Sredimo mišljenje

Vojislav Đ. Janković

S  R  E  D  I  M  O

M  I  Š  Lj  E  Nj  E

BEOGRAD, 1996

                       

	Sadržaj
1.	Uvod.	3
2.	Osvrt na prošlost	4
3.	Nauka i konzervatizam	7
4.	Uticaj političko-pravne oblasti na duhovnu	9
5.	Uticaj privredne oblasti na političko-pravnu	11
6.	Uticaj duhovne oblasti na privrednu	15
7.	Borba protiv ropstva	17
8.	Tabela “Tri člana društvenog života”	21
9.	Grupnost i osobnost	22
10.	Sklad i nesklad među ljudima	28

 1. U V O D

Dr. Rudolf Štajner (1861-1925) u predavanju održanom 7.3.1914. u Forchajmu (GA 152) govori o tri Hristova impulsa još u pradavnim vremenima, pre njegovog sjedinjavanja sa telom Isusa iz Nazareta i Misterije na Golgoti, o tri impulsa kojima je na čovečanstvo delovao samo iz duhovnog sveta, kao kosmičko biće. Prvi Hristov impuls omogućio je čoveku da se uspravi i uspravno hoda; drugi da može da govori i izražava ne samo ono što je u njegovoj unutrašnjosti, već i ono što je objektivno; a treći da rečima stvori prave oznake za spoljašnju okolinu, da se može sporazumevati. Bez Hristovog impulsa te snage čovekove došle bi u nered. Do VII ili VI veka pre hrišćanskog računanja vremena čovek je mislio u slikama i tek od tada počinje da misli u mislima. Da bi ovakvo mišljenje bilo spojeno sa Hristovim impulsom i da ne bi došlo u nered, dogodila se Misterija na Golgoti.

Međutim, pošto mnogi ljudi iz svoje slobode odbijaju da prime Hrista, kod njih je došlo do potpunog nereda u mišljenju. To se može i u pojedinačnim slučajevima vrlo jasno zapažati. Vrlo veliki broj ljudi koji su vrlo obrazovani i inteligetni, a u pojedinačnim životnim situacijama pokazuju da im je mišljenje u potpunom neredu, u stanju su da govore i dokazuju nešto što je potpuno van svake stvarnosti i pri tom da sami sebi protivreče. Pošto su takvi ljudi često na istaknutim mestima u društvu, to se onda taj nered u mišljenju širi i nameće čovečanstvu tako da ugrožava čitav kulturni razvoj. Njihovo uočavanje i nalaženje istine o njima svojim zdravim razumom - to će biti pomoć da se primi Hristos, jer “ja sam put i istina i život” (Jn.14.6).

Ovde treba naglasiti da je Hrista primio svako u kome je istina i ljubav i ko ima razvijenu savest, pa bez obzira da li je za Hrista ikad čuo ili ne, a ne oni koji su možda rođeni u nekoj hrišćanskoj zajednici, a lažu, mrze i nesavesno rade. Ko na ovaj način posmatra ljude, moći će i na primerima iz svoje okoline da se osvedoči da se nered u mišljenju javlja kod takvih ljudi koji nisu primili Hrista. Već i sama lažljivost i neodgovorno ponašanje - koji su uvek povezani sa nedostatkom ljubavi - čini da kod takvog čoveka mišljenje dođe u nered.

To se izražava i u svakodnevnoj krilatici: “Svako ima svoju istinu”. Ako u jednoj kutiji imamo 30 šibica, pa jedan misli da ih je toliko, drugi da ih je 25, a treći 40, za svakoga ko nije izgubio zdrav razum jasno je da samo prvi zna istinu, a da “istine” druge dvojice nisu istine već zablude. U složenijim slučajevima dvoje mogu imati delimične istine, a koje su po iskazu različite, baš zato što su delimične. Ako jedan gleda neku kuću s lica, on će na njoj možda prebrojati 5 prozora; drugi koji je posmatra s boka samo 2. Obojica imaju istinu ukolio se zadrže na tome da kažu: “Sa mog stanovišta na ovoj kući vidi se toliko i toliko prozora”. Međutim, ako to žele da prošire time što će iz tog tačnog zapažanja odrediti ukupan broj prozora na kući - eventualno množeći ih sa 4 - obojica će biti u zabludi.

To se može proširiti i na čitavo shvatanje sveta. Pošto je danas najraširenije materijalističko shvatanje, te će se ovde o njegovim zabludama najviše govoriti, uporedićemo ga sa spiritualnim. Materijalističko shvatanje je savršeno ispravno kad se želi da napravi neka mašina, ali je potpuno pogrešno kad se s tog stanovišta želi da objasni život, a da ne govorimo o duševnim i duhovnim pojavama - baš kao kad bismo sa spiritualnog stanovišta hteli da obradimo neku osovinu na strugu. Zbog toga Štajnerova nauka o duhu itekako priznaje dostignuća materijalističke nauke, ali samo tamo gde su na svom mestu, odnosno ukoliko su određene pojave tačno posmatrane, ukoliko su bez predrasuda i bez uplitanja naučnikove mašte. Međutim, naučnici vrlo često i svoje sasvim ispravne nalaze tumače na pogrešan način. A ako bi se dosledno išlo putem tih naučnih metoda, moralo bi se doći do uverenja o postojanju i nečeg duhovnog, pa razume se i duševnog i životnog načela. Takođe i do pojma slobode. Ali...

2.   O S V R T   N A    P R O Š L O S T

Rudolf Štajner je mnogo puta ukazivao na onaj događaja u IX veku koji je imao dalekosežne posledice - a čije se dejstvo oseća i danas - samo što se na njega zaboravlja i ne dovodi u vezu tok misli i osnovne postavke koje su od njega nastale u evropskoj kulturi. To je ono što se dogodilo 869. godine u Konstantinopolju na takozvanom Osmom vaseljenskom saboru. Na tom saboru je odneta dogma, po kojoj se čovek sastoji samo iz tela i duše, a ono što se smatralo duhom da je samo neka manifestacija duše. To je po Štajneru prouzrokovalo da religija i nauka krenu potpuno različitim putevima. Nauka je smela da se bavi samo fizičkim, čulnim pojavama, a religija duševnim. Duševne, u koje su bile uključene i duhovne pojave, nisu smele da budu predmet proučavanja, već samo verovanja i to onakvog kako ih je tumačila crkva odnosno njeni predstavnici. To je postepeno dovelo dotle da je u XIX veku nauka, baveći se vekovima samo fizičkim, materijalnim pojavama na kraju proglasila da ni duša čovekova ne postoji, nego da je ona samo manifestacija materije. Tako je i sama psihijatrija postala “nauka o duši bez duše” - kako kaže Štajner. S druge strane religija je sa svojim monopolom u tumačenju svih duševnih pojava lišenih svake duhovnosti došla do vrhunca 1870. godine sa svojom dogmom o nepogrešivosti pape.

Obe ove dogme nisu donete bez žestokih borbi i otpora, ali su na neki način kao dogme nametnute najvećem delu hrišćanskog sveta, a njihova dejstva su preko nauke, politike i drugih uticaja i tajnih kanala proširena na daleko veća područja nego što bi to čovek pomislio, pa deluju i danas. Zbog toga je potrebno da se bar ukratko osvrne na njihov istorijat. Ko je sve u tim događajima svesno delovao, a ko je bio vođen dobrim duhovnim moćima ili opsednut zlim silama, u to se naravno ne možemo upuštati. Međutim, makar i iz oskudnih istorijskih podataka mogu se izvući neki zaključci.

Nemačka istoričarka Renata Rimek u svojoj knjizi “Vera - Dogma - Moć” (Renate Riemeck; “Glaube-Dogma-Macht”) ukazuje na istovremeno stupanje na najviše položaje u crkvi dve izvanredno jake ličnosti, koje su ili preko kojih su se odigrali najkrupniji događaji oko Osmog vaseljenskog sabora. U 858. godini za rimskog papu biva izabran Nikola I, a iste te godine za carigradskog patrijarha Fotije. Nikola I nije doživeo zasedanje ovog, Osmog vaseljenskog sabora, ali je njegov sledbenik Hadrijan II (867-872) nastavio da radi u ovom smislu. Međutim, posle prevrata u kojem su ubijeni Fotijevi zaštitnici Barda, koji je uglavnom vladao u ime svog mladog istovremeno ubijenog sestrića cara Mihaila III (842-867), novi car Vasilije I (867-886= smenjuje 868. Fotija i šalje ga u progonstvo, a na mesto patrijarha ponovo vraća Ignjatija koga je Barda smenio, da bi postavio Fotija. Ignjatije, koji je bio naklonjen Rimu saziva Osmi vaseljenski sabor, koji traje od 5.10.869 do 28.2.870 sa deset zasedanja i na kojem učestvuju samo rimski privrženici. Oni bacaju anatemu na Fotija i proglašavaju ga jeretikom, što je izraženo u jedanaestom tada donetom kanonu:

“Dok Stari i Novi Zavet uče da čovek ima samo jednu razumnu i umnu dušu, a svi bogoslovski oci i učitelji crkve upravo ovo mišljenje osnažuju, neki su - upuštajući se u izmišljotinu nečastivoga - pali u takvu bezbožnost, da na besraman način izlažu pouku, da on ima dve duše, te na osnovu izvesnih nenaučnih istraživanja tvrde, da će se mudrošću - koja je postala ludost - potvrditi njihova sopstvena jeres.”

Time su predstavnici rimske crkve doneli dogmu o dihotomiji (dvojstvu) bar čovekove prirode, a trihotomiju (trojstvo) proglasili “izmišljotinom nečastivoga”. Tom prilikom još nisu imali snage da i “filioque” (“i Sina”) proglase dogmom. To će učiniti tek 1054., kad su istovremeno zbog toga bacili prokletsrtvo na istočne crkve koje to ne prihvataju. Međutim, to “filioque” je još mnogo ranije ubacivano u simvol vere zapadnih crkava, te je i Fotije još pre svog smenjivanja izdao “Encikliku patrijarhatima istoka”, u kojoj Rim i njegove “ljude mraka” optužuje pored ostalog i da simvol vere falsifikuju uvođenjem “filioque”. Fotije i njegovi jednomišljenici nisu mogli da se pomire sa tom dihotomijom, jer je sa “filioque” Sveti Duh na neki način degradiran, te je tako i Božanska priroda kao i čovekova prikazana u smislu dihotomije.

Fotije je bio izvanredno obrazovan i od njega su ostali mnogobrojni spisi, u kojima raspravlja o raznim crkvenim pitanjima i o raznim spisima pozne antike, te je napravio i izvode iz ranohrišćanske literature, a udubljivao se i u “Mistagogiju Svetoga Duha”. Ta njegova visoka teološka znanja su opravdavala brzi postupak kojim je od svetovnjaka za pet dana posvećen za patrijarha, da bi zamenio Ignjatija naklonjenog Rimu. On se pridržavao  Pavlovog učenja o “psihičkom” i “pneumatskom” čoveku, na osnovu kojeg su stari hrišćani imali potvrdu da čovek sem tela ima i dušu i duh. Ta trihotomija čoveka odgovara Božanskoj trihotomiji koja postoji od večnosti, t.j. Bog Otac, Bog Sin i Sveti Duh, i Fotije je smatrao skranvljenjem i izopačavanjem Svetoga Duha kad se uvodi “filioque” i time ide na dihotomiju.

Ovde treba pomenuti da je Fotije i u akciji pokrštavanja Slovena došao u žestoki sukob sa Nikolom I i Hadrijanom II. Posebno Rimska crkva nije mogla da se pomiri da Ćirilo i Metodije kod Slovena propovedaju hrišćanstvo na njihovom jeziku. Rim je stalno nastojao da jedino sveštenstvo treba da razume bogosluženje i da samo njemu bude pristupačno Sveto Pismo, a ne i narodu. Narod mora da veruje svešteniku šta mu on kaže, a sveštenik papi. Skoro tačno 1000 godina posle Osmog vaseljenskog sabora održan je Vatikanski koncil pod Pijem IX - od 8.12.1870. do 18.7.1870., na kojem je to i kao dogma potvrđeno. Da li slučajno?

Ovaj Vatikanski koncil je prvi posle Tridentskog i to tristotine godine posle - ranije je ih je Rimska crkva sazivala češće. Pre Tridentskog koncila je Ignjacije Lojola (1491-1556) 1533. osnovao “Društvo Isusovo”, koje papa Pavle III (1534-1549) potvrđuje 1540., pa pod njihovim uticajem već 1542. obnavlja Inkviziciju i šalje poziv za koncil. Sazvan za borbu protiv Reformacije, u čemu glavnu ulogu preuzima habzburgovac car Karlo V (1519-1556). Na prvom delu zasedanja (13.12.1545 do 11.3.1547) je pored ostalog ozakonjena “Vulgata”, iako je utvrđeno da je taj prevod Biblije na latinski neispravan, jer - potvrđen je viševekovnom upotrebom u Katoličkoj crkvi; tako se njena teologija okiva u crkveno predanje. Na drugom delu zasedanja (1.5.1551 do 284.1552) je zaključeno da je Isus Hristos pre Vaznesenja postavio sveštenike kao svoje zastupnike; njima se gresi moraju ispovedati i oni jedino imaju moć da ih praštaju ili ne - pa čak i ako je sam sveštenik grešnik. Na trećem delu (18.1.1562 do 4.12.1563) je pored ostalog uveden “Index” knjiga koje vernici ne smeju da čitaju - to je kažnjiv greh. Posledica ovog koncila je masovno preobraćanje protestanata u katolike, na primer Poljaka koji su skoro isključivo bili protestanti, a sada postaju glavno uporište za borbu protiv reformatorskih Nemaca i pravoslavnih Rusa. Mađari su takođe bili pretežno protestanti, ali - kad ih je princ Eugen 1716/1717 “oslobodio” od Turaka i potčinio Habzburgovcima - bili su nemilosrdno pokatoličeni.

Ovi uspesi Tridentskog koncila nisu bili bez otpora, te je došlo i do Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648). Posle toga, u doba “Prosvećenosti” (XVII-XVIII vek) naglo opada moć Katoličke crkve i papstva, i nastaje juriš protiv jezuita i to baš u romanskim, katoličkim zemljama koje ih proteruju. Papa Klement XIV (1769-1774) zato 1773. ukida “Društvo Isusovo”, ali ubrzo potom umire - nije dokazano da je otrovan. Jezuite idu u ilegalu ili nalaze utočište u protestantskoj Pruskoj Fridriha Velikog i pravoslavnoj Rusiji Katarine II. Međutim, papa Pije VII (1800-1823) već 1814. obnavlja jezuitski red - ubrzo posle poraza Napoleona, koji je ovog papu 1812. zatočio u Fonteneblou.

Priprema za donošenje dogme o nepogrešivosti pape je dugo, sistematski i postupno pripremana. U doba “Reakcije i restauracije” nastaje ekstremni katolički pokret “Ultramontanizmus”, dakle onaj koji traži spas “s one strane brda” (Alpa) u papizmu. Papa Lav XII (1823-1829) osuđuje “filozofske sekte”a Grgur  XVI (1831-1845) ponovo štampa i prevodi ranije nezapaženo delo iz 1799. “Trijumf svetitelja”. Tu stoji da je papa starešina “nepogrešive crkve” - prema tome i on je nepogrešiv. O toj nepogrešivosti se raspravljalo još od tridesetih godina XIX veka.

Dalje pripreme za tu dogmu vrše se pod Pijem IX (1846-1878), koji je i sazvao Vatikanski koncil. Dok su ranije nove dogme donošene uvek na koncilima, ovaj papa 8.12.1854. sam donosi dogmu o “bezgrešnom začeću Marije”, t.j. da je nju Sveta Ana začela bez ikakve mrlje, oslobođenu od naslednog greha još pre rođenja! Po njegovom tvrđenju, njemu je to Bog neposredno otkrio. Inače Sikst IV je još 1477. ustanovio da se 8. decembra praznuje Bezgrešno začeće Marije. Pije IX zatim 8.12.1864. izdaje “Spisak zabluda”, u kojem bez ikakvog obrazloženja osuđuje osamdeset “zabluda” iz politike, religije, nauke, socijalnih uređenja i dr. I time napada “Modernizam” - pokušaj izmirenja katoličke vere sa modernim mišljenjem. Onda 29.6.1867. svečano uz prisustvo 500 biskupa proslavlja 1800 godina od smrti Svetih Petra i Pavla, a biskupi mu uručuju pismo, u kojem kažu “verujemo i učimo ono  što ti veruješ i učiš”. Papa na to odgovara da će otvaranje koncila biti nekog 8. decembra - još ne zna koje godine. Tom nastojanju da se Katolička crkva identifikuje sa Marijom pomaže se i obnavljanjem verovanja u čuda. Jedna devojka u Lurdu tvrdi da joj se Sveta Deva više puta pojavila i da joj kazala: “Ja sam bezgrešno začeće”.

Uprkos raznih akcija protiv planirane dogme o nepogrešivosti pape, Pije IX dovodi 8.12.1869. u crkvu Svetog Petra u Rimu 719 raznih sveštenih lica. Kardinali mu stojeći ljube ruku, biskupi sa naklonom na desno koleno, a ostali stopala pavši na kolena. Papa tada otvara Vatikanski koncil “pod zaštitom Svete Deve” . Pre toga se pobrinuo za ultramontanističku većinu, sam postavlja sve koncilske organe i obezbeđuje svoj uvid u njihov rad. Posle dužih rasprava i žestokih otpora manjine, posle kojih su neki i napuštali koncil, 18.7.1870. se usvaja dogma - ne “O nepogrešivosti rimskog pontifeksa” kako je prvobitno formulisano - već “O nepogrešivom učiteljevanju rimskog pontifeksa”. Od tada preostalih 535 učesnika samo su dva glasala protiv, ali su se i oni odmah zatim priklonili. Tome se naknadno priklanja i većina protivnika koji su napustili koncil, a manji broj nepomirljivih osniva Starokatoličku crkvu, koja ovu dogmu ne priznaje.

Gornji događaji su dati na osnovu opisivanja Renate Rimek. U francuskom leksikonu “Larousse” stoji:

- “Nikola I (sveti), Veliki, papa od 758. do 867. Praznik 6. decembar.”

- “Fotios ili Fotius, patrijarh Konstantinopolja u 858 i vizantiski pisac, političar ambiciozan i bez skrupula, koji je prouzrokovao veliku šizmu Grka u 863; rođen 820, umro izgnan 891.”

- “Šizma (od grčkog shizma, podela). Razdvajanje celine i jedinstva verovanja neke religije: šizma donatista, grčka...”

- “Mihailo III, Pijanica, car grčki od 842-867.”

- “Ignjatije (sveti), Otac crkve, patrijarh Konstantinopolja (799-878). Praznik 23. oktobar.”

- “Vasileos I, Makedonac, car Istoka od 867. do 886.”

Prema tome, šizmu je prouzrokovao onaj ko nije prihvatio izmenu zajedničkog Simvola vere, a ne onaj ko je ubacio drukčije učenje i time razdvojio celinu i jedinstvo verovanja. Oni koji su to menjali postali su sveci, a beskrupulozan je ispao onaj ko nije prihvatiio dihotomiju, t.j. da su samo Otac i Sin postojali od večnosti, a Sveti Duh da je stvoren kasnije u vremenu. Neko bi to nazvao bogohuljenjem, grehom protiv Duha Svetoga koji se neće oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem, a mi ćemo ovde ukazati samo na nered u mišljenju francuskih leksikografa koji je došao zbog neprimanja Hrista.

 3.   N A U K A    I    K O N Z E R V A T I Z A M

Sve se stvari ne mogu objašnjavati po sistemu uzrok-posledica, pa posledica postaje nov uzrok koji izaziva novu posledicu itd. Takvo shvatanje negira postojanje slobode i u čitavoj vasioni gleda samo jedan jedinstven mehanizam, koji radi automatski po nekom vrlo savršenom kompjuterskom programu. Ono je nastalo usled neprimanja Hrista, usled čega je mišljenje došlo u nered. Nauka mora i tim problemom da se pozabavi, ona mora da napravi razliku između oblasti u kojima vlada kauzalnost, i oblasti u kojima vlada sloboda - drugim rečima - da se prohristovi. Naravno, ako je čitava nauka kauzalno uslovljena, na primer onim što se ispoljilo u 869. godini, ona i ne može da dođe do pojma slobode. Sâmo naučno mišljenje, način mišljenja, pristup stvarima mora se prvo osloboditi od svih kauzalnosti. Potpuno se moraju odbaciti sve uobičajene i omiljene predstave, sve “datosti”, sve kolotečine, i pristupiti neposrednom posmatranju svih fenomena, svega što je dostupno svim čovekovim opažajnim sredstvima. Tek tako oslobođena nauka moći će da donese korist i spas čovečanstvu.

Nikakva naučna dostignuća nisu ostvarivana sve dok se nije posumnjalo u neko staro, uvreženo shvatanje. Nasuprot tome, stalno se insistira na tome da se neka stara mudrost ili konzerviše ili podgreva. Ukoliko je neki pokret, neka organizacija, neko shvatanje zasnovano na što starijoj tradiciji, utoliko njegovi privrženici smatraju da su na ispravnijem putu. Međutim, ono što je bilo dobro i veliko i plemenito pre hiljadu ili tri i četiri i više hiljada godina, to za današnjeg čoveka ne može biti dobro. Svest današnjeg čoveka je drukčija nego nekad. Takva uzimanja uzora iz prošlosti za život u sadašnjosti mogu se uporediti sa tridesetogodišnjakom kome bi se preporučivalo da se igra klikera ili maše zvečkom.

Ti konzervatori prošlosti rado će citirati staru latinsku izreku “Nihil nuovem sub solem” (“Ničeg novog pod Suncem”), a neće još stariju grčku ili indijsku “Ne može se dva puta ući u istu reku”. To je naravno daleko komotnije: neko je nekad postavio neki zakon, neku dogmu, neki ritual, neki simvol, propisao neke vežbe i normative ponašanja - treba samo njima slediti, a mišljenje upotrebljavati samo za njihovo što tačnije upražnjavanje. Po mogućstvu u tome slušati nekog starijeg i naprednijeg učitelja ili gurua ili brata ili neku tajanstvenu posvećenu organizaciju, čijem predstavniku će jako goditi ako mu se prilikom neke ceremonije - prema hijerarhijskom redu - ljubi ruka ili papuča ili na tome sličan, možda skriveniji i suptilniji način ukazuje privrženost. Sem toga, ti poklonici prošlosti i ne mogu doći do originalnih učenja od pre koju hiljadu godina, već je traže u prevodima prevoda nekog prepisivača iz šeste ruke, čiji slikovit način izražavanja je već i za te prepisivače bio nerazumljiv. Posebno što se nekadašnje misterijske tajne nisu ni smele objavljivati, a još manje zapisivati. Tako se upražnjavanja nekih vežbi i ceremonijala zasnivaju isključivo na tradiciji prenošenoj preko više desetina generacija učitelja. Da li uvek savesnih i razumnih?

Naučnik ne može biti naučnik, ako je konzervativan i ako nije spreman da sveobuhvatno posmtra svet oko sebe, već veštački sam sebi stvara neka ograničenja ili dopušta da mu se ograničenja preko tradicije nameću. Razume se da se jedan čovek ne može udubljivati u sve moguće naučne grane, ali ako se i orijentiše na jednu određenu oblast, on ipak mora da vlada bar izvesnim osnovnim pojmovima iz svih oblasti dostupnih čovekovom duhu. A svaki bez razlike bi morao biti upoznat sa teorijom saznanja ili bar da zna šta on sam ne zna. Ovim se ni malo ne želi da napada načelo uske stručnosti. Ona nekome potpuno odgovara, a sem toga bez uske stručnosti se ne bi mogla zamisliti ni bezbrojna korisna otkrića. No ta otkrića su dobru primenu nalazila jedino kad ih je upotrebio neki sveobuhvatniji duh. Uska stručnost je štetna jedino kad neko sa njom hoće da iziđe izvan njenog okvira. Da ne bi konzervativci mislili da se ovde želi sve da prevrne i da sve staro napada - ne, težnja je samo da se sve proveri - navešćemo ovde još jednu latinsku izreku, koju treba primeniti na uske stručnjake: “Ne sutor ultra crepidam” (“Obućar ne dalje od cipela”). To se odnosi na obućara, na čiju je primedbu - kažu - neki slikar ispravio neku grešku na naslikanoj obući. Videvši to, obućar je sledeći put - zamišljajući da je stručnjak za slikarstvo - stavio primedbu na neki drugi detalj, a to je onda slikara razbesnelo i ovo mu rekao.

Nisu samo pape nepogrešive u svom učenju. Svi stručnjaci to postaju naročito kad se dočepaju neke političke vlasti, odnosno kad im država demokratskim putem - kao u slučaju Pija IX - izglasa poverenje. Oni će onda - uz pomoć nekog lobija koji ima izrazito privredne interese - moći dokazati da treba napraviti aparate za rasturanje magle, pa kad se kapacitet njihove proizvodnje preko mere poveća, onda će dokazati da sad treba napraviti aparate za proizvođenje magle. Iako ovaj izum još nije primenjen, svako ko ne ide sanjajući kroz život može uočiti da se to oko njega stalno dešava i da proizvođači magle od toga imaju dobre koristi. Pomenućemo ovde samo jedan takav krupniji zahvat. Pre trideset ili četrdeset godina stručnjaci su dokazali da u benzin treba dodavati neka olovna jedinjenja. Sad, pre nekoliko godina, novi stručnjaci - valjda sinovi prvih - dokazali su da ih ne treba stavljati, te se sad u pametijim zemljama automobilski motori prerađuju. Verovatno su objasnili da njihovi prethodnici svoje učenje nisu objavili ex catedra (sa predikaonice), pošto je papino učenje nepogrešivo jedino kad se tako objavi. Međutim, svima nestručnjacima koji nisu izgubili zdrav razum bilo je još onda jasno, da će se ljudi trovati tako olovom oplemenjenim izduvnim gasovima.

Ta nepogrešivost stručnjaka ne dolazi iz same nauke, nego iz političko-pravne oblasti potpomognute privrednom koja od toga izvlači korist. Država je ta koja daje razne diplome i postavlja naučne kardinale, biskupe i niže sveštenstvo, koji onda hijerarhijski svojim autoritetom deluju na razne državne vlasti i svoje predloge daju na glasanje ljudima koji o tim stvarima ama baš ništa ne znaju. Ako je neko postao papa neke struke, jer je dobio i neku međunarodnu nagradu i priznanje, onda se u njegove preporuke ne može sumnjati. Međutim, ako bi pred forumom stručnjaka iste vrste, oslobođenog od bilo kakvog političkog ili privrednog uticaja imali da dokažu svoje tvrdnje - na čisto naučni način - onda bi mnogim takvim papama pala tijara sa glave. Tada ne bi moglo da se desi kao pre nekoliko godina da u nastavni program frizerske, usmerene škole uđe obavezno učenje latinskog jezika - verovatno da bi frizerke vodile uzvišenije razgovore sa mušterijama. Takvih primera ima bezbroj.

Ovi primeri su navedeni da se pokaže do kakve je izopačenosti došla evropska kultura time što je nauku, i uopšte ceo duhovni život, stavila u okove političko-pravnog i privrednog života, koji u velikoj meri sinhronizovano rade na njenom porobljavanju. Ako i ne uzmemo u obzir nakaradne i zle namere sa kojima se iz političko-pravne i iz privredne oblasti zahvata u duhovnu - a ima dosta i takvih, može se uvideti da one nikad i ne mogu dobro uticati na razvoj duhovnog života jednog društva.

4. U T I C A J    P O L I T I Č K O - P R A V N E

    O B L A S T I    N A   D U H O V N U

Poći ćemo od toga da se sve radi dobro i čestito.

Političko-pravna oblast, koja po samoj svojoj suštini obuhvata težnje ljudi da u njihovim međusobnim odnosima vlada pravednost, ona mora i treba da polazi od toga da su svi ljudi po svom rođenju jednaki, da svi imaju pravo na život, da niko ne sme biti izložen zlostavljanju, da svima treba da se čuva imetak, a starima, bolesnima i nevoljnim da se ukazuje pomoć, itd. Drugim rečima, političko-pravna oblast mora da bude zasnovana na saosećanju i da u najvećoj meri neguje moralne odnose među ljudima. Međutim, ako ona sa tim načelima zahvata u područje duhovnog života, ona će na njega delovati razorno.

U duhovnoj oblasti treba da dolaze do izražaja sposobnosti pojedinaca, a te sposobnosti su vrlo različite kako po vrsti tako i po stepenu nadarenosti. Ako bi se u njoj sprovelo načelo jednakosti, to bi značilo potpuno ugušivanje sposobnijih. Iz političko-pravne oblasti, koja po svojoj prirodi treba da se bori za jednakost, to se uviđa i nastoji se da se ta nejednakost u sposobnostima prizna, pa se obrazuje nekakav hijerarhijski sistem, koji se onda pravno priznaje i ozakonjuje. Tu još uvek vrlo značajnu ulogu ima priznavanje sposobnosti po nasledstvu. Ako su se feudalistička shvatanja već skoro potpuno izgubila, t.j. da čovek “s plavom krvlju” ima više sposobnosti, te da treba da vlada drugima, još uvek se smatra da naslednici nekog preduzeća ili imanja mogu i treba njima da upravljaju kao i njihov predak, a to se odnosi i na druge položaje u društvu s tim što se to radi na skriveniji način.

Pošto je život ipak dokazao da se sposobnosti ne nasleđuju, mada ima konzervativaca koji to još uvek tvrde, državna političko-pravna oblast nastoji da i ta okolnost dođe do izražaja u društvu. Polazi od pretpostavke da treba svim ljudima - bez obzira na poreklo i socijalni status - pružiti iste šanse za razvoj, za ispoljavanje svojih sposobnosti, pa da prema njima zauzimaju odgovarajuća mesta u društvu. To se onda radi na taj način što se proveravaju, ocenjuju i porede sposobnosti raznih ljudi, pa se na osnovu toga stvaraju odgovarajuće hijerarhije ozakonjene pravnim sistemom. To se čini pomoću raznih diploma, koje izdaju ovlašćeni predstavnici političko-pravne oblasti.

Ovde treba naglasiti da je sve nastavno osoblje sada iščupano iz duhovne oblasti i postalo sastavni deo političko-pravne oblasti, te da se preko njega ostvaruje jedan deo državne moći, kao što se to čini i preko sudstva, vojske, policije, carine, finansijskih i tržišnih inspekcija i drugog. Nastavno osoblje je prinuđeno da radi ono što mu vrhovna politička moć nalaže, a ono njoj pruža odgovarajuću uslugu u vrednovanju ljudi, na osnovu čega se onda stvaraju odgovarajuće društvene hijerarhije - uzimajući u obzir ljudske sposobnosti bez obzira na poreklo po rođenju. Tako je duhovni život lišen jednog svog, možda i najzanačajnijeg dela - obrazovanja i vaspitavanja.

Sad se postavlja pitanje: Da li se vrednovanje ljudskih sposobnosti zaista i može izvršiti? Prvo sa čim se deca suočavaju to su ocene u školama. Šta one znače? Ako i ne bismo uzeli u obzir subjektivnost ocenjivača, one bi eventualno mogle da znače da je dete u jednom trenutku - neki put i malo dužem periodu - pokazalo nekakvo znanje, odnosno u izvesnom stepenu odgovorilo na pitanja koja se od njega traže. Na taj način dete, a posle i čovek osvaja postupno diplomu za diplomom i svaka nova diploma mu daje odgovarajuću privilegiju u društvu, postavlja ga na izvestan stepen u hijerarhijskom nizu. To bi trebalo da bude hijerarhija po sposobnosti, za razliku od one po nasledstvu.

Pošto se sve diplome uglavnom stiču do dvadeset i neke godine čovekovog života - jedino se u vojsci ispiti za više činove polažu i docnije - onda za napredovanje u društvu kao jedino objektivno merilo ostaju godine radnog staža. Tu se sad lako uviđa da je neko sebe u toku rada usavršavao više a neko manje, da je neko na poslu više prilježan ili manje - drugim rečima da se ljudske sposobnosti odmerene diplomama ne mogu uzeti kao nešto nepromenljivo za društvenu hijerarhiju. To se onda opet iz političko-pravne oblasti koriguje time što se neko brže unapređuje, a neko sporije. U tome sad ne učestvuje nastavno osoblje, već neko ili neki koji imaju isključivo političku vlast i to po svojoj ličnoj, subjektivnoj proceni, jedva uzimajući u obzir nekakve “objektivne” rezultate u radu.

Ne upuštajući se u delovanje takvog postupka na druge oblasti, iz čitavog ovog ovako uobičajenog postupka izlazi da je duhovna oblast u potpunosti potčinjena političko-pravnoj volji, koja po svojoj pravoj prirodi stalno teži za nekakvim izjednačavanjima, koja se jedva miri sa tim da ljudi po sposobnostima nisu jednaki i stalno s tim pravi nekakve kompromise - ali nikako ne ispuštajući vlast iz svojih ruku. Ono što bi trebalo da se potpuno slobodno razvija sistematski se usmerava i kontroliše iz političko-pravne oblasti: filozofija i nastava, nauka i umetnost, narodnosna i verska osećanja, telesne vežbe i sport, a posebno sudstvo, za koje ona i treba da donosi zakone, ali ne da donosi ni predloge zakona ni presude. Na osnovu određene filozofske doktrine ta državna političko-pravna oblast pravi nastavne programe kojima decu usmerava da misle, osećaju i rade u određenom pravcu; za nauku i umetnost organizuje univerzitete, akademije i insitute gde ona po svojim merilima procenjuje kakve ko ima sposobnosti i koji samim tim što prolaze kroz administrativni postupak - koji je uvek spor - moraju da budu ukočeni u razvoju; narodnosna i religiozna osećanja sistematski se upotrebljavaju za održavanje vlasti, a razna sportska takmičenja se takođe upotrebljavaju za političke manifestacije i ciljeve i u njih se upliću nekakva nacionalna obeležja i drugo; presude o tome da li se u svim oblastima duhovnog života ispravno radi takođe donosi političko-pravna oblast - naravno po svoji merilima državnih interesa. Tako na primer, da li je neko postigao veće ili manje uspehe u nekoj nauci ne vrši neki forum poznavalaca te struke oslobođenih svakog političkog ili privrednog pritiska, nego to ocenjuju državni činovnici koji se u tu struku uglavnom ništa ne razumeju. Oni onda pribegavaju brojanju strana nekih naučnih radova, brojanju izložbi nekog slikara ili koncerata nekog muzičara, te prema tome i u tim oblastima primenjuju nešto prilagođeno načelo jednakosti.

Gornja izlaganja pokazuju da državna političko-pravna oblast - čak i kad se sve dobro i čestito radi - može samo uniformišući, a time i kočeći da deluje na duhovni život jednog društva. Međutim, tu se istovremeno može videti i koliko je ranjiv taj političko-pravni sistem kad se upliće u ono gde mu nije mesto, koliko je ranjiva njegova pravednost i jednakost u šansama za hijerarhijsko napredovanje. Ako ocenjene sposobnosti čoveka stavljaju na izvestan hijerarhijski stepen u društvu, koji onda donosi i određene privilegije i koristi, to onda izlazi da te ocene imaju određenu veću ili manju privrednu upotrebnu vrednost - kao što i masniji sir više vredi od ispošćenog. Drugim rečima te ocenjene sposobnosti dobijaju izvesnu tržišnu vrednost, podležu zakonu tržišta.

Međutim, dok se kod sira relativno lako može kontrolisati sadržaj masnoće, sa sposobnostima to nije slučaj. Čak i ona prva učiteljska ocenjivanja deteta mogu biti samo subjektivna. Učitelj uvek ima određene predstave o tome šta je dobro i tačno a šta ne, pa prema ličnim shvatanjima i znanjima daje i ocene. Sem toga, tu dolazi do izražaja i osećajni život učitelja: kako je raspoložen, da li je rasejan, da li je nasekiran, da li je zadovoljan platom, da li mu je ispitanik simpatičan itd. Pošto se u političko-pravnoj oblasti i za to zna, onda ona - bar za neka kritična ocenjivanja - pokušava da ta ispitivanja objektivizuje. To se onda radi pomoću nekakvih testova, gde se na pojedina pitanja po mogućstvu odgovara saamo sa “da” ili “ne” i onda prebrojava broj tačnih odgovora i na osnovu toga daje objektivna ocena, isključeno je subjektivno ocenjivanje ispitivača. Da bi ti testovi bili što objektivniji i da svi ispitanici određene vrste budu jednako tretirani i sa istim šansama, a ne u zavisnosti od pojedinih ispitnih mesta, onda se oni prave po mogućstvu na najvišem administrativnom mestu obrazovne hijerarhije. Drugim rečima, uniformišu se: svi ispitanici se procenjuju po tome koliko se njihove predstave poklapaju sa predstavama sastavljača testova.

Svaki sastavljač testova ima neke svoje - dakle subjektivne - predstave o tome šta je pravo znanje i šta je to što za neku ocenu ispitanik mora da zna. Jasno je da sastavljač ili grupa sastavljača nekog testa nisu sveznajući. Ako bi neki Indijanac iz amazonskih džungli sastavio neki svoj test, teško da bi ga koji Evropljanin položio - ne bi znao koju travu treba upotrebiti kao lek protiv groznice niti da li je neki tamošnji koren dobar za jelo. Pošto se i to u političko-pravnoj oblasti zna, onda ona - zbog izjednačenja prava i šansi - sa najvišeg mesta odgovarajuće administracije propisuje se na osnovu kojih knjiga će se testovi sastavljati, a takođe i druge ocene davati.

Na taj način umesto “Indeksa” knjiga koje koje Katolička crkva brani da se čitaju imamo sada “Indeks” knjiga koje moraju da se čitaju, i  ne samo da se čitaju, nego i da se utuve u glavu. Pošto se takve uniformne, sa jednog mesta određene predstave preko nastavnog osoblja (koje je u sastavu političko-pravnog, a ne duhovnog života) sistematski nameću još od ranog detinjstva, pa sve do pune zrelosti, ljudi se onda srode sa takvim predstavama i takvim načinom mišljenja i iz njih teško mogu da iskobeljaju, pogotovu što su i druga sredstva za informisanje daleko najvećim delom usmerena u istom pravcu i sa istog mesta - direktno ili indirektno.

Na osnovu tako primljenih predstava i načina mišljenja ljudima je volja potpuno blokirana odnosno podstaknuta i usmerena u određenom pravcu prema zahtevima koji dolaze iz centralizovanog državnog političko-pravnog života i ideološkog opredeljenja. To je duhovno ropstvo!

5.   U T I C A J   P R I V R ED N E   O B L A S T I   N A         P O L I T I Č K O - P R A V N U

I ovde ćemo poći od toga da se sve radi ddobro i česttito.

Cilj ljudi koji rade u privrednoj oblasti je da na najracionalniji način proizvode sredstva potrebna za život, što sad treba shvatiti u najširem smislu - čak uključujući i luksuz. Osnovno, iskonsko raspoloženje u privrednoj oblasti je da se tako proizvedena sredstva bratski dele u celoj zajednici koja privređuje. Svede li se to na nekadašnje porodične ili zadružne odnose, starešina zadruge je tako dobijena sredstva za život raspoređivao svima prema njihovim potrebama: onome ko bere kukuruz slao je veliki komad hleba i slanine, đačetu za užinu u školi davao je hleba i sira, a detetu koje nije prohodalo mleko i kašicu, a takođe i starima koji više nisu sposobni za rad. Sem toga, ne uskraćujući porciju jela iz zajedničkog kazana, starešina je za večerom davao uputstva šta će ko sutra raditi i stavljao prigovore onima koji nisu nešto dobro ili dovoljno uradili.

Moderni život i razvoj industrije stvorili su daleko veće privredne zajednice. Sada čak postoji tendencija za stvaranje zajedničke svetske privrede. Međutim, ako ta privreda treba da ide na dobro čovečanstva, ona bi morala biti zasnovana na istim tim načelima, na načelima bratstva. To bi onda uključilo i zajednički, svetski novac ili bar čvrst odnos svih nacionalnih valuta, koje su inače glavni izraz grupno egoističkih državnih interesa. Organizovanjem “čvrste” valute u svojoj državi i “meke” valute u drugim državama, ove se daleko lakše eksploatišu nego preko postavljanja kolonijalnih guvernera i okupacijskih vlasti koje ubiraju danak. To je u stvari nebratski način posredovanja, koji je najčešći uzrok modernih ratova.

Pošto su zadruge otpale, sada se dešava nešto drugo. Svaki “član zadruge” sada hoće da privređuje za sebe, a ljudi koji imaju više privrednih iskustava svi žele da su kao bivše “starešine”, s tim što po njihovoj raspodeli proizvedenih dobara najbolji zalogaji prripadaju njima, a onima koji pod njihovim starešinstvom “beru kukurruz” dodeljuju samo onoliko koliko moraju da bi “kukurruz bio obran” i njima stavljen na raspolaganje. “Berači” onda sa tim nisu zadovoljni, a i “starešina” ima poviše, ali ne nad zadrugama koje podmiruju sve potrebe u jednom društvu, već nad organizacijama koje se specijalizovane za određenu vrstu robe ili usluga. Zato, da bi se napravio neki red u tako komplikovanoj i izdeljenoj privredi, ona se obraća političko-pravnoj obllasti. Privredna oblast od nje ne traži da ova te odnose reguliše po svojem načelu jednakosti, nego po privrednom, da onaj ko uloži veći trud i iskustvo, više i dobije.

Pošto svaki od privrednika svoj rad posebno vissoko ceni, a u društvu ima ljudi koji mali ili nimalo ne privređuju, a ipak treba da žive, političko-pravna oblast sada preuzima onu ulogu starešine zadruge - naravno i pod pritiskom “berača” - i ona se sad stara da proizvedena dobra na neki humaniji, socijalniji, pravedniji način rapodeljuju; da zaštiti slabije i neveštije od eksploatisanja, a da ograničava prihode onih koji su u privređivanju vrlo spretni. Drugim rečima, političko-pravna oblast preuzima na sebe da radi po načelima bratstva.

Moderni privredni život se sa naučnim i tehničkim razvojem vrlo brzo razvija i donosi sve nove i nove odnose među ljudima. Političko-pravna oblast već po  samoj prirodi nije u stanju da im se brzo prilagođava. Dok neki iskusan privrednik skoro prekonoć može da izmeni svoju odluku i da rad prilagodi novostvorenim prilikama, u političko-pravnoj oblasti to ide mnogo sporije. U njoj prvo treba da neko uvidi da je nešto novo nastalo, pa da shvati da je za to novo potrebno izmeniti neke pravne propise, pa da smisli kako ih treba  izmeniti, pa da ubedi druge koji u toj oblasti rade i imaju uticaja, pa da se to iznese pred neku vladu, pa ova da to iznese pred neku narodnu skupštinu i senat, pa kad se nov zakon ddonese da se postara o njegovom sprovođenju i kontroli preko odgovarajućih svojih organa koje možda tek treba oformiti i onda tek takva izmena ulazi u život. Za takva političko-pravna prilagođavanja privrednom razvoju potrebno je u proseku po više desetina godina. Da ovde navedeno vreme trajanja takvog procesa nije preterano, navešćemo samo jedan primer, a takvih je bezbroj: tek posle više od sto godinasistematskog zagađivanja Temze donet je zakon da se to ne sme raditi. Neke stvari se naravno i za nešto kraće vreme reše, ali se suštinske stvari rešavaju još sporije ili se uopšte ne rešavaju - već dvesta i više godina.

Sem toga, političko-pravna oblast se sa svojom, po njenom suštinskom obeležju i stvarnom željom za nekom pravednošću sukobljava sa vrlo moćnim privrednim organizacijama, od čijeg rada ili nerada possledice trpe svi pripadnici neke društvene zajednice: Ako proizvođači električne energije obustave proizvodnju, svi će biti u mraku. Prema tome ona s njima mora da pravi neke kompromise. Pošto neki put ne može da dođe do kompromisa, onda oni koji bi sedeli u mraku utuču na političko-pravnu oblast, te sada ova takve industrije nacionalizuje, drugim rečima ona sad počinje da se bavi privredom i nastoji da se ti njeni proizvodi na neki način bratski dele. Naravno, s obzirom na već pomenutu admistrativnu sporost, a i druge razloge, takva preduzeća su uvek manje efikasna nego odgovarajuća preduzeća koja rade po čisto privrednom načinu. Zbog toga sada, poslednjih godina postoji vrlo jak pokret da se u celom svetu sve privatizuje, odnosno da se sva preduzeća izvuku iz političko-pravne oblasti i prebace u privrednu. Ni to naravno nije bez otpora.

Pošto privredna oblast ne radi po načelu bratstva i svoje proizvode ne deli dobrovoljno za izdržavanje onih koji rade u političko-pravnoj i u duhovnoj oblasti, i onih koji nisu sposobni za rad, političko-pravna oblast sada na sebe preuzima tu ulogu i na izvesne načine po svojem nahođenju pribira poreze odnosno delove proizvedenih dobara, pa ih onda ona deli. Noona se sa tim ne zadovoljava, već pronalazi i druge načine za povećavanje svojih prihoda, a koji ne dolaze ni od kakvog proizvodnog rada. Ona počinje da privređuje prodavanjem svojih dozvola za sve moguće delatnosti u društvu: eksploataciju ruda, vode, šuma i drugih prirodnih izvora, za uvoz i izvoz robe, za parkiranje na ulicama, za prodaju na pijacama, za otvaranje radnji, za zidanje kuća i za otvaranje prozora na krovu, za prelazak preko granice, za postavljanje oglasnih tabli, za prodaju ulaznica za kulturne i sportske prriredbe, za polaganje ispita onima koji žele da se uspnu na viši hijerarhijski stepen nego što su prethodno određeni, itd., itd...

Kad je državna političko-pravna oblast na taj način pod svoju kontrolu stavila skoro sve privredne tokove, ona sad i u duhovnoj oblasti daje nalog da za to stvori i naučnu podlogu - osniva se “nacionalna ekonomija” kao nauka. Pod tim “nacionalna” podrazumeva se u stvari ekonomija u okvirima političkih državnih granica, jer se nacionalnost nigde u svetu ne poklapa sa državnošću - bez obzira na neke apstraktne teorije da svaki narod treba da ima svoju državu, a koje dolaze iz uplitanja političko-pravne oblasti u duhovnu. Prema takvim nacionalnim odnosno državnim ekonomijama teži se u stvari da svi stanovnici jedne države sačinjavaju veliku “zadrugu”, u kojoj će svi zajedno privređivati, a “starešina” im dodeljivati plodove prema svom nahođenju sa stanovišta bratstva, a ne jednakosti.

Međutim, životne činjenice pokazuju da čak ni vrlo velike takve “zadruge” nisu u stanju da same u svojim teritorijalnim granicama podmiruju sve svoje potrebe. Zato sad takve državne “zadruge” počinju između sebe da trguju - ovde nećemo pominjati ratovanje, jer smo pošli od toga da se sve dobro i čestito radi. Ta trgovina odnosno razmena robe ne odvija se sad u okvirima privrednog života, već političko-pravnog. Političko-pravne vlasti stvaraju sve osnovne privredne aranžmane, zaključuju trgovinske ugovore - po nekim svojim rezonima uglavnom tajne, a oni koji se bave čisto privredom moraju u to da se uklapaju. Pri tome se smatra da su braća samo oni ljudi koji pripadaju svojoj “naciji” odnosno državi, a svi drugi tuđini, od kojih treba što više uzeti i što manje im dati - po uobičajenom trgovačkom pravilu “što jeftinije kupi, a što skuplje prodaj”. Tako i ovde političko-pravna oblast umesto ponačelu jednakosti radi po načelu bratstva i tozatvorenog u okvire političko-pravnih granica. Pošto se uviđa da privredni tokovi odnosno trgovina ne mogu da se ograniče na neku makar i vrlo širokuteritoriju, teritoriju koja obuhvata i veliki broj političko-pravnih državnih oblasti, u novije vreme se nastoji da se njoj daje svetski karakter. Spoljašnje obeležje za to je osnivanje Svetske trgovinske organizacije u aprilu 1994. u Maraakešu. Pri tom se nastoji da da se ukinu sva državna političko-pravna ograničenja - carine, dotacije i drugo - za nesmetani promet robe. Pošto se to još ne može protegnuti na ceo svet, postepeno se organizuju ogromne zone slobodne trgovine, koje obuhvataju čitave kontinente ili drukčije povezane oblasti. Takve organizacije će biti na dobro čovečanstva jedino ako budu radile po načelu bratstva - ne ni po načelu slobode ni po načelu jednakosti. Tako bi i ova Svetska trgovinska organizacija morala od Ujedinjenih nacija da preuzme načelo bratstva i da im ostavi da rade po načelu jednakosti, jer su one samo uvećana političko-pravna oblast koja je pošla pogrešnim putem kao i kod pojedinih država, gde starija braća uzimaju ulogu starešina koje naređuju šta će mlađi da rade.

Ovako usmerena političko-pravna oblast, koja je u sebe usisala sve glavne privredne tokove i zbog toga radi skoroisključivo po načelu bratstva ne može nikako da zadovolji prave potrebe čovečanstva. Opterećene usvojenim načelom da “starešine zadruga” koje imaju više iskustva u privređivanju treba bratski da dele sva proizvedena dobra i da naređuju šta će ko da radi, starešine političko-pravne oblasti to pravo prisvajaju sami za sebe, iako oni sami nisu direktno angažovani u proizvođenju dobara potrebnih za život, kao što je to bilo u nekadaašnjim zadrugama. Već samim tim se odstupa od same pravednosti, koju ova vlast treba da neguje. Posebno što se to starešinstvo određuje po hijeraarhijskim kriterijumima koje je sama ta oblast postavila, a o čemu je bilo govora u poglaavlju 4. Sem toga, u okviru iste te oblasti se i prosuđuje da li se u njoj ispravno radi.

Političko-pravna oblast bi po svom prvobitnom opredeljenju morala nastojati na tome da su svi ljudi među sobom jednaki po svojim pravima, pa bez obzira da li je neko jak ili slab, mudar ili lud. To podrazmeva da se ona stara da niko ne sme imati nikakvu vlast nad drugim čovekom. Ako u privrednom životu čovek sa većinm iskustvom treba i mora da upravlja tokom proizvodnje, to ne znači da on treba i da vlada ljudima koji sa njim rade. I to je nešto, o čemu političko-pravna oblast prvenstveno mora da se bavi, a ne da se u njoj postavljaju hijerarhije većih ili manjih gospodara nad “manjom braćom” i da oni njima dele ne samo imetak nego i pravdu. To je potpuno izopačavanje političko-pravnog života.

Nekakvo osećanje pravde ima svaki čovek bez razlike, bez obzira da li je školovan ili ne, čak i da li je razuman ili ne. To dolazi otuda što je čovek po svojoj prirodi moralno biće - za razliku od svih drugih carstava prirode. Pa i oni koje bi neko procenio kao nemoralne, i oni imaju nekakav svoj moral, koji se akoodstupa od shvatanja većine s pravom može označiti kao nemoral. Tu s dolazi do toga da je nemoralno sve ono što većina u jednom društvu kao takvo procenjuje, ali u to ne treba trpati ljudoždersto, pljačkaške pohode koji nisu motivisani glađu i tome slična shvatanja, jer oni dolaze iz niže, nagonske čovekove prirode i njima drugi pojedinci vrlo često manipulišu.

Zbog toga nema nikakvog moralnog opravdanja ako se moralna shvatanja jedne strane žele da nametnu nekoj drugoj. Takvo nametanje je sa stanovišta čoveštva samo po sebi nemoralno. Posebno što se u takve moralne pravne regulative ubacuju totalne apstrakcije, koje nemajunikakve veze sa stvarnim životom i koje nastoje da na neki način otklanjaju posledice, a o uzrocima uopšte ne govore. Tako se na primer proglašava da se deca do izvesnih godina ne smeju upotrebljavati u ratu, a uopšte se i ne pominje da se do tih godina ne smeju indoktrinisati, odnosno usmeravati da misle u ordeđenom pravcu prema nahođenju političkih vlasti i time pripremiti za rat kad “sazru”. Govori se o slobodi od straha koju treba neko društvo da obezbedi, a ogroman broj ljudi se sam po svojem opredeljenju bori za što veću vlast i što većiimetak i time sami sebi nameću strah, te uzimaju razne telohranitelje i druga obezbeđenja. Govori se o nekakvim pravima naroda, kao da su narodi neka pravna lica, a oni su daleko više od ljudskih individualnosti koje treba da im to obezbede. Traži se sloboda govora i izražavanja svojih mišljenja i ubeđenja, koja uglavnom i nisu sopstvena, već u raznim varijantama predstave primljene iz “Indeksa” knjiga koje se moraju utuviti u glavu, a ne govori se uopšte o toj školskoj tiraniji - da se opet vratimo na pitanje duhovnog porobljavanja, koje je navedeno u poglavlju 4. S druge strane, nigde se ne govori o tome da čovek ima pravo da ne bude porobljavan i da ne bude ometan usvom razvojnom putu ka slobodi, što je osnovni smisao čoveštva.

Nametanje moralnih načela i propisa u političko-pravnoj oblasti od strane malog broja “starešina”, pa ma koiliko ovi bili “uzvišeni”, to je negiranje, to je gušenje moralne autonomnosti pojedinaca. Jedino u procenjivanju šta je pravo a šta nije treba da bude merodavno mišljenje većine, naravno onokoje nije izmanipulisano. Tu je jedino mesto nekoj demokratiji, gde svi punoletni građani treba da dođu do izražaja sa svojim osećajem pravde - ne u tome kako treba voditi neko privrdno preduzeće ni da li je neko naučno otkriće tačno ili neko ispovedanje vere ispravno.

Veća iskustva i veće sposobnosti nisu nikakva garancija za veću moralnost. Primere o tome ne treba navoditi, jer svako može svakog dana to iskusiti. Sama činjenica da neki pojedinac svoje moralno shvatanje hoće da nametne drugima dokazuje da on nije na dovoljnoj moralnoj visini.

Čovek kao moralnobiće može i mora jedino individualno izražavati sa punom moralnom odgovornošću, sa punim čoveštvom svoje osećanje za pravednost i ljubav prema drugima i tu se jedinopokazuje njegova moralnost. Nametnuta moralnost nije njegova moralnost i nametanje moralnih propisa od strane manjine jeste gušenje čovekovog osećanja za pravdu i saosećanja prema ljudima. To je duševno ropstvo!

6.    U T I C A J    D U H O V N E   O B L A S T I    N A

       P R I V R E D N U

I ovde ćemo poći od toga da se sve radi dobro i čestito.

Duhovna oblast je oblast čovekove slobode. Kao što je već navedeno u poglavlju 4., ona treba da obuhvata sve vrste filozofije, nauke i umetnosti uključujući i tehničke zamisli, nastavu i obrazovanje u najširem smislu, verska i narodnosna ispovedanja i ispoljavanja, telesne vežbe i sport, suđenje ali ne i donošenje zakona po kojima se sudi jer to spada u političko-pravnu oblast. Sve ovde navedene težnje i delatnosti čovekovog duha bi morale biti slobodne od bilo kakvog počitičko-pravnog ili privrednog pritiska. U njoj u punoj meri treba da dođu do izražaja isključivo sposobnosti svakog pojedinca. Tu on radi samo iz ljubavi prema samom tom radu. Saznaje svet oko sebe i u sebi, na osnovu toga stiče određena sopstvena ubeđenja i nastrojenja i onda sam počinje da stvara.

Iz ove oblasti se stvaraju misli i moralna načela, koja postaju podloga za rad ljudima koji se opredeljuju za delovanje u bilo kojoj oblasti, bilo u političko-pravnoj ili u privrednoj. Međutim, načelo slobode je ispravno jedino u ovoj oblasti, u drugim dvema je razorno. Sloboda u pravnoj oblasti bila bi bezakonje, a u privrednoj se pokazuje u naročitom obliku, gde egoizam posebno dolazi do izražaja.

Čovek ima potrebe i težnje da oblikuje svet oko sebe, da preobražava prirodu radi zadovoljavanja svojih potreba, koje naravno sve rastu. Radi toga čovek mora da upotrebljava svoju snagu mišljenja, da sa njom proučava zakonitosti koje vladaju i prirodi, da se njima prilagođava i služi radi proizvođenja hrane, odeće, kuća za stanovanje i drugog što mu je potrebno za život, pa kad je sve te osnovne potrebe podmirio da proizvodi i ono što nije baš neposredno potrebno. Tu se naravno odmah postavlja pitanje i saobraćaja i transporta robe, a zatim i njene razmene. To bi sve bilo područje privrednog života, u koji bi takođe spadale i carine, jer su i one sastavni deo čitavog ciklusa prometa robe, a ne neko političko-pravno načelo kako se to danas smatra.

Pošto se privredni život zasniva na prirodnim bogatstvima, a ni jedan čovek ili - kako se to kaže - pravno lice nije ta prirodna bogatstva stvorio, normalno bi bilo da se polazi od toga da ona pripadaju odnosno stoje na raspolaganju svim ljudima podjednako. Zbog toga bi osnovno načelo po kojem treba da se vlada u privrednoj oblasti moralo da bude bratstvo, bratstvo apsolutno svih ljudi koji žive na Zemlji. Međutim, to načelo bratstva ako se nekad donekle i poštovalo, bilo je vezano za krvna bratstva koja su zaposedala manje ili veće teritorije i onda njih eksploatisala i naravno branila od zahvatanja u njih drugih bratstava. To je prvobitno dolazilo usled gladi koja bi zbog nerodne godine ili prenaseljenosti nastala u jednom takvom bratstvu i to su onda na neki način opravdani ratovi ili borba za opstanak.

Duhovna oblast i ima potrebe i mora da se bavi ne samo čisto duhovnim poslovima, već mora da radi i na oblikovanju materije, odnosno prirode. Međutim, njena sloboda u tom oblikovanju materije sme da se upravlja jedino na umetničko stvaranje. Tu je jedino njeno područje slobode. Ako zahvati u oblikovanje prirode radi proizvodnje i upotrebe privrednih dobara, njoj tu onda nije mesto, ona bi tad morala da odstupi sa svojim načelom slobode i da pusti da dođe do izražaja načelo bratstva. Ona treba i sme da slobodno vrši naučna istraživanja, da umetnički vaspitava decu, da stvara vajarska dela i muziku, čak i tehničke zamisli, ali njih sve ne sme da upotrebljava u privredne svrhe. Uđe li sa tim svojim aktivnostima u privredni život, duhovni život gubi slobodu, on počinje da se potčinjava zakonima tržišta, a takođe i zakonima prirode.

Ako se privredni život odvija po načelu slobode, to dovodi do toga da sposobniji ljudi - u najširem smislu reči - stiču prevlast nad manje sposobnim. Oni će bolje znati šta i kako treba raditi da bi se proizvelo nešto što će se dobro plasirati na tržištu, bolje će se snalaziti u raznim pravnim propisima i administrativnim procedurama, biće bolje obavešteni o ponudama sirovina ili poluproizvoda, kao i o potražnji njihovih proizvoda, bolje će se snalaziti u bankarskim manipulacijama i drugom. Na taj način se u raspolaganju privrednim dobrima stvaraju i sve više povećavaju razlike između malog broja sposobnijih i velikog broja ljudi nesposobnijih za privređivanje. Ti sposobniji će uvek smatrati i propovedati da su prirodna bogatstva ničija odnosno da pripadaju onome ko ume da ih iskoristi, dakle samo njima.

Međutim, današnji proces iskorišćavanja prirodnih bogatstava je takav, da zahteva sinhronizovani rad mnogih ljudi, sa raznim sposobnostima. Neko je možda kao vrlo sposoban otkrio da se u nekom brdu nalazi korisna ruda, ali on sam nju ne može upotrebiti, za to su potrebni i rudari i električari i bravari i šoferi itd. Sada onaj ko je najsposobniji i najsnalažljiviji - naročito ne uzimamo one u obzir, koji imajviše para - dobija na neki način pravo i dozvolu za vađenje te rude i pošto on to sam ne može da radi, skuplja veći broj drugih ljudi i on im raspoređuje posao i daje uputstva šta će i kako da rade. Pri tom je jasno da on sam poznaje samo vrlo mali deo poslova koji su u tom procesu potrebni. On po svoj prilici pojma nema kako se proizvodi buldožer ili transformator koji su za to potrebni niti kako se postavljaju šine ili kablovi. Za te stvari on mora tražiti pomoć od rugih. Međutim, on uprkos svom neznanju i nesposobnosti da procenjuje rad nekog tesara ili mehaničara koji održava vozni park ipak uzima na sebe da vrednuje njihov rad, dakle da radi ono za šta nije sposoban i što ne zna. On se tada snalazi na neki način, eventualno savetujući se s nekim ko to možda više zna, ali uglavnom procenjujući njihovu korisnost za ostvarenje svojih planova, t.j. koliko mu se isplati da kome za njegov rad plaća. Naravno, tu odmah dolaze do izražaja zakoni slobodnog tržišta - ponude i potražnje. Ako na tržištu nema dovoljno fizikalaca - on će ih više platiti, ako ima suviše inženjera - on će ih manje platiti. Na taj način ljudski rad postaje roba, jer oni najsposobniji za vođenje nekog privrednog preduzeća ne znaju i nisu sposobni da procenjuju kvalitet i vrednost samog rada, nego jedino njegovu tržišnu korisnost i to prema čisto subjektivnoj - da ne kažemo sebičnoj - proceni, što se onda pretvara u njihovu voljnu akciju u nalozima za isplatu. Tako se u privredni život unosi subjektivna volja umesto znanja i iskustava koja se stiču mišljenjem, dakle posmatranjem i proučavanjem prirodnih pojava i vršenjem odgovarajućih opita.

U ispravnom privrednom životu takva znanja i iskustva se kombinuju i dopunjuju da bi se nešto dobro ostvarilo. Ako arhitekta ume da projektuje zgrade, on sigurno neće umeti da ih tako dobro izmalteriše kao zidar. Današnji industrijski razvoj je skoro potpuno istisnuo zanatsku proizvodnju, u kojoj je na primer jedan obućar sam birao i nabavljao kožu i druge potrebe, prema svojoj zamisli je oblikovao i zatim je gotovu obuću sam i prodavao. Drugim rečima, on je prvo morao da smisli šta će da radi i zašto će da radi, da sam stvori predstavu o tome i da u svakoj daljoj fazi rada razmišlja kako će to biti najbolje. Danas je to u industrijskoj, lančanoj i posebno u automatskoj proizvodnji potpuno otpalo. Svaki učesnik u tome procesu obavlja samo jedan njegov delić, on čak i ne mora da ima uvid usve ono što se pre i posle njegovog zaahvata događa, iako to možda radi sa izvesnim savršenstvom.

Izuzetak u tome donekle je individualna poljoprivredna proizvodnja, mada i tu postoji jaka tendencija da se poljoprivredniku nametne tehnologoja i proizvodnja koju je neko drugi smislio, a koju on skoro ni malo ne razume ili se s njom čak i ne slaže. Razmišljanje o poslu koji će se preduzeti ostalo je još kod raznih uslužnih delatnosti ukoliko nisu prešle u rutinu i u slučaju otklanjanja kvarova ili remontu nekih mašina ili montaži - dakle ne u proizvodnji, a i tu naravno ne svih učesnika.

Na taj način je čovekovo mišljenje u velikoj meri otrgnutood njegovog rada. Da bi se to donekle nadoknadilo, u nekim privrednim organizacijama su uvedeni radnički saveti, na kojima se svi zaposleni upoznavaju i pitaju za probleme celokupnog privrednog procesa. Takvi radnički saveti koji su orijentisani isključivo na raspravljanje o privrednim procesima su dobri, jer ljudi pri tome shvataju da se nešto može postići samo zajedničkim, bratskim radom svih zaposlenih i da svaki prema svojim znanjima i iskustvima obavlja koristan posao bez kojeg bi čitav proces bio prekinut ili hramao. Na njima će možda neki i sasvim nekvalifikovani radnik dati neki koristan savet. Međutim, ako se na radničke savete prebaci da odlučuju o stvarima iz političko-pravne ili iz duhovne oblasti, njihovo delovanje će biti vrlo štetno.

Čovek je u svojem mišljenju najsvesniji, pa i najslobodniji - što je u daleko manjoj meri u svojim osećanjima i htenju. Ako čovek treba da radi isključivo prema onome što je neko drugi smislio, na način kako to drugi smatra da treba da se radi i kako to drugi traži, onda se time isključuje njegovo sopstveno mišljenje preko kojeg on najviše ostvaruje svoju slobodu i on tu deluje samo kao fizičko, telesno biće. To je telesno ropstvo!

7.   B O R B A    P R O T I V    R O P S T V A

U prethodnim izlaganjima se pošlo od toga da se sve radi dobro i čestito, što je naravno potpuno nestvarna predpostavka. Cilj je bio da se pokaže da takav sistem jednodelnih država, gde su sve oblasti čovekovog života zbrkane, jedna u drugu se upliću i deluju praveći nered i disharmoniju, da takav sistem ni po kakvoj teoriji ne može da fukncioniše kako treba za dobro i spasenje čovečanstva. Upravljači takve smešane jedinstvene države mogu biti i najbolji i najčestitiji - ona ipak ne može dobro i čestito funkcionisati, jer su u nju ugrađeni neispravni mehanizmi. Ako se uz to doda da vrlo veliki broj ljudi nije ni dobar ni čestit i da je spreman da zloupotrebi neki svoj položaj u društvu, vidi se da je čitav taj društveni sistem vrlo ranjiv i podložan svim vrstama porobljavanja ljudi, pošto u njemu ne postoji nikakav mehanizam pomoću kojeg bi se od zloupotreba mogao braniti.

Jedina odbrana od zloupotreba je da se čitav društveni život podeli na te tri oblasti koje bi imale potpuno nezavisne uprave: na duhovnu, na političko-pravnu i na privrednu oblast. Predstavnici sve tri oblasti bi se onda u posebnom telu dogovarali o zajedničkim pitanjima i dodirnim tačkama i sinhronizovali svoj rad i to na potpuno ravnopravnoj osnovi. Podela poslova bi bila prema gore navedenim kratkim opisima i ti bi se poslovi imali obavljati po načelima: slobode u duhovnoj oblasti, jednakosti u političko-pravnoj i bratstva u privrednoj. Bez tako izdeljenih nadležnosti ne postoji nikakva mogućnost za borbu protiv korupcije kad se daju razne koncesije, diplome, privilegije i dozvole; niti se može oživeti učmalost i parazitizam u nauci i umetnosti; niti sprečiti manipulisanje verskim i narodnosnim osećanjima; a ne može se ni suzbijati ni gramzivost koja pustoši prirodu i otima ljudski rad - ne višak vrednosti prema besmislenim marksističkim teorijama, već sam ljudski rad.

Čovekova svest se menja i to se može dokazati i na ukupnim društvenim zbivanjima, kako dobrim tako i zlim. Čovek je u pravom smislu čovek jedino ako ide putem slobode. Putem slobode se može ići jedino ako se sloboda nikom ne uskraćuje i svima omogućava. Ako neko misli da može biti slobodan i da istovremeno ima robove, to je samo znak da je njegovo mišljenje u neredu, to je znak njegove slaboumnosti. Zakon akcije i reakcije ne važi samo u fizičkom, nego i u duševnom i u duhovnom životu i svetu. Ukoliko čovek svoje mišljenje uvek nameće drugima, ako se ne upušta u to da ga uvek sam čisto misaono brani dajući odgovarajuće razloge i protivrazloge, on time gubi kontrolu svoga mišljenja, postaje sulud, a kad to dospe do vrhunca dolazi do potpunog ludila. Ako neko sam po svojim sopstvenim osećanjima deli pravdu ne osvrćući se na osećanja drugih - što je izraz sebeljublja i mržnje prema drugima, on će tom svojom mržnjom i napadima u drugima izazvati antipatiju protiv sebe, svi će ga se kloniti, možda i mrzeti i on će ostati totalno usamljen, ograđen zidinama svoje mržnje i sebeljublja i nikakvu istinsku radost neće moći doživeti sem doživljavanja neke vrste pijanstva bilo fizičke, bilo duševno-duhovne vrste, u koju će neminovno zapadati i kojem će pribegavati da bi se spasavao od nesreće u koju je sebe zarobio. A ako čovek svoju volju nameće i sistematski suzbija i potiskuje tuđu, on će padati u neobuzdanost, njegovi nagoni i strasti koji se nalaze u čovekovoj nižoj prirodi sve više će izbijati na površinu, njegovi instinkti će sve više njime vladati, u njemu će sve više preovlađivati životinjstvo, pašće u potpuno divljaštvo, a s tim u potpuno bolesno, degenerativno stanje. Ko pažljivo posmatra ljude i život oko sebe, moći će i na konkretnim primerima da se uveri kako ljudi na ta tri načina sami sebe porobljavaju i gube svoje čoveštvo.

Pre grčko-rimske kulturne epohe ljudi se u velikoj većini još nisu pojavljivali kao posebne ličnosti, još su se osećali kao delovi nekog plemena ili naroda, tako da su kao sasvim normalno osećali - ne mislili - da treba da se pokoravaju svojim grupnim vođama, koji su bili na višem stepenu razvoja od njih. Osećali su se kao neki prst koji ne bi mogao ni zamisliti da se ne pokreće prema impulsima koje dobija iz glave.

U grčko-rimskom razdoblju, dakle počev od VIII veka pre hrišćanskog računanja vremena, ljudi počinju da se pojavljuju kao posebna bića, bez obzira na narodnosnu ili plemensku pripadnost. Kod njih sad počinje da se sve više razvija snaga mišljenja i tada postepeno nastaje ono veliko što se izražava prvo u grčkoj filozofiji, a zatim i u rimskom pravu kojim se čovek kao ličnost postavlja prema drugim ličnostima u društvu. Sem struje ispravnog razvoja mišljenja tu sad nastupaju i sile kočenja i pod njihovim uticajem mišljenje sve više dolazi u nered - o čemu je bilo reči u poglavlju 1. To se pored ostalog izražava i u tome što pojedinci smatraju da svoje mišljenje smeju silom da nameću drugima i da njima vladaju. Sada u stvari nastaje pravo ropstvo, jer ti robovi ne obavljaju rad po uputstvima, naređenju i rukovođenju svojih plemenskih vođa kao po nekom normalnom prirodnom poretku, gde svaki čovek u plemenu ima svoju određenu ulogu u njegovom skupnom životu; oni su u stvari uglavnom i oteti iz drugih plemenskih sredina i pod telesnom prinudom moraju da isključuju svoje mišljenje i rade po tuđem. To je bilo telesno porobljavanje, kao posledica struja neispravnog, kočećeg i izopačujućeg razvoja mišljenja.

Kad je pod uticajem hrišćanstva, to telesno ropstvo počelo da iščezava ili bar da se sve više potiskuje, jer je bar kod one ispravne struje u ljudima dozrelo shvatanje da su svi ljudi po rođenju jednaki, onda sile kočenja, sile Osporivača Hrista i njegovog impulsa uvode duševno ropstvo. Prosuđivanje o tome šta je dobro i ispravno, a šta ne uzimaju na sebe oni koji kao poklonici Osporivača Hrista i dalje žele da vladaju drugima i “imaju ovlašćenje” da šalju u raj ili u pakao. Naravno da se ulaznica za raj plaća.

Paralelno sa tom strujom - koja je u istoriji svakako glasnija, jer istoriju pišu njeni predstavnici - Hristov impuls teče i dalje u mišljenje čovekovo, ali njegovi protivnici nazivaju “mračni Srednji vek”. Više potisnuti u pozadinu pojavljuju se stalno takvi ljudi kao Plotin, Prokle, Erigena, Fotije, Toma Akvinski i drugi, a skolastičari bez obzira na izvesna verska ograničenja na najprefinjeniji način razvijaju logičko mišljenje.

U Novom veku se sve više budi svest ljudi i uprkos lomačama kidaju se ti lanci duševnog porobljavanja. Zato sada borci protiv Hrista uvode duhovno porobljavanje - prvo sa zabranama slušanja novih ideja zasnovanih na naučnoj misli koja se razvija, a zatim sa naređivanjem da se uče i primaju naučne misli organizovano i naročito vođene u pogrešnom pravcu. U čitav niz tačnih predstava i znanja sistematski se ubacuju i neka sasvim izopačena, tako da ih je teško razlikovati. Posebno je u pitanju i način na koji se to servira. Kad se kaže “nauka je to i to dokazala”, onda i oni koji se ne slažu da je papa nepogrešiv takođe veruju da je to tako, jer je ta “nauka” dobila od političko-pravne oblasti potvrdu da je nepogrešiva - naravno demokratskim putem. Nije dakle sad u pitanju neki čovek kao pojedinac da je nepogrešiv - u to će slabo ko verovati - nego neka neodređena grupna svest je nepogrešiva, tako da nemaš koga lično da napadneš i da se s njim sporiš, a i sama odbrana je bezlična i dolazi iz državne političko-pravne oblasti. Ta bezličnost se naravno ne pojavljuje samo u nauci, nego i u svim drugim odnosima u društvu. Spoljašnji izraz za to je sleganje ramenima svih onih do kojih bi čovek došao i obratio im se sa nekom žalbom ili protestom za učinjenu nepravdu, a u smislu: “Šta ja tu mogu - drugi su to tako udesili!” Taj bezlični automatizam u svetu, taj Orvelov “veliki brat” kome se svi pokoravaju a niko ne zna ko je on, to je u stvari Osporivač Hrista. Njemu služe svi oni koji su izgubivši zdrav razum pali u slaboumnost, oni koji su izgubivši saosećanje i ljubav pali u pijanstvo sebeljublja i oni koji su izgubivši savest pali u divljaštvo. To su patološke pojave, izopačenosti koje se javljaju kao posledica neprimanja Hrista i njegovog impulsa, koji u današnjem vremenu deluje u smislu što većeg individusalisanja, koje je moguće jedino u slobodi i istini. Ljudi koji se predaju laži ili uskraćuju tuđu slobodu gube svoju individualnost. To naročito dolazi do izražaja u XX veku, gde se pojavljuju velike i moćne vođe čovečanstva - bar prema kriterijumima onih koji pišu istoriju - a u stvari su kao neka bezindividualna bića, sa potisnutim jastvom i kao opsednuti u svojoj ludosti, pijanstvu i divljaštvu. Oni se pojavljuju ne kao nemoralna - jer i to je izvesna moralnost - već kao bezmoralna bića, koja će i otvoreno propovedati da mnogo puta ponovljena laž postaje istina ili se hvalisati da su živeli pod deset-petnaest lažnih imena ili se čak ponositi s tim da je neki njihov postupak nasilan, da oni to mogu i da niko ne sme da im se suprotstavi - za razliku od onih koji svoje nasilje prikrivaju.

U jedinstvene, u jednu celinu organizovane države najlakše zahvataju takva bića, koja se neki put i ne mogu nazvati pravim ljudima. Ovaj vek ih je već prepun, a takvi će se sve više pojavljivati, šireći sve veće i veće užase ako se nešto ozbiljnije ne preduzme, da bi se društveni život razdelio na ta tri dela. Svaki pojedinac tu može i treba da nešto doprinese. Ovde i sad! Za spas čovečanstva ne sme se teoretisati u smislu: Ja sam mali! Još nije vreme! To treba neko drugi! I t.sl. Već i sâmo razumevanje i buđenje svesti o tome da je to jedini izlaz iz divljaštva, koje dominira sadašnjim evropskim životom, jeste doprinos spasenju evropske kulture i kulture uopšte.

Suočen sa katastrofom Prvog svetskog rata i Ruske revolucije razvio je Rudolf Štajner u to vreme veliku aktivniost, posebno u tadašnjoj Nemačkoj u smislu rašlanjavanja države na ta tri dela društvenog života, upozoravajući još 1919. godine na to, da ako se to ne sprovede da će i Nemačku zahvatiti ništa manji užas nego Rusiju i da će Evropa kroz dvadeset godina biti u ruševinama. Sile Osporovača Hrista, koje naravno deluju preko raznih ljudi i njihovih organizacija, to su sprečile. Posledice su dobro poznate. Iste te sile u Štajnerova učenja i impulse koji su preko njega dati i danas sistematski ubacuju razna izopačavanja i nastoje da čitav taj pokret usmeravaju u pogrešnom pravcu. Pri tome se upotrebljava dobro isprobana tehnika, da se istina prikazuje na lažan način. Pri tome se suštinske stvari zanemaruju, prećutkuju i potiskuju, a ističu, forsiraju i pomažu one koje su manje značajne i za koje naravno niko dobronameran i ozbiljan ne bi mogao reći da nisu potrebne i da ih ne treba negovati.

Pedeset godina pijanstva posle Drugog svetskog rata takozvanim povećavanjem privrednog rasta, visokim standardom i materijalnim “rešenjima” socijalnih pitanja pokazalo je da socijalna pitanja uopšte nisu rešena. Nemoral svih vrsta, izopačenosti i besovi, drogiranje, rasizam, štrajkovi, pljačke zamaskirane i otvorene, grupne i pojedinačne, tupost, apatičnost i dezorijentisanost u životu, zagađivanje životne sredine uz bacanje svog đubreta u komšijsko dvorište, izazivanje ratova radi prodaje oružja i oživljavanja privrede, bezbrojne laži, dezinformisanja i manipulisanja ljudima - sve to pokazuje da društveno uređenje zasnovano na dosadašnjoj koncentraciji celokupne vlasti u jednim rukama ne može voditi nikakvom dobru i da se sve mora na takav način samo sve više pogoršavati.

Poklonici zlatnog kumira koji nazivaju pravnom državom te socijalne probleme vrlo lako rešavaju. “Nauci” (bez imena) narede da dokaže da je seksualna izopačenost normalna, samo malo ređa pojava i onda je legalizuju, te ona više nije društveno zlo. Legalizuju prodaju lakih narkotika - otklonjeno je zlo. Tu sad može da se umeša i privreda, zbog koje se zabrane uvozne biljne droge, a kroz prste gleda na domaće, sintetičke - sprečava se odliv deviza. Ako se i ne donese zakon, da se uputstvo da se korupcija do izvesnog iznosa (u čvrstoj valuti) ne goni, te je ona samo slučajna pojava, a bilo bi uostalom suviše skupo ako bi se svi korupcionaši smeštali u zatvore. Ako mladež šara zidove i lomi klupe u parku, to su krivi roditelji, a ne političko-pravna vaspitno-obrazovna policija, koja ima važnije zadatke - da pouči omladinu o državnoj ideologiji. Javno širenje laži nije krivično delo - nigde nije donet zakon da je to zločin protiv čoveštva. Verske slobode su pravno zaštićene, prema tome ispirači mozga mogu slobodno da rade - samo neka ne preteraju sa samoubistvima kao Džons. Dopingovanje sportista je naravno zabranjeno, ali pošto nije donet zakon protiv proizvođenja sredstava za doping, to je legalno - kriv je samo onaj ko ga upotrebi, poništiće mu se postignuti rezultat sa takmičenja (sportisti, ne onom ko mu je dao). Zakon o ograničenju radnog vremena nije predvideo da je učenje rad, prema tome nezaposleni studenti neka uče i po petnaest-šesnaest sati dnevno da bi savladali programe koji su im propisani - ko im je kriv što su glupi i lenji i ne znaju šta hoće, pa im u proseku treba dva puta više vremena da završe studije nego što je predviđeno, ta profesori imaju povelju od pravne države da su nepogrešivi!

Ideje za borbu protiv svih ovde pomenutih i nepomenutih zala mogu proizići samo iz potpuno slobodnog duhovnog života, a ne iz pravne svesti. Naravno da se ni taj duhovni život ne sme uplitati ni u političko-pravni ni u privredni, jer bi iz njega proizišla isključivo tiranija. I on se mora držati u ravnoteži pomoću nezavisnog političko-pravnog i nezavisnog privrednog života.

Radi preglednosti je u priloženoj tabeli ukratko naveden delokrug rada ove tri oblasti društvenog života, te šta one treba da obuhvataju i na koji način da rade. Iz nje će se lako videti da je iz duhovnog života skoro sve iščupano i presađeno u političko-pravni, a da su ovaj i privredni život u velikoj meri stopljeni. Sa takvim sistemom kultura može samo da propada, a njene degenerativne pojave su izvanredno jako izražene u evropskom životu XX veka.

Preobražaj prema priloženoj šemi ne može se izvršiti prekonoć već postupno, tako da nju treba posmatrati kao okvir, kao cilj kojem treba sistematski težiti, a ne kao neki revolucionarni stranački program. Stranački programi i takozvane parlamentarne demokratije došle su kao skretanje u pogrešnom pravcu one ispravne, prohristovljene težnje Francuskog naroda, koja još nije bila došla do pune svesti i koja je iskazana u onom kriku: “Sloboda - jednakost - bratstvo!”. Kako tu težnju treba shvatiti protumačio je Rudolf Štajner sa svojim predlogom za tročlano društveno uređenje, koji je ovde ukratko izložen. Na žalost i u Francuskoj i u Nemačkoj preovladale su sile protinika Hristovog impulsa i povukle njihove, a s tim i druge narode u propast.

Tim krikom Francuske revolucije u velikoj meri su pokidani lanci telesnog porobljavanja, a počeli su da se kidaju i lanci duševnog porobljavanja. Međutim, pri kraju HIH veka kad onaj prohristovljeni impuls daje ljudima mogućnost da se probude i da se izvuku iz najdubljeg pada u materiju, sile Osporivača Hrista iskivaju lance za duhovno porobljavanje. To se iskazuje u svim mogućim “nepogrešivostima” onih koji su - domogavši se vlasti - iz političko-pravne oblasti dograbili odgovarajuće povelje i usisali ceo duhovni život, koji sad treba osloboditi.

Ali, za to prvo: Sredimo mišljenje!

Beograd, proleće 1996

8. TABELA: TRI OBLASTI DRUŠTVENOG ŽIVOTA

DUHOVNA OBLAST	POLITIČKO-PRAVNA O.	PRIVREDNA OBLAST
Sloboda nasuprot duhovnom porobljavanju	Jedankost nasuprot duševnom porobljavanju	Bratstvo nasuprot telesnom porobljavanju
Delokrug rada: Filozofija, Nauka, Umetnost, Tehničke zamisli, Nastava i vaspitanje, Verske zajednice, Narodnosne zajednice, Telesne vežbe i sport, Predlaganje zakona, Suđenje (optuženi bira sudiju iz ove oblasti, koga političko-pravna upućuje na pravo koje će se primeniti).	Delokrug rada: Spoljašnja i unutrašnja politika, Spoljašnja i unutrašnja bezbednost, Kontrola i raspodela dobara, Zaštita na radu, Zaštita i nega bolesnih i nesposobnih za rad, Donošenje i sprovođenje zakona bez predlaganja, Određivanje prava i izvršenje sudskih presuda.	Delokrug rada: Proizvodnja robe, Promet robe, Potrošnja dobara, Saobraćaj, Carine, Zaštita prirode i čovekove okoline, Donošenje propisa o privrednim odnosima, Predlaganje zakona o međuljudskim odnosima.
Slobodna konkurencija, Radom pojedinaca se ne upravlja ni sa kojeg mesta niti utiče, Daje misli za socijalan moralan i ispravan rad.	Osećaj pravde, Reguliše sve odnose čoveka prema čoveku ili društvu, Stara se o pravednosti i jednakim uslovima za rad.	Korisnost, bolji učinak, Proizvodnja radi zadovoljavanja potreba, a ne radi dobiti, Obezbeđuje sredstva za život svih.
Uprava od najsposobnijih u svakom ogranku rada	Uprava demokratskim putem i tajnim glasanjem punoletnih	Uprava od predstavnika udruženja rada i kapitala i proizvodnih i potrošačkih zadruga
Z A J E D N I Č K O     T E L O             Predstvanici sve tri oblasti ravnopravno učestvuju u rešavanju svih zajedničkih pitanja i koordiniraju njihov rad, ne mešajući se neposredno u njihove poslove.

9. GRUPNOST I OSOBNOST

Nered u mišljenju je u vrlo velikoj meri zahvatio shvatanja i ponašanja velikog broja ljudi baš na pitanju grupnosti i osobnosti. Zbog toga ove pojmove treba malo podrobnije razjasniti. Pogotovo zato što se kod mnogih istaknutijih ljudi koji daju ton ili su bar najglasniji u evropskoj kulturi i njenim dodacima vidi da su ti pojmovi sasvim zbrkani i da ih takvi ljudi često tako upotrebljavaju da i sami sebi protivreče. I ovde nećemo uzeti u obzir one koji to zlonamerno čine, već samo one koji se sa poštenim namerama zalažu za dobro čovečanstva, no koji su iz izvesnih razloga pali u zabludu, jer im je mišljenje došlo u nered.

Sa svojim fizičkim telom ljudi pripadaju grupi svih prirodnih carstava: mineralnom, biljnom, životinjskom i ljudskom. U čovečijem fizičkom telu nalaze se supstancije koje se nalaze i u ostalim prirodnim carstvima i podvrgnute su istim zemaljskim i kosmičkim silama, kao što su zemljina teža, sunčeva svetlost i drugo.

Međutim za razliku od mrtvih minerala biljno, životinjsko i ljudsko carstvo imaju u sebi izvesne oblikotvorne sile, sile pod čijim dejstvom nastaje rašćenje - dodavanje izvesnih spoljašnjih supstancija nekom već oblikovanom organizmu, a takođe i razmnožavanje - izbacivanje izvesnog dela supstancija iz tog organizma, od kojih tad nastaje neki sličan organizam koji se sad razvija nezavisno od tog prvobitnog organizma, ali ipak na sličan način. Po svojim oblikotvornim snagama koje mrtve supstancije dovode u ono stanje koje se naziva živim i bez kojih se ti organizmi pod uticajem fizičkih i hemijskih sila i procesa raspadaju, ljudi dakle takođe pripadaju grupi svih živih bića koja mogu imati vrlo različite oblike.

Izvesne grupe živih bića obdarene su i sposobnostima da nešto osećaju - prijatnost ako to unapređuje njihov organizam, neprijatnost ako mu to škodi. Naravno da tu ima i bezbroj raznih drugih nijansi i osećaja. U tom pogledu ljudi spadaju u istu grupu sa životinjskim carstvom, a izdvojeni su od mineralnog i biljnog.

Svi ljudi imaju takođe izvesno grupno obeležje koje ih izdvaja i od mineralnog i od biljnog i od životinjskog carstva. To zajedničko svojstvo je jastvo, sa kojim čovek vrlo jasno razlikuje sebe od svoje okoline i koje čini da se svaki čovek razlikuje od drugog po nekim bitnim obeležjima. Neke teorije da se kod svake mačke ili psa nalazi neko posebno ja takođe su samo plod mišljenja koje je došlo u nered zbog neprimanja Hrista. U raspravu o tome se ovde nećemo upuštati, jer takva tvrđenja dolaze usled nesposobnosti tačnog uočavanja činjenica. Svaki čovek, čak i onaj najzaostaliji ponaša se na neki drukčiji način, a ne samo na način uzrokovan uticajem njegove okoline i kako se on njoj prilagođava - kao što je to slučaj sa životinjama. O svakom čoveku se može napisati njegova biografija, iz koje će se videti da je on radio i nešto što nije uzrokovano njegovom okolinom, već što je poteklo iz njega samog. Ako bi se opisao život neke pojedine mačke ili psa, pa se to nazove biografijom, onda bi se u istom smislu moglo govoriti o biografiji nekog automobila ili cipela (njih uzimamo kao primer zato što se oni i kreću a ne samo stare, kao što je to slučaj recimo sa nekim dudom).

Međutim, i to jastvo čovekovo se tek postepeno i u toku vrlo dugog vremena individuališe, dobija sve veće i sve bitnije različitosti od drugih ljudskih jastava i sve više dolazi do izražaja u pojedinim ljudima. S tim jastvom je povezano to, što čovek u većoj ili manjoj meri može da čini nešto što nije uslovljeno uticajima iz ona tri dela čovekove prirode iz kojih je sastavljen njegov organizam, a koja ima zajednički sa mineralnim, biljnim i životinjskim carstvom. U ja svakog čoveka položena je klica čovekove slobode. Prema tome, sa ta tri niža člana svoga bića čovek je opredeljen, odnosno zavistan od grupnosti, a sa svojim ja jeste neka osobnost. Ovde treba napomenuti, da neki čovekovi postupci mogu izgledati kao da su delo njegovog ja, a da to ipak nije slučaj. To može biti pod uticajem nekontrolisanih nagona i instinkata ili neke vrste opsednutosti, koji mimo ja deluju preko ta tri niža člana čovekovog bića.

Ta sposobnost čovekova se posebno izvlači iz onih grupnosti; ukoliko je manje zavisna od njih, utoliko je čovek slobodniji. Međutim, dokle god se čovek nalazi u fizičkom telu, on ne može biti potpuno slobodan. S onim što ima zajednički sa mineralnim carstvom on podleže zakonima zemljine teže i tome sličnim. Sa onim životnim, oblikotvornim snagama koje ima i biljno carstvo, on je prinuđen da u sebe prima neke supstancije iz svoje okoline i neke da iz svojeg organizma izbacuje, da diše, itd. Sa onim što ima zajedničko sa životinjskim carstvom on mora da ima i neki svestan odnos prema svojoj okolini; ne može kao biljka da iz mineralnog carstva - da kažemo - automatski izvlači neke supstancije potrebne za rašćenje i razmnožavanje, nego na osnovu osećaja prijatnosti i neprijatnosti da bira šta će jesti, da traži neki zaklon od hladnoće itd. Međutim, nijedna od tih grupnosti njega ne nateruje da napravi neki posebno oblikovan totem ili da po izvesnom ritmu udara o neko drvo koje je izdubio i peva. Ove primere navodimo da bi se videlo da se i najnerazvijeniji čovek bitno razlikuje i od najviših životinja. Nategnuta tumačenja da nekih nagoveštaja o tome ima i kod viših životinja samo pokazuju da se ne uočavaju bitne razlike, t.j. da je čovek svojim rukama i po svojem ukusu i zamisli, držeći se prirodnih zakona stvorio, odnosno oblikovao neki novi predmet, koji u takvom obliku nije našao u prirodi; da nije kao ptice upotrebio gotove slamke za pravljenje gnezda i da dabar - za razliku od čoveka - ne oblikuje umetnički stabla koja obara i upotrebljava za pravljenje brane. To što čovek uspravno hoda i svoje ruke može da upotrebljava za stvaranje, to je ono po čemu se on i organski bitno razlikuje od svih životinja - pa i onih sa četiri ruke, jer kod majmuna one služe za kretanje, a ne za stvaranje novih oblika. Sa svim svojim drugim organima - uključujući i glavu - čovek je mnogo sličniji bar višim životinjama nego po rukama. Ruke su te, preko kojih čovek svojim ja deluje i nešto novo stvara u prirodi.

Onaj kome mišljenje nije došlo u potpuni nered ne može a da ne uviđa da se taj rad čovečijim rukama stalno akumulira, da se u čovečanstvu stalno nešto novo ugrađuje, dok novine u životinjskom carstvu nastaju jedino pod uslovima koji mu se iz ljudskog carstva menjaju - ako zanemarimo one koje dolaze iz kosmosa, odnosno njegove okoline. Te promene koje dolaze iz čovekovih ja vrlo su brze, a one - samo na mnogo sporiji način - izazivaju promene i u onim nižim čovečijim prirodama koje su mu zajedničke sa životinjskim, biljnim i mineralnim carstvom.

Te promene koje iz čovekovih ja dolaze preko udova, preko ruku sa kojima je povezana čovekova volja, tako su brze da ljudska osećanja, a naročito sveobuhvatnija mišljenja za njima jako zaostaju. Ljudi su još nekako posle dužeg vremena počeli da osećaju da ne treba uništavati prirodu i da nije dobro da se gaje “lude krave” i t.sl. Međutim misaono taj problem oni nisu rešili i zadržavaju forme društvenih uređenja koje su već odavno zastarele i nesposobne da se prilagode situacijama koje stvaraju pojedinačne ljudske volje - taj najmanje svestan deo čovekove duše. Svest volje je kao svest pri spavanju bez snova, svest osećanja se može uporediti sa svešću pri sanjanju, a jedino u mišljenju i u predstavljanju čovek je potpuno budan. Međutim, i to mišljenje može biti uspavano i zavedeno pogrešnim predstavama koje su u njega usađene, a samu volju čovek najmanje može da kontroliše, te je najlakše podložna uticajima koji ne dolaze iz čovekovog ja. U sredini između mišljenja i volje nalaze se osećanja na koja se spolja takođe dosta lako može delovati.

Mineralno carstvo, biljno carstvo i životinjsko carstvo podložni su promenama pod uticajima sila koje su ih obrazovale i koje se na neki način - uslovno govoreći - nalaze izvan njih. Minerali izloženi toplotnim uticajima, vlažnosti ili morskim talasima dobijaju drukčije oblike. Biljke pod raznim klimatskim uslovoma i raznim sastavima minerala u predelima gde rastu dobijaju takođe razne oblike a podvrgnute su i izvesnim vremenskim ritmovima. Tim promenama su izložene i životinje, koje se preko svojih instinkata prilagođavaju raznim životnim prilikama. Tim promenama su podvrgnuti i ljudi u onim delovima koje imaju zajedničke sa ova tri carstva. Pod uticajima različitog delovanja Sunca, zemljinog magnetizma, elektriciteta i drugih kosmičkih sila, ishrane, života u planinama (razlika je da li se protežu u pravcu istok-zapad ili sever-jug), stepama ili primorju, kao i drugimm ljudi dobijaju različitu boju kože, drukčije oblike kostiju, različite načine kretanja i naravi, pa i navike. No one osobnosti koje se izražavaju u raznim sposobnostima vezanim isključivo za ja pojedinih ljudi nisu uslovljene takvim spoljašnjim prilikama. Šta više, te osobnosti ljudske vrše obratan proces: one iz samih sebe vrše promene u ta tri niža carstva i to kako u onim delovima koji se nalaze izvan, tako i u onim delovima koji se nalaze u čoveku. Te osobnosti oblikuju svet oko sebe - grade puteve i kuće, gaje ili satiru određene biljke i životinje, ali mogu i da oplemenjuju svoje instinkte ili da ih još više pogoršavaju i izopačuju, mogu nekim preparatima da leče ili upropašćuju svoj organizam, mogu da deluju socijalno ili antisocijalno, mogu čak i da se oslobađaju od kosmičkih ritmova - da spavaju danju i da rade noću. U toj osobnosti nalazi se ljudski moral, ne u onome što pripada grupnostima. To treba imati dobro u vidu. Grupnosti su sazdane prema nekom višem, kosmičkom moralu; njih čovek prima kao nešto dato, u šta se on uvršćuje. O silama koje navode neku čovekovu osobnost da neispravno radi ovde se sad neće govoriti, jer čovek svojim ja i njih može savladati.

Međutim, kod ogromnog broja ljudi ti su pojmovi potpuno pobrkani. To dolazi otuda što mnogi ljudi nemaju dovoljno razvijenu svoju osobnost, pa se osećaju vrednijim i sigurnijim kad se privijaju uz neku grupu kojoj pripadaju sa svojom nižom prirodom a ne sa svojim ja. Zato takvi ljudi nemaju ni dovoljno razvijeno čulo za opažanje ja drugih ljudi i na drugima opažaju samo ono spoljašnje - boju kože, oblik lobanje i eventualno samo nešto što bi se moglo uvrstiti u temperamente i instinkte. Time se potpuno zanemaruje ono što je najvažnije kod čoveka: njegova moralnost u najširem smislu reči. Zanemaruje se da se posmatra koliko je neki čovek ispunjen ljubavlju, istinom i lepotom, koliko ima dobrote i blagonaklonosti u ophođenju sa svojim bližnjima, koliko se socijalno ponaša. Ako bi se ti kriterijumi uzimali obzir, našlo bi se da u nekoj “najvišoj” rasi ima ljudi koji su daleko ispod većine pripadnika neke “najniže”, a i da u “najnižoj” ima vrlo značajnih ličnosti.

Ta raznovrsnost rasa, a takođe i narodnosti u pojedinim rasama pruža ljudima koji tek treba da se rode izvanredno velike mogućnosti da izaberu roditelje i sredinu koji će im pružiti najpovoljnije uslove za dalji razvitak. U ovim stvarima nikako ne treba špekulisati - svaki pojedini čovek je posebna osobnost i razloge zašto se ko gde rađa treba u svakom pojedinačnom slučaju istraživati. U sličnim slučajevima mogu postojati sasvim različiti, čak i suprotni razlozi. Neko se na primer može roditi u nekoj nižoj rasi zato što sa svojim sposobnostima nije dorastao za neke više zadatke koje bi mu pružili drugi uslovi. Neko se opet u toj nižoj rasi rađa zato što je razvio visoke duhovne sposobnosti, pa dolazi da pomogne onim ljudima koji su nešto zaostali u razvoju ili su pali zbog ranijih nemoralnih dela ili zato što su onaj svoj talant zakopali u zemlju umesto da ga udvostruče - da upotrebimo ti sliku iz one priče iz Evanđelja.

Onaj ko nije moralno izopačen, pa kad vidi neko dete ili nekog nevoljnika i prema svojim sposobnostima uspe da mu nekako pomogne, taj pri tome uvek oseća radost. To je daleko veća radost nego kad smo mi sami prinuđeni da od drugog pomoć primamo. Zbog toga mi treba da osećamo veliku zahvalnost prema takvom božanskom poretku sveta, poretku u kojem postoje ogromne razlike u razvoju i sposobnostima. Ne treba da se gordimo zbog toga što smo mi nešto sposobniji i viši, već da se pred nižima u najvećoj skrušenosti poklonimo i “operemo im noge” - da opet uzmemo primer iz Evanđelja. Zahvaljujući nižim ljudima i rasama i prirodnim carstvima mi smo ono što jesmo. Na njihovim žrtvama mi smo se uzdigli i razvijamo se. Zato im dugujemo zahvalnost, a ne prezrenje ili nipodaštavanje. Zahvaljujući mineralnom carstvu imamo tle po kojem hodamo, od njega pravimo kuće i automobile. Zahvaljujući biljnom carstvu mi iz vazduha uzimamo kiseonik, ono nam pruža mogućnost za ishranu. Životinjsko carstvo nam sem mleka i mesa pruža i druge usluge, održava izvesnu ravnotežu u prirodi i igra važnu ulogu u rastu biljaka i donošenju plodova, pruža nam mnoge radosti. Zahvaljujući raznim ljudskim rasama mi razvijamo svoju ljudskost, vidimo veličanstve uticaje božanske reči koja oblikuje prirodna carstva da bi pružila i ljudima bezbrojne mogućnosti za razvoj, jer u svakoj rasi ima veliki broj narodnosti, plemena i rodova koji se svi razlikuju jedniod drugih; ako smo u nekoj višoj rasi, one niže nam ukazuju na te i duže puteve koje treba savladati, a one više na veću odgovvornost prema čitavom čovečanstvu i svetu. Zahvaljujući nižim ljudima od sebe i njihovom radu - u kojitreba uključiti i nerad, jer su i na nerad danas mnogi ljudi prokazani od strane onih koji imaju veću ili manju vlast - mi imamo mogućnosti da obavljamo neke složenije poslove koji nam omogućavaju sticanje većih sposobnosti. Stoga se moramo pred svima nižim od sebe pokloniti, inače ćemo sami sa te svoje visine pasti - naša osobnost će se na neki način razgrađivati, umanjivati.

Naravno da onaj ko nije primio Hrista neće prihvatiti ni njegov primer i neće prati noge svojim učenicima, odnosno pomoćnicima, nego će nastojati da njega kao gospodara što veći broj od njega “nižih” ljudi služi. Ko ima ddobro razvijeno čulo za opažanje ja drugih ljudi, taj može na konkretnim primerima iz svoje bliže ili dalje okoline uočiti da oni koji nastoje da upravljaju ili vladaju drugima, to ustvari čine iz svoje grupnosti i da im je osobnost vrlo nerazvijena. Na to ukazuju i titule kojima se diče - jer titula je oznaka za grupnost, a ne za osobnost. Takva agresivnost potiče iz onoga što se obično naziva “osećaj niže vrednosti”. Iz tog osećaja ljudi žele da pribave sebi veću važnost, misleći da više vrede kad vide da mogu drugima da naređuju ili manipulišu, pa i da ih hipnotišu ili drugim okultnim sredstvima da na njih deluju.

Kod takvih ljudi je zbog neprimanja Hrista i mišljenje došlo u nered. Oni uglavnom i negiraju onaj Hristov impuls koji deluje od pre više od dve hiljade godina (kada pod njim počinje osamostaljivanje ljudi), pa do danas (kad se vrlo snažno pod Hristovim impulsom vrši individualisanje) i svoje postupke psihičkog delovanja na druge ljude zasnivaju i pravdaju - ako ih pravdaju - društvenim odnosima koji su neki put u izvesnoj meri bili opravdani u davnim vremenima, ali nikako i danas posle tri i više hiljada godina. U starim vremenima, kad ljudi još nisu imali razvijenu osobnost i kad su se osećali isključivo kao pripadnici neke grupe, bilo je opravdano da neki više razvijeni kraljevi  ili visokoposvećeni sveštenici određenim psihičkim sredstvima vode i upravljaju pojedinim grupama. Ali oni su i bili razvijeniji od drugih pripadnika svojih grupa, te je bilo i prirodno i opravdano da oni na osnovu izvesnih gledanja i vidovitih saznanja tumače odgovarajuće impulse iz duhovnog sveta i tako vode svoje zajednice. Međutim, oni koji danas upotrebljavaju ista takva ili slična psihička sredstva za upravljanje ljudima, oni su u stvari samo njihove karikature, jer su najčešće na nižem razvojnom stepenu od onih kojima manipulišu ili ih hipnotišu. Dokaz za to je stav takvih upravljača u evropskoj - naravno i sa njenim vanevropskim dodacima - kulturi XX veka, po kojem su uveli princip krvne osvete koji je postojao pre tri ili četiri hiljade godina i protiv koga je Mojsije dobio objavu na Sinaju “... život za život, oko za oko, zub za zub, ruka za ruku, noga za nogu ...” (2.Moj.21.23-34).

Trinaest ili četrnaes vekova posle toga Hristos tu zapovest, koja je data “s obzirom na tvrdoću vašega srca”(Mt.10.5) ukida i zamenjuje je praštanjem. (Mt.5.39) Rečeno je “vašega”, što znači da su ti fariseji kojima Hristos govori živeli i u vreme Mojsija. Evropski “fariseji” XX veka su još na njegovom početku za jedan život počeli da uzimaju hiljade i stotine hiljada života iz grupe kojoj je pripadao jedan atentator ili ubica. Naravno selektivno, jer državi u kojoj je ubijena carica nije dat ultimatum (čak ni za ubistvo prekookeanskog cara), a za prestolonaslednika je bila kriva susedna država, a ne sopstvena policija, uz čiju pomoć je to organizovano zato što je on želeo da napravi trojnu monarhiju, što bi otežavalo pljačkanje eksploatatorima kojima je bolje služila dvojna. Takav stav je vrlo dominantan u evropskoj kulturi čitavog XX veka. Vođe koje su se nametnule jednoj grupnosti, a imaju nedovoljno razvijenu osobnost, smatraju da preko te grupnosti treba da tlače druge grupnosti, a osobnosti koje se u njima nalaze uopšte ne uzimaju u obzir, jer za osobnosti i nemaju nikakvo čulo, pošto se i sami nedovoljno individuališu u smislu čovečanskog razvoja današnjeg vremena, nego ponavljaju na neki način kulturni razvoj čovečanstva od pre koje hiljade godina. Da su takvi upravljači na nižem razvojnom stepenu od većine ljudi kojima manipulišu pomoću raznih psihičkih sredstava, vidi se i po tome, što većina manipulisanih ljudi nije u svest primila impuls sa Golgote, a manipulanti se svesno protiv toga impulsa bore, a to je svakako vrlo dubok pad u divljaštvo od pre više desetina vekova.

Tu se sad moramo dotaći najviših tajni čovečijeg postojanja. Hristos deluje u svakom čoveku. Mi smo njegov sastavni deo, jer “Sve je kroz nju postalo, i ništa što je postalo, nije postalo bez nje” - bez Reči koja je Bog, kako stoji u Evanđelju po Jovanu. Pa kako to da neki ljudi odbijaju da prime Hrista?

Po božanskoj stvaralačkoj promisli ljudsko carstvo je carstvo slobode. Za razliku od drugih, mnogo viših duhovnih hijerarhija, ljudi su stvoreni da budu potpuno slobodni. Ljudi su duhovna hijerarhija slobode. Sloboda ne bi bila sloboda, ako ne bi bilo mogućnosti izbora, biranja za šta će se čovek opredeliti. Zbog toga su ljudi uvedeni u tamu fizičko-čulnog života - “izgnani su iz raja” - i unjoj ne mogu da vide tu božansku promisao, niti da imaju neposredno uvid u Božiju volju. No u svakom čoveku se nalazi jedna božanska iskrica, nalazi se njegovo ja, koje sâmo iz sebe može da bira put kojim će ići i razvijati se. Ono se ispravno razvija i unapređuje, ukoliko više se spaja sa istinom, ukoliko više istina prisajedinjuje u sebi. Ako se ispuni isključivo istinama i iz sebe izbaci svaku laž, onda to ja čovekovo stiče život, večni život. Na to ukazuju Hristove reči: “Ja sam put i istina i život” (Jn.14.6).

Hristos na to samo ukazuje. On niti mami niti nateruje. Svakom čoveku ostavlja punu slobodu, da se ispunjava istinama i odbacuje iz sebe laži ili da prima i ispunjava se lažima, pa čak i da ih stvara.

Naravno da u borbi sa istinom onaj deočovekove prirode koji pripada grupnosti biva često šiban, dobija trnovu krunu i biva ismevan. Nosi i svoj krst i biva raspet. Ali njegova osobnost pobeđuje smrt i vaskrsava, stiče život u Hristu. S druge strane, kod onoga ko se opredeljuje za laž, taj niži, grupni deo čovečije prirode često se vrlo dobro oseća i napreduje, ali njegova osobnost se prigušuje, u ekstremnim slučajevima se gasi, podleže drugoj smrti, o kojoj se govori u Otkrivenju Jovanovom (21.8).

Onaj ko nema dovoljno razvijenu osobnost, on se posebno vrlo jako pribija grupnosti. Izvesnim grupnostima mi pripadamo po samom rođenju: porodici, rodu, plemenu, narodu, rasi, muškoj ili ženskoj, celom čovečanstvu i svetu. Međutim, ljudi iz svojih ja i sami stvaraju neke druge grupnosti, grupnosti koje nisu vezane za njihove niže članove i to je takođe jedna suštinska razlika u poređenju sa najvišim životinjama. Ljudi iz svoje moralne prirode sami stvaraju grupnosti verske i filozofske, naučne i umetničke, političke i profesionalne. U neke takve grupnosti ljudi ulaze kroz vaspitavanje odmah posle rođenja, u njih ih drugi uvode; na primer u versku, političko-državnu, zemljoradničku ili činovničku grupnost, ali iz svake od njih oni po svojoj volji mogu kasnije i da iziđu. Kad odrastu oni i sami po svojoj volji mogu takođe i da uđu u bilo kakvu takvu grupnost ili da se grupišu i u nekoj privrednoj asocijaciji, nekom orkestru ili stranci i uopšte da uđu u bilo kakva društva u kojima su skupljeni radi ostvarenja nekog cilja.

Sve grupnosti daju na neki način okvire u kojima čovek može da se kreće i da slobodno radi. Ti okviri su duhovne vrste i možemo ih nazvati moralnim postavkama ili moralnim ustanovljenjima. Sve grupnosti u koje čovek ulazi po svom rođenju jesu njemu unapred date i odgovaraju nekom višem, božanskom poretku i one su u nekom skladu, koji za čoveka sa običnom svešću i znanjem najčešće nije razumljiv. Međutim, grupnosti koje ljudi sami stvaraju u mnogo slučajeva ne mogu se uvrstiti u ispravne i moralne u užem smislu reči. Razume se da pojedini ljudi mogu i da izopačuju sasvim moralne grupnosti i to kako one date, tako i one od ljudi stvorene. No u tom slučaju oni u stvari sami sebe isključuju iz tih grupnosti, otpadaju iz njih takoreći automatski, pa ma koliko oni tvrdili da su u njima ili to izgledalo po spoljašnjoj formi.

Ti okviri raznih grupnosti ne sputavaju slobodu pojedinih osobnosti da u njima rade i razvijaju svoje sposobnosti, da se usavršavaju u tim okvirima. Radi ilustracije navešćemo ovde jedan jednostavan primer, a takav slučaj je i kod najsloženijih situacija. Ako je neko šahista, pa počne da pomera figure drukčije nego što to pravila igre propisuju, on automatski prestaje da bude šahista, sam je sebe iz te grupnosti isključio, pa ma koliko eventualno tvrdio da je to i dalje. Takvog čoveka niko ne bi smatrao da je normalan i on svakako ne bi mogao učestvovati u nekom šahovskom turniru, niti da se u šahu usavršava. Međutim, u okviru pravila te igre svaki šahista može sasvim slobodno da pravi razne kombinacije i da se u tome usavršava do velikog majstorstva. Šta više, čovek koji bi tako proizvoljno pomerao šahovske figure, on to ne bi činio iz svoje slobode, već iz neslobode vođen ko zna nakvim nagonima kojih nije ni malo svestan. Zamislimo samo kakva bi bila partija šaha koju bi igrala dva takva igrača koja šahovske figure pomeraju po svom “slobodnom” nahođenju! Da li bi se to moglo nazvati igrom šaha slobodnih ljudi? Ili ludaka, koji ne znaju šta rade? A može li se ludilo nazvati slobodom? Razume se da se šahovsko majstorstvo može tek postepeno steći. Prvo se moraju naučiti sva osnovna pravila - saznati istina o šahu, a o tome se mora dobiti pouka od drugog. Put do majstorstva je skraćen, ako postoji neki učitelj, koji će čoveka poučavati o nekim povoljninim načinima otvaranja igre i odbrane. Međutim, posle izvesnih primljenih pouka šahista mora sam da se usavršava, da je budan i da dobro proniče situaciju i prema njoj da povlači poteze.

Slična stvar - samo razume se neizmerno složenija - jeste i čitav čovečiji život. Čovek može postati majstor bar u jednoj maloj oblasti svetskog postojanja, ako se ispunio istinom o toj oblasti, ako je izučio “pravila igre” koja je Tvorac te oblasti načinio, te ih on prihvata i po njima postupa. Ta “pravila igre” u kosmičkom značenju jesu moralne zakonitosti, moralne zakonitosti koje su u kosmosu ugrađene kao i prirodne. Te moralne zakonitosti čak i ljudi - kao hijerarhija slobode - dograđuju, stvaraju sve nove i nove moralne odnose ali u okvirima tog kosmičkog morala. Čovek je istinski slobodan - bar u izvesnoj oblasti, ako je odbacio laži i obmane koje su u nju uvučene i za nju vezane; onda tek on može slobodno da stvara. Ukoliko se on povezuja sa lažima i obmanama, on zaist ai biva vezan; on ne može da napreduje i da ide u korak sa kosmičkim razvojem. Ukoliko čovek to nesvesno čini, jer je slab zbog “ograničene moralne prijemčivosti” i “nedostatnosti draži slobode” - kako kaže Novalis - njemu će biti pružene mnoge prilike da tu slabost savlada. Međutim, ako se neko svesno opredeljuje za laž, on sam sebe isključuje iz kosmičkog razvoja na sličan način kao što prestaje da bude šahista onaj ko bi proizvoljno pomerao šahovske figure - da upotrebimo ovo poređenje mada strahovito trivijalno zvuči.

Privijanje uz grupnosti po rođenju i narodnosne, rodbinske i druge - ili po vaspitanju - verske, filozofske ili zanatske - nije ništa rđavo jer su te grupnosti naši dobri učitelji. One nas postepeno - kao u onom primeru sa šahom - poučavaju pravilima moralnog ponašanja i preko njih prisvajamo bezbrojne istine; naravno, ako neki ljudi iz svoje slobode ne zloupotrebe te grupnosti i ne izopače ih, a mi nismo dovoljno budni, te dopustimo da budemo zavedeni. Inače same te grupnosti po svojoj suštini jesu moralne i kao takve nisu jedne drugoj suprotstavljene, predstavljaju veliki sklad i harmoniju u svetu, ako su u svom čistom obliku; one se na veličanstven način dopunjavaju. Ako krojač obućara ubode iglom, a ovaj njega šilom, uzrok tome nisu njihove zanatske grupnosti, već nešto sasvim drugo. Sličan slučaj je i sa narodnosnim, verskim ili drugim grupnostima; ako dođe do sukoba, to nije iz same njihove prirode negoiz raznih zloupotreba i izopačavanja, koja neki drukčije grupisani ljudi rade radi postizanja svojih ciljeva. To se naročito odnosi na danačnje vreme, kad su se viša duhovna bića povukla i prepustila ljudima da sami iz svoje slobode uređuju svoje odnose. Šta više, ljudima se sve više prepušta i da sarađuju na izgradnji i evolucujii čitavog svemira - u šta se ovde ne možemo upuštati, ali to čovek može makar u malim pojavama da zapaža, samo ako ima ključ za takvo razumevanje.

Ljudi koji nemaju dovoljno razvijenu osobnost jače se privijaju uz uže ili šire grupnosti. Ako im na ispravan način prilaze, te grupnosti su im dobri vaspitači i učitelji. Prema njima i oni najmanje i oni najviše razvijeni treba da osećaju zahvalnost i da im služe. Ispravno služenje bilo kojoj grupnosti ne sme da bude na štetu neke druge grupnosti. Međutim, u životu vrlo često jedne grupnosti dolaze u sukob sa drugim grupnostima. Taj nesklad je daleko češći nego sklad, te to treba posebno rasvetliti.

10. SKLAD I NESKLAD MEĐU LjUDIMA

Mi ovde nećemo uzeti u obzir posebno izopačene ljude, ljude koji stvarima ne prilaze sa dobrom voljom.

Ako neko pred većim brojem ljudi tvrdi da se svi zajeno nalaze u istoj sobi okupljeni oko stola na kojem je neka knjiga ili da je 2 + 2 = 4 ili da je zbir uglova u trouglu jednak jednom ravnom uglu (180^o), niko mu to neće pobijati. Svi prisutni iz svojih neposrednih opažanja i iz svojih osećaja za istinu složiće se da je u pravu i u takvoj nekoj tvrdnji niko neće biti u sukobu - u takvoj stvari biće savršen sklad između njih. Ako neko u tom društvu ustvrdi da je kod pravouglog trougla kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad obe katete, onda će možda neko ko ranije nije znao Pitagorino pravilo tražiti da mu se to dokaže. A kad mu se taj dokaz iznese, to pravilo mu se učini očiglednim kao i njihovo sedenje oko stola, on će uvideti da je to istina, prihvatiće to i opet neće biti u sukobu sa drugima - sklad će među njima opet biti uspostavljen. Međutim, kod složenijih stvari istina se ne može tako jednostavno utvrditi i sklad uspostaviti, jer neko nije u mogućnosti da opaža izvesne činjenice. U toj knjizi na stolu je na primer možda neki sitno ispisan tekst koji on sam ne može da pročita ili je napisan na njemu nerazumljivom jeziku, a čini mu se neverovatnim to što mu drugi iz nje tumači, te sumnja da bi tako šta u njoj moglo biti napisano. Sem toga, i neko ko neku istinu zna, možda nije sposoban da se uživi u dušu onoga kome je iznosi, te ne nalazi pravi način kako da mu je osvetli i kako da ga podstakne da tačno opaža i kako da se preda istinskim zamislima, pa da iz svetskih misli i on tu istinu primi. S druge strane, onaj ko treba da je primi možda nije zreo za nju ili ne ulaže dovoljno truda i napora da je shvati. Setimo se priče o semenu koje padne kraj puta, ili na kamenito tle, ili u trnje, ili na dobru zemlju (Mt.13.4-23)! Ta i Isus običnom narodu govori u pričama, koje će ipak - pošto su zasnovane na istini - oplemenjivajući delovati na ljudske duše, pa će ih jednog dana i razumski shvatiti, a ne samo osećajno primiti. Međutim, svojim učenicima govori on na drukčiji način, jer su zreliji i mogu te istine i razumeti. U takvim slučajevima dakle, ako je u pitanju utvrđivanje neke složenije istine, dolazi do nesklada među ljudima: neki je možda sagledava, a neki su u zabludi i imaju različita pogrešna uverenja. Taj nesklad se savlađuje, ako svi ti ljudi budu u mogućnosti tu stvar da opažaju, naravno tačno i potpuno i da svojim mišljenjem traže i nađu istinu o njoj. Ako neko tvrdi da je na nečijem imanju procvetala lipa, a drugi to osporava, nesklad će između njih otpasti, ako zajedno odu na to imanje i pogledaju. Naravno da u većini slučajeva takav postupak nije moguć.

Drugi primer. Svi će se složiti da je ruža lep cvet i u tome će postojati sklad među ljudima. Međutim, ako u bašti imamo razne vrste ruža, neko će ustvrditi da je najlepša ruža bela, neko crvena, a neko žuta. Neko se možda neće opredeliti ni za jednu od njih, već će uživatiu njihovoj raznovrsnosti. Ako bi sad trebalo da se zajednički proglasi koja je ruža najlepša, doći će kod prisutnih ljudi do nesklada. Utoliko pre, ako bi trebalo da se izvrši izbor neke najlepše pesme ili slike. Tu sad treba dobro promisliti i to u duševnoj ravnoteži, da ne bi preovladala neka pristrasnost koju čovek pri tom može osećati.

Treći primer. Ako više suseda uređuje svoje vrtove i time ne zadiru u tuđa imanja, živeće u potpunom skladu, sem ako se ne pojavi zavist ili omalovažavanje - ali za te stvari smo u početku rekli da ih nećemo uzimati u obzir. Međutim, ako zasadi drvo ili podigne kuću na ivici svog imanja tako da napravi hlad na susedovom, onda će doći do nesklada. Do tog nesklada neće doći, ako on upita suseda da li će mu to smetati, a za to je potrebno da se seti ne samo toga nego takođe i da su oni obojica ljudi, koji potiču iz istog čovečanstva i da obojica imaju slične osnovne potrebe koje jedan drugome ne treba ugrožavati; da se jedino tako može voditi istinski život, a da je sve drugo nesreća u koju čovek sam sebe uvaljuje.

Sklad odnosno nesklad u prvom primeru proizilazi iz čovekovog odnosa prema istini do koje se dolazi mišljenjem na osnovu opažanja, smirenog opažanja kojim se čeka da mu iz svetskih misli sine svetlost i obasja opažanu stvar, da nađe istinu o njoj. Drugi proizilazi iz odnosa prema lepom, koji dolazi iz osećanjâ, osećanjâ koja dolaze iz vremenskih ritmova, te čovek treba u duševnoj ravnoteži o njima promisli i pusti da u duši deluju. Treći iz odnosa prema moralnom, koji dolazi iz čovekovog htenja, koje predstavlja istinski čovekov život, pri čemu treba da se seti da i on u ljubavi treba nešto u svetu da stvara.

Za postizanje sklada u ove tri oblasti duševnog života mogu se uzeti stavovi iz prvih nekoliko strana knjige Rudolfa Štajnera “Kako se stiču saznanja viših svetova?”. dok ova tri stava čovek nije potpuno usvojio, usvojio tako da se o njih ne može ogrešiti, on ne može ispravno napredovati u saznavanju, jer se pri docnije opisanim vežbama izlaže strahovitim opasnostima, opasnostima da strahovito padne. To su sledeći stavovi:

I.                   Za prevladavanje nesklada u nalaženju istine potrebno je prihvatiti i negovati onaj stav o dubokom poštovanju, devociji prema istini i saznanju. To isključuje apsolutno svaku laž, jer laž - makar takozvana “mala laž” - u jednoj oblasti deluje kočeći u saznavanju bilo koje, makar i sasvim druge oblasti, oblasti sa kojom ta laž izgleda da nema nikakve veze. Jer svaka laž je razaranje u duhovnom svetu, u celokupnoj oblasti istine; ona je kidanje jedne karike u lancu uzajamno povezanih, u istini povezanih stvari koje želimo da saznamo. To se uz malo napora može uvideti svojim zdravim razumom, koji se maksimalno mora upotrebljavati u procesu saznavanja, jer saznavanje jeste težnja za spajanjem sa istinom, sa čitavim lancem povezanih činjenica. A dotle, dok ne dođemo svi do istine o nekoj stvari, pustimo da to i kod nas i kod drugih sazri - u svakom slučaju dajući razloge i protivrazloge, a nikako se ne priklanjajući bilo kakvom autoritetu. Na taj način takav nesklad treba da posluži za jačanje svojih snaga rasuđivanja i uočavanja eventualnih grešaka i previđanja, koji su nam i misaonom procesu ili u opažanju pojava promakli.

II.                Za prevladavanje nesklada u odnosu prema lepom potrebno je primeniti onaj stav koji nas upućuje na smernost, skrušenost, uočavanje vrlina kod drugih ljudi, odbacujući isticanje njihovih slabosti. Sem toga, i u nečemu što nam izaziva antipatiju treba uočavati i nešto lepo. Štajner u jednom predavanju navodi legendu o Isusu Hristu, po kojoj je on u hodu sa svojim učenicima naišao na uginulog psa, čije telo se već raspadalo i zaudaralo. Dok su se učenici s grozom odvraćali od tog prizora, Isus im reče: “Kako su mu lepi zubi!” Ako bi ljudi takav stav imali, onda bi njihov nesklad  u pogledu lepog potpuno otpao. A dotle dok se do toga ne dođe, treba da budemo tolerantni prema svima i da poštujemo svačije osećanje lepote. I ne samo lepote u užem smislu, već i osećanje svega onoga čemu se čovek divi i što mu je drago, u šta veruje kao u neki ideal kojem teži.

III.             Za preovladavanje nesklada u odnosu na ljudska htenja, na delovanje ljudske volje potrebno je držati se osnovnog stava da se nijednim svojim delom, nijednom svojom rečju ne zadire u slobodnu odluku volje drugih ljudi. U primeru sađenja drveta ili zidanja kuće koja baca hlad na susedovo imanje zadire se u njegovu volju, jer je on na tom mestu želeo da poseje nešto, što u hladu neće uspevati. A da ne govorimo o tome kad neko nekoga na nešto nateruje, jer to spada u teške izopačenosti! To je pitanje morala. Odbacivši raspravu o izopačenima, treba naglasiti da ljudi vrlo često nesvesno ili sa pogrešnim uverenjem stvaraju nesklad u ovoj oblasti. Da bi se to prevladalo i ponovo uspostavio sklad, treba razvijati ljubav i s ljubavlju primati i potpomagati tuđe želje - naravno samo ako nisu nemoralne, a nikako drugima nametati svoje.

Iz ovih kratkih izlaganja može se uvideti da potpuni sklad među ljudima može biti samo jedan daleki ideal, ali ideal kojem treba težiti - i koji nije nemoguć. Pokušaćemo da to objasnimo posebno za svaku od ove tri vrste nesklada, mada te tri oblasti nikad nisu potpuno odeljene, uvek su jedna u drugu upletene.

* * * * * * *

Najteže je uskladiti ono štoproizilazi iz čovekove volje, jer nam je to najmanje svesno. U ispoljavanjima svoje volje čovek ima svest kao u spavanju bez snova. Njih saznaje tek kad se pretvore u pokret ili slično što svojim čulima zapaža i u čemu tako dobije neku predstavu. No koliko je siromašna takva predstava o prstu koji smo podigli prema čitavom procesu naprezanja mnogobrojnih mišića za koje i ne znamo da postoje niti kakav se proces sagorevanja i izmene materija u njima obavlja! Mnogi zbog toga smatraju da ne postoji nikakva sloboda volje, ali je to ipak netačno. Ona je vrlo ograničena u raznim okolnostima, ali u tim okvirima ona ima i vrlo mnogo mogućnosti da se slobodno ispoljava. Naravno da je to ideal koji se teško postiže, naročito ako se zamišlja u nekom apsolutnom smislu. Ali ako se ograničimo na sitnije, konkretnije - ne uopštavane stvari, mi možemo biti svesni svih podsticaja i pobuda koji su našu volju pokrenuli da nešto ostvari. Naravno da se vrlo često dešava da u autobusu nesvesno nekoga gurnemo ili nagazimo, ali to je čin iz neslobode - odbacili smo uzimanje u obzir zlih namera. Međutim, i zločinci svoja dela skoro uvek čine iz svoje neslobode - izuzetno su retki izopačeni svesni zločinci.

Preko čovekove volje izražava se ljudska sloboda ili nesloboda, te je zato uobičajeno da se upotrebljava izraz “sloboda volje”, za koji će se iz daljih izlaganja videti da nije prikladan, jer bi on u stvari značio nekontrolisanost volje. Gore je već nabačeno da je s tim u vezi i moral i ljubav, pomoću koje se može uspostaviti sklad. Da bismo se približili ovom rešenju, navešćemo neke jednostavnije primere.

Jedan čovek obeća drugome da će u određeno vreme doći kod njega i doneti mu neko pismo, koje je za ovoga od izvanrednog značaja i vrlo hitno. U određeno vreme taj čovek ne dolazi niti mu se ni na koji način javlja, te je domaćin vrlo uzbuđen i ljut. Pošto je taj čovek samo u prolazu kroz to mesto, domaćin ni narednih dana nema mogućnosti da ga potraži, te zbog toga neprimljenog pisma pretrpi veliku štetu. Međutim, posle dužeg vremena taj mu se čovek javlja telefonom i objašnjava da je na putu ka njemu pretrpeo tešku saobraćajnu nesreću i da je se tek sad ojačao toliko da mu se može javiti iz bolnice. Kod domaćina se ljutnja pretvara u radost što je ovaj čovek ipak ostao živ.

Ili: Jedno dete se loše ponaša i kredom udari učiteljicu u glavu. Učiteljica se onda raspituje i saznaje da ono živi sa majkom, koju je muž napustio i ne brine uopšte o detetu, a ona je sva nesređena, histerična i nerazumna, te svojim ispadima nepovoljno deluje na dete. Istraga se tu obično završava, ali ova učiteljica ide dalje i saznaje da je majka odrasla pored oca pijanice, koji je nju i njenu majku na sve moguće načine kinjio i tukao, te učiteljica oseća vrlo veliko sažaljenje prema detetovoj majci i ogorčena je zbog njenog oca pijanice. Ona istražuje i dalje i saznaje da je taj čovek kao dečko nehotice ubio svog brata i da ga je ta slika stalno progonila i od nje je tražio spas u pijanstvu. Pošto se ovde ograničavamo na izlaganja o stvarima koje se saznaju običnim čulnim posmatranjem, mi ovde nećemo govoriti zašto je taj čovek ubio brata, već ćemo se zadovoljiti s uobičajenim objašnjenjem da je to bio nesrećan slučaj.

Sledeće se moglo dogoditi u starija vremena. Stranac dolazi u neko mesto, raspituje se za jednu porodicu i kad ih je našao predaje im kesu sa dukatima. Na pitanje iznenađenih ukućana objašnjava da je u nekoj dalekoj zemlji na konaku upoznao nekog čoveka i pošto se ispostavilo da idu u istom pravcu, krenuli su sutradan zajedno. U putu njegovog sagovornika ujede vrlo otrovna zmija i on je u grčevima pre nego što će da izdahne uspeo da mu pokaže tu kesu i izgovori ime te porodice i mesto. Po opisu toga čoveka niko od ukućana nije ni slutio ko bi to mogao biti. - Ali... Domaćin, koji je pre više godina umro, pozajmio je u četiri oka svom prijatelju dukate kad je ovaj krenuo u svet. Posle dužeg vremena i ne mogući sam da dukate vrati našao je taj prijatelj onog čoveka koga je ujela zmija i dao mu amanet da ovu kesu sa dukatima preda ili tom domaćinu - ako je živ - ili njegovim naslednicima.

U prvom primeru vidimo kako je razjašnjenje jednog nekorektnog postupka došlo samo. U drugom kako se učiteljica trudila da za neispravan postupak deteta nađe neko objašnjenje. U trećem kako je razjašnjenje jednog moralnog postupka (sem poštenja dosioca) ostalo nerazjašnjeno. Prvi slučaj je najlakši da se razume i oprosti, ali pretpostavimo da je onaj donosilac pisma poginuo i da domaćin o tome nikad nije saznao, iako se o njemu i raspitivao? Nije li mudro da i u takvim slučajevima budemo uvek spremni da praštamo? Kao što u bezbroj slučajeva mi ne znamo zašto nam je preko nekog došla kesa sa dukatima, isto tako ne znamo ni sve uzroke zašto nam je neko nešto na žao učinio.

Sem toga, mi ne znamo ni šta bi se desilo da nam se neka neprijatnost nije dogodila. Tek u vrlo retkim slučajevima naknadno saznajemo. Na primer, ako je neko na putu za aerodrom pao i slomio nogu, te je odnet u bolnicu, umesto da se ukrcao u avion koji se po uzletanju srušio i zapalio, te bi i on s drugim punicima izgoreo. Međutim, u daleko najvećem broju slučajeva mi to nikad ne saznajemo, pa je dobro razmisliti o takvim mogućnostima. Recimo, čovek iz prvog primera bi možda sa na vreme dobijenim pismom otišao negde gde bi ga zadesila neka nesreća. Učiteljicu je udarac kredom u glavu pokrenuo da nešto sazna, upoznala je izvesne uzajamne odnose među ljudima zahvaljujući tome što je doživela taj bol, te je na taj način postala savršenija; a da je dete nije udarilo, možda bi ga samo rutinski izgrdila zbog nemirluka i ostala bi onakva kakva jeste i to bi nepovoljnije delovalo na vaspitanje druge dece. I kod onih ukućana život se mogao promeniti i na bolje i na gore. - To sve mogu izgledati neke misaone špekulacije, ali i u mudrosti našeg naroda postoji izreka: “Ko zna zašto je to dobro!”, kada se dogodi neka nezgoda.

Objašnjenje i razumevanje moralnih odnosno nemoralnih postupaka ljudi nikako ne znači neko relativizovanje morala. Svakako da gađanje učiteljice kredom i kinjenje porodice  u pijanstvu nisu postupci koji su poželjni i kojima treba povlađivati. Te postupke treba osuđivati, ali ne i njihove počinioce. Razlozi za to se već i iz ovih malih objašnjenja mogu uvideti, a o tome će i docnije biti govora. U svakom slučaju za postupke koji dolaze preko ljudske volje potrebno je u sećanje prizvati i protekle događaje. A od te snage sećanja je zavisno čovekovo ja i njegov istinski život.

* * * * * * *

Za razliku od htenja u kojem čovek ima svest kao u spavanju bez snova, u osećanjima smo nešto budniji. U njima imamo svest kao pri sanjanju. Mi možemo povezati osećaj mirisa nekog jela sa željom da ga jedemo ili zvuke neke muzike sa našim veselim ili tužnim raspoloženjem. Mi takođe znamo da volimo neku boju, ali zašto baš nju najviše volimo, to nam izmiče iz područja svesti. To je uglavnom sa većinom naših simpatija i antipatija, a one treba da nam postanu čula za zapažanje sveta. Međutim, ako promislimo o nekim svojim osećajima i osećanjima, mi možemo doći do pune svesti o njima zašto nastaju. A ako saznamo zašto i kako nastaju, mi onda možemo i da njima ovladamo, a ne samo da im se neumitno pokoravamo i povlađujemo.

Na primer, za svoja osećanja privrženosti nekom narodu ili verskoj zajednici možemo utvrditi da su nastala zato što smo se u njima rodili i u njihovom duhu vaspitavani, da smo od tog naroda ili verske zajednice bezbrojne blagodeti primili. Na taj način možemo u punoj skrušenosti prihvatiti i slična osećanja drugih ljudi i duboko poštovati i one narodnosti i religije koje su - čak i sa najnepristrasnijim procenjivanjem - na neki način manje savršene ili razvijene od naše. Tada ćemo uočiti i njihove vrline i veličanstvenu ulogu u čitavoj harmoniji sveta. Postaćemo pristupačniji i sposobniji za zapažanja i shvatanja onoga što se dešava u oblasti ljudskih osećanja. No za to je potrebno savladati svoju gordost - koja je prvi greh.

Ili, ako u nekoj šumi posebno volimo da idemo po jednoj stazi, pa to dovedemo u vezu s nekim prijatnim događajem koji smo na njoj doživeli, mi onda znamo zašto prema njoj osećamo simpatiju, iako se ona mnogima ne dopada. Međutim, ako je pala kiša i mi znamo da ta staza nije ocedna, mi njome ipak nećemo proći, nego ćemo krenuti nekom drugom. To znači da smo - bar u tom slučaju - uspostavili svoju duševnu ravnotežu, nismo se podali baš tom osećaju simpatije. A preko ovladavanja tom simpatijom, tim osećajem mi smo uticali i na našu volju - krenuli smo drugom stazom.

Iako je ovo vrlo jednostavan primer, on nas može uputiti i na druge slučajeve. Neki put smo i mi zaboravili neki događaj, ali neki prizor ili zvuk koji na njega asocira, odjednom u nama pokrene neko osećanje. Spazimo nekoga od koga nam se učini da je to nama draga osoba koju godinama nismo videli i odjednom osetimo radost. Kad smo bolje pogledali, vidimo da je to naše osećanje izazvano zbog zablude.

No može se desiti da sam pogled na nekog nepoznatog čoveka odmah izazove osećaj simpatije (ili naravno i antipatije). U našem slučaju tu sad nema ni traga ni o nekoj stvarno doživljenoj prijatnosti s njim, niti na nešto na šta bi njegova pojava asocirala. A ipak je snažan osećaj tu - za razliku od pogleda na stotine i hiljade drugih ljudi. U našem sećanju u vezi s tim čovekom baš ničega nema. A da li smemo tvrditi da se nešto čega se ne sećamo i nismo doživeli? Da to nije otišlo u ono ogromno područje zaborava, koje je daleko veće od onoga čega se sećamo?

Dobro je da se ovi primeri upotrebe i za razumevanje i odnos prema osećanjima drugih ljudi. To će kod nas onda izazvati i toleranciju prema svim različitostima u ispoljavanju osećanja. To će uticati i da budemo manje uobraženi i skromniji. Time će se proširiti i naša ljubav prema drugima.

Neko se raduje da kroz šumu ide nekom drugom stazom, a ne onom našom. Duh naroda u kojem se rodio poveo ga je stazom svoga jezika. Preko njega je on doživeo radost primanja pouka i uobličavanja misli o svetu u koji je rođenjem ušao. Ako nas on i sa tom stazom upozna i ako nismo zaleđenog srca, već otvoreni za prijem i novih utisaka i saznanja, mi ćemo osetiti lepotu i u toj njegovoj stazi. To isto ćemo osetiti i pri slušanju verskih ubeđenja, naravno kad su iskrena - ni o izopačenjima ove vrste nećemo govoriti. Radovaćemo se i onim umetničkim delima kojima se on raduje - ni ovde ne uzimamo u obzir izopačenosti.

Ako smo se razočarali kad smo videli da nam je neka zabluda izazvala radost, mi samu tu radost bolje možemo upoznati. Ona je oslobođena od nekog ranijeg osećanja prijatnosti - možda egoističkog, pa je možemo u čistijem vidu posmatrati. Nije li sam stas i pokreti osobe koja nas je podsetila na nekog dragog nešto čemu se treba diviti, u čemu se objavljuje nešto veličanstveno?

Ako smo dubok osećaj doživeli na nekoj nepoznatoj osobi tako da taj jedini susret sa njom decenijama ostane u našem sećanju, zar da nam ne bude žao što to sećanje ne dostiže i u vreme pre našeg tadašnjeg susreta, u vreme kad smo sa njom možda ipak bili u nekoj prisnoj vezi? Teško je verovati da je to samo “slučaj” i da se iza toga ne krije neka duboka tajna. Ali ipak treba negovati i smernost koja nam nalaže da imamo strpljenja i čekamo kad će nam se čak i takve stvari objaviti i razjasniti. No dobro je u punoj duševnoj ravnoteži promisliti o takvim stvarima, jer ćemo onda početi da istinski osećamo delovanja ljudskih duša jedne na druge.

* * * * * * *

U svome htenju imamo svest kao u spavanju, u osećanju kao kad sanjamo. Jedino smo u mišljenju i predstavljanju budni. Prema tome, ako govorimo o slobodi volje ili o slobodi osećanja, to može biti jedino u onoj meri i u onom opsegu, u kojem smo mi prožeti mišljenjem, ako smo ih mišljenjem svesno pobudili, jer ono što nije potpuno svesno ne može biti ni slobodno.

Mišljenje je delatnost kojom se posmatrani opažaji povezuju sa odgovarajućim pojmovima. Predstave se nalaze na neki način između opažaja i pojmova. Kad predmet opažanja nestane, iščezne, izmakne se iz vidokruga našeg posmatranja, u našoj svesti ostaje njegova slika, njegova predstava, koju doživljavamo kao sadržinu svoga ja. S druge strane, ako imamo neku ideju, neki pojam koji hoćemo da ostvarimo, mi taj pojam moramo prvo u sebi pretvoriti u konkretnu (ne neku uopštenu) predstavu, koju posle ostvarujemo u svetu opažaja.

Opažaji nam dolaze spolja, te zavise od mesta gde se nalazimo i od našeg ustrojstva - kako su izgrađena naša čula i drugo. Pojmovi nam se pojavljuju iznutra i mi ih mišljenjem dovodimo u vezu sa opažajima koje posmatramo. To je čin saznavanja: spajanje spoljašnjeg i unutrašnjeg. To spajanje se vrši samo u čovekovoj svesti, jer je čovek tako sazdan da njemu opažaji i pojmovi prilaze razdvojeno. Inače su sami pojmovi nerazdvojno vezani za stvari koje opažamo, samo što ih mi ne doživljujemo u istom činu, već ih moramo spajati pomoću mišljenja.

Pošto svaki čovek iz neizmernog sveta opažaja samo neke opaža i spaja sa odgovarajućim pojmovima i onda ih dovodi u vezu i sa svojim osećanjima, nastaju individualne razlike među ljudima. Sâmo mišljenje je inače univerzalno, ali se te individualne razlike stvaraju, kad se ono poveže sa čovekovim osetom i osećanjem. Na taj način svaki čovek stiče izvesne predstave, koje su zavisne kako od mesta posmatranja i samog ustrojstva čovekovog, tako i od osećanja kojima natapamo iskustva o spoljašnjem svetu odnosno skup naših predstava.

Za razliku od osećanja i volje, u kojima smo manje budni ali njihova ispoljavanja vrlo snažno doživljujemo, mišljenje nas ostavlja hladnim. Njega vrlo teško možemo posmatrati, jer je to naša sopstvena delatnost, preko koje je naša svest dok mislimo upravljena na predmet posmatranja i traženje odgovarajućeg pojma, a ne na samo mišljenje.

Preko te delatnosti mišljenja mi saznajemo i za svoje ja, da je ono to što dela; dobijamo svest o ja, dok je sâmo istinsko ja u okviru samog bića mišljenja. Svest o ja dolazi preko čovekovog telesnog organizma, ali kad jednom nastane ona od njega postaje nezavisna, jer je preuzima mišljenje. To čovekovo telesno-duševno ustrojstvo biva potisnuto kad se pojavi mišljenje, te ono ni malo ne može uticati na njegovu suštinu.

Pošto je tema samog ovog spisa kako da se sredi mišljenje, date su na ovom mestu na aforistički način izvesne postavke iz “Filozofije slobode” Rudolfa Štajnera, iz koje treba dodati i to da svaki čovek - naravno ako hoće da misli - u samom mišljenju pre svega drugog može upoznati suštinu duhovnog.

Na primer, ako ja u sebi razmišljam “dva i dva je četiri” ili “krug je linija u ravni, kod koje su sve tačke podjednako udaljene od jedne središne tačke”, ni dvojke ni tačke ni linije ne nalaze se u svetu opažaja - one su čisto u duhovnome. Za njih se ne može reći da se nalaze u prostoru ni da se kreću u vremenu. Iste te misli je imao i neki Kinez pre hiljadu godina, naravno na svom jeziku, što pokazuje da ne zavise ni od jezika. Međutim, za celokupan čulni svet odnosno za sve što se obično naziva materijom ili materijalnim bitno jeste to da se to nalazi i u prostoru i u vremenu.

Gornji primeri su najjednostavniji ispit, na kojem svi materijalisti padaju. Oni će se možda batrgati i davati neka nategnuta obajnjenja da opšti pojam “lav” ili “kuća” nisu duhovne vrste, već da obuhvataju sve postojeće materijalne lavove odnosno kuće. Gramatika im naravno neće ići na ruku i oni neće moći objasniti zašto su ti pojmovi u jednini, ako se odnose na veliki broj. A kako materijalno objasniti “poštenje”, “zavist”, “ushićenost”? Njihove manifestacije se mogu pojaviti u svetu opažaja, u materijalnom, ali samo u pojedinačnim, konkretnim slučajevima, ali ni za jedan takav konkretan slučaj se ne može reći da je obuhvatio sve “poštenje” odnosno celokupan pojam “poštenje” itd.

Univerzalnost mišljenja, koje samim svojim bićem nadvlađuje čovekovo telesno-duševno ustrojstvo može se videti i po tome, što će svi ljudi, sa najraznovrsnijim ustrojstvom misliti: “Ako je A = V i V = S, onda je i A = S.” Ako kroz neku rupu prodire voda u čamac, svaki će - ko je već doneo odluku to da spreči - nastojati da rupu nekako zapuši. To neće zavisiti od toga da li neko ima bolji ili lošiji vid ili možda samo jedno oko, niti da li pri tom oseća da je voda hladna ili topla. Opažaj prodiranja vode i želja da se to spreči spadaju u čovekovo telesno-duševno ustrojstvo, koje kod raznih ljudi jeste različito, ali mišljenje kojim se dolazi do toga da radi toga rupu treba zapušiti potpuno je univerzalno. Tim univerzalnim mišljenjem se kod svih povezuju isti pojmovi “čamac”, “voda”, “prodire”, “rupa”, “zapuštiti”. Međutim, kod pojedinih ljudi će pri tom delovati različita osećanja i nagoni, a oni takođe spadaju u svet opažaja i u zavisnosti su od njihovog ustrojstva; strah, hladnokrvnost, dužnost, osećaj mokrih nogu i drugo. Isto tako svaki pojedinac mora u sebi prvo da stvori svoju predstavu “čep”, “krpa” ili”noga”, kojom će rupu zapušiti, pa tek onda takvom konkretnom predstavom da pokrene svoju volju i da to ostvari u svetu opažaja. No pri samom mišljenju kojim se dolazi do toga da rupu treba zašušiti i to bilo čim čovekovo telesno-duševno ustrojstvo je potpunopotisnuto.

* * * * * * *

Na osnovu gornjih izlaganja i da bismo sredili svoje mišljenje mi moramo uočiti razliku između:

1. onoga što preko našeg telesno-duševnog ustrojstva dolazi iz sveta opažaja,

2. same delatnosti mišljenja koja je od tog ustrojstva nezavisna, i

3. promene koju smo u svetu opažaja izvršili preko svog telesno-duševnog ustrojstva.

Iz ovog račšlanjenja može se već naslutiti i u čemu se sastoji čovekova sloboda: ako otpadne ono što je navedeno pod 1. tad čovek na osnovu onog dêla svetskih misli koje je u svoje ja primio i koje ga čine individualnim deluje isključivo iz ljubavi prema onome što hoće da ostvari - bez ikakve prinude koja bi dolazila preko njegovog telesno-duševnog ustrojstva. To je etički individualizam, jer se etičkim može smatrati samo ono što se čini iz slobode.

Iz ovoga se može videti, da je razvijenija, veća individualnost ona, kod koje je snažnija snaga sećanja, ali prohristovljena snaga sećanja, ona koja je u stanju da osvetli što veći broj istinitih ideja. Takve misli onda kod slobodnog čoveka pobuđuju htenje nezavisno od njegovog telesno-duševnog ustrojstva i samo na osnovu predstava koje on sam u svojoj duši izabere. To telesno-duševno ustrojstvo tada nije uzrok nego oruđe, kojim se služi slobodan čovek za ostvarenje svojih zamisli u svetu opažaja. On je tada tvorac nečeg novog u svetu, ništa ne razara.

Iz ovih izlaganja dalje izlazi da dva tako moralno slobodna čoveka - u Hristu slobodna čoveka - ne mogu doći do nekog moralnog nesporazuma, jer iz istog sveta misli dobijaju svetlost za ono šta hoće da čine i to isključivo iz ljubavi prema tom stvaranju. A jedino ljubav ima tu osobinu da ne može doći u sukob ili nesklad ni sa kim i ni sa čim, kad se ona širi i umnožava.

Među slobodnim ljudima je potpuni sklad.

Beograd, april i novembar 1998