povećanjem ponude u privlačnim uslužnim delatnostima i cene rastu, kao što rastu i sa smanjenjem ponude kod neprivlačnih delatnosti.

To ogromno mašinsko proizvođenje raznih dobara potrebnih za život omogućilo je čak i to, da mnogi ljudi mogu da žive i bez ikakvog rada, primajući pomoć od društva i drugih ljudi ili od za društvo štetnog rada i usluga, kao što su razne ozakonjene i neozakonjene finansijske manipulacije, falsifikovanje novca, prodaja droga, birokratisanje - često praćeno mitom, reket, prosjačenje i drugo. Ono je omogućilo u velikoj meri da ljudi mogu da biraju šta će da rade, koliko će da rade i da li će uopšte da rade. Ovde treba pomenuti i današnju pojavu, koja je u Štajnerovo vreme - bar u proizvodnim delatnostima - bila skoro nezamisliva, a to je nerad na radnom mestu i usporeni rad, tako da danas treba strogo razlikovati i pojam "zaposlenost" od pojma "rada", a ne samo proizvodni i neproizvodni rad. To naravno ima i svoje dobre strane, jer ogroman broj ljudi na taj način troši veliki deo vremena s kojim ne bi znali šta da rade. Ali nije dobro što oni pri tome zamišljaju da je mnogočasovno sedenje na ćepenku rad i da zbog toga nemaju vremena da sami sebi naprave sendvič ili umese kolače, te moraju da ih kupuju od drugog - pošto to kao posledicu ima još veće pasiviziranje i predavanje sudbini, a to predstavlja veliku bolest današnjice. Razume se da se pri tom povećava i broj privlačnih uslužnih delatnosti.

U takvom izboru šta će se i koliko raditi, kod neprivlačnih poslova se pojavljuje manjak radne snage, a kod privlačnih višak. Na taj način u istom društvu ili državi postoji uporedo i nezaposlenost i masa poslova koje nema ko da obavlja. Na primer za lepo opremljene kancelarije ima više pretendenata nego mesta - naročito za one koje su opremljene foteljama, a decu nema ko da individualno neguje i vaspitava, pa se šalju na industrijsku obradu u ustanove koje neki put mogu imati i vrlo dobro razrađenu tehnologiju.

Ne uzimajući u obzir i druge društvene anomalije - jer bi to prešlo okvir ovih izlaganja - iz saznanja ove činjenice izlaze sledeća tri moralna zaključka odnosno pitanja koja se moraju raspraviti:

1.         Pošto ljudi svojim radom ne proizvode u proseku više od dva do tri procenta onoga što troše, a ostalih 98% ili 97% dobijaju kao plodove "otelovljenih ljudskih misli" čitavog niza generacija drugih ljudi, da li je moralno da neki raspolažu sa 10 i 20 ili i 1.000 i 10.000 puta više tih plodova nego drugi? - Radnik koji sedne za kombajn nikako nema pravo da misli da je on požnjeo njivu; to su za njega sa 99 % uradili Volta, Dizel, Besemer, Tesla i hiljade drugih znanih i neznanih, čije su misli otelovljene u kombajnu. Još je manje opravdano da neki čovek menjanjem raznih papira i izmenama telegrama smatra da je on bilo šta zaradio. O zaradama se može govoriti samo o onih dva-tri odsto koji se ostvaruju sopstvenim današnjim radom, a za sve preko toga može se upotrebiti samo izraz "zagraba". Ta zagraba je posledica današnjeg društvenog uređenja i ovakvo pisanje nikako ne treba shvatiti kao neku osudu bilo koga. Cilj je jedino da se drastičnije dovede do svesti neophodnost ukidanja tog poslednjeg oblika ropstva, ta kupovina i prodaja čovekovog rada koja je omogućena tim ogromnim razlikama u zagrabi u toku vekova i vekova nagomilavanih plodova "otelovljenih ljudskih misli".

2.         Ako na onih 98 ili 97 procenata dodamo još sadašnji rad naših savremenika, jer mi jedemo ono što je drugi ubrao, oremo mašinama koje je drugi napravio, nas drugi vozi autobusom itd., da li je moralno ako mi radimo samo za sebe, a ne za drugoga? - Može se reći da vozač autobusa u svakom slučaju druge prevozi, jer se sam sigurno ne bi istom trasom vozio deset puta uzastopce. Tu međutim postoji jedna bitna razlika. Ako on to radi sa željom da drugima olakša život, to je rad iz ljubavi, to je vraćanje dela duga kojim je zadužen, a i njegov put ka slobodi; ako to radi sa željom da što više novaca primi ili pod moranjem, jer mora da prodaje jedan deo sebe, to znači da se on miri sa tim da bude rob. Čak i u današnjim uslovima društvenog poretka, a ne samo u onom koji treba uvesti, može se i mora raditi na tome da prihod svakog čoveka bude potpuno nezavisan od njegovog rada i učinka - samo ne onako stihijski kao u primeru sa vađenjem zuba, a da i ne govorimo o raznim finansijskim manipulacijama i tome sličnom. To nije nimalo neostvarivo, jer to u začecima već postoji. To je i indijska karma joga, u kojoj se traži da čovek svim silama radi, stvara i zarađuje, ali pri tom samo - ako je to samo - da se potpuno odriče plodova svoga rada. U Indiji takvih ljudi i ima danas, a i u ovim krajevima postoji nešto od toga. Na primer žena koja je ostala sama bez muža i dece često prestaje da kuva, jer nema za koga, a za samu sebe je mrzi, iako je to ranije vrlo revnosno radila - oseća da rad za samu sebe nema skoro nikakve vrednosti. Sem toga, ima ljudi koji će vrlo prilježno obavljati svoj posao, iako znaju da to neće poboljšati njihove prihode, jer ih iz političkih i drugih razloga ne trpe - oni sam svoj rad osećaju kao najveću vrednost, bez obzira na sopstvenu korist od toga rada.

3.         Pošto čovek od društva prima nesrazmerno više nego što mu može dati, da li je moralno, da on ne nastoji da društvu daje sve što on sam može, koliko može i kako može? - Ništa više, ali ni manje nego što mu dopuštaju njegove sposobnosti i mogućnosti. One su kod raznih ljudi različite, ali ako neko ne može da ponese više od pet opeka pa se dvadeset puta vrati da bi ih preneo na ođređeno mesto, on će više uraditi nego onaj ko može da ponese deset i samo u dva maha ih u tom vremenu prenese, pa sedne da se odmara. Trud onog prvog će više biti vredan, čak i ako je samo tri puta preneo po pet opeka, iako je drugi pokazao veći učinak. Svako može nešto da učini, pa čak i bolesnik na samrtničkoj postelji; on može da izgovori neku lepu reč ili da bar uputi zahvalan pogled pun ljubavi onome ko ga neguje. Ako čovek ovako postupa doći će do svesti o sopstvenom čoveštvu i do osećaja svoje odgovornosti za sve što čini ili ne čini.

Dobro je ako gornja izlaganja pod 1. kod čoveka izazovu čuđenje, ako izlaganja pod 2. pokrenu saosećanje, i ako izlaganja pod 3. pobude savest. To će biti pomoć Hristu, to su njegovi ovoji,[30] u kojima po završetku zemaljskog razvoja treba da nas prenese u novi život, u novi vid postojanja:

"Tada im reče Isus: deca ovoga sveta žene se i udaju, a koji se udostoje da dobiju onaj svet i uskrs iz mrtvih niti se žene niti se udaju. Oni ne mogu više umreti, jer su kao anđeli, i sinovi su Božiji, pošto su sinovi vaskrsenja." (Lk.20.34-36)

Po sebi se razume da bi bilo vrlo nestvarno, ako bi se očekivalo da se ljudi za kratko vreme i u potpunosti mogu osloboditi tog poslednjeg vida ropstva, te kupo-prodaje čovekovog rada. Iskustvo pokazuje da ni najdrastičnije revolucije nisu bile u stanju da svoje programe koliko-toliko ostvare ni za petnaest ili dvadeset godina. Međutim, to je put kojim onaj najkulturniji deo čovečanstva mora krenuti, inače će pasti u divljaštvo. Da bi se spaslo divljaštva, ono mora omogućiti ostvarenje onoga što je Štajner rekao u predavanju održanom u Minhenu 16.5.1912.[31]

"Nauka o duhu će za materijalno kulturno telo, koje je danas u industrijskom i trgovinskom odnosu rasprostrto preko cele Zemlje, morati da za njega preko cele Zemlje stvori kulturnu dušu."

Isto tako, taj rad za drugoga, savesan i požrtvovan rad za drugoga, on jedino može spasti čoveka kao pojedinca od zbunjenosti i dezorijentisanosti koja se sve više pojavljuje kod mlađih naraštaja i koja vodi do raznih vrsta podsvesnih protesta protiv postojećeg društvenog sistema, od kojih su najblaži šaranje po zidovima, bizarne frizure i slično, pa preko provokativnog i bahatog ponašanja sve do droga i pravih besova i razaranja.

Ovde se treba podsetiti da je u davno vreme koje se naziva lemurskim[32] pod Hristovim impulsom čovek dobio uspravan hod, što mu je ruke osposobilo za rad, te se po rukama čovek u stvari razlikuje od životinja - ne po glavi ili nečem drugom. Od rada rukama je nastala sva kultura i ako ne želimo da te ruke što više upotrebljavamo, to znači da želimo da padnemo u životinjstvo. U tom vremenskom periodu je takođe nastala i dvopolnost, a to je prvi impuls za socijalan život. Sve Hristove impulse za razvoj čoveka ne možemo ovde pobrojati, jer čak ni samo ono što je učinio za tri godine svojeg boravka u ploti:

"... kad bi se zapisalo jedno po jedno - mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet." (Jn.21.25)

Zato ovde treba naglasitl samo to da je i ovaj tehnički razvoj u stvari pod Hristovim impulsom, jer:

"Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu." (Gal.5.1)

Tek preko ovog tehničkog razvoja, koji je omogućen strogošću i tačnošću naučnih metoda stečenih pri proučavanju prirode, može čovek ostvariti svoju slobodu. Ovde treba naglasiti da je jedino u tehnici celo čovečanstvo jedinstveno - ne ni u pravnom, ne ni u duhovnom životu. Neka mašina radi po istim principima sve od krajnjeg istoka pa do krajnjeg zapada. Razlike koje u njima postoje nisu tehničke prirode, već dolaze ili iz pravne oblasti - standardi, ili iz duhovne - oblikovanje prema ukusu. Zbog toga je - pošto počiva na tehnici - i cela današnja privreda jedinstveno povezana u svetu. Ljudi samo ne zapažaju da su u ceni svakog parčenceta hleba - kako se izrazio Stajner - sadržani privredni odnosi celoga sveta, što bi trebalo da posluži kao predmet dubokog razmišljanja odnosno meditiranja. Pavle malo dalje nastavlja:

"Jer vi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti, nego ljubavlju služite jedan drugome. Jer je sav zakon našao svoje ispunjenje u jednoj reči, u 'Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe'. Ako se pak međusobno ujedate i izjedate, pazite da jedan drugoga ne istrebite." (Gal.5.13-15)

Čovek u svojoj slobodi može birati, da li će ići Hristovim putem ili suprotnim. Tako se i ovaj tehnički razvoj može upotrebiti i na dobro i na zlo. Na dobro je ako se ide svesno da se sruše gore pobrojana tri nemoralna stava. Na zlo ako se pokušava da zadrži prevaziđeno društveno uređenje iz grčko-rimskog razdoblja. Rimska imperija je uspela da se održi kad je kosa zamenila srp, ali revolucija kombajna ju je oborila uprkos njenim kontrarevolucionim nastojanjima pomoću krajnje levog, krajnje desnog i nekog od između njih srednjeg etatizma - ali uvek istog, praktično istovetnog etatizma. U ovom veku u svojem otporu jedino što je uspela, to je da uništi desetine miliona Evropljana, ali se ipak raspukla. Kad se vidi da se kuća sleže i da su zidovi popucali, nije li mudro da se prezida, a ne da se čeka da nam se na glavu sruši? A da li će učenici saznanja o duhu čekati da budu mnogo bijeni?

Na početku predavanja održanog u Dornahu 1.11.1915.[33] Rudolf Štajner kaže:

"Misterija na Golgoti se u svojoj stvarnosti može razumeti samo onda, ako istinita bude izreka: 'Ne ja, nego Hristos u meni'."

A na kraju istog predavanja kaže:

"A vi ako to ispravno razumete, ja vam za duše koje u pravoj svetlosti sagledavaju našu nauku o duhu i za srca koja u pravom smislu osećaju tu nauku o duhu ne mogu ništa ezoteričnije dati nego ovu reč: Hristos "gleda nas!"

Pri svakom svom činjenju ili ne činjenju setimo se:

Hristos gleda nas!

11. TERORIZAM

Još jedna pojava koja u Štajnerovo vreme još nije bila tako jako izražena , a koja je u skorije vreme - pored lažljivosti - postala jedna od najglavnijih obeležja dvadesetog veka, to je terorizam ili bolje rečeno terorizam u jednom posebnom obliku. Terorizam u najopštijem smislu postoji uvek kad neko nekoga bilo kojim sredstvom nateruje da radi ono što on ne želi ili ga sprečava u onome što želi. Takva vrsta terorizma postoji od vajkada. Međutim, specifičnost terorizma dvadesetog veka je kad se neko nateruje na poslušnost ne direktnim pretnjama i udarcima po njemu, nego po nekom drugom koji je u nekakvoj bližoj ili daljoj vezi sa njim.

Najdrastičniji opis te vrste terorizma dao je Danilo Kiš u "Grobnici za Borisa Davidovića" otprilike ovako. Jedan zaverenik je uhvaćen i doveden pred islednika. Ovaj zna da je to prekaljeni borac koji je sposoban da pretrpi sva mučenja, a da ne izda svoje drugove. Zato se on prema njemu prijateljski ponaša i sa svom ljubaznošću obraća i ubeđuje ga da treba da mu kaže ono što ga interesuje. Zaverenik naravno to odbija. Tad islednik naređuje da se dovede neki zatvoreni mladić koji nema baš nikakve veze sa optuženim i kaže: "Ako mi ne odgovorite na moja pitanja, ja ću ubiti ovog mladića". Zaverenik ne odgovara, jer mu izgleda sasvim apsurdno da tako nešto može da se desi, ali islednik naređuje da se ovom mladiću ispali metak u potiljak, zatim zavereniku najljubaznije poželi laku noć i odvode ga u ćeliju. Sutra dan se ova scena na isti način ponavlja i kad je to tako više puta ponovljeno, zaverenik popušta i ispriča isledniku sve što mu je ovaj tražio.

Iako je ovo plod mašte jednoga pisca, to se u dvadesetom veku izvanreno mnogo radi - naravno u raznim varijantama, koje sve nije ni potrebno nabrajati. I pre dvadesetog veka je bilo ubijanja nevinih, ali je to uglavnom bilo bazirano na nekoj krvnoj osveti i želji dad se čitava neka porodica, pleme ili narod istrebi. Bilo je satiranja i svih pripadnika drugih religija, pa i svih pripadnika nekog staleža ili klase, ali je ta vrsta terorizma bila uglavnom usmerena na nekoga lično ili na neke grupe ljudi koje su proglašavane lično "krivim". Za vrstu terorizma na bazi krvi i sličnog se i u dvadesetom veku obilno upotrebljavaju vojske najkulturnijih naroda, čiji predstavnici nikako ne bi priznali da i kod njih postoji krvna osveta i tvrdili bi da to postoji samo kod primitivnih naroda. Međutim, kod primitivnih naroda je ta krvna osveta poštena, uvek se traži jednako zadovoljenje: brat za brata, oko za oko, zub za zub, a kod kulturnih naroda se za zub uzima po mogućstvu i glava. To dakle nije posebno obeležje dvadesetog veka, već samo više razrađen, organizovaniji i osmišljeniji primitivizam, ali koji ne priznaje sad tradicionalni moral.

Za dvadeseti vek je karakterističan terorizam kakav je opisao Danilo Kiš. To može biti u svim gradacijama od najprostijeg terorizma koji sprovodi pojedinac kad detetu stavi nož pod grlo da bi od roditelja izmamio pare, pa preko manjih ili većih grupa ljudi sve do najkrupnije međunarodne politike. Pri tom se naravno tumači da je terorizam kad ovca vuka dok spava ugrize za rep, a da nije kad vuk pojede ovcu pošto je to njegovo prirodno pravo. Međutim, kad vuk savetuje ovna da mu prokrči put od njegove jazbine do tora, pa ovaj to ne posluša i vuk ne zakolje njega nego redom svakog dana po jednu ovcu više nego što će da pojede, onda to odgovara Danilovom opisu. Ta vrsta terorizma je u ovom veku vrlo raširena i sve više uzima maha i širi se na sve strane. Trgovina drogama na primer ne bi mogla biti tako uspešna, da se carinicima, policajcima, sudijama i drugim predstavnicima vlasti ne preti odmazdom nad njihovim porodicama, ako prijave ono što su pronašli. Ubijanje samih tih "krivaca" za trgovce bi bilo nekorisno, jer je njima potrebna "saradnja" s predstavnicima vlasti, koji će revnosno vršiti svoju dužnost, ali samo ponešto "neće videti". Tu spada i podmetanje eksploziva na javnim mestima, ubijanje svih turista, podmetanje šumskih požara i sve drugo što se upotrebljava za razne pritiske i "destabilizovanje režima" - izraz koji je valjda tek u ovom veku nastao ili je bar raširen.

Druga vrsta terorizma, koja izgleda kao da se pojavila tek u drugoj polovini ovog veka ili je tad bar više primenjivana i upoznata, pa se na nju sad više i ukazuje, to je takozvano "ispiranje mozga". To je izraz nastao izgleda tek pre jedno četrdeset godina u SAD i potpuno odgovara samom postupku. Ispiranje mozga nikako ne treba brkati sa fanatizovanjem, indoktrinisanjem i tome sličnim, koji se praktikuju još od davnih vremena u raznim oblicima i stupnjevima savršenstva. Kod fanatizovanja i indoktrinisanja potrebno je duže vrema i pripreme po mogućstvu još u detinjstvu - dok se još nije u punoj meri razvila samosvest. Tada se fanatiku sistematski usađuju u glavu određene predstave, koje zahvataju i njegova osećanja i koje kod njega iz podsvesti deluju da radi nešto u tom smislu. Kod ispiranja mozga se to radi čak i munjevito ili bar za vrlo kratko vreme i to kod već uglavnom formiranih ličnosti, koje su već stekle izvesne predstave o svetu. Pri tome se žrtvi u početku ne usađuju skoro nikakve nove predstave, već se deluje direktno na volju i na izmenu svesti.

Neke oštre granice se naravno ni tu ne mogu povući jer postoje i kombinovana delovanja, ali kod fanatizovanja i indoktrinisanja se ne isključuje mišljenje, već se samo usađuju pogrešne i usmerene predstave, daju se određene prethodne postavke koje se onda ugrađuju u logički redosled misli i utiču dalje na osećanja i volju - naravno i uz podsticanje i usmeravanje odgovarajućih nagona i instinkata. Kod ispiranja mozga se odmah deluje na volju, a mišljenje se skoro potpuno isključuje odnosno biva zavisno od volje u koju je nešto utisnuto; u nju se ubacuju određene zapovesti koje su naravno praćene predstavama o tome šta taj čovek mora da izvrši, ali mu se ne daje prilika da on sam o njima misli i da iz njihovog kombinovanja sam donosi odluke. Kod fanatizovanja - iz kojeg proizilazi terorizam prve vrste - napadnut je i korumpiran kod čoveka pol predstava, a kod ispiranja mozga pol volje. Oba se upotrebljavaju za vladanje nad drugim ljudima, te su oba protiv Hrista. Nasuprot tome, Štajner o odnosu prema drugim ljudima daje sledeći osnovni moralni stav, bez kojeg se ne sme ići na putu saznavanja:[34]

"Upravljaj svim svojim delima, svakom svojom rečju tako, da se preko tebe ne zadire u slobodnu odluku volje nijednoga čoveka."

Fanatizovanje i indoktrinisanje je dobro poznato, pošto je više materijalizovano i odražava se u raznim političkim strujama koje žele da vladaju svetom i koje naravno upotrebljavaju odnosno zloupotrebljavaju i religiju, ali u stvari nisu zasnovane ni na kakvoj religiji nego su u suštini protiv bilo kakve religije. Zbog toga u ovom materijalističkom vremenu nije potrebno da ih posebno opisujemo. Međutim, razne tehnike ispiranja mozga nisu dovoljno poznate javnosti; one su u glavnom vešto skrivane pod propagandom da su nemoguće, a to je bilo olakšano materijalističkim shvatanjima posebno devetnaestog veka. Pošto je to vreme sada prošlo, potrebno je i te tehnike razjasniti, jer već ima ljudi koji će to moći razumeti i pokušati da se tome odupru.

U osnovi ispiranja mozga nalazi se uvek neki oblik hipnoze, kojoj je uvek cilj da u većoj ili manjoj meri čoveka uspava i da mu u toj smanjenoj budnosti ili i potpunoj uspavanosti da odgovarajuće zapovesti koje ovaj onda sasvim nesvesno izvršava.[35] Najnaivniji oblik hipnotičke sugestije jeste reklama, pri čemu čovek - kome žena nije naglasila koju vrstu rezanaca da joj kupi - na pitanje prodavačice odgovara "Nosorog", jer je u novinama, na televiziji, fudbalskom igralištu i autobusima stalno gledao reklamu "Rezanci Nosorog", pa onda i ne razmišljajući tako reaguje, jer mu je u suštini sasvim svejedno kakve će rezance da kupi, a ova mu reč dolazi iz podsvesti.

Manje naivna hipnotička sugestija je kad se te reči "Rezanci Nosorog" na televiziji ili filmu dadu da traju manje od 1/16 sekunde. Čovekova svest to ne može da registruje, ali to neposredno deluje i utiskuje se u podsvest. Slično se praktikuje i sa kratkim zvučnim signalima u toku emitovanja neke muzike ili govora. Takođe i sa specijalnim rasporedom reči u pisanim tekstovima i pevanju, pri čemu se kroz direktan smisao na koji se čovekova svest usmerava ubacuje istovremeno i neka skrivena hipnotička sugestija u podsvest i čovek onda u određenoj situaciji po njoj ne hotimično, već automatski postupa. Hipnotičke sugestije se u podsvest čovekovu mogu usaditi i dok spava, ako mu se tad nešto govori, pušta magnetofon ili radio.

Hipnotička sugestija se može neposredno davati i ljudima sa delimično prigušenom svešću, a ne samo uspavanom. To se najlakše čini kad su ljudi u gomili - teže izdvojenom pojedincu, jer sama gomila ljudi na jednom mestu ima takvo dejstvo da se pojedinačne svesti delimično prigušuju. Ako skup od sto ljudi treba da nešto glasanjem odluči, pa je deset njih opredeljeno "za", i deset "protiv", a osamdeset ne posebno zainteresovano ili neopredeljeno, uvek će većina glasati za ono što se prvo stavi na glasanje. Samo dizanje ruku prve desetorice opredeljenih imaće za posledicu lančanu reakciju kod onih osamdeset i oni će većinom takođe podići ruku. Zato se uvek kod predloženog rešenja prvo pita ko je "za", pa tek onda ko je "protiv". Teže je privoleti jednog izdvojenog pojedinca; on se uvek automatski kritički stavlja na suprot svom sagovorniku, jer njegovo jastvo doživljuje kao suprotnost svome, te je zato uvek i budniji nego kad je u gomili, kad se u nju utapa.

Međutim, jaki hipnotizeri mogu i izdvojenom pojedinačnom čoveku da nametnu odgovarajuću hipnotičku sugestiju. Ne moraju da ga potpuno uspavaju da bi mu u podsvest utisnuli neku posthipnotičku sugestiju, sa kojom će u određenoj prilici reagovati na tačno određeni način. Da je neko pod takvom posthipnotičkom sugestijom vidi se po tome, što takvo lice takav svoj stav nije u stanju ni na koji način da razumski objašnjava niti da ga dokazuje; on ne daje neke razloge i protivrazloge za ono što tvrdi ili radi, već isključivo jedno te isto ponavlja, kao nešto potpuno fiksirano, kao neku fiksnu ideju. Pri tome nikakvo tuđe i drukčije mišljenje po tom pitanju njegovu dušu ne može da dotakne, niti on može da prema njemu zauzme neki svestan stav, već isključivo automatski reaguje. Na sličan način reaguju i ljudi koji su pod hipnotičkom sugestijom primljenom u podsvest u vremenu kraćem od 1/16 sekunde - kako je gore opisano.

Ovu tehniku primenjuju i pojedine organizacije, čiji članovi dobijaju zadatke da istu hipnotičku sugestiju daju gde god mogu i u svim prilikama da bi postigli neki svoj cilj, određen i primljen bilo fanatizovanjem i indoktrinisanjem bilo ispiranjem mozga. Ako se oni pri tom sukobe sa nekom jačom voljom, onda kod njih dolazi do izvesnog nervnog rastrojstva i depresije, do neke vrste duševnog poremećaja i ludila - ne usled dejstva te jače volje, već zato što se ta njihova patološka nastojanja odbijaju i njima vraćaju i u njihovoj duši eksplodiraju. Ako se to kod tih ljudi u ovom životu još ne dogodi i tako izrazito ne pojavi, u idućem će se oni već bitno razlikovati od ostalog čovečanstva. Predznaci toga se kod takvih ljudi već i danas mogu zapaziti, oni već dobijaju neki izraz iskeženosti - ne nekog izveštačenog smeha, već izraz kao u mačke ili i hijene, kakav će takvi ljudi u ne tako dalekoj budućnosti i imati.

Po sebi se razume da će i kod takvih hipnotizera dolaziti do različitih sudbinskih posledica, a u zavisnosti od njihove veće ili manje svesne odluke da u tom smislu rade. Ima naime takvih hipnotizera, koji su i sami hipnotisani, koji pod hiipnozom hipnotišu druge. Šta više, mase se najlakše hipnotišu preko hipnotisane osobe, jer je i njoj budna svest (koja se izražava u mišljenju) potisnuta i njena spavajuća volja deluje bez misaonih smetnji i kolebanja direktno na spavajuću volju drugih.[36] Takva osoba je dovedena u posebno, sasvim jednostrano, u određenom smislu usmereno stanje svesti i baš zato što nema nikakvog misaonog i svesnog izbora, jer iz podsvesti deluje prema hipnotičkim sugestijama koje je dobila od drugog, ona ima povećan uticaj i na druge ljude. Čovek će i inače - kako kaže Štajner - ako je malo ćaknut lako pridobijati pristalice. Ako se ta ćaknutost posebno pojača hipnozom i kombinuje sa gore opisanim efektom gomile, to onda vrlo jako deluje na mase. Pri tome se dejstvo još pojačava, kad se to čini u noćne sate, kad su ljudi već umorni i dosta uspavani ili kad se pusti da im bude dosadno zbog čekanja i t.sl.

Iako svi gore opisani oblici hipnotisanja predstavljaju razne stupnjeve terorizma, to još uvek nije ono pravo ispiranje mozga. Pri pravom ispiranju mozga uticaj čovekovog ja se bilo delimično bilo potpuno eliminiše i čovek sa tako ispranim mozgom ostaje da trajno radi ono što mu ispirač nalaže. On pri tome čak može i da ima utisak kao da on sam o nečem slobodno odlučuje, a u stvari - bar u određenoj oblasti delanja i ponašanja - radi isključivo ono što mu je u podsvest ispirač usadio. To može biti sprovedeno do raznih stupnjeva potiskivanja ja - od potiskivanja delovanja individualnog ja u samo jednoj užoj ili široj oblasti, pa sve do potpunog njegovog istiskivanja i na mesto njega usađivanja nekih drugih tvorevina. U vudu magiji se to u visokom stepenu postiže i takav čovek se naziva "zombi", a poznato je da u Africi ima vračeva koji mogu ljude da obrade tako da se ponašaju kao životinje, koje svaka svog vrača bez mogućnosti ikakvog pogovora služi.

Ispiranje mozga se može otpočeti i munjevitim prepadom jakog hipnotizera, a može i postepenijom obradom raznovrsnim metodama, pri čemu se kao pomoćna sredstva mogu upotrebiti razne droge, rituali i simboli - neki put sasvim morbidni, čarobne reči i mantre[37] po mogućstvu na jeziku koji obrađivani ne razume, vežbe u poslušnosti, nedovoljno spavanje i tome slično. Pri svim tim postupcima radi se na tome da se obrađivanom što više priguši budna svest - zašta su uvek naročito pogodni noćni sati - i potpuno parališe zdrav razum, da se on dovede u neku vrstu transa i da mu se pri tom serviraju stvari o kojima on ranije ništa nije znao, a sad mu se daju kao neko posebno otkrivenje. To ispirač i njegovi pomoćnici skoro uvek čine sa nekim blagonaklonim autoritetom i punim ljubavi i razumevanja za to što obrađivani nije do sada imao sreću da se upozna sa "onim pravim", iako je po "svojoj pameti, dobroti i tome sličnom to odavno zaslužio, ali mu to drugi nisu pružili". Ukoliko to "pravo" apsurdnije zvuči, ukoliko je punije paradoksa i nelogičnosti, utoliko ono jače deluje na tako prigušenu svest. Ako čovek neke zapovesti izvršava i pri tom smatra da su one sasvim ispravne i logične, onda on to čini uz saglasnost svoje volje, a ako se on sa njima pri tom ne slaže ili ih ne razume, onda se tek njegova volja lomi i potiskuje.

Svaki čovek sa rođenjem donosi sa sobom neke sposobnosti i nastrojenosti, a u toku života stiče neke predstave i navike preko vaspitavanja i uticaja drugih ljudi odnosno društva i raznih društvenih ustanova, te on na osnovu toga u određenim prilikama  na određeni način i deluje. Samo jedan deo čovekovih radnji može se smatrati kao potpuno slobodan. Pri ispiranju mozga ne radi se o tome da se čovek oslobađa od tih urođenih i stečenih predstava i reakcija, te da proširuje sve više polje svoga slobodnog delanja - što bi bio put čovekovog razvoja na koji upućuje ispravna nauka o duhu. Tu se radi o tome, da se one izbace samo zato da bi se na njihovo mesto usadile one predstave koje ispirač mozga hoće, a da se polje slobodnog delanja po mogućstvu potpuno ukine i onemogući. Zato taj izraz "ispiranje mozga" sasvim odgovara stvarnosti: ispira se sve ono što je obrađivani sa sobom doneo pre susreta sa ispiračem i ovaj onda u tako ispran mozak utiskuje ono što on hoće. Pri tome ispirač nastoji da obrađivani izgubi i svaku želju da ma šta samostalno i slobodno odlučuje i radi. Razume se da  i kod ispiranja mozga postoje razni stepeni, ali je za ispran mozak karakteristično to, da je takvom čoveku nemoguće prići sa normalnim, u njegovoj sredini uobičajenim razlozima i shvatanjima, jer se ovi zasnivaju na predstavama koje su kod njega isprane, te se u njegovoj svesti one i ne mogu logički povezivati i zdravim razumom prosuđivati. Zato je i spasavanje takvih ljudi vrlo teško i treba mnogo napora da se eventualno pronađu još neke predstave i osećanja koja nisu isprana, te da se onda na njih nadovezuju neka ispravna kojima se mogu potisnuti ona osećanja i predstave koja mu je ispirač usadio. Uspeh će mnogo zavisiti i od njegove osnovne moralne podloge, odnosno onog njenog dela koji ispirač nije uspeo da zahvati.

Oni koji se zalažu za hipnozu i smatraju da je ona neškodljiva i da se ne može zloupotrebiti tvrde da hipnotisani nikad neće izvršiti hipnotizerov nalog, ako se on kosi sa njegovim moralnim shvatanjem. To je samo delimično tačno. Ako je čovek dovoljno prepariran, njemu su i ona ranija moralna shvatanja isprana iz mozga i u njega usađena ona koja hipnotizer nameće. To je dakle zavisno od volje i snage hipnotizera i dubine sna u kojoj se hipnotisanom daje neka zapovest, a takođe i od moralne snage hipnotisanog. Međutim, hipnotisani je uvek moralno labilan. S jedne strane, ako je dobrovoljno prihvatio da bude hipnotisan, to je već dokaz o njegovoj moralnoj slabosti: on sam želi da neko drugi umesto njega nešto odlučuje i rešava, a za šta on sam smatra da nema snage. S druge strane, ako je hipnotisan protiv svoje volje, to je takođe dokaz neke njegove, makar i trenutne slabosti, slabosti usled zamora, rasejanosti, potištenosti i svega onoga što umanjuje njegovu budnost.

Ovde treba naglasiti da niko od nas nije savršen i da svi mi imamo izvesnih moralnih slabosti, uključujući i povremenu umanjenu budnost. Vešti ispirači mozga to umeju da iskoriste. Oni mogu da nanjuše slabosti svojih žrtava i da njih maksimalno povećaju da bi ih upotrebili za svoje ciljeve. To se najviše radi pomoću gordosti, za koju i crkva ističe da je prvi greh i da on za sobom povlači i druge. Zato i Štajner u pomenutoj knjizi "Kako se stiču saznanja viših svetova?" već na prvim stranama i kao prve preduslove daje devociju prema istini i saznavanju i kaže da se do visine duha može uzdići samo kroz dveri skrušenosti - dakle kroz ono što crkva daje na suprot gordosti. Uz ispiračevo laskanje i podsticanje gordosti, kod žrtava dolazi do neke opijenosti gordošću i - kao kod svake opijenosti - njima se smanjuje budnost i one gube mogućnost rasuđivanja zdravim razumom. Tada im ispirač u podsvest hipnotički utiskuje određene svoje predstave i naloge. Lakomost i gramzivost se više iskorišćavaju za indoktrinisanje i fanatizovanje, mada one i kod ispiranja mozga mogu da se nadovežu na gordost, kao njena prirodna posledica, jer kad čovek sebe više ceni onda on smatra da njemu više dobara i pripada nego drugim ljudima.

Svi mi nesvesno utičemo jedni na drugoga na razne načine. Međutim, ako čovek ide putem saznanja i počinje da upoznaje razne duhovne, duševne i fizičke međusobne odnose, on može na njih svesno uticati više nego onaj ko te odnose manje ili uopšte ne poznaje. On tad može zapasti u veliko iskušenje da to svoje znanje zloupotrebi i da njime svoju samovolju nameće drugima - bilo preko pola predstava bilo preko pola volje. Ako on to učini, to će za njega biti takav pad da možda više nikad neće imati mogućnosti da se vrati na put redovnog razvoja, na put Hrista. Zato je Štajner i dao ono gore navedeno upozorenje:

"Upravljaj svim svojim delima, svakom svojom rečju tako, da se preko tebe ne zadire u slobodnu odluku volje nijednoga čoveka."

To mora biti osnovni moralni stav pri saznavanju.

12. TEŽNJA ZA UJEDINJENJEM CRKAVA

Još jedna društvena pojava - koja je vrlo karakteristična i simptomatična za današnjicu - to je težnja i pokušaji za zbliženjem, ako ne i ujedinjenjem svih hrišćanskih crkava, pa čak i povezivanje i sa drugim religijama. Mada je sličnih nastojanja bilo i ranije u raznim krajevima sveta, u novije vreme su ove težnje uzele jedan drukčiji vid. Mi i ove savremene pokušaje koji se čine posle Drugog svetskog rata možemo tumačiti kao političke, kao željom za moći raznih grupacija ili i kao prateću pojavu odnosno pomoćno sredstvo za ostvarivanje centralne vladavine svetom, o kojoj je bilo govora u poglavlju 9. Međutim, tu postoji još i nešto drugo, zbog čega o ovoj pojavi moramo mnogo obuhvatnije govoriti i osvrnuti se i na dalju prošlost. Pri tome sve što se ovde bude reklo neće biti u smislu neke osuđujuće, već uopšte ni bilo kakve kritike; biće samo u cilju da se ukaže na neke simptomatične pojave, da bi se čitavo ovo pitanje moglo i sa dubljim razumevanjem i znanjem shvatiti, sa saznanjima koja pruža moderna inicijacija, inicijacija koja se za otkrivanje i opisivanje ne samo fizičkih, nego i duševnih i duhovnih pojava služi metodama koje je u Novom veku razvila nauka o prirodi.

Iz tih istraživanja znamo da su arhanđeli vođe, u stvari duhovi pojedinih naroda, koji iz duhovnog sveta svojim narodom upravljaju, pri čemu inspirišu pojedine njihove pripadnike da učine što je potrebno za ispravan razvoj tog naroda u skladu sa razvojem čitavog čovečanstva. Samo vrlo, vrlo retki pojedinci mogu da se uzdignu do tog stepena da bar ponešto svesno čine u smislu svog duha naroda. Ako uzmemo u obzir da u toku većih vremenskih tokova čovečanstvom upravljaju još viša duhovna bića - arhaji - i da su toga ljudi još mnogo manje svesni, onda se može shvatiti zašto se u ovim izlaganjima ne daju nikakve kritike, već samo opisi izvesnih pojava. Ako je neki čovek kao pojedinac učinio nešto dobro ili zlo, on je u duhovnom svetu posle smrti imao sasvim pravedan sud od strane uzvišenih duhovnih bića i nije na nama da mi o drugim ljudima sudimo. Zbog toga pominjanje izvesnih ljudi ima ovde cilj da se odgovarajuće stvari objasne, a ne da se ti ljudi kritikuju. Ako budemo svesniji toga šta se oko nas dešava, ako imamo više znanja, onda ćemo moći da zauzmemo i bolji moralniji stav - ne prema onome što drugi treba da čine, već prema onome što mi sami treba da činimo, jer čovek je danas sve manje vođen iz duhovnog sveta i sve je veća oblast njegove slobode u kojoj potpuno samostalno odlučuje o svome činjenju.

Po uprošćenoj političkoj šemi ova pojava iz druge polovine dvadesetog veka može se objasniti na sledeći način. Da bi se oduprle moćnoj organizaciji koja stoji na čelu katoličke crkve, koja je od polovine devetnaestog veka promenila svoj način političkog delovanja da bi se prilagodila novim društvenim zbivanjima, razne protestantske crkve su se udružile i osnovale Svetski savet crkava. Ovom ekumenskom Savetu se iz istih razloga priključuju i pravoslavne crkve. Katolička crkva njemu ne pristupa, već samo odašilje svoje posmatrače. S druge strane, da bi oslabila to političko delovanje iz protestantskih zemalja, katolička crkva sa svoje strane preuzima korake za zbliženje sa pravoslavnim. Prvi uočljiviji korak za to - neke podsticaje je dao njegov prethodnik Jovan XXIII - učinio je papa Pavle VI kad se 1964. sastao sa vaseljenskim patrijarhom Atinagorom u Jerusalimu, kojom prilikom su skinute anateme bačene 1054. godine u crkvi Svete Sofije i Carigradu (Konstantinopolju). To je prvi susret jednog pape i jednog pravoslavnog patrijarha od onog u Firenci 1439 godine.[38] Tu politiku nastavlja i papa Jovan Pavle II sa mnogim svojim akcijama, od kojih je najznačajnije rehabilitovanje carigradskog patrijarha Fotija (oko 820-897), proglašavanje Ćirila (826 ili 827-869) i Metodija (umro 885) za patrone[39] i isticanje reči "Duh sveti koga će Otac poslati u moje ime" (Jn.14.25), a iz kojih se vidi da Duh Sveti proizilazi samo iz Oca, a ne i iz Sina. Ako bi katolička crkva to filioque ("i Sina") dosledno izbacila iz svog simvola vere, onda se ona po njemu ne bi razlikovala od pravoslavnih i drugih istočnih crkava koje sve priznaju njegov tekst kakav je dat u Konstantinopolju 381. godine na Drugom vaseljenskom saboru. Druge razlike bi se onda već lakše mogle prebroditi. Tad bi se jedino protestantske crkve i staro-katolička - dakle one koje su se izdvojile od katoličke crkve - po toj osnovnoj postavci razlikovale od drugih. Po ovoj uprošćenoj političkoj šemi može se reći, da je i ovo samo dobar politički potez, od kojeg katolička crkva uvek može da odstupi, jer - prema dogmi o nepogrešivosti pape donetoj 1870. godine - papa je nepogrešiv samo kad neku dogmu proglašava "ex cathedra" (sa predikaonice) i neki njegov sledbenik to uvek može da poništi uz obrazloženje da neku dogmu ili tumačenje njegov prethodnik nije tako proglasio, nego - što bi se reklo - u nekom nevezanom razgovoru.

To je samo jedna uprošćena politička šema, po kojoj možda mnogi učesnici u punoj svesti rade, ali tu postoji još i nešto drugo, a što se odigrava u smislu opšteg čovečanskog razvoja za koji osnovni impulsi dolaze od Hrista i to kako preko pojedinih ljudi, tako i preko duhovnih bića koja su na daleko većem stepenu razvoja od čoveka.[40]

Za ljude koji žive u dvadesetom veku posebno je značajno da se što više upoznaju i užive u ono što se zbivalo u devetom veku, pošto su oni - bar u nekom proseku - u tom vremenu najviše učestvovali,[41] naravno većinom ne u istom narodu i neki put ne na baš istoj oblasti Zemljine lopte. Početak devetog veka je obeležen novim stvaranjem zapadnog rimskog carstva, kad je papa Lav III (795-816) 25.12.800. franačkog kralja Karla Velikog (768-814) na prepad krunisao za rimskog cara. Još u istom veku se to isto carstvo raspada na Francusku, Italiju i Nemačku. U tom veku dolazi i do prvog žestokog otvorenog razmimoilaženja i sukoba istočnih i zapadnih crkava, koje je došlo do izražaja u događajima oko osmog vaseljenskog sabora u Konstantinopolju, gde je pod uticajem rimske crkve 869. u simvol vere ubacivano "folioque", tj. da Sveti Duh ne proizilazi samo iz Oca nego i iz Sina, a i da  - sledstveno tome - i čovek nema duh nego samo telo i dušu, a da je duh samo neka manifestacija duše. Ovo istočne crkve uglavnom pod vođstvom patrijarha Fotija 879/880 poništavaju i pri toj odluci i do danas ostaju, jer nikako ne mogu da prihvate dualističko shvatanje Božanstva, pa prema tome ni čoveka. To dualističko shvatanje koje je prihvaćeno na Zapadu bilo je osnova za još dublji pad u materijalizam, tako da je u devetnaestom veku nastalo shvatanje da čovek nema ni dušu, već samo telo, a da je duša samo manifestacija telesnih zbivanja. Pošto ovde nije cilj da se opisuju istorijski događaji, nego da se pomenu samo neki značajni simptomi, pomenućemo samo ono što je najkarakterističnije u vezi sa ovim razlazom.

Jedna vrlo značajna, moglo bi se reći i najznačajnija ličnost koja se borila protiv tog dualističkog shvatanja bio je svakako patrijarh Fotije. Međutim, prema rečima Renate Rimek:[42]

"Formulisanje da Sveti Duh proizilazi 'iz Oca i Sina' nije bilo tako novo kako je Fotije mislio. Ono se prvi put pojavilo na sinodu u Toledu (589) kad je vizigotski kralj Rekared iz arijevstva prešao u rimsku crkvu i morao da izgovori njeno ispovedanje. Od Vizigota su onda to 'filioque' preuzeli Franci. Ono je već u Pipinovo vreme 767. upotrebljeno na sinodu u Gentilianumu (Žantilji - kod Pariza). Njegov sin Karlo Veliki dao je da se to na sinodu u Ahenu 809. izričito potvrdi. On je to učinio, jer su se dva franačka kaluđera na hodočašću u Jerusalim prepirali o tome sa grčkim kaluđerima. Oni su tvrdili da se u Ahenu na dvoru Karla Velikog u Credo-u uvek pevalo 'filioque', te su stoga molili papu za odluku po ovoj stvari. No papa se u svojoj zavisnosti od cara nije usudio da presudi. On je pitanje ova dva kaluđera poslao dalje Karlu Velikom, koji je potom dao da 'njegov' ahenski sinod 'filioque' jednostavno proglasi pravovernim. Papa Lav III, koji je Karla krunisao za cara, pustio je da se događa ono što je njegov gazda zaštitnik hteo, naime da Franci Credo drukčije mole nego većina ostalih hrišćana. Zbog straha nije se on protivio upotrebi 'filioque', ali je dao da se u Petrovoj crkvi postave dve srebrne table sa nepromenjenim 'Nicano-Constantinopolitanumom',[43] dakle bez 'filioque', kao da bi se time spasla stara posvećena tradicija. Crkveni poglavar je možda postavljanjem ovih tabli sanirao svoju ličnu savest, ali nije stao na put razvoju, koji je šezdeset godina docnije imao da ubrza crkveni raskol."

Do tog raskola su postepeno dovodili njegovi sledbenici, a posebno papa Nikola I (858-867) i za njim papa Hadrian II (867-872), a u Konstantinopolju patrijarh Ignjatije (oko 798-877), na čije mesto 858. biva postavljen Fotije, koji se tome suprotstavlja. Po zbacivanju i anatemisanju Fotija 867. Ignjatije ponovo biva postavljen za carigradskog patrijarha, a posle njegove smrti 877. ponovo dolazi Fotije, koji svoju borbu nastavlja. Njega priznaje sad i novi papa Jovan VIII (872-882) i čak mu šalje legate (poslanike) da učestvuju na pomenutom saboru koji je Fotije sazvao 879-880. u Konstantinopolju, te se i oni na tom saboru saglašavaju sa ukidanjem odluka iz 869. i izbacivanjem "filioque". Posle se pričalo da oni nisu znali grčki.[44] Docnije je Fotije ponovo smenjen sa položaja patrijarha - što pokazuje na žestoke borbe oko nametanja "filioque" i u samom Konstantinopolju. Razume se da su u svim ovim događajima veliku ulogu igrale i svetovne vlasti, ali to nije predmet ovih izlaganja.

Jedan od sukoba u shvatanjima Fotija i njegovih jednomišljenika s jedne strane i rimskih papa i njihovih pristalica s druge strane jeste i pitanje jezika na kojima će se propovedati evanđelja. Dok na Zapadu preovlađuje mišljenje da samo mali broj ljudi treba da razume evanđeoske poruke, a ogromna većina da ih prima samo kroz osećanje, preko Fotija se daje impuls za prevođenje Svetog pisma na slovenski jezik odnosno da se Sloveni primaju u hrišćanstvo sa razumevanjem tih istina, a ne samo sa osećanjima. To je potpuno u skladu sa tadašnjim razvojem čovečanstva, dok je apelovanje isključivo na osećanja zaostatak iz ranije kulturne epohe i težnja da se jedna klasa ljudi zadrži na vlasti kao gospodari ne samo tela nego i duša. Naravno da je i svojevremeni prevod na latinski ili Vulfilin  (Wulfila 311-383) na gotski bio u skladu sa ispravnim razvojem čovečanstva, ali je interesantno pomenuti da je prvi prevod na engleski izvršio Viklif (Wiclif 1328-1384), prevod na nemački Luter (1483-1546) posle 1521., a prevod na francuski Lmetr d Sasi (Lemaitre de Saci) 1714. godine. Razume se da je i tadašnji slovenski jezik zastareo, te je Sveto pismo kasnije prevođeno na novije slovenske jezike.

Ovo ovako u nagoveštajima opisano razdvajanje hrišćanskih crkava - o drugim razdvajanjima zbog donošenja odnosno nepriznavanja raznih drugih dogmi ovde neće biti govora - došlo je kao posledica jednog još mnogo ranijeg razdvajanja. Rudolf Štajner u predavanju održanom u Dornahu 14.12.1923.[45] govori kako su od Aristotela (384-322 pre n.e.) ostale dve vrste spisa: jedna iz nauke o prirodi, druga sa apstraktnim mislima, o logici. Obe vrste nastaju posredstvom njegovog učitelja Platona (427-347 pre n.e.), koji je to preuzeo iz eleuzijskih misterija. Spise o logici Aristotel predaje svom učeniku Teofrastu (oko 372-287 pre n.e.) i to raznim putevima ide na zapad. Naučna znanja sadržana u drugim spisima, a koja su poticala još iz htonskih misterija i za koja u Grčkoj više nije bilo mesta delimično spasava drugi Aristotelov učenik, Aleksandar Makedonski (356-323 pre n.e.) time što ih u svojim pohodima prenosi na istok. Ona se tamo ulivaju u judejske i arapske škole i posle se ta znanja - znatno oslabljena - prenose preko Afrike u Španiju.

Ti uticaji se u toku vekova proširuju i u svetu deluju još i danas, naravno u vrlo izmenjenom liku.

Ova dva razdvajanja izvesnih snaga koje deluju u čovečanstvu imala su dalekosežne posledice i nisu se dogodila samo preko nekolicine ovde pomenutih ljudi niti za po nekoliko godina. Ona su - kao i mnogo šta drugo - došla kao posledice izvesnih podstreka iz duhovnog sveta, a u smislu daljeg razvoja ljudi. Da bi ljudi stekli slobodu, da bi postali duhovna hijerarhija slobode - kako to Štajner kaže - oni su morali da potpuno izgube kontakt sa duhovnim svetom, da potpuno zarone u materiju i da potpuno razviju intelektualizam sa svojim apstraktnim mišljenjem. U današnjoj kulturnoj eposi razvoja čovečanstva, čovek sve više razvija svoju samosvest i nije slučajno što je u njoj naročito došao do izražaja i protestantizam kao treća glavnija grupa hrišćanskih crkava. Tačna godina početka ove sadašnje kulturne epohe vidljivo je istorijski obeležena jedino time, što je te, 1413. godine Jan Hus na unutrašnjem zidu Vitlejemske kapele u Pragu ispisao svoj traktat "O šest pogrešnih učenja" katoličke crkve. To je bilo vreme trostrukih papa: Grgura XII (1406-1415) u Rimu, Benedikta XIII (1394-1409) u Avinjonu, Aleksandra V (1409-1410 a zbačen 1417) i Jovana XXIII (1410-1415) u Pizi. Ovaj poslednji je naknadno izbrisan iz spiska papa, te se tek 1958. godine pojavio novi Jovan XXIII.[46]

Rudolf Štajner o razvoju u sadašnjoj kulturnoj eposi u predavanju održanom u Štutgartu 30.1.1923. kaže:[47]

"Ranije su ljudi - čak i kad su razmišljali o nečem takozvanom naučnom - mislili više u slikama koje su predstavljale snage rastenja tih stvari, ne u apstraktnim pojmovima, kako mi to danas razume se moramo činiti. No, ovi apstraktni pojmovi koji nas unutrašnje vaspitavaju za čisto mišljenje - o čemu sam ja upravo govorio u svojoj "Folozofiji slobode" - ovi apstraktni pojmovi, oni čine mogućim to, da mi postanemo slobodna bića. Kad ljudi nisu mogli da misle u apstrakcijama, bili su oni sa čitavim svojim duševnim ustrojstvom determinisani, zavisni. Slobodno se ljudi mogu razvijati tek kad ih unutrašnje ništa ne opredeljuje, kad se moralni impulsi - vi to možete pročitati u mojoj 'Filozofiji slobode' kad se moralni impulsi mogu zgrabiti u čistom mišljenju. Ali čiste misli nisu nikakva realnost, nego su slike. Slike nas ne mogu primoravati, mi sami moramo određivati svoje postupke; slike nemaju ničeg prisiljavajućeg. Čovečanstvo se je razvijalo s jedne strane za apstraktne misli, s druge strane za slobodu. To sam ja sa drugih stanovišta češće izlagao."

Sa ovog stanovišta treba posmatrati i sve te sukobe koji su nastali kao posledice ovih i drugih razdvajanja. Sloboda je moguća jedino ako se ima mogućnost izbora. Zbog toga je čovek morao da izgubi vezu sa duhovnim svetom, jer samo u materijalno-čulnom moguće je razviti apstraktno mišljenje, koje nas ni na šta ne prisiljava. Štajner u istom predavanju nastavlja:

"Naša sloboda i naša sposobnost apstrakcije jeste nebeski dar, koji je ovamo u zemaljske svetove ušao iz natčulnih svetova. To nas protkiva osećanjem onoga što mi kao ljudi jesmo, jer nas to upravo može unutrašnje prožimati svešću da ne samo mi u sebi nosimo nešto duhovno, već i odakle mi to duhovno imamo. Mi gledamo na smrt i kažemo: Ono što se nalazi s one strane smrti, što je starije čovečanstvo na sasvim određeni način upoznalo posle smrti, to je sada ovamo ušlo, a čovek sadašnjice uči da to između rođenja i smrti upozna. - A onda kad je tako ovo nebesko, ta intelektualnost i sloboda, ušlo u zemaljski život, onda je za čovečanstvo postalo neophodno da drukčije gleda gore na božanstvenost nego što je to pre bio slučaj. A to drugo gledanje na božanstvenost čovečanstvu je omogućeno preko misterije na Golgoti. Time što je Hristos ušao u zemaljski život, može on da posveti to što je ušlo iz natčulnih svetova, a što bi inače ljude zavodilo u oholost i sve moguće. Mi živimo u vremenu, kad moramo uviđati: Hristov impuls mora da prožme ono što je naše najsvetije u ovom veku: sposobnost da shvatamo čiste pojmove i sposobnost slobode. Hrišćanstvo nije završeno, hrišćanstvo je upravo po tome veliko, što pojedini impulsi razvoja čovečanstva moraju da  postepeno budu natopljeni Hristovim impulsom."

Sa tog stanovišta treba posmatrati i ono gore napomenuto aristotelovsko razdvajanje. Pri tome treba shvatiti da je s početkom dvadesetog veka nastalo vreme kad sada sa jednom višom svešću i postignutom slobodom čovek treba da traži izlaz iz materijalističkog shvatanja sveta, kad treba da traži onu platonovsku mudrost negovanu u starim misterijama, ali nikako tako što će nju ponavljati, nego tako što će nju još više prohristoviti - dakle dopuniti i objasniti. I prave misterijske mudrosti su u stvari bile hristovske, ali njih treba posvetiti onim što je Hristos doneo ušavši u jedno čovečije telo. To je jedini način za ujedinjenje razdvojenih hrišćanskih crkava. Bilo kakvi politički pokušaji unapred su osuđeni na propast, pa ma koliko jaka bila materijalna moć koja bi iza njih stajala. Postoji samo jedan put: Beskompromisno se mora tražiti i zastupati istina, jer "ja sam put i istina i život". Istina ujedinjuje ljude bez obzira na njihovu versku pripadnost, a laži i zablude mogu da imaju samo povremene i delimične političke efekte i njima se nikad ne može postići jedinstvo - sem jedinstva u raznim izdvojenim organizacijama orijentisanim u smislu grupnog egoizma.

U tom beskompromisnom traženju istine treba na primer proveriti, da li je Petar uopšte ikad bio u Rimu. U "Delima apostolskim" se o njegovom radu i putovanjima opširno govori, a ne pominje takav dugačak put, a prema Pavlu, Petru je povereno evanđelje za obrezane (Gal.2.7-9), te je pitanje da li je imao potrebe da ide u Rim kad je car Klaudije (41-54) 49. godine naredio da svi Judeji napuste Rim (Del.ap.l8.2); Pavle za vlade prokuratora Fešta (60-62) odlazi za Rim i tamo zatiče Judeje koji mu kažu samo da im je poznato "za ovu sektu" da se svuda protiv nje govori - prema tome oni do tada nisu o evanđelju ništa konkretno čuli, a još manje nešto od toga primili (Del.ap.28.17-31). To znači da pre toga Petar sigurno nije bio u Rimu, jer bi bar nekog od Judeja zadobio za evanđelja, a svi bi o tome mnogo šta čuli i o tome raspravljali. Nije verovatno ni da bi ga u Rim pustili u vreme progona hrišćana posle požara u Rimu 64. ili u godinama Judejskog rata (počeo 66.), pa ni više godina posle razaranja Jerusalima 70. godine.[48] Docnije bi već bio star za takvo putovanje. Pri tom proveravanju treba potpuno odbaciti spise načinjene više vekova posle tih događaja, jer su mnogi tendenciono pisani. Najpoznatiji takav jeste u osmom veku falsifikovani spis "Donatio Constantini" ("Konstantinov dar"), kojim navodno car Konstantin (306-337) na "papu" Silvestra (314-335) prenosi vlast nad Rimom i zapadnim provincijama. "Papa" je ovde stavljeno pod navodnicama, jer se taj naziv za rimskog episkopa ili biskupa prvi put upotrebljava za Lava, I (440-461), dakle tek više od sto godina kasnije.[49]

Istina uvek ujedinjuje ljude, ali ako dva čoveka iz bilo kojih razloga ne dolaze do istine, njih može da ujedini ljubav, pri čemu se sa puno tolerancije prihvata da onaj drugi može imati i neko pogrešno uverenje, ali da to ni malo ne umanjuje njegovu vrednost kao čoveka i svoga brata. Svi koji u sebi neguju istinu i ljubav ujedinjeni su u Hristu - pa makar da za Hrista nikad nisu ni čuli.

13. ISTINA I LAŽ

Pošto je predmet ovih izlaganja saznavanje, ovde nećemo govoriti o ljubavi, kao osećanju koje savlađuje sve sukobe i koja sama po sebi donosi mir u svetu i bez koje nikakvo saznavanje ne može donositi dobre plodove, a sa njom su povezani i moral i savest.

Saznavanje je traženje istine o nekoj stvari. Kad nešto opažamo, mi u prvi mah nemamo objašnjenja za to i onda mišljenjem tražimo iz duhovnog sveta pojam koji tom opažaju odgovara. To je traženje istine, jer jednoj stvari može odgovarati samo jedno tačno objašnjenje - sva ostala su pogrešna. Parola da "svako ima svoju istinu" ubačena je od strane onih koji su se opredelili za duha laži, dakle za duha koji stoji nasuprot Hristu. Traženje istine, to je spajanje sa Hristom i - prema rečima Jana Husa navedenim u poglavlju 6. - to nas jedino može spasti od "večite smrti", jer nas jedino Hristos prevodi u život. Zbog toga je od svih opredeljenja čovekovih koja može ostvariti svojim mišljenjem - onim što je u njemu najsvesnije - najvažnije njegov odnos prema istini.

Po sebi se razume da svaki čovek može pasti u zabludu. Nas je koprena čulnoga sveta odvojila od istine koja se nalazi u duhovnom. To je bio uslov da čovek stekne slobodu. Međutim, u toj slobodi čovek može birati da li će ići putem istine ili putem laži. Put laži je put svesnog negiranja i izopačavanja istine, za razliku od zablude u kojoj je čovek još od pradavnih vremena zapleten - bez svoje krivice i odgovornosti. Od zablude se čovek postepeno u toku svog razvoja oslobađa traženjem i osvajanjem sve većeg dela istine, što je omogućeno Hristovim - Spasiteljevim - boravkom u telu. Ako čovek makar iz straha ili drugih ljudskih slabosti laže odnosno izopačuje istinu, onda on proces svog oslobođenja usporava. Pri tome mu ništa ne pomaže to što on pravu istinu zna, jer on svojom lažju drugoga zavodi i ometa u razvoju na njegovom putu ka slobodi, a to je još veći greh. On je svakom izgovorenom lažju u stvari izvršio jedno ubistvo u duhovnom svetu, a to ubistvo pada na njega i za posledicu ima sakaćenje njegovog duševno-duhovnog bića. Te će se rane u toku njegovih ponovnih života možda zaceliti, ali će morati da doživijuje teške udarce sudbine da bi popravio ono što je svojom lažju razorio, jer se ono što je učinjeno u čulnom svetu samo u njemu može i popraviti - ne može u duhovnom. U duhovnom svetu posle smrti čovek ima samo potpuno tačan, nepristrasan i pravedan sud o svojim delima, koji ga podstiče da ih na odgovarajući način u čulnome svetu ispravi.

U budizmu se ističe da nemoralna dela nisu samo njihovo neposredno činjenje, već i njihovo uzrokovanje, odobravanje i hvaljenje. Tako je i kod laži nemoralno ne samo njihovo izmišljanje nego i njihovo uzrokovanje na primer time što se ljudima još u dečijim godinama usađuju pogrešne predstave - o čemu je bilo govora u poglavlju 11, te oni iz njih iznose neistine. Odobravanje je kad se one prenose i kad se na bilo koji način učestvuje u njihovom širenju - pa makar to ljudi smatrali daj je to samo njihova profesionalna dužnost. Hvaljenje je kad se opravdavaju, jer se smatra da se pomoću laži može bilo šta dobro učiniti u svetu. Posledice usled laganja, njegovog uzrokovanja, odobravanja i hvaljenja imaće svi učesnici pa bez obzira da li su u tome oni sami svesno ili nesvesno učestvovali. Svakako da će teže posledice imati onaj ko ih svesno lansira nego neki učitelj koji ih predaje u okviru nekog nastavnog programa ili neki štamparski radnik koji je te laži umnožio u nekoj  knjizi. Sve zavisi od stepena svesnosti odnosno slobode sa kojom čovek to čini, ali i "Neznanje zakona ne opravdava krivca" - da upotrebimo jedan osnovni stav iz rimskog prava. Bilo kakvo činjenje ili nečinjenje uvek ima svoje posledice. Ovo treba povezati i sa poglavljem 10, jer mnogi štamparski radnik kad bi bio oslobođen tog ropstva da mora da prodaje svoj rad, po svoj prilici ne bi učestvovao u umnožavanju laži.

Ovde treba ponovo naglasiti da nema čoveka koji nije bez greha i da većina grehova nisu smrtni, već da se mogu popraviti. Ali onaj ko sasvim svesno upotrebljava laž da bi pomoću nje vladao drugim ljudima, taj se odriče čoveštva i ide putem potpune, nepovratne propasti. Broj takvih ljudi je srazmerno mali, ali ima i takvih koji smatraju da negiranjem, izopačavanjem istine postižu svoju slobodu, kao i da svoju slobodu mogu ostvariti time ako nju drugima uskraćuju. Oni sami u stvari time padaju u potpuno ropstvo i produžavaju svoje bitisanje kao utvare u osmoj sferi - o čemu je bilo govora u poglavlju 4.

Sloboda se može ostvariti samo u istini odnosno - što je isto - u Hristu, u Reči, jer:

"Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje." (Jn.1.3)

Naša sloboda se ne sastoji u tome da mi menjamo - negiramo - ono što postoji, već da to postojeće upotrebljavamo kao "materijal" za stvaranje nečeg novog iz svoje moralne fantazije - kako se to Štajner izražava u svojoj "Filozofiji slobode". Pri tome mi moramo uvažavati zakone kako prirodne tako i duhovne - zakone mišljenja i morala. Iz svoje fantazije ja mogu izmisliti bilo kakav oblik kuće, ali samo po zakonima logike - ne mogu u obliku četvrtastog kruga. Isto tako, kad je malterišem ja moram pesak sem sa vodom pomešati i sa krečom ili nekim drugim vezivnim sredstvom, inače će on sa zidova otpadati pa ma koliko ja želeo da se na njega zalepi. Na zidu će možda ostati samo neka mrlja, kao utvara maltera - da dopunimo ovo poređenje, baš kao što i četvrtasti krug može biti samo neka utvara. Na taj način je i moj rad propao, nešto je razoreno - izvršeno je jedno ubistvo.

Iz ovog možda drastičnog poređenja vidi se da je negiranje prirodnih i duhovnih zakona, negiranje onog što postoji, dakle negiranje istine u stvari ludilo i da ono vodi u propast. To je slučaj sa apsolutno svakom lažju, mada to neki put nije tako jasno obelodanjeno kao u gornjem poređenju. Ako laž ima neko duže ili kraće dejstvo, to je samo dotle dok je praćena i poduprta silom - kao i mokar pesak što se drži na zidu dokle ga pritiskujem mistrijom ili nekoga pod šibom naterujem da viče: "Ovaj krug je četvrtast!" Ako nema sile koja bi je nosila, laž pred istinom odmah pada. To se vidi i po tome što ljudi koji su izgubili moć zasnovanu na "njihovoj istini" odnosno laži, čim se suoče sa istinom o njihovim postavkama nisu u stanju da kažu bilo šta razumno u odbranu tih svojih "istina". Ako im je ta istina neprijatna jer ne odgovara njihovim egoističkim težnjama, onda oni obično od nje beže, menjaju temu, čime sebe lišavaju mogućnosti spašavanja iz svojih zabluda i onoga što su one donele. A ako tu stvarnu istinu svojim zdravim razumom procene i uporede sa onom svojom "istinom", onda se oni mogu osloboditi te laži i još u ovom životu ispraviti nešto od toga duhovnog ubistva koje su učinili. Ako tako ne učine i ostanu pri svojoj laži, onda čine greh protiv Duha Istine - a: "a onome koji kaže protiv Duha Svetoga, neće se oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem." (Mt.12.32). Razume se da i to zavisi od stepena svesnosti i slobode odlučivanja počinioca, jer neko se možda pridržava neke laži zato što mu je usađena pod hipnotičkom sugestijom - o čemi je bilo govora u poglavlju 11.

U svakom slučaju - prema Štajnerovom predavanju održanom u Dornahu 28.ll.1919.[50] - nenalaženje Boga Oca jeste bolest, nenalaženje Boga Sina jeste nesreća, a nenalaženje Svetog Duha jeste slaboumnost.

O istinitosti je već bilo govora u poglavlju 5. Ovde treba dodati da se i istina može reći na lažan način. To vrlo dobro znaju pozorišni ljudi, koji jednu istu rečenicu umeju da izgovore na više načina - uz različite naglaske, gestove i mimike - tako da joj daju onaj smisao i značenje koje smatraju da treba, i to u svim nijansama od potpune afirmacije do potpune negacije izgovorenih reči. O tome Štajner u predavanju održanom u Štutgartu 8.9.1919. kaže:[51]

"Jer to što je istina mora se u naše vreme izgovarati na istiniti način. Mi moramo takođe naučiti i ovaj stav, da mi ne treba istinu samo da zastupamo, već da mi istinu moramo takođe i da istinito zastupamo. Jer danas smo kroz razvoj čovečanstva došli u epohu, kad se istina može i neistinito zastupati."

Govoreći dalje da je plodonosno jedino ako se o istini iz istinite duše govori i da ljudi treba da steknu sposobnost ne samo da osete ono logičko, nego da osećaju i onaj izvor istine, te da pomognu da se istina ne samo po spoljašnjem i logičkom izgledu, nego da se ona i istinito širi, Rudolf Štajner završava ovo predavanje sledećim rečima obraćajući se svojim slušaocima:

"Tek tada ćete vi biti član onog reda koji nam je potreban, onoga reda čija je deviza da istinu istinito zastupa. I čija tajna jeste, da je moguće doduše da se istina širi, ali da se ta istina širi na neistinit način i time da se više naškodi, nego što se često škodi širenjem laži. O ovome je, dragi moji prijatelji, vredno da se razmisli: šta znači to da se štete učine time sto se istina neistinito iznosi."

Ta tehnika izopačavanja istine se i danas upotrebljava, možda još više nego u Štajnerovo vreme. Ona se i kod nas i u drugom svetu upotrebljava posebno za napade na antropozofiju time što se ona prikazuje ne kao stroga nauka, nego kao neka smušena mistika ili sekta i što se gurne da je "hvale" i "zastupaju" ili njeni protivnici ili ljudi sumnjivog morala ili nezrele ličnosti koje ne shvataju njenu suštinu i koje neko drugi ume da vodi na uzici - uglavnom podstičući njihovu gordost. Zato je i za antropozofski duhovni pokret daleko bolje kad ga osvedočene nemoralne ličnosti i organizacije napadaju, nego kad ga hvale.

14. ZAKLJUČAK

Saznavanje jeste moralan čin.

Saznavanje je istinsko duhovno pričešće  - kako se to Štajner izrazio u predavanju održanom u Dornahu 17.7.1920,[52] a što se vidi i iz izlaganja na početku poglavlja 13.

Ukazujući na postanak sveta i na to da moralne zakone i prirodne zakone - koji su nekad bili jedinstveni, jedna celina - čovek danas doživljuje kao razdvojene, jer inače ne bi mogao sticati slobodu i da jednoga dana oni opet i za čoveka treba da se spoje i da čine jedno jedinstvo, a da je nasuprot tome potpuno besmislena materijalistička Kant-Laplasova teorija o postanku sveta i teorija o entropiji po kojoj će svet dospeti do neke vrste toplotne smrti, Štajner u predavanju održanom 28.3.1920. u Dornahu[53] kaže:

"Vi iz toga vidite, da tu zaista ne postoji neka saznajna radoznalost koja treba da se zadovolji onim čime se bavi u ovoj nauci o duhu, nego da tu postoji jedna moralna nužnost za širenjem te nauke o duhu."

Štajner je mnogo puta ukazivao na suludost u "očiglednom dokazivanju" Kant-Laplasove teorije, pri čemu nastavnik potpuno zaboravlja da je on taj koji je zavrteo masnu mrlju na vodi i od koje se onda odvajaju čestice - "planete". Mi bismo ovde dodali da se ta besmislenost pojavljuje takođe i u svim drugim novijim materijalističkim teorijama o postanku sveta, o nekom "velikom prasku" i drugim. Sve se one u stvari svode na jedno te isto, to jest na:

1)      imamo neke materijalne tačkice - ne znamo otkud;

2)      imamo neke neumitne prirodne zakone - ne znamo otkud;

3)      imamo neku proizvoljnost koja je te tačkice uskomešala nasuprot tim neumitnim zakonima tako da su se one na razne načine skupile i čak počele da misle - opet ne znamo otkud.

Kad se na ovo primeni zdrav razum, vidi se da ono što se zamišlja pod tačkama 2. i 3. nije ništa materijalno - sem ako pod 2. ne vidimo rimskog zakonodavca, a pod 3. prekršioca koga ovaj goni i nateruje na red. A tačka 1? To su čestice koje kao utvare lutaju po prostoru, jer ako hoćemo da im utvrdimo poziciju - ne možemo impuls, ako hoćemo impuls - ne možemo poziciju. Posebno što ne možemo ni da ih vidimo ni da ih opipamo - baš kao ni utvare - a to su bitni dokazi za takvu materijalistički orijentisanu nauku i njena objašnjenja. Ona time sama sebi skače u usta i ne uviđa da je te utvare sama izmislila. Međutim, naučnici koji te teorije zastupaju dobili su od državno-pravne oblasti diplome, titule i nagrade i ko nešto protiv toga kaže - on je jeretik, treba ga spaliti! Država mora tu svojom silom da interveniše i da brani svoj poredak. A oni koji te teorije odobravaju - dive se lepoti carevog odela, jer ga samo glupaci ne vide i misle da se car šeta go! S tom bajkom je Andersen (l805-l875) danas daleko aktuelniji nego nekad.

Isto predavanje od 28.3.1920. Štajner završava rečima:

"Ljudi se prisiljavaju da omladinu šalju u ove visoke škole, u kojima se oni doduše upućuju u eksperimentalna saznanja, ali njihovo se mišljenje i čitav njihov duševni život u samim osnovama "onelogikuje". I ne želi se da gleda na nužnost, da se zbilja na svaki način duhovni život mora na njega samog postaviti u tročlanom društvenom organizmu. Ne želi se da gleda na dokaze, koji se svuda rukama mogu opipati. Mora se reći: Mnogo vremena neće biti, jer one sile, koje sva sredstva upotrebljavaju da bi računale sa nelogikom ljudi, one imaju danas dobro tle. A ako oni, koji bar malo uviđaju šta mora biti, i dalje spavaju, onda će već doći do toga, da će za sada bar za evropsku kulturu biti iskopan grob, te da onda sa sasvim drugih strana mora doći neko spasenje".

"Ovde sam ja češće govorio o odgovornosti, koja postoji za razne delove evropskog čovečanstva. Ta odgovornost je velika. A baš ništa nije učinjeno time, što se izmišljaju svakojake tričarije i zamišlja da se sa njima može ići tim svojim putem. Danas se mora imati i srce i razum za to, da je čitavom našem duhovnom životu potrebna obnova i da upravo taj duhovni život ne može dalje opstati tako, kako se on sve do našeg vremena razvijao."

Prošlo je sedamdeset pet godina od kako su izgovorene ove reči i za to vreme ništa se nije učinilo za spas evropske kulture. Naprotiv, rimska imperija je u svom samrtnom ropcu učinila sve da uguši ili izopači antropozofski duhovni pokret. Ona će još uvek imati snage da ponovo prouzrokuje smrt više desetina miliona Evropljana, ali neće moći da stvori ništa što je potrebno za život. Njen političko-pravni sistem i dalje po starom načinu svojom moralno-političkom podobnošću podjarmljuje duhovni život i Evrope i od nje zavisnih oblasti. Ako njen ukopnik u sadašnjim prelomnim godinama duhovnom životu ne obezbedi i od politike i od privrede potpuno slobodan razvoj, nego mu sad nametne moralno-privrednu podobnost, on će u njenu raku pasti pre nego što uspe da je zatrpa i moraće se iz  sasvim drugih strana čekati neko spasenje. Ovde treba napomenuti i to, da se sadašnjoj duhovnoj ofanzivi Istoka može odupreti jedino moderna, antropozofski orijentisana nauka o duhu - nikakve druge zapadnjačke ideologije ili verske zajednice ili druge organizacije.

Samo saznavanje jeste moralan čin. Međutim, rezultati saznavanja mogu biti upotrebljeni i za moralna i za nemoralna dela. Veće znanje može kod čoveka pobuditi gordost i prezir prema drugim ljudima i želju da se od tih "glupaka" i "jadnika" odvoji i oslobodi. Veće znanje može kod čoveka pobuditi želju da pomoću moći koju mu ono daje nastoji da drugim ljudima, da tim "bednim stvorovima" vlada i manipuliše. Ispravni okultisti zato stalno naglašavaju da se saznavanju mora težiti, ali u najvećoj skrušenosti i poniznosti i da se i inače ne sme zadirati u odluke slobodne volje drugih ljudi; takođe da svako saznanje mora biti ne u želji za svojim ličnim usavršavanjem, već u cilju da se njime bolje pomogne i služi bližnjima. Drugim rečima, da čovek pri saznavanju mora najveću pažnju obraćati na svoje moralno usavršavanje. Zato su na samom početku ovih izlaganja kao moto i uzete one Štajnerove reči.

Neko takođe - kao Veliki inkvizitor Dostojevskog (1821-1881) - može reći da se ljudi mnogo bolje osećaju kad imaju što manje znanja, pa ih neko drugi vodi i kad ne moraju da misle i da sami procenjuju svoje postupke, pošto ih to stavlja na muke i ne znaju šta će sa svojom savešću, a kad im drugi propiše neko ispaštanje i da im posle toga oproštaj - njima je sasvim lepo; da je zbog toga Hristos pogrešio što im daje slobodu, koja je za ljude veliki teret i daje im mogućnost da greše, te da njegov impuls zbog toga treba suzbiti. To je u stvari pravi Antihristov stav. Niče (1844-1900) je to izrazio kao devizu jednog "nepobedivog reda", reda asasina, na koji su na istoku naišli krstaši, a po kojoj se postiže sloboda duha, jer se ni u samu istinu ne veruje. Ta deviza po njemu glasi: "Ništa nije istina, sve je dozvoljeno.".[54] Taj red asasina odnosno hašišina, dakle onih koji su dobijali hašiš i ubijali (francuska reč "assassin" = "ubica" dolazi od te arapske reči "hašišin") osnovao je oko 1090. godine Hasan ibn Sabah u Persiji, u tvrđavi Alamut.[55] Takav red postoji i danas, a svakako je postojao još i od ranije - pa bez obzira kako se njegovi pripadnici nazivaju i gde se sve nalazili i bilo bi sasvim pogrešno verovati da je bio vezan samo za jedno vreme i jedan narod ili mesto. A kakva je ta njihova sloboda duha?

Iz dela te devize "ništa nije istina" izišla je predratna parola "sve je relativno", kao i sadašnja "svako ima svoju istinu". One same sebi protivreče kao i "četvrtasti krug", "malter bez kreča (ili drugog vezivnog sredstva)", "deveti dan u nedelji", "gasovita kamenica" ili "drveno gvožđe" - da upotrebimo i ovaj Štajnerov primer. Ako "ništa nije istina", onda nije istinita ni ta deviza - nešto je dakle ipak istina. Takve i tome slične parole i "naučne" postavke mogu da prime samo "onelogikovani" ljudi i zato se današnji hašišini trude da preko školske nastave i drugih sredstava i dobiju takav "ljudski materijal", koji bi u stvari predstavljao antičoveštvo. Razume se da uz takav "ljudski materijal" ide i "sve je dozvoljeno", jer ni savest ne postoji.

Na taj način se negiraju i prirodni zakoni koje doživljujemo spolja, u kosmosu i moralni zakoni koje doživljujemo iznutra, kroz savest. Neko ko negira postojanje tih zakona odnosno istine ili Reči kroz koju je sve postalo, taj u stvari negira i samog sebe, negira svoje jastvo, negira svoje čoveštvo. Njegova duša se ne spaja sa istinom, preko koje se dolazi do života, već sa ne-istinom i dolazi do ne-života, jer "ja sam i put i istina i život". To je druga smrt, smrt duše. Takva duša nema život, jer je otpala iz razvoja sveta i njena "sloboda duha" se sastoji u tome da kao jedno "ne-ja", kao utvara bitiše u osmoj sferi.

Te stvari danas treba znati, jer je navala takvih ne-hristovskih bića sada sve veća i veća i čovek se protiv njih ne može boriti samo nekim moralnim teoretisanjem ili teorijskim moralisanjem, već uviđanjem suštine toga što se oko njega i u njemu događa. Saznavanje je neophodno, pa makar ono dovodilo čoveka u iskušenje da nešto pogreši. Zbog toga, a i da bi se oslobađao svoje grešnosti, pri saznavanju čovek mora razvijati i svoju moralnost, da bi kroz saznavanje i moral natopljene ljubavlju čovek postigao svoju slobodu, a koja se ne može postići bez mogućnosti izbora - dakle i zablude.

Ta prava sloboda može se sastojati samo u tome da čovek iz svoje moralne fantazije deluje u okviru kako prirodnih, tako i moralnih zakona koje saznaje - ne van njih, dakle u istini odnosno u Hristu. To znači primiti Hrista i biti u Hristu, koji nas je "oslobodio za slobodu" i koji nas vodi u život, u život i onda kad se prirodni i moralni zakoni budu spojili u jedno.

* * * * * * *

---

[1] GA 10 Wie erlangt man Erkenntnisse der höheren Welten?, 1918 Philosophisch-Anthroposophischer Verlag, Berlin str. 53

[2] GA 4 Die Philosophie der Freiheit. Grundzüge einer modernen Weltanschauung

[3] GA 7 Die Mystik im Aufgange des neuzeitlichen Geisteslebens und ihr Verhaltnis zur modernen Weltanaschauung

[4] GA 9 Theosophie. Einführung in ubersinnliche Welterkenntnis und Menschenhestimmung

[5] GA 143 Erfahrungen des Ubersinnlichen. Die Wege der Seele zu Christus, str 91

[6] Razlikuje se niži i viši devahanski, odnosno duhovni svet.

[7] To su duhovna bića koja čovek sreće pri ulasku u natčulne svetove i koja ga opominju da ne ide dalje, ako ne dođe do višeg stupnja moralnosti. Detaljno opisano u knjizi ovde označenoj pod 1.

[8] Svet životnih oblikotvornih snaga, svet misli. To je ono što fizičkom telu čovekovom daje oblik i život, tako da čovek sem fizičkog ima i etersko telo. Etersko telo imaju i životinje i biljke, a nemaju minerali.

[9] Duševni svet, svet osećanja. Nalazi se na neki način između eterskog i devahanskog sveta. Izdvojen, individualizovan deo koji se nalazi u čoveku naziva se astralnim telom čovekovim. Astralno telo nemaju biljke i minerali, a imaju ga i životinje. Međutim, ja u fizičkom svetu ima samo čovek i zato je on "kruna stvaranja".

[10] Ulazak u čulno, fizičko telo, ovaploćenje.

[11] Pod Ahrimanom se podrazumeva duh fizičkog zemaljskog sveta, "Knez od ovoga sveta", koga Hristos s misterijom na Golgoti savlađuje i istiskuje iz zemaljskog razvoja, Satana.

[12] GA 108 Die Beantwortung von Welt- und Lebensfragen durch Anthroposophie str. 118, 119

[13] GA 13 Die Geheimwissenschaft im Urnris str. 341 izdanja u Lajpcigu 1920. Kod nas je ova knjiga objavljena pod neispravno prevedenim naslovom "Tajna nauka u osnovama", iako Štajner već na prvim stranama ove knjige savršeno jasno objašnjava kako treba razumeti taj izraz "Geheimwissenschaft", a to objašnjava i u Predgovoru pisanom 10. januara 1925. O tome on izričito govori i na str. 289. knjige navedene dole pod 25.

[14] Vidi ref. 12. str. 98

[15] Prema GA 11 Aus der Akascha-Chronik

[16] GA 254 Die okkulte Bewegung im neunzehnter Jahrhundert und ihre Bezieftiung zur Weltkultur - Peto predavanje, citati str. 93, 97- 101 GA 254 Die okkulte Bewegung im neunzehnter Jahrhundert und ihre Bezieftiung zur Weltkultur - Peto predavanje, citati str. 93, 97- 101

[17] Čitav naš kosmos takođe prolazi kroz razne faze razvoja, pri čemu se pojavljuje u raznim fizičkim oblicima da bi ponovo prelazio u čisto duhovno postojanje. Nazivi njegovih pojava su uzeti prema sadašnjim nebeskim telima, jer sa njima imaju neke sličnosti i veze, ali predstavljaju nešto sasvim drugo. Vidi ovde označenu kjigu pod 13.

[18] Za razliku od Ahrimana, koji teži da čoveka potpuno veže za materijalno, Lucifer - đavo je onaj duh koji teži da čoveka potpuno odvuče od zemaljskog razvoja u svoje duhovno carstvo. Čovek treba da uticaje oba ova duha drži u ravnoteži, da bi se tako i materijalno i duhovno ka kojem vuče Lucifer iskoristilo za njegov razvoj. Taj srednji put, ta ravnoteža između obe ove krajnosti, to je Hristov put.

[19] Štajner ovde misli na sebe.

[20] GA 322 Grenzen der Naturerkenntnis

[21] GA 183 Die Wissenschaft vom Werden des Menschen str. 146, 157-158

[22] Renate Riemeck: Verstossen, verfemt, verbrant, 1986, Verlag Urachhaus, Stuttgart str.93

[23] GA 101 Mythen und Sagen. Okkulte Zeichen und Syvmbole, str. 139. Celo predavanje preveo Vojislav Janković pod "Bela i crna magija".

[24] Vidi neki od kataloga Rudolf Steiner Verlag, Dornach, Schweiz.

[25] GA 186 Die soziale Grundforderung unserer Zeit. In geänderte Zeitlage str. 187

[26] Vidi ref. 25 str.261, 263-264, 265

[27] Vidi ref. 25 str. 277-278, 282, 285-287,290

[28] Vidi ref. 25 str. 311-312

[29] GA 332-a Soziale Zukunft str. 47

[30] Vidi ref. 5 str. 182-184

[31] Vidi ref. 5 str. 193

[32] U lemursko vreme je čovek imao sasvim drukčiji oblik nego danas i još nije imao tako čvrst kostur. U to vreme se i sadašnji Mesec odvojio od Zemlje, na kojoj sad počinje da se stvara čvrsta kora. Tek u atlantsko vreme, koje dolazi posle lemurskog, čovek postepeno dobija približno današnji izgled.

[33] Vidi ref. 16 str. 218, 245-246

[34] Vidi ref. 1, poglavlje "Unutrašnji mir"

[35] Iscrpnu naučnu studiju o hipnozi, ali sa sasvim pogrešnim, često i protivrečnim zaključcima i neispravnim stavom prema njoj, uključujući i izvanredno naopake i štetne preporuke i eksperimente, dao je Kurt Tepperwein u knjizi koju je pod naslovom "Visoka škola hipnoze" izdala Prosvjeta, Zagreb 1990. Isto tako potpuno pogrešno shvatanje ima i pisac njenog kratkog predgovora prof. dr. med. Helmut Jansen iz Rio de Žaneira. Međutim, same naučne konstantacije i podaci su vrlo dragoceni kao potvrda za proširena znanja koja se stiču naukom o duhu - samo ako čovek ume da ih pravilno protumači. Te konstatacije u stvari dokazuju sasvim suprotno od onoga što pisac preporučuje, one su najbolji dokaz da je hipnoza perverzna ljubav prema osmoj sferi - pa bez obzira koliko naučnih doktorata da iza nje stoji. Posledice za samog hipnotizera će biti naravno daleko strašnije nego za hipnotisanog, a sve u zavisnosti od stepena svesnosti s kojom se tome pristupa.

[36] Čovekova svest je samo u mišljenju budna, u osećanju je kao kad sanja - što odgovara svesti životinja, a u volji kao u spavanju bez snova  što odgovara svesti biljaka. Jakom hipnozom se čovek može dovesti i do još dubljeg, kataleptičkog spavanja, koje je vrlo blisko svesti minerala čovekovo telo  je tada kao skamenjeno. Poznat je eksperiment da se takav čovek prenosi kao klada, pete mu se oslone na jednu stolicu, potiljak na drugu, a na trbuh mu stane hipnotizer - što ni najsnažniji ljudi u budnom stanju ne bi mogli da izdrže.

[37] Indijska reč koja označava neku izreku u koju se treba meditaciono udubijivati i izgovarati je. Mantre su neki put sastavljene od glasova teških za izgovor i bez obzira da li čovek razume njihovo značenje one imaju odgovarajuće dejstvo pri učenju joge.

[38] Renate Riemeck: Moskau und Vatikan, 1978 Verlag die Pforte, Basel str. 165

[39] Njih je Fotije poslao Slovenima kao misionare prvo u Moravsku 863.

[40] Dionisije Areopagit, koji je prišao Pavlu kad je ovaj boravio u Atini (Del.ap.17.34) nabraja sledeće, od čoveka naviše: anđeli, arhanđeli, arhaji, eksusije, dinamisi, kirioteti, troni, heruvimi, serafimi.

[41] U vremenu od 2160 godina ljudi se u proseku dva puta (2x1080) iz duhovnog sveta spuštaju u fizičko-čulni, a ima i velikih odstupanja.

[42] Renate Riemeck: Glaube-Dogma-Macht, 1985 Verlag Urachhaus, Suttgart str. 95.

[43] Formulacija za Credo (Verujem - Simvol vere) doneta je na prvom i dopunjena na drugom vaseljenskom saboru, u Nikeji 325. odnosno u Konstantinopolju (Carigradu) 381. godine.

[44] Vidi ref. 42 str. 100

[45] GA 232 Mysteriengestaltungen str. 160-161

[46] Vidi ref. 42 str. 214, 203, 221 i 310

[47] GA 257 Anthroposophische Gemeinschaftsbildung str. 43, 45

[48] Istorijski podaci su uzeti iz "Dodatka" uz prevod Novog zaveta dr. Emilijana Čarnića, Beograd 1973 i iz "Zeittafel" uz nemački prevod Die Bibel, Stuttgart 1984.

[49] Vidi ref. 42 str. 86, 54 i 316

[50] GA 194 Die Sendung Michaels str. 83

[51] GA 192 Geisteswissenschaftliche Behandlung sozialer ind pädagogischer Fragen str. 366-368

[52] GA 198 Heilfaktoren für den sozialen Organismus str. 288

[53] Vidi ref. 52 str. 44, 48-49, 54

[54] Vidi ref. 16 str. 161-162, 273

[55] Nouveau petit Larousse illustré, Paris, Librairie Larousse, 1939