Tročlano društveno uredjenje: Propast zapada "da" ili "ne"

VOJISLAV Đ. JANKOVIĆ

PROPAST ZAPADA

"DA!" ili "NE! "

BEOGRAD

1992-1994

1. DVA SUPROTNA STANOVIŠTA

Pre prvog svetskog rata je napisao, a tek posle rata je objavio Osvald Špengler[1] svoju knjigu "Propast Zapada".[2] Na osnovu odličnog poznavanja raznih naučnih grana i sa materijalističkim nastrojenjima, proučavajući razne savremene pojave i poredeći ih sa ranijim kulturama, koje su imale svoje detinjstvo, zrelost, starost, pa su najzad izumrle, on je izračunao da će zapadna kultura oko 2200. godine propasti i preći u potpuno varvarstvo. Pri tome je on na izvanredno dokumentovan način i vrlo precizno primenio strogo naučne metode, razrađene i primenjivane u modernim naukama o prirodi. Na besprekorno naučni način dolazi Osvald Špengler do toga da će zapadna kultura sa svojim američkim dodatkom potpuno propasti i preći u varvarstvo negde na početku trećeg milenijuma i on to objašnjava kao neku potpuno fizičku neminovnost, kao bilo kakav drugi fizički proces.

Sa prirodnim naukama isto tako dobro upoznat, ali spiritualno orijentisan Rudolf Štajner[3] u većem broju svojih predavanja vrlo burno je reagovao na ovu Špenglerovu knjigu, koja je u to vreme ostavila vrlo dubok utisak naročito kod mlađih generacija. Priznajući da se nikakav ozbiljniji prigovor na Špenglerova naučna izlaganja ne može staviti, bar ne sa uobičajenim shvatanjima tadašnjeg prosečno obrazovanog čoveka, jer je iz takvih naučnih shvatanja proizišlo i Špenglerovo mišljenje, Štajner u predavanju od 16 jula 1920. godine[4] navodi da je Osvald Špengler uprkos svojoj izvanrednoj genijalnosti napisao takođe i najveće budalaštine. Uzgred napominje da je to ipak jedna novija pojava, tj. da čovek mora biti izvanredno pametan da bi mogao izmisliti najblesavije gluposti.

Rudolf Štajner se potpuno slaže sa Osvaldom Špenglerom u pogledu propasti Zapada, ako se posmatra suština onoga što je tada delovalo u socijalnom, u političkom i u duhovnom životu. Međutim, tome nasuprot i kao jedino spasenje Štajner stavlja mudrost inicijacije i impulse koji iz nje dolaze. Inače, sama materijalistički orijentisana nauka, kao i društvena shvatanja i uređenja koja iz njenih postavki proizilaze vode isključivo propadanju kulture. Za razliku od ranijih kultura, koje su se razvijale i propadale i koje su vođene sa izvesnih misteriskih mesta pomoću starih mudrosti inicijacije i koje su se tako nadovezivale jedne na drugu da je uvek iz jedne odumrle kulture nastajala klica za rađanje druge, mada uvek sa sve manjom atavističkom mudrošću, današnja kultura je izgubila to takoreći automatsko vođenje, jer je ta mudrost usahnula.

Stara misterijska mudrost je potpuno ugašena, jer je bilo potrebno da se čovek u ovom kulturnom razdoblju postavi na sopstvene noge, da razvije svoju samosvest, intelektualizam i slobodu. U vezi s tim počeo je od XV veka izvanredan uspon nauka o prirodi, a uporedo s tim je čovečanstvo zapadalo u najdublji materijalizam. Taj materijalizam i vodi Zapad u propast i ona se pomoću istih tih nauka može i dokazati.

Međutim - za razliku od Špenglera - Štajner u tome ne vidi nikakvu neminovnost. Spas ili propast zavisiće isključivo od čovekove volje i da li će ljudi iz svoje slobode prihvatiti impulse iz mudrosti nove inicijacije, koja se osniva na punoj svesti i na strogim metodama razvijenim baš u tim naukama o prirodi, a na način koji je on objavio u svojim mnogobrojnim spisima i predavanjima. On u predavanju od 11 jula 1919 godine[5] izričito kaže da ne smatra da je njegov put jedini, ali ga on preporučuje kao najpouzdanji za ojačavanje mišljenja i ojačavanje volje radi uvođenja čoveka u duhovne svetove. Pri tome se mora svesno raditi na jačanju svojih duševnih snaga. Svet misli, aktivnost mišljenja svesno se uzdiže na jedan viši stepen od običnog, a priroda volje se samosvesno čini predmetom

[1] Oswald Spengler, 1880-1936

[2] "Der Untergang des Abendlandes. Umrisse der Morphologie der Weltgeschichte", Wien und Leipzig 1918, München 1922 - vidi 4 str.309

[3] Rudolf Steiner, 1861-1925

[4] GA 198 Heilfaktoren für den sozialen Organismus, str.262

[5] GA 330 Neugestaltung des sozialen Organismus, str.375vaspitavanja sebe.[1]

U običnom životu je mišljenje i predstavljanje kao neki čisto pasivni posmatrač onoga do čega se dolazi iskustvom. Školovanjem se oni dovode u unutrašnju delatnost, slično tome kao kad se u spoljašnjem svetu čovek kreće svojim udovima. Volja se unosi u mišljenje, ali ne takva koja bi aktivnost mišljenja učinila samovoljnom, nego volja koja mišljenje prilagođava pojavama u svetu. Zbog toga je dobra priprema, ako se čovek prvo disciplinuje na naučnim istraživanjima prirodnih pojava, pa onda pređe na duhovna istraživanja. Sličan je slučaj i sa voljom. Dok se u običnom životu čovek iz dana u dan nesvesno menja pod uticajima ovakvih ili onakvih iskustava, čovek sada svesno ovladava svojom voljom i sistematski radi na svome sopstvenom odgajanju i vaspitavanju.

U istom predavanju Štajner priznaje da taj njegov put može nekom izgledati težak i nedovoljno razumljiv, ali navodi da stari način duhovnog gledanja nije više upotrebljiv za modernog čoveka. Materijalističko shvatanje je duboko prodrlo i u hrišćanstvo, koje više ne shvata šta se dogodilo na Golgoti i u kojem se na Isusa Hrista sve više gleda samo kao na "jednostavnog čoveka iz Nazareta", ne shvatajući njegovu božansku prirodu i impuls koji je Hristos u čovečanstvo doneo. S druge strane, on ukazuje i na karikaturu duhovnog istraživanja koja se pojavila u spiritizmu, a koja na materijalan način želi da dokaže postojanje duhovnog sveta odnosno da slično materijalnim istraživanjima u životu dokaže postojanje i duha. Međutim, duh se ni u kojem slučaju ne može dokazati materijalno.

Na prigovore da se znanja o duhovnim svetovima ne smeju javno saopštavati pred velikom masom ljudi, Štajner tu kaže "da smo mi danas i duhovno stupili u demokratsko doba, te da bi se danas ogrešilo o čovečanstvo, ako bi se htela praviti razlika između profanih i posvećenih". Onaj ko je po svojoj sudbini prodro u duhovne svetove, ima i obavezu da u najširem obimu govori o tome, obraćajući se zdravom ljudskom razumu. Štaviše, ako bi se odbio put kojim čovek može doći do duha i ako bi se nastavilo sa isključivo materijalističkim načinom posmatranja, u evropski duhovni život bi se izlilo mehanizovanje duha, vegetabilizovanje duše i animalizovanje tela.[2] Ako se ljudi prožmu sa zapadnim mehanizovanjem duha, onda će se sa ovim spojiti istočno animalizovanje tela, koje se ispoljava u socijalnim zahtevima u obliku animalnih instinkata i pustih nagona. Jedno je u vezi s drugim. U sredini je izraženo vegetabilizovanje duše odnosno pospanost duševnog života, koji ne želi da se probudi stupanjem na put duha. Srednja Evropa je u XIX veku dobrovoljno prihvatila podražavanje zapadnih naroda. Međutim, Štajner se nada da će u njoj ratne nevolje Ijude nagnati da potraže drugi put, put duha, uprkos tome što oni drugi imaju moć. To je put koji je on dao još pre kraja XIX veka sa svojom "Filozofijom slobode",[3] koju je napisao 1892, a objavio 1894. godine, a koja tada nije naišla na odgovarajući prijem. Tu je dat put za oslobađanje duha, kojim se dolazi do stvarnog posmatranja duhovnog sveta. Tada se nalazi put ka pravoj jednakosti među ljudima, koja se nikad ne može postići nekim spoljašnjim ekonomskim poretkom. A kad tako produševljeni ljudi dođu do istinskog shvatanja jednakosti, onda će oni svesno kao duhovna bića opstiti među sobom u Ijubavi i doći do pravog, svečovečanskog bratstva.[4]

Pošto Štajner nikad nije živeo u nekim apstrakcijama, već je uvek nastojao da svoja znanja primeni u praktičnom životu, uzimajući u obzir sve realne činjenice, on se naravno nije nadao da će sad svi ljudi početi da čitaju njegovu "Filozofiju slobode" i druge spise, i da primenjuju uputstva koja su u njima data. Međutim, uzimajući u obzir da su ljudi onakvi kakvi su, on je uvek davao praktična uputstva i savete, koje može da shvati svaki čovek koji ima zdrav razum, pa i bez obzira na njegov stepen obrazovanja. A kad shvati da su ta

[1] Vidi referencu 5, str. 358

[2] a. Vidi referencu 5, str. 380-381; b.Hans Kühn: "Dreigliederungs-Zeit", Philosophisch-Anthropsophi-scher Verlag, Dornach, Schweiz, str. 8l

[3] GA 4 Die Philosophie der Freiheit

[4] Vidi referencu 5, str. 382

uputstva ispravna i na spas kako pojedinca, tako i čitavog čovečanstva, onda ostaje samo dobra volja da njih i primeni. Svaki čovek jedino iz svoje slobode može da se odluči da li će ići Hristovim putem, tj. raditi za dobro čitavog čovečanstva ili će ići putevima zavodnika i raditi u smislu lićnog ili i nekog grupnog egoizma. Uviđajući da su mnoge ljudske duše u velikoj meri uspavane, on je nastojao da ih probudi, pa se nadao da će ih potresni i katastrofalnl događaji prodrmati i pokrenuti da se oslobode starih i šablonskih načina mlšljenja i da potraže nešto novo što bi bilo prilagođeno sadašnjem razvoju čovečanstva, a da se ne drže starih i preživelih predstava o državnom uređenju i o životu uopšte. Imajući to u vidu, on je poslednje godine svog života proveo u neumornom objašnjavanju potrebe da se država po svojoj strukturi razbije na tri potpuno nezavisne oblasti, čijim bi radom samo koordiniralo jedno zajedničko telo:

Prva oblast bi bila oblast duhovnog života, u koju bi spadale sve nauke i umetnosti, nastava i vaspitanje, verske i narodnosne zajednice i drugo i u njoj bi moralo da vlada načelo apsolutne slobode. To je oblast individualizma.[1]

Druga oblast bi bila oblast državno-pravnog života, koja bi bila zasnovana na načelu jednakosti među ljudima. Jedino u njoj imaju smisla demokratska načela i biranje uprave slobodnim izjašnjavanjem svih punoletnih građana, jer svaki dovek bez obzira na svoja znanja i sposobnosti ima u svojoj duši osećaj za pravdu, te shvatanje većine mora biti merodavno za ovu oblast. To je jedino oblast demokratije.

Treća oblast bi bila oblast privrednog života. U njoj mora da vlada načelo bratstva. Ako neki čovek ima više nadarenosti od drugog, to ne znači da on njega treba da porobljava i eksploatiše, već da se prema njemu odnosi sa ljubavlju, kao prema svom mlađem - možda i maloletnom - bratu, koji ima sasvim slične potrebe kao i on. Ovo je samo oblast socijalizma.

Ovu podelu Rudolf Štajner u predavanju od 11 februara 1919 godine objašnjava i sa izvesnog dubljeg stanovišta:[2]

"I tako smo ove tri oblasti duhovnonaučno razdvojili; duhovni život s njegovim ukazivanjem na natčulni život pre rođenja; pravi državni život sa njegovim odnosom prema impulsima, koji se odigravaju između rođenja i smrti; pravi privredni život, koji ukazuje na ono, što ćemo mi doživljavati onda, kad budemo prošli kroz dveri smrti. Isto tako kao što je istina, da je čovek ne samo zemaljsko nego istovremeno i nadzemaljsko biće, da on u sebi nosi posledice onoga što je pre rođenja u natčulnome 'prethodno' doživeo, da on za sebe razvija klice za ono što treba da doživljava u životu posle smrti - ako smem da upotrebim ovu sliku, isto tako kao što je u ovom pogledu čovekov život trostruk i što čovek pored ova dva ogledanja natčulnog života preživljava još i svoj poseban zemaljski između rođenja i smrti, isto tako je istina da je ovaj život čovekov u sebi trostruko raščlanjen, isto tako je istina da socijalni organizam u kojem se čovek nalazi mora biti trostruko raščlanjen, ako njegova celokupna ljudska duša u tom socijalnom organizmu treba da ima svoju podlogu, svoju bazu."

Ovakve reči zahtevaju prihvatanje izvesnih novih ideja, a takođe i pojmova koji nisu mnogo uobičajeni, koji su pod uticajem materijalističkog shvatanja sveta potpuno odbačeni. To takođe zahteva i menjanje samog načina mišljenja, jer dosadašaja shvatanja, stavovi i organizacije društva koje iz starog načina proizilaze vode isključivo pustošenju, uništavanju zapadne kulture.

[1] a. Vidi referencu 7b, str.81: b. GA 296 Die Erziehungsfrage als soziale Frage

[2] a. Vidi referencu 7b, str. 41; b. GA 23 Die Kernpunkte der sozialen Frage; c. GA 193 Der innere Aspekt des sozialen Rätsels

[2]

S toga,neka nam kao osnovno raspoloženje za shvatanje daljih izlaganja budu sledeće reči iz Evanđelja po Luki (L.k.5.36-39).

"A reče im priču:niko ne dere zakrpu od nove haljine i ne stavlja na staru haljinu;inače novu cepa,a staroj ne pristaje zakrpa od nove.I niko ne sipa novo vinou stare mehove;inače će novo vino poderati mehove,ono će se prosuti,a mehovi će propasti;nego novo vino treba sipati u nove mehove.I niko-ko je pio staro-ne želi novo;jer kaže:staro je dobro."

Razlika između materijalističkog stanovišta kakvo zastupa takođe i Špengler i duhovnog stanovišta kakvo zastupa Štajner najbolje se može videti iz njihovog odnosa preme sledećoj naučnoj činjenici koju priznaju i dokazuju obe strane.Materijalistički orijentisana nauka je dokazala da čovek misli mozgom.Štajner to takođe tvrdi,ali prema toj činjenici zauzima stav koji je izneo u predavanju od 30. jula 1920god./12/:

"Čistim pobijanjem materijalizma ništa nije učinjeno,jer ta stvar je u odnosu prema čoveku ovakva;Čovek sezbilja prema čitavom svojem nastrojenj sastoji iz duhovno-duševnog.Ovo duhovno-duševno živi već od pre našeg začeća,našeg rođenja.Ono se jeste izgradilo iz našeg ranijeg zemaljskog utelovljenja,ono je prošlo skroz kroz duhovni svet;ali ono ovde-onda kada prima meso-stvara sebi neku fizičku pasliku,koja se sastoji iz sistema nerava, sistema kostiju,sistema krvi.A sada mi ovde imamo dve stvari:duhovno-duševnog čoveka,te i sliku toga,fizičko-telesnog čoveka.Ako mi sada poimamo obične apstraktne misli,šta tada u nama misli?Tu nemisli duhovno-duševni čovekUpravo onda kada mi apstraktne misli poimamo,kada sa zemaljskom logikom najviše radimo,tada u nama misli telesni mozak.A to je važno da se zna,da je tvrđenje materijalista da mozak misli sasvim tačno za onaj slučaj kada se misli u apstraktnim mislima,jer je fizički mozak slika duhovnog mozga, te ova slika stvara sliku a apstraktno mišljenje jeste samo slika.Tako da se može reći kod ovog slučaja apstraktnog mišljenja misli mozak.

"To je samo jedna specijalna istina za ono što sam rekao na ranijem mestu.Materijalizam je došao samo na to,da mozak misli u onom mišljenju,koje je u našem kulturnom razdoblju naime od sredine XV.v.postalo uobičajeno na Zapadu.A ono što su kao materijalizam utvrdili Molešot /13/,Bihner/14/ i Debeli Fogt/15/,to nije opovrgnuto jednostavno time što se kaže,to je pogrešno,nego to jeste tačno za čovečanstvo koje se sve više i više,naročito od sredineXV.veka,okreće ka čistom materijalizmu.Taj zapadni čovek je jednostavno na putu, da postane biće koje jpš samo fizičkim mozgom misli.Proroci ovog mišljenja fizičkim mozgom,Molešot,Bihner,samo su obznanili šta biva od zapadnih ljudi.Tako da materijalisti imaju pravo sa tim što tvrde za zapadne ljude;to je pogrešno jedino, ako oni to tvrde za ljude uopšte.To što oni kažu,tačno je samo za ljude od sredine XVveka, ali za njih je to tačno.A ljudi su se sada navikli da misle samo mozgom; to je taj danas uobičajeni način mišljenja.Sve što se nalazi u našoj običnoj literaturi,u našoj čitavoj modernoj nauci,to je materijalno mišljenje,jeste takvo mišljenje.Tu i tekako imaju materijalisti pravo,pa bi se moglo reći,da bi Bihner,Fogt nekolegijalno postupili prema svojim materijalističkim kolegama kada bi im oni govorili,da oni misle duhom.To nije istina;oni misle samo mozgom.Tu ništa ne vredi da se pobija,već da se prizna da odistinski put ka materijal nosti nije neko čisto pogrešno shvatanje sveta nego nešto što realno deluje.No stoga ovi ljudi i kažu onda kada se pojavi nešto tako kao što je antropozofski orijentisana nauka o duhu : Ove misli se ne mogu pojmiti,one se nemogu shvatiti. - Da, oni hoće da misle mozgom; no ove misli nauke o duhu mišljene su onim duhovno-duševnim,koje se najpre otrgnulo od mozga.Stoga ljudi moraju težiti, preko misli koje su tako nastale sami svoje

duhovno-duševno otrgnu od mozga tim, što naknadno misle ove misli. Ljudi se moraju potruditi da naknadno misle te misli, da iskoriste tu danas još postojeću mogućnost, da duhovno-duševno otrgnu od onog materijalnog toga mozga. Jer ono je na putu da se okuje za ono materijalno tog mozga. Ljudi se moraju od, toga otrgnuti. Mi dakle nemamo posla sa nekim pogrešnim ili tačnim shvatanjem, nego sa jednim procesom. Onda kad su misli antropozofski orijentisane nauke o duhu bile predate svetu, onda se računalo na to da ljudi, koji su još kadri da u sebi upotrebljavaju te stare mogućnosti otrzanja, da oni njih zbilja upotrebe i gledaju da razumeju te misli slobodne od tela, da time i njihove duše postanu slobodne od tela. To je dakle stvar volje da se antropozofija razume; to je nešto, što to duhovno-duševno treba da otrgne od fizičko-telesnoga. Stoga mi ne stojimo isključivo pred zadatkom da pobijamo neko pogrešno shvatanje sveta, nego pred tom činjenicom da jedan veliki deo čovečanstva hoće da uplovi u to da postane isključivo materija i da iz nje misli, hoće i oseća, te da mi svetu kao realnost želimo da predamo antropozofski orijentisanu nauku o duhu, da bi se duh i duša otrgli od materije. Ljudi treba da budu sačuvani od toga, da ne izgube svoje duhovno-duševno, jer je to duhovno-duševno u opasnosti da baš sasvim uplovi u ono ahrimaničko. Ljudi su u opasnosti da izgube to duhovno-duševno i da sa onim materijalnim iščeznu kao ljudi - kao što sam vam ja to već ranije opisao, da to materijalno iščezava.

Ne radi se dakle o zameni nekog starog saznanja novim, već o tome da se stekne saznanje čina, pomoću kojeg se duša čuva od uplovljavanja u čistu materljalnost, od uplovljavanja tog duhovno-duševnog - čime bi ja bilo poništeno - u ahrimaničko. Ne radi se dakle o tome da se materijalizam pobija, već o tome da se čovečanstvo sačuva od toga, da materijalizam postane taćan; jer on je na putu da bude nešto tačno, ne nešto pogrešno. Kada se o pogrešnom materijalizmu govori, onda se danas nikako ne govori o onom o čemu se radi, nego se mora govoriti o tome, da materijalizam postaje sve tačniji i tačniji i da danas u ovoj kulturi svakim danom postaje sve tačniji i tačniji. Mi to već sa početkom trećeg hiljaduleća možemo doživeti, da se čovečanstvo razvije tako, da materijalizam bude tačno shvatanje. Ne radi se o tome da se materijalizam pobija; nego - pošto on maršuje ka tome da postane tačan - radi se o tome, da se on učini netačnim, jer je on na tom putu da postane činjenica, pošto on nije samo nekakva pogrešna teorija.

Ove stvari bi želeli da prećute oni ljudi, koji bi želeli da ljude učine što je moguće više komotnim, pri čemu kažu: Uvidite samo tu pogrešnost materijalizma! Obratite se apstraktnoj mistici, tada imate vi sve! - Čovek se može predati nekoj takvoj apstraktnoj mistici; ali time on potpomaže onaj realni materijalizam, a ne materijalizam kao čistu teoriju. Mi taj materijalizam moramo nadvladati ne pomoću reči zbog toga što je pogrešan, ta teorija ostaje, nego zato sto je on tačan i pošto ga moramo suzbijati upravo što je on tu kao nešto tačno. Tu stvari primaju drugi vid, ali tu čovek stoji u realnosti duhovnoga sveta ne sa teorijama, nego sa saznanjem, koje je jedan čin u kozmičkoj povezanosti. Današnjm ljudima je do krajnosti neudobno da slušaju ove stvari, pa ipak bi se u ovoj svetlosti upravo moralo posmatrati sve ono, što se i u pojedinostima događa. Zaista, stare metode za borbu su istrošene; sve to što je ranije moglo biti u upotrebi, utrošeno je. Ove stvari se moraju gledati u duhovnoj svetlosti."

2. ISTINA I NEISTINA

"I niko - ko je pio staro - ne želi novo; jer kaže staro je dobro." (Lk.5.39) - Svakako da je vrlo značajna i vrlo raširena ljudska osobina, da onaj ko se napajao starim ne želi da proba novo - pa čak i ako je ono staro vino prokislo. To je u vezi i sa onom duševnom pospanošću, o kojoj je ranije bilo reči, a s kojom ide i mehanizovanje duha i animalizovanje tela. Ako čovek u svojoj duši ne teži ka saznavanju, ako ne želi da u sebe prima uvek sve nove i nove istine, onda takva duša postaje sasvim slična biljci. Ona onda i svoje telesne nagone i instinkte ne kontroliše, već smatra da oni treba sasvim "prirodno" da se iživljavaju kao i kod svake druge životinje, odbacujući bilo kakve moralne norme odnosno "predrasude" - kako se to danas na svakom koraku čuje. Tako vegetabilizovana duša se isto tako rado prepušta razmišljanju o isključivo čulnim, materijalnim stvarima, jer one najbolje udovoljavaju njenim potrebama u ovome životu, a da li tu postoji još nešto - "to ću već videti posle smrti". Kod takve duše se obrazuje sasvim mehanizovani duh, koji misli isključivo mozgom i koji se time potpuno vezuje za materiju.

Pavle u Drugoj poslanici Korinćanima (2.Kor.11.12-15) kaže:

"A što činim činiću i ubuduće, da odsečem povod onima koji traže povoda, da bi se u onome čime se oni hvale našli kao što smo mi. Jer takvi ljudi su lažni apostoli, prevarljivi radnici, koji se pretvaraju u Hristove apostole. I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela. Nije onda ništa veliko kad se i njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti; njihov svršetak biće po njihovim delima."

Iz ovih reči - a i na drugim mestima - vidi se da je već u prvim godinama posle Misterije na Golgoti bilo lažnih apostola, koji su izopačavali evanđelja i skrivali istinu od ljudi, pa da čak i sam satana uzima vid svetlog anđela, koji takve ljude na neki način zavodi. Takve opozicije Hristu postojale su još i pre njegovog silaska u telo Isusa iz Nazareta - što se može videti kako iz Starog zaveta, tako i iz raznih drugih religija, ako se one na ispravan način razumeju. Pošto su pre Hristove pojave u mesu ljudi bili daleko manje odgovorni nego posle, u daljim izlaganjima će se ukazati samo na neke događaje i stavove, koje su zauzimali "lažni apostoli" u hrišćanskim vremenima i područjima, u kojima se raširilo hrišćanstvo. U Pavlovo vreme oni još nisu imali takvu moć, kakvu su stekli kad je hrišćanstvo proglašeno za zvaničnu religiju Rimske imperije, kad je potpalo pod kontrolu države. Sa jačanjem državnog uticaja jačala je i moć "lažnih proroka".

Sledećim izlaganjima nije cilj da se daje bilo kakva moralna procena ili osuda pojedinih ljudi ili grupa ljudi, pošto se stoji na stanovištu da su često i zla delat kao i netačni stavovi imali korisne uloge za ra-zvoj čovečanstva, jer su ljudi na raznim mukama i nesrećama imali moguć-nosti da se sve više razvijaju i da jačaju baš zahvaljujući savlađivanju takvih prepreka - što ne znači da takve prepreke ljudi svesno treba da prave. To nikako! Sem toga ovde posebno treba napomenuti i to, da su neki razvijeniji ljudi, ljudi sa više znanja i sposobnosti uviđali da se nekim, nepripremljenim ljudima ne smeju davati izvesna znanja, jer bi njih ona mogla izložiti velikim opasnostima, te preko njih samih doneti nesreću i čitavom čovečanstvu. Koliko je koji pojedinac u tom razvoju čovečanstva napredovao ili pao, to je pitanje njegove lične sudbine koju je time sam stekao. A ako jo neko nešto loše radio, on je već samim tim sam sebe i osudio i nikad jedan čovek drugom ne sme da bude sudija. Zbog toga se ova izlaganja iznose isključivo radi istine, tj. da bi se ljudi lakše orijen-tisali u sadašnjem razvojnom periodu i po svojoj slobodnoj proceni izabra-li ili put propasti ili put spasenja. Pri tome će kao osnovno raspoloženje biti uzete sledeće reči Jana Husa,[1] čije je telo zbog toga bilo spaljeno, ali duša pošla putem spasenja, a duh putem Hristove slobode:

"Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči istinu, ljubi istinu, govori istinu, čuvaj istinu, brani istinu sve do smrti. Jer istina tebe čini slobodnim od greha, od

[1] Jan Hus, oko 1371-1415. Navodi premia Renate Riemeck: "Verstossen, verfemt, verbrannt", Verlag Urachhaus, 1986, Stuttgartđavola,

od smrti duše i konačno od večite smrti."

Dobro je meditativno se udubljivati u ove reči, gde je prva rečenica upućena na obrazovanje sedam članova čovekovog bića, a druga govori o kozmičkim prilikama koje su u vezi sa čovekom.

Razume se da postoje i suprotni impulsi. Ovde ćemo kao najkarakteri-stičnije navesti reči Fridriha Ničea[1] iz knjige "Ka genealogiji morala".[2] Tu on govori kako su krstaši na Istoku naišli na nepobedivi red asasina (ili na arapskom hašišina), u kojem su niži stepeni živeli u takvoj pokornosti, kojoj nema ravne ni u jednom kaluđerskom redu, dok su samo najviši stepeni za sebe kao tajnu čuvali sledeću devizu:

"Ništa nije istina, sve je dopušteno."

Niče smatra, da je to bila sloboda duha, jer se time otkazivalo vero-vanje i samoj istini. Štajner u predavanju od 24 oktobra 1915. godine[3] kaže da Niče tu ne poznaje pravo stanje stvari. Taj red u stvari dolazi do saznanja o izvesnim duhovnim bićima, čije su najviše snage srodne sa najnižim snagama čovekovim, sa čovekovim čulnim nagonima. To su inteligentna bića koja se nalaze iza zastora prirode i koja su u najeminentnijem smislu neprijateljska ljudima i životinjama.[4] Kad čovek nepriprem-ljen stupi u njihov svet, ta bića u njemu podstiču instinkte razaranja i mržnje i druge. On u svetu ništa ne ceni. On oseća radost u razaranju i uništavanju, oseća radost u mučenju i kinjenju drugih duša. Takvi ljudi ne moraju biti ni malo egoisti. Oni razaraju čisto iz želje i uživanja u razaranju, pa i kad od toga nemaju ni najmanje koristi.

Pre ovog predavanja Štajner u predavanju od 23 oktobra 1915 godine[5] kaže, da se to nekada u tajnim krugovima znalo i vodilo računa o tome, da se znanja o silama koje se nalaze iza zastora prirode ne smeju saopštavati ljudima, koji za to ne bi bili pripremljeni, a priprema se sastojala u tome da se razvije najapsolutnija ljubav i prema biljkama i prema životinjama i prema ljudima. On sam takođe odbija da tajne starih okultnih redova upotrebljava za odgonetanje tajni prirode, te dodaje da se mora sada ići sasvim drugim putem, što se takođe odnosi i na objašnjenja religioznih istina, jer i u tome postoje izvesne opasnosti.

Da je Štajner bio u pravu kad je ukazivao na opasnosti kojima se čovek izlaže kad nepripremljen dođe do dubljih saznanja o tajnama prirode, kad probije zastor prirodnih pojava, navešćemo ovde njegove reči iz istog tog predavanja, a koje su se na žalost obistinile:

"Ukratko, vi ćete iz ovoga uvideti, da nije pametno da se ljudi bez daljnjega puste da tu probiju: da i to već ima svoju opasnost, pošto upravo ta bića, na koja se najpre nailazi nikako nisu prijateljska prema ljudima. Ali ako bi se sad onaj, ko bi probio na onom putu na kojem bi se upravo i moglo probiti kad bi se nastavile današnje metode nauke o prirodi, - ako bi se on u najeminentnijem smislu slučajno sreo sa ovim prema ljudima neprljateljskim bićima, tad bi on upoznao ova ne samo prema ljudima, nego upravo i prema prirodi neprijateljska bića, a i jedan sasvim veliki skup sila, pomoću kojih se zbilja može mnogo razarati.

Nije dakle poželjno, da se propuste oni ljudi, koji još imaju naklonost da zbilja primene ove razarajuće sile, jer bi mnogo od razarajućih sila bilo takoreći u ruke predato. Nego bi se moralo nastojati, da se propuste samo takvi ljudi, koji su sa svojim odgojem došli dotle, da - ako bi im se ova razarajuća bića ponudila - da oni nikako ne upotrebe ovakve razaračke pomoći."

Sedamdeset i sedam godina posle ovih Štajnerovih reči može se napraviti bilans o tome šta je čovečanstvo, posebno onaj najnapredniji njegov deo na Zapadu na ovom polju napravio.

[1] Friedrich Nietzsche, 1844- 1900

[2] "Zur Genealogie der Moral" - vidi 19 str. 273

[3] GA 254 Die okkulte Bewegung im neunzehnten Jahrhundert und ihre Beziehung zur Weltkultur, str.162

[4] Vidi referencu 19, str. 151[5] Vidi referencu 19, str. 151-153

Naučnici su bez potrebnih - u smislu ispravnog okultizma potrebnih - priprema probili zastor prirodnih pojava. Oni ga i dalje sve više i više probijaju. Najspektakularnije - ali ne i najužasnije - su bile bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki. Sem atomske fizike, i u drugim naukama su stvoreni posebni ogranci, čiji sami nazivi govore da se želi probijanje toga zastora: biohemija, genetika, para-psihologija, astronautika i dr. Čovek je stekao i neka direktna iskustva na Mesecu, a pre dvadeset godina lansirana je sonda Pionir 10 koja je izišla pre devet godina izvan Sunčevog sistema, a još uvek se sa nje primaju signali. U psihijatriji se primenjuju metode za ispitivanje čovekovog prenatalnog stanja. Vidovitost, kao i lečenja bioenergijom postali su sasvim normalni pojmovi, a takođe je stvoren i pojam "ekstrasens" i drugi. U Beogradu je 16 marta ove godine 1992. izvršen eksperiment prenošenja misli iz Novosibirskat sa kojim su eksperimentatori vrlo zadovoljni.

Mogućnosti zloupotreba takvih znanja, smišljenih ili iz nemarnosti - takoreći iz igre - ogromne su. To se vidi i na trovanju i sakaćenju čitave Zemlje kao planete. Tu spada i smišljeno ubacivanje olova u benzin i fluora u vodu radi postizanja izvesnih dejstava u masama ljudi itd. Izvesni medicinski preparati su svojevremeno izazvali rađanje hiljada nakazne dece, dok "nauka" nije utvrdila da su štetni. U kompjuterima se stvaraju kartoteke sa detaljnim podacima o svim građanima. Za političke svrhe se upotrebljava masovna hipnoza i posebna tehnika stvaranja delirijumskih raspoloženja. O drogama i raznim drugim naopakim okultnim tehnikama za pomračivanje svesti da i ne govorimo. Mogućnosti su ogromne.

Koliko se to iz oskudnih izveštaja može zaključiti, u svim tim eksperimentima za probijanje zastora čulnih pojava prirode radi se po strogo naučnim metodama, po metodama razvijenim na posmatranju samih čulnih pojava i to sa čisto materijalističkim shvatanjem sveta. Te metode i to shvatanje se primenjuje i na ono što potpuno izmiče čulnim opažanjima. Radi objašnjenja nekih čulnih pojava zamišljaju se razne čestice, sile mediji i drugo, što se čulima nikako ne mogu opažati. Tako su današnji naučnici većinom okultisti materijalizma - kako je to objasnio Štajner u svojim predavanjima od 18. do 24. januara 1914. godine.[1]

Međutim, za razliku od ovih okultista materijalizma, kod okultista koji znaju za postojanje duhovnog sveta i koji idu ispravnim putem velika pažnja se obraća na moralno usavršavanje učenika, jer sa sticanjem ovakvih ili onakvih okultnih znanja, čovek dobija i određenu moć, koju može upotrebiti na razne načine. Tako na primer, da se takva znanja ne bi upotrebila na zlo, Rudolf Štajner kao pravilo daje, da se za jedan korak u saznavanju mraju načiniti tri koraka u moralnom usavršavanju. Razume se da ima i mnogo raznih okultnih redova i pokreta, koji se ovog pravila ne pridržavaju. Neki to i vrlo svesno odbacuju, pošto idu putem ličnog ili pak nekog grupnog egoizma i žele da svoja znanja i druge sposobnosti upotrebe za vladavinu nad drugim ljudima. Hasuprot tome Štajner kao još jedan preduslov za stazu saznanja navodi da čovek ni na koji način ne sme da utiče na odluke slobodne volje drugog čoveka.

S obzirom na postojanje takvih nepripremljenih, moralno nepročišćenih naučnika i raznih neispravnih okultista, a imajući u vidu novija i najnovija naučna otkrića i tendencije, može se uz malo napora i mašte zamisliti, kakve se sve zloupotrebe mogu vršiti na osnovu naučnih pronalazaka kojima se probija zastor pojava čulne prirode. Ili - bolje rečeno - kakve su sve zloupotrebe vršene, vrše se i vršiće se. Ovde ćemo se zaustaviti samo na gornjoj konstataciji da atomske bombe nisu ono najužasnije. Naravno da te zloupotrebe u većini slučajeva ne vrše neposredno baš sami naučnici koji su neku stvar pronašli - sem ako u istraživanjima ne krše i norme moralnog ponašanja i opšte čovečnosti i čoveštva, a u cilju zadovoljavanja svoje radoznalosti, na primer u eksperimentisanjima sa ljudima, a i životinjama. Ali oni ipak snose i deo odgovornosti, ako puštaju da njihova otkrića padnu u ruke ljudi koji ih mogu zloupotrebiti.

[1] GA 151 Der menschliche und der kosmische Gedanke

Ove stvari takođe treba povezati i sa onom devizom koju Niče navodi, jer sa njom ljudi dolaze do toga da se raduju svim vrstama razaranja, kao i mučenja ljudi i životinja. Takvl ljudi sa modernim sredstvima informisanja - a i drugim skrivenim - izvanredno vešto seju mržnju među ljudima, te se raduju kad im uspe da i druge ljude privuku da rade što i oni žele. Pri tom se služe izvanredno inteligentno smišljenim i organizovanim lažima.

Jedna od ovakvih laži je i to, što se ova deviza pripisuje isključivo tamo negde davno i daleko, u Persiji osnovanom muslimanskom redu hašišina ili ismailita, koju je u tvrđtvi Alamut 1090. godine osnovao Hasan ibn Sabah. Takva ili tome slična deviza je nastala i mnogo stotina godina ranije i to i u najhrišćanskijem delu Evrope, možda i pre osnivanja islama, a ona važi i danas za ne mali broj ljudi.

Drugi, danas vrlo raširen i snažan impuls neistine jeste parola: Svaki ima svoju istinu! Svakom čoveku koji nije izgubio zdrav razum mora biti jasno, da istina o nekoj stvari može biti samo jedna, te da - ako više ljudi o njoj različito misle - najviše jedan od njih tu istinu zna. Ako se nekoliko ljudi nalazl pred jednim drvetom pa jedan za njega tvrdi da je to bor, drugi smreka, treći tuja, četvrti omorika, a peti jela, svaki iole pametan čovek će uvideti da je najviše jedan od njih u pravu odnosno - zna istinu, a da svi drugi greše odnosno ne poznaju istinu o tom drvetu i o njemu govore neistinu. S druge strane, ako neko kaže da je zbir brojeva 2+17+36+11+6 jednak 71, drugi 74, treći 72, a četvrti 69, svakom pametnom čoveku je jasno da sva četvorica ne mogu biti u pravu i da najviše jedan od njih zna istinu.

Međutim, ako ja sam izmislim neku priču ili komponujem neku muziku ili naslikam nekog vukodlaka kako ga ja zamišljam, onda te tvorevine moje mašte dobijaju neko realno postojanje, one se uključuju u stvarnost, postaju nekakav deo sveta. I tu opet svaki iole pametan čovek zna, da je on to sam iz svoje mašte stvorio. Tu čovek ima slobodu stvaranja, stvaranja nečeg što postaje istinito, pa bez obzira da li je to dobro ili rđavo.

Kod donošenja ispravnog suda odnosao nalaženja istine u primer sa drvetom ili u primeru sa zbirom brojeva nikakva sloboda ne postoji, u obe te oblasti - u svetu čula i u svetu duha - vlada nužnost. Ako mi ne uviđamo šta je u njima tačno odnosno istinito, to znači da smo u zabludi. Ako pak uviđamo šta je istinito, a dajemo drukčije iskaze o tome, onda lažemo. Isto tako, ako stojimo pred tvorevinama mašte nekog drugog čoveka, koje su za nas sad takođe izvesna opažajna stvarnost, neophodno je da znamo da je njih neki drugi čovek izmislio. Iskaze drugog čoveka koji se odnose na oblast koja je prikazana sa drvetom ili na oblast koja je prikazana sa zbirom brojeva, svaki čovek sam treba i mora da proverava, dok tvorevine mašte drugog čoveka treba da samo prima - sa dopadanjem ili sa nedopadanjem.

Svaki čovek treba da jasno razlikuje tvorevine svoje mašte od pojava koje opaža bilo spoljnim čulima, bilo one koje mu kao duhovne nailaze i iznutra, u njegovoj duši. Ovde se misli isključivo na same pojave, a ne i na njihovo objašnjavanje i tumačenje. Ukoliko čovek brka tvorevine svoje mašte bilo sa stvarnošću koju opaža spolja, bilo sa stvarnošću koja mu se pojavljuje iznutra, onda je to znak neke duševne slabosti - trajne ili trenutne. Kao krajnji slučaj toga je s jedne strane ludilo gde čovek neke svoje halucinacije ili fiksne ideje smatra za stvarnost, te zamišlja da je Napoleon i t.sl. S druge strane, trenutai poremećaj može nastati u bunilu pod uticajem visoke temperature droge ili drugog. Razume se da tu postoji mnogo raznih drugih slučajeva, koji nisu tako jako upadljivi. Čovek često nije u stanju da svoje osećaje i svoje želje, koji mu izbijaju iz njegovog podsvesnog odnosno nesvesnog dela duše, u potpunosti izdvoji i razlikuje od sveta činjenica u koji on njih utkiva. Ali tome razlikovanju on treba da teži. To je ujedno put njegove slobode.

Međutim, ima ljudi koji svesno lažu, svesno iz svoje mašte izmišljaju neke stvari koje onda drugima prikazuju kao da odgovaraju činjenicama sveta ili čulne ili duhovne stvarnosti. Svesno idu za tim da druge ljude zavedu, te da ih porobe time što će ih dovesti do pogrešnih zaključaka i držati u zabludi, pa ih zatim iskoristiti za svoje egoističke svrhe. To se čini ne samo pomoću iskazivanja neistine, nego i pomoću iskazivanja delimičnih istina o nekoj stvari i istovremenim prećutkivanjem drugog dela istine, koji je bitan za donošenje ispravnog suda. Istina je na primer ako se kaže da je Mika udario Žiku. No ako se pri tom ne kaže da je Žika Miku pre toga grubo uvredio, onda čovek izvlači zaključak da je Mika ubojica. A ako se govori samo o uvredi, a ne i o Mikinom reagovanju, onda se izvlači zaključak da je Mika pitom kao jagnje. - Ta tehnika se u velikoj meri primenjuje u politici.

Pri svesnom širenju neistine neki put se angažuje i volja kojom se sugestivno i hipnotički deluje na druge da tu neistinu prime. Snagom volje pojedinci ili grupe ljudi nastoje da potisnu, da uspavaju svest kod drugih i da im u tom stanju pospanosti nametnu u podsvest odredene, pogrešne predstave i ideje i navedu na postupke koje ovi u punoj svesti nikad ne bi vršili. To rade svesni i nesvesni borci protiv Hrista, iako se pri tom često zaklanjaju za ime Isusovo. Oni svesni su se naročito iz određenih razloga opredelili da idu za nekim bogom koji je u opoziciji prema Hristu. Onim nesvesnima nije jasno koga boga služe, ali su ipak prihvatili da raznim ceremonijalnim radnjama i svojom pokornošću nekom autoritetu odnosno nekom svom nastavniku ili učitelju izgrađuju skupnu, kolektivnu svest i da se u nju uključuju. Time se oni odriču sopstvenog moralnog prosuđivanja - što je potpuno suprotno od Hristovog impulsa, impulsa za razvoj individualne svesti kojom se čovek oslobađa od skupinske svesti porodične, narodnosne, sektaške, stranačke ili druge.

U Evanđeljima se taj Hristov impuls može naći na mnogo mesta. Kad Hristos poziva ljude da napuste svoje roditelje ili braću (Mt.10.34, Mt.l2.49, Mt.19.29, Mk.10.29), to ne znači da ih oni odgurnu od sebe nego da apsolutno sve ljude prime jednako kao svoju braću po krvi, jer veza po krvi i po nasledstvu od predaka, koja je bila vrlo značajna u Starom zavetu, sada treba da se kida, da bi čovek stekao svoje individualno ja i slobodu.[1] Ako vrši isceljenja u subotu (Lk.14.3) ili kida klasje u subotu (Lk.6.l, Mk.2.23), to znači oslobađanje i od krutih formi zakona, za koje književnici i zakonici smatraju da su važnije od suštine, te ne poznaju znake novog vremena koje nastupa. On jede zajedno sa carinicima i grešnicima (Mk.2.15, Lk.5.30) na zaprepašćenje fariseja i književnika, koji smatraju da su nešto više od njih, jer pripadaju određenoj sekti, te su baš zbog toga duboko pali zbog svoje gordosti. Ovde ćemo navesti samo sledeće reči iz Evanđelja po Mateju (Mt.10.34-39):

"Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od njegovog oca i kćer od njezine majke i snahu od njezine svekrve, i neprijatelji čovekovi su njegovi domaći. Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan; i koji ne uzima krsta svoga i ne ide za mnom, nije mene dostojan. Ko

nađe život svoj, izgubiće ga, i ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga."

Pošto i danas ima vrlo mnogo i književnika i fariseja - po celom svetu, a ne samo u jevrejstvu - treba dobro proučiti celu glavu 23 iz Evanđelja po Mateju. Ovde ćemo navesti samo ponešto iz nje:

"Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji. Sve dakle što vam kažu činite i držite, ali po delima njihovim ne činite; jer govore, a ne čine." (Mt.23.2-3)

"Vi se ne zovite 'ravi', jer je jedan vaš učitelj, a vi ste svi braća. I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski. Niti se nazivajte nastavnici, jer je jedan nastavnik vaš, Hristos. A najveći među vama neka vam bude sluga." (Mt.23.8-11)

"Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate unutra one koji hoće da uđu." (Mt.23.13)

"Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što prehodite more i kopno da stvorite jednog proselita, i kad postane, činite ga sinom paklenim dvaput gorm od sebe." (Mt.23.15)

[1] GA 103 Das Johannes-Evangelium, prevod Mile Galović: Jovanovo Evanđelje, str. 68"Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a iznutra su puni mrtvačkih kostiju i svake nečistoće." (Mt.23.27)

Dobro treba proučiti celu ovu glavu...

Posledice svesnog širenja i sugestivnog nametanja neistine mogu se zapaziti neki put i u vrlo kratkom vremenu. Ljudi koji to čine, stvaraju od tih svojih neistina izvesne duševne tvorevine sa kojima se stapaju i ne mogu od toga da se oslobode. U narodu se kaže: On toliko laže, da već i sam veruje da je to istina! To je tačno. Krajnja posledica je potpuno ludilo kao kad čovek uobrazi da je Napoleon. Manje posledice su to da takav čovek gubi sposobnost uvida u činjenice koje su u suprotnosti sa njegovom svuda nametanom izmišljotinom. On gubi zdrav razum. Njegove laži, u koje je utkao i svoju volju postaju njegove fiksne ideje. Takav čovek se oseća izgubljenim i zbunjenim pred svetom stvarnosti, jer ga ovaj odbacuje. Kad je takav čovek više ogrezao u tome, to se odražava i na njegovom fizičkom izgledu. Kod obične lažljivosti kao karakterne crte od mladosti, on već posle četrdesete godine ne može da gleda drugoga u oči kad laže, već mu same oči skreću u stranu. Kod one svesne, školovane, okultno školovane lažljivosti sa kojom je angažovana i volja, ne mora da se pojavi to skretanje pogleda, ali se to onda ipak odražava u gestovima i na licu, neki put u nekom grču i iskeženosti. To su sad već predznaci onoga što će tek u budućnosti doći: da će se zli ljudi već po spoljašnjem izgledu raspoznavati i da nemoralni ljudi neće moći istovremeno biti i pametni - kako to objašnjava Štajner u predavanju održanom 7 novembra 1915. godine.[1]

U istom tom predavanju Štajner dalje kaže, da će se u narednoj kulturnoj eposi unutrašnji moralni kvaliteti potpuno odražavati na čovekovom fizičkom telu. Dok čovek danas svoju fizionomiju dobija nasleđem od predaka i naroda, kroz 1500 ili 1600 godina i dalje to više neće biti slučaj. I danas se već kod zlih ljudi može videti da im lice pomalo dobija izgled hijne. U budućnosti će to biti vrlo jasno izraženo i ljudi če dobjijati kruto oblikovanu fizionomiju koja će potpuno odgovarati njihovim moralnim osobinama. Na njima će se odmah videti da li su sa dobrim ili zlim namerama.

Međutim, impuls svesnog širenja neistine kao sredstva za borbu protiv Hristovog impulsa danas je na Zapadu sve jači, a obični ljudi to nikako ne uviđaju. U vezi s tim Rudolf Štajner u predavanju održanom 24. juna 1920. godine kaže:[2]

"Da, u spoljašnjem fizičkom životu, koji uopšte sada upravo zbog toga ide u susret propadanju, nije se nikad htela da primećuje ta funkcija, taj odlučujući značaj neistine. Čak i kad je nehotična, neistina ipak deluje razarajuće. Na tlu, na kojem stoji antroposofski orijentisana nauka o duhu, moralo bi se pod svim okolnostima uviđati: Ono što je u fizičkom životu neka razarajuća bomba, to je u duhovnom neistina. Ona je jedna razarajuća sila, razarajući instrument, i to jedan sasvm realno razarajući instrument."

Bilans, koji bi se sedamdeset dve godine posle ovih reči napravio, teško da bi pokazao da je na Zapadu šta učinjeno da se propadanje pod uticajem širenja neistina spreči. Naprotiv, tehnika svesnog širenja neistina izvanredno je mnogo napredovala, a da 1i su te neistine veće ili manje - to je teško proceniti. Bog zna! U svakom slučaju te duhovne bombe su jos više razorile duhovni život Zapada.

Kako danas, posle sedamdeset i dve godine bolno zvuče te Štajnerove opomene! Upućujući na ljubav i entuzijazam prema istini, predavanje od 22. novembra 1920. godine Rudolf Štajner završava rečima:[3]

"Na obavezu prema istini moralo bi se ovoga puta ukazati, jer bi to bilo vrlo potrebno, moji dragi prijatelji, da se mi svi, svi prožmemo ovim duhom čežnje ka istinitosti. Pa ako to još stoji u ljudskoj moći: Samo preko ovog duha čežnje ka istinitosti može se izbeći varvarstvo, koje se inače mora sručiti na čovečanstvo, samo preko njega može se ići napred ujednoj novoj, produhovljenoj civilizaciji

[1] Vidi referencu 19, str. 261-262

[2] Vidi referencu 12 str. 90

[3] Vidi referencu 12, str. 2103.

ČUVANJE STAROG

Impuls istine i impuls laži trajaće do kraja sveta, kada će se konačno uvideti da je istina jača od laži. Ali, sem toga postoje i mnogi drugi manji i relativno manji impulsi - bilo dobri bilo rđavi - koji takođe mogu trajati i dejstvovati i kroz stotine i stotine godina. Oni dolaze i traju već prema tome u kakvom se stanju razvoja čovečanstvo nalazi. Stoga se o njima ne može suditi sa sadašnjeg stanja svesti, već se mora uzeti u obzir da je čovečanstvo u raznim vremenima imalo razne potrebe. Međutim, kad se prilike izmene, moraju se menjati i stari impulsi, inače postaju kočnica u razvoju i zlo, iako su nekad predstavljali nešto dobro. Dobro je na primer kad se dete od pet godina igra nekim igračkama ili ređa kockice, ali nije dobro ako se tome odaje i zreo čovek - sem ako to nije izvesna svesna duhovna vežba, kakvu Štajner preporučuje u predavanju od 23. novembra 1923. godine.[1]

Međutim, konzervativne snage su u čovecanstvu vrlo razvljene. Neki put je tu u pitanju lenjost i komotnost, zbog koje ljudi ne žele da se pokrenu i da se potrude da proveravaju ranije "utvrđene istine", na kojima su možda zasnovali svoju karijeru, jer su propovedali razne naučne dogme i prihvatili "Simvol naučne vere", koji je protivan zdravom ljudskom razumu i opažanim činjenicama. Danas su ljudi fanatične pristalice i poklonici naučnog autoriteta, iza kojeg u stvari stoji snaga državne vlasti. Dovoljno je da se kaže: "Nauka je to utvrdila", pa da to ljudi odmah prime - a naročito ako se uz to pomene neko čuveno ime ili institucija. Ali mnoge činjenice koje je "nauka utvrdila", posle dužeg ili kraćeg vremena ta "nauka" negira i proglašava pogrešnim, a vegetabilizovane, uspavane duše to uopšte ne uzimaju u obzir. Tome na ruku idu i neki tajni i polu-tajni krugovi, koji se neki put bave i ovakvim ili onakvim okultizmom i koji iz svojih interesa i shvatanja ne žele da ljudi saznaju istinu, pošto bi time njihova vlast opala. Stoga je i Rimska imperija i njeni sledbenici sem religije prisvojila i nauku, da bi ih kanalisala i upotrebila za održavanje i prošrivanje svoje vlasti, tako da i danas isključivo od državnih vlasti zavisi da li će neka religija ili naučnik odnosno naučni iskaz doći do izražaja ili ne - čak i kad se nekim teorijskim državnim zakonima propoveda suprotno.

Potrebno je bilo da se pojavi intelektualizam u čovečanstvu, ali se na njemu danas ne sme zaustaviti. On se mora produhoviti i produševiti. U predavanju od 21. marta 1920. godine Štajner kaže:[2]

"Mi imamo inteligenciju, koja u stvari nema nikakve stvarne duhovne sadržine, koja je ustvari čisto formalna, jer naši pojmovi i ideje ustvari ništa nemaju u sebi, oni su samo slike u ogledalu nečega. Ceo naš razum je zbir čistih slika u ogledalu nečega. To je bit one inteligencije, koja se od sredine XV veka sasvim naročito razvila, što je razum samo jedan aparat za ogledanje. Ali nešto takvo kako se tu ogleda, to u osnovi uzevši u čoveku nema nikakve snage. To je u osnovi uzevši pasivno. To je zbilja ono osobito ovoga razuma, na koji je današnje čovečanstvo tako ponosito, što je taj razum pasivan. Mi njega puštamo da na nas deluje, mi se njemu predajemo. Mi malo snage volje razvijamo u ovom razumu. To je danas najistaknutije obeležje ljudi, što oni upravo mrze delatan razum. Ako oni treba da budu bilo gde, gde se od njih očekuje da i sami misle o onom što im se govori, onda je to dosadno, vrlo dosadno. Tu vrlo brzo počinje opšte uspavljivanje, bar duševno uspavljivanje, čim treba da se misli. Nasuprot tome, kad je to bioskop, kad nema potrebe da se misli, nego radije kad se mišljenje uspavljuje, kad čovek treba samo da gleda i da se jedino pasivno predaje onom što se odigrava, te kad se misli kreću kao slobodni točkovi, tu se danas čovek oseća zadovoljan. To je taj pasivni razum, na koji su se ljudi navikli. Ovaj pasivni razum nema nikakve snage,

[1] GA 232 Mysteriengestaltungen, str. 22

[2] Vidi referencu 4, str. 20-37

jer ovaj pasivni razum, ta šta je on u stvari? Svoje biće se upoznaje, kad se čovek seti, kako su vrste čovečijeg znanja bile podeljene još u starim misterijskim školama. Tu je trebalo razlikovati tri vrste znanja: Prvo, ono znanje, koje tu dolazi iz fizičkog života čoveka, koje se nekako uzdiže iz fizičkog sadoživljavanja sveta, moglo bi se reći fizičko znanje; drugo, intelektualno znanje, koje čovek sam obrazuje, osobito u matematici, ono znanje u kojem čovek unutra živi, intelektualno znanje; treće, duhovno znanje, ono znanje koje ne dolazi iz fizičkoga nego iz duhovnoga. Od ove tri vrste znanja u današnje vreme se naročito neguje intelektualno znanje. Postalo je prosto neki ideal, da se prema duhovnom životu tako stoji, kako se naviklo da se stoji prema matematici, da se prema duhovnom životu stoji sa izvesnom neutralnošću, sa izvesnom "ravnodušnošću."

Malo dalje Štajner nastavlja:

Neki takav, ne supstancijom ispunjen duhovni život, on je upravo odvojen, isto tako odvojen od fizičkoga sveta, kao što je izdvojen i od duhovnoga sveta. Naše vreme upravo ne zna mnogo niti o fizičkome svetu, niti o duhovnome. Ono zna upravo samo o onome, što ono samo za sebe izmišlja."

Kao što je 300 godina pre Hristovog rođenja rođena fantazija, tako sada treba da se rodi delatan razum. Inače će - nastavlja dalje Štajner - "civilizacija na čitavom sadašnjem civilizovanom svetu preći u varvarstvo".

U istom predavanju Štajner kaže:

"Mi moramo uvideti, da je nauka o duhu nama potrebna kao nosilac jednog novog procesa ozdravljenja. Jer, ako se i dalje samo u ovom pravcu obrazuje onaj intelekt koji živi u samim slikama, a na koji je čovečanstvo danas tako ponosito, onda će čitavo čovečanstvo preko vladavine ovog intelekta proći kroz proces bolesti. Nasuprot ovome procesu bolesti mora se raditi. Ja bih doduše mogao zamisliti, da mogu postojati ljudi koji sad kažu: Sprečimo tako jedared to postajanje pametnim pomoću razuma, uklonimo taj intelekt - postoje zbilja i takvi ljudi, koji bi se pobrinuli za to da se intelekt ne razvije - tada ne treba lečiti njegove boljke. - Ali sa ovim jezuitskim načelom istinski napredak ljudi nema ničeg zajedničkog, nego se radi o tome, što bi razvoj ljudi morao već jednom biti takav, da ono što se razvilo iz čovekovih duševnih snaga, to ozdravljujuće, da se to razvije ovamo naviše sve do intelekta; inače će se to razvijati naniže i dovesti ljude do propadanja. Tome nasuprot mora se dovesti do izražaja ono što dolazi iz duhovnonaučnog saznavanja i što bez prestanka može delovati protiv tih snaga propadanja, koje dolaze upravo iz tog jednostranog intelekta."

Štajner u istom predavanju dalje objašnjava, da su se materijalisti - za koje kaže da su u stvari vrlo pametni ljudi - morali pojaviti baš u XIX veku, kad je mišljenje živelo samo u tim slikama u ogledalu, a taj aparat za ogledanje je u stvari mozak. Za takvo mišljenje je ispravno tvrditi da je ono proizvod mozga. Međutim, materijalisti nisu u pravu kad tvrde, da se ne može izići izvan tog intelekta i misliti i bez oslanjanja na fizički mozak odnosno ogledanja u njemu. Čovek se može u svom razvoju izdići iznad intelekta i misliti nezavisno od svoje telesnosti:

"On mora naučiti da duhovnu supstanciju ponovo uliva u te slike. To čovek može ne samo time, što stiče vidovitost, jer - ja to jednako moram ponavljati - jer to ne moraju svi da postignu; naprotiv, duhovna supstancija se pušta da se uliva u svoje mišljenje već i onda kad se samo razmišlja o onome što je duhovno istraženo; ne bez prosuđivanja! Čovek može o tome suditi, ako je to jedanput tu; zdrav ljudski razum je potpuno dovoljan da bi shvatio ono što je nauka o duhu istražila. Ako se to poriče, onda se nikako ne uzima u obzir zdrav ljudski razum; ako se to poriče, onda se misli: Zdrav ljudski razum, to je ono što se sad već od dužeg vremena ionako odgojilo. - Da, ovo civilizovano čovečanstvo, ono zbilja razvija 'vrlo sigurne' sudove! A kad se onda ovi sudovi pobiju činjenicama, to onda ono baš nikako ne primećuje, ne želi da to primeti. Takve stvari, koje simptomatički daleko govore, one se u pravom trenutku zaborave.""... Ali u doba intelekta, kad je čovek sasvim pametan, tu se ne primećuju rado protivrečnosti koje se u životu pojavljuju. Činjenice zbilja malu ulogu igraju u intelektualnom životu; ali te činjenice, one moraju igrati ulogu, kad to čisto intelektualno bude ponovo prožeto duhovnom sadržinom. Ali baš tad će se pokazati, kako upravo u čovečanstvo ulazi neki proces paralizovanja, neki proces dekadencije i kako se on mora savlađivati novim duhovnim saznavanjem. Može se reći: Stari su u svojem saznanju koje je ključalo iz fizičkog tela nalazili, osećali ono ozdravljujuće. U budućnosti će se čovečanstvo morati navići da u izgradnji intelekta upoznaje ono razboljevajuće, ono što čini bolesnim, da bi osetilo tu neophodnost, da iz duha iznosi ono ozdravljujutće. Nauka mora ponovo postati izvor isceljenja ...."

"... Verovatno će još više vremena proći, pre no što se nađe dovoljan broj ljudi, koji će se prožeti onom vatrom, koja već može izići iz nekog takvog saznanja, koje zbilja pokazuje: Čovečanstvo mora postati bolesno, ako ono ne želi da se produševi!..."

Mnogi pristupaju antropozofskom pokretu sa nekim finijm egoističkim namerama, jer im je prijatao da nešto čuju o duhovnom svetu, ali to nije dovoljno. Potrebno je delatno zahvatanje duha u materijalni svet da bi ga savladao. Ne sme se polaziti od toga da nekoliko Ijudi ne može ništa učiniti za čitav svet. Svako na svom mestu treba da učini ono što on može, te onda da gleda šta će drugi učiniti. Potrebno je da što više ljudi shvati tu potrebu za duhovnom obnovom i da na tom radi. Na kraju Rudolf Štajner ovo predavanje završava sledećim rečima:

"Danas su mnoge snage zaposlene na tome da spreče ovo duhovno obnavljanje. Jedino ako smo budni, ako čvrsto stojimo na tlu na koje nas postavlja nauka o duhu, možemo mi ići napred i hteti ono, što je već jednom neophodno za napredak čovečanstva."

Sedamdeset dve godine posle ovih Štajnerovih reči teško bi se moglo reći da su na Zapadu jače došle do izražaja ozdravljujuće snage. Sile kočenja su još više razradile svoju tehniku uspavljivanja i zbunjivanja ljudi, a samim tim i razaranja.

Prema Štajnerovom predavanju od 25. septembra 1909. godine[1] nekadašnjim književnicima i farisejima pridružila se i treća vrsta ljudi - naučnici. Sve te tri vrste danas postoje i sve one nastoje da se odstrani sve ono što može da vodi ka duhovnome.

Ovde se treba setiti i reči iz Evanđelja po Mateju (Mt.11.25-26):

"U ono vreme odgovori Isus i reče: hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si sakrio ovo od učenih i pametnih, a otkrio bezazlenima; da, Oče, jer tako bi ugodno pred tobom."

Slično stoji i u Evanđelju po Luki (Lk.10.21):

"U taj čas obradova se u Duhu Svetome i reče: hvalim te Oče, Gospode neba i zemlje, što si sakrio ovo od mudrih i pametnih, a otkrio si bezazlenima. Da Oče, zato što se tebi tako svidelo."

Kao što je napred rečeno, oni koji ne žele da se znanje širi, jer bi zbog toga opala njihova moć, pozivaju se - neki put samo posredno - na ove reči. Međutim, pre ovih reči - kad Isus šalje apostole u svet, on im pored ostalog kaže (Mt.10. l6):

"Gle, ja vas šaljem kao ovce među vukcove; budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi."

Ta mudrost koja se sticala u proučavanju i saznavanju spoljašnjeg sveta poklonila se Isusu kad se rodio u Vitlejemu. To je prikazano u dolasku mudraca sa Istoka. Njih vodi zvezda, jer oni znaju da tumače tajne kozmosa. To je jasno opisano u Evanđelju po Mateju (Mt.2.1-12):

"A kada se Isus rodio u Vitlejemu judejskom za vreme kralja Iroda, gle, dođoše

[1] GA 114 Das Lukas-Evangelium, str. 178

mudraci sa istoka u Jerusalim i rekoše: gde je car judejski koji se rodio? jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i dođosmo da mu se poklonimo. Čuvši to kralj Irod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, ispitivaše ih gde treba da se rodi Hristos. A oni mu rekoše: u Vitlejemu judejskom; jer je prorok tako napisao: 'I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako nisi najmanji među vladalačkim gradovima Judinim; jer će iz tebe izići vladar koji će pasti narod moj, Izrailja' . Tada Irod dozva tajno mudrace i ispita tačno od njih vreme kada se pojavila zvezda, i poslavši ih u Vitlejem reče: idite i ispitajte tačno o detetu; i kad ga nađete, javite mi da i ja dođem da mu se poklonim. A oni poslušavši kralja odoše. I gle, zvezda koju videše na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade nad mestom gde beše dete. A kada videše zvezdu, obradovaše se veoma. I ušavši u kuću videše dete sa Marijom, majkom njegovom, padoše ničice i pokloniše mu se, otvoriše svoja blaga i prinesoše mu darove, zlato, tamjan i smirnu. I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se drugim putem u svoju zemlju."

Bezazlenost, koja je opisana u Evanđelju po Luki došla je iz čistote samoga srca. Takvo srce imaju pastiri i u unutrašnjosti toga srca anđeo Gospodnji njima objavljuje rođenje Spasitelja, koji je Hristos Gospod i oni to zatim objavljuju. To je znanje koje je čovek sticao gledajući u sopstvenu unutrašnjost. Taj događaj je ovako opisan (Lk.2.8-20):

"U ono vreme pak iziđe zapovest od cara Avgusta da se popiše sav svet. Ovo je bio prvi popis kada je Kvirinije upravljao Sirijom. I svi su išli da se popišu - svako u svoj grad. Tako i Josif ode iz Galileje iz grada Nazareta gore u Judeju u Davidov grad koji se zove Vitlejem, zato što je bio iz Davidove kuće i porodice, da se upiše sa svojom isprošenom ženom Marijom koja je bila trudna. A kad su bili onde, dođe vreme da ona rodi, i rodi svoga sina prvenca, te ga povi u pelene i metnu u jasle, jer za njih nije bilo mesta u gostionici.

A u istom tom kraju pastiri su noćivali pod vedrim nebom stražareći kod svoga stada, i anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se uplašiše vrlo. Anđeo im pak reče: ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu, zato što vam se danas rodio Spasitelj u Davidovom gradu, koji je Hristos Gospod. I ovo vam je znak: naći ćete dete povijeno u pelene gde leži u jaslama. I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći: slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji.

A kad anđeli odoše od njlh na nebo, pastiri govorahu jedan drugom: hajdemo do Vitlejema da vidimo taj događaj o kome nas je Gospod obavestio. I žureći dođoše pa nađoše Mariju i Josifa, i dete gde leži u jaslama. A kad videše, objaviše što im je rečeno za ovo dete. I svi koji su čuli, zadiviše se onome što su im pastiri rekli. A Marija je pamtila sve ove reči i razmišljala o njima u svom srcu. I pastiri se vratiše slaveći i hvaleći Boga za sve što su čuli i videli onako kako im je bilo rečeno."

U ova dva opisa nema nikakve protivrečnosti. Sva četiri evanđelja treba posmatrati kao jednu celinu. Ona se dopunjavaju opisujući iste događaje, kao kad bi četiri čoveka sa raznih strana posmatrala i opisivala isto drvo. To je razjašnjeno i u završnim rečima Evanđelja po Jovanu

(Jn.21.25):

"A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje - kad bi se zapisalo jedno po jedno - mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet."

Međutim, moderni i pedantni "književnici" to naravno ne mogu da shvate i nalaze bezbroj protivrečnosti u njima ili daju neka nategnuta objašnjenja. Zbog toga Hristos kaže (Lk.20.45-47):

"I dok je sav narod slušao, reče svojim učenicima: čuvajte se književnika koji rado idu u dugim haljinama, vole pozdrave na trgovima, prva sedišta u sinagogama i pročelja na gozbama, koji jedu udovičke kuće i lažno se mole dugo; ovi će biti većma osuđeni."

Imajući u vidu to dopunjavanje evanđelja, izlazi da se pri Isusovom rođenju mudrost vratila u svoju zemlju na istoku ne objavivši zemaljskoj vlasti - Irodu - gde je dete, a da je bezazlenost objavila šta joj je rečeno i ostala u tome kraju. To je bilo ugodno pred Ocem, Njemu se to tako svidelo.

Ali apostoli moraju da budu i "mudri kao zmije", a ne samo "bezazleni kao golubovi". Oni u sebi moraju da spoje i spoljašnja znanja mudraca i unutrašnja gledanja koja su imali pastiri, s tim što oni stoje na početku jednog velikog preokreta koji je nastupio u čovečanstvu usled Hristova impulsa. Oni su izabrani od "bezazlenih" koji su na prvi poziv odmah prišli Hristu, jer im je to neki unutrašnji glas objavljivao da je on Mesija.

Fariseji i sadukeji i drugi "učeni i pametni" predstavljaju ustvari konzervativne snage. Oni traže neke posebne znake. Oni su vrlo nepoverljivi, jer imaju izvesna stara, formalna znanja zapisana u knjigama i zakonima, ali nemaju sposobnost da njih ispravno protumače kao što su to mogli mudraci sa istoka. Isus Hristos ni njih ne odbacuje i mnogo puta pokušava da im baš na osnovu tih spisa objasni šta se događa. On se pred njima stalno poziva na Pismo i navodi pojedina mesta iz njega, ali oni to ili ne žele ili nisu sposobni da shvate. Oni žele isključivo da sačuvaju staro, a nisu sposobni da uvide da je sa Hristom došlo nešto novo, a kad to i uvide oni se tome najžešće protive i zbog toga i progone i osuđuju Hrista - kako to objašnjava Štajner.[1]

Sa Hristom je u čovekovo ja ulivena snaga ljubavi, koja sad zamenjuje pokoravanje Zakonu i sve što čovek čini, treba da čini iz ljubavi.[2] Dela ljubavi su ujedno i jedina dela iz slobode. Sem toga, Hristos je došao i da produhovi ljubav, koja je ranije bila vezana za materijalno. Ona je prvo potekla iz čulnosti, pa je snažno držala ljude koji su u krvnom srodstvu, štaviše posebno se nastojalo da se bliskim brakovima iz što užeg kruga srodnika, pa plemena ili naroda održi što snažnije krvno srodstvo. Hristov impuls kida te krvne veze osamostaljivanjem i snaženjem čovekovog ja, koje sad iz slobode može da razvija pravu duhovnu ljubav i to prema svima.[3] To je označeno i njegovim najvećim zapovestima, koje u Evanđelju po Mateju (Mt.22.37-40) glase:

"A on mu reče:'Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom'. Ovo je najveća i prva zapovest. A druga je kao i ova: 'Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe'. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci."

Sa Hristovim spuštanjem u telo Isusovo događaju se i druge promene u čovečanstvu. Rudolf Štajner u predavanju od 23. decembra 1920. godine[4] govori sledeće:

"Mi gledamo na detinjstvo Isusovo i moramo sebi reći: Samo time, što je ovo biće stupilo među ljude u toku čovečanskog razvoja, samo time je čovek tek u punom smislu reči kadar da bude čovek: to znači da ono što je primio preko rođenja poveže sa onim što on nad samim sobom može osetiti preko svega onoga, što on u ljubavi punoj predanosti oseća prema tom biću, koje se iz duhovnih visina spustilo da bi se pomoću velike žrtve spojilo sa ljudskim postojanjem."

U prvim hrišćanskim vekovima su ljudi znali da oni imaju dvojako poreklo: fizičko i duhovno. Štajner kaže:

"... dvaput moramo mi biti rođeni, jedanput pomoću snaga prirode, drugi put ponovo rođeni pomoću snaga Isusa Hrista."

Božićno drvo - taj običaj je nastao tek od XVII ili XVIII veka - jeste simvol rajskog drveta i predstavlja krst. S njim se ukazuje samo na ono poreklo iz snaga prirode; s njim se

[1] Vidi referencu 23, str. 56-57

[2] Vidi referencu 29, str. 176

[3] Vidi referencu 23, str.76

[4] Iz GA 202 Die Brücke zwischen der Weltgeistigkeit und dem Physischen des Menschen, pod naslovom "Die Suche nach der neuen Isis, der göttlichen Sophia", str. 3-16

isključuje osećaj za misteriju rođenja Isusa Hrista i da čovek pomoću njegovih snaga treba da bude ponovo rođen. Ono u stvari ukazuje na praznik Adama i Eve.

Time je - posebno kod zapadnog čovečanstva - dat impuls za vraćanje unazad, na vreme pre rođenja Isusa Hrista, Jahve ili Jehova je bog koji ukazuje samo na prirodno rođenje - svakako iz duha. No - kaže dalje Štajner - preko njega se ne može dobiti podsticaj za ponovno rođenje iz duha. Isus Hristos briše sve razlike između klasa, naroda ili rasa. Neprimanjm njegovog impulsa noviji narodi su se u stvari vratili na to da svaki obožava nekog svog Jahvea, pa bez obzira kako ga oni nazivali. Sami ratovi ukazuju na to da je to laž, kad se ljudi pri tom pozivaju na Hrista.

Bezazleni pastiri i mudraci sa istoka, kao dve vrste ljudi ipak predstavljaju jedno te isto čovečanstvo. Prvi su bili bez ikakve mudrosti, ali imaju unutrašnju snagu vidovitog gledanja i slušanja, koja u njihovim srcima objavljuje dolazak Spasitelja. Drugi poznaju tajne nebeskoga svoda, tajne daljina prostora i razvoja vremena, te tako mogu da odgonetnu misteriju Božića. Obe te vrste sposobnosti su već u to vreme u opadanju kod čovečanstva. Štajner nastavlja:

"Ali obe su se kod nas u petom poatlantskom vremenu izgubile. Za opšte čoveštvo nije više živo delatno to što je u sirotim pastirima vodilo k vidovitosti, to što je u mudracima sa istoka vodilo do proziranja tajni prostora i vremena. Mi smo morali da nađemo čoveka, onog čoveka koji je na samorn sebi postavljen. Mi smo kao čovečanstvo morali proći kroz božansku napuštenost, da bismo u toj napuštenosti i osamljenosti ljudskog bivanja našli slobodu. Ali mi moramo ponovo naći put da bismo se vratili na povezivanje sa onim, što je na jednoj strani bila najviša mudrost kod maga sa Istoka, a što se na drugoj strani objavilo preko produbljenog gledanja iz srca pastira sa polja."

Ono što su mudraci sa Istoka poznavali sa svojim vidovitim razumom, to je danas postala sura matematika i geometrija. Njihove apstraktne tvorevine su poslednji ostatak one stare mudrosti. A ono što su pastiri iz dubine svoga srca gledali i slušali kao nebesku objavu, to je kod današnjih ljudi postalo samo gledanje poljašnje čulne prirode. Produbljeno osećanje u srcu pastira, danas je zasenjeno teleskopom i mikroskopom.

U dubini čovekovoj postoji nešto, što govori samo o biti-čovek, a što odbacuje svako diferenciranje ljudi. A postoji i mudrost koja se prostire iznad svega pojedinačnog, koja ceo svet obuhvata kao jedinstvo i u prostoru i u vremenu. Oba vode ka Hristu. Štajner zato kaže:

"Drugim rečima: nama je potrebno produbljivanje našeg spoljašnjeg posmatranja prirode pomoću onog, što ljudsko srce može razviti u duhovnom posmatranju prirode. Mi ponovo moramo naći, onda kad se obraćamo onome zbog čega u novije vreme imamo samo mikroskop i teleskop i rentgenske aparate i tome slično, mi se moramo navići da ponovo posmatramo pomoću onih snaga, koje dolaze iz bezazlenosti čovečijeg srca."

Ono što su nekada pastiri objavili iz svoga srca, to sad mi moramo upoznati u celoj prirodi: Otkriva se Bog u nebeskim visinama, a mir na zemlji može biti među ljudima, koji hoće da budu dobre volje.

Štajner dalje nastavlja:

"Nama je potrebno ono što je za mage postalo preko spoljašnjeg posmatranja zvezda, to je nama potrebno preko probuđenja naše unutrašnjosti. Kao što moramo slušati napolju u prirodi i na neki način ponovo čuti anđela kako peva iz spoljašnjeg bića prirode, tako mi moramo biti u stanju da astronomiju, rešenje zagonetke sveta zadobijemo iz te unutrašnjosti čoveka pomoću imaginacije, inspiracjie i intuicije."

Malo dalje Štajner naglašava:

"U unutrašnjosti moramo mi razviti ono što su magi razvili u spoljašnjem, u svom opštenju sa spoljašnjim svetom moramo mi razviti ono što su bezazleni pastiri sa polja razvili u svojim srcima: tad ćemo mi naći put, pravi put za duboki osećaj za Hrista, za puno ljubavi poimanje Hrista. Tad ćemo mi naći put ka misteriji Božića. Tad ćemo smeti da s pravimmislima i pravim osećanjima pored drveta porekla stavimo jasle, koje nam ne govore samo o tome da je čovek preko snaga prirode ušao u svet, već kako on tek preko ponovnog rođenja može biti svestan svojeg punog čovečijeg bivanja."

Misterija Božića nam ukazuje da mi iznova moramo postati ljudi. Mi još nismo postigli ono što mudrost maga sasvim unosi u dušu, ono što bezazlenost pastira sasvim pušta da teče u spoljašnji svet. Socijalna pitanja užasno prete i samo uspavane duše to ne primećuju. Evropa se sprema da postane gomila ruševina kulture. Iz tog haotičkog stanja može se izići, ako ljudi u zajedničkom životu ponovo nađu istinsko čoveštvo. To će biti moguće samo tako, da ljudi prirodu posmatraju sa onom bezazlenošću pastira, a da u svoju unutrašnjost unesu ono što se gleda u daljinama prostora i u toku vremena odnosno da nađu onu unutrašnju mudrost, kakvu su mudraci sa Istoka nalazili spolja. Ovo predavanje održano 23. decembra 1920. godine Rudolf Štajner - podsećajući na tajnu ponovnog rođenja - završava rečima:

"Probudite božićnu svetlost u sebi, pa će ta božićna svetlost da se pojavi vama u pravom smislu zajedno sa vašim bližnjima takođe i u spoljašnjem svetu."

U naredna tri dana Štajner je istu temu opširnije razradio. Radi dopune navešćemo njegove reči iz predavanja od 25. decembra 1920. godine:[1]

"Mi upravo stojimo pred ovom prekretnicom vremena, moji dragi prijatelji. Spoljašnja Zemlja neće čoveku davati ona dobra, ka kojima se on u novije vreme navikao da žudi. Oni veliki konflikti koji su izazvali užasne katastrofe poslednjih godina, oni su veliki deo Zemlje već pretvorili u polje kulturne razvaline. Dalji konflikti će slediti. Ljudi se pripremju za sledeće velike svetske ratove. Na dalji način će kultura biti razarana. Iz onoga što se novijem čovečanstvu upravo pokazalo kao najvrednije za saznavanje i htenje, iz toga se neposredno ništa neće moći dobiti. Spoljašnje zemaljsko postojanje, ukoliko je rezultat ranijih vremena, ono će propasti, - i sasvim se uzaludno nadaju oni, koji veruju da će moći produžiti sa starim navikama mišljenja i htenja. Ono što mora doći, to je novo saznavanje i novo htenje u svim oblastima. Mi se moramo upoznati s tom mišlju propadanja jedne kulture, jedne civilizacije; ali mi moramo gledati unutra u to čovečije srce, u duh koji se nalazi u čoveku; mi moramo imati poverenja u to ljudsko srce i u taj ljudski duh, koji je u nama, da bismo svim tim, što možemo učiniti u granicama tog razaranja stare civilizacije, nova tvorevina nastala, nastala istinska nova tvorevina."

Štajner malo dalje nastavlja:

"Da moji dragi prijatelji, novije čovečanstvo prelazi jedan prag, na kojem stoji jedan značajan čuvar, stoji jedan ozbiljan čuvar. A ovaj ozbiljni čuvar, on izgovara pre svega ovo: Ne ostajte privrženi onome što se ovamo presadilo iz starih vremena, gledajte u svoja srca, gledajte u svoje duše, da biste mogli stvarati nove tvorevine. Ove nove tvorevine vi možete stvarati jedino, ako imate tu veru da iz duhovnog sveta mogu doći snage saznavanja i snage volje koje mogu prići ovom duhovnom novom stvaranju."

Kao jedini izlaz iz te propasti Štajner i ovde govori da se taj idol haotične, jednodelne države mora razbiti na tri nezavisna dela: na duhovnu oblast, na državno-pravnu i na privrednu. Nikakvi programi ni ideologije koji se drže jednodelne države ne mogu čovečanstvo spasti od haosa. Spas je moguć jedino ako čovek prohristovi svoje biće i uvede to tročlano državno uređenje, gde bi samo jedno zajedničko telo koordiniralo rad ove tri nezavisne oblasti. Predavanje od 25. deceabra 1920. godine završava on sledećim rečima:

"To će tada biti prohristovljeno ljudsko saznanje, to će biti prohristovljeno ljudsko htenje, a to se neće proživljavati ni nakoji drugi način, nego da se stari idol jedinstvene države razloži na njena tri odgovarajuća dela. A oni koji tada kako valja budu stajali u duhovnom životu, oni će kao pastiri sa polja saznavati, šta Zemlja doživljava preko Hristova

[1] Vidi referencu 33, str. 54-58 bića. A oni koji budu kako valja stajali u privrednom životu, u privrednim asocijacijama, oni će u pravom smislu razvijati volju, koja donosi prohrlstovljen socijalni napredak."

Ovde se mora napomenuti, da nikakvo razbijanje države na dva dela ne sme doći u obzir. Razbijanje države na dva dela - makar kao privremena mera - ništa ne bi doprinelo spasavanju čovečansta iz haosa u koji je utonulo. To bi bila velika iluzija. Isto tako bi bilo besmislica, ako bi ljudi iz svoje mašte zamišljali da bi državu trebalo razbiti na četiri, pet ili i više delova. Kao što i čovek ima svoj nervno-čulni sistem, svoj sistem cirkulacije odnosno ritmički i kao treći svoj sistem izmene materija i udova, isto tako i država mora biti razdeljena isključivo na tri nezavisne oblasti. Iako se potpuno sprovođenje tročlanog društvenog uređenja ne može sprovesti preko noći, ipak - ako ima dobre volje - ono se mora vršiti uz paralelno izdvajanje i puštanje u nezavisni život sve tri oblasti istovremeno. Pri tome se mora imati u vidu da najkonzervativnije snage deluju baš u toj nerazdvojenoj, porobljenoj duhovnoj oblasti, te da takve snage iz nje deluju i u pravnu i u privrednu oblast. To nije zbog toga, što bi duhovna oblast sama po sebi bila konzervativna, već što su državne vlasti posebno nju nastojale da skrutnu. Potreba za preporodom nauke vidi se iz ovih Štajnerovih reči iz predavanja od 26. decembra 1920. godine,[1] koje je održao u nastavku gore pomenutih:

"Mi smo to čak više puta kazali, da se čovečanstvo mora ponovo vratiti tome da razvija gledanja. Ono što se kao matematika, kao mehanika u unutrašnjosti uzdiže, to se mora ponovo razviti do imaginacije. Ono što se dopušta da se spolja samo preko čulnog tepiha upotrebljava, pa se onda dolazi u spekulisanje i razvijaju se svakojake mehaničke teorije o čulnim procesima, ili se govori o svakojakim talasnim oscilacijama ili sličnom, to mora ponovo da bude podvrgnuto gledanjima inspiracije. Time će čovečanstvo ponovo doći do, povezivanja sa svojim sopstvenim poreklom, sa onim duhovnim, koje je zaista najiskonskije biće čoveka."

Pod uticajem engleskog filozofa Loka[2] u nauci se priznavalo da je saznanje moguće jedino posredstvom čula:

"Čulna posmatranja su se smela samo matematički kombinovati, pošto su se upravo, naročito na Zapadu - Istok se tome uvek odupirao - primala baš samo ta spoljašnja čulna posmatranja, a unutrašnja gledanja su postala čisto apstraktno-matematička."

Došlo se do mehaničkog shvatanja sveta i čoveka. Ali samo je time čovek dobio svest o slobodi, a to je došlo do izražaja i u Francuskoj revoluciji. S jedne strane je najljuća dekadencija saznavanja iz unutrašnjih snaga, s druge strane intenzivno postavljanje zahteva za ljudskim dostojanstvom u slobodi.

U istom predavanju Štajner kaže, da će ljudi koji imaju samo neki spoljašnji politički odgoj reći da je tročlano društveno uređenje samo Utopija i da se taj predlog ne uzima ozbiljno:

"Ti ljudi smatraju neudobnim da se to uzme ozbiljno. Oni bi stalno hteli da veruju, da će to i dalje kaskati po starom. Ne, neće to dalje kaskati po starom. Ako se bude dalje živelo tako, kako se to živi bez podsticaja koji dolaze iz duhovnoga sveta, onda industrija može i dalje raditi, mogu postojati banke, mogu postojati univerziteti na kojima se uče sve moguće nauke, mogu se i dalje obavljati razni zanati - sve to vodi u dekadenciju, u varvarstvo, u propast civilizaclje. A ko u neposredni život ne želi da stavi ono što može doći iz nauke o duhu, taj u osnovi uzevši ne želi uzdizanje, on želi propadanje. A većina ljudi želi danas propadanje i sebe smao laže o tome, da iz tog propadanja može još doći do nekog izlaza naviše."

Sedamdeset dve godine od ovih Štajnerovih upozorenja može se reći da Zapad na ovome ništa nije napredovao. Prošao je i drugi svetski rat sa još većim razaranjima nego prvi,

[1] Vidi referencu 33, str. 65-67, 78, 81

[2] John Locke, 1632-1704

a ljudi se nisu probudili. Priprema se i treći. Vrlo mali broj ljudi prima ozbiljno podsticaje iz duhovnog sveta koji bi mogli da se suprotstave socijalnom haosu koji sve više uzima maha. U istom predavanju Štajner prebacuje i svojim antropozofskim prijateljima da se ni oni nisu oslobodili starih životnih navika. S druge strane:

"... one moći koje imaju neki interes u tome da ruiniraju antropozofiju, one su vrlo delatne, one su vrlo budne, kako sam to često govorio."

Takva situacija je i danas, posle sedamdeset dve godine. Mali broj ljudi je budan i propasti Zapada govori: Ne! Mali broj je budan i propasti Zapada govori: Da! Ogromna većina ljudi spava i tako na posredan način propasti Zapada takođe govori: Da!

4. PLATON I ARISTOTEL

Četvrti vek pre našeg računanja vremena vrlo je značajan po tome, što je u to vreme već skoro potpuno presahla stara misterijska mudrost zasnovana na vidovitosti, a vrlo snažno je nastupilo pojmovno mišljenje sa svojim misaonim sistemom, sa svojom logikom koja se ne oslanja na dar vidovitosti. Prema Štajnerovom predavanju od 20. marta 1908. godine,[1] kod Platona[2] još preovlađuje dar vidovitosti, a prvi pojmovni mislilac kod koga u osnovima nema te stare vidovitosti jeste Aristotel[3] Stoga nije slučajno što njega nazivaju "otac logike". Logika se kod vidovitosti otkriva istovremeno sa gledanajem, a kad vidovitosti nema, čovek mora svoje pojmove da povezuje u nekakav sistem i da ih sređuje po određenim zakonima, da ne bi došli u nered.

Međutim, ni Platona ni Aristotela odnosno njihova dela mi ne smemo procenjivati poredeći ih sa stanjem svesti današnjih ljudi, već se treba uživeti u ono stanje svesti, u kojem se nalazilo tadašnje čovečanstvo. Da bi to bilo jasnij navešćemo ovde Štajnerove reči iz predavanja održanog 11. jula 1919. godine:[4]

"Ma kako velik bio Platon, ma kako velik bio Aristotel, prirodnonaučno mišljenje oni nisu imali. Za to prirodnonaučno mišljenje je potrebno ono svesno odvajanje čovekove unutrašnjosti od prirode, a koje je nastalo tek sa pojavljivanjem duše svesti u razvoju čovečanstva."

U predavanju od 14. decembra 1923. godine[5] Rudolf Štajner opširnije govori o ovom velikom preokretu koji se dogodio pri tom prelasku sa Platona na Aristotela. Platon je bio povezan sa starim eleusiskim misterijama, preko kojih je primio prastaru mudrost i podsticaje. Negde pri kraju svoga života Platon svome učeniku Aristotelu stavlja u zadatak, da znanja koja je u njegovoj školi primio kao ekstrakt te prastare misterijske mdrosti predstavi sada u mislima i to u onakvom svetu misli za koji je on sam posebno nadaren, a koji treba da u toku mnogo vekova bude svet misli ljudi. Platon zna da Aristotelu i drugim učenicima neka njegova izlaganja ne izgledaju ispravna. On vidi da će ljudl u toku svog razvoja primiti nekl oblik, neku unutrašnju organizaciju, koja će svakako voditi nečem višem, ali da sa tim sposobnostima čovek neće moći da nauku o prirodi prima na način, na koji je on sam izlaže. Zbog toga se on sad razdvaja od Aristotela i ostavlja ga da sam izvršava taj zadatak. Time je Platon preko Aristotela izvršio jedan veliki duhovni nalog.

Ovo je bio izvanredno značajan impuls, koji je preko Aristotela vekovima delovao u čovečanstvu. Od njega su ostale dve vrste spisa. U jednima se nalazi značajna nauka o prirodi, koju je iz Eleusisa primio preko Platona. U drugima se nalaze misli, one apstraktne misli, koje je po nalogu Platona Aristotel imao da iznese. Sam Platon je u stvari iz eleusijskih

[1] GA 108 Die Beantwortung von Welt- und Lebensfragen durch Anthroposophie, str. 163-169

[2] Platon, 427-347 pre Hr. r.

[3] Aristotel, 384-322 pre Hr. r.

[4] Vidi referencu 5, str. 369

[5] Vidi referencu 26, str. 159

misterija dobio kao zadatak, da to sve prenese na Aristotela.

Svoje takozvane logičke spise, sa malo nauke o prirodi predao je Aristotel svom učeniku Teofrastu. Preko Teofrasta i drugim obilaznim putevima došli su ovi spisi preko Grčke i Rima u Srednju Evropu i oni su bili osnov za učenja i shvatanja sveta u Srednjem veku. To se sada združilo sa mudrošću koja je dolazila iz hibernijskih misterija, sa irskog ostrva. Posvećenici ovih misterija su svojevremeno znali za dolazak Spasitelja i mogli su na duhovan način da u istom trenutkn posmatraju šta se u fizičkoj stvarnosti događalo u Palestini u vreme misterije na Golgoti.

Za druge Aristotelove spise, spise koji su se odnosili na nauku o prirodi, u Grčkoj više nije moglo biti razumevanja. Oni su sadržavali znanja koja su još iz htonskih misterija preneta u eleusiske i koja su se pružala ka nebu, da bi se iz kozmičkih prostranstava objašnjavalo ono što je zemaljsko. Ono što se od tih znanja još moglo spasti, spaslo se tako što je Aristotelov učenik Aleksandar Makedonski[1] to u svojim pohodima ka Aziji preneo na Istok. Ta su znanja onda prešla u judejske, u arapske škole, pa odatle preko Afrike u Španiju i najzad delimično i u Srednju Evropu - naravno sasvia filtrirana.

Tako je Teofrast crkvenim učiteljima Srednjeg veka dao svoga Atistotela, a Aleksandar obilaznim putem onog drugog, strahovito oslabljenog, a koji je nosio eleusisku mudrost. Ova je onda ipak , iako oslabljena preko mitova i bajki delovala, ali u "nižim slojevima". Ali ni u jednom, ni u drugom nije još bilo pravog znanja o Hristu.

U već pomenutom predavanju od 20. marta 1908. godine Štajner kaže, da su negde od VII do IX veka i hrišćanski učitelji i antihristovski elementi svoja učenja iskazivali u aristotelovskom obliku, te da je to trajalo sve do XIII veka. Toma Akvinski[2] svoju filozofiju zasniva na hrišćanskom otkrivenju i aristotelovskoj logici, te njome hoće da brani hrišćansko učenje od Arabljana, koji na Aristotelu takođe zasnivaju svoje učenje - na primer Averoes.[3]

Aristotel je jako uticao na razvoj skolastike. On može biti dobar tumač i za hrišćanstvo, a i za antropozofiju, samo ako se pravilno shvati. On pravi razllku između saznavanja prema čulu i prema intelektu. Čula opažaju, a onda nastupa intelekt. Ovaj se rastavlja na saznavanje materije i oblika, koji se nalaze u svim stvarima. Aristotel vidi materiju i oblik u svemu čega se čulo dočepa. Kad se vuk hrani isključivo jaganjcima, on se sastoji iz iste materije kao i jaganjci, ali on ipak nikad ne postaje jagnje. Oba se razlikuju po obliku, koji predstavlja vrstu. Aristotel pravi oštru razliku između vrste i pojma o vrsti. Kad se mi nalazimo pred čoporom jaganjaca, mi za sebe stvaramo pojam vrste. Ono što naš pojam ustanovljava u njegovom obliku, to je nešto objektivao izvan nas, kao kad bismo mi u svetu zamislili nevidljivo rasprostrte praslike tih oblika, koji iz seb izbrizgavaju pojedine vrste, u koje se sipa jednovredna materija. U osnovi svega oko nas nalazi se ono što je saobrazno vrsti; ono materijalno za Aristotela jeste nešto jednake vrednosti.

Sa nekadašajim darom vidovitosti čovek je mogao opažati te vrste ili rodove. Tek kad je taj dar potisnut, pojavljuje se prava nauka. Tek kad je čovek bio prepušten samom sebi, nastala je potreba da se izgradi misaona veština.

Pošto je Aristotel govorio o vidovitosti, skolastičari su to prihvatili, iako to čovečiji intelekt više nije mogao utvrditi. Zato se oni oslanjaju na ranije data otkrivenja o natčulnim stvarima, a misaonu nauku izgrađuju na spoljašnjim stvarima koje nas okružuju Najistaknutiji njihov predstavnik, Toma Akvinski prihvata da se iza tih stvari nalaze božanske moći, ali se ne usuđuje da se u njih upušta; njih prima onako kako su u Bibliji date otkrivenjem. Privremeno su viši svetovi uskraćeni čovečijem mišljenju, ali se od njih ne odustaje. Ovladavanjem čulnog sveta može čovek steći neko naslućivanje o natčulnim svetovima. On se - po Tomi - može osloboditi od fizičke telesnosti i imati neposredno otkrivenje, s tim što

[1] Aleksandar Makedonski, 365-323 pre Hr. r.

[2] Toma Akvinski, 1225- 1274

[3] Averoës, 1126-1198

prvo mora školovati intelekt.

Takva, starija skolastika nikad nije zamišljala da može zaostajati nešto nepoznato i ona se nazivala realizmom. Od nje je docnije nastao nominalizam, koji je tvrdio da pojmovi nisu ništa stvarno, nego čisto imena, samo apstrakcije. Zbog toga se pravo otkrivenje mora čuvati od ljudskog mišljenja i odreći se svakog razmevanja. Vrhunac u tome pokazuje Martin Luter,[1] koji kaže da je ljudski um nemoćan, gluv kao top, slep, ludi glupak, koji ne bi trebalo da se usuđuje ni da priđe tom učenju.

To je važna prekretnica. Luter osuđuje Aristotela i od tog trenutka se daje sugestija, koja rađa kantianizam. Sa izvesnim izuzecima svi mislioci posle Lutera idu tim putem. Preovlađuje shvatanje da se ljudskim umom nikad ne može saznati nikakva suština stvari. Nominalizam je ono duhovno izgubio, a čovekova unutrašnjost je izgubila snagu da prodre iza onog površinskog koje skriva to duhovno. Unutrašnji čovekov rad je čisto formalan i onda kad on želi da prodre iza ove stvarnosti, njegova unutrašnjost mu ne daje nikakav odgovor. Sam Kant[2] kaže, da je on ukinuo znanje, da bi načinio mesto verovanju. On je znanje ogrničio na neznanje, pošto je sve ispredeno iz onog subjektivnog.

Predavanje od 20. marta 1908. godine Štajner završava sledećim rečima:

"Kantianizam je poslednji rezultat nominalizma. Danas je vreme za to proteklo. Čovek svoje mišljenje mora ponovo školovati na stvarnosti, da bi za sebe obrazovao ispravne pojmove; tada mi možemo ponovo saznavati natčulne istine. Skolastički stav je uslovljen vremenom, ono duhovno je neko vreme moralo biti otrgnuto. Sada to blago ucenja dobijeno otkrivenjem mora ponovo postati neko takvo koje se može ispitivati. Mi ponovo moramo na sve umom gledati. On je svetlost, kojom se svuda unutra mora svetleti. Sve se može istraživati, razumevati, poimati. Um je ona najniža snaga vidovnjaka, ali snaga koja gleda, koja sluša, razborita. Tako se mi ispetljavamo iz te mreže. Filozofija mora dopustiti da bude oplođena tom logikom, tim istinskim mišljenjem."

Ovde gore su, razume se, opisana zbivanja koja su se događala u "gornjem sloju" društva i to iz onog dela Evrope, koji je davao ton kulturnom razvoju toga vremema. Oatali narod iz "nižeg sloja", kao i narodi iz ostalog dela Evrope imali su svoj poseban kulturni život, koji se prenosio usmenim kazivanjima i preko mitova i bajki, koje su u slikama iznosile najviše mudrosti iz eleusijskih i drugih misterija. Taj kulturni život zahteva posebna razmatranja.

U svakom slučaju vidi se, da je uticaj Aristotelovog učenja već sa XV ili XVI vekom bio potpuno oslabio. To je vreme kad se u ljudskoj svesti pojavljuje jedan nov impuls. To je vreme kad se stvara moderno naučno mišljenje, koje se okreće isključivo prema spoljašnjem svetu i sa kojim se nastoji da se potisne i isključi sve što je "subjektivno". "Objektivno" je samo ono što se može brojati i meriti i to se jedino istražuje. Kao što je već rečeno, ni Platon ni Aristotel nisu imali niti su mogli imati način mišljenja koji su razvile moderne nauke o prirodi, pa nije ni čudo što se njihova učenja u to vreime i zanemaruju i pobijaju. To odvajanje od njihovih učenja i odbijanje da se priznaje bilo šta duhovno kao "realno", a ne samo kao "nominalno" traje sve dalje i dalje, da bi sredinom XIX veka došlo do najniže tačke, do najdubljeg silaženja u materijalizan. Posle toga počinje polako uspon nagore, ka priznavanju duhovnih realnosti.

U vreme Platona i Aristotela nastala je velika prekretnica u razvoju čovečanstva. U predavanju od 10. oktobra 1915. godine[3] Rudolf Štajner to opisuje ovako:

"... Sve do Platona imalo se osećanje, da filozofija koja se tada nudila još zahvata celog čoveka. To prestaje kod Aristotela. Kod njega se oseća, da se ima posla sa nečim

[1] Martin Luther, 1483-1546

[2] Immanuel Kant, 1724-1804

[3] Vidi referencu 19, str. 11-12

naučenim, sa nekom učenom filozofijom. Stoga, da bi se Platon razumeo, potrebno je još i nešto više, nego što to današnji filozof može naći. Otud dolazi i to, da između Platona i Aristotela postoji provalija. Aristotel je već u novijem smislu učen, Platon je u starom grčkom smislu poslednji filozof, on je filozof koji još nešto ima od živih pojmova. Dokle god se ima takva filozofija, odnos s duhovnim svetom se ne gubi, a ona se produžavala dugo, sve do u srednji vek. Srednji vek nije filozofiju dalje izgrađivao, već je aristotelovsku filozofiju preuzeo. I on je to u pogledu na svoje vreme dobro učinio, što je ovu aristotelovsku filozofiju jednostavno preuzeo sve do jednog izvesnog vremena. Takođe je i platonovska filozofija preuzeta."

Sledećeg dana, 11. oktobra 1915. godine[1] Rudolf Štajner pominje razgovor koji je u jesen 1901. godine vodio sa svojom budućom suprugom u vezi sa osnivanjem duhovnonaučnog pokreta, dakle u vreme kad je tek počinjao sa svojim javnim predavanjima i kaže:

"A ja sam u vezi s tim rekao, da se mora nadovezivati na Platona, na Getea i tako dalje."

Sa već pomenutom "Filozofijom slobode" u kojoj govori o čistom mišljenju, oslobođenom od svake čulnosti Štajner je tad već potvrdio Platonovo učenje izneto u "Fedonu ili o duši",[2] gde Sokrat u razgovoru sa Simijom kaže da telo i njegova čula smetaju duši da dokuči istinu. Telom se ne promatra najsuštastvenija istina, na primer o lepom po sebi i dobrom po sebi, već - kaže Sokrat:

"Ne bi li to, dakle, najčistije učinio onaj koji bi u najvećoj meri samim umom pristupio svemu, a ne bi se u razmišljanju oslanjao na vid, niti bi potezao ijedno drugo čulo pored poimanja, nego bi čistom mišlju samom po sebi, pokušavao da dokučuje svako biće samo po sebi, oslobođen što je mogućno više od očiju, i ušiju, i celoga, tako reći, tela, jer ono dušu zbunjuje i ne da joj, kad je zajedno s njom, da postigne istinu i saznanje? Nije li, Simija, to onaj koji će se, ako iko drugi, dočepati bića?

SIMIJA: Izvan svake sumnje, Sokrate, istinu govoriš!

Dakle, iz svega toga, reče Sokrat, nužno je da se pravim filosofima nameće ovakva nekakva misao, kako je oni i u razgovoru jedni drugima saopštavaju: Ima, čini nam se, neka staza koja nas u razmatranju pomoću čistoga mišljenja iz tame vodi na svetlost saznanja; jer dok nam je telo povezano sa umom, i dok je duša naša pomešana s takvom nevoljom, mi nikada nećemo u punoj meri steći ono za čim žudimo; a to je, kažemo istina.... I, kao što se čini, ono za čim čeznemo i o čemu tvrdimo da smo njegovi ljubavnici - a to je saznanje - imaćemo tek onda kad umremo, kao što pokazuje naše razlaganje, a ne dok živimo. Jer, ako se u zajednici a telom ne može ništa potpuno saznati, onda je mogućno samo jedno od dvoga: ili se saznanje nigde ne može steći ili tek posle naše smrti. Jer tada će duša biti sama za se, odvojena od tela, a pre ne. I dok živimo, bićemo, kako se čini, znanju najbliži onda ako se budemo, koliko je god mogućno, klonili saobraćaja s telom i dolazili s njim u zajednicu samo utoliko ukoliko je bezuslovno nužno, i ako se ne budemo ispunjavali njegovom prirodom, nego ako se budemo čistili od njega, dok nas sam bog ne oslobodi, i tako, čisti i oslobođeni svega bezumlja telesnoga, bićemo, kao što je prilika, zajedno sa drugim čistotama i saznaćemo sami po sebi sve što je po sebi čisto i jasno; a to je zacelo istina. Jer, nečistome zacelo nije dopušteno da se dotiče čistoga. Takve razgovore, mislim, Simija, moraju među sobom voditi i tako suditi svi koji su pravi prijatelji mudrosti..."

Štajner u svojoj antropozofski orijentisanoj nauci o duhu - naravno na mnogo razrađeniji i sadašnjem čoveku prilagođeni način - potpuno stoji na ovom Platonovom

[1] Vidi referencu 19, str. 481

[2] Platon: "Odbrana Sokratova - Kriton - Fedon", Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1982, str. 104-126, 213

stanovištu. To stanovište već ni Aristotel više nije mogao da shvati. Dr.Miloš N. Đurić, koji je i preveo ovo delo, ukazujući na to navodi reči iz Aristotelovog spisa "O duši" (u priloženom komentaru):

"Prema tome, priroda uma ne sastoji se ni u čemu drugom do u čistoj sposobnosti. Dakle, onaj deo duše koji se naziva umom - a pod umom razumem snagu kojom duša misli i obrazuje predstave - nije u smislu ostvarbe ništa pre nego stane misliti; um je po sposobnosti u neku ruku celokupnost predmeta mišljenja, a u smislu ostvarbe nije ništa pre nego stane misliti. Stvar stoji kao sa pločom na kojoj u smislu ostvarbe nije ništa napisano; stoga niko bez opažanja ne može nešto saznati ili poimati."

To je učenje prihvatila zapadna crkva i to je u punoj žestini došlo do izraza 869. godine na takozvanom osmom vaseljenskom saboru, koji pravoslavne crkve ne priznaju. Međutim, pod autoritetom nauke koju je nametala državna vlast to shvatanje je u velikoj meri prodrlo i u pravoslavne narode. Mnogi tog obilaznog puta naravno nisu svesni, te propovedaju ono što je suštinski suprotno pravoslavnoj crkvi i zbog čega je došlo do razlaza sa katoličkom.

Govoreći o promenama u čovekovoj svesti koje su počele da nastupaju u VIII veku pre računanja našeg vremena, Štajner u predavanjima od 29. i 30. novembra 1919. godine[1] navodi kako je to velika iluzija orijentalaca da se sada nešto ispravno može postići vežbama disanja, koje se upražnjavaju u jogi. Ne samo što je sada čovečija svest drukčija nego pre tri hiljade godina, već je i sam vazduh drukčiji, on više nije produševljen. Stoga danas sa ovako izmenjenim vazduhom i njegovim ritmičkim disanjem mogu u čoveka prodirati izvesna duhovna bića koja zahvataju čovekovu volju, opsedaju onaj deo čoveka koji je najmanje svestan. Ta bića bi se mogla nazvati "antimihailovska bića", jer deluju nasuprot uticaju arhanđela Mihaila, pod kojim čovek u neposrednom čulnom svetu treba da saznaje ono natčulno, a onda u tom natčulnom da nađe Hristov impuls - kako je to rečeno u predavanju od 23. novembra 1919. godine,[2] koje je ovim predavanjima prethodilo. Takva bića naravno mogu zahvatiti, a i zahvataju takođe i ljude koji se ne bave jogom. Nikakva druga odbrana od njih nije moguća sem da se čovek prožme Hristovim impulsom.

Da se čovek u toku vremena menja ne samo po svovoj fizičkoj spoljašnjosti, već i po stepenu svesti, Rudolf Štajner u predavanju od 20. marta 1920. godine[3] navodi vrlo karakterističan primer kako su stari Grci opažali boje. O tome čak govore i rimski pisci.[4] Istom rečju "hloros" označavali su i boju meda i žutog lišća u jesen, a i žute smole; tamnu kosu istom rečju kao i plavi kamen lapislazuli. Ceo spektar boja su videli pomeren više ka crvenoj strani. Tek sa razvojem intelektualizma čovek je počeo da opaža tamne boje, plavo i plavo-ljubičasto.

Štajner dalje u predavanju od 30. novembra 1919. godine objašnjava, da već Aristotel nije mogao imati uvida u život čovekov pre rođenja. Crkva je njegovo učenje prihvatila i zabranila verovanje u preegzistenciju ne zato što to ne bi bilo u saglasnosti sa misterijom na Golgoti, već zato što je čovek tad već uveliko izgubio mogućnost da u svoju dušu kao neku snagu prima tu svest o preegzistenciji, jer sam vazduh nije više bio produševljen kao nekad. Iz svega onoga što je bilo svest glave iščezla je preegzistencija. Kad naši čulni osećaji opet budu produševljeni, mi ćemo shvatiti čovečiju volju, koja se izdiže iz onog dela čovekovog koji je nesvestan odnosno odgovara svesti koju čovek ima pri spavanju bez snova, a koji se nalazi u čovekovom sistmu izmene materija i u udovima. Tu ćemo imati jednu tačku ukrštanja, gde se u isto vreme ima nešto subjektivno -objektivno. Duševni čulni proces dolazi

[1] GA 194 Die Sendung Michaels, str. 96-97, 109-114

[2] Vidi referencu 50, str. 62

[3] Vidi referencu 4, str. 16-17

[4] Vidi referencu 4, str. 301-302: Plinije, Plutarh i drugi prema Hugo Magnus: "Die geschichtliche Entwickelung des Farbensinnes", Leipzig 1877

spolja ka unutra, a njega zahvata unutrašnji duševni proces koji dolazi iz duboke podsvesti:

"Od spolja deluju na nas unutra msli sveta, od unutra deluje napolje volja čovečanstva. A volja čovečanstva i misli sveta se ukrštaju u toj tački, kao što se nekad u disanju ukrštalo ono objektivno sa subjektivnim. Mi moramo naučiti da osećamo, kako preko naših očiju deluje naša volja, te kako u stvari aktivnost čula tiho se utkiva u onu pasivnost, usled čega se misli sveta ukrštaju sa voljom čovečanstva. Ovu novu volju joge, nju mi moramo razvijati. Time se na nas ponovo prenosi nešto slično, što se pre tri hiljade godina prenosilo ljudima u procesu disanja. Naše shvatanje mora postati mnogo duševnije, mnogo duhovnije."

Na ove reči iz predavanja od 30. novembra 1919. godine Štajner dodaje, da je tako nečem i Gete težio kad je polazeći od fenomena tragao za prafenomenima, a ne za zakonisa u prirodi.

Taj Geteov stav je u vezi sa onim što je u prethodnom poglavlju rečeno o bezazlenosti pastira, sa kojom sada treba posmatrati spoljašnji svet.

U predavanju od 3. oktobra 1920. godine[1] Štajner poredi put joge sa onim što je on dao u svojoj knjizi "Filozofija slobode". Ono što se nekad u procesu disanja postizalo, sad se mora tražiti u procesu saznavanja, koje se sastoji iz vezivanja opažaja sa odgovarajućim pojmom. Opažanje sada predstavlja modifikovano udisanje, mišljenje odgovara izdisanju. On dalje kaže:

"A kad sam ja u svojoj "Filozofiji slobode" najpre baš samo filozofski ukazao na to da se istinska stvarnost pokazuje iz otkucavanja jednog u drugom opažanja i mišljenja, trebalo je - pošto je baš ova "Filozofija "slobode zamišljena kao unutrašaja kultura duše - trebalo je da se ukaže na ono, šta čovek kao Zapadnjak mora vežbati da bi ušao u sam duhovni svet. Orijentalac kaže: Sistol, dijastol: udisanje, izdisanje. - Zapadnjak namesto toga mora staviti: Opažanje, mišljenje. - Istočnjak kaže: "Obrazovanje fizičkog disanja. - Zapadnjak kaže: Obrazovanje duhovno-duševnog disanja u procesu saznavanja pomoću opažanja i mišljenja."

Ovo su vrlo značajne reči, jer se treba odupreti i onoj dekadentnoj duhovnoj nauci, koja sa velikom snagom nadire sa istoka,a koja na zapadu nailazi na vrlo pogodno tle, jer su na zapadu vrlo snažne sile koje su prigušile ispravnu zapadnu ezoteriku i koje i time Zapad vode u propast. Čak i kad su razni istočnjački učitelji i jogi ispravni i dobronamerni, oni ne mogu biti korisni za spas zapadnog coveka. Jedva da to još donekle mogu biti za čoveka Istoka, jer su se i tamo i ljudi i prilike izmenile. Međutim, sa Zapad navaljuju uglavnom neispravni "učitelji", koji ni u kojem slučaju ne odgovaraju čak ni propisima ispravne joge, koja propisuje kakav treba da bude ispravan guru.

Aristotel nije više imao direktnih saznanja iz misterijskih mudrosti kao Platon, a i za ostalo čovečanstvo su ti izvori uglavnom presahli. U međuvremenu je posle vrlo prefinjenih i suptilnih razvijanja misli kod skolastičara nastao razvoj modernih nauka o prirodi, sa kojima je bio otpao i aristotelizam. Nastaje krajnje materijalističko shvatanje sveta. Gete[2] pokušava da se tome suprotstavi, ali bez znanja koja daje mudrost inicijacije. Novalis[3] svoje dobro naučno znanje i umetničku nadarenost osvetljava direktnim gledanjem duhovnoga sveta, koje je stekao tri godiae pre svoje smrti i daje bezbroj saopštenja koja nije imao vremena da sredi i proverava. Tek Rudolf Štajner krajem prošlog i početkom ovog veka modernu nauku o prirodi potpunije spaja sa naukom o duhu.

Međutim, na Zapadu je to do danas tek u vrlo, vrlo maloj meri primljeno. Umesto da se traži ponovo veza sa duhovnim svetom, koja bi dala nov život, koja bi dala impuls za izlaženje iz socijalnog haosa, na Zapadu se nastavilo sa sve dubljim i dubljim silaženjem u materiju. A to vodi u propast, propast koja za sobom povlači ne samo narode Zapada, nego sa

[1] GA 322 Grenzen der Naturerkenntnis, prevod Vojislav Janković : Granice saznavanja prirode, str. 98-99

[2] Johann, Wolfgang von Goethe, 1749-1832

[3] Novalis: Friedrich von Hardenberg, 1772-1801

svojim naopakim shvatanjima da se socijalni red i "blagostanje" može održavati isključivo stalnim povećavanjem proizvodnje i potrebnih i nepotrebnih proizvoda ugrožava čitavu Zemlju kao planetu, a time i ostalo čovečanstvo. Ta propast je vrlo blizu - ako se više ljudi na Zapadu ne trgne i ne pokuša da tu propast bar u poslednjem trenutku spreči, a uz pomoć istinske nauke, nauke koja bi dobijala impulse iz moderne nauke o duhu, a ne iz pogrešnih i izopačenih shvatanja koja se sistematski nameću kroz razne školske programe i drugo.

5. BEZROĐENOST

U "Timaju" Platon dosta opširno izlaže i objašnjava stvaranje sveta. Bog Tvorac i Otac je prvo stvorio kozmos i druge bogove, pa je onda ovima stavio u zadatak da oni stvore rodove smrtnih živih bića, jer kad bi On sam njih stvarao, ona bi bila izjednačena sa bogovima. Međutim, za onaj njihov deo koji je besmrtan i božanski On sam će dati seme i začetak. Dalje - prema Platonu - Timaj kaže:

"On je sam bio tvorac onog božanskog, a stvaranje svega smrtnog poverio je svojim potomcima. A ovi, podražavajući ga, uzeše besmrtno počelo duše, pa ga zatim obuhvatiše smrtnim telom i dadoše mu za nosilo telo u celini, ugradivši najzad u njega i drugu vrstu duše, onu smrtnu, koja u sebi nosi strašne i neizbežne strasti: pre svega nasladu, taj tako snažan mamac zla, zatim bol koji beži od dobra, pa još i neustrašivost i strah - dva nerazumna savetnika, neutaživu žudnju i varljivu nadu. Sve su to smešali sa nerazumnim čulnim opažajem i težnjom za svakojakim opasnim poduhvatima, i tako nužno sastavili samni deo duše."

Platon dakle vrlo izričito navodi tri dela čovekova bića: besmrtni deo duše, smrtni deo duše i telo. Prema sadašnjim nazivima to bi bili: duh, duša i telo.

U istom delu Platon daje i ove izvanredno značajne i za naše vreme još aktuelnije reči:

"Onome, dakle, ko se prepušta požudi ili slavoljublju, ko na tome izgara i u to ulaže sve svoje snage, sve misli se nužno rađaju kao smrtne. I, koliko god je to moguće, takav čovek neće ni malo propustiti da postane smrtan u celini, jer je toliko negovao smrtni deo svoje duše.

A za onoga ko je odnegovao ljubav prema učenju i pravoj mudrosti, te je od svega najviše uvežbao da misli ono besmrtno i božansko i ukoliko je pri tom dosegao istinu, po svemu je nužno, u meri u kojoj je ljudskoj prirodi dato da učestvuje u besmrtnosti, da od toga nijedan deo ne propadne i da takav čovek, pošto uvek neguje ono božansko što u sebi ima i ukazuje sve počasti demonu što u njemu boravi, i sam bude izuzetno srećan."

Reč "demon" ovde ne treba uzeti u današnjem, vrlo izmenjenom značenju, kao nešto negativno. To je neki duh koji čuva čoveka i savetuje. Od istog korena je izvedena i reč "srećan" ili "blažen" - kako je to objasnila Marijanca Pakiž, koja je i prevela ovo delo.[1]

Ovi gornji Platonovi navodi izgledaju kao da protivreče jedan drugom. S jedne strane se govori o jednom besmrtnom delu čovekove duše, a s druge strane da od volje čovekove zavisi da li će on u celini postati smrtan lli ne. To su izvanredno značajne reči, koje su potekle iz najdubljih misterijskih znanja, a koje su posle dve hiljade godina odnosno sa početkom naše kulturne epohe u XV veku dobile - sem mudrosti koju izražavaju - još i posebno naglašeno značenje, značenje opomene upućene svim ljudima, jer u sadašnje vreme daleko više nego nekad zavisi od volje, od slobodnog izbora čovekovog, da 1i će celu svoju dušu spojiti sa nečim smrtnim ili sa nečim živim. O tome se nikako ne treba zavaravati.

Ta povećana odgovornost odnosno slobodan izbor čovekov počinje još sa Hristovim dolaskom, što se vidi iz Evanđelja po Jovanu (Jn.15.22-24):

"Da nisam došao i da im nisam rekao, ne bi imali greha: ovako nemaju izgovora za svoj greh. Ko mrzi mene, mrzi i moga Oca. Da nisam učinio među njima dela - kojih niko drugi ne učini - ne bi imali greha; sada su pak gledali i mrzeli mene i moga Oca."

Da one gore navedene Platonove reči nisu bez dubokih osnova napisane, navešćemo i uvodne reči - prema iskazu Timaja - kojima "onaj koji je rodio ovaj svemir" daje bogovima nalog da stvaraju smrtna živa bića:

" 'Bogovi čiji sam tvorac i otac, deco božanskog čina, ono što je od mene postalo ne može se bez moje volje razrešiti. Razrešivo je, doduše, sve što je povezano; želeti, međutim, da se razreši ono što je lepo usklađeno i što se u dobru održava, bila bi osobina zla. Samim tim što ste rođeni, niste besmrtni i nepropadljivi u potpunosti, pa ipak nećete biti ni rastavljeni, niti će vas snaći smrtni udes, jer ćete po mojoj želji steći veze još jače i čvršće od svih onih kojima ste bili vezani dok ste se rađali. ...' "

Prema tome, za sve što je stvoreno postoji mogućnost propadljivosti i raspadanja. Takva mogućnost postoji čak i za bogove, koje nazivaju besmrtnim. Ali po želji Oca njih "neće snaći smrtni udes". Smrtni udes je u pravom smislu dodeljen samo čoveku. Drugi bogovi - to su visoka duhovna bića, njihove hijerarhije i Dionisije Areopagit nabraja i daje im imena koja je usvojilo hrišćanstvo - nisu smrtni po želji Oca, dakle ne po svojoj zasluzi ili činjenju. Oni mogu biti samo ono što Otac želi. Jedino i1i skoro jedino čovek ima slobodu izbora. Zbog toga je njemu dodeljen i smrtni udes - dobio je i smrtni deo duše i telo. O besmrtnom delu duše čovekovom ne može se reći da se on rađa, jer je on deo duše sveta - "a dušu je bog kao prvu sastavio, i postankom i vrlinom stariju od tela, kao gospodaricu koja će njime vladati ..." - kako kaže Platon u "Timaju". Taj deo mlađi bogovi samo obuhvataju smrtnim telom, ugrađujući u njega i smrtni deo duše.

Da je duhovno-duševno stvoreno pre telesnog kaže i Pavle u Poslanici Jevrejima (Jevr.11.1-3):

"A vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo. Jer u njoj su preci dobili dobro svedočanstvo. Verom shvatamo da je svet stvoren Božijom rečju, i to tako da je vidljivo postalo od nevidljivog."

O samoj propadljivosti i rastavljanju govori se i u Evanđelju po Mateju (Mt.13.24-30):

"Drugu im priču izloži govoreći: carstvo nebesko je slično čoveku koji je posejao dobro seme na svojoj njivi. Ali kada su ljudi spavali, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj sred pšenice i ode. A kada usev izniče i rod donese, tada se pokaza i kukolj. A domaćinove sluge pristupiše i rekoše mu: gospodaru, zar nisi posejao dobro seme na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on im reče: neprijatelj je to učinio. Sluge mu pak rekoše: hoćeš li dakle da odemo i da ga saberemo? A on im reče: ne, da ne biste skupljajući kukolj iščupali zajedno s njim i pšenicu. Ostavite neka oboje rastu zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: skupite prvo kukolj i svežite ga u snopove da se spali, a pšenicu snesite u moju žitnicu."

Slično ovom razdvajanju i spaljivanju govori se i na drugim mestima u evanđeljima. Ovde posebno u gornjim rečima želimo da istaknemo "kada su ljudi spavali". Na početku ovoga spisa (poglavlje 1) bilo je govora o vegetabilizovanju odnosno pospanosti duševnog života. Kad su duše uspavane dolazi neprijatelj i seje kukolj. On se posle spaljuje, "rastavlja", "ne učestvuje u besmrtnosti" kao pšenica. Taj poziv na budnost nalazi se i na drugim mestima u evanđeljima, na primer u priči o deset devojaka (Mt.25. 1-13) ili o ljudima koji čekaju svoga gospodara (Lk.12.35-40).

Sa svim tim treba ovde povezati i u poglavlju 2 navedene reči Jana Husa, posebno onu drugu rečenicu koja govori o grehu, đavolu, smrti duše i večitoj smrti. Naravno, za oslobođenje je potreban ispravan odnos prema istini odnosno Hristu - kako to i Hus kaže. Prema Pavlovoj Poslanici Galatima (Gal.5.1):

[1] Platon: "Timaj", NIRO "Mladost", Beograd 1981, str. 80, 114, 137, 80, 73

"Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu."

I - malo dalje (Gal.5.13-15):

"Jer vi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti, nego ljubavlju služite jedan drugome. Jer je sav zakon našao svoje ispunjenje u jednoj reči, u: 'Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe', Ako se pak međusobno ujedate i izjedate, pazite da jedan drugoga ne istrebite."

A u Prvoj poslanici Korinćanima Pavle kaže (1.Kor.10.23-24):

"Sve je dozvoljeno, ali nije sve na korist; sve je dozvoljeno, ali sve ne naziđuje. Niko neka ne traži svoje dobro, nego dobro drugoga."

Sem toga, u Evanđelju po Jovanu (Jn.14.6-7), na pitanje Tomino:

"Reče mu Isus: Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene. Kad ste mene upoznali, upoznaćete i moga Oca. Već sad ga poznajete i videli ste ga."

Ove reči treba bukvalno shvatiti, nikako ne tražiti neki prenosni smisao ili neko alegorijsko značenje. Isus Hristos nikako ne ukazuje na neki put, nego on u stvari jeste put. Da bi se to shvatilo, treba se misaono uživeti u sam početak Evanđelja po Jovanu (Jn.l.l-l4):

"U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje. U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati.

Pojavi se čovek, poslan od Boga, po imenu Jovan; ovaj dođe za svedočanstvo, da posvedoči za svetlost, da svi poveruju kroz njega. On ne beše svetlost, nego je trebalo da posvedoči za svetlost.

Istinita svetlost, koja osvetljava svakog čoveka, dolažaše na svet. Na svetu beše, i svet kroz njega posta, i svet ga ne pozna. Svojima je došao, i njegovi ga ne primiše. A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u njegovo ime, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje tela, ni od muževljeve volje - nego od Boga.

I Reč se ovaploti i stanova među nama, i gledasmo njenu slavu, slavu kao jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine."

Sem ukazivanja na samo stvaranje sveta, sa ovim se mogu bolje razumeti i one pre njih navedene reči. Sve je postalo kroz Reč, pa je u tome svakako sadržan i put. To je i istinita svetlost, duhovna svetlost - ne ova koja se opaža čulima i koja je samo privid, koja je samo slika duhovne svetlosti. Ta Reč je i puna blagodati - delatnosti iz ljubavi, činjenja dobra iz unutrašnjosti svoje duše, - i istine, a u njoj je i život kao svetlost za ljude. U stvari sama ta Reč je i život i svetlost, prema rečima iz istog evanđelja (Jn.8.12):

"Opet prozbori dalje Isus govoreći: ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost."

O tim prvim rečima iz Evanđelja po Jovanu Rudolf Štajner u predavanju od 31. maja 1908. godine[1] prema prevodu Mila Galovića kaže:

"Juče se radilo o toma da vam pokažem naročite pojedinosti u hrišćanskom posvećenju. - Zbog toga što čovek prolazi kroz ta osećanja, dolazi zaista u mogućnost da postigne posvećenje a da ne pada u tri i po dnevno letargično stanje. A to može postići naročito onda, kada hrišćanski učenik neprekidno meditira o rečenicama Jovanovog Evanđelja, "u početku bijaše reč", pa sve do "pun predanosti i istine". To su prve rečenice u Jovanovom Evanđelju, pa ako se one svakog dana puste da deluju na čoveka, to je onda jako važna meditacija. Jer one imaju snaga u sebi. Jer to Jovanovo Evanđelje u svojoj celini nije samo zato tu, da se čita i sa intelektom razume, već da se unutrašnje doživljava i oseća. Tada ono samo postaje snaga, koja posvećenom priskače u pomoć i radi za njega. A tada se pojavljuje 'pranje nogu', 'šibanje' i druga unutrašnja zbivanja, astralne vizije, sasvim onako, kako to odgovara opisima od 13 gl. i dalje Jovanovog Evanđelja."

U već pomenutom Platonovom spisu "Fedon" Sokrat pre nego što će popiti otrov prema presudi atenskog suda Jedanaestorice razgovara sa prijateljima i iznosi im niz dokaza o tome da je duša besmrtna. On prvo kaže:

"Promotrimo tu stvar pitajući se da li su duše pokojnika u Hadu ili nisu! Ima neko staro i nama poznato kazivanje da duše, kad odavde stignu, borave onde, i da se ovamo vraćaju i postaju od mrtvih."

Kao prvi dokaz Sokrat navodi da uvek sve postaje tako, što iz suprotnoga postaje suprotno, da uvek jedno prelazi u drugo i drugo u prvo. Bolje postaje od goreg i gore od boljeg, san iz jave i java iz sna itd. Život i smrt su suprotni, pa i tu mora jedno postajati iz drugog, te i živi postaju od mrtvih, kao što i mrtvi postaju od živih. Prema tome i "duše mrtvih moraju da postoje negde odakle se ponovo rađaju". Ovaj dokaz Sokrat zaključuje:

"Jeste tako, Kebete, kao što ja mislim, i naša slaganja ne osnivaju se na obmani, nego doista ima i oživljavanja i rađanja živih od mrtvih, i duše mrtvih postoje. Dobrima je, razume se, bolje, a zlima gore."

Drugi dokaz je sećanje. Svako naše učenje je u stvari sećanje, sećanje na nešto što smo već ranije naučili odnosno znali. Sećanje može doći od sličnih, a i od nesličnih stvari, na primer kad se setimo samog čoveka prema njegovoj slici odnosno vlasnika preko lire koju smo ugledali. Na jednakosti čulnih stvari, iako je ona različita od jednakosti po sebi, čovek dobija svest i pojam o ovoj. Jednakost po sebi je ili slična ili neslična onoj koju daje čulni svet. U oba slučaja kad se pri viđenju jedne pojavi svest o nekoj drugoj stvari, onda je to sećanje. Ako vidimo jednu stvar i drugu koja zaostaje za tim da bude potpuno jednaka prvoj, onda to znači da mi od ranije znamo šta je to po sebi jednako i to još od onog trenutka, kad smo prvi put ugledali stvari koje zaostaju u tome da budu po sebi jednake. Sve što je po čulima jednako zaostaje za tim da bude po sebi jednako. Iz toga zaključuje Sokrat:

"Dakle, pre nego smo počeli da gledamo, i da slušamo, i ostalim čulima da se služimo, morali smo već negde dobiti znanje o tome šta je ono po sebi jednako, ako smo ovo što je po čulima jednako hteli porediti sa onim, jer sve teži na to da onom bude jednako, ali ga ne dostiže."

Pošto smo se već odmah po svom rođenju služili čulima, to znači da smo znanje o jednakome po sebi dobili pre nego čula:

"Dakle, već pre svoga rođenja, kao što se čini, morali smo ga dobiti."

Slično tome, mi smo već pre rođenja i odmah po rođenju znali i šta je lepo po sebi, i po sebi dobro, i pravedno i sveto'' i sve što označujemo izrazom po sebi".

Ako smo ta znanja dobili pre rođenja, a pri rođenju izgubili, onda to znači da je svako naše učenje u stvari obnavljanje svoga rođenoga znanja, da je učenje u stvari sećanje. Iz ovog izlazi - kaže Sokrat:

"Prema tome, Simija, duše su postojale i ranije, pre nego su ušle u ljudski lik, i bile su bez tela, i imale su saznanje."

Ako bi bilo tačno da mi sve te pojmove dobijamo sa samim rođenjem, moralo bi se ukazati i na trenutak kad ih gubimo. To bi s tom pretpostavkom bio isti onaj trenutak, kad smo ih s rođenjem i dobili. Sokrat dalje zaključuje:

"Da li nama, onda, Simija, stvar stoji ovako? Ako odista postoji to što nam je svagda na jeziku, i lepo, i dobro, i svako takvo biće, pa na to biće svodimo sve čulne pojave nalazeći da nam ono pripada još iz ranijeg života, pa ako s njime upoređujemo čulne pojave, onda onako kao što postoji to biće, mora postojati i naša duša, i to pre našega rođenja."

Na primedbu prijatelja da je dokazano da je naša duša postojala pre rođenja, ali ne i da će postojati i posle smrti Sokrat odgovara:

"Pa ipak je, reče Sokrat, i to već sada dokazano, Simija i Kebete, ako samo hoćete da ovaj poslednji dokaz vezujete sa onim što smo ga priznali pre ovoga, naime da sve živo

[1] Vidi referencu 23, - prevod str. 31, 40, 182

postaje iz mrtvoga. Jer ako je duša već postojala ranije, a pri svome polaženju u život i pri svome postojanju ne može dolaziti ni iz čega drugoga nego iz smrti i mrtvoga stanja, onda je nužao da ona i posle smrti postoji kad već treba da se ponovo rađa. Prema tome, i sada već, kao što je rečeno, dan je pun dokaz."

U ovim izlaganjima Platon dakle dokazuje da je duša postojala i pre rođenja, a da postoji i posle smrti. Prema tome, za dušu se ne može reći ni da je rođena ni da je umrla. Ti izrazi se mogu odnositi samo na telo. Kad se govori o duši, na nju se mogu primeniti samo izrazi "bezrođenost" i "besmrtnost". Iako Platon stalno za taj bezrođeni i besmrtni deo čovekovog bića upotrebljava izraz "duša", on na jednom mestu u "Fedonu" kaže:

"Dakle, produži Sokrat, ako je to istina, dragi prijatelju, onda ima mnogo razloga nadanju da ćemo, kad stignemo tamo kuda ja putujem, ako igde na drugom mestu, u punoj meri steći ono u što smo u minulom životu uložili tolike svoje napore. Zato za taj put, koji su mi sada naredili, vezujem dobru nadu, pa tako i drugi koji misle da su se postarali za očišćenje svoga duha."

Taj izraz "duh" upotrebljava se danas za taj večni deo čovekovog bića, a ono što se u Platonovo vreme nazivalo Hadom, danas nazivamo duhovnim svetom. Kao što se iz gornjih navoda vidi, Platon ukazuje na to da se u tom Hadu nalazi i oblast čistih ideja, oblast uzora svih stvari, jer pri boravku u toj oblasti duše znaju sve ono što "označujemo izrazom po sebi", imaju direktan uvid u to. Nasuprot tome Kant, kome je bio uskraćen pogled u duhovni svet, tvrdi da se ta stvar po sebi nikad ne može doznati.

Platon u "Fedonu" u vidu dijaloga prijatelja sa Sokratom izlaže dalje, kako je svaka stvar po sebi - jednako po sebi, lepo po sebi itd. - prosto biće. Sve što čulima opažamo je složeno i to nikad ne ostaje ni sa sobom isto, a izloženo je razlaganju. Za razliku od takvih čulnih stvari "one stvari što ostaju svagda jedne iste nećeš ničim drugim dohvatiti nego poimanjem uma, jer su takve stvari nečulne i ne mogu se videti". Telo je vidljivo, a duša nevidljiva - "bar za ljude", kako dodaje Kebet. Sokrat dalje kaže:

"Zar nismo već ranije govorili i o ovom; kad se duša telom služi da nešto promatra, ili vidom, ili sluhom, ili kojim drugim čulom - jer promatrati nešto telom znači koliko promatrati nešto čulima - onda nju telo vuče k onome što nikada ne ostaje samo sebi jednako, i zato ona luta, i zbunjuje se, i kao pijanu hvata je vrtoglavica, jer se dotiče takvih stvari?"

"A kad sama za se promatra, ona se zanese u onu oblast, u ono čisto, i večno, i besmrtno, i svagda sebi jednako, pa kako je srodna tome, ona svagda, kad god se nađe sama za se i kad joj prilike to dopuštaju, boravi s time, i oslobođava se lutanja i navek, dokle god je onim zauzeta, ostaje sebi jednaka, jer se zanima takvim stvarima. I baš to njeno stanje zove se saznanje."

"Dokle god su duša i telo u zajednici, priroda ovom poslednjem naređuje da služi i sluša, a onoj prvoj da vlada i gospodari."

Iz toga izlazi da je duša slična božanskom, a telo smrtnom, te Sokrat zaključuje:

"Gledaj sada, Kebete, da li iz svega što smo govorili sleduje ovo: onome što je božansko, i besmrtno, i unmo, i prosto, i neraspadljivo, i što svagda ostaje sebi jednako, najsličnija je duša, a onome što je ljudsko, i smrtno, i neumno, i mnogovrsno, i raspadljivo, i što nigda ne ostaje sebi jednako, najsličnije je, opet, telo."

Na ono božansko čovekovog bića ukazuje se i u Evanđelju po Jovanu (Jn.10.33-36):

"Odgovoriše mu Judeji: za dobro delo te ne zasipamo kamenjem, nego zbog hule na Boga, što se ti - kao čovek - gradiš Bogom. Odgovori im Isus: zar ne stoji napisano u vašem zakonu: 'Ja rekoh: bogovi ste'? Kada one naziva bogovima, na koje se odnosi reč Božija - a Pismo se ne može razrešiti - zašto vi kažete da huli na Boga onaj koga je Otac posvetio i poslao na svet, - što sam rekao: ja sam Sin Božiji?"

Razume se - kako je to objašnjeno na početku ovog poglavlja - ljudi spadaju u najnižu hijerarhiju bogova, onu koju ne imenuje Dionisije Areopagit, jer oni to u pravom smislu tek treba da postanu. To ne znači nikakav automatizam, jer će kukolj biti svezan u snopove da se spali, a samo pšenica sneta u žitnicu. To će zavisiti od svakog čoveka pojedinačno, od njegove slobodne odluke da li će izabrati Hristov put, istinu i život ili će izabrati Zavodnikov put, neistinu i smrt, tj. "smrt duše" i "večitu smrt" - kako kaže Jan Hus. U čoveku je večno samo ono, što je u telu primio kao istinu i ono što je činio dobro, iz ljubavi. Jedino se time njegovo ja obogaćuje. Sve drugo sa prolaskom kroz smrt otpada. Ovde se naravao ne misli na dobro koje bi se činilo radi obogaćivanja svoga ja, već na ono što se čini u smislu ispravnog razvoja sveta odnosno - kako se to obično kaže - u smislu Božije volje. Mada se to nekome na prvi pogled može učiniti čudnim i "nelogičnim", jedino je činjenje u smislu te božanske volje ustvari slobodno. Sva druga činjenja su neslobodna, jer su pod uticajem raznih zavodnika, pod uticajem raznih nagona, strasti i drugog, što sve potiče iz onog "smrtnog dela duše" - kako kaže Platon. U okviru tog ispravnog razvoja sveta čovek može izvanredno mnogo da stvara iz svoje slobode odnosno iz sveg "besmrtnog dela duše". To je u stvari Hristova sloboda, a on je došao da krsti Duhom Svetim, a ne vodom - kako to nagoveštava Jovan Krstitelj prema sva četiri evanđelja. Time se ukazuje i na ono "ponovno rođenje" primanjem u sebe Hrista, o čemu je bilo govora u poglavlju 3. A pošto to sve zavisi od čovekove slobodne odluke odnosno izbora, Rudolf Štajner naziva ljude hijerarhijom slobode. Oni su isped najniže hijerarhije bogova koje Dionisije Areopagit naziva anđelima.

Na bezrođenost se ukazuje na mnogim mestima u evanđeljima. U raznim pričama se pojavljuje slična slika, da neki gospodar daje svojim slugama zadatke i od njih odlazi, pa se nanovo vraća da vidi šta su uradili. To je najizrazitije u pričama o zlim vinogradarima (Mt.21.33-41, Mk.12.l-9 i Lk.20.9-16) i talantima (Mt.25.14-30 i Lk.19.12-27), ali su slične slike date i u drugim pričama. U Evanđelju po Mateju na primer stoji:

"Jer kao što čovek polazeći na put pozva svoje sluge i predade im svoje imanje, te jednom dade pet talanata, drugome dva, a trećem jedan, svako-me prema njegovoj moći, i otputova. Onaj što primi pet talanata odmah ode, poslova s njima i steče drugih pet. Isto tako i onaj sa dva steče druga dva. A onaj koji primi jedan, ode, iskopa jamu u zemlji i sakri novac svoga gospodara. Posle dugog vremena dođe gospodar onih slugu i stade se obračunavati s njima. I pristupivši onaj što primi pet talanata donese drugih pet talanata govoreći: gospodaru, pet talanata mi predade, vidi, zaradih drugih pet talanata. Reče mu gospodar njegov: dobro, slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onaj što primi dva talanta reče: gospodaru, dva talanta mi predade; vidi, zaradih druga dva talanta. Reče mu gospodar njegov: dobro, slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onaj što je primio jedan talant reče: gospodaru, znao sam da si tvrd čovek, žanješ gde nisi posejao, i skupljaš gde nisi vejao; pobojah se, odoh i sakrih tvoj talant u zemlju; vidi, imaš svoje. A gospodar njegov odgovori i reče mu: zli i lenji slugo, znao si da žanjem gde nisam posejao i skupljam gde nisam vejao. Trebalo je dakle da daš moj novac menjačima, i ja bih po dolasku uzeo svoje s kamatom. Stoga uzmite od njega talant i dajte onone što ima deset talanata. Jer svakome koji ima daće se i preteći će; a od onoga koji nema - uzeće se i ono što ima. A nekorisnoga slugu izbacite u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba."

Sluge su ljudi i njihov boravak u duhovnom svetu opisan je prisustvom gospodara, a njagovo odsustvovanje je u stvari boravak ljudi u telu, u čulnom svetu gde nemaju gospodara, već rade sami po svojoj volji i save-sti. Pre ulaženja u fizičko telo ljudi u duhovnom svetu od božanskih moći uvek prema svojim sposobnostima dobijaju određene zadatke koje treba da izvrše, ali za vreme boravka u telu oni nisu ni pod kakvom prinudom da to i učine. Posle smrti, kad se penovo nađu u duhovnom svetu oni dobijaju presudu o tome, da li su svoje zadatke izvršili ili ne. S obzirom na stanje svesti svojih učenika i naroda Isus Hristos je vrlo mnogo govorio u pričama, koje je neki put svojim učenicima morao i da ob- jašnjava, kao na primer onu o žitu i kukolju, koja je navedena u ovom poglavlju, a koju objašnjava sledećimrečima (Mt. 13.36-43):

"Tada otpusti narod i ode kući. I priđoše mu njegovi učenici govoreći: razjasni nam priču o kukolju na njivi. A on odgovori i reče: sejač dobrog semena je Sin čovečji; njiva je svet; dobro seme - to su sinovi carstva; a kukolj su sinovi zla, a neprijatelj koji ga poseja jeste đavo; žetva je kraj sveta, a žeteoci su anđeli. Kao što se kukolj skuplja i vatrom spaljuje, tako će biti i na svršetku sveta. Poslaće Sin čovečji svoje anđele, i pokupiće iz svoga carstva sve sablazni i one koji čine bezakonje, i baciće ih u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba. Tada će pravednici sijati kao sunce u carstvu Oca svoga. Ko ima uši neka sluša."

Čak i sa ovim objašnjenjem nisu svi učenici shvatili smisao ove priče, već samo "ko ima uši". Danas, skoro dve hiljade godina posle ovih događaja svest ljudi je drukčija. Mnogim ljudima nisu dovoljne samo priče. Oni traže razumska objašnjenja, jer te slike više ne deluju ili slabo deluju na njihove duše. Ta objašajenja može dati samo novija nauka o duhu, koja te tajne može izneti jezikom i u pojmovima koji su razrađeni u naukama o prirodi i kojima se danas služe i sasvim neobrazovani ljudi. Međutim, ako bi se i današnji čovek intenzivno predavao tim slikama i pričama i uopšte čitavim sadržajima Svetog Pisma, to bi na njega takođe pooljno delovalo - bez obzira na stepen njegovog obrazovanja i na njegove godine. Ali većini današnjih ljudi je dosadno, ako istu stvar treba da pročitaju makar samo dva puta, a da bi takvi sadržaji delovali, čovck sa njima mora stalno živeti i obnavljati ih.

Na postojanje čovekovog bića pre ulaska u telo, pre fizičkog rođenja najneposrednije je ukazano u Evanđelju po Jovanu (Jn.9.1-5):

"I vide u prolazu čoveka slepa od rođenja. I zapitaše ga njegovi učenici: ravi, ko je zgrešio, on, ili njegovi roditelji pa se slep redio? Odgovori Isus: nije zgrešio ni on ni njegovi roditelji, nego treba da se pokažu na njemu dela Božija. Mi treba da činimo dela onoga koji me je poslao - dok je dan; doći će noć kada niko ne može da radi. Dok sam na svetu, ja sam svetlost sveta."

Ovde se vrlo jasno ukazuje na ono dvojako čovekovo poreklo, o kojem je bilo govora u poglavlju 3. Ako je neko slep od rođenja, to može biti posledica njegovog ličnog činjenja, onoga što je učinilo njegovo duhovno biće, a može biti da je došlo kao fizičko nasledstvo iz snaga prirode. U prvom slučaju se jasno ukazuje na čovekov duh kao bezrođen, a ne samo besmrtan i koji je mogao da sagreši ranije, pre ovoga fizičkog rođenja. U drugom na njegovu telesnu prirodu, koja se i rađa i umire, a koja može biti oštećena usled neispravnog života roditelja, što takođe opisuje i savremena medicina. Isus te dve mogućnosti izričito potvrđuje, ali kaže da je u pitanju nešto treće. Rečju "mi" on obuhvata i sve ljude. Zadatke koje smo doblli treba da činimo u ovezemaljskoj budnoj svesti - "dok je dan". Noću, kad se čovekovo duhovno-duševno biće odvoji od tela, ne može se raditi.

Ovde treba napomenuti da u prevodu Vuka Karadžića, zatim Lutera na nemački i u prevodu na engleski koji je "authorised (king James) version" gornja rečenica stoji u jednini:

"Meni valja raditi..." - "Ich muss wirken..." - "I must work..."

Prevod Emilijana Čarnića, čiji prevod Novog zaveta je poslužio za sve ovde date navode, izgleda logičniji i verovatniji i to ne samo s obzirom na gore dato objašnjenje, već i na reči "ja sam svetlost sveta", pa prema tome za samog Hrista nije potreban "dan" za činjenje. Ukoliko Čarnićev prevod nije tačan, onda i odgevarajuće gornje objašnjenje treba ispraviti. Problem tačnosti svih prevoda - posebno prevoda ovakvih spisa - uvek postoji, te se stvari moraju proučavati i sa te tačke gledišta i po mogućstvu korigovati. Sam prevodilac - ukoliko nije u potpunosti upoznat sa materijom koju prevodi - vrlo lako će neka mesta pogrešno protumačiti i prevesti, pa ma kako savestan bio. Neki put ima naravno i nesavesnih prevodilaca, a i onih koji neke stvari naročito izokrenu.

Ta besavesnost, a i svesno menjanje tekstova danas je vrlo raširena, naročito u najcivilizovanijem delu čovečanstva. Razume se da je to postojalo i ranije. Ovde ćemo navesti samo još jedan primer, gde se vidi nelogičnost odnosno netačnost prevoda. U Prvoj knjizi Mojsijevoj prema prevodu B.Daničića stoji (1.Mojs.1.26):

"Po tom reče Bog: da načinimo čevjeka po svojem obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču na zemlji."

Slično je i u Luterovom prevedu na nemački. U čitavom prethodnom tekstu pominje se "Bog" samo u jednini. Da li je logično da Bog sebe označava u množini ili ima pored njega još nekih drugih, njemu po obličju jednakih ili bar sličnih bogova? Rudolf Štajner objašnjava da u hebrejskom originalu u toj knjizi svuda gde stoji "Bog" - ili bolje "Gott" - stoji "Elohimi", dakle množina. Ko je i zašto to izmenio, pa je zaboravio i ovu rečenicu da prevede u jedninu? Takve stvari zavode i zbunjuju čoveka. Nije li i to jedan od razloga za propast Zapada? I hoćemo li i preko takvih stvari za njegovu propast reći: "Da!" ili: "Ne!"?

6. SKUPINSKA I INDIVIDUALNA SVEST

U predavanju od 6. juna 1920. godine[1] Rudolf Štajner govori o socijalnom haosu koji vlada u civilizovanom svetu, u kojem je nauka počev sa sredinom XV veka mogla da unapređuje samo tehnička i komercijalna znanja, a nikako nije mogla da stvori neki socijalni red, pa upozorava da se to stanje ne može popraviti dokle god javno priznata nauka odbija nauku inicijacije, te kaže:

"Samo nauka inicijacije će čovečanstvo budućnosti spasti od takvih haotičnih socijalnih stanja. Ova nauka inicijacije će štaviše - to sam već češće pomenuo - pre svega onim ljudima kojima ona može prići, dati neku svest o tome da je ovaj život ovde na Zemlji, u koji stupamo rođenjem, nastavak jednog duhovnog života koji smo mi u natčulnom svetu proveli između poslednje smrti i ovog rođenja. Vi znate da se o ovom duhovnom životu, koji prethodi našem rođenju ili recimo našem začeću, uopšte ne govori. Iz jednog sasvim određenog razloga se to ne govori. Zašto se ne govori o životu pre rođenja? Te se ne govori zbog toga, što je u izvesnom trenutku koji se poklapa sa grčkim razvojem između Platona i Aristotela, što je u to vreme za čovečanstvo izgubljena svest o tom duhovnom životu od pre rođenja. Platon čak vrlo jasno govori o tome. No Aristotel je već na sasvia energičan način zastupao teoriju, da svaki put kad se čovek rodi, da on dobija sasvim novu dušu sjedinjenu sa svojim fizičkim telom. Za svakog čoveka koji treba da se rodi nastaje nekako jedna nova duša; to je aristotelovsko učenje. Prema Aristotelu dakle ono istinsko duševno, takođe i najviši duševni život počinje sa čovekovim rođenjem."

Iz ovoga Aristotel izvlači zaključak da - ako je čovek u ovom životu nekim zlom opteretio svoju dušu - da on posle smrti večito mora to zlo da gleda, da se ono ne može nadvladati, jer on ima samo jedan zemaljski život. Štajner dalje produžava:

"Ovo Aristotelovo učenje u potpunosti je preuzela katolička crkva. A u vreme u kojem je u srednjem veku katolička crkva tražila neku filozofiju koja može nositi njenu teologiju, tu je ona kao učenje o duši prihvatila ovu aristotelovsku nauku o duši, te se još i danas u toj kazni u paklu u večnosti prepoznaje odjek aristotelskog učenja. "

Da bi se oslobodile tog učenja o nastajanju duše zajedno sa telom, potrebno je obnavljanje nauke o duhu, da bi čovečanstvu ponovo došlo do svesti to življenje pre rođenja odnosno začeća, jer postojeće veroispovesti, koje govore samo o životu posle smrti time u čoveku bude samo egoističke požude. Štajner nastavlja:

"Bilo bi već jednom potrebno da se sastavi iscrpna studija pod naslovom: o nezi čovečjeg egoizma pomoću postojećih konfesija. - Kroz ovu studiju bi trebalo provući, kakvi se

[1] Vidi referencu 4, str. 118-130

motivi upravo unose u propovedi, u učenja svih uobičajenih konfesija. Svuda bi se našlo, da se sve moguće stvari grade na egoističkim instinktima, posebno na instinktima o besmrtnosti. A ta studija bi se mogla proširiti na promatranje koje već hiljade godina važi, te bi se videlo da su konfesije u najvećoj meri negovale egoizam onda kad su pod aristotelskim uticajem izbrisale život pre rođenja. Konfesije kao negovanje majprisnijih egoističkih instinkata, to je to što je vredno da se studira.

"Najveći deo religioznosti sadašnjeg civilizovanog sveta računa upravo baš sa egoizmom čovekovim. Oseća se kako ovaj egoizam ljudi sasvim naročito blesne u enuncijacijama (izjavama), koje bih vam u tucetima mogao pokazati. Uvek se i stalno nalazi, da se posebno sa pastoralne strane nekom piše, kako se nauka o duhu bavi sa svim mogućim saznanjima o natčulnom svetu. To baš nikako nije potrebno. Želi se imati samo detinja svest o svojem odnosu sa Isusom Hristom. Kod pastora i kod vernika nalazi se to uvek. Ova detinja zajednica sa Isusom Hristom, to se stalno naglašava. Sa ogromnom nadmenošću se polazi protiv toga - što je svakako manje udobno za postizanje - protiv ulaženja u konkretnesti duhovnoga sveta, I uvek se i stalno propoveda, uvek se i stalno čovek na taj način vodi k tome, da on u osnovi uzev najhrišćanskiji može biti onda, kad najmanje napregne svoje duševne snage, kad se on najmanje trudi da nešto jasnije misli, a to on naziva svojom hristovskom svešću. Hristovska svest mora biti nešto, šte čovek stiče samo pomoću najpotpunije detinjastosti - tako kažu oni koji vole okrunjeno; a najdraže im je kad im se kaže: Hristos je tu, on je grehe ljudi primio na sebe, on je ljude izbavio svojom žrtvenom smrću, te nije potrebno da oni pored toga nešto rade. -Sve se to svodi na to, da se žrtvenom smrću Hristovom osigura besmrtnost posle smrti i da se do krajnosti neguje egoizam ljudi.

Ovim negevanjem egoizma od strane konfesija mi smo konačno doveli do ovog stanja, koje danas preko celog civilizovanog sveta prosijava. Pošto je ovaj egoizam u najvećem obimu negovan, zbog toga je čovečanstvo postalo takve kakvo je danas. Pomislite samo: Ako čovek ne čisto teorijski sa nekoliko ideja i pojmova, već sa čitavim svojim unutrašnjim životom shvati tu istinu, da njegov zemaljski život kako u njega stupa rođenjem, da mu on nameće obavezu da ispuni misiju koju sa sobom donosi iz svog života pre rođenja, pomislite, ako to ispuni celu našu dušu, ako se ovaj naš život posmatra kao neki zadatak koji se mora ispuniti, jer se taj zemaljski život nadovezuje na jedan nadzemaljski život koji smo pre toga proveli, pomislite samo, kako tu egoizam mora iščezntiti! Onim osećanjem koje se u nama pobuđuje, kad zemaljski život posmatramo kao nastavak jednog nadzemaljskog života, suzbijaće se ovaj egoizam isto tako, kao što se on odgaja pomoću onih konfesija koje govore samo o životu posle smrti. To je nešto što je za socijalno ozdravljenje vražno da se unese u današnje čovečanstvo i u buduće čovečanstvo. Važno je to, da se preegzistencija čovekova ponovo dovede do svesti. Po sebi se razume, da se od preegzistencije ne može razdvojiti shvatanje o ponavljanim zemaljskim životima.

"Tako se može reći, da je na primer upravo katolička crkva prihvatila jedno aristotelsko učenje i učinila ga svojom dogmom, te da ova dogma mora biti zamenjena pomoću višeg saznanja o ponavljanim zemaljskim životima, o preegzistenciji, o ovm učenju o preegzistenciji ljudske duše koja je najpre očevidno upravo kod Aristotela prenebregnuta. Ako vi procenite, kakvo značenje za čovečanstvo ima to da se u najprisniji duševni život prime izvesni elementi, onda ćete sebi moći kazati, šta ovo u najširem smislu znači za čovečji život, jer čovek o samom sebi prima sasvim drukčiju svest. Uz ovo što je upravo rečeno uzmite onu Pavlovu reč, da ova čovekova svest mora biti stalno prožeta ovim: 'Ne ja, nego Hristos u meni'.[1] Ako čovek samog sebe smatra za nešto drugo, onda će i Hristos u čaveku biti nešto drugo. Ako čovek samog sebe smatra da je samo ono što je i kao duhovno-duševno nastalo sa rođenjem, onda će razume se i Hristos moći da bude samo u onom što je tada s rođenjem nastalo, te će on imati samo taj zadatak da našu dušu pronese kroz smrt i da nas zatim dalje nosi kroz svu večnost. Ako mi znamo da imamo neki život pre rođenja, onda mi takođe možemo znati, da nam upravo Hristos za ovaj zemaljski život dosuđuje jednu misiju, da mi moramo izgraditi svoje snage, da mi njega u svojim snagama moramo naći, da njega mi moramo tražiti kao ono najbolje što duhovno-duševno u sebi imamo.

"Katolička crkva se pobrinula za to, da ljudi koji su joj potčinjeni nikad ne mogu razmišljati o onome šta je istinska duhovno-duševna priroda čovekova, onda kad je na osmom opštem ekumenskoa koncilu u Konstantinopolju u godini 869. ukinula duh, to će reći, proglasila da se čovek sastoji samo od tela i duše, da duša ima samo nekoliko duhovnih osobina, no da je jeretički, krivoverno ako se za čoveka smatra kao da se sastoji iz tela, duše i duha. A kad je jezuita Cimerman (Zimmerman) osuđivao razne stvari kod antropozofski orijentisane nauke o duhu, onda je kao najteži greh ove nauke o duhu ubrojao to, da preko ove nauke o duhu ponovo treba priznati trihotomiju, onda kad se ovom naukom o duhu ponovo objavljuje, da se čovek sastoji iz tela, duše i duha. Preko nauke o duhu bezuslovno se mora razglasiti ono što čovekovo istinsko suštastvo jeste, te šta je upravo i čovekov odnos prema Hristu. Ali ono o čemu se kod crkve stalno sve više radilo, bilo je to da se čoveku ne dopusti da dođe do razjašnjenja o svome istinskom biću i o svom odnosu prema Hristu. Može se reći, razvoj zapadnjačkih konfesija sastojao se upravo u tome, da se što gušći veo navuče preko istinske tajne o Hristu."

Počevši od XV veka čovek sve više teži da iz dubine svoje duše dolazi do sopstvenog suda. Pre toga js postojala neka vrsta svesti zajednice, svesti roda, a od tada se sve više obrazuje svest individue. Međutim, kaže dalje Štajner:

"Ono što je katolička crkva uvek imala, pošto je ona u svojoj sredini uzdizala visoko obrazovane ljude, bilo je to da ona ima istorijska predviđanja. Katolička crkva vrlo dobro zna, da ono što ja sad govorim, da je to princip novijeg razvoja: to uzdizanje individualne svesti čovekove. Ali ona ne želi da dopusti da se to pojavi. Ona želi da sačuva tu prigušenu svest zajednice, iz koje štrče samo oni koji su dostigli neko skolastičko obrazovanje. Postoji jedno dobro sredstvo da se sačuva ova zajednička, ta prigušena svest - a to sredstvo se sastoji u tome, da se ova obična svest, koju čovek već jedared ima budući da se služi svojim čulima, da se ona priguši, propisno priguši. Da bi ona postala neka prigušena svest zajednice, ta svest se prigušuje tako, kako i san prigušuje običnu svest."

Pored ostalih obeležja, za san se može reći i da je laža. To nije sklonost samog sna, već je to posledica prigušene svesti što čovek u snu ne razlikuje istinu od neistine:

"Kad je čovek upućen u takvu stvar, onda se pod autoritetom ljudima pričaju stvari koje su neistinite. To se čini sistematski. Time se njihova svest prigušuje sve do prigušenosti svesti u sanjanju. Time se postiže to, da se podriva ono što kao individualna svest hoće da se uzdigne u ljudskim dušama počevši sa sredinom XV veka. A to je bezgranično grandiozan poduhvat, da se pod autoritetom deluje tako, da se ljudima - no, ja neću govoriti simbolički - da se ljudima piše takav članak, kakav se sad pojavio u "Katoličkom nedeljnom listu", jer time se postiže to da se ljudima ne dopusti da dođu do toga, do čega oni treba da se razviju počev od sredine XV veka. Ako bi se htelo verovati, da ono što se događa u takvom pravcu - pa iako to taj pojedinac ne zna, ali postoji zbilja čitava hijerarhija koja je tu stvar vrlo dobro organizovala - ako bi se htelo verovati da je ta stvar nastala iz čiste naivnostl ili iz neke sasvim obične kivnosti, onda bi se tu mnogo pogrešilo. Po sebi se razume, da se čovek mora boriti protiv laži i neistine svim sredstvitma koja mu stoje na raspolaganju. Ali ne treba verovati da one proizilaze iz naivnosti ili možda čak iz verovanja da je istina to što se kaže. Ako bi se želelo da se kaže istina, ne bi se uopšte postiglo to, što se želi postići. Želja je da se svest priguši time što se ljudima iznose laži. To je grandiozan dijabolički poduhvat.

"Mora se takođe neskriveno kazati: Samo se na onoj drugoj strani nalazi naivnost. Ta naivnost nije na strani katoličke crkve, naivnost je na strani njenih protivnika. Oni ne veruju

[1] Poslanica Galatima 2.20 i Druga poslanica Korinćanima 13.5

da je katolička crkva velika u nekom takvom smislu, kako sam je ja opisao; oni ne veruju da je katolička crkva odavno predvidela, da u Evropu dolazi onakvo socijalno stanje, kakvo je sad u Evropi došlo, te da se katolička crkva odavno pobri-nula da dođe do izražaja u ovom socijalnom stanju. Ono što katolička crkva namerava, to je da stvori most za povezivanje između najradikalnijeg socijalizma, komunizma i njenog gospodarenja. Ovo grandiozno predviđanje, ono se mora razaznati u svemu onom što se zasniva na istinskoj duhovnoj osnovi, na takvoj duhovnoj osnovi, koja vuče koren u istinskom duhovnom životu, ne u samim apstrakcijama. Vidite, sa svim tim što predstavlja novija prosvećenost ne dolazi se ni do čega, što bi moglo imati odlučujućeg značenja u toku razvoja čovečanstva. One ceremonije koje se obavljaju u katoličkoj žrtvi na misi, one imaju daleko veće značenje nego sve govorancije evangelističke službe sa propovedaonice. Jer to su radnje koje se izvrsavaju ovde u čulnom svetu i koje, onda kad se izvršavaju u čulnom svetu, one su po svojoj formi istovremeno ono, što duhovni svet učarava u čulni svet. Stoga katolička crkva nikad nije htela da se liši tog magičkog sredstva da deluje na ljude. Ona postoje. Ne treba samo verovati, da se protiv ove stvari može bez daljnjega izići na kraj sa nečim drugim, nego sa ponovnim stupanjem u duhovne svetove sa stanovišta istinske najprisnije čestitosti i iskrenosti. A - rekao bih - kao spoljašnje obeležje toga, da je u katoličkoj crkvi uvek postojala veza sa duhovnim svetom, može na primer poslužiti to što sam nekima od vas već saopštio.

"Data je u prvoj deceniji XX veka jedna papska enciklika,[1] koja je razne stvari proglašavala krivovernim. Papske enciklike govore uopšte tako, da one uvek dotično učenje navedu i zatim kažu: Proklet je onaj, ko to veruje. - Navodi se dakle - zar ne - bilo kakvo učenje, koje je Hekel (Haeckel) ili neko drugi raširio, prepiše se iz neke Hekelove knjige i kaže: Ko to veruje, jeste proklet. - Ne kaže se ono ispravno, nego se kaže: Ko to veruje jeste proklet. - Nauka o inicijaciji uopšte ima tu mogućnost da takve stvari naknadao istraži, pa sam ja sebi postavio za zadatak, da izvršim izvesna istraživanja. Kao i u tolikim drugim stvarima, ja tu moram reći: Ono što je tada papa ex catedra (sa predikaonice) objavio, to je bio pravi rezultat iz duhovnog sveta, naime, ono što je ušlo u tu encikliku, spustilo se dakle iz duhovnog sveta, samo je bilo na značajan način obrnuto. Svugde je ono što je trebalo da bude označeno kao 'da', bilo ozaačeno kao 'ne', i obrnuto: To je nešto što u izvesnom pogledu - mogao bih vam mnoge druge primere navesti - može pokazati, da na onoj strani danas zbilja postoji veza sa duhovnim svetom, ali neka za čovečanstvo izvanredao pogubna veza. Stoga se ne treba čuditi, što upravo katolička crkva u pojavljivanju novije nauke o duhu gleda nešto, što ona na svaki način želi da ukloni iz sveta. Jer, šta se pomoću ove novije nauke o duhu čini? Ovom novijom naukom o duhu čini se to, što čovečanstvo treba da stekne svest o životu pre rođenja, o preegzistenciji. To ne sme biti. To ni pod kakvim okolnostima ne sme da se dogodi. Nauka o duhu mora dakle da bude prokleta. Naukom o duhu čoveku se skreće pažnja na njegovo sopstveno biće, kako se on sastoji od tela, duše i duha. To ni pod kakvim okolnostima ne sme biti. Mora se dakle nauka o duhu prokleti. Tom naukom o duhu se čovečanstvu objavljuje istinska priroda i suštastvo Isusa Hrista. To se ni pod kakvim okolnostima ne sme desiti, zbog toga ova nauka o duhu mora biti prokleta.

Uvidelo bi se na primer da je dogma o večnoj kazni u paklu, o stvaranju duše sa fizičkim rođenjem rezultat aristotelski. No, zamislite, da neki katolički teolog danas studira odnos između Aristotela i visoke skolastike i uvidi, kako su visoki skolastičari do izvođenja dokaza o nastanku duše sa fizičkim životom došli iz filozofije Aristotelove. Gledalo bi se u neku ruku iza kulisa nastajanja dogmi. Šta se protiv toga radi? Daje se tom teologu da položi zakletvu protiv modernizma. Daje mu se da se zakune da je njegovo ispovedanje vere to, da on nikad ne može doći na neki istorijski rezultat koji protivreči dogmama, koje proizilaze iz Rima. A to što se on zakleo, ta činjenica što je on položio zakletvu, ta činjenica treba u njegovom srcu da deluje tako jako, da se on pomete u praznim istraživanjima, da on nikad ne može doći na to, kakva je ta povezanost dogmi s istorijskim razvojem čovečanstva. Sve to tako ne može ostati, ako se pojavi nauka o inicijaciji. Stoga ta nauka o inicijaciji mora pod svim okolnostima biti prokleta."

Osvrćući se na teozofsku lakrdiju sa Krišnamurtijem,[2] koga su proglasili da je ponovo utelovljen Isus Hristos, Štajner nastavlja:

"Ono što treba da raste na tlu antropozofski orijentisane nauke o duhu, to treba u svakoj niti da bude časno traženje istine. To je stoga ono, o čemu učena katolička crkva sasvim dobro zna, da to dolazi iza kulisa onoga što se ne sme otkriti, ako katolička crkva želi da nastavi sa onom vlašću, sa onom moći na koju ona polaže pravo u svetu. Ovo što ja sad govorim, to ja govorim iz razloga, što vi iz toga treba da uvidite, da se ova stvar zbilja ne sme lakomisleno uzeti. Jer, to se mora reći: S jedne strane se s velikom brižljivošću radi, iako neko samo trči za ovnom predvodnikom i izvršava devize, zapovesti koje mu se postavljaju, iako on i ne zna kakvo značenje za čitav razvoj čovečanstva imaju te sistematske laži, u koje veliki broj ljudi veruje. Ako to pojedinac i ne zna i to ne znajući ponavlja, u čitavom tom sistemu je to dobro zasnovano.

"S druge strane stoji ona naivnost koja veruje, da čitava ova spoljašnja pređa prirodnih zakona, koja je danas predmet naših visokoškolskih studija, može biti nešto što može imati nekog značaja za dalji razvoj čovečanstva, da sve te burgije o održanju energije i materije mogu biti nesto, što bi moglo biti spasonosno za dalji razvoj čovečanstva."

Napominjući da bi to moralo biti predmet posebnih izlaganja Štajner dalje kaže:

"A ono što može protiv toga pomoći, jeste samo to, da što veći broj ljudi bude svestan toga, kakav je upravo zadatak sadašnjeg čovečanstva: da ta individualna svest bezuslovno mora zahvatiti svet.

"Ta individualna svest, ona i hoće zahvatiti svet, no ona može zahvatiti ili mudrost sveta ili slepe instinkte. Ako ona zahvati slepe instinkte, onda će iz toga proizići potpuno antisocijalno stanje, otprilike takvo kakvo se sad u Rusiji priprema. To će postepeno izazvati jedno antisocijalno stanje, protiv kojeg nikakvo sredstvo neće smisliti ni engleska, ni severnoamerička, a da i ne govorimo o francuskoj ili nekoj drugoj vladi. Ne, bilo bi naivno verovati, da nešto takvo kao što je engleski parlament može izići na kraj sa tim, što će tad zahvatiti čovečanstvo, ako individualna svest deluje samo u instinktima. Ali jedna moć može izići na kraj s tim: to je moć Rima. Samo se upravo radi o tome, kako ona može izići na kraj. Rim može postaviti jednu vladavinu, jer Rim za to ima potrebna moćna sredstva. Samo to jeste pitanje. Nije pitanje da li boljševizam ili anglosaksonska buržoazija, nego je pitanje da li antisocijalni haos, rimska vladavina - ili odluka čovečanstva da se ispuni onim duhom, za koji je 869. na osmom ekumenskom koncilu u Konstantinopolju zapadna crkva proglasila da je to krivoverstvo ukoliko se on priznaje, kada se on istražuje."

Rudolf Štajner ovo predavanje završava ukazujući na materijalističko shvatanje, kod kojeg je vrednost novca glavni barometar za socijalni poredak, a shvatanje sveta samo neki luksuz. Napominje, da jezuitski red obuhvata ljude sa vrlo velikim duhovnim sposobnostima i da su ga oni napali posebno zato što je govorio i o načinu njihovog školovanja. Ali današnji prosvećeni ljudi u svojoj naivnosti ne uzimaju to ozbiljno.

Prošlo je sedamdeset dve godine od ovog Štajnerovog predavanja, pa se i u ovom pogledu mogu svoditi računi o tome, da li Zapad za svoju propast govori "Da!" ili "Ne!".

U prastara vremena čovek nije imao ovako ošru budnu svest, kao što je ima danas. Bila je vrlo razvijena svest zajednice - kako sa svojim precima, tako i sa svojim savremenim pripadnicima roda ili plemena. Tragovi toga se vide i u krvnoj osveti, koja je - samo u nešto izmenjenom obliku - u velikoj meri zadržana i kod najcivilizovanijih naroda na Zapadu. Kod

[1] Vidi 4 str.305: papa Pije X u dekretu od 3. jula 1907. i encikliki od 8. septembra 1907

[2] Vidi referencu 4, str.309: Engleski teozofi Annie Besant i Leadbeater proglasili su da se Hristos ponovo inkarnirao u indijskom dečaku Krišnamurtiu. Ovaj je docnije to sam porekao.

njih je ona više sistematizovana i daleko proširena. Za krv svoga rođenog brata ne traži se kod njih zadovoljenje u krvi brata samog ubice, već se za krivicu - relativno stvarnu ili i sasvim izmišljenu - pripadnika jednog naroda ili rase traži zadovoljenje u zlostavljanju ili ubijanju pripadnika bilo kog predstavnika tog naroda ili rase, a po mogućstvu i čitavog tog naroda odnosno rase. To je jako došlo do izražaja u drugom svetskom ratu, a takođe i u sadašnjim događajima kod nas i odgovarajućim akcijama i reagovanjima u zemljama Zapada. Upozorenja Štajnerova su ugušena, pa su do izražaja došle sile koje potpiruju svest narodnosnih i rasnih zajednica na račun individualne svesti, sa kojom treba da ide osećanje bratstva prema svim ljudima. Individualna svest kojom čovek uviđa svoju pripadnost čitavom čovečanstvu, to je u stvari Hristov impuls. Oni koji to ne prihvataju jesu u stvari ljuti protivnici Hrista, pa bez obzira koliko upotrebljavaju i koliko se zaklanjaju za njegovo ime.

Hristov impuls u oslobađanju ljudi od privrženosti zajednici koja se zasniva na rođenju iz sila prirode odnosno iz nasledstva po krvi deluje u čovečanstvu. To se vidi iz masovnog iseljavanja ljudi iz jednih naroda i rasa i njihovog naseljavanja kod drugih, mada se to obično tumači nekim ekonomskim razlozima, koji svakako mogu biti povod za to. To se takođe odražava i u povećavanju broja brakova iz raznih etničkih, a i veroispovednih grupa. Tome brisanju razlika među ljudima u velikoj meri se naravno opiru izvesne sile, koje apeluju isključivo na čovečji egoizam. Običan, normalan i ako se može reći "zdrav" egoizam, egoizam koji se zasniva na instinktima za samoodržanjem i drugom tome sličnom, nije dovoljan za te sile koje se bore protiv Hristova impulsa. Zbog toga se egoizm pojedinaca povezuju i organizuju u grupne egoizme. Time se dobija veća snaga i oni ljudi koji se takvim skupinama nametnu kao vođe, time lakše ostvaruju svoje ciljeve. Oni i gledaju da učvršćuju odbojnosti i neprijateljstva, pa po mogućstvu i mržnju prema svia onima koji ne pripadaju toj određenoj skupini ljudi zasnovanoj na grupnom egoizmu, te na taj način lako jednu takvu skupinu mogu da podstaknu na borbu protiv druge - pogotovu ako i prvom i drugom upravlja neka treća, skrivena organizacija.

U takve skupine ljudi spadaju sve moguće i javne i tajne organizacije, koje se kao takve izdvajaju iz sveopšteg čovečanstva. Razne političke partije već po nazivu tog izraza "partija", tj. "deo" ukazuju na svoju izdvojenost ne samo od zajednice celog čovečanstva, već i od zajednice onog društva u kojem deluju. U tom pogledu je savršeno svejedno da li se u nekoj zemlji politička vlast sprovodi preko jedne ili više partija. Uvek jedan "deo" ljudi nameće svoju volju drugom i time za sebe pridobija posebne privilegije i koristi - njegove vođe razume se više nego masa. I to je jedan od razloga što je Štajner predložio razbijanje države na tri dela, jer se samo tako mogu izbeći zloupotrebe vlasti - pa makar i od strane koja bi na neki način, uglavnom prividan, trenutan i formalan predstavljala većinu. Čim se u istim rukama nalazi i politička i privredna i duhovna vlast, to neminovno vodi do zloupotreba.

Osnivanje raznih narodnosnih i verskih zajednica, zatim tajnih ili javnih udruženja i bratstava, lobija, klanova, koncerna i drugih udruženja skoro isključivo je zasnovano na grupnom egoizimu, pa bez obzira na to kako se deklarišu i koliko je to kod njih došlo ili dolazi do izražaja. Tu se mogu ubrojati čak i razne razbojničke i terorističke organizacije, koje razume se upotrebljavaju sasvim drukčije metode od gore navedenih skupina, ali i one su zasnovane na grupnom egoizmu. Sama pripadnost nekoj od bilo kojih gore pobrojanih skupina nikako ne znači da je pojedini čovek kao jedinka nečasan. Bilo bi vrlo pogrešno kad bi se iz ovih izlaganja takav zaključak izveo. Ovde se želi da ukaže samo na to, da je svako izdvajanje ljudl od celokupnog čovečanstva zasnovano isključivo na grupnom egoizmu i dokazuje da je čovečanstvo još daleko od toga da se stvarno prožme Hristovim impulsom. Sem toga, u takvim organizacijama uvek se na neki način prigušuje sopstvena savest i moralna procena bilo sopstvenih bilo tuđih postupaka. Pojedinac se potčinjava autoritetu vođe ili - ako postoji neko demokratičko ustrojstvo - autoritetu većine. Time takve organizacije imaju veću snagu i efikasnost. Hajbolji primer za to je četa vojnika, koja se bezuslovno mora pokoravati svom komandiru i pri tome ne smeju pojedinci da se upuštaju u to da li je njegova komanda dobra ili ne, već je moraju izvršavati, pa makar se sa njom ne slagali. U svakom slučaju, čak i kad su takve vođe i najmudrije i najčestitije, kod pojedinca se prigušuje moralna procena i savest, ako se pokoravaju isključivo njihovom autoritetu. Izuzetak u tome je samo ako pojedinac u punoj meri zna sve čemu teži njegov vođa, pa onda iz svoje slobode prihvata da mu pomaže.

Međutim, taj Hristov impuls za razvoj individualne svesti i osećanje bratstva prema svim ljudima i postoji i deluje u svetu. Ako se on sada svesno ne prihvati, doći će do onog izopačavanja individualne svesti o kojem je Štajner govorio. Ona će umesto mudrosti zahvatiti ljudske slepe instinkte, koji se grupnim egoizmima strahovito pojačavaju i danas izvanredno mnogo dolaze do izražaja, pošto određeni autoriteti njima vrlo dobro umeju da manipulišu. Da li se Zapad tome suprotstavlja?

Na Zapadu skoro isključivo deluju verske zajednice koje sistematski negiraju čovekovu bezrođenost odnosno postojanje čovekovog duhovnog bića pre fizičkog rođenja ili začeća. Apsurdnost i nelogičnost toga Aristotelovog tvrđenja - iako ga nazivaju ocem logike - dovela je mnoge ljude na Zapadu čak i do potpunog ateizma. Ako pretpostavimo da Bog Tvorac pri svakom čovekovom začeću mora da stvara neku novu dušu sa nekim dodatkom uma koji je sličan nečem duhovnom, onda je mnogo logičnije da se pretpostavi da se i duša raspada zajedno sa telom sa kojim je i postala, nego li da nastavlja neki svoj večni život bez tela. A da li je mnogo verovatno i logično, da stvaranje Boga Tvorca bude zavisno od volje čoveka, da se Bog u svom stvaranju prilagođava svakom čoveku pojedinačno, pa da uvek stvara novu dušu kad god se nekom paru ljudi to prohte? Poricanje besmrtnosti čovekove duše je daleko razumljivije od ovog Aristotelovog učenja.

Sem toga, praktično čovekovo iskustvo - ne maštarija - nigde ne može da utvrdi da je od nečeg fizičko-materijalnog nastalo nešto duševno-duhovno. Naprotiv, svakodnevno čovekovo iskustvo ukazuje na to, da se iz čovekovog duševno-duhovnog bića stvara nešto u fizičko-materijalnome. Kuvarica prvo zamisli sarmu, pa je onda ostvaruje u fizičkom svetu. Prema tome -ako zanemarimo Platonove dokaze iznete u prethodnom poglavlju - daleko je verovatnije da je i u stvaranju sveta i čoveka postojalo prvo nešto duhovno, pa tek onda nešto fizičko, telesno. Isto tako, svakodnevno čovekovo iskustvo - ne maštarija - pokazuje da mrtva materija nastaje od živoga, a ni u jednom jedinom slučaju se ne može utvrditi obrnuto. Kad se nokat odseče sa živog organizma, on postaje mrtav. Isti je slučaj i sa drvetom kad se spali i sa bezbrojnim drugim iskustvima. Međutim, određeni krugovi sistematski nameću deci potpuno obrnute teorije i daju im slabe ocene, ako takve dogme ne ispovedaju. Zašto? Da li se i time za propast Zapada ne govori: "Da!" ? I koliko je onih koji u ovom pogledu govori, odlučno govori, usuđuje se da govori: "Ne!" ?

Ako bi ljudi bili svesni svoje bezrođenosti, oni bi shvatili da svi zajedno proizilaze iz duhovnog sveta, iz Oca, te da su prema tome svi među sobom braća, a da sem toga iz toga duhovnog sveta, od "gospodara" dobijaju izvesne zadatke, "talante" sa kojima treba da rade u smislu "gospodareve" volje, a ne da ih zakopavaju u zemlju. Sa takvom svešću otpao bi svaki egoizam. Ali određeni ljudi taj egoizam žele da neguju, jer na njemu zasnivaju svoju moć, koju u velikoj meri proširuju i na Istok preko pogrešne nauke i političkih uticaja.

Zbog toga takvi ljudi posebno neguju i skupinsku svest svih vrsta. To se radi na razne načine. Na onaj najsvesniji deo čovekov, na mišljenje deluje se tako, što se jednoj skupini ljudi sistemataki natura jedna grupa predstava, a sve druge uskraćuju. Drugoj skupini se nameće druga grupa predstava itd. Te predstave neki put mogu biti i istinite, ali samim tim što su nepotpune, one sugerišu donošenje neispravnog suda odnosno onog koji se sugeriše. Na osećanja se već lakše deluje, jer su ona već manje svesna od mišljenja. Njih i vešt govornik ili muzika lako mogu da pokrenu. Na htenje koje je najmanje svesno kod čoveka deluje se raspirivanjem čovekovih nagona i instinkata, a takođe i izvesnim magijskim radnjama, kojima se u čoveka utisnu izvesni impulsi da u određenim situacijama na određen načia reaguje. Takvim radnjama se ljudi u nekim skupinama i svesno predaju, smatrajući da je to dobro za njihovo lično usavršavanje, dakle za jedan prefinjeniji oblik egoizma.

Svako organizovanje i insistiranje na skupinskoj svesti ljudi suprotno je Hristovom impulsu, pa ma koliko ljudi smatrali da u tome nešto dobro čine. Hajupadijiviji primer za to je, kad se sa jednog mesta u državnoj administraciji donose školski programi, koji će se provoditi na celom njenom području. Ma kako ti sastavljači programa dobronamerni bili, oni uvek idu na to da se obrazuje skupinska svest jedne zajednice. Sličan je slučaj i kad neka veroispovest nametne svoj program u nekoj državnoj zajednici. Religije moraju biti slobodne od državnog uticaja, ali ni one ne smeju uticati na državnu politiku, jer se u toj mešavini uvek izopačuju. To je vrlo jasno rečeno u tri takozvana sinoptička evanđelja, na primer po Marku (Mk.12.13-17):

"I poslaše k njemu neke od fariseja i irodovaca, da ga uhvate u reči. Oni dođoše i rekoše mu: učitelju, znamo da si istinit i da se ne obazireš ni na koga; jer ne gledaš ko je ko, nego učiš putu Božijem u istini. Da li je dozvoljeno dati caru porez - ili nije? Da 1i da ga damo - ili da ne damo? No on sazna njihovo pretvaranje i reče im: što me kušate? Donesite mi dinar da ga vidim. A oni donesoše. I reče im: čiji je ovo lik i natpis? Oni pak rekoše: carev. Isus im reče: dajte caru carevo, a Bogu Božje. I divljahu mu se."

U Evanđelju po Jovanu, kad ga Pilat pita da li je on car judejski (Jn.18.36-37):

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde. Na to mu reče Pilat: ipak si car? Isus odgovori; ti kažeš da sam car. Ja sam se za to rodio, i za to došao na svet, da posvedočim za igtinu. Svki - ko je od istine - sluša moj glas."

Uprkos tome, čak i kod hrišćanskih verskih zajednica postoji vrlo jaka težnja da se carstvo zemaljsko i carstvo Božje spoje u jedno. To je prvo došlo do izražaja u Rimskoj imperiji, kad je hrišćanstvo proglašeno za državnu religiju, drugim rečima da je stavljeno pod vlast države odnosno cara, te da se ima pokoravati tekućoj politici carstva. Time je - zaklanjajući se iza imena Hristovog - počela da se učvršćuje i proširuje državna vlast Rimske imperije i njenih sledbenika, a na tome se nastoji i danas. To je jedan od najbitnijih uzroka propadanja duhovne kulture. Da Ii se na Zapadu u tom pogledu govori: "Da!" ili "Ne" ? Ili se to stalno obnavlja , samo u malo izmenjenim oblicima? Kod jednodelnih država nije uopšte moguća prava sloboda veroispovesti, jer su one uvek pod uticajem i u zavisnosti od državnih i privrednih vlasti i uticaja. Uviđajući taj uticaj i one uvek nastoje da se dočepaju bar dela političke moći i privrednih dobara, te se tako bore za carstvo od ovoga sveta, a ne za Božje. Ako se Zapad tome ne usprotivi i ne razbije državu na slobodnu duhovnu oblast gde spadaju i veroispovesti, na pravnu gde će vladati jednakost i na privrednu da bi se u njoj razvilo bratstvo među svim ljudima, onda će on za svoju konačnu propast reći: "Da!".

7. DUH SVETI

"Zaista vam kažem da će sinovima ljudskim biti oprošteni svi gresi i hule, koliko god ushule; ali koji pohuli na Duha Svetoga, nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti greh. Jer rekoše: ima nečistog duha."

Sa ovih nekoliko reči Evanđelja po Marku (Mk.3.28-30) opisana je su-ština, cilj i opredeljenje čovekovog razvoja na Zemlji. One dolaze posle kratkog opisa izlečenja mnogih koji su patili, posle čega stoji (Mk.3.11-12;

"I nečisti duhovi, kada ga gledahu, padahu pred njim i vikahu govoreći: ti si Sin Božji. I mnogo im je pretio da ga ne objavljuju."

Zatim, posle opisa o postavljanju Dvanaestorice, stoji kako ga knji-ževnici optužuju da pomoću Veelzevula, demonskog vladara izgoni demone, a Isus im odgovara da satana nikako ne može ustati protiv samoga sebe, jer bi mu inače došao kraj. Prvo se mora svezati jaki, pa tek onda ople-niti njegova kuća. Posle toga izgovara reči koje su ovde gore navedene.

Iz ovog evanđelja se vidi da nečisti duhovi prvi prepoznaju Sina Bo-žjeg, a ako čovek ushuli na Duha Svetoga njega tereti večiti greh, jer ima nečistog duha.

U Evanđelju po Mateju se ovi događaji opisuju malo drukčijim rečima (Mt.12.26-32):

"I ako satana satanu isteruje, razdelio se protivu samoga sebe, kako će se dakle održati njegovo carstvo? I ako ja pomoću Veelzevula izgonim demone, čijom pomoću izgone vaši sinovi? Zato će vam oni biti sudije; ali ako ja Božjim Duhom izgonim demone, onda je došlo do vas carstvo Božje. Ili kako može neko da uđe u kuću jakoga i da pograbi njegovo pokućanstvo, ako prvo ne sveže jakoga, i tada će njegovu kuću opleniti? Ko nije sa mnom, protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom, rasipa.

"Zato vam kažem, svaki greh i hula oprostiće se ljudima, ali hula na Duha neće se oprostiti. I ako ko kaže reč protiv Sina čovečijeg, oprostiće mu se; a onome koji kaže protiv Duha Svetoga, neće se oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem."

I iz ovih reči se vidi, da je Božji Duh sila kojom se izgone demoni. "Demoni" ovde znači "nečisti duhovi" ili "zli duhovi" prema Luteru ili "đavoli" prema Vuku - ne ono što znači kod Platona. Pojavom toga Božjeg Duha nagoveštava se carstvo Božje, pa se i zato hula protiv njega neće oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem.

U Evanđelju po Luki posle pouke učenicima o molitvi IsuS Hristos kaže (Lk.11.13):

"Kad, dakle, vi kao zli ljudi umete da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ga mole."

I ovde na primedbu da pomoću Veelzevula izgomi demone Isus Hristos odgovara (Lk.20):

"Ali ako ja Božjim prstom izbacujem demone, onda je došlo do vas carstvo Božje."

Iz poređenja sa tekstom iz Evanđelja po Mateju vidi se, da se i ovde radi o istoj sili koja se tamo naziva Božjim Duhom. Nešto docnije, posle rasprave sa farisejima, zatim opomene učenicima da se ne boje onih što ubijaju telo i posle toga ne mogu ništa više da učine" (Lk.12.4) Isus Hristos kaže (Lk. 12.10-12):

"Oprostiće se i svakom koji kaže reč protiv Sina čovečjeg, ali se neće oprostiti onom koji pohuli na Duha Svetoga. A kad vas dovedu u sinagoge i pred poglavarstva i vlasti, ne brinite se kako ćete ili čime ćete se odbraniti ili šta ćete reći; jer će vas Duh Sveti naučiti u taj čas šta treba da kažete."

Iz svih ovih navoda iz tri evanđelja vidi se - pored mnogo čega drugog - da je Duh Sveti neka sila suprotna ili bolje suprotstavljena nečistim duhovima, koja izgoni nečiste duhove, te da se samo hula protiv Njega neće oprostiti, a sve drugo će se oprostiti. Pošto je taj odnos prema Duhu Svetom najsudbonosniji za čoveka, navešćemo ovde i nekoliko mesta iz Evanđelja po Jovanu koja se odnose na Njega:

"Ko veruje u mene - kao što reče Pismo - iz njegova tela će poteći reke žive vode. Ovo je pak rekao za Duha koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen." (Jn.7.38-39).

"Ako me ljubite, držaćete moje zapovesti. I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača-utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama." (Jn.l4. 15-17).

"Ovo sam vam govorio dok sam bio kod vas; a pomagač-utešitelj, Duh Sveti koga će Otac poslati u moje ime, on će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao." (Jn.14.25-26).

"A kada dođe pomagač-utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi, on će svedočiti za mene; a i vi svedočite, jer ste sa mnom od početka." (Jn.15.26-27).

"A sada odlazim onome koji me je poslao, i niko od vas ne ne pita: kuda ideš? Nego je žalost ispunila vaše srce, zato što sam vam to kazao. Ali ja vam govorim istinu: dobro je za vas da ja odem. Jer ako ne odem, pomagač-utešitelj neće doći do vas; ako pak odem, poslaću vam ga. I kada on dođe, dokazaće svetu da ima greha, i pravednosti, i suda. U pogledu greha - što ne veruju u mene; u pogledu pravednosti - što odlazim Ocu i nećete me više videti; u pogledu suda - što je vladar ovoga sveta osuđen. Imam još mnogo da vam govorim, ali sada ne možete da podnesete. A kad on dođe, Duh Istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što će doći. On će me proslaviti, jer će uzeti od mojega i javiti vam. Sve što Otac ima - moje je; zbog toga rekoh da će uzeti od mojega i vama javiti." (Jn.16.5-15).

Duh Sveti je dakle i Duh istine. Pošto je on suprotstavljen nečistim ili zlim duhovima koji opsedaju čoveka, može se iz toga zaključiti da su ti nečisti duhovi predstavnici laži, potiču od duha laži, satane, Veelzevula. O razarajućem dejstvu neistine rečeno je pri kraju poglavlja 2.

U predavanju od 4. juna 1924. godine[1] Rudolf Štajner podseća na i objašnjava srednjovekovne izreke:

Ex deo nascimur - Iz Boga se rađamo.
In Christo morimur - U Hristu umiremo.
Per spiritum sanctum reviviscimus - Preko Duha Svetoga ćemo ponovo oživeti.

Prva izreka ukazuje na to kako se čovekovo ja rađa iz onog božanskog, koje se talasa kroz prostor i protkiva ga. Na to ukazuje praznik Božića. U vreme misterije na Golgoti čovek je vrlo jako bio postao biće prostora. Izgubio je vreme, jer ono na samoj Zemlji nije neka realnost, njega samo duševno doživljujemo preko raznih znakova promena u prostoru. Štajner dalje kaže:

"Tad je došao Hristos i ljudima ponovo doneo ono vremensko. A onda kad se čovekovo srce, čovekova duša, čovekov duh spoji sa Hristom, onda oni ponovo dobijaju tu struju vremena od večnosti do večnosti. Šta možemo mi ljudi drugo da učinimo - kad umremo, dakle iziđemo iz tog prostornog - šta možemo drugo nego da se grčevito uhvatimo za ono što nam tada opet daje vreme, pošto je čovečanstvo u vreme misterije na Golgoti tako jako postalo biće prostora, da mu se vreme bilo izgubilo! Hristos je ljudima ponovo doneo vreme.

"A ako ljudi pri izlaženju iz prostora ne žele da takođe i sa svojom dušom zamru, oni onda moraju u Hristu umreti. Mi ipak možemo biti ljudi prostora, tada možemo mi reći: ex deo nascimur; tada možemo gledati ka onom detetu, koje iz vremena prodire u prostor da sa ljudima sjedini Hrista.

"Ali počev sa Misterijom na Golgoti mi na tu granicu zemaljskog života, na to umiranje ne možemo pomišljati, sem ako ne bismo gubitak vremena želeli da platimo gubitkom Hrista, sem ako ne bismo želeli da budemo začarani unutra u prostoru i da u tom prostoru treba da ostanemo kao utvara. Tad mi moramo u Hristu umreti. Tada se moramo prožeti Misterijom na Golgoti. Tad mi uz ono Ex deo nasciaur moramo naći i ono: In Christo morimur. Tad uz misao o Božiću mi moramo dodati i misao o Vaskrsu."

Sa ovim rečima Štajner ovde ustvari vrlo kratko nagoveštava i zašto Hristos jeste Spasitelj ljudi. Sa ovim treba povezati i ranije navedene reči Jana Husa, gde govori o oslobađanja od đavola i smrti duše pomoću istine - dakle Hrista, koji je "put i istina i život".

Štajner dalje govori kako Boga Oca nalazimo u prostoru, Boga Sina u vremenu, a da samobivstvo Duha ne možemo naći u zemaljskome. No, ako čovek oseti da zvezde nisu samo neke blistave tačke, nego da od njih dolaze zračenja ljubavi, te da to oseti kao vatru sveta, kao ispoljavanje duha, onda to u njemu izaziva unutrašnji doživljaj onoga što izračuje duh, ka kojem je čovek pozvan u vasioni. Onda:

"Kad su se oni kojima je Hristos to objavio dovoljno dugo prožimali ovom mišlju, onda su oni delovanje ove misli osetili u vatrenim jezicima praznika Duhova. Tu su oni osetili to umiranje preko otpadanja i otkapavanja onog fizičkoga Zemlje. No oni su tu osetili: to nije smrt, nego se namesto onog fizičkoga Zemlje rađa to duhovno samobivstvo univerzuma: Per spiritum sanctum reviviscimus."

Na to nam ukazuje praznik Duhova odnosno praznik silaska Svetoga Duha. To je opisano u Delima apostolskim (Del.ap.2.1-4.):

"A kad dođe Pedesetnica, svi su bili zajedno na istom mestu. I odjednom nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar, te ispuni svu kuću u kojoj su sedeli. I pokazaše im se jezici koji se razdeliše, kao da su od vatre, pa se na svakog od njih postavi po jedan. Tada se svi ispuniše Duhom Svetim, pa počeše govoriti drugim jezicima - kako im je Duh davao da govore."

U predavanju od 28. novembra 1919. godine[2] Rudolf Štajner govori da je ateizam - bar u radikalnom obliku gde se potpuno poriče nešto božansko - nastao tek u novije vreme i da je to u stvari organska bolest. Ako je organizam potpuno zdrav, mi moramo osećati svoje poreklo od božanskoga, ono ex deo nascimur. Međutim, čovek može osećati ono božansko, a da ipak nema mogućnosti da oseti Hrista. Kad se prouči duhovna sadržina velikog broja ljudi sa Zapada, vidi se da konfiguracija njihovog mišljenja u stvari protivreči onome što oni govore o Hristu, o slobodi volje itd.; da je sadržina njihove vere baš isto tako fatalistička kao kod muhamedanaca - mada se taj fatalizam često opisuje samo kao neumitnost prirode - da su mnogi koji sebe nazivaju hrišćanima u stvari Turci, jer oni ne mogu naći prelaz između Boga koga osećaju i samog Hrista. Tu razliku između opšteg pojma o Bogu i pojma o Hristu čak ni vrlo mnogo evangelističkih teologa ne može da napravi. Štajner ističe:

"Hrista ne nalaziti u životu jeste nešto drugo nego ne nalaziti Boga, naime Boga Oca. Vi znate da se ovde ne radi o tome, da se dovodi u sumnju božanstvenost Hrista. Radi se samo o tome, da se u sferi božanskoga moraju tačno razlikovati Bog Otac i Bog Hristos. Ali to se izražava takođe i iz duševnog života čovekovog. Bog Otac ako se ne nalazi jeste bolest; Hristos ako se ne nalazi jeste nesreća. Jer sa Hristom je čovek tako povezan, da je on na to upućen u svojoj unutrašnjosti. Ali on je upućen na nešto što se odigralo kao istorijski događaj. On ovde na Zemlji mora u spoljašnjem životu naći vezu sa Hristom. Ako on nju ne nalazi, to je onda nesreća. Bolest je to biti ateista, ne nalaziti Boga Oca. Nesreća je to, ne nalaziti Boga Sina, Hrista.

"A šta je to ne nalaziti Duha? Nemati mogućnost da se shvati sopstvena duhovnost, da bi se našla veza te sopstvene duhovnosti sa duhovnošću sveta, to je slaba duhovnost; duševna slaboumnost je to, ne priznavati "Duha."

Uz ove Štajnerove reči treba postaviti i pitanje: A šta je to, kad čovek svesno poriče postojanje duhovnosti? To je u stvari hula na Duha Svetoga, za koju "nema oproštaja doveka, nego ga tereti večiti greh". To je isto to, kao kad čovek znajući šta je istina ipak svesno širi neistinu. "Jer istina tebe čini slobodnim od greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite smrti" - kako kaže Jan Hus. Ne radi se o tome, da Bog nije sasvim milostiv i da neke grehe i hule hoće, a neke neće da oprosti. To bi bilo vrlo površno tumačenje. Gresi i hule protiv Oca nikad ne mogu biti potpuno svesni, jer čovek Boga Oca uopšte i ne može pojmiti - još manje nego što bi jedno krvno zrnce moglo pojmiti čitavog čoveka u kome se nalazi. Sin, uprkos tome što nam je došao da nam bude brat, to je ipak nesreća ako ga čovek ne poznaje, te sledstveno tome "ako ko kaže reč protiv Sina čovečjeg, oprostiće mu se". Jer ni Boga Sina čovek nije dovoljno svestan. Ali Boga Duha Svetoga čovek jeste svestan ili bar ima mogućnosti i treba da ga bude svestan, makar u jednom manjem delu. Hula na samog Duha istine nije pogreška koju bi čovek učinio iz neznanja ili neuviđanja istine, nego je ona u stvari svesno opredeljenje za duha laži. Hula na Duha Svetoga jeste svesno poricanje duhovnosti i svesno nametanje neistine - ne iz neznanja i zablude. Čak i onda kad se poriče Duh i kad se govore neistine iz neznanja i zablude, čak i to ima dalekosežne posledice, ali se ti nečisti duhovi koji čoveka zavode mogu Hristovom snagom izgoniti iz čoveka kada ga opsedaju. Hristovom snagom! Ko veruje u Hrista "iz njegova tela će poteći reke žive vođe" odnosno primiće Duha istine i isteraće duhove nečiste.

To što se u evanđeljima naziva "vera", to nije nikakvo verovanje da je nešto ovakvo ili onakvo, već je to "unutrašnja vidovita snaga", "što proizilazi iz događaja u Palestini" - kako to objašnjava Štajner u predavanju od 31. maja 1908. godine.[3] Sem toga, u predavanju održanom 25. septembra 1909. godine[4] on kaže:

"Onaj ima veru, ko u sebe primi Hrista, tako da Hristos u njemu živi, "da njegovo ja u njemu ne živi čisto kao neka prazna posuda, nego da ima "neku preobilnu sadržinu. A ta preobilna sadržina nije ništa drugo do "sadržina ljubavi."

Štajner dalje kaže, da je Hristos rečima mogao da isceljuje ljude, jer je on u sebi u najvećoj meri imao ljubavi:

"On je izgovarao reči, koje su bile izgovarane iz prelivanja ljubavi "preko granica ja. A one, koji su se mogli malo ispuniti ovim činom, nazivao je Hristos vernicima. Samo ove misli moramo mi sad povezati sa "pojmom vere - jednim od najbitnijih u Novom zavetu. Vera je sposobnost "da se prelazi na drugu stranu - iznad samoga sebe, izlivanja preko onoga "što ja može učiniti pre svega za svoje sopstveno usavršavanje."

Hula na Duha Svetoga je dakle svesno i slobodno opredeljenje za duha laži. Svesno - jer "da nisam došao i da im nisam rekao, ne bi imali greha", a slobodno - jer "Hristos nas je oslobodio za slobodu". To je - prema gornjem Štajnerovom objašnjenju - svesna i slobodna odluka da se ne umre u Hristu, nego da se ostane začaran u prostoru kao utvara. To nema nikakave veze s tim, da li je Bog milostiv ili ne.

U predavanju od 17. jula 1920. godine Rudolf Štajner pominje,[5] da je došlo vreme da se i u najšire krugove ljudi iznosi ona mudrost koja se dobija gledanjem u natčulne svetove, mada zna da mnogi predstavnici izvesnih tajnih društava nisu za to. Govoreći o tome kako se u tradicionalnim veroispovestima uvek upućuje samo na besmrtnost, a ne i na bezrođenost i da se time razvija rafinirani egoizam u dušama, on se dalje osvrće na materijalizam i na ono shvatanje da je dovoljno, da se on kao teorija pobije. No ne radi se o tome. Posle začeća odnosno rođenja čovekovo duhovno-duševno biće ostavlja uvek svoj veran otisak u njegovom telesno-fizičkom:

"Sve ono što je u tom duhovno-duševnom otiskuje se u ono telesno-fizičko. No vi možete dvojako doživljavati. Vi možete doživljavati to, da "se ljudi upoznaju s takvim mislima koje su donete iz duhovnoga sveta, kakve se nalaze u našim antropozofskim knjigama, misli kakve materijalisti smatraju da su besmislica, kakve materijalisti smatraju da su fantazija ako se takve misli misle. Čovek sam nema potrebe da bude istraživač duha, ali kad on tim duhovno-duševnim misli, onda je ono telesno-fizičko veran otisak toga. Ali ako je čovek u sadašnjosti istraživač "prirode, ako u običnom životu misli sa odricanjem tog duhovno-duševnoga, "onda on zbilja misli fizičkim mozgom, onda on postaje samo otisak te "materijalnosti. Ako se odriče duhovno-duševno, onda se zbilja postaje "materijalist. Materijalizam je dakle tačan, on nije pogrešan! To je ono "bitno. To se može dotle dovesti, da čovek ne zastupa neko pogrešno gledište kad zastupa materijalizam, nego da je čovek dole u materiju tako "pao, da on zbilja materijalistički misli. Stoga jesu materijalističke "teorije tačne. Stoga najbitnija karakteristika našeg vremena nije to, "što ljudi neispravno misle kada su materijalistički, već najbitnija karakteristika jeste to da upravo većina ljudi materijalistički postaju "onda kad duhovno-duševno poriču i čisto fizičkim telom misle, kad fizičkim telom proizvode neko podražavanje, neku imitaciju duševnog života. "Onda kad se borimo protiv materijalizma, mi to ne treba da činimo nekim "čistim obrtanjem te teorije, nego treba da to činimo odlukom volje da se "otrgnemo od materijalnoga, da time ne budemo možda čisto teorijski nikakvi materijalisti, nego da time ne utonemo u materiju, da bi materijalizam time postao netačan. On je tačan za naše vreme, te on mora netačan "postati! Na to treba da se primeni snaga, da materijalizam postane netačan. Ne radi se dakle o čistom preokretanju teorije, već se radi o unutrašnjim duhovnim činima, koje čovečanstvo u naše vreme treba da obavi, "da bi se otrglo od te materijalnosti."

Govoreći kako tradicionalne veroispovesti propovedaju samo o životu posle smrti, a pobijaju život čovekov pre rođenja, Štajner kaže da je to u stvari negovanje jednog prefinjenog duševnog egoizma. Čovekova duša drukčija postaje, kad se na primer čita njegova "Tajna nauka",[6] nego kad se njoj govori samo o životu posle smrti i time podstiču njeni egoistički instinkti. Kao primer kakve posledice imaju izvesna učenja, on navodi Avenariusa,[7] profesora Univerziteta u Cirihu, koji je bio sasvim pošten, valjan buržuj, a čiju su filozofiju već početkom XX veka prihvatili boljševici u Rusiji. Ako bi se njegova filozofija ispravno shvatila, onda iz nje verovatno ne bi nastao boljševizam, ali su se u Rusiji ipak na njega pozivali. To je prava logika činjenica, a ne samo misaona logika. Slično tome:

"Ako vi izvlačite logiku činjenica iz onoga što se u propovedima govori o životu posle smrti, pri čemu se apeluje na rafinirane duševne instinkte, na rafiniran egoizam, onda bi to moglo izgledati kao da se i tu teži nekom životu iznad čulnosti, nekom životu kroz koji duša treba da uđe u natčulni svet, onda kad je prošla kroz smrt. Ali to nije tako, već je upravo time što su religiozne ispovesti kroz stotine godina, čak hiljade godina jednostrano, teorijski negovale isključivo život posle smrti, upravo je time realno logički negovano poricanje natčulnoga sveta, time je upravo materijalizam uveden u stvarnost. Jer dok čovek pušta da preko vere biva u glavi poučavan o životu posle smrti, ono podsvesno teži ka tome da ovaj život završi sa tom zemaljskom smrtnošču. A dok su crkve čisto iz udobnosti odlučile da instinktima ljudi govore o besmrtnosti, u evropsku kulturu i u njen američki izdanak uvukao se onaj materijalizam, koji upravo u toj unutrašajosti sasvim teži tome da život ovaj završi sa zemaljskim umiranjem. Oni materijalisti koji danas teorijski, ali takođe već i socijalno teže za tirn - onda kad žele ustrojstva, socijalna uređenja koja su ustivari sračunata samo na život do smrti - ovi čisti materijalisti izvlače sve do boljševizma verne logičke konsekvencije onoga, čime su religiozne veroispovesti poučavale ljude u okviru zapadne kulture. Jer govoriti samo o besmrtnosti posle smrti, to znači u podsvesti negovati težnju, da se takođe i duševno umre sa fizičkom smrću. To je ona istina, o kojoj bih vam danas hteo govoriti. Ova čežnja, da se ništa ne zna o nekom natčulnom životu, ona je odgajana upravo jednostranim govorenjem o onom večitom posle smrti.

"Ako se ova istina ne uzme sa svim njenim ozbiljnim dubinama, onda se ne uviđa upravo ta povezanost u kojoj se nalazi sadašnjost evropske i američke civilizacije sa prošlošću. Jer upućivanje samo na život posle smrti, to je vaspitavanje za podsvesnu težnju da se život sa smrću i završi. A mora se reći, postoji već veliki broj ljudi u takozvanom civilizovanom svetu, koji upravo u svojoj podsvesti nose sasvim intenzivnu težnju, da ne žele da nikakva posla imaju sa tom ideologijom o nekom životu posle smrti i da žele da život završe sa fizičkom smrću. Svi oni ljudi, iz čijih srca proizilaze materijalistička shvatanja, imaju ustvari u svojoj podsvesti najintenzivnije teženje da sa fizičkom smrću propadnu. Ako se oni u gornjoj svesti i predaju toj iluziji pošto njihov egoizam ništa drugo ne može podneti - da posle smrti žele i dalje da žive, njihova podsvest teži ka tome da propadnu sa fizlčkom smrću.

"Stvarnost je u stvari još mnogo ozbiljnija. Ako naime čovek dovoljno intenzivno u toku dovoljno dugog vremena izgrađuje ovu podsvesnu čežnju da sa fizičkom smrću propadne, onda on sa fizičkom smrću i propada. Onda to, što tu postoji kao duhovno-duševno i što u sebi stvara svoje odslikavanje, onda to prestaje da ima nekog značenja; onda se to ponovo sjedinjuje s duhovnim svetovima i gubi jastvo. Odslikavanje tog jastva se ahrimanički preobražava, a ahrimaičke moći dobijaju to što one žele: one taj zemaljski život dobijaju u ruke. To znači, veliki deo današnjeg civilizovanog sveta teži tome da ne produži civilizaciju Zemlje, nego da ljude dovede do umranja i da zemaljski život preda sasvis drugim bićima nego što su ljudi.

"Danas ništa ne koristi da se na te stvari ne ukazuje. Naravno da je to neugodno da se ove stvari prime, pa je mnogo ugodnije ako sebi čovek treba samo da kaže: Materijalizam je upravo pogrešan; no, okrenimo se postepeno nekom boljem shvatanju sveta. - Ne, ne radi so o tome. Ono što su u ljudima misli, to postaju stvarnosti, te materijalističke misli postaju malo po malo materijalističke stvarnosti. Ali u našoj nauci o duhu ne radi se o teorijama, nego o stvarima koje su u ljudima stvarnosti, a dokle god se to potpuno ne shvati, da se tu radi o stvarima koje su u ljudima stvarnosti, sve dotle se ne shvata niti dubina antropozofski zamišljene nauke o duhu niti se shvata celokupna težina one kulturne neophodnosti koja treba da se sagleda u našem vremenu. Vidite dakle, naše vreme se nalazi pred opasnošću, da kulturu Zemlje uništi, ne samo da pogrešna gledišta neguje, nego da u čoveku proizvede odslikavanje ovih pogrešnih gledišta i da ljude odstrani od njihovog večnog bivanja."

Štajner dalje kaže, da mnogi šire shvatanje da je dovoljno pasivno se predati veri u Hrista, te da će onda Hristos čoveka učiniti blaženim. To bi bilo vrlo udobno, ali nije tačno. Potrebno je i aktivno učestvovanje u naukama, na primer da se stekne stvarno znanje o zdravom i bolesnom čoveku. Materijalistička nauka u stvari ne poznaje ni suštinu materije ni materijalnog postojanja. - Slično je i sa socijalnim uređenjem. Predlog o raščlanjavanju socijalnog organizma na tri dela dat je na osnovu duhovnih realnosti, a ne na osnovu teoretisanja o socijalnim idealima u ovom vremenu kad su ljudi u svojim instinktima antisocijalni kao nikad ranije. - Da bi se stvarno poznavalo čovekovo biće, dakle i ono duhovno-duševno, čovek se mora upoznati i sa natčulnim svetom u njegovim konkretnostima, a ne da se ide u neki panteizam.

Iz tih razloga je Štajner u mnogobrojnim knjigama i predavanjima govorio o konkretnim duhovima odnosno duhovnim hijerarhijama, usvajajući nazive koje je dao Dionisije Areopagit ili dajući njihove prevode na nemački. Prema Dionisiju, koga je obratio Pavle (Del.ap.l7.34), to su -počevši od hijerarhije prve iznad čoveka: anđeli, arhanđeli, arhaji, eksusije, dinaimi, kirioteti, troni, heruvimi i serafimi. Sem duhovnih bića koja vode svet putem redovnog božanskog razvoja, postoje i duhovna bića koja se tome opiru i koja se kod ljudi pojavljuju kao zavodnici. Tu imamo luciferička bića koja podstiču čovekovu gordost i koja teže da ga odvuku u duhovni svet zanemarivši zadatke koje treba da obavi na Zemlji, u čulnom svetu. Ahrimanička bića teže da čoveka potpuno odvrate od duhovnog sveta i da ga vežu za materiju, što se pokazuje i u srebroljublju. Hristov put je da se održava ravnoteža između te dve zavodničke struje. To je onaj srednji put, na koji upućuje i Gautama Buda. Postoje takođe i druga bića koja su po svom razvoju niža od čoveka, a postoje i ona koja pripadaju pravom Antihristu, koji se u Otkrivenju Jovanovu pominje kao druga zver, čiji je broj 6-6-6 (Otkr.l3.ll-l8). U njemu se i o "smrti duše" i o "večitoj smrti" - prema rečima Jana Husa - takođe govori kad se pominje "druga smrt" (Otkr.20.6 i 14, 21.8). Tu drugu zver sa "dva roga kao u jagnjeta" pod imenom Sorat pominje Štajner i u predavanju od 21. oktobra 1907. godine[8] i kaže da su sa njom povezane i snage crne magije.

Na Zapadu je najdominantnija ona opasnost da se čovek usled ahrimaničkog zavođenja materijalizuje i tako otpadne iz redovnog čovečanskog razvoja. Međutim, ovde treba ukazati i na opasnost onog drugog, onog luciferičkog zavođenja, kojem su više izloženi ljudi Istoka. Tome su vrlo izloženi mističari, i to oni koji ne žele ništa da saznaju o duhovnom svetu, kao i svi oni koji smatraju da je dovoljno da se čovek samo moli Bogu, da je to dovoljno i da nije potrebno da i oni sami nešto posebno čine u ovome čulnom svetu, niti da se trude da nešto saznaju baš i u tom samom čulnom svetu. Govoreći o tome da je čovečanstvo sada - od pred kraj prošloga veka - pod vođstvom arhanđela Mihaila (u smislu tog vođstva je nastala i antropozofski orijentisana nauka o duhu), Štajner u predavanju od 18. maja 1913. godine[9] pored ostalog kaže:

"Do sada je čovek mogao biti neka ličnost; u budućnosti će on takođe biti ličnost, ali na jedan drugi način nego što je to bio sve do današnjeg doba. Čovek je na neki način sa svojim duševnim životom uvek imao učešća u natčulnim svetovima, on je to bar mogao; ali ta lična nota, to lično obojenje koje je čovek doživljavao tu u ovom svetu čula nije dolazila odozgo nadole, dolazila je odozdo nagore: dolazila je od Lucifera. Lucifer je načinio tu ličnost. Stoga bi se moglo reći: čovek sa svojom ličnošću ne može ući u natčulni svet, ne može svoju ličnost uneti u duhovni svet; on mora svoju ličnost ugasiti, inače on zagađuje taj duhovni svet.

"U budućnosti je čovek obavezan da pusti da se ta ličnost inspiriše odozgo, gore da bi ona mogla primiti ono što tu treba da proisteče iz duhovnog sveta. Svoju notu dobija ličnost preko onoga, šta je ona bila u stanju da od spiritualnih saznavanja primi; ličnost će postajati nešto sasvim drugo. Na neki način time, čime je on otrgnut iz duhovnog sveta, time što mu se od tela otiskivalo, bio je ranije čovek neka ličnost; u budućnosti će on morati da bude neka ličnost pomoću onoga što je on iz spiritualnog sveta u sebi mogao da preradi, da u sebe primi.

"Preko njihove krvi, preko njihovog temperamenta bile su u prošlosti ličnosti opredeljivane, pa su u te ličnosti iz natčulnoga uzračivani nelični elementi. Preko temperamenta, preko krvi moći će se sve manje biti ličnost. Ličnost će u budućnosti moći čovek da bude preko onog karaktera, koji se prima svojim učestvovanjem u natčulnom svetu. To će učiniti impuls Mihaila, koji upravo u čovečju dušu uvodi razumevanje za spiritualni život. Ljudi sa izraženim karakterom ličnosti imaće u budućnosti ovaj karakter ličnosti otuda, što će ovo ili ono izražavati pomoću razumevanja natčulnog sveta. Aleksandri, Cezari, Napoleoni pripadaju prošlosti. U njih se svakako ulivaju natčulni elementii ono visoko lično obojenje imaju oni preko onoga, što su primili odozdo naviše. Oni ljudi koji su ličnosti preko tog načiua kako duhovni svet unose u čulni, ti ljudi koji iz duše nose ličnost u čoveštvo, to će biti te ličnosti koje će zameniti Aleksandre, Cezare, Napoleone.

"Jačina ljudskih činjenja u budućnosti pokazivaće se iz jačine duhovne primese, koja će se ulevati u ova ljudska činjenja."

Iz ovih izlaganja se vidi da i luciferičko zavođenje ide za tim da se na neki način izbriše čovekova ličnost, da se ona ugasi u duhovnom svetu. Hristov put je da se čovekova ličnost razvija u čulnom svetu i da čovek to lično očuva i u duhovnom svetu. To je put maksimalnog razvijanja čovekovog ja u zemaljskom razvoju, sa čim je povezan razvoj ljubavi. Dok je Gautama Buda kao pripremu za Hristov dolazak doneo učenje o milosrđu i o ljubavi, Hristos je doneo samu ljubav.

U vezi sa ovim navešćemo ovde sledeće Štajnerove reči iz predavanja od 24. novembra 1923. godine:[10]

"Vidite, sa čitavim razvojem sveta su uopšte sem suštastava viših hijerarhija koja obično nazivamo imenima anđela, arhanđela itd. potpuno povezana i ona suštastva, koja spadaju u ahrimaničko i u luciferičko carstvo; ova suštastva u tom čitavom uzajamnom odnosu sveta deluju onako kao i ona koja se normalno razvijaju. Luciferička suštastva deluju neprekidno, tim što ona žele da od prodiranja u fizičku materijalnost odvrate ono, što u sebi nosi tendenciju da napreduje ka toj fizičkoj materijalnosti. U području čoveka luciferička suštastva deluju tako, što iskorišćavaju svaku priliku da bi čoveka izdignula dalje od njegove fizičke telesnosti. Luciferička suštastva imaju tu težnju da od čoveka načine neko čisto duhovno-duševno-eteričko biće. Ahrimaničke podobe imaju težnju, da od čoveka izdvoje sve ono što njega nosi tamo ka onom duševno-duhovnom, kakvo se sad jednom mora razvijati u ljudskom carstvu. One bi htele da u duhovno preobrate ono što se nalazi u nagonima, instinktima i tako dalje, što se izražava u telesnosti. Čoveka da preobrate u duhovno, to je težnja kako luciferičkih, tako i ahrimaničkih suštastava. Jedino što ona luciferička žele da iz čoveka napolje izvuku ono duhovno-duševno, tako da čovek više ne haje za svoja zemaljska utelovljenja, nego da želi da živi kao duhovno-duševno biće. Ahrimanička bića bi htela najradije da se baš nikako ne brinu o tom duhovno-duševnom čoveka, nego da ono što mu je dato kao ovoj, kao odelo, kao oruđe u fizičkom i eteričkom, to bi ona želela da odvoje i unesu u svoj svet.

"Tako čovrek s jedne strane stoji naspram suštastava hijerarhija koje se normalno razvijaju, ali - pošto je on utkan u to celo, u to totalno postojanje - stoji on takođe i naspram tih luciferičkih i ahrimaničkih podoba.

"A sad se radi o tome, da uopšte svaki put kad te luciferičke podobe čine napore da pristupe ljudima, da je to povezano s tim da čovek ustvari treba da se učini tuđim Zemlji i udaljenim od Zemlje; nasuprot tome, kad ahrimaničke podobe čine napore da se dočepaju čoveka, onda bi one želele da ga učine sve zemaljskijim i zemaljskijim, iako one takode žele da produhove Zemlju baš u gušćoj duhovnoj supstanciji i sa gustim duhovnim silama."

Hristov put, to je put između ovih dvaju težnji, težnji luciferičkih i težnji ahrimaničkih suštastava. Hoće li ljudi Zapada poći njegovim putem i time svojoj propasti reći: "N!" ili će i dalje težiti pretežno ahrimaničkom zavođenju i svojoj propasti reći: "Da!" ?

8. SABLAZNI

"I reče svojim učenicima: nije mogućno da sablazni ne dođu, ali teško onome čijim posredstvom dolaze. Bolje bi mu bilo da se žrvanj obesi o njegov vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednog od ovih malih." (Lk.17.1-2).

Ovo su vrlo značajne reči, a koje ukazuju na izvesne strahote koje moraju dolaziti u svet u toku razvoja čovečanstva. Zato ih treba dobro proučiti.

Tu pre svega treba potpuno razjasniti reči "sablazan" i "sablazniti". Iako u njima takođe ima i izvesnih primesa zavođenja, njih treba prvenstveno razumeti kao svestan aktivni umišljeni i voljni napad na drugoga. To više treba razumeti u smislu neknjiževnog izraza "zblaznuti", nego kao izraze izvedene od reči "blazniti" - to će reći - "milovati, ulagivati se, laskati, dražiti, davati loš primer". Pridev "blazan" bi se tu mogao uzeti manje u smislu "laskav", a više u smislu "zloban, zao, opak, zlonameran".[11]^,[12] . U čitavoj radnji sablažnjavanja treba dakle više videti neki agresivan čin, nego neko mamljenje, mada i ono može biti umešano u tu voljnu radnju sablažnjavanja. S obzirom na dalja izlaganja ova reč bi se možda mogla dovesti u vezu i sa "sablast" na sličan način kao "mast" sa "masnica ili maznica" i "maznuti" u smislu napraviti nekome modricu, no o tome treba da se izjasne etimolozi.

Po sebi se razume da je najvažnije kakav smisao ima odgovarajuća reč u grčkom originalu, ali se iz čitavog konteksta gde se ove reči pojavljuju u Novom zavetu vidi, da bi se ti srpski izrazi vrlo dobro mogli primeniti i to u onom smislu kako je to gore izloženo - posebno ako bi se to povezalo i sa reči "sablast". U engleskom se za "sablazan" upotrebljava reč "offence",[13] koja označava neki agresivan čin, a u nemačkom "Ärgernis",[14] koja takođe ukazuje i na neku aktivnu povredu i smetnju, te i ova dva izraza upućuju na napadanje, a ne na mamljenje ili zavođenje. Međutim, nemački izraz ipak zvuči nešto blaže nego što bi trebalo.

Sablazni ne dolaze od onih luciferičkih i ahrimaničkih bića, o kojima je bilo govora u poglavlju 7 Prvog dela ovog spisa. Od njih dolaze iskušenja. Njihova kušanja Isusa prikazana su i u evanđeljima (Lk.4.1-13 i Mt.4.1-11). O tome govori i Rudolf Štajner u predavanju od 6.10.1913. godine.[15] Tamo gde se govori o "svetskim carstvima", tu Lucifer sam pokušava da podstakne ponos, gordost Isusovu nudeći mu celo svoje carstvo ako njega prizna. U pozivu da se baci sa vrha hrama deluju zajedno i Lucifer i Ahriman, prvi podstičući njegovu gordost i nudeći mu oslobađanje od zakona teže, kojem je podvrgnuto ljudsko telo, a drugi obećavajući da će ga čuvati od straha i zaštititi da mu se ništa ne dogodi. U traženju da od kamenja načini hleb, tu deluje samo Ahriman. Iako "Neće čovek živeti o samom hlebu, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božjih" (Mt.4.4, slično Lk.4.4), tu ipak ostaje činjenica da čovek ovde na zemlji od mineralnoga, od novca mora da pravi hleb sve do kraja sveta.

Da sablazan nije samo neko iskušenje ili zavođenje, vidi se na primer i u Evanđelju po Marku, gde se o sablažnjavanju govori neposredno posle pouke o isterivanju demona i o pompći onima koji su Hristovi, govori se kao da je sablažnjavanje nešto suprotno od toga (Mk.9.38-43):

"Reče mu Jovan: učitelju, videsmo jednoga kako u tvoje ime isteruje demone, a ne ide s nama i branili smo mu, jer nije išao s nama. A Isus reče: ne branite mu; jer nema toga koji će činiti čudo u moje ime i moći odmah zlo da govori o meni; ko, naime, nije protiv nas, za nas je. I ko vas napoji čašom vode zato što ste Hristovi, zaista, kažem vam, neće izgubiti svoje plate. I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more. I ako te tvoja ruka sablažnjava, odseci je; bolje ti je da uđeš sakat u život, nego sa dve ruke da odeš u pakao, u oganj neugasivi..."

Slično se dalje kaže i za nogu i za oko - o čemu se takođe govori i u Evanđelju po Mateju. Međutim, u ovom evanđelju se sablažnjavanje povezuje na drugi način (Mt.l8.5-7):

"I ko primi jedno takvo dete u moje ime, mene primna. A ko sablazni jednog od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se o vrat njegov obesi magareći žrvanj i da potone u dubini morskoj. Teško svetu od sablazni; jer moraju sablazni doći, ali teško čoveku čijim posredstvom sablazan dolazi."

U istom evanđelju, gde Isus govori o kraju sveta stoji (Mt.24.5-l4): "Gledajte da vas ko ne zavede. Jer će mnogi doći u moje ime govoreći: ja sam Hristos, i mnoge će zavesti. A čućete za ratove i glasove o ratovima. Pazite, ne plašite se; jer to mora da bude, ali još nije kraj. Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo, i biće gladi i kuge i zemljotresa po raznim mestima. Ali je sve to samo početak nevolja. Tada će vas predati na muke i ubijaće vas, i svi narodi će vas mrzeti zbog moga imena. Tada će se mnogi sablazniti (bolje: "biti sablažnjeni")[16] i jedan drugoga izdati i mrzeće jedan na drugoga; i pojaviće se mnogi lažni proroci i zavešće mnoge; i zbog mnogog bezakonja ohladneće ljubav mnogih. A ko istraje do kraja, taj će biti spasen. I propovedaće se ovo evanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo svima narodima, i tada će doći kraj.

U Prvoj poslanici Petrovoj - govoreći o Isusu Hristu - stoji (l.Pet. 2.6-8):

"Zato u Pismu stoji: 'Evo postavljam ugaoni kamen na Sionu, izabran i dragocen, i ko u njega veruje neće se postideti'. Tako njegova dragocena vrednost služi na dobro vama koji verujete, a za one koji ne veruju 'kamen koji odbaciše zidari, taj posta kamen ugaoni' i 'kamen spoticanja i stena sablazni', na koju se spotiču oni što se ne pokoravaju reči,[17] na što su i određeni."

Navodi koji su dati iz Pisma uzeti su iz Knjige proroka Isaije (Isa. 28.16), iz Psalma Davidovih (Ps.118.22) i opet Isaije (Isa.8.14). U Daničićevom prevodu oni nešto drukčije izgledaju nego ovde u Čarnićevom.

Radi boljeg uočavanja i poimanja šta su to sablazni i drugo podvučene su u gornjim navodima izvesne reči, na koje će se ovde bliže osvrnuti, da bi se dala njihova obuhvatnija značenja:

1. Čudo. - Iz reči Jovanovih vidi se da se demoni mogu isterivati i na neki način, koji može biti neispravan. Ispravan je samo onaj koji je u ime Isusa Hrista, a takođe i svako drugo čudo. Pod reči "čudo" treba razumeti one zahvate, koji ne potiču iz zakonitosti čisto fizičkoga, čulnog sveta, a mogu zahvatiti i to fizičko-čulno. Svako "čudo" ni u kojem slučaju ne garantuje da je ispravno, što se naročito ističe u Otkrivenju Jovanovu kad se opisuje druga zver (Otkr.13.13-14):

"I ona činjaše velika čudesa, tako da i vatru s neba spusti na zemlju pred ljudima. Ona je zavodila stanovnike zemlje čudesima koja su joj bila dana da ih čini pred zverju, govoreći stanovnicima zemlje da načine lik zveri, koja je imala ranu od mača i ostala živa."

U Evanđelju po Mateju, u istom poglavlju malo posle ovde gore upravo navedenih reči koje ukazuju na stanje kakvo će biti pred kraj sveta dalje stoji (Mt.24.23-24):

"Ako vam tada ko kaže: evo Hristos je ovde, ili: onde, nemojte poverovati. Jer će se javiti lažne mesije i lažni proroci, te će činiti velike znake i čuda, da zavedu - ako je moguće - i izabrane."

Velike znake i čuda mogu znači činiti i duhovi koji su sasvim protivni Hristu. To čovek mora dobro razlikovati"!

2. Demoni. - U evanđeljima upotrebljeni izraz "demon" označava nekakvo duhovno biće koje je smetnja, prepreka, kočnica redovnom čovekovom razvoju. U Evanđelju po Marku pominju se takva bića kao "nečisti duhovi" (Mk.5.2-16), o čemu je bilo govora i u poglavlju 7. To su većinom duhovna bića na nižem stepenu razvoja od čoveka i ima ih raznih vrsta, mada tu mogu doći u obzir i bića viša od čoveka.

U Evanđelju po Mateju na pomisli fariseja da Isus pomoću Veelzevula, demonskog vladara izgoni demone, on kaže (Mt.12.27-28):

"I ako ja pomoću Veelzevula izgonim demone, čijom pomoću izgone vaši sinovi? Zato će vam oni biti sudije; ali ako ja Božijm Duhom izgonim demone, onda je došlo do vas carstvo Božije."

I u opisivanju istog ili sličnog događaja u Evanđelju po Luki Isus iste te prigovore takođe na sličan način izričito pobija (Lk.11.18-20):

"I ako se satana razdelio protiv samoga sebe, kako će se održati njegovo carstvo? Jer vi kažete da isterujem demone pomoću Veelzevula. Ako pak ja pomoću Veelzevula izgonim demone, čijom pomoću ih vaši sinovi izgone? Zato će vam oni biti sudije. Ali ako ja Božjim prstom izbacujem demone, onda je došlo do vas carstvo Božije."

Ukazivanje Isusovo na to da on Božjim Duhom ili Božjim prstom izgoni demone znači da su oni na neki način u suprotnosti sa Božjim poretkom, ali da se njemu i oni moraju pokoravati. Međutim, ne treba misliti da svako ko izgoni demone, to čini Božjim prstom. Demoni mogu i na drugi način izlaziti iz čoveka, što se vidi malo dalje u istom evanđelju (Lk.11.24-26):

"Kad nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja. I kada ga ne nade, kaže: vratiću se u svoj dom odakle sam izišao. I kad dođe, nalazi ga počišćena i ukrašena. Tada odlazi i uzima sedam drugih duhova, gorih od sebe, pa uđu i borave onde, i poslednje stanje toga čoveka biva gore od prvoga."

Iz ovoga se vidi da nečisti duhovi ili demoni mogu i iz drugih razloga izlaziti i ulaziti u čoveka, a ne samo da ih Hristos izgoni. To takođe treba dobro uočiti.

3. U ime Hristovo. - Za razliku od nekih drugih duhova, koji se u raznim verskim tradicijama nazivaju različitim imenima, Hristos predstavlja redovan, ispravan put razvoja našeg svemira. Oni duhovi koji nisu Hristovi taj redovan razvoj na neki način remete - bilo da ga ubrzavaju ili usporavaju ili da potpuno teže da ga suzbiju i unište. Ona duhovna bića koja deluju u smislu tog redovnog razvoja sveta opravdano je da se nazivaju Hristovim. Tu spadaju bića koja su na daleko višem stepenu razvoja od čoveka, a takođe se Hristovim mogu nazvati i oni ljudi kojl su se iz svoje slobode odlučili da se prožmu njegovim impulsom. Pošto su ljudi vrlo nesavršeni i podložni raznim vrstama pogrešaka i grehova, može se reći da su njihova dela ispravna - dakle u smislu pravilnog razvoja sveta - samo ako su u ime Hristovo.

4. Koji veruju. - Čaša vode predstavlja nešto vrlo malo, ali makar i najmanja sitnica koja se učini za dobro, za fizički opstanak onih koji su Hristovi znači vrlo mnogo za dušu čovekovu. Kod Rusa, kod kojih je među svim narodima u stvari najispravniji odnos prema Hristu - Štajner ih u predavanjima od 2. i 3. novembra 1918. godine[18] naziva "Hristov narod" - bilo je uobičajeno da se kaže "Hrista radi" kada čovek moli da mu se nešto učini, a za pojam čoveka se upotrebljava reč "hristjanin". U evanđelju po Mateju se ovaj odnos prema onima koji su Hristovi takođe objašnjava (Mt. l0. 40-42):

"Ko vas prima, mene prima, a ko prima mene, prima onoga koji me je poslao. Ko prima proroka u ime proročko, primiće nagradu proročku, i ko prima pravednika u ime pravedničko, primiće nagradu pravedničku. I ko napoji jednoga od ovih malih samo čašom sveže vode, zato što je moj učenik, zaista vam kažem, neće izgubiti nagrade svoje."

Sa ovim je tesno povezano i "koji veruju" - ako se uzme objašnjenje dato u poglavlju 7, da su to oni koji su u sebe primili Hrista, koji imaju preobilnu sadržinu ljubavi. Oni su dakle Hristovi.

5. Zavođenje. - I oni koji veruju, oni koji su Hristovi takođe mogu biti zavedeni. U napred navedenim rečima iz Evanđelja po Mateju (Mt.24.5 -l4) gde se govori o kraju sveta ukazuje se sad na jednu drugu vrstu zavođenja, koje je različito od onog kušanja Isusa kad su mu pristupili Lucifer i Ahriman. Ovde sad dolaze lažni proroci, koji se prikazuju kao da govore u ime Hristovo ili se čak prikazuju kao Hristosi. Usled njihovog delovanja ohladneće ljubav i počeče da mrze jedan na drugoga čak i mnogi od onih koji su bili Hristovi. Tom zavođenju će podleći mnogi i sasvim dobronamerni, nesebični i plemeniti ljudi, ako ne budu sticali znanja pomoću kojih će moći da razlikuju te lažne proroke od pravih, ako ne budu sposobni da razlikuju istinu od laži. Tome su jako podložni oni koji misle da je dovoljno držati se strogo raznih moralnih propisa, moliti se Bogu, davati milostinje i tome slično, te da nije potrebno sticati i znanje, sticati i stalno proširivati svoja znanja kako o vidljivom tako i o nevidljivom svetu. Lenjost u tom pogledu, lagodnost, nemarnost i komotnost, zbog kojih se čovek ne napreže svim svojim silama i sposobnostima da stiče saznanja i o čulnom i o natčulnom svetu glavna je osnova zbog koje će se podleći ovim vrstama zavođenja.

Tu takođe spada i uspavanost ili nedovoljna pažnja i budnost za praćenje pojava oko sebe, pri čemu čovek treba i po najmanjim znacima da prepoznaje sve te lažne proroke, da stekne sposobnost da već i po pupoljcima vidi da na trnju neće roditi smokve niti na kupini grožđe - kako to stoji kod Luke (Lk.6.44). O toj budnosti se u evanđeljima na mnogim mestima govori, Isus Hristos mnogo puta na nju poziva. I u ovome se treba pokoravati Reči, da nam to ne bi bilo "kamen spoticanja i stena sablazni"!

To saznavanje i ta budnost isto tako zahtevaju i našu delatnost, dakle da ponesemo krst svoj i idemo za Isusom Hristom (Mk.8.34), te da se aktivno i odupiremo svim tim lažnim prorocima koji se već danas sve više umnožavaju, a što posebno u velikoj meri zahvata Zapad.

Pošto smo na ovaj način pokušali da objasnimo bar neke pojmove koji se pominju u vezi sa sablaznima, lakše će nam biti da se sad vratimo, odnosno pristupimo objašnjenju toga šta u stvari znači sablazniti nekoga odnosno biti sablažnjen.

Nikako se ne treba zavaravati da mi nismo pod uticajem odnosno da ne nosimo u sebi i oko sebe razna duhovna bića - demone i nečiste duhove - koja su po svom stepenu razvoja niža od čoveka (o višim duhovnim bićima ovde sad nećemo govoriti). Dokaz za to je već i to, što smo podložni bolesti i smrti. Pri tome treba podrazumevati sve vrste kako fizičkih, tako i duševnih bolesti, uključujući i sve vrste fobija, depreslja i neuroza, pa čak i gluposti i zbunjenosti, te i neuvažavanja i nesnalaženja u svetu činjenica, a što nas navodi na donošenje neispravnih odluka. Sve je to povezano sa delovanjem raznih duhovnih bića, koja čovek iz raznih razloga oko sebe i u sebe prikuplja ili mu se ona na razne načine nameću.

Sem toga, i ono što se naziva silama i energijama u prirodi, sve su to u stvari takođe izvesna duhovna bića, a čija dejstva mi na različite načine zapažamo i doživljujemo. U svakom slučaju svuda oko nas i na nas deluju bezbrojna duhovna bića i njihova se dejstva pokazuju ne samo u besomučnostima o kojima se govori u evanđeljima, nego i u raznim prirodnim silama kao što je na primer gravitacija,[19] rašćenje bilja i t.sl., pa čak i u vedrim ili delirijumskim raspoleženjima ljudi itd. Mnoga takva niža duhovna bića i sami ljudi stvaraju, te i ona onda opet povratno deluju na njih.

Ima ljudi koji razna takva bića mogu da zapažaju, a onda i da nekima od njih do izvesne mere upravljaju i da ih usmeravaju. To mogu biti ljudi bez ikakvih ili skoro bez ikakvih znanja o duhovnom svetu, ali koji su osetljivi na snage koje deluju u prirodi i mogu neki put da njih po svojoj volji upotrebljavaju i usmeravaju, iako nisu mnogo svesni toga šta time u stvari čine. Razume se da ima i takvih ljudi, koji to vrlo svesno čine i dobro znaju o čemu se tu radi.

Upotreba takvih duhovnih bića odnosno sila za delovanje i na čulni svet i na druge ljude - to je u stvari magija.

Postoji bela, a postoji i crna magija. Bela je ona koja se vrši u ime Hrista, crna ona koja nije u njegovo ime.

Mnogi su skloni da veruju da je svako isceljenje upotrebom magijskih snaga bela magija. To nije ispravno shvatanje i to je za mnoge veliki kamen spoticanja, jer u svojem neznanju i uglavnom materijalističkom načinu mišljenja oni ne uviđaju, da mnoga oboljenja i oštećenja našega tela dolaze nama kao Božji blagoslov i za naše spasenje, jer bismo bez njih činili mnoga neispravna i rđava dela. I Pavle nam na to ukazuje - u punoj skromnosti i uzdržanosti (2.Kor.12.7-10) :

"A na neizmerna otkrivenja, - da se ne bih poneo, - dat mi je trn u telu, satanin anđeo, da me ćuška - da se ne ponosim. Za ovoga sam triput molio Gospoda - da odstupi od mene. I on mi je rekao: dosta ti je moja blagodat; jer sila nalazi svoje ispunjenje u slabosti. Stoga ću se najradije hvaliti svojim slabostima, da se Hristova sila nastani u meni. Zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti Hrista radi; jer kad sam slab, onda sam silan."

Da postoje takva oboljenja koja su posledice naših činjenja u ranijem životu, vidi se iz Isusovih reči "opraštaju ti se tvoji gresi" (Mt.9.2, Mk.2.5 i Lk.5.20) prilikom isceljenja uzetoga. Postoje naravno i druge vrste i uzroci oboljenja i oštećenja čovekovog. Razne bolesti se mogu lečiti kako uobičajenim medicinskim putem i narodnim lekovima, tako i izvesnim, gore opisanim magičkim dejstvima. Greške koje bi pri tom učinio lekar nikad nemaju tako rđavih i kobnih posledica kao greške koje bi učinio neki magički iscelitelj. Greške koje počini lekar spadaju u neku vrstu prirodnih, elementarnih nepogoda usled kojih čovek može eventualno i poginuti, dok greške tih magičkih iscelitelja mogu imati katastrofalnih posledica takođe i za život čovekov posle smrti. To je razlog što se u evanđeljima naglašava, da se isceljenja smeju vršiti samo u ime Hrista. Sva druga su pogubna.

Isceljenje, magisko isceljenje u ime Hrista je samo ono, pri kojem iscelitelj ima potpuni uvid u to šta radi i to ne samo u sadašnjem trenutku, nego on mora imati i potpuno znanje o uzrocima bolesti iz prošlosti, kao i o tome kakve će posledice imati to isceljenje i u budućnosti. Koliko ima takvih iscelitelja?

Svakako da među današnjim magičkim isceliteljima ima i vrlo dobronamernih i čestitih ljudi, koji se strogo pridržavaju visokog morala koji bi morao biti vezan za njihovu delatnost, a koji pored mnogo čega drugog uključuje i ono Isusovo uputstvo kad daje zadatke dvanaestorici apostola (Mt.10.8):

"Bolesne lečite, mrtve dižite, gubave čistite, demone izgonite; zabadava dobiste, zabadava dajte."

Magički iscelitelji koji se ne pridržavaju i ovog moralnog načela ne leče u ime Hrista, a oni koji se pridržavaju često su izloženi napadima svojih pacijenata, koji na silu hoće da im se "oduže" za učinjenu pomoć, jer ne mogu da podnesu da nekome celog života budu na nečem zahvalni. Ispravni iscelitelji onda takve pacijente upućuju da svoje priloge daju crkvi i t.sl.

U svakom slučaju zahvati ovakve vrste danas nisu isti kao pre dve hiljade godina, jer je čovekova svest u međuvremenu mnogo izmenjena, a o tome ni ti čestiti iscelitelji uglavnom ne znaju ništa, već rade iz starih tradicija. Rudolf Štajner u predavanju od 21.10.1907 godine[20] o tome problemu kaže sledeće:

"Onaj tek jeste mag ili adept, ko ume ovde u svetu da upotrebljava one više snage, čiji je izraz sve fizičko događanje, ko je dakle u stanju - ako se radi o bilo čemu u njegovom činjenju - da uzme u pomoć ne samo fizičke snage i fizičke moći, nego ko može da pusti u pokret i te više snage. To upravo u naše vreme nije nikakva malenkost da se bude mag ili adept. Nema nijednog vremena u čovečanskom razvoju, koje je bilo tako potpuno suprotno postavljeno prema magijanstvu odnosno adeptstvu kako je to naše sadašnje. A danas čovek pod izvesnim okolnostima čovečanstvu najbolje služi time, da se ograniči na to da širi saznavanja o višim svetovima, pa čak - možda s iskrvavljenim srcem - takođe i u slučajevima gde bi upotreba magičkih snaga možda bila na mestu, da se toga odrekne. Jer ovaj današnji javni život je tako tuđ tom pojmu magijanstva, da bi pod izvesnim uslovima uticaj viših svetova na ovaj naš svet značio neko povratno dejstvo, ako bi se neposredno magijske snage upotrebile. Ko ima izvesnu uvežbanost u upotrebi tih snaga, a takođe je u sebe uz poznavanje primio takođe i taj mehanizam, taj se u izvesnim slučajevima mora uzdržavati od upotrebljavanja ovih snaga iz prostog razloga, pošto je nemoguće juriti nasuprot struji ovog vremena u svetu."

Kao ilustraciju za ovo Štajnerovo tvrđenje navešćemo samo sledeće (Lk.9.52-55):

"... Oni odoše i uđoše u jedno samarjansko selo da mu pripreme. Ali ga nisu primili, zato što se uputio Jerusalimu. Kada su to videli učenici Jakov i Jovan, rekoše: Gospode, hoćeš li da kažemo da siđe oganj s neba i da ih uništi? A on se okrenu i ukori ih..."

Ovakve reči današnji čovek jednostavno ne može da primi, u najboljem slučaju prihvata ih kao neku simboličku sliku ili poređenje. Međutim, u vremenu nastanka ovog evanđelja to nije tako izgledalo, ljudi su to primali kao sasvim realnu mogućnost.

U pogledu povratnog dejstva ili protivudara viših svetova, o kojem govori Štajner, takođe ćemo ovde navesti samo jedan primer. Ako jedan magički iscelitelj koji to ne radi u ime Hrista - kako jo to gore obja-šnjeno - uspe kod nekog bolesnika da otkloni recimo neku bolest glave, protivudar iz duhovnog sveta može biti u pojavi možda nekog oboljenja creva. To novo, možda još teže oboljenje ljudi u svom neznanju naravno da neće dovoditi u vezu sa izlečenjem glave. Međutim, iz gornjih izlaganja - posebno i iz navedenih Pavlovih reči - to se može uvideti. Takođe i iz onoga, da se nečisti duh može vratiti sa "sedam drugih duhova, gorih od sebe".

Kao što postoje ljudi koji magičkim načinom leče ili misle da leče druge ljude, tako postoje i oni koji takve sile i niža duhovna bića usmeravaju drugima, da bi im naneli neku štetu iz osvete ili zavisti ili jednostavno iz iživljavanja nekih svojih niskih strasti i želja za vladanjem i zadovoljavanjem svojih - neki put i grupnih - egoističkih želja. To ustvari jeste sablažnjavanje. Sablazan, to je upotreba magičkih moći, kojima se u duševnu, u životnu ili u fizičku organizaciju (ili u sve tri) drugih ljudi ubacuju razne niže duhovue tvorevine odnosno bića, da bi se pomoću njih drugima nanelo zlo i napakostilo ili ih zbunjivalo i zaluđivalo ili njima ovladavalo i navodilo ih da čine ono što oni inače iz svoje slobode ne bi činili. Takva niža duhovna bića odnosno tvorevine mogla bi se uopšteno nazvati sablastima, s tim što treba imati u vidu da njih ima raznih vrsta.

A zašto se u evanđeljima naglašava da je bolje onome kome se žrvanj obesi o vrat i baci u dubinu morsku nego onome ko sablazni nekoga ili preko koga sablazni dođu?

U poglavlju 7 pomenuto je da čovek gubitkom Hrista može ostati kao utvara začaran u prostoru; takođe i mogućnost da čovek izgubi svoje jastvo usled želje da sa fizičkom smrću i on kao duhovno-duševno biće propadne. To bi se moglo uporediti sa bacanjem u dubinu morsku sa žrvnjem obešenim o vrat. A, šta je gore od toga, a što čeka one iz kojih izlaze sablazni? To je otpadanje iz razvoja, evolucije sveta i čoveka, pri čemu ostaje svest o sopstvenom padu i o nemogućnosti da se to popravi. Takav čovek će sam postati demon odnosno nečisti duh, sličan onima o kojima se govori u evanđeljima.

Iz sva tri sinoptička evanđelja se vidi da su demoni ti koji prvi prepoznaju Hrista (Mt.8.28-34, Mk.l.23-26, Lk.4.33-36). Kad se u Evanđelju po Jovanu opisuje kako Jovan Krstitelj objavljuje dolazak Hrista, to je više u smislu proroka, koji i vidi ispunjenje onoga što su proroci pre njega najavljivali. Nečisti duhovi prvi prepoznaju Hrista baš zato što su se oni sami stavili njemu na suprot. Pri tom prepoznavanju oni osećaju užasan strah. Po Marku i po Luki oni kažu "Došao si da nas upropastiš", a u opisu po Mateju "Jesi li došao ovamo da nas pre vremena mučiš?" i mole Isusa da ih iz ona dva besomučnika pošalje bar u krdo svinja (slično i u Mk.5.7). To pokazuje da ti nečisti duhovi imaju nekakvo bivstvovanje u kojem osećaju beznadni i strah i patnje - možda daleko veće nego što to može osetiti čovek kome u najtežim časovima bar smrt pruža izglede na spasenje.

Međutim, ima ljudi koji vrlo svesno rade na suprot Hristu, a ima i takvih koji toga nisu svesni, jer su pomračenog uma i zavedeni ili nemarni. O sudbinama takvih govori Gospod (Lk. 12.47-48):

"A onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao, a učinio ono što zaslužuje batine, biće malo bijen. Od svakog - kome je mnogo dano - tražiće se mnogo, i kome je mnogo povereno - od njega će se više zahtevati."

Ovo bi posebno trebalo da imaju u vidu oni koji su došli do izvesnih okultnih znanja, ušavši u ovakva ili onakva okultna društva. Cilj nikada ne može opravdati sredstva, a onaj koji ima više moći, ima i više odgovornosti za ono što čini.

Rudolf Štajner u predavanju od 14.5.1908. godine[21] navodi tri vrste nižih duhovnih bića koje čovek proizvodi:

Fantomi, koje čovek proizvodi svojim lažima, klevetama i licemerstvom.
Aveti, koje nastaju iz onoga što se odigrava u čovekovom životu zajednice: rđavi zakoni, naopake uredbe, sve što se doživljava kao naopako u saobraćaju čoveka i čoveka, kao posledica zakonske sile.
Demoni, koji nastaju kad jedan čovek navodi ili nateruje drugog na donošenje neispravne odluke ili da primi nedovoljno osnovane predrasude ili utiče prisilno da primi neko uverenje kojem su se drugi fanatički podali; kad dakle čovek ne saopštava drugome iskreno šta on sam misli i pri tom mu bez ikakvog pritiska prepušta da se sa tim i taj drugi saglasi ili ne saglasi.

Sva takva bića koja iz čoveka proizilaze imaju onda i svoje povratno dejstvo na ljude.

Kako se Zapad razvijao za ovih 86 godina od kako je Štajner održao ovo predavanje? I kakva je njegova sadašnja tendencija?

Sa užasom se mora konstatovati da je u tom takozvanom najkulturnijem delu čovečanstva - u poređenju sa onim manje kulturnim - proizvedeno srazmerno daleko najviše fantoma, aveti i demona, kako ih Štajner definiše. A, danas?

Teško je reći da li je proizvodnja fantoma u godinama na početku ili pri kraju dvadesetog veka veća ili manja. Sigurno je samo to da je sada distribucija neistina na daleko većem nivou nego ranije. U roku samo nekoliko sati unese se jedna laž u duše stotina miliona ljudi. U poglavlju 5 je navedeno da je sistematskom širenju neistine svrha, da se ljudima priguši svest. Današnji distributeri laži se time i hvale i reklamiraju svoje sposobnosti za proizvodnju "subjektivnih realnosti", ako im neko za to plati. O tome je početkom ove godine u beogradskoj "Politici" pisao dr.Dragan Nedeljković, pozivajući se na francuskog pisca Žaka Merlino, koji navodi i ime takvoga maga.[22] Te "subjektivne realnosti" stvarno i jesu realnosti - ali duhovne. To su te čete fantoma koje se crnomagičkim načinom ubacuju u svest ogromnih miliona ljudi, da bi se zbunjivali i uspavljivali, kako bi se njima vladalo i vodilo ih u ništavilo. Ali - teško onome čijim posredstvom dolaze sablazni!

Da li će ljudi Zapada nastaviti s tim da na to magičko širenje neistina govore i dalje "Da!" ili će doneti zakone po kojima će se svako svesno širenje neistine krivično goniti kao zločin protiv čoveštva i time svojoj propasti reći"Ne!"?

Što se tiče aveti, žive na Zapadu aveti koje traju već vekovima, a ima i takvih koje su nastale u novije vreme i žestoko guše ljude i ne dozvoljavaju im da iziđu iz haotičnih društvenih odnosa. Razume se da se proizvode i nove, koje su neki put kao neki potomci starih - mada i njih u stvari sami ljudi i dalje stvaraju.

Kao najznačajniju avet Zapada treba pomenuti avet Rimskog carstva, Samo rimljanstvo je svojevremeno bilo nešto izvanredno veliko u razvoju kulture čovečanstva, ali se u međuvremenu postepeno izdegenerisalo i izopačilo. Iako je ono još više vekova davalo velike doprinose kulturi, kao prekretnica, kao znak, kao impuls za njegovo propadanje mogu se uzeti i one Katonove reči:[23] "Ceterum, censeo Cartaginem esse delendam" ("Uostalom, mislim da Kartaginu treba razoriti"), sa kojima je on završavao svaki svoj govor u senatu - pa bez obzira o čemu se tad raspravljalo. Rođen ne mnogo vremena posle prvog, doživevši kao mlad drugi punski rat,[24] posle posete Kartagini bio je zapanjen njenim sjajem i napretkom. Zahvaćen zavišću, kao opsednut, nije mogao da podnese da se još negde razvija kultura koja bi mogla biti veća od rimske i svakako je delovao kao najveći pokretač za treći punski rat. Taj njegov impuls će se oglasiti i 1993. godine kroz usta bivše predsednice britanske Margaret Tačer, kad je te Katonove reči izgovorila misleći i ukazujući pritom na Srbe.

To je samo jedan, zaista vrlo simptomatičan dokaz za postojanje aveti Rimskog carstva, koje može biti veliko samo na razaranju drugih - ne na osnovu svojih sopstvenih snaga i impulsa, jer su oni presahli, pošto sad treba nešto drugo da se ucepi u čovečanstvo. Drugi je na primer forsiranje mrtvog latinskog jezika kao osnove kulturnog razvoja, pod izgovorom "Sva je kultura nastala na latinskom", iako Rimljani svojevremeno nisu učili staroegipatski ili sumerski. Treći bi bio pravo nasledstva nad nekim zemljištem koje je neki naslednikov predak zaposeo pre možda tri stotine godina, pri čemu se "zaborave" ili unište svi dokazi o postojanju i vlasništvu nekog drugog, koga je taj predak ubio ili proterao - kako se to pre godinu-dve oglasio neki Italijan kao "zakoniti" vlasnik odnosno vlastelin Briona. Na tom - kako se to zvučno naziva - "pravu" "primo occupanti" ("prvome ko je zaposeo") još i danas su zvanično izdeljena ogromna prostranstva Antarktika, budući da su pre sto ili sto pedeset godina na njegovu obalu ili - možda usled male greške - u led stotinak kilometara ispred obale predstavnici nekih država poboli svoje zastave. Na taj način su te države postale vlasnici zemljišta od motke pa i sve do preko dve hiljade kilometara u dubinu. Ovde nećemo govoriti o zaposedanju teritorija gde su živeli "divljaci", pošto oni nisu ni znali za rimsko pravo da bi se na njega pozivali, a nisu ni imali odgovarajuće papire.[25]

Takvih dokaza o postojanju aveti Pimskog carstva ima bezbroj, a njeno najznačajnije ispoljavanje vidi se u društvenom uređenju zapadnih imperija, koje je zasnovano na onim načelima koja su rimski carevi uveli u vremenima ubrzanog njegovog propadanja. Carevi su tada uz upotrebu svojih političkih i vojnih moći naterivali sveštenike da ih - iako nepripremljene - posvete u njihove paganske misterije, te su time za sebe osvajali vlast i nad duhovnim životom; pored toga, uzimali su i zvanje "pontifex maximus" ("najveći graditelj mostova"), čime je ukazivano i na njihovu vlast nad tadašnjom tehnikom odnosno privrednim životom. Ovu titulu su docnije preuzele i pape, ali je u stvari privreda pod vlast političke oblasti u glavnom potpadala tek posle petnaestog veka, a uz pomoć rimskog prava i time su od seljaka napravljeni robovi. To koncentrisanje sveg političkog, duhovnog i privrednog života u jedan centar moći - pa bez obzira da li se naziva carem, predsednikom ili nekom drugom dobro organizovanom grupom ljudi - to je avet koja je inspirator i današnjih ratova i sveg socijalnog haosa, koji se vrlo opravdano može nazvati i socijalnim ludilom.

U novije vreme su ljudi iz apstraktnog intelektualizma takođe proizveli vrlo značajne aveti. Moderne demokratije se diče podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, koju je zamislio Monteskie.[26] Na njega se pozivaju i naše novopečene demokrate, a život je za poslednjih dvesta godina pokazao, da onaj ko ima izvršnu vlast uvek drži i zakonodavnu i sudsku.

Današnje demokrate se diče i principima formiranja cena na osnovu ponude i potražnje, zatim slobodne trgovine i konkurencije, koje je zamislio Smit,[27] a tokom dve stotine godina život je pokazao, kako se vrlo lako uskraćuje ponuda neke robe da bi joj se zatim digla cena, kako se sloboda trgovine pretvara u monopole, koncerne i kartele, a kako konkurent koji hoće da krompir na pijaci prodaje znatno jeftinije od drugih biva pretučen. To je logika života - kako bi to kazao Štajner, a drugo je apstraktna logika intelektualizma. Aveti raznih marksizama, nacizama i drugih novijih "izama" ovde nećemo pominjati.

Druge novije aveti su i shvatanja da će decu svi drugi bolje vaspitavati nego majke, da se sloboda sastoji u tome da se javno mogu propovedati i ispovedati sve moguće izopačenosti, da je sve relativno i da svako ima svoju istinu (u stvari svoje fantome) itd. itd.

Da li će ljudi Zapada i dalje negovati te aveti i za svoju propast govoriti "Da!" ili će reći "Ne!" prihvativši impuls koji je iz nauke inicijacije doneo Rudolf Štajner - kao izaslanik još većih duhova - i svesno razbiti državu na nezavisnu duhovnu oblast koja radi na načelu slobode, na političko-pravnu sa načelom jednakosti i na privrednu sa načelom bratstva, a kojima satno koordinira jedno zajedničko telo? Time bi se dao i znatan podstrek i mogućnost za borbu i protiv drugih aveti koje remete ispravne međuljudske odnose.

A kako stoji stvar sa demonima, demonima u smislu Štajnerove definicije? Mnogobrojni demoni se proizvode za kockarskim stolovima i berzama, na raznim društvenim sastancima i u kafanama, na kojima se ljudi bave ogovaranjima i smatraju da je glup svako ko ne deli njihovo mišljenje. Demoni se stvaraju i širenjem raznih predrasuda, pa i svakojakim suludim modama sa stavom "To i drugi tako rade, pa zašto ne bih i ja?".

Demoni se stvaraju i propagandom i reklamama, čime se u ljudsku podsvest utisnu izvesne sugestije da u određenim situacijama automatski reaguju na određeni način, a takođe i da smatraju da im je neophodno potrebno nešto novoizmišljeno, a bez čega su inače već decenijama sasvim lepo živeli. Stvaraju se i kad neko u nekom skupu ljudi koji treba nešto da odluči "progura" svoj predlog bez davanja dovoljnih objašnjenja i podataka, pošto bi taj skup tada drukčije odlučio.

Ogromna jata demonskih bića nastaju i svim mogućim vrstama manipulisanja ljudima, što je u današnje vreme izvanredno rašireno i razvijeno. Tu spada i sve ono u stilu "Ako ne uradiš to i to, ti nisi nikakav čovek, ti si izdajnik, ti si glup, ti si nečasan i t.sl.", pri čemu se naravno često uz prezir dodaju i odgovarajuće pretnje pod maskom nekog visokog moralnog načela.

Uz manipulisanje ljudima često ide i sugestivan govor ili pisanje, pa i razne slike i muzika. Tu često ima primesa i onih crnomagijskih radnji o kojima je napred bilo govora. Na taj način se u masama ljudi stvaraju razna delirijumska raspoloženja, pri čemu se prikupljaju i druga zla duhovna bića, a ne samo ona koja stvaraju ljudi. Takva delirijumska raspoloženja se stvaraju na primer i onim što neki već i nazivaju "demonskom muzikom", muzikom koja je inspirisana iz podčulnih regiona. Stvaraju se i preko raznih "narodnih vođa" - političkih ili sindikalnih, koji ne izražavaju normalne, moralne, zdrave i opravdane težnje ljudi, već su u službi sebičnih interesa izvesnih skupina, pri čemu se često upotrebljava i crnomagijska tehnika. U takvim prilikama se može osetiti sasvim demonska atmosfera koja zahvata duše ljudi, a uz pomoć i drugih sasvim zlih bića. Za njeno stvaranje potrebno je da se svest ljudi što više priguši, te odgovarajući magi rade to najradije uveče i noću, kad su ljudi već i inače pripravni za spavanje.

Manipulisanje ljudima počinje još s njihovim detinjstvom, kad se deci kroz nastavu, televiziju i drugo smišljeno usađuju netačne i nemoralne predstave da bi ih zaglupljivali, indoktrinirali i fanatizovali. Svako može naći dokaza za to, ako kao zreo čovek kritički prouči svoje udžbenike iz prvih školskih godina. Koliko se tu demona stvara, kad se na primer o nekom narodu piše isključivo s nipodaštavanjem i mržnjom, a o drugom sve najlepše! A da ne govorimo o pogrešnim naučnim predstavama, koje su sasvim nedokazane i koje se zdravim razumom i stvarnim strogo naučnim prosuđivanjem ne mogu prihvatiti kao tačne i nesporne. Deci se razne pretpostavke, nagađanja i hipoteze serviraju kao da su to dokazane činjenice i ona to moraju da primie kao zdravo za gotovo - inače dobijaju slabu ocenu. Pri tom im se ne ukazuje na metode kojima se do njih došlo, a koje neki put ni malo ne garantuju ispravnost zaključaka koji se izvlače iz pojedinih zbilja vrlo tačno registrovanih pojava, kao ni da li se to može možda i drukčije protumačiti odnosno da li u predloženom tumačenju ima možda nekih slabih tačaka. Tako se ta pogrešna objašnjenja - od strane nekih svesno, od strane nekih nesvesno - utiskuju u duše ljudi dok još nisu u stanju da zrelo misle i to je onda vrlo dobra podloga za širenje nekog dijalektičkog materijalizma i tome sličnih tobože "naučnih" ideologija, u kojima se nalazi više dogmi nego u bilo kojoj drugoj veroispovesti. Tih pogrešnih predstava se ljudi i kad odrastu vrlo teško oslobađaju i tada često sami sebe identifikuju sa materijom, pa tako nastaje posle i druga smrt, smrt duše, jer ljudi ostaju kao utvare začarani u prostoru ili čak i potpuno gube svoje jastvo - o čemu je ranije bilo govora. Tu spada takođe i sistematsko - i svesno i nesvesno - forsiranje apstraktnog načina mišljenja, ne mišljenja vezanog za konkretne pojave i činjenice bilo čulnog bilo duhovnog sveta, pa se time "štancuju" visoki intelektualci koji su potpuno udaljeni od života i stvarnosti. Oni onda teško mogu da razlikuju plodove ljudske mašte odnosno ljudske izmišljotine od stvarnih zbivanja i činjenica, te im se na taj način u duše vrlo lako usađtuju one "subjektivne realnosti", fantomi neistina, koji im onda otvaraju vrata za ulazak od sebe još gorih nečistih duhova ili demona.

Ako se ljudi Zapada ne dignu u borbu protiv stvaranja ovakvih demonskih bića, koja su za 86 godina od pomenutog Štajnerovog predavanja učestvovala u preranoj i nasilnoj smrti desetina i desetina miliona ljudi i još daleko više nerođenih, onda oni za svoju propast u horu viču "Da!", a ako se uz pomoć ispravne nauke o duhu svim silama usprotive tome - onda će reći "Ne!".

"... nije moguće da sablazni ne dođu, ali teško onome čijim posredstvom dolaze".

9. ODBRANA OD SABLAZNI

Pre možda više od trideset godina navedene su u jednoj reportaži sledeće reči nekog indijskog fakira, kako ih je novinar pribeležlo:

"Ako si čist, zmijin ujed ti ne može nauditi! A, kako te i može ujesti, ako si čist?"

To je svakako tačno, a to bi se moglo iskazati i na sledeći način:

"Ako si čist, ničija sablazan ti ne može nauditi! A, kako te neko i može sablazniti, ako si čist?"

To je svakako tačno, ali da li je to i realno ili samo plod intelektualističkih misaonih apstrakcija? Ko može biti čist? Po Jovanu (1.Jov.1.8):

"Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama."

To upravo jeste realnost sa kojom treba računati, ali i one gornje reči imaju izvesnog smisla, što potvrđuje i Jovan pri kraju iste poslanice, a što će docnije biti navedeno. Smisao tih reči je u tome, da nam pokaže put kojim se možemo braniti od sablazni. Ako jc čovek moralno dovoljno pročišćen, sablazni ili - prema objašnjenju u prethodnom poglavlju - sablasti će se od njega odbijati. Odbijaće se u onoj meri u kojoj je pročišćen. Međutim, pošto niko od nas nije potpuno čist, za odbranu od sablazni neophodna je - pored ispravnog moralnog života - i molitva, molitva da se i na onaj naš grehoviti deo izlije Božija milost, kako bi se zaštitio od sablazni.

U Poslanici Rimljanima Pavle iscrpno govori o grehu, dovodeći ga u vezu i sa zakonom i sa pravednošću i sa slobodom, ukazujući takođe i na razlike između mnogoboštva i jevrejstva. Ona je prepuna najznačajnijih pouka i objašnjenja, pa nju celu treba dobro proučiti, a mi ćemo ovde dati samo ponešto (Rim.7.14-8.5):

"Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh. Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim - to činim. Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni. Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro ne obitava; jer hteti - toga ima u meni, ali činiti dobro - toga nema. Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što ne želim, to već ne činirn više ja, nego greh koji u meni obitava. Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon - da je zlo u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božjem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojim udovima. Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela? Bogu hvala kroz Isusa Hrista, Gospoda našega. Tako, dakle, ja sâm umom služim Božjem zakonu, a telom - zakonu greha.

"Stoga sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu. Jer te je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti. Jer što zakon nije mogao, zato što je zbog tela bio slab, učinio je Bog na taj način što je poslao svoga Sina u oblič ju sličnom grešnom telu, i za greh, i osudio greh u telu, da bi se pravednost, koju zakon zahteva, ispunila na nama - koji ne živimo po telu nego po duhu.

"Koji se, naime, drže tela, misle na ono što je vezano za telo, a koji se drže duha, misle na ono što pripada duhu."

Pavle ovde vrlo precizno govori, da smo mi samim tim što smo u telu podložni grehu, dakle da ne možemo biti potpuno čisti - kako bi to želela da preporuči indijska apstraktna mistika. To je realnost sa kojom treba računati i zbog tog dela čovečjeg bića koji je pod grehom, zbog onog zakona koji je u našim udovima potrebna je molitva da bismo dobili blagodat preko Hrista Isusa. No za to je potrebno i ispravno znanje, na šta upućuje i Pavle (Rim.10.2-4 i 9-10):

"Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravilnog saznanja. Ne znajući, naime, šta je pravednost Božja i tražeći da postave svoju sopstvenu pravednost, nisu se potčinili Božjoj pravednosti. Jer Hristos je svršetak zakona - za opravdanje svakome koji veruje... Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje."

Prema tome, potrebno je i saznavati šta je pravednost Božija i razlikovati je od one pravednosti čiji bi izvor bio iz onog našeg dela koji je podložan grehu. Treba saznati i tu pravednost Božiju što nam je dat "trn u telu, satanin anđeo" - kako su u poglavlju 8 navedene reči Pavlove iz Druge poslanice Korinćanima. O tom sataninom anđelu koji se nalazi u našem telu govori i Rudolf Štajner u predavanjima od maja-juna 1907. godine:[28]

"Mora nam biti jasno, da u astralnom, kao i u eterskom i fizičkom tijelu djeluju druga bića. Sve što nehotice činite, na što ste prisiljeni, uzrokovano je djelovanjem drugih bića. To ne nastaje iz ničega, nego su razni djelovi ljudske prirode neprestano protkani i napunjeni drugim bićima. Posvećeni učitelj daje dobar deo vježbi, u tu svrhu, da čovek ta bića istera i da postane slobodniji."

Rudolf Štajner na više mesta naglašava da mi stvari saznajemo na osnovu osećaja za istinu, imamo osećaj da li je neki nalaz istinit ili ne. Mišljenjem mi povezujemo opažaje sa odgovarajućim pojmovima i to je u stvari saznavanje. To što smo saznali možemo mi ustima - rečima iskazati, tj. ono što smo opazili objasniti i drugima pomoću pojmova koji su nam svima zajednički. Međutim, osećaj - srce je to čime smo nešto primili kao istinito i kojim možemo proceniti da li je nešto Božja pravednost ili ne.

Pravednost je u stvari isto što i istinitost ili istina - ili bar nerazdvojno vezana sa njima. To je onaj redovan, ispravan put koji nam je dat sa Hristom i koji nas vodi ka spasenju - u život. U Evanđelju po Jovanu rečeno je to ovim rečima (Jn.14.-6 i 10-14):

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene... Zar ne veruješ da sam ja u Ocu i da je Otac u meni? Reči koje vam govorim ne govorim sam od sebe; Otac, koji ostaje u meni , on čini dela. Verujte mi da sam ja u Ocu i Otac u meni; ako pak ne, - verujte zbog samih dela. Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje u mene činiće dela koja ja činim, činiće i veća od ovih, jer ja idem k Ocu; i što god zaištete u moje ime, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Ako me što zamolite u moje ime, ja ću učiniti."

U poglavlju 7 je navedeno da je vera "unutrašnja vidovita snaga" i "sposobnost da se prelazi na drugu stranu - iznad samoga sebe", a da je vernik onaj u kome živi Hristos, ko ima preobilnu sadržinu ljubavi. Vera nije verovanje da je nešto ovakvo ili onakvo i one reči Pavlove "ako... poveruješ u svom srcu" znače u stvari jedan unutrašnji preobražaj, sticanje određenih snaga, snaga ljubavi, pomoću kojih će čovek biti spasen. To su ujedno i Hristove snage, kojima nas je Hristos "oslobodio za slobodu" (Gal.5.1) i kojima se onda može delovati u svetu u smislu Božje pravednosti: "ko veruje u mene činiće dela koja ja činim". Vera je dakle snaga koja potiče iz čovekove duše ispunjene Hristovora ljubavlju i kojom se može pokrenuti čovekova volja da izvrši i vrlo čudesna dela, ali u ime Hrista.

Kao što je vera iz čovekove duše usmerena prema volji, tako je nada usmerena prema čovekovom mišljenju. Ako je čovek u svojoj duši preobražen i prožet Hristom, onda on s pravom misli odnosno nada se u smislu Pavlovih reči (Gal.5.5-6):

"Jer mi pomoću Duha na osnovu vere očekujemo nadu da ćerno biti pravedni. Jer u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje, nego vera koja se kroz ljubav pokazuje delotvorna."

I ovde se pokazuje da vera nije nikakva pasivnost, već delatnost iz ljubavi, na osnovu koje se čovek može nadati da bude pravedan - da će raditi u smislu Božje, a ne svoje pravednosti. Da bi se tome nadao, potrebno je ne samo neko apstraktno misaono nadanje, već i misaoni napor, te Pavle Timoteju piše (2.Tim.1.7):

"Nije nam, naime, Bog dao plašljivog duha, nego duha sile i ljubavi i razboritosti."

Ovde Pavle upućuje na tri snage čovečje duše: volju koja se iskazuje u sili, osećanje koje se ovde iskazuje u ljubavi i mišljenje koje se iskazuje u razboritosti. On je Timoteju u ranijoj poslanici bio ukazao i na to da neki neispravno upotrebljavaju te tri snage (1.Tim.l.5-7):

"A krajnji cilj te naredbe je ljubav iz čista srca i dobre savesti i nelicemerne vere, od čega su se neki udaljili i obratili praznim razgovorima, želeći da budu učitelji zakona, a nisu u stanju da razaberu ni šta govore ni šta uporno uveravaju."

Ljubav je osnovno obeležje čovekovog bića, ako izuzmemo savest koja je nešto potpuno neshvatljivo, jer - prema rečima Novalisa[29] iz nedovršenog romana "Heinrich von Ofterdingen":

"Učini mi ipak da shvatim prirodu savesti.

Kad bih ja to mogao, onda bih ja Bog bio, jer u onom trenutku kad čovek shvata savest, ona nastaje."

Čak i kad je pogrešno usmerena i izopačena, to osnovno obeležje čovekovo je ipak ljubav. Sebeljublje je ljubav usmerena prema sebi. Mržnja je - da uzmemo jedno objašnjenje iz indijske mudrosti - u stvari ljubav prema svemu onome što nije ono što mrzimo; sve što je različito, što je nešto drugo, ceo ostali svet više volimo od onoga prema kome ili prema čemu osećamo mržnju. Ljubavi prema nekome mi ustvari imamo jedino onoliko i ukoliko smo težnje njegove primili kao svoje. O ljubavi i njenom značaju u poređenju sa drugim čovekovim sposobnostima Pavle piše Korinćanima (l.Kor.13.1-13):

"Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, tako da premeštam gore, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako hraneći siromahe razdelim sve svoje imanje, i ako predam svoje telo - da budem spaljen, a ljubavi nemam , ništa mi ne koristi.

"Ljubav dugo trpi, ljubav je dobra, ona ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, ne raduje se nepravdi, ali se raduje sa istinom; ona sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.

"Ljubav ne prestaje nikada. Ako je dar proroštva - biće okončan, ako je dar jezika - prestaće, ako je znanje nestaće. Jer delimično saznajemo i delimično prorokujemo; kada pak dođe ono savršeno, prestaće ono delimično. Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete, zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama. Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki, a onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno saznat. Sada pak ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; a ljubav je među njima najveća."

Poređenje sa metalom ukazuje na to, da čovek bez ljubavi u stvari i nije čovek. Najviše znanje i najveća vera jesu - u smislu napred datih objašnjenja - takođe izvesne duševne osobine i snage i to one koje su plod velikog unutrašnjeg preobražaja čovekovog: znanje u smislu mišlje-nja odnosno predstavljanja, a vera u smislu volje. Međutim, ako oni nisu plod ljubavi - a i to je moguće - onda i takvo znanje i takva vera čoveka vode u ništavilo. Što se tiče milostinje, ona ne izgrađuje čoveka ako je ne daje iz ljubavi, već zato što to nalaže stari jevrejski zakon odnosno što "to tako treba" Ili ako se to čini da bi se steklo rajsko naselje.

Ljubav ne prestaje nikada, ni posle čovekove smrti ni posle smrti či-tavog kozmosa, jer je ona osnovno jezgro čovekovog bića. Ukoliko je čo-vek preko mišljenja primio više istine i ukoliko je preko volje učinio više dobra, utoliko to njegovo jezgro postaje bogatije i to je ono što je večito, što nikad ne prestaje. To će čovek "onda" - kad pređe u duhov-ni svet - gledati "licem u lice". A pošto ispravna vera i ispravna nada nastaju iz ljubavi koja dolazi iz "čista srca" - o čemu se brine "dobra savest" - onda je sasvim razumljivo da je ona veća i od vere i od nade.

Ova izlaganja su bila potrebna radi lakšeg shvatanja onoga što je glav-ni predmet ovog poglavlja. Tu treba dodati i reči Jovanove, koje dolaze nešto posle onih koje su na početku navedene (1.Jov.2.10-11):

"Ko voli svoga brata ostaje u svetlosti i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi, te ne zna kuda ide, jer mu je tama zaslepila oči."

Ko dakle voli svoga brata, neće rađati nijednu od one tri grupe nižih duhovnih bića, koje smo ovde zbirno nazvali sablastima, a koje su opisane u poglavlju 8: fantome, aveti i demone. Jer, ko ima ljubavi, imaće ispravan odnos prema drugim ljudima i neće stvarati aveti. Ko ima ljubavi, neće lagati svoga brata i time stvarati i odašiljati mu fantome. Ko ima ljubavi, neće nikoga navoditi da čini nešto što on sam hoće i time stvarati demone, već će drugoga pustiti da taj sam iz svoje slobode čini što hoće.

Jovan je pre ovih reči naglasio, da sebe ne treba zavaravati da nemamo greha. Zatim je napisao (1.Jov.2.1-2):

"Dečice moja, pišem vam ovo da vi ne zgrešite. Ako ko zgreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista, pravednika; on je žrtva pomirenja za naše grehe, ne samo za naše nego i za grehe celoga sveta."

Ovo treba dopuniti sa njegovim rečimia kojima završava ovu Poslanicu (1.Jov.5.16-21):

"Ako ko vidi svoga brata kako čini greh koji ne vodi u smrt, neka moli, i daće mu život, naime onima koji ne čine greh koji vodi u smrt. Ima greh koji vodi u smrt; za taj greh ne kažem da moli. Svaka nepravda (bolje: "nepravednost")[30] je greh, a ima greh koji ne vodi u smrt.

"Znamo da niko, ko je od Boga rođen, ne greši, nego od Boga rođeni čuva samoga sebe, i nečastivi ga se ne dotiče. Znamo da smo od Boga, a sav svet je u vlasti nečastivoga. Ali znamo da je Sin Božji došao i dao nam razum da poznajemo Istinitoga; mi i jesmo u Istinitome, u Sinu njegovom Isusu Hristu. On je istiniti Bog i život večni.

''Dečice, čuvajte se idola."

Tu Jovan vrlo izričito ukazuje da ima dve vrste greha. Greh koji ne vodi u smrt, to je greh o kojem Pavle kaže da je on kao telesan "prodan pod greh" i "Tako, ne znam šta činim". Za tu vrstu greha mi imamo "zastupnika"; Hristos je te vrste greha celoga sveta primio na sebe i zato je on Spasitelj. Njega Jovan ovde naziva "pravednik", jer je on ta Božja pravednost, o kojoj je ranije bilo govora, pošto je on i "put i istina i život". Međutim, on je "dao nam razum da poznajemo Istinitoga". Na taj način, ako su neki poznali Istinitoga, poznali Božju pravednost i odbili da se po njoj upravljaju "tražeći da postave sopstvenu pravednost" onda oni čine greh koji vodi u smrt. "Greh koji vodi u smrt", u "drugu smrt", u smrt duše, to je svesno stavljanje na suprot Božijoj pravednosti, na suprot Istinitoga, koji je "put i istina i život".

Pošto je ovo presudno za čovekovo opredeljenje, ponovićemo i ovde reči Jana Husa navedene u poglavlju 2 ovog spisa:

"Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči istinu, ljubi istinu, govori istinu, čuvaj istinu, brani istinu sve do smrti. Jer istina tebe čini slobodnim od greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite smti."

Rudolf Štajner je mnogo puta ukazivao na tri snage čovekove duše. Prvo imamo mišljenje, koje je u vezi sa čitavim nervno-čulnlm sistemom, koji se može nazvati i sistemom glave, pošto je on u njoj najviše skoncentrisan. Zatim imamo osećanje, koje je u vezi sa čovekovim ritmičkim sistemom, odnosno sa sistemom cirkulacije krvi i disanjem, a koji se može nazvati i sistemom grudi. I na kraju, kao treću snagu imamo volju, koja je vezana sa sistemom izmene materija i najviše se manifestuje u udovimia.

Čovek je u mišljenju najsvesniji, pri mišljenju se čovek nalazi u budnom stanju, koje se i ukazuje kao budno jer čovek zna šta misli, šta opaža i predstavlja. Osećanje samo delimično prodire u čovekovu svest, te se ono može uporediti sa svešću koju čovek ima pri sanjanju. Mi imamo samo vrlo bledu sliku o tome zašto smo se neki put probudili sa dobrim, a neki put sa lošim raspoloženjem ili zašto prema nekome ili nečemu osećamo simpatiju ili antipatiju. Što se tiče volje, mi smo u njoj najmanje svesni i ona se može uporediti sa svešću koju imamo kad spavamo, kad duboko spavamo i pri tom ne sanjamo. Kad pružamo ruku da dohvatimo neki predmet, mi uopšte nismo svesni toga koje mišiće i zglobove stavljamo u pokret niti toga kakve materije u njoj sagorevaju da bi joj dale potrebnu energiju. Sa tim ne treba brkati svest o hvatanju predmeta, jer ona spada u sferu mišljenja, pri čemu mi opažamo i pokret ruke i unutrašnju želju da dohvatimo predmet i o tome nalazimo odgovarajuće pojmove. Slično je i sa opažanjem raspoloženja koje je u nama nastalo na neki način, ali za koje mi ne znamo na kakav, niti kakvi su mu uzroci. Kod ljudi ove tri snage skoro uvek zajednički deluju i utiču jedna na drugu. U izuzetnim slučajevima one se mogu razdvojiti, ali o tome ovde neće biti govora, iako ćemo ih radi bolje preglednosti posebno promatrati, te treba imati u vidu da ono što se kaže o jednoj snazi uvek ima primesa i one druge dve,

U poglavlju 7 je ukazano na to da će se svaki greh i svaka hula oprostiti ljudima, ali "onome koji kaže protiv Duha Svetoga, neće se oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem". To je u vezi sa ovim, što smo mi u mišljenju potpuno svesni, u osećanju jedva imamo neku svest, a u volji spavamo. To je objašnjenje i za one Pavlove reči "ja sâm umom služim Božjem zakonu, a telom zakonu greha" i "ne znam šta činim" i "vidim jedan drugi zakon u svojim udovima".

* * * * * * *

Mišljenjem mi uvek tražimo istinu, pa bez obzira da li je nalazimo i kako ćemo je upotrebiti. Kad nešto opazimo - u opažaje spadaju i predstave sopstvenog sećanja, a takođe i proizvodi naše mašte - mi za to mišljenjem tražimo objašnjenje, tražimo ono duhovno, tražimo pojam koji tome odgovara, te se na taj način orijentišemo u svetu. Ako nađenu istinu mi saopštavamo drugome, tada mi i njemu pomažemo i unapređujemo njegov razvoj, a time i razvoj čitavog čovečanstva. Ako o nekom događaju izmišljamo laži i te laži saopštavamo drugome, mi delujemo razarajući i uništavajući. U ranije pomenutim predavanjima Rudolf Štajner kaže:[31]

"Doista, svaki onaj koji govori istinu, unapređuje razvoj čovječanstva, a onaj koji laže, spriječava taj razvoj. Zato postoji okultni zakon: laž gledana s duhovne strane je samoubijstvo. Ona ne usmrćuje samo astralne tvorevine, nego je također i samoubijstvo. Svako tko laže, postavlja sam sebi na put zapreke. Svuda se u duhovnom svijetu mogu promatrati takva djelovanja."

Svaka neistina deluje razarajuće. Neistina koja je izgovorena iz zablude svakako da nije "greh koji vodi u smrt", jer "to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava", a Bog je "poslao svoga Sina u obličju sličnom grešnom telu, i za greh, i osudio greh u telu". Tu bi spadala i svesno izgovorena laž, dakle neistina za koju znamo da je neistina, ako je pokrenuta i potekla iz nekog našeg nagona ili strasti kojih nismo dovoljno svesni i koje nismo u stanju da misaono obuzdavamo, onih koji nama gospodare. Tu bi spadale laži koje izgovaramo iz nekog straha ili iz žudnje. Ako nismo izvršili neko obećanje iz svoje nemarnosti, pa kažemo da za to nismo imali vremena, mi lažemo iz straha da će naš ugled i dostojanstvo biti poljuljani. Ako prodavac o svojoj robi govori da ima neke kvalitete, za koje zna da ih nema, onda on laže iz žudnje za dobiti koju će imati od prodaje. Drastične slučajeve ovde nećemo pominjati, jer se oni prosečnom čoveku vrlo retko događaju. Međutim, i te takozvane "sitne" laži deluju vrlo razarajuće i svaki čovek koji ih izgovori sakati svoje biće. Za razliku od takvih laži, onaj ko svesno i iz svoje slobode laže da bi na taj način postigao neki svoj cilj, koji se ne poklapa sa Božjom pravednošću, taj čini greh protiv Duha Svetoga koii se "neće oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem", taj čini "greh koji vodi u smrt", iz njega izlaze sablazni.

Oni, iz kojih izlaze te vrste sablazni, znaju da su nemoćni ako su ljudi budni i svojim zdravim razumom stalno traže istinu. Zbog toga oni nastoje da ljude uspavljuju, da im davanjem pogrešnih i protivurečnih informacija, eventualno i uz pomoć hipnoze i drugih crnomagijskih tehnika, pomrače budnu svest, kako bi onda u njihovu podsvest i nagone utisnuli ono što oni žele.

Time je ukazano i na mogućnost odbrane od te vrste sablazni, od fantoma koje nam takvi ljudi šalju:

Apsolutna i bezuslovna odanost prema istini;
Budnost kojom će se pratiti sve pojave i svi događaji oko nas i u nama;
Zdrav razum kojim će se uz razvijeni osećaj za istinu procenjivati sve ono što nam se na bilo koji način saopštava odnosno što doživljujemo.

Ako te svoje osobine negujemo, doći ćemo do gledanja duhovnih činjenica koje se nalaze skrivene iza pojava koje nas okružuju i time svesno stupiti na put svoje slobode. Sagledavaćemo postepano i ono što se nalazi u dubinama našeg sanjajućeg osećanja i spavajuće volje i moći ćemo da se odbranimo od fantoma koje nam drugi i svesno šalju, da bi preko našeg mišljenja i ove dve snage u nama zahvatili.

Kao što je čovekov sistem glave i mišljenje u vezi sa Duhom Svetim, tako je čovekov sistem grudi i osećanje u vezi sa Bogom Sinom. Pošto je tu čovek mnogo manje svestan nego u mišljenju, onda "ako ko kaže reč protiv Sina čovečijeg, oprostiće mu se". Mi kao sanjajući osećamo raspoloženje koje vlada u nekom društvu. U običnim prilikama to nam manje pada u oči. Više nam dolazi do svesti kad je ono naročito izraženo ili kad se naglo promeni. Za razlog veselosti znamo kad vidimo da se u društvu proslavlja nešto čemu se prisutni raduju, kao i za razlog tužnog raspoloženja prilikom pogreba itd. Zapažamo i kad u neko turobno društvo uđe neka osoba vedra duha i raspoložena, te čitav skup razgali već samom svojom pojavom. Svi ljudi jedni na druge i sasvim nesvesno deluju, pobuđujući im ovakva ili onakva osećanja i raspoloženja. Ako su ti odnosi među ljudima natopljeni ljubavlju, onda su oni ispravni, stvara se dobra društvena zajednica koja unapređuje život. Ako u tom osećajnom odnosu ima mržnje, onda to deluje protiv života. Mržnja takođe potamnjuje i onu sanjajuću svest koju imamo u osećanjima, pa se i kaže u narodu "slepa mržnja". Na to upućuju i one Jovanove reči da "ko voli svoga brata ostaje u svetlosti", a ko "mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi". Ljubav nas privodi svetlosti koja nam dolazi od Hrista i preko ljubavi mi dovodimo do sve jasnije svesti i taj osećajni život. Ako imamo ljubavi prema svemu što nas okružuje, mi taj svet sve više shvatamo. On nam nešto govori o sebi, on se pred nama otvara. Ako se prema istini - svakoj istini bez razlike - odnosimo sa pobožnošću, mi postepeno sve više razvijamo i sam osećaj za istinu, u sebe sve više primamo Hrista.

Pored nesvesnog i nehotičnog uzajamnog dejstva na osećajni život čovekov, ima ljudi koji u većoj ili manjoj meri na razne načine deluju i svesno i namerno na druge ljude da bi u njima pobudili određena osećanja - ne prema Božjoj nego prema svojoj pravednosti. To je već neispravan odnos među ljudima i time se stvaraju aveti o kojima je bilo reči u poglavlju 8. Međutim, i ovde važi to, da u zavisnosti od svesnosti i od za to upotrebljene tehnike, i u ovim načinima delovanja treba razlikovati da 1i je u pitanju samo zavođenje ili je u pitanju pravo sablažnjavanje - kako je to opisano u poglavlju 8. Razume se da i kod svesnog zavođenja te vrste čovek čini greh koji će na njega povratno delovati i koji će unakaziti njegovo biće, ali ni taj greh ne mora biti onaj "koji vodi u smrt". Greh te vrste "koji vodi u smrt" je onaj, kad se pri delovanju na tuđa osećanja upotrebljava i izvesna okultna tehnika, a ne samo neka svesna misaona kombinacija kojom se nastoji da se pobude izvesna osećanja.

Ako se neko nekome udvara, pa priča razne dopadljive priče ili se oblači i ponaša na primamljiv način - pa čak ako uz to upotrebi i alkohol ili smišlja razne podesne situacije i t.sl. - to još uvek nije sablažnjavanje. Tu se žudnja jedne osobe misaono uobličuje i tako misaono uobličena treba da pobudi nastanak žudnje kod druge. Međutim, o samom nastanku takvih žudnji ni jedna ni druga osoba nisu dovoljno svesne, već je jedna žudnja eventualno izazvala drugu.

Ima takođe i raznih govornika koji u većoj ili manjoj meri svesno ili nesvesno idu na pobuđivanje osećanja kod slušalaca. To je takođe greh. Rudolf Štajner je održao više hiljada predavanja i pri tom je vrlo strogo vodio računa da se obraća jedino na mišljenje slušalaca, dakle na onu snagu njihove duše u kojoj su oni sasvim budni. To je naravno izvanredno težak zadatak, jer dobar govornik ipak treba da govori iz srca, te to vrlo lako može pobuđivati i osećanja kod drugih. Međutim, ima govornika koji naročito govore tako da ne deluju na mišljenje, nego neposredno na osećanje. Pri tom nije toliko važno šta se govori, nego način kako se govori. O nekoj stvari se mogu iznositi samo istine, ali na neistinit način. Skrivanjem izvesnih istina ili ih sasvim ovlaš dotičući, a davanjem naglaska na druge istine, a uz to i praćenjem govora izvesnim gestovima i intonacijama glasa, mogu se u ljuditaa pobuditi određena osećanja, koja će prigušiti u čoveku onaj zdrav osećaj za istinu i navesti ga na donošenje pogrešnih zaključaka. I to je vrlo veliki greh, koji će takvog govornika dovesti do užasnog stanja, ali to jos uvek nije greh koji vodi u drugu smrt, u smrt duše. Ako takav govornik - eventualno i u saradnji s drugim pomoćnicima - upotrebi i izvesna okultna sredstva za delovanje na slušaoce, da bi u njima i na drugi način izazvao određeno duševno raspoloženje, onda je to "greh koji vodi u smrt", tek onda iz njega izlaze sablazni.

Za odbranu od tih vrsta sablazni, aveti koje zahvataju osećajni život ljudi, potrebno je da čovek razvija sledeće osobine:

Ljubav prema svemu što postoji, apsolutno prema svemu - pa i prema neprijateljima;
Smernost, pri čemu se čovek udubljuje u vrline drugih - što ne znači da treba priznavati bilo čiji autoritet;
Ćutanje odnosno slušanje onoga što drugi ima da nam kaže, a da pri tome ne donosimo apsolutno nikakav sud ni odobravanja ni neodobravanja - naravno samo povremeno i u izvesnim trenucima.

Razvijanjem ovih osobina mi stičemo mogućnost za bolje razumevanje ljudi i stvaranje ispravnih odnosa sa njima, a takođe i da zapažamo ton i način na koji drugi deluju, te da osetimo i njihove eventualne skrivene namere, pa i one svesne napade i slanje aveti uz pomoć i drugih crnomagijskih tehnika.

U domenu volje još više nego kod osećanja dolazi do izražaja ono potpuno nesvesno i neposredno delovanje jedne osobe na drugu. Tu se može zapaziti kako jedan nagon ili jedan instinkt neposredno pobuđuje odgovarajući nagon kod druge osobe i to sasvim nekontrolisano i nesvesno. Kad jedno dete posmatra i sluša drugo kako mljacka i liže lilihip, njemu pođe pljuvačka na usta, a isto tako i odraslom i gladnom čoveku već i prizor drugih koji u slast jedu može izazvati lučenje želudačnih sokova. Ovde naravno spada i ono grubo delovanje volje na volju, kad neko nekoga uhvati za ruku i povuče, a koje je još mnogo više vezano sa sferom mišljenja odnosno predstavljanja, u kojoj imamo budnu svest. Pri tome kao nesvesna ipak ostaje ona napetost mišića koja se kod obe osobe javlja radi uspostavljanja neke nove ravnoteže, sada oba njihova tela kao celine.

Tu spada i imitiranje. Ako četa vojnika ide u korak uz pratnju muzike, prolaznici će često i neznajući nehotično početi da gaze u istom ritmu - što treba razlikovati od svesne odluke da se igra po ritmu muzike. U imitiranje se može uvrstiti i način oblačenja i ponašanje u izvesnim prilikama prema običajima koje neko društvo nalaže itd. Naravno da tu spada i imitiranje kršenja određenih propisa, kao kad neko videvši razbacano đubre po ulici i sam baci neki svoj otpadak.

Ljudi kroz koje deluju snažni impulsi volje svojim ponašanjem, svojim primerom prosto vuku za sobom druge da i ovi čine isto što i oni. Komandir čete koji prvi izleti iz zaklona na juriš svojim primerom povlači i ostale vojnike, iako mnogi od njih možda ne bi smeo ili hteo da se izlaže opasnosti, ako bi to zavisilo od njegove razumske procene. Takvi ljudi, kroz koje struje snažni impulsi volje, najčešće ni sami nisu svesni toga šta ih nagoni da izvrše neko određeno delo. Oni su u stvari oruđa viših duhovnih moći, preko kojih u čovečanstvu treba da se ostvari ovo ili ono. Pri tome moralno prosuđivanje sa običnog ljudskog gledišta tu ne dolazi u obzir. Moralna odgovornost može postojati samo ako je neko potpuno svestan onoga što čini, što nije slučaj u impulsima volje koje čovek nije sam preko mišljenja pokrenuo, jer u samoj volji mi imarao svest dubokog spavanja. Stoga ni hule ni gresi koje čovek čini iz nesvesnih impulsa volje ne spadaju u one koji "neće se oprostiti ni na ovom svetu ni u bu-dućem". No oni će ipak imati odgovarajuće posledice po počinioce, te će biti potrebno odgovarajuće izravnanje.

Kao što je mišljenje u vezi sa Svetim Duhom, a osećanje sa Bogom Sinom, tako je i volja odnosno sistem udova u vezi sa Bogom Ocern. Kroz tu najma-nje svesnu snagu čovekove duše izvršava se sudbina kako pojedinaca, tako i naroda i celog čovečanstva. Zbog toga nije opravdano da ovim svojim ograničenim razumom osuđujemo bilo koga, ko iz svojih nesvesnih dubina bilo šta uradi. Kad su pred Isusa izveli ženu uhvaćenu u preljubi i rekli da po Mojsijevom zakonu takve treba kamenjem ubiti (Jn.8.6-11):

"No Isus se saže dole i pisaše prstom po zemlji. Ali kako su ga i dalje pitali, ispravi se i reče im: ko je od vas bezgrešan - neka prvi baci kamen na nju. I opet se saže te pisaše po zemlji. A oni čuvši to izlažahu jedan po jedan, počevši od najstarijih do poslednjih; tako osta sam Isus i žena stojeći na sredini. Isus se tada ispravi i reče joj: ženo, gde su? Nijedan te ne osudi? Ona reče: niko, Gospode. Na to joj Isus reče: ne osuđujem te ni ja; idi i od sada više ne greši."

To je osnovni stav koji čovek treba da ima prema svima koji greše i koji izlazi i iz Pavlovih reči navedenih na početku ovog poglavlja (Rim. 7.14-8.5) "ne znam šta činim", "ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni", "vidim jedan drugi zakon u svojim udovima" itd. Taj drugi zakon u udovima učinio je u ovom slučaju da nagon jedne osobe pobudi nagon u drugoj, a da to ne dovede do njihove pune svesti, jer taj drugi zakon "vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha". Kad je ovoj ženi Isus to doveo do svesti, on njoj i preporučuje "od sada više ne greši". Tu volju, koja je van kontrole naše svesti, potrebno je savladati i sve više mišljenjem dovoditi do svesti i to je onda put ka čovekovoj slo-bodi. Zato i Angelus Silezius kaže:[32]

"Kad moja volja je mrtva, Bog tad mora, što ja hoću:

Ja sam mu uzorak dajem i ja mu propisujem cilj."

Na taj način u nama dolazi do izražaja "pravednost Božja", koja suzbija "sopstvenu pravednost" i to pomoću "pravilnog saznanja" - kako su to na početku navedene Pavlove reči (Rim.10.2-4.). No, pomoću mišljenja mora se delovati prvo na osećanje, pa od njega na volju, jer i za ovo važi (Jov.14.6):

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene."

To umrtvljivanje svoje volje, volje iz koje proizilazi i samovolja i ćudljivost, te volje koja je vezana za udove, za telo, ono omogućava slobodu odnosno da do izražaja dođe to kako "ja sam umom služim Božijem zakonu". Majstor Ekhart[33] izlažući taj put drugim rečima i na nešto drukčiji način, ali ipak dolazeći na isto što govore i Pavle i Angelus Silezius, kaže:

"A ovaj duh ne može ništa drugo hteti, nego što Bog hoće: i to nije njegova nesloboda; to njegova prava sloboda jeste. Jer sloboda jeste to da mi nismo vezani, da smo tako slobodni i čisti i tako nepomućeni, kao što smo bili u svom prvom ishodištu, a tada smo mi oslobođeni bili u Svetome Duhu."

Pomoću Svetoga Duha i preko Sina mi treba da se setino tog svog prvog ishodišta iz Oca, da uđemo u njega, da upoznamo njegovu pravednost i da iz te njegove pravednosti kao individualizovano biće - zahvaljujući boravku u telu - sa svojim ja, sa svojim umom zagospodarimo onim telesnim kojim smo "prodani pod greh" - kao i Pavle. Tada tek mogu da činim ja ono što želim, jer sam upoznao taj "drugi zakon u svojim udovima" i njime zagospodario - doveo sam do budne svesti ono što je u mojoj volji. Tako sad živimo u Božjoj pravednosti i nikakvog smisla ne bi imalo da činimo nešto što sa njom ne bi bilo u skladu, ali kao individualno ja mi imamo potpunu slobodu izbora šta ćemo u njoj činiti.

To je naravno ideal kojem se možemo samo približavati. Međutim, mi ipak i samo u izvesnim trenucima njega možemo dostizati i tada delovati iz pune slobode. Dostigavši tu punu slobodu čovek ipak nije bez mogućnosti da još dublje padne, nego što je mogao pasti pre no što se oslobodio te svoje telesnosti. Inače ne bi imao tu slobodu.

Ljudi koji su došli do toga da mogu uroniti u svoju sopstvenu volju, mogu u većoj ili manjoj meri uroniti i u volju drugih bića i ljudi. Na taj način oni mogu i vrlo svesno delovati na volju drugog čoveka i navesti ga da čini nešto, što taj drugi čovek sam iz svoje svesti ne bi činio. Takvo svesno neposredno delovanje na volju drugoga, to je "greh koji vodi u smrt", jer iz takvog čoveka izlaze sablazni, takav čovek stvara ili šalje demone koji opsedaju druge ljude.

Međutim, takvi ljudi mogu delovati samo na onaj deo čovečije volje koji je vezan isključivo za telesnost, a ne na onaj koji je mišljenjem i preko osećanja prosvetljen. Na to ukazuju i teoretičari koji se zalažu za hipnozu bilo u svrhu lekarske terapije bilo radi nečeg drugog. Oni tvrde da se hipnotisani ne može navesti da učini nešto što je protivno njegovim moralnim shvatanjima. To je u stvari samo delimično tačno. Tačno je samo za ona moralna shvatanja koja su toliko snažno natopila čovekova osećanja, da se to prenelo i na njegovu volju, ali tu je u pitanju samo onaj deo volje koji služi umu i odvojen je već od telesnosti.

Hipnotizersko delovanje je - bez obzira na namere i svest hipnotizera - u svakom slučaju neispravno i na samog hipnotizera će imati užasno povratno dejstvo, naravno prema stepenu njegove svesnosti i učinka. Ni oni najdobronamerniji u stvari ne znaju šta čine. Oni ne znaju da su svojim dejstvom oštetili dušu i pravilan razvoj drugog čoveka, te su time izvršili jedno od najgrubljih nasilja. Umesto da ostave čoveka da sopstvenim snagama savlađuje izvesne otpore koji dolaze iz telesnosti i time ide u pravcu slobode, hipnotizeri svojom pravednošću hoće da potisnu Božju pravednost koja vlada u onom nesvesnom delu čovekove volje. Time što oni zahvataju u telesnoat i drugih ljudi, oni sami se sve više vezuju za telesnost i sve više postaju njeni robovi. To je još dublje padanje u materiju nego što je čovek prema ispravnom čovečanskom razvoju - prema Božjoj pravednosti - trebalo u izvesnom vremenu da prođe radi ostvarivanja svoje slobode. To je padanje u podčulno umesto penjanja u nadčulno kojem treba težiti, jer je za to sada došlo vreme. Tim svojim radom hipnotizeri potpuno "materijalistički postaju", jer oni "duhovno-duševno poriču i čisto fizičkim telom misle", oni "fizičkim telom proizvode neko podražavanje, neku imitaciju duševnog života" - kako se to u poglavlju 7 navedene Štajnerove reči iz predavanja od 17. jula 1920. godine.

Na osnovu ovih izlaganja mogu se shvatiti i one reči kojima se završava Prva poslanica Jovanova (1.Jov.5.21):

"Dečice, čuvajte se idola."

Iz čitave poslanice - u koju se treba dobro udubiti - može se zaključiti da se pod idolom ovde misli na tu našu telesnost koja je "od ovoga sveta" (1.Jov.2.16), a u koji "su mnogi lažni proroci izišli" (l.Jov. 4.l) i da "sve što je od Boga rođeno pobeđuje svet" (Jov.5.4). Jovan ovim rečima priznaje da idoli postoje i da oni imaju određenu snagu koje se treba čuvati. On tu svakako nije mogao misliti na neke kipove ili tome slično, da bi oni mogli napadati čoveka. Da je mislio na kipove, on bi rekac da ih ne treba pravitl ili da im se ne treba klanjati, pošto u njima nema nikakvog duha niti snage. Opasnost je jedino ako ljudi - prema gornjim izlaganjima - svoju sopstvenu telesnost obožavaju kao idol i "kad duhovno-duševno poriču i čisto fizičkim telom misle, kad fizičkim telom proizvode neko podražavanje, neku imitaciju duševnog života" - kako kaže Štajner.

Za odbranu od ove vrste sablazni, demona kojima se napada čovekova volja potrebno je:

Pomoću mišljenja i preko osećanja za istinu osvetljavati što veći deo svoje volje i odvajati je od telesnosti, kako bi se postizao sve veći stepen slobode i potpuno ugušila svaka samovolja ili svojevolja i ćudljivost ;
Sa tim je tesno povezano i to, da čovek sve svoje postupke i reči kontroliše tako, da njima nikako ne utiče na slobodnu odluku i izbor i delanje drugoga, već da jedino preko mišljenja pomogne da se i njemu rasvetle neke stvari o kojima on možda nije znao ili nije mislio;
Razvijati svoj moralni osećaj i ne praviti nikakve kompromise sa poštenjem, te najsavesnije izvršavati i najsitnije poslove.

Sa ovakvim nastojanjem mi postepeno uspevamo da sve više i više suzbijamo odnosno da gospodarimo i upravljamo onom svojom voljom koja je vezana za telesnost - za razliku od idolopoklonika na koje ukazuje Jovan, a koji baš nju jačaju da bi njom mogli da utiču i na druge ljude i pokreću i usmeravaju njihove nagone i instinkte. Za razliku od njih koji žele da nametnu neku svoju "pravednost" - mi sa ovakvim nastojanjem postepeno ugušujemo sopstvenu pravednost i dolazimo do uvida u bar jedan delić Božje pravednosti. Na taj način mi postepeno počinjemo da uronjavamo u druge ljude i bića i da se spajamo sa cnim što je u njima božansko. Mi onda time stičemo i bolje razumevanje za druge, a boljim razumevanjem mi postepeno sve više i više razvijamo i pravu ljubav prema njima, te možemo i sve njihove ispravne težnje, težnje koje su u smislu Božje pravednosti, da primamo kao svoje sopstvene. Na taj način mi postepeno postajemo učesnici u jednoj veličanstvenoj svetskoj harmoniji, harmoniji koja je potpuno u smislu Božje pravednosti, gde ne dolazi u obzir nikakva mogućnost da se jedni ljudi sukobljavaju sa drugim, jer oni svi svoje podsticaje crpu iz jednog zajedničkog izvora - iako na raziičit, individualan način. To je ideal kojem treba težiti.

Pošto ova izlaganja imaju šire značenje i ne odnose se samo na ono područje koje se podrazumeva pod Zapadom, završićemo ovo poglavlje sledećim Štajnerovim rečima:[34]

"Beloj rasi nova zora

U Zemljinoj oblasti otkriće se

ek, kad iz ove rase znalci

Izosećaju vezu duše sa duhom;

"I u njima proradi

Osećaj o toj sramoti,

Koja ocrnjuje duše, kad one

Čovekovo biće po smislu materijâ[35]

Da pojimaju hoće."

Pošto je Zapad najviše naklonjen ovoj sramoti i pošto ima i najveći uticaj na ostalo čovečanstvo, njegova odgovornost odnosno odgovornost njegovih znalaca jeste i najveća. Ukoliko se na Zapadu ne nađe dovoljan broj ljudi koji će se energično usprotiviti toj materijalističkoj struji, to će neminovno dovesti do ubrzanog njegovog propadanja. I sama pasivnost ili i nedovoljna aktivnost ljudi koji uviđaju tu sramotu znači takođe da se za propast Zapada viče "Da!". Da bi se reklo "Ne!", potrebno je svim silama raditi u smislu ovih, takođe Štajnerovih reči:[36]

"Iz ozbiljnosti ovog vremena

Mora biti rođena

Odvažnost za delo.

odajte nastavi ono,

Što vama duh daje,

I vi čovečanstvo oslobađate

Od ove more,

Koja njega pritiska zbog

Materijalizma."

10. LAŽNI PROROCI I LAŽNI UČITELJI

"A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unositi ubitačne jeresi i poricati gospodara koji ih je iskupio, navlačeći ne sebe brzu propast. I mnogi će poći za njihovom raspojasanošću,[37] zbog kojih će se huliti na istiniti put. I u lakomstvu iskorišćavaće vas izmišljenim rečima; njihov sud odavno ne docni i njihova propast ne drema." (2.Pet.2.1-3).

Vrlo je važno uočiti ko su sve to lažni proroci i lažni učitelji. Pod prorocima se obično podrazumevaju ljudi koji na neki način predskazuju budućnost ili - pošto se takvi smatraju da su posebno nadahnuti - oni koji propovedaju neku posebnu veroispovest odnosno brane neko verovanje, pri čemu se smatra da takvi ljudi zadiru u neke dublje duhovne oblasti, u koje ljudi običnih sposobnosti nemaju pristupa. Pod učiteljima se podrazumevaju ljudl koji raspolažu nekim znanjem, koji su ovladali nekom naučnom oblašću i to svoje znanje prenose na druge ljude, a koji tih znanja nemaju ili nedovoljno imaju.

Međutim, ima i ljudi koji se nikako ne nazivaju ni prorocima ni učiteljima, a u stvari u sebi objedinjuju i jednu i drugu ulogu, imaju poluproročki i poluučiteljski stav, sa kojim istupaju u javnom životu - nisu dakle ni potpuni proroci ni potpuni učitelji, ali ipak deluju u smislu nekakvog verovanja ili neke vrste veroispovesti i u smislu nekakvog poučavanja ili neke nauke. Oni druge ljude obaveštavaju o svemogućim stvarima, koje iz bilo kojih razloga nisu svima dostupne, te ih na njima svojstven način navode, nagovaraju i usmeravaju ili im samo objašnjavaju, ubeđuju ih i dokazuju da treba činiti ovo ili ono odnosno da je to i to takvo i takvo. To razume se rade svi ljudi u većoj ili manjoj meri, ali za razliku od drugih, ovi - nazovimo ih "proroko-učitelji" - ovi se nalaze u takvoj situaciji da imaju mogućnosti da u javnom životu deluju daleko više nego ogromna većina drugih ljudi. Ukoliko se takvi ljudi bore za istinu i obraćaju se isključivo na mišljenje i zdrav razum drugih, onda je njihovo delovanje više-manje ispravno, jer oni onda neće nanositi neko naročito zlo, pa čak i ako bi iz svoje zablude i nešto pogrešno propovedali. Te njihove greške će se srazmerno lako uvideti i oni će ih moći ispraviti u opštenju sa drugim ljudima, te će se tako u svojoj težnji ka istini i sami osloboditi svojih zabluda. No, ako neki proroko-učitelji smatraju da su laž, a uz to i delovanja neposredno na osećanja i volju drugih - dakle mimo mišljenja - da su to dozvoljena sredstva za postizanje nekih svojih ciljeva, onda oni u svakom slučaju deluju razorno na društvo. Oni onda spadaju u grupu lažnih proroka i lažnih učitelja odnosno lažnih proroko-učitelja.

Gore navedene Petrove reči su vrlo jezgrovite, a danas su možda još aktuelnije nego u vremenu kad su napisane "izabranim došljacima" (1.Pet. 1.1), "koji su izabrani po proviđenju Boga Oca, osvećenjem Duha, na pokornost i kropljenje krvlju Isusa Hrista" (1.Pet.1.2), a kojima upućuje i ovu drugu poslanicu (vidi 2.Pet.3.1). Pod "izabranim došljacima" danas se mogu smatrati i svi oni ljudi koji se radi ostvarenja nekih zajedničkih ideala okupljaju u bilo kakve grupe - bilo zvanične bilo nezvanične, bilo javne bilo tajne. U takve, pa i na najidealnijim osnovama okupljene bilo veće bilo manje grupe, uvek se ubacuju lažni proroci i lažni učitelji da bi ih za svoje svrhe iskoristili "izmišljenim rečima" i oni će uvek "huliti na istiniti put", tj. na Isusa Hrista koji je "put i istina i život" (Jn.14.6). Po sebi se razume da će takvi ljudi navući "na sebe brzu propast", jer su se opredelili za duha laži, koji je suprotstavljen duhu istine i života. O tome je bilo dosta govora u prethodnim poglavljima. Ovde ćemo dodati i sledeće Petrove reči iz iste poslanice, a koji se odnose na te što "ne odustaju od greha, primamljuju neutvrđene duše, imaju srce izvežbano u lakomstvu" (2.Pet.2.14) i za koje kaže:

"To su bezvodni izvori i oblaci koje oluja goni, za koje se čuva tamni mrak. Jer time što govore visokozvučne, sujetne reči, plotskim razuzdanim požudama mame one koji su tek pobegli od onih žto žive u prevari; obećavaju im sobodu, a sami su robovi propasti; jer od čega je ko savladan, tom i robuje.

"Jer ako se oni koji su poznanjem Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista pobegli od svetske opoganjenosti, pa se opet u njih zapliću i podležu im, onda im je ovo poslednje postalo gore od prvoga. Bilo bi, naime, bolje da nisu poznali put pravednosti, nego što su se, pošto su ga poznali, odvratili od svete zapovesti koja im je predana." (2.Pet.2.17-21).

Ove reči posebno treba da imaju u vidu oni, koji su ušli u bilo kakve grupe koje se bave nekom ezoterikom. U takve grupe su se najviše uvukli lažni proroci i lažni učitelji. Na ove Petrove mogu se nadovezati i sledeće Pavlove reči:

"Niko da vas ne vara praznim rečima; jer zbog svega toga ide gnev Božji na nepokorne sinove. Ne budite, dakle, njihovi saučesnici. Jer nekad ste bili tama, a sada ste svetlost u Gospodu; živite kao deca svetlosti, - a plod svetlosti je u svakoj dobroti, i pravednosti, i istini, - istražujte šta je Gospodu ugodno, i ne budite saučesnici u jalovim mračnim delima, nego ih radije izobličavajte. Jer je sramno i govoriti o onome što oni tajno čine. A sve što se izobličava obelodanjuje se; jer sve što se na videlo iznosi - svetlost je. Zato kaže: 'Ustani ti što spavaš, i vaskrsni iz mrtvih, pa će te Hristos obasjati'''. (Ef.5.6-14 )

Pavle ove reči upućuje Efescima, kod kojih je svakako još uvek snažno delovao duh misterija negovan u čuvenom hramu boginje Artemide, spaljenom četiri veka ranije.[38] Te misterije su još pre silaska Hristovog u telo bile u propadanju i izopačene, ali su poneki pravi mistagogi Hrista sigurno prepoznavali i davali ispravna tumačenja o tome šta se dogodilo na Golgoti. Juda - ukazavši prvo na one "koji se žale na sudbinu, koji žive po svojim požudama, a usta njihova govore ohole reči, koji se dive pojedinim, ličnostima radi dobitka" (Jud.16) - on takođe u svojoj poslanici nešto slično preporučuje:

"A vi, dragi moji, izgrađujte se na svojoj najsvetijoj veri, molite se Bogu u Duhu Svetome, održite sebe u Božjoj ljubavi očekujući milost Gospoda našega Isusa Hrista za život večni. I jedne, koji sumnjaju, izobličavajte, a druge spasavajte grabeći ih iz ognja, prema trećima pak budite milostivi u strahu, mrzeći i haljinu koja je od ploti okaljana." (Jud.20-23).

Pavle i Solunjanima poručuje:

"Duha ne gasite, proroštva ne potcenjujte. Sve proveravajte, zadržavajte što je dobro. Klonite se svakovrsnog zla." (1.Sol.5.19-22).

Ovih nekoliko navoda iz poslanica ukazuju na to, da je još u prvim godinama hrišćanstva bilo neophodno potrebno da se sve ono što se saopštavalo u vezi sa "evanđeljima" - dakle "blagim vestima" o dolasku Spasitelja - da se sve to ne prima samo sa nekim verovanjem, nego da se i zdravim razumom proverava da li je to ispravno ili ne. Još i onda je bilo takvih koji su "visokozvučnim, sujetnim rečima" ili "praznim rečima" (danas bi se reklo "frazerstvom"), "plotskim razuzdanim požudama" (moglo bi se reći "delovanjem na nagone i instinkte") mamili ljude koji su tek pošli putem svog usavršavanja. Te "robove propasti" koji obećavaju slobodu i u njeno ime donose zakone i uvode običaje kojima se odobravaju i povlađuju i forsiraju sve moguće izopačenosti u stilu "svako ima svoju istinu", "to je nužna laž", "sve je to prirodno", "to je njegovo nastrojenje, samo malo drukčije nego kod ostalih ljudi", "to je mala krađa i ona ne ugrožava društveni poredak", "to je vrlo zgodno i preporučljivo malo ubistvo, jer dete nema još ni pola kilograma" itd.., itd., itd., te "robove propasti" treba svuda izobličavati i nazivati pravim imenima da bi se obelodanilo njihovo razorno dejstvo. Ovakvim frazama se vrlo snažno deluje na nagone i instinkte ljudi i one sa Zapada prodiru sve više i kod nas, a ljudl koji se s tim ne slažu ne pružaju tome dovoljan otpor. "Ustani ti što spavaš" može se reći ogromnoj većini ljudi Zapada, jer i samo spavanje za čovekovu propast govori "Da!".

* * * * * * *

S druge strane, postoje možda i sasvim dobronamerni ljudi koji ne samo da uviđaju zlo koje šire ti "robovi propasti", nego se i svim silama trude da se protiv njih bore, ali nisu u stanju da uvide suštinu onoga što se događa i da se na odgovarajući način tome zlu suprotstavljaju, već se i oni vrte oko besadržajnih deklaracija i fraza, idealizuju neku prošlost koja se nikad više ne može povratiti i žele da se novi impulsi koji nastaju u čovečanstvu - svakako još bledi i vrlo nesavršeni - ponište ili zaodenu u neke stare i preživele društvene forme. Takvi ljudi su takođe - bez obzira na njihove možda i najbolje namere - ipak samo lažni proroko-učitelji. Oni nisu u stanju da se iskobeljaju iz začaranosti školskog obrazovanja koje su im nametnuli zvanični, državni lažni proroko-učltelji. "Naše državne škole upropašćuju mladalačku svežinu." - kaže Rudolf Štajner u predavanju održanom u Štutgartu 16.5.1919 godine.[39] U kojoj meri se to do danas izmenilo na Zapadu i da li se to još proširilo i na Istok? Štajner dalje nastavlja:

"Mi moramo u tim godinama, u kojim čovek mora da izgrađuje mišljenje, osećanje i htenje, da sve to tako oblikujemo, da mi tom životu neku podlogu stvorimo. Nikad više ne može čovek nadoknaditi ono, što u tim mladalačkim godinama treba postići. Ali samo onda, kad se školski život bude upravljao iz najsvojstvenijih zakona ljudskog života, ne iz državnih korporacija, samo tada može to biti moguće, da skroz kroz ceo život jačina njegove snage ne bude oslabljena. A za socijalni život će biti neophodno, da mi kroz školske ustanove ubuduće ne primamo samo neko znanje, nego da mi naučimo da učimo, da naučimo da stalno od života učimo. Danas još izgleda čudno kad se kaže, da će nam istinski prema stvarnosti ustrojena školska nastava u budućnosti liferovati sasvim druge starce, nego što ih danas imamo."

I ovde, kao i na mnogim drugim mestima Štajner naglašava tu neophodnost da se od života uči, a ne iz apstraktnih fantaziranja. Međutim, Zapad je na sebi svojstven politički način preko komunističke ideologije taj svoj apstraktni, materijalistički i frazerski način učenja nametnuo i proširio i daleko na Istok, umesto da je pokušao i od njega nešto da nauči - ne naravno sve i da primi. I kod nas se na primer već deci od osam ili devet godina nameće da rade pismene zadatke iz svoje mašte, a ne da recimo tačno opišu neki svoj doživljaj, čime bi kad odrastu čvrsto stajali u životu i naučili da razlikuju lažne proroko-učitelje od pravih. Ovako mi sad masovno srećemo visoke intelektualce, koji plodove svoje mašte zamišljaju da su stvarnost, te se na osnovu toga opredeljuju za svoje postupke i stavove u životu - pa čak i kad im život u tome svakodnevno protivreči. Kad se još od detinjstva nameće da dete - pre dostizanja određene zrelosti - što više razrađuje svoju maštu, a ne da uočava i uči ono što se oko njega događa u životu, ono postepeno sve više i gubi stvarno interesovanje za spoljašnji svet i smatra da je svet njegove mašte sasvim lep i dovoljan. Tako se dobija "senilna mladež", koja "nema nikakva pitanja" o životu - kako se Štajner izrazio 22.6.1919 u Štutgartu.[40] Malo zatim on kaže:

"Ja sam češće ovde rekao: Nije tek tako baš u naše vreme nastupilo to što mi nazivamo antroposofijom, što mi nazivamo antroposofski orijentisanom naukom o duhu. Već decenijama smo mi pokušavali da to negujemo kao pripremu za ovo ozbiljno vreme. Ovo vreme ima sasvim naročite svojstvenosti. Ovo vreme ima spoljašnje obeležje materijalizma, a sestra materijalizma jeste fraza. Ukoliko čovečanstvo vise naginje spoljašnje ma terijalnome, utoliko više postaje frazom to što ono o spoljašnjem svetu govori. Fraza i materijalizam spadaju zajedno. Iznad fraze se mi danas možemo izdići samo pomoću duhovnog produbljivanja. Iznad materijalizma se isto tako možemo izdići samo pomoću duhovnog produbljivanja. Jer ma kako to čudno zvučalo: ovo vreme materijalizma i fraze jeste ono vreme, u kojem se duh svojom sadržinom iz duhovnog sveta najjače saopštava čovečanstvu. Svet živi u suprotnostima. Nikad čovek nije bio tako blizu duhovnog sveta kao što je danas, uprkos tome što se spoljašnje zaglibio u materijalizmu. Nikad nisu ljudi bili bliže duhovnom svetu, ali oni ga ne primećuju, oni ga ne priznaju. A naročito je čudno to, kad se nekome stalno ponovo i nanovo govori, da se ono što donosi antroposofija može samo verovati, ili da se to mora prihvatiti samo iz autoriteta. Pa ipak ni kod čega autoritet nije manje potreban, ni kod čega nije on manje na mestu nego kod antroposofije. Jer ona govori o onome što danas želi da uđe u svako ljudsko biće, što hoće da uđe kroz čula, ali ga unutra ne pušta materijalističko nastrojenje ovog vremena. A ova antroposofija govori o onome, što danas hoće da se uzdigne iz unutrašnjosti svake ljudske prirode, ali što ljudi ne puštaju da se uzdigne iz donjeg trbuha kroz srce do glave, a oni naravno ništa od toga ne primećuju."

Kad se na ovakav način govori o činjenicama života, ljudi i danas sumnjičavo vrte glavom i sležu ramenima, a kad im neki lažni proroko-učitelj saopštava "iz krugova bliskim vladi...", "po nekim, nezvaničnim, signalima...", "u dobro obaveštenim krugovima...", "sadržinu je ipak obelodanio jedan visoki funkcioner...", "zvaničnici su naglašavali...", "diplomata, koji je želeo da ostane nepoznat...", onda oni duboko razmišljaju o tome šta to treba da znači i uz pomoć svoje lepo razvijene mašte stvore čitavu političku konstrukclju. Oni onda i vrlo dobro znaju da li je trebalo da neko potpiše neki sporazum ili ne, iako tekst takvog sporazuma nikad nije ni bio objavljen niti su ga oni videli, ali - "neki visoki funkcioner" je to s nekom aluzijom "vrlo jasno nagovestio" da to tako treba ili ne treba i takvim autoritetima se ukazuje poverenje. Naročito ako se s tim još poklopi i neko obaveštenje iz "rekla-kazala" - opet iz "dobro obaveštenih krugova", koje je preneo "naš čovek".

Lažni proroko-učitelji su uveli i izraze "Kina želi to i to", "Francuska misli to i to","Argentina je uradila to i to" i to ljudi prihvataju kao normalno, kao da neka država može da želi ili da misli ili da radi. Mnogi će reći da je ovo suvišna pedanterija i da se zna šta se pod tim podrazumeva - mada neće umeti da objasne ko je to u tim državama što misli ili želi ili radi. Nije to ni malo neka nepotrebna pedanterija, jer se iz takvog fraziranja vrlo lako izvode i presude "Peruanci su dobri" ili "Nigerijci su zli", "Šveđani su primitivni", "Vijetnamci su kulturni" i t.sl., a to onda povlači za sobom sve genocidne i terorističke akcije, iako se nikakvim zdravim razumom ne može prihvatiti da se nekakva moralna osobina i postupak pripiše čitavom narodu ili rasi ili državnoj skupini, jer moralne osobine i delatnosti mogu biti vezani samo za određene ljudske individue. Lažni proroko-učitelji koji se tako izražavaju su u stvari svesni ili nesvesni pomagači svih vrsta rasizama i stranačkih i verskih fanatizama, koji se izražavaju u lažljivosti, terorizmu i genocidu, a što je posebno najupadljivija odlika dvadesetog veka.

Štajner u gornjim navodima zauzima strogo naučni stav, jer svaki pravi naučnik zahteva od svojih sledbenika da savesno proveravaju njegove nalaze i srećan je ako mu neko stavi neku umesnu primedbu, koju bi on eventualno morao da pobija da bi - ne odbranio - nego još bolje dokazao ili eventualno korigovao ono što je sam ustanovio. Pri tome se kao jedini autoritet priznaju posmatrane činjenice i zaključci koji se donose zdravim razumom i nepomućenim osećajem za istinu, a svaka maštovitost se isključuje. Naravno da i među naučnicima ima strahovito mnogo - svesnih ili nesvesnih - lažnih proroko-učitelja, a sem toga mnogi od njih još i traže da se veruje u njihov autoritet. Ali takvl ljudi već više i nisu naučnici, nego bi pre spadali u vrstu političara, koji uvek traže da im se ukazuje poverenje. Naučni stav je uvek zasnovan na nepoverenju u sve i svakoga. Ovo ne znači da čovek ni u koga ne sme imati poverenja. Ako sam na neki način saznao da neki hirurg uspešno obavlja izvesne operacije, ja ću se s poverenjem u njega predati da i mene operiše, iako nemam tih znanja i sposobnosti da proveravam šta on pri tom sve radi. Ali to ne znači da ću u njega imati poverenja da će mi dobro skuvati ručak ili opraviti grejalicu - sem ako ga i na tim poslovima već nisam proverio. Na to ukazuje i Matej (Mt.7.15-20):

"Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drva doneti dobre plodove. Svako drvro koje ne rađa dobra ploda, odseca se i u vatru baca. Dakle po plodovima njihovim poznaćete ih."

Lažne proroke je često vrlo teško po samim rečima prepoznati, jer svi oni umeju da vešto upotrebljavaju "visokozvučne, sujetne reči" i da deluju na nagone i egoizam, na ono podsvesno kod slušalaca. Međuti, kad izvrše neko delo u čulnom svetu, to može svaki, pa i najneukiji čovek da vidi da li je to dobro ili ne. Ako neko vrlo lepo priča i zastupa nekakve ideale, pa time nekoga prevari i pokrade, onda je to sasvim jasno da je on lažni prorok ili lažni učitelj i da će on prema stepenu svoje svesnosti zbog toga imati teške posledice - kako je o tome govoreno u poglavlju 8. Neko takvo drvo će na kraju zemaljskog razvoja i biti odsečeno i u vatru bačeno. Međutlm, dobro je ako čovek može da prepozna lažnog proroka ili lažnog učitelja i pre nego što ovaj učini neko delo. Mnoge nesreće bi na taj način mogle biti izbegnute. Istorija nas dovoljno uči o tome kako su neki lažni proroko-učitelji zavodili ogromne mase ljudi, povlađujući njihovim "plotskim razuzdanim požudama" i obećavajući im nekakvu slobodu, a sami su bili "robovi propasti". Najbolje i najsažatije uputstvo za to kako se i pre donošenja plodova prepoznaju lažni proroko-učitelji daje nam Jovan u svojoj poslanici (1.Jov.4.1-8):

"Dragi moji, ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove - jesu li od Boga, jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome poznajte Božjeg duha: od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao u telu (bolje "u telo"),[41] a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; i to je antihristov duh za koga ste čuli da će doći, i sad je već u svetu. Vi ste, dečice, od Boga i nadvladali ste ih, jer je veći onaj koji je u vama nego onaj koji je u svetu. Oni su od sveta; zato govore od sveta i svet ih sluša. Mi smo od Boga. Ko poznaje Boga sluša nas; ko nije od Boga ne sluša nas. Po tome poznajemo duha istine i duha prevare.

"Dragi moji, volimo jedan drugoga, jer je ljubav od Boga i svako ko voli od Boga je rođen i poznaje Boga. A ko ne voli, nije poznao Boga, jer Bog je ljubav.

Ove reči će lažni proroko-učitelji odmah proglasiti nekim opasnim verskim fanatizmom i netolerancijom. Većina će to učiniti iz neznanja, ali ima i takvih koji su se svesno opredelili za "antihristov duh" i oni će kao robovi "duha prevare" ove reči svim silama napasti, nudeći njima na suprot neke svetle ideje sveobuhvatnosti, razboritosti, humanosti, internacionalizma, ekumenizma i t.sl. Međutim - kako je to Štajner istakao - hrišćanin je svaki onaj, ko je ispunjen istinom i ljubavlju, pa makar da za Isusa Hrista nikad nije ni čuo. U tom srnislu su u stvari rečene i gornje Jovanove reči, jer ko oseća ljubav prema apsolutno svakom čoveku i ko se opredelio isključivo za istinu, taj će doći i do poznanja Isusa Hrista, pa bez obzira kako ga na svom jeziku nazivao i da li živi izolovano u prašumama Amazonije ili negde u stepama Mongolije. U istom tom smislu je i Novalis napisao sledeću belešku:[42]

"82. Nema nijedne religije, koja ne bi bila hrišćanstvo."

Nijedna religija ne propoveda ni laž ni mržnju. To propovedaju samo lažni proroci i lažni učitelji koji svojc izopačene težnje zavijaju u neke nazovi religiozne dogme i doktrine, da bi na taj način zaveli i iskoristili naivne ljude, pošto i oni znaju da se u svakom čoveku nalazi izvesna religiozna težnja - pa makar on to sebi i neipriznavao i bilo da on teži da se spoji sa ispravnim duhovnim svetom i bićima bilo sa duhovima laži odnosno sa "onim koji je u svetu". Besmislenost o teorij "jedinospasavajuće religije" mogla je da nastane samo usled nepriznavanja bezrođenosti, o kojo.j je bilo govora u poglavlju 5. Ma kako to podsvesno i mutno bilo definisano, pripadnik nijedne religije ne može zamišljati nekog Boga Tvorca koji bi bio tako nepravedan da bi već sa začećem stvorio neku dušu za večni život u raju, a neku za večni život u paklu zbog toga što se rađa u drugoj sredini - sem ako se potpuno odriče logičkog mišljenja i nema zdrav razum odnosno ako on u sebi nema istine, dakle Hrista koji je "put i istina i život".

Mi se ovde nećemo upuštati u to, da li je za razvoj čovekov bilo neophodno potrebno skrivanje tog pojma bezrođenosti, ali je danas došlo krajnje vreme da se o njemu govori i - ako ljudi shvate da je svaki čovek sam uz pomoć viših duhovnih bića stvorio svoju sudbinu, po kojoj se rodio u ovakvoj ili onakvoj sredini i u ovakvoj ili onakvoj religiji, jer to najbolje odgovara njegovom stepenu razvoja - onda otpada bilo kakav verski ili nacionalni fanatizam i rasizam, pošto čovek uviđa da će se u zavisnosti od svog moralnog usavršavanja ili pada roditi u sredini koja će za njegov stepen razvoja biti najpodesnija. Ako čovek to shvati, kod njega će se razviti stvarni osećaj odgovornosti za svoje postupkeu ovom životu i u ovim prilikama u kojima se sad nalazi i da nikakvo njegovo delo ne može ostati bez odgovarajućih posledica kako za svet, tako i za njega samog; da je na primer već i svaka laž koju izgovori u stvari jedno ubistvo u duhovnom svetu i da je svakom tom lažju osakatio svoje večito biće. Sve druge priče u stilu ''budi dobar, pa ćeš se spasti" u stvari su samo puke fraze, koje ne nalaze nikakvog pravog odjeka u čovekovoj duši već samo povećavaju njegov prefinjeniji egoizam i koje u najvećoj meri ljude bacaju u najgori materijalizam, jer su njegove "sestre" - kako kaže Štajner.

Sa materijalizmom i sa frazom čovečanstvo mora da se raspravi. Oni su morali doći u njegov razvoj da bi se čovek osamostalio i stekao svoju slobodu. Ali: "Duha ne gasite" - kako kaže Pavle. Sa istekom devetnaestog veka nastala je mogućnost, a i neophodnost da se oslobodi od tog krutog materijalizma i da se on postavi tamo gde mu je mesto - u ovladavanje onim što je mrtvo u svetu, onim što je mineralno, a "Samo u mineralnom carstvu kreće se čovjek slobodno. Tu je područje njegove slobode" - kako kaže Štajner u predavanju održanom februara 1924. godine.[43] Sa materijalizmom se ni najjednostavnije živo biće ne može objasniti, a još manje bilo kakve duševne ili duhovne pojave - o njima se može samo frazirati. Na sličan način se ni sa spiritualizmom ne može objasniti niti napraviti ni najmanja alatka ili mašinica, ali je on itekako potreban za objašnjavanje svega duhovnog. Toj drugoj krajnosti - da se sve objašnjava sa spiritualizmom - više su naklonjeni lažni proroko-učitelji Istoka, dok su lažni proroko-učitelji Zapada naklonjeni materijalizmu. Pošto se ovde raspravlja satmo o Zapadu, navešćemo ovde završne reči Rudolfa Štajnera iz predavanja održanog u Štutgartu 6.7.1919. godine,[44] dakle odmah posle Prvog svetskog rata, za koji on 30.7.1919. godine[45] kaže da to nije bio rat nego revolucija, svetska revolucija:

"A pre no što se raspozna, kako su snažni impulsi propadanja, kako je trivijalno to što je na kraju uplovilo u ovu katastrofu svetskog rata, nema nikakvog spasa. A ako ima spasa, to će onda ipak biti moguće samo, ako to nastane iz tog skorijeg udubljivanja čovečanstva u svoje duhovne osnove. Mi ne možemo danas videti cilj u nekom čistom podgrevanju stare duhovnosti. Mi moramo danas u unutrašnjosti doći do te snage da stvaramo jednu novu duhovnost. Od toga zavisi sudbina Evrope: Ili ova nova duhovnost ili će Evropa postati grob u pogledu svoje kulture! Nešto treće ne postoji, a za ono prvo ili ovo drugo mora se čovečanstvo odlučiti. Ili u propast, ili hrabro u ovu novu duhovnost!"

Zašta se Zapad odlučio u toku poslednjih sedamdeset pet godina? U prvim vekovima se hrišćanstvo s obzirm na tadašnji stepen čovekovog razvoja širilo na više instinktivan, osećajan način medu ljudima i ljudi su ga u svoja srca primali. A kako se prema hriščanstvu odnose ljudi danas, kad treba u punoj svesti i razumski da ga nose? Koliko na Zapadu ima onih koji se nazivaju hrišćanima, a u stvari su idolopoklonici - prema definiciji Pavlovoj: "lakomac, koji je isto što idolopoklonik" (Ef.5.5 i slično Kol. 3.5)? Stara duhovnost nije bila u stanju da se tome idolopoklonstvu odupre, pa ni njeno podgrevanje ne može imti uspeha. Iz te podgrevane stare duhovnosti ne može se roditi delatan razum - kako je to rečeno u poglavlju 3 - a koji takođe nastaje iz Hristovog impulsa, a iz Hristovog impulsa je nastalo i ovo sadašnje stanje čovekove svesti, koja se pod njegovim impulsima sve više razvija, te je za to novo stanje svesti potrebna i nova, njoj prilagođena duhovnost, duhovnost sa kojom će čovek sad u punoj svesti i sa punim razumevanjem primiti Hrista.

Ne može se to ni podgrevanjem hinduističkih joga ni staroegipatskih ceremonijalnih magija, iz kojih su potekla i hrišćanska bogosluženja, pa bez obzira kako to veličanstveno bilo. Za današnji razvoj čovekove svesti to više nije dovoljno, iako to za mnoge ljude može biti i jeste i dobro i korisno - naravno da pri tom bude ispunjen osnovni uslov da oni njima pristupaju sa punom iskrenošću, ozbiljnošću i pobožnošću. Ne radi se o tome da se one ukinu, već da se na njih mora nadovezati i ova nova duhovnost, koja je prilagođena sadašnjem stanju čovekove svesti i nauci koja je u vezi s razvojem te svesti tek od petnaestog veka počela da se razvija, nova duhovnost koja tek sa novim otkrićima i otkrivenjima može da objasni i sadašnji industrijski razvoj i odgovarajuće drtištvene pojave, sa kojima stare duhovnosti nisu mogle ni da se susreću ni da se raspravljaju. Tek pomoću te nove duhovnosti kako ju je izlagao Rudolf Štajner mi možemo da shvatimo i svu uzvišenost tih starih duhovnosti, možemo da shvatimo i ono veličanstveno što se događa kad skup pobožnih ljudi prisustvuje nekom bogosluženju, možemo da shvatimo da ta nova duhovnost nikako ne isključuje staru nego je samo dopunjava. Nikakav duhovni razvoj ne sme da se smatra da je završen i da se zapečati sa nekim možda i najuzvišenijim otkrivenjima, jer već i sam zastanak i stagnacija u duhovnom razvoju znači propast.

Ko daje osnovni ton i da li su u većini ili u manjini oni ljudi Zapada, koji su "pobegli od svetske opoganjenosti, pa se opet u njih zapliću i podležu im"? Za takve je zaista "bolje da nisu poznali put pravednika", jer su sticanjem većeg stepena svesti i saznanja daleko odgovorniji. To se posebno odnosi na ljude Zapada koji su svoju moć raširili po celom svetu, mada se to takođe odnosi i na vodeće ljude Istoka, a koji isto tako - samo na manje bučan način - šire svoju moć i na druge krajeve sveta, takođe vrlo snažno i na Zapad. Šta se za ovih sedamdeset pet godina dogodilo?

Svetska revolucija je nastavljena i traje i danas, mada sc opet samo njeni površinski delovi nazivaju ratovima, metežima, pobunama i terorima, koji dolaze do sve većeg savršenstva, jer je i čovekova svest došla do višeg stepena razvoja. Samo vrlo mali broj ljudi zna za tu svetsku revoluciju koja se već decenijama odvija. Čak i veliki broj njenih direktnih nosilaca i vođa toga nisu svesni, nego njoj više - moglo bi se reći - instinktivno služe. S druge strane, neki ljudl iz podgrevanih duhovnosti to i uviđaju i teže da joj se suprotstave i veštački održe neke stare forme društvenog uređenja, jer "I niko - ko je pio staro - ne želi novo; jer kaže staro je dobro." (Lk.5.39) - kako je to već navedeno u poglavlju 2.

Tome se pridružuju i razne stranačke, "narodne" vođe sa svojim bezidejnim, potpuno apstraktnim i frazerskim teorijama o nekim slobodama, pravima i demokratijama ovakvog ili onakvog tipa (valjda nijedan režim u dvadesetom veku za sebe nije tvrdio da nije demokratski). Pri tom se često uzima kao uzor neka atinska demokratija od pre dve i po hiljade godina, a koja je bila zasaovana na robovlasničkom društvenom uređenju što se naravno ili ne zna ili prećutkuje. I kao da ta "demos" i "kratos" ("narod" i "vlast") ima nekoga smisla u odluci kakvo drvo treba upotrebiti za pravljenje nekog stola i da 1i i kako negde treba graditi fabriku bicikla da bi bila rentabilna ili da li je dobro naštimovana neka violina, kao i da li je neka naučna tvrdnja tačna. Tamo gde narod može i treba da daje svoju reč i da ima vlast, to je jedino oblast pravednosti dakle političko-pravnog života, u kojem jedino može da postoji demokratija - a koja bi bila potpuno oslobođena diktature privrednog ili diktature duhovnog života. Naravno da i ona sama mora biti lišena mogućnosti da sprovodi svoju diktaturu u privredi - koja treba da se zasniva na iskustvu, a ni u onome što se u užem smislu naziva kulturom - duhovnoj oblasti koja treba da se zasniva na ljudskim sposobnostima. O tome je bilo govora u poglavlju 1.

U staro egipatsko- haldejsko-vavilonsko-jevrejsko vreme, dakle otprilike od tridesetog pa do osmog stoleća pre našeg računanja vremena[46] bilo je sasvim normalno i ispravno da se iz duhovne oblasti upravlja i državno-pravnom i privrednom. To je odgovaralo ne samo tadašnjem stanju čovekove svesti, nego su i sami upravljači bili tada na potrebnoj duhovnoj visini i mogli su da vide i tumače volju svoga boga ili bogova i da na više ili manje ispravan način i služe i vode svoj narod. Sa našeg današnjeg moralnog stanovišta bilo je svakako i tad vrlo mnogo neispravnosti i greha, ali tada čovek još nije bio u pravom i punom smislu odgovoran za svoje postupke, jer još nije imao dovoljno razvijenu ni svest ni slobodu, njega su vodile razne vrste društvenih zajednica kojima su upravljali više razvijeni ljudi - a i bogovi. U tom vremenu tek vrlo postepeno nastaje mogućnost upotrebe ljudskog razuma, a koji se oslanjao na misterijska znanja.[47]

Posle toga je došlo grčko-rimsko razdoblje, gde je čovek već sa znatno izmenjenom svešću, jer se tu u punoj meri razvija snaga razuma, sada bez oslanjanja na misterije. Tada je trebalo da se čovek kao jedinka postavi u odnos sa svojom okolinom i društvom. Otuda nastaje i rimsko pravo i iz državno-pravne oblasti počinje da se vlada i duhovnom i privrednom. Pošto ljudi u to vreme - sem retkih izuzetaka - već gube uvid u duhovne svetove, i ne sagledavaju ispravne impulse svojih bogova, tu onda nastaje i sve veća mogućnost, uslovi i iskušenja da se ta prevlast državno-pravne oblasti zloupotrebi u lične ili grupno egoističke svrhe i time u njoj stvori nejednakost; da se raznim. pravnim privilegijama iz privredne oblasti izvlače što veća sredstva u korist privilegovane vladajuće klase; takođe i da se duhovnoj oblasti oduzme sloboda i da se natera da deluje u smislu ideologije i pravnih normativa koje propisuju oni koji imaju državnu vlast i - razume se - u njihovom interesu.

Od petnaestoga veka nastaje ova naša sadašnja epoha koja će trajati do trideset i šestog veka. U njoj čovek treba da razvije svoju punu svest i samostalnost, a samim tim postaje on i u punoj meri odgovoran za svoje postupke. To je vreme razvoja nauke, koja se ne zasniva ni na starim misterijskim mudrostima ni na otkrivenjima, nego na čovekovim čulnim posmatranjima i intelektualnim objašnjenjima. Sa otkrićem Amerike i španskim i portugalskim konkvistadorima koji odande donose ogromne količine zlata i srebra nastaje u neku ruku prva inflacija ili bar njeni nagoveštaji, jer se u većim količinama pojavljuje novac koji nije vezan za proizvodnju i koji postaje vlasništvo malog broja ljudi, te postepeno počinje da se razvija i čisto novčana privreda, privređa koja nije vezana isključivo za zemlju i njene proizvode, te samim tim lični, feudalni ili državni zemljišni posedi koje štiti državno-pravna oblast sa svim njihovim većim ili manjim granicama gube postepeno svoj značaj. To posebno dolazi do izražaja s razvojem moderne industrije, koja poseban zamah uzima u devetnaestom veku i još mnogo više u dvadesetom veku. U modernoj industriji čak i fizička radna snaga modernih robova ili polurobova nema više nekog posebno izraženog značaja, jer instalisana snaga ugrađena u mašinama zamenjuje rad možda sto ili dvesta puta većeg broja ljudi nego što ih ima danas na zemlji. Ljudi koji imaju više spretnosti i iskustva u baratanju novcem i upravljanju privrednim preduzećima i industrijom izbijaju na čelo društva, a nekadašnje vođe društva koje su svoju moć imale od posedovanja zemljišta odnosno državne uprave potpadaju pod njihovu zavisnost. Tako nastaje "vertikalna seoba naroda" - kako se izrazio Štajner, za razliku od nekadašnje "horizontalne seobe naroda". Međutim, poslednjih decenija ta vertikalna seoba naroda u velikoj meri povlači za sobom i horizontalnu seobu miliona i miliona ljudi, koji u tom horizontalnom kretanju traže i stvoj vertikalni uspon - mada je to kod nekih možda i pad. Državne granice sa svojim zatvorenim pravnim sistemima sve više gube značaj, kapital postaje vandržavni, vanteritorijalni i seli se po nekim svojim vanpravnim rezonima. Kao što je nekada glavni ton u društvu davala duhovna oblast, pa onda državno-pravna, tako sad u ovoj našoj eposi privredna oblast preuzima vodeću nlogu. U tome se sastoji svetska revolucija koja se svom žestinom odigrava u dvadesetom veku, iako je za nju podloga stvarana još od ranije.

Tu svetsku revoluciju ne mogu zaustaviti nikakve podgrevane stare duhovnosti niti bilo kakve podgrevane državno-pravne teorije. Ona je tu. Iako se ona može uočavati na bezbrojnim sitnijim i krupnijim pojavama, mi ćemo ovde ukazati na po spoljašnjoj formi i oformljenosti najznačajniju: u Maroku su u Marakešu aprila 1994. godine predstavnici 125 zemalja potpisali ugovor o osnivanju Svetske trgovinske organizacije, koju je do početka septembra ratifikovalo 36 zemalja.[48] Kako je ranije javljeno tekst ugovora ima mnogo hiljada strana, te je morao biti rađen možda deset ili dvadeset godina. Ljudi koji žive u potpunim apstrakcijama to naravno i ne zapažaju, iako će ova privredna organizacija po svoj prilici zameniti državno-pravnu organizaciju kao što su Ujedinjene nacije.

Svetska revolucija je tu, pa bez obzira koliko se tome protivili razni etatizmi dvadesetog veka - carski i kraljevski, socijalistički i komunistički, socijaldemokratski i demohrišćanski itd. - u nazivima stranaka se ne oskudeva iako se sve svode na isto, jer sve teže da se domognu apsolutne etatističke vlasti, iz koje će vladati i duhovnom i pravnom i privrednom oblašću, te su sve bez razlike protiv tročlanog društvenog uređenja. Svi ti etatizmi su unapred potpuno osuđeni na propast i bili su i jesu u stanju da samo donose svetske ratove sa svim pratećim užasima. Državno-pravni sistemi se raspadaju uprkos svim nastojanjima lažnih proroko-učitelja, a privredna oblast društvenog života sve više preuzima vlast. To je istorijska nužnost današnjeg razdoblja u evoluciji čovečanstva.

Da! To jo istorijska nužnost. Ali...

U današnjem razvoju čovečanstva, kad čovek stiče povišenu svest i samosvest, kad čovek zahvatajući duboko u materiju postiže najveći stepen svoje slobode i samostalnosti, u današnjem vremenu može se ova istorijska nužnost povesti u smislu najvećeg dobra čovečanstva, a može i u smislu njegove propasti. U smislu najvećeg dobra čovečanstva biće, ako se moć modernog privredriog života (koja se najviše izražava u kapitalu) upotrebi na razvijanje bratstva među ljudima, ako se bude smatralo da je onaj i najudaljeniji, možda i najzaostaliji i najnerazumniji čovek, brat moj isto tako kao i onaj meni najbliži i najplemenitiji. U smislu propasti čovečanstva biće, ako se moć privrednog života bude upotrebljavala u smislu ličnog ili bilo kakvog grupnog egoizma. U smislu najvećeg dobra čovečanstva biće, ako se privredna moć ne nametne ni duhovnoj ni državno-pravnoj oblasti, već prvoj prepusti da živi i razvija se u slobodi, a drugoj u punoj jednakosti. U smislu propasti biće, ako privredni život za sebe prigrabi slobodu, na državno-pravnu prebaci bratstvo, a na duhovnu jednakost. Izbor između ove dve mogućnosti u najvećoj meri će zavisiti od anglo-američkog sveta i on će za to imati i najveću odgovornost pred duhovnim svetom.

Ovo je rečeno iz znanja novije inicijacije, koja je objavio Rudolf Štajner. Njegova nastojanja posle Prvog svetskog rata da se u Nemačkoj sprovede to tročlano društveno uređenje, kao i da se izvrše i druge temeljne reforme u društvu ugušio je rimljanski etatizam, koji se u toj zemlji odmah zatim iskazao u formi nacional-socijalizma i koji se u sukobu sa drukčijm obojenjima etatizma i državno-pravnih grupno egoističkih nadmudrivanja i borbi za moć vidljivo pojavio kao Drugi svetski rat. Druge slične nesreće ovoga veka samo su nastavak delovanja tog preživelog i u dekadenciju palog etatizma. Mi se ovde ne možemo upuštati u ezoterička objašnjenja o raspadu društva na ove tri oblasti. Ono se u ovom veku već raspalo na ta tri dela, ali na potpuno haotičan, izopačen način. U privredi se zahteva potpuna sloboda u poslovanju, a to znači da onaj ko je veštiji i jači otima od onog slabijeg i podjarmljuje ga i nateruje da mu služi da bi mogao da preživi. Državno-pravna oblast se tim ekstremima opire, jer se uviđa da na neki način treba zaštititi slabije i nesposobne za privređivanje, te u tome pokušava da nametne neko bratstvo, što podrazumeva da je neki brat punoletan i da onaj nepunoletan treba da bude pod njegovim tutorstvom odnosno da jedan čovek ima više prava od drugoga i da od njega treba da skriva izvesne istine. Iz obe te oblasti se od duhovne oblasti zahteva poslušnost i natura joj se neka jednakost - bilo po privrednim, bilo po pravnim rezonima i merilima - a to znači gušenje čovečjih sposobnosti i smrt kulture. - Hoće li Zapad ići tim putem? Hoće li Evropa postati grob u pogledu svoje kulture ili će prihvatiti novu duhovnost i ono što joj ona govori o izmeni društvenog uređenja i o tome šta je čovek i kakvu ulogu on treba da ima u razvoju sveta?

Ova nova duhovnost ukazuje i na ono što u dosta bliskoj budućnosti neminovno nailazi i što ljudi treba da dočekaju u punoj svesti, da bi tim mogli ovladati. To se ne može intelektualnim, nespiritualnim životom. Njime se mogu pronalaziti mnoge stvari koje su povezane sa snagama i supstancijama ovoga sveta i u velikoj meri razvijati organi razuma, ali ne i duha. To je neophodno potrebno da se u današnjem vremenu uoči, da se sazna šta je to što se može dobiti iz čisto materijalnih procesa i da se to na duhovan način ovlada. Inteligencijom se ne može doći do stvarnosti, duhovne stvarnosti, jer je inteligenciji samo ogledalna slika duhovnog, slika koja se ogleda u čovekovoj telesnosti; njom se ne može sam duh doživeti. Ako se čovek ne prožme tom novom duhovnošću koju je Štajner nazvao antroposofijom ili nekom njoj sličnom i ne nauči da razlikuje pravu duhovnost od njene slike koja se ogleda u telesnosti, to će za njega biti vrlo zlo. Međutim, ako uvidi da je to ulaženje u materiju, u telesnost neophodno za njegov razvoj i da to mora poslužiti za njegovo snažnije uzdizanje u duhovnom, to će onda moći da bude na njegovu korist; čovek će moći da uvidi da on sem svoje fizičke, propadljlve telesnosti ima i nešto duhovno i da to svoje duhovno može da prevede u besmrtnost.[49]

To novo što nailazi i što će dati još snažniji impuls materijalizmu, ali materijalizmu koji će sve više zahvatati duše ljudi i to na taj način što će im sve duševne i duhovne pojave servirati na lažan način, to novo se već može sagledavati u mnogim sadašnjim pojavama - ne samo u ovladavanju fizičkim silama. Ta i u novinama se na Zapadu već odavno oglašavaju razni vrači i magi i vidovnjaci, nudeći svoje usluge (kod nas se oglašavaju tek u novije vreme)! Oni i vrlo ubedljivo mogu da deluju, ali njihove sposobnosti su zasnovane na ulaženju u podčulne svetove i u baratanju s podčulnim silama, a ne sa nadčulnim. To je jedan vrlo perfidni način zavođenja ljudi, jer se ljudima prikazuju izvesne veštine koje se ne mogu rastumačiti uobičajenim i poznatim fizičkim pojavama i zakonima, iako su to sasvim materijalne - mada retke - pojave. Vidovitost će se kod ljudi sve više i više pojavljivati kao prirodna sposobnost, ali - ako nije kanalisana pomoću ove nove ili njoj slične duhovnosti - ljudi će biti vrlo zadovoljni što imaju nekakva duhovna viđenja, ali će svaki videti nešto drugo. Ljudi neće dolaziti u zajednički svet duha, već će svaki u svojem vidovitom gledanju biti izdvojen od drugih, takođe neće imati ni jaku individualnost koju mogu utišati onda kad treba nešto objektivno da saznaju. To će biti veliko zavođenje od strane duha koji se sve više približava ljudima sa namerom da ljude još više veže za materiju, duha koji je vođa onih ahrimaničkih bića o kojima je bilo govora u poglavlju 7. Njegovo vreme dolazi, ali čovek ima mogućnosti da mu se odupre ako zna da "svaki duh koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga", "jer je veći onaj koji je u vama nego onaj koji je u svetu" - kako kaže Jovan u svojoj Prvoj poslanici. Svi oni koji ispovedaju Isusa i koji vole jedan drugoga, svi oni razvijaju snažno svoju individualnost, ali nikakva njena nastrojenja ne unose u proces saznavanja, te će oni kad dođu do toga da im se otvore viša čula, videti isti, zajednički svet duha, istiniti svet duha, a ne izdvojene svetove koji su svi lažni jer se u njih unose lična ili - bolje rečeno - grupna, rasna nastrojenja ličnosti, a ne opštečovečanska odnosno Hristovska, posto oni i neće biti prave, slobodne ličnosti u Hristovskom smislu.

Laži o jednoj stvari ima bezbroj i u lažna duhovna viđenja će ulaziti svi oni koji se ne prožmu Hristom kao jedinstvenim duhom istine i oni će u svojoj gordosti i sebičnosti biti srećni što su do takvih duhovnih viđenja došli, te će "huliti na istiniti put", "navlačeći na sebe brzu propast" - kako je to navedeno na početku ovog poglavlja. Za razliku od njih, oni koji se prožmu Hristom ulaziće svi u isti, istiniti duhovni svet, jer "ja sam put i istina i život" - kako kaže Hristos. Razume se da će svaki saznavati samo po jedan deo tog istinitcg sveta, ali - pošto je to isti, jedinstveni duhovni svet - oni nikad između sebe neće dolaziti u sukob, već će jedan drugog dopunjavati i pomagati u ispravnom razvoju čoveštva i sveta. Za razliku od ovih, oni koji dolaze do lažnih duhovnih viđenja obavezno će zaratiti svi protiv svih.

Pošto su pojave magnetizma i elektriciteta i njima slične povezane sa tim ahrimaničkim bićima,[50] normalno je da je njihov uticaj najjači u Severnoj Americi, koja je najbliža severnom magnetnom polu i gde su sile magnetne indukcije Zemlje najokomitije na njenu površinu, ne računajući nenastanjene predele Severnog ledenog okeana i njegovih obala; pod uticajem južnog magnetnog pola najviše su od nastanjenih oblasti Australija i Novi Zeland. Indija je na podnevku suprotnom od onoga koji prolazi kroz severni magnetni pol i na geografskoj širini gde je magnetna indukcija skoro paralelna sa zemljinom površinom, te je zbog toga najmanje pod uticajem tih ahrimaničkih bića - što ne znači da ona i na nju danas veoma snažno ne deluju. Međutim, u njoj mnogo jače mogu da deluju luciferička bića, koja se izražavaju u svetlosti i zvuku i koja predstavljaju izvesnu polarnu suprotnost ahrimaničkim. Zbog toga nju anglikanstvo i nije moglo duhovno da pokori, te ona i danas predstavlja izvanredno snažan centar moći, a koji svoj uticaj širi na daleko. Amerikanizam i indijstvo su samo dve karakteristične polarnosti, a ima i drugih centara moći koji više naginju jednom ili drugom i koji vode duhovne ratove, u kojima se sve više svesno upotrebljavaju i izvesne okultne sile.

Još odmah posle Prvog svetskog rata Rudolf Štajner 6. juna 1919. godine[51] u Štutgartu kaže:

"To je bila, kako su već mnogi rekli, najstrašnija borba oružjem koja "se dogodila od onog vremena, od kojeg se govori o nekoj istoriji. A ovu "oružanu borbu je vodio ponajviše fizičkim sredstvima veliki deo sadašnjeg čovečanstva. No iz onoga što je stvorilo ovu borbu oružjem vidi se "kako nastaje, kako se izdiže nešto što će isto tako značajno, isto tako "oštro zahvatiti čovečanstvo i na čijem početku tek mi ustvari stojimo.

"Ako je to što smo doživeli bila užasima najispunjenija borba oružjem, "onda ćemo isto tako doživeti - to pokazuju svi znaci koji postoje u "narodnim raspoloženjima - onda ćemo takođe doživeti i najveću duhovnu "borbu, najveći, najstrašniji duhovni obračun između Istoka, Orijenta i "Zapada. Mi stojimo na početku velikih obuhvatnih duhovnih borbi čovečanstva."

Predviđajući da će to doživeti već i ljudi koji su u ozbiljnijim godinama, Štajner ukazuje na značaj toga, šta će se uzrastajućim generacijama reći o tim duhovnim borbama. Ukazujući da se još tada iz hiljada i hiljada duša izgladnele Indije razleže krik "Kidaj sa Engleskom" - on ukazuje da se to ne može procenjivati samo sa tada uobičajenog političkog stanovišta, jer to što se nalazi na Istoku zasićeno je nasleđem prastarog duhovnog života, samo što je on u dekadenciji. On dalje nastavlja:

"Izražene preko čini ljudi ući će nasleđene majstorije prastarog orijentalnog duhovnog života u obračunavanje sa duhovnim težnjama Okcidenta tamo preko sve do Amerike, te će se morati pokazati, da li one sile englesko-američkog stanovništva koje su iz njihove škrtosti, iz genijalnog shvatanja njihovih egoističkih narodnih interesa na poznat način završile sa Srednjom Evropom, da li će one izići na kraj takođe i sa Azijom, kad iz te gladi Indije budu progovorile još sasvim drukčije moći nego one, koje je Zapad dosad slušao? Ovim je samo nagovešteno ono, što se danas nalazi u kulturnoj atmosferi Zemlje. Pošto se u njoj to nalazi, zbog toga danas nije dovoljno da se iz tih ovamo donetih političkih i privrednih pojmova procenjuje to što se upravo događa. Zbog toga je neophodno da se podstreci za novi razvoj odnosa u čovečanstvu uzmu iz nekog duhovnog razumevanja onoga što se danas u raspoloženjima ljudi odigrava po celoj Zemlji. Danas se ne sme gledati samo na to, kako je sa proletarijatom Rusije ili Srednje Evrope ili Antante, mada su to za nas - po sebi se razume - najpreča pitanja."

Štajner dalje ukazuje na različitost osnovnih raspoloženja i shvatanja ljudi Istoka i ljudi Zapada. Na Istoku, koji počinje već sa Rusijom, njegovi u neku ruku najobrazovaniji ljudi smatraju da je istinska stvarnost samo ono što čovek duhovno-duševno u svojoj unutrašnjosti može doživeti, što se u čovekovoj unutrašnjosti uzdiže kao unutrašnja sadržina duše, što čoveka može tako ispuniti da on iz te duševne sadržine stvara svoju istinsku ljudsku svest". Ono spoljašnje, fizičko-čulni svet u kojem mi radimo, to je za Orijentalce maja, velika iluzija. S tim shvatanjem živi on u svojoj socijalnoj zajednici, bilo kad se u osamu povlači radi posmatranja, bilo kad u fizičkom svetu radi za braću ljude. To počinje već u Rusiji, a svoju kulminaciju dostiže kad se ide dalje na istok. Sesvim drukčije shvatanje postoji već kad se na zapad pređe preko Rajne, a naročito u anglo-američkom svetu:

"Međutim, tome na suprot stoji uopšte ono, što je upravo nastrojenje i stanje duševnog života Zapada, u čemu na kraju sve više i više uzima učešća takođe i osnovni karakter srednjoevropskih ljudi i svoju najvišu tačku dostiže tu u nastrojenju i duševnom stanju sadašnjih socijalista, u osnovi uzevši socijalista svih obojenja.

"Jedno se uvek ponovo i nanovo može naći, kad se ljudi Zapada - a sada i ljudi Srednje Evrope - posmatraju tako, kako smo upravo posmatrali ljude Istoka. Šta je tu u osnovi na Zapadu označiće se onda, kad se to shvati na onaj način, na koji je to najjasnije, najradikalnije došlo do izražaja, kad se to shvati upravo na modernom socijalističkom nastrojenju. Tu sad više ne vlada kao neko teorijsko shvatanje, nego kao osnovno raspoloženje duše to, da jedina stvarnost jeste ono što nas okružava u fizičko-čulnom svetu, to što mi zahvatamo kad u fizičkom svetu svoj rad obavljamo za svoje bližnje."

To se izražava na zemljištu i tlu, u sredstvima proizvodnje i to je jedina stvarnost. Pravo, običaji, umetnost, nauka, sav duhovni život je za socijalističke mislioce samo ideologija:

"Ideologija je u suštini gledano sasvim isto to, što je za Orijentalce maja. Orijentalac kaže: Fizička čulnost, fizički svet oko nas, svet privrede, materijalno postojanje, to je maja, to je neka ideologija, a stvarnost je jedino i isključivo ono što se u duši iznutra uzdiže. A Okcidentalac kaže: Stvarnost je samo ono što nas spoljašnje čulno okružava, što je u životu privrede, a neka ideologija, neka maja jeste to što se u duši uzdiže."

Takva raspoloženja duše su velika, moćna suprotnost:

"A ova suprotnost ima ogromnu istorijsku udarnu silu. Iz ove suprotnosti neće se razviti samo neka borba naroda, neće samo neka borba rasa, razviće se borba čovečanstva, u koju ćemo biti postavljeni mi i oni koji za nama dolaze. Onaj ko u tome što se sad izražava u raspoloženju ljudi mora videti pripreme za ovu borbu čovečanstva, taj neće moći a da - u pogledu ideja i sila koje su neophodne za socijalno shvatanje sveta - ne pusti da ga oplodi ono, što se upravo ipak zbilja događa u sadašnjem čovečanstvu. Ono što se u sadašnjosti još može shvatiti tako - rekao bih - kao dve apstraktne misli, ali što će postati stvarnost, što će izrasti kao borbene sile, svakako drukčijeg oblika no što su bile fizičke borbene sile za borbu oružjem, ali borbene sile koje će u još većoj meri iziskivati unutrašnje snage, unutrašnju otpornu silu ljudi nego što je to činila ova minula borba oružjem."

Ono što je kao najveće duhovno dobro Orijentalcu davalo snagu, ono "čulnost je maja, unutrašnje duševno jeste stvarnost, božanska stvarnost", to njega danas čini slabim, čini ga fatalistom, jer je potisnut u mističko-mračno zanesenjaštvo. Njemu na suprot stoji Zapad i:

"Mi danas živimo u vremenu ne malog, nego u vremenu velikog obračuna, a pred tim čovek ne sme ustuknuti da ljudima kaže tu istinu."

To shvatanje, da je samo privredni život jedina stvarnost, a ono što se u duši pojavljuje samo maja ili ideologija, to se pojavilo u socijalizmu koji je to samo jasno izgovorio, ali je to shvatanje i drugih ljudi Zapada. To raspoloženje se pokazuje jasno i u privatnom kapitalizmu i zapadno društvo se u stvari pretvorilo u neku vrstu društva privređivanja, zarade.

Po sebi se razume da između ove dve krajnosti koje opisuje Štajner mogu postojati i ljudi sa shvatanjem i nastrojenjem koje te dve krajnosti drže u ravnoteži, ali lažni proroci i lažni učitelji i jedne i druge strane uvek idu u te krajnosti sa svim njihovim konsekvencijama, te daju takav osnovni ton i raspoloženjima ogromne većine drugih ljudi. Kao što je toplota na neki način u sredini između magnetnih i električnih pojava s jedne strane i svetlosnih i zvučnih pojava s druge strane, neophodno je i potrebno da se i ove dvo krajnosti na sličan način pomoću osećaja ljubavi i pravednosti uravnoteže i svaka postavi na svoje mesto odnosno da se usmeri na onu oblast u kojoj ima svoje opravdanje. U društvu je to moguće danas jedino preko uvođenja već pomenutog tročlanog uređenja, a i bez toga svaki pojedinac za sebe može te dve krajnosti da drži u ravnoteži. Ne da suzbija ni luciferički ni ahrimanički uticaj, nego da jedan uravnotežuje drugim, da koliko god primi luciferičkog bez kojeg se ne može zamisliti ni nauka ni umetnost, da isto toliko primi i ahrimaničkog bez kojeg se ne može zamisliti čovekov fizički opstanak na Zemlji. U božanskoj promisli ne bi mogao postojati ni jedan ni drugi da nisu potrebni i korisni za razvoj sveta i čoveka, ali njih čovek ne sme upotrebljavati u oblastima gde njima nije mesto. Ravnoteža između njih to je Hristos, to je Hristov put, koji je svojevremeno još Gautama Buda označavao kao srednju stazu, a o čemu i naš narod govori kao o zlatnoj sredini.

Magnetni polovi Zemlje se s vremenom pomeraju, pa su 1970. godine bili 75, O_+O,5° severne širine i 99, 0+l,0c zapadne dužine odnosno 66,5+0,5° južne širine i l40,0_+0,l° istočne dužine. Podnevak sa 99° z.d. prolazi sredinom Severne Amerike, a onaj sa 140° i.d. ide preko Australije, Nove Gvineje, Japana i najistočnijeg dela Sibira.

Geomagnetski polovi su određeni s koordinatama 78°31' s.š. i 70°01' z.d. odnosno 78°31' j.š. i 109°59' i.d.[52] Podnevak 70° z.d. prolazi istočnim delom Severne i zapadnim delom Južne Amerike, a 110° i.d. preko sredine Sibira i pored Bajkalskog Jezera, istočne Mongolije, Kine i njenog ostrva Hajnan, zatim zapadnog Bornea i Jave.

Na sredini podnevaka koji prolaze kroz magnetne polove nalazi se podnevak 20°30' i.d., a na sredini između podnevaka geomagnetskih polova 20° i.d. Ova dva podnevka predstavljaju "liniju" - koja naravno u Zemljinim razmerama može biti i još 200 i 300 kilometara šira, a u tom smislu će ovde biti govora i o drugim "linijama" - i ta "linija" je u stvari granica između Istoka i Zapada. Ova "linija" prelazi preko Špicberških ostrva, ređe nastanjenih predela Skandinavije, Botnijskog zaliva i Baltičkog mora do Kalinjingrada, ide kroz Poljsku zapadno od Varšave i preko Krakova, pa preko planinskih predela Slovačke, kroz Mađarsku preko Segedina, Jugoslaviju preko Beograda, zatim preko istočne Albanije, Krfa i Igumenice, Jonskog mora, Sredozemnog mora do Bengazija, onda preko retko nastanjenih predela Afrike koji su bez većih gradova sve do Iglenog rta - njene najjužnije tačke.

Na suprotnoj strani Zemljine lopte graniče se krajnji Istok i krajnji Zapad podnevkom od 160° zapadne dužine, koji malo prelazi preko Aljaske, a proteže se uglavnom preke ogromnih prostora Tihog okeana, mada bi se za to mogao uzeti podnevak 170° z.d. koji prolazi kroz Beringov moreuz i sve do najuvučenijeg dela Antarktika jedva ako dotiče neko ostrvo u Tihom okeanu, te bi za njega bilo najlogičnije da je i datumska granica, a ne onaj koji je na suprotnoj strani od Griniča.

Karakteristika podnevka od 20° odnosno 20°30' i.d. jeste i u tome, što on predstavlja podnevak koji ima najviše kopna po svojoj dužini, u koje se ovde mogu računati i zatvorena mora. Sa njim se može porediti jedino onaj koji prolazi kroz geomagnetski pol odnosno 70° z.d., ali on je presečen delom Atlantskog okeana na kojem su najveće dubine i koji na tom prostoru ima sasvim posebne karakteristike.

Uporednici koji najviše idu preko kopna jesu 31° i 45° severne širine, između kojih se proteže Sredozemno more, s tim što ovaj drugi predstavlja i pojas srednje osvetljenosti Zemlje. Uporednik iste osvetljenosti, t.j. 45° južne širine proteže se skoro isključivo preko okeanakih prostora, preseca jedino južni deo Južne Amerike i Novi Zeland.

Uporednik 31° s.š. polazi od mesta gde se Veliki Atlas spušta u Atlantski okean i ide preko pustinjskih predela Sahare do delte Nila, zatim seče Arapsko poluostrvo do Basre u Iraku, pa preko iranskih i avganistanskih planina, zatim presecajući gornji sliv Inda preko Himalaja i Tibeta do Kine, te dolinom Jangcekjanga do Šangaja i Rjukju ostrva; u pravcu zapada Ameriku preseca od između Floride i Džordžije, pa do meksičkog dela Kalifornije.

Uporednik 45° s.š. polazi od atlantske obale kod Bordoa i ide pored Torina i Beograda do ušća Dunava, zatim preko Krima, severnog dela Kaspijskog mora, Aralskog jezera, pa severno od Alma Ate, pa preko Kine i Mongolije i severno od Vladivostoka, pa preko Hokaida i Kurilskih ostrva; Ameriku preseca od Nove Škotske, pored Otave i preko Velikih jezera do obsle Oregona.

Preseci ova dva uporednika sa podnevkom 20° i.d. predstavljaju karakteristične tačke, s tim što je širi prostor oko 45° s.š. vrlo nastanjen, a oko 31° s.š. vrlo nenastanjen. Razlika u dužini s kojom prelaze preko kopna je za Zemljine razmere neznatna. Međutim, ako umesto ova dva uporednika određena geografskiai polovima i osom Zemlje kroz njihove tačke preseka sa podnevkom 20° i.d. povučemo uporednike koji bi bili određeni geomagnetskim polovima i njihovom osom, koja je 11,5° nagnuta prema geografskoj osi Zemlje, onda onaj koji prolazi kroz tačku 20° i.d. i 45° s.š. prelazi ipak preko dosta veće kopnene mase. On bi prolazio od Lisabona preko Korzike, Ankone, Sadra, Beograda i Kišinjeva, pa između Dnjepropetrovska i Harkova i južno od Kujbiševa i Omska, pa preko Novosibirska i severnog dela Bajkalskog jezera kod kojeg dostiže maksimalnu severnu širinu, zatim ide severno od Čumikana na Šantarska ostrva i Ohotsko more i izbija na Petropavlovsk na Kamčatki; zatim Tihi okean prelazi južno od Aleutskih ostrva i izlazi na Fan Francisko, pa preko Severne Amerike izlazi na Atlantski okean severno od Čarlstona, pa na Bermudska ostrva ispred kojih je njegova minimalna severna širina i dalje preko Atlantskog okeana ka Lisabonu.

Paralelno ovom ide krug kroz 20° i.d. i 31° s.š. koji od Atlantskog okeana polazi od preseka severnog povratnika sa zapadnom obalom Afrike, pa ide južno od In Salaha i Bengazija, pa severno od Bejruta, zatim preseca južni deo Kaspijskog mora i ide dalje preko Taškenta, južno od Alma Ate, granicom Kine i Mongolije gde severno od Paotou-a dostiže maksimalnu severnu širinu, pa na Šenjang, severni deo Severne Koreje i severnog dela japanskog ostrva Honšu; zatim preko Tihog okeana izlazi na obalu Meksika preko kojeg prelazi severno od njihovog glavnog grada Meksika, pa preko severnog dela Jukatana i južno od Kube izlazi na Hispanjolu, sa čije severne obale severno od San Dominga gde je ujedno i njegova minimalna severna širina produžava preko Atlantskog okeana ka Africi.

Između ova dva kruga blizu najjužnijih tačaka nalazi se Sargasovo more. Onaj severniji dotiče t.zv. Bermudski trougao, a ovaj južniji prolazi kroz prostore gde je američki kontinent na vrlo čudan način razbijen. Detaljnije objašnjenje magnetnih i svetlosnih uticaja na pojedine delove Zemlje treba da bude predmet posebnog izučavanja i u to se ovde ne možemo upuštati. Međutim ...

Ako Istok i Zapad ne dođu do nekog kompromisa da u toj "tački" gde se presecaju najveće kopnene mase i koja se nalazi na sredini između kako magnetskih tako i svetlosnih uticaja, ako Istok i Zapad na toj "tački" ne naprave neku vrstu tampon zone koja će ih razdvajati kako fizički tako i duhovno, ako oni to ne učine makar nekom vrstom prećutnog sporazuma, onda će ubrzano doći do rata svih protiv svih i to na najstrašniji mogući način. To će biti borba daleko strašnija od borbi oružjem kako Prvog tako i Drugog svetskog rata. Taj duhovni obračun između Istoka i Zapada o kojem govori Štajner 6. juna 1919. godine već je tu. Njega naravno ne vidi ogromna većina ljudi, koja je pod uticajem onog strahovitog impulsa za mehanizovanje duha, vegetabilizovanje duše i animalizovanje tela, koji se proširio preko marksizma i lenjinizma, a koji su posledica "ukidanja duha" na osmom ekumenskom koncilu u Konstantinopolju 869. godine - kako kaže Štajner u predavanju od 29.6.1919. godine[53] i dodaje:

"Pretpostavite da taj način mišljenja koji danas vlada čitavim čovečanstvom, materijalistički način mišljenja, da on pobedi - sada smo mi na tom račvanju kulture - da ovo materijalističko shvatanje pobedi: onda bi se polazeći od Rusije čitavo čovečanstvo u pogledu duha mehanizovalo, u pogledu duše vegetabilizovalo, u pogledu tela animalizovalo, pošto sam zemaljski razvoj tera ka tome."

Navodeći da je to stanje nastalo od petnaestog veka, od kad Zemlja čoveku više ne može davati ništa što on bez svesti ne bi mogao naći u sebi, Rudolf Štajner dodaje:

"Ako bi materijalističko shvatanje sveta pobedilo, onda bi nastupilo ono što sam upravo karakterisao, onda bi se pustošenje preko Zemlje prelilo kao bujica, a rat svih protiv svih bi brže došao.

"Iz ovog stanja postoji samo jedno spasenje: ako se ljudi okrenu ka duhovnosti, to će reći ka slikastom gledanju, ka imaginativnome; ako oni budu u stanju da ono što dolazi od helenstva, što je kod helenstva bilo lepo, to bivanje rođenim za duh, ako oni to zamene ovim bivanjem saznavaocem duha u svetu; ako oni zamene to što je živelo u rimljanstvu i što je iz rimljanstva pustošeći ušlo u Evropu, birokratisanje, ako oni to budu znali da zamene slobodnim pravednim opštenjem ljudi; i ako oni to što na Zapadu naročito uspeva preko instinkta, ako to budu znali da zamene jednim u sebi organizovanim životom privrede.

"Za to je međutim neophodno, da se to što se s jedne strane prirodno-naučno saznaje, da se to takođe i duhovnonaučno saznaje. Zar ne, svet zbilja ne bi mogao napredovati, ako sebi on ne bi proizvodio slobodne duhovne radnike."

Za proizvodnju slobodnih duhovnih radnika mora se bar na preseku 20° odnosno 20°30' istočne dužine i 45° severne širine organizovati grad slobodnog duhovnog života i to bi morali da prihvate moćnici kako Zapada tako i Istoka, a Zapad je danas za to najodgovorniji jer je svojim radom progutao ono što je nekada predstavljala Srednja Evropa, te bi njegovi moćnici morali pustiti da se u taj grad uliju bar ostaci njene kulture - njenog duhovnog nastrojenja i shvatanja - koji nisu postali Zapad. Hoće li Zapad to učiniti ili će za svoju propast reći "Da!"?

Svakako da ima i velikih izuzetaka na koje čovek samo sa najvećim poštovanjem i divljenjem može gledati, ali uopšteno govoreći ni okultna tehnika Zapada ni okultna tehnika Istoka nisu ispravne, jer se i jedna i druga vezuju za čovekovu telesnost i preko nje nastoje da dostignu izvesna znanja i moralna usavršavanja i da se na osnovu njih uzimaju podsticaji za delovanja u svetu. Samim tim što se pri tome ne nastoji da se duh potpuno oslobodi od uticaja telesnosti - kako to zahteva ova nova duhovnost, iz čijih znanja je i ovaj spis nastao - samim tim čovek nije u stanju da se uzdigne do nečeg opštečovečanskog i sve što on postiže mora da ima pečat odgovarajućeg rasnog i narodnosnog uticaja. Taj pečat rasnog i narodnosnog ostaje uvek, pa bez obzira koliko takvi ljudi i najiskrenije želeli i težili za nekim internacionalizmom i tome sličnom, oni se jednostavno takvim okultnim vežbama od njih ne mogu osloboditi. Zbog toga je i rad takvih okultista uvek na neki način u službi grupnog, narodnosnog i rasnog egoizma, zbog toga i oni koji pripadaju različitim takvim grupama uvek i moraju titi u sukobu.

Najviše primenjivana okultna tehnika Zapada i najviše primenjivana okultna tehnika Istoka su potpuno različite. Na Zapadu se to radi pomoću medijuma i uz isključivanje spoljašnjeg razuma istražuje se šta se nalazi u podsvosti, te se na osnovu toga donose i odluke za akciju. Okultna tehnika Istoka je sasvim suprotna ovoj. Tu se pomoću čovekovog ritmičkog sistema - disanja i rada srca - utice na razum tako da on prima sem saznavanja čulnog takođe i saznavanja natčulnog sveta. Ova dva stava dovode do najveće borbe, koja se u duhovnoj oblasti mora izboriti.[54] Takva okultna znanja vodeći krugovi kako Zapada tako i Istoka upotrebljavaju i u politici - za razliku od Sredine, koja politiku vodi samo na osnovu apstraktnih misaonih špekulaclja, zbog čega je u stvari i ostala bez ikakve značajnije uloge u međunarodnim odnosima.

Zapad svojim okultnim znanjima, privrednim instinktom i moćnim materijalnim sredstvima neće moći da savlada ono što duhovnim sredstvima čini Istok uz pomoć okultnih tehnika govora i disanja odnosno upotrebe ritmičkog sistema čovekovog. Tim okultnim sredstvima koja se upotrebljavaju već i na evropskom Istoku, a i dalje u Aziji mogu ase suprotstaviti samo okultna znanja nove duhovnosti onako, kako su to navedene Štajnerove reči pri kraju poglavlja 4. Dakle, namesto "udisanje, izdisanje" mora se staviti "opažanje, mišljenje" i dok Istočnjak preko telesnih podsticaja dolazi do svojih duhovnih viđenja i saznavanja, ovim načinom se dolazi do saznavanja duhom potpuno oslobođenim od telesnosti. Na taj način čovek dolazi do toga da pravilno shvati značaj i te telesnosti i uopšte fizičkog sveta, koji se na Istoku zanemaruje. To saznavanje koje traži ova nova duhovnost i način na koji se ono stiče nikako ne može biti grupno-egoističko, već samo opštečovečansko. Ono nije ni neko puko zadovoljavanje svoje radoznalosti, nego moralna obaveza - kako kaže Štajner.[55]

S druge strane, od silovite materijalne i privredne navale Zapada ne može se Istok sam uspešno odbraniti, jer je taj materijalistički talas došao sa samim razvojem i širi se po celom čovečanstvu. Tome se može suprotstaviti samo ova nova duhovnost, koja je prihvatila i računa sa rezultatima moderne nauke razvijane od petnaostog veka i koja pomoću njenih metoda istražuje ne samo čulne nego i duševne i duhovne pojave. To se može suzbijati samo znanjima ove nove duhovnosti pomoću kojih se savlađuje materijalizam, pomoću kojih se uviđa da čovek ne sme da se vezuje samo za fizički, materijalni, čulni svet, već da ovaj njemu treba samo da posluži za ostvarivanje svoje slobode i da iz njega za duhovni svet iznese plodove. Ova nova duhovnost odbija zapadnjačko shvatanje da je jedino materijalni svet realnost, a da duhovni svet ili uopšte ne postoji ili nema nikakvog značaja. Ona računa sa tim da čovek ima i telo i dušu i duh, dakle i duh koji je rimska crkva "ukinula" 869. godine na osmom ekumenskom koncilu u Konstantinopolju, a što druge crkve nisu prihvatile. Istočne hrišćanske crkve ovaj sabor i njegove odluke ni do danas ne priznaju.

Nova duhovnost koja je objavljena preko Rudolfa Štajnera ne negira ni ono što je veliko na Zapadu ni ono što je veliko na Istoku. Štajnerova antroposofski orijentisana nauka o duhu predstavlja onaj srednji put, put kojim je obuhvaćeno i ono zapadno nastrojenje ka jednoj krajnosti i ono istočno ka drugoj, ona i jednoj i drugoj strani priznaje određenu veliku vrednost i značaj, no spas čoveka i čovečanstva vidi samo u obuhvatanju i jednog i drugog, ali tako da se oba ova nastrojenja postave tamo gde im je mesto. Štajner je to vrlo jezgrovito naznačio sledećim rečima:[56]

"Tražite pravi praktični život,

Ali tražite ga tako, da vas on ne zagluvi za duh, koji u njemu deluje.

Tražite duh,

Ali ne tražite ga u natčulnoj nasladi, iz natčulnog egoizma,

Nego ga tražite,

Zbog toga što vi njega nesebično u praktičnom životu, u materijalnom svetu hoćete da primenite.

Primenite onaj stari osnovni stav:

'Duh nikad nije bez materije, materija nikad bez duha' na taj način, da vi kažete:

Mi hoćemo sve materijalno da činimo u svetlu duha,

I mi hoćemo svetlo duha da tražimo tako,

Da nam ono razvije toplotu za naše praktično činjenje."

Pošto je toplota u sredini i vezana je sa srcem, završićemo ovaj spis sledećom Novalisovom beleškom:[57]

"381. Srce jeste ključ sveta i života. Čovek živi u ovom bespomoćnom stanju, da bi voleo - i drugima bio obavezan. Preko nesavršenosti čovek biva sposoban za uticaj drugih - i taj tuđi uticaj jeste svrha. U bolestima treba i mogu nama samo drugi pomoći. Tako jeste Hristos, sa ovog stanovišta, u stvari taj ključ sveta."

11. S A D R Ž A J

PROPAST ZAPADA - „DA“ ili „NE“

1. Dva suprotna stanovišta..............................	2
2. Istina i neistina............................................	7
3. Čuvanje starog.............................................	13
4. Platon i Aristotel..........................................	21
5. Bezrođenost.................................................	27
6. Skupinska i individualna svest....................	34
7. Duh Sveti.....................................................	41
8. Sablazni.......................................................	49
9. Odbrana od sablazni....................................	60
10. Lažni proroci i lažni učitelji......................	71
11. Sadržaj.......................................................	88

Autor je Propast Zapada „DA“ ili „NE“ pisao u tri navrata: glave od 1-6 su napisane u proleće 1992, glave 8 i 9 u proleće 1994, i poslednja, 10 glava u jesen 1994.

Sva korišćena dela Rudolfa Štajnera označena su brojevima "GA" prema katalogu izdavača njegovih sabranih dela "Rudolf Steiner Verlag", Dornach, Schweiz. Priložene napomene istog izdavača si korišćene i za davanje donjih objašnjenja.

Navodi iz Novog zaveta dati su prema prevodu dr.Emilijana M. Čarnića, izdanje Bibliskog društva, Beograd, 1973., sa oznakama mesta u tim spisima u samome tekstu. Ovaj prevod je uzet zato što je urađen na savremenom srpskom jeziku i zato što se ima utisak da je savesno urađen. To ne isključuje mogućnost da i u njemu možda nema grešaka - baš s obzirom na napomene koje je sam prevodilac dao u Predgovoru. Ostala literatura navedena je na odgovarajućim mestima ovog priloga.

Kompjuterska obrada; Tanja Simić i Ljubomir Stevović

[1] Iz GA 236 Esoterische Betrachtungen karmischer Zusammen hänge, Band II, pod naslovom "Der Pfingstgedanke als Eapfindungsgrundlage zum Begreifen der Karma", str. 10, 6-7, 11-15

[2] Vidi referencu 50, str. 81-83

[3] Vidi 23 str. 195 prevoda

[4] Vidi 28 str. 185-186

[5] Vidi 4 str. 268-277

[6] GA 13 Die Geheimwissenschaft im Umriss

[7] Richard Avenarius, filozof, 1843-1896

[8] GA 101 Mythen und Sagen. Okkulte Zeichen und Symbole, str. 136

[9] Iz GA 152 Vorstufen zum Mysterium von Golgatha, pod naslovom "Der Michael-Impuls und das Mysterium von Golgatha" str. 13-14

[10] Vidi referencu 26, str. 29

[11] Đorđe Popović: Rečnik srpskoga i nemačkoga jezika, "Napredak", Pančevo 1926

[12] Svetomir Ristić i Jovan Kangrga: Pečnik srpskohrvatskog i nemačkog jezika, "Rajković i Ćuković", Beograd 1928

[13] The New Testament of our Lord and Saviour Jesus Christ - Translated of the Original Greek, and with the Former Translations Diligently Compared and Revised, - Authorized (King James) Version, Published by The British and Foreign Bible Society for The Gideons International

[14] Die Bibel oder die heilige Schrift des alten und neuen Testaments nach der Übersetzung Martin Luthers, Deutsche Bibelgesellschaft 1984

[15] GA 148 Aus der Akasha-Forschung. Das Fünfte Evangeliurn, prevod Mile Galović: Peto evanđelje, str. 34-35

[16] U prevodu i Čarnićevom i Vukovom Mt.24.10 stoji "Tada će se mnogi sablazniti". Luter na ovom mestu ne upotrebljava za sablazan reč "Ärgernis", več kaže "Dann werden viele der Anfechtung erliegen", što u prevodu znači "Tada će mnogi podleći iskušenju". U engleskom stoji "And then shall many be offended", što odgovara onome kako je navedeno u tekstu u zagradi. Na početku ovog odeljka u Mt.24.5 govori se o zavođenju, a ovde se ukazuje na ono što će još posle toga doći - sablažnjavanje, a zatim opet u Mt.24.11 o zavođenju (u oba slučaja u engleskom "deceive", a u nemačkom "verführen"). Sablažnjavanje se dakle ne uzima u smislu zavođenja.

[17] Na nemačkom "weil sie an das Wort nicht glauben" ("pošto oni ne veruju u reč"), a na engleskom "even to them which stumble at the word" (" čak za one koji se spotiču o reč"). Kod Vuka "koji se protive riječi".

[18] GA 185 Geschichtliche Symptomatologie, Osmo i deveto predavanje, na primer str. 184 i dalje

[19] Njutn, koji je utvrdio zakonitosti gravitacije i sam je priznao da mu je neobjašnjivo kako je to moguće da dva tela kroz "ništa" deluju jedno na drugo - to su dakle duhovi.

[20] Vidi referencu 70, str.126

[21] Iz GA 56? "Demoni, fantomi i utvare". Predavanje održano 14. maja 1908. u Minhenu, - prevodilac nije naveden, str. 4-6

[22] Dr. Dragan Nedeljković: Povodom knjige "Sve jugoslovenske istine koje nije dobro reći" Žaka Merlinoa, - početak "Politika" 15.1.1994.

[23] Caton, 232-147 pre našeg računanja vremena

[24] Punskim ratovima se nazivaju borbe između Rirna i Kartagine. Prvi od 264. do 241., drugi od 218. do 201., treći od 149. do 146. kad je Kartagina do temelja razorena.

[25] Ovo ne treba shvatiti kao osuđivanje naroda koji su se širili i zaposedali razne teritorije. Duhovi naroda su nešto daleko više iznad ljudi, te njihove pokrete ne smemo odmeravati na isti način kao postupke pojedinog čoveka. Ovde se govori samo o shvatanjima i postupcima ljudi kako ih oni sami tumače i opravdavaju, a svaki pojedini čovek je itekako odgovoran za svoje lične postupke, pa makar ih vršio i u okviru impulsa svoga duha naroda.

[26] Charles de Secondat, baron de Montesquieu, 1689-1755

[27] Adam Smith, 1723-1790

[28] GA 99 Die Theosophie des Rosenkreuzers, prevod Franjo Milošević: Teosofija braće ružinog krsta, str. 51

[29] Vidi referencu 56,

[30] Čitav smisao ukazuje da je to suprotno onome što Pavle Rimljanima piše o Božjoj pravednosti, protiv koje greše oni koji postavljaju svoju pravednost, koja se može označiti kao nepravednost. Sem toga, "nepravda" više ukazuje na izvesno pojedinačno delo, dok je ovde više smisao opšteg nastrojenja koje može biti i misaono i osećajno (što je takođe greh), a to potvrđuje i reč "pravednik" koja se odnosi na Hrtsta. U Vukovom prevodu "pravda" i "nepravda" mogle su se u njegovo vreme više osetiti u tom opštem smislu. U engleskom prevodu izrazi "righteousness" i "unrighteousness" tome sasvim odgovaraju, za razliku od nemačkog prevoda gde stoji "Gerechtigkeit" i "Unrecht".

[31] Vidi referencu 90, str. 47

[32] Angelus Silesius - Johannes Scheffler, 1624-1677: Der cherubinische Wandersmann, Werner Classen Verlag, Zürich 1946, str. 42.

[33] Majstor Ekhart - Johannes Eckhart, 1260-1328, navedeno iz GA 7 Die Mystik im Anfange des neuzeitlichen Geisteslebens und ihr Verhältnis zur modernen Weltanschauung, str. 50.

[34] GA 40 Wahrspruchworte, str. 128

[35] U originalu stoji "durch Materien-Sinn", što se može prevesti i sa "pomoću razumevanja materijâ, "preko karaktera materijâ", "pomoću značenja materijâ". Nemačka reč "Sinn" ima mnoga značenja, koja se u srpskom označavaju sa sasvim različitim rečima, a sem toga Štajner daje i za nemački jezik neuobičajenu kombinaciju vezujući dve imenice crticom. U svakom slučaju smisao je taj, da čovekovo biće ne treba tumačiti na materijalistički način, tj. da su čovekova duša i duh na neki način proizvod raznih procesa u materijama.

[36] Vidi referencu 96,, str. 258

[37] U Vukovom prevodu stoji "nečistotama", u Luterovom "zuchtlosen Wandel" odnosno "raspušteno ponašanje", a u engleskom "pernicious ays" što bi u prevodu značilo "poguban (i koban ili štetan) način".

[38] Artemidin hram u Efesu, koji je ubrajan u jedno od svetskih čudesa u Starom veku upalio je Erostat 356. pre n.ere. Aleksandar Makedonski se rodio iste te noći.

[39] Vidi 5, str. 210-211

[40] GA 192 Geisteswissenschaftliche Behandlung sozialer und pädagogischer Fragen, str. 209-211

[41] Slično kao u Čarnićevom stoji i u Vukovom i u Luterovom prevodu ("im Fleisch"). U engleskom stoji "is come in the flesh", što se može prevesti "došao je u telo". Ovo je mnogo logičnije, jer Isus Hristos kao Bog Sin nije bio u telu, te onda u njemu došao. On se kao duhovno biće spustio, ušao u telo, u fizičko telo i na to ukazuje Jovan.

[42] Vidi 55, "Novalis", Carl Hanser Verlag, München Wien 1978, "Band 2", str. 763.

[43] GA 235 Esoterische Betrachtungen karmischer Zusammenhänge - Erster Band, prevod Izdanje Jugoslovenskog antropozofskog društva - Ogranak Novi Sad, 1940, str. 17

[44] Vidi referencu 102, str. 274

[45] Vidi referencu 5, str. 399 i 400

[46] Neispravno je reći "pre Hrista", jer se time negira njegovo postojanje od pre nastanka sveta. Lažni proroci su zbog toga taj izraz naročito uveli.

[47] GA 193 Der innere Aspekt des sozialen Rätsel, str.185

[48] "Politika" 6.9.1994

[49] Vidi referencu 108, str. 187, 195, 196, 199, 200

[50] GA 320 Geisteswissenschaftliche Impulse zur Entwickelung der Physik, str,175-176

[51] Vidi referencu 5, str. 250-255

[52] Podaci o koordinatama magnetskih i geomagnetskih polova uzeti su iz Boljšaja sovjetskaja enciklopedija, 20, Tretje izdanie, Moskva 1975.

[53] Vidi referencu 102, str. 239-241, 246

[54] Vidi 101, predavanje od 20.7.1919

[55] Vidi 4, str. 49

[56] Rudolf Steiner: Wahrspruchsworte, 1961, Verlag Rudolf Steiner - nachlass verwaltung, Dornach/Schweiz, str. 116

[57] Vidi 103, str. 396

Tročlano društveno uredjenje

недеља, 23. фебруар 2014.

Propast zapada "da" ili "ne"

Нема коментара:

Постави коментар