Ezoterika kod Srba

Војислав Јанковић

ЕЗОТЕРИКА  КОД  СРБА

I

ЖЕНИДБА   ДУШАНОВА

 

Београд 1988

ЕЗОТЕРИКА  КОД  СРБА

Војислав Јанковић

Увод

Кад бројеви и облици више

Не буду кључеви свих створења,

Кад они што певају или љубе

Више од дубокоучених знају,

Кад свет у слободни живот ступи

И опет натраг и слободни свет,

Кад се тада опет светлост и сенке

У истинску јасност поново  споје,

А у бајкама и песмама се

Познаду стварне повести света,

Тад од једне речи одлеће тајне

Цело изопачено постојање.

            Покушајмо да – из овог епохалног Новалисовог импулса – из српских народних бајки и песама познамо стварне повести света: Из импулса који је дао Фридрих фон Харденберг-Новалис као претеча и антропозофски оријентисане духовне науке, коју је сто година доцније основао Рудолф Штајнер, разрађујући је и систематишући је и чинећи је схватљивом за здрав разум који је дисциплинован по методама природних наука.

            Читајући известан број српских народних песама и прича, човек остаје збуњен. Без обзира на то што му се оне допадају по својој уметничкој обради, човека неки пут буне њихове моралне садржине и не логички, већ врло чудно повезани догађаји и поступци. Рационалистички и реалистички приступ њима не даје никакве резултате. Поредећи их са такозваним «историјски» утврђеним чињеницама и документима – оне немају никаквог смисла. Модерни педанти их стога бацају у кош наивне маште простога народа, неукога и необавештенога народа, који се ето забављао, погођен губитком свога Царства и у тегобама вековне поробљености.

Међутим, баш те «нелогичности» и те чак «грозоте» у моралним поступцима јесу у ствари кључ за њихово разумевање.

Треба имати на уму, да се прави духовни доживљаји и збивања и не могу у правом смислу добро приказати у оштрим појмовима. Појмови су подешени и подесни само за физички план или бар за односе који се на њему доживљују. Стога су велики мудраци – посвећени људи – о најдубљим духовним стварима говорили искључиво у сликама, у сликама које су се осећајно разумевале. Оне су чиниле да при њиховом слушању човек почиње друкчије да дише, да му се крв «узбурка». Међутим, пред таквим сликама данас човек углавном остаје хладан – можда и зато што је данас и претрпан разним неисправним, произвољним и изопаченим сликама. Треба само упоредити бајке које се данас пружају деци са «дивним» илустрацијама и са сладуњавим обојењима да би се избегле сувише «грубе» и «сурове» представе («Да се дете не уплаши!») са оригиналним бајкама – уколико се још негде могу наћи. Док су оригиналне бајке приказивале најдубље истине које су могле загрејати душе не само код деце већ и код одраслих људи, овако измењене бајке које се данас објављују представљају најужасније лажи.

Због тога је потребно да се бар на неким «бајкама и песмама» слике које представљају дубоку духовну садржину ипак колико-толико објасне појмовима који су подешени за физички план и тако се учине приступачнијим данашњем, интелектуалистички настројеном човеку: да би и са разумевањем могао осетити њихову величину и мудрост, да би се и преко мишљења и осећања исправно деловало на вољу.

То ћемо покушати да објаснимо и протумачимо на неким конкретним примерима. Нека нам читалац не замери, што нећемо моћи да објаснимо баш сваку појединост. Преобилно је то што су нам у народним песмама и причама дали они наши велики мудраци, високо посвећени људи, који у својој скромности и смерности нису оставили чак ни трагове о својим именима и животу. Оставили су само импулсе, од којих је Српски народ стотинама година живео. Сем тога, у тренутку кад су те песме и приче записане, разни делови су већ били заборављени, неки можда и измењени.

Но, прихватимо Новалисов позив умрлих:

Отресите своје златне ланце

Са смарагдима и рубинима,

И блиставе ове копче чисте,

Сев и звека у исти мах.

Из лежишта понора влажнога,

Из гробова тих и развалина,

С ружама неба на образима

Хајте шарном царству Бајке.

Београд, пролеће 1988. године

ЖЕНИДБА   ДУШАНОВА

            Да ли је назив ове песме доцније додат? Можда из рационалистичких, разумских расуђивања, доводећи ову песму са «историјским» чињеницама? Можда ипак из неког надахнућа, којег није био свестан ни онај ко јој је име дао? У сваком случају, у целој песми се име Душан уопште не помиње. Па ипак «Душан» може одговарати, ако се доведе у везу са речју «душа». Никако са царем Стјепаном Душаном Силним, који је као историјска личност боравио неко време у овом земаљском животу и извршио одређена дела. Иначе би требало по историјским документима тражити и Роксанду и Тодора, Војина и Војиновиће, латинскога краља Мијаила и Балачка војводу. Ако се помињу извесна стварна географска имена – што није случајно ни неосновано – где ћемо наћи Леђан, град латински? Како објаснити и читав низ «нелогичности», нелогичности које се као такве морају приказати обичном разуму, чак и апсурдности?...

            Покушајмо да са својим умом – не раз-умом – уздигнемо у оне светове, из којих је најдубље тајне црпао онај српски мудрац који нам је дао ову песму! Он није хтео да се зна његово име. Он је деловао слично оним «пријатељима Бога», који су деловали у Средњој и Западној Европи и о којима неких трагова – опет без имена – има из XIV столећа. Да ли је и он био један од тих «пријатеља Бога»? овакви духовни импулси нису везани за поједине земље и народе. Они само делују према потребама и приликама у тим земљама и у тим народима.

* * * * * * *

            Пођимо од имена:

Стјепан, Стефан значи «венац», «венчани», онај који има неку врсту ореола око главе. «Цар» у окултизму значи известан високи степен посвећења. Кад се уз «цар» дода име неког народа, то значи да представља неку окултну моћ у том народу. Сетимо се питања Понтија Пилата кад се пред њега извели Исуса Назарећанина: «Ти ли си цар јудејски?» (Јн. 18. 33). Није се он њему ругао, нити је могао предпоставити да је Исус неки – макар обесправљен – владар земаљски, претендент на јудејски престол. То се види из читавих даљих поступака Пилатових. Да је мислио да Исус и најмање угрожава власт римског цара, он не би настојао да га ослободи. И он је, дакле, реч «цар» употребио у оном окултном смислу.

Кад узмемо у обзир и онај светачки ореол који указује на неко не земаљско биће, онда «српски цар Стјепане» треба схватити као Дух или душу српског народа. Отуд ни реч «Душан» није неумесно употребљена, иако можда несвесно – ако и њу није употребио онај српски мудрац. Тај Дух-душа српског народа траје кроз векове и читава песма нас води кроз дуга времена, времена која још ни данас нису завршена.

Женидба, венчавање и томе слични односи између разних богова или такође богова и људи, у свим митовима значи спајање извесних духовних моћи, из којих треба да произиђе, да се «роди» нешто ново. Тако треба схватити и ову «женидбу» Духа српског народа. Он

Надалеко испроси ђевојку,

У Леђану, граду латинскоме,

У латинског краља Мијаила,

По имену Роксанду ђевојку...

Овде сад имамо «краља» - не «цара». Ту је опет у питању једно високо духовно биће, на које не треба гледати да је због тога по неком рангу посебно ниже од Стјепана. То је Мијаило, Михаило, што значи «сличан Богу» или «као Бог». Цар се њему покорава, чак – рекло би се – и његовим ћефовима, његовим чудним захтевима или бар захтевима које повикује са града Латинче. Те захтеве које објављује са града Латинче Стјепан прима као неку неумитност, као усуд који му је наметнут, као задатке које мора извршити да би задобио Роксанду, која је по Тодору везиру љепша од бијеле виле, и:

Онакове у Србина нема!

Из Леђана се постављају захтеви и стављају препреке за одвођење Роксанде, иако је краљ «даје» још и пре него што је Тодор дошао да је испроси и прстенује.

            Тодор, Теодор, значи «Божји дар», «Божидар». Он је везир царев, дакле дух који је испод цара, у служби царевој. Он у име српског цара Стјепана проси и прстенује Роксанду ђевојку, он је осветљава златом, бисерима и драгим камењем, и он јој даје хиљаду дуката, кад је на тај начин видео да може бити за цара царица и свој земљи госпођа, јер му се тад учини љепшом од бијеле виле.

            А какав је то град Леђан, истински град Леђан? Име је изведено од «лед», с тим што за разлику од «слеђен» овде имамо незавршен процес од «ледити» - ледан или леђан. То није неко цело и живо, покретно латинско царство – ма где га географски тражили. То је само један његов део, део који се леди. Зато ни Мијаило није цар него само краљ у томе Леђану. И то врло моћан краљ!

            Војин је «онај који војује». Он има три сина, што је чест мотив и у другим народним песмама и причама. Најстарији је Вукашин – изведено од «вук», средњи је Петрашин, Петар – значи «Каменко». Најмлађи је Милош – изведен од «мило» или «мили». Уз њих би на неки начин спадао и Кулаш, риђи коњ, коњ зета царева – старога Војина. Такође и мач зелен старога Војина...

Сви они заједно представљају човека, човеково биће. Не као једну одређену индивидуалност, већ као човека уопште, човека који припада српском Духу народа – родила их је Сестра Стјепанова. Војин је ја човеково које војује у овоме свету и које је спојивши се се са извесном Душевношћу – Сестром Стјепановом – родило три сина. Вукашин је онај део човечије душе, у којем се налазе осећаји и осећања, пожуде и страсти, још неоплемењена животињска природа, онај део којим се човек само предаје утисцима спољашњег света. Петрашин је део човечије душе, који је већ нешто оплемењен, оплемењен мишљењем, али мишљењем везаним за мозак, за твар (материју), за «камен». У њему се налази и човечија нарав или ћуд, ту је разум, разум којим човек почиње да оплемењује своју нижу природу, он прерађује утиске спољашњега света. Милош је онај члан човечије душе, у којем се пали човекова самосвест, где почиње човеково ослобађање и духовно преображавање помоћу свесног делања. Он утиске које смо прво примили преко Вукашина, па прерадили преко Петрашина, узима и поново предаје спољашњем свету тиме што делује у њему. Кулаш је нижа човекова природа, телесност. Сетимо се кентаура где је она још увек срасла тесно са човечијом природом! При томе само треба имати у виду, да је та нижа човечија природа у ствари далеко савршенија од више. Али у њој се не изражава индивидуалност. Зелени мач је оруђе човековог ја, којим треба да се служи душа свести, Милош – не више Вукашин или Петрашин.

Три шиђарџије – Вук, Јанко и један без имена – су кушачи који хоће да човеку узму или отму његову здраву и снажну телесност. Да му на размену даду:

... ... коња још бољега,

и још приде стотину дуката,

и сувише рало и волове,

пак ти оти, те се љебом рани.

Какав је то бољи коњ уз којег се даје и приде? То је телесност у којој се човек пријатно и удобно осећа, али је слаба и не може послужити човеку за његов даљи исправан развој. Она би била добро храњена и у изобиљу сваке врсте – али још мање у човековој свесној контроли:

«Ни овога умирит не могу»

каже Милош. Дукати су повезани са мером и бројем. Тиме је човек издвојен и одвучен из Духовног света, из Небеског царства. На то и Новалис указује у својој песми са којом смо почели ова разматрања овде у Уводу. Милош, душа свести, која треба да буде спона са Духовним светом, каже:

«На кантар их мјерити не знадем,

а бројат их бројити не ум^,јем...»

Милош одбија рало и волове:

«Мене није ни отац орао,

пак је мене љебом отхранио.»

Не личи ли то на Христове речи: «Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих» (Мт. 4, 4)?

            А, ко је Роксанда ђевојка, кћи латинскога краља Мијаила?

            Приликом свог похода на Исток, Александар Македонски се 327. године пре Христа оженио ћерком једног великаша из Бактрије, која се звала Роксана. Бактрија је била једна стара персијска сатрапија, коју је Александар освојио и која је уједно била на крајњем северо-истоку његовог царства. То је била пространа област у пределу око данашњег Самарканда и Ташкента. На Исток Александар није ишао чисто ради освајања и проширивања неке своје моћи. Он је имао врло јаку жељу да споји стару – источну – културу са новом – грчком. Та његова жеља испољила се је и у његовом браку са Роксаном. У овој српској народној песми видимо нешто слично: српски цар Стјепан из једног народа жени се неком латинском Роксаном, односно – како је овде названа – Роксандом, дакле из другог народа.

            Без обзира што српски цар Стјепан и Роксанда ђевојка нису неке људске индивидуалности, као што је то случај са Александром и Роксаном, онај велики српски мудрац је за ћерку леђанског краља Мијаила ипак нашао најподесније име тиме, што ју је назвао према жени Александра Македонског. И у једном и у другом случају имамо то, да Роксана или Роксанда на неки начин представља плод једне културе која пролази, а који треба да се пренесе и споји са једном другом, новом културом. Из избора овог имена, које на иранском значи «Светлана», види се да овај неименовани српски мудрац није био некакав неуки народни певач, већ је био и учен – познавао је (бар) грчку историју. Из даљег излагања то ће се још јасније видети...

            Роксанда ђевојка је, дакле, плод латинске културе, латинске културе која се леди. Она сама, међутим, љепша је од бијеле виле, кад је «Божји дар» обасја златом, бисером и драгим камењем. То се не може видети дању – обичном свешћу, већ само ноћу – једном вишом свешћу:

«онакове у Србина нема!»

и то је разлог зашто је проси српски цар Стјепане. Српски Дух народа треба да се споји са тим плодом латинске односно грчко-римске културе. Али то може бити само уз искључивање Вукашина и Петрашина, који и јесу у пићу тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије. То мора да се оствари преко Милоша, који живи тамо негде забачен у планини. Тек од петнаестог столећа спушта се он у људе и треба да се развија током више од две хиљаде година. Да су два старија сестрића неподесна за то, то зна и српски цар Стјепане, те их зато не води на свадбу. Заклиње се да ће их «објесити» кад се са Роксандом врати:

«докле мене то весеље прође...»

Та два нижа дела човечије душе треба да се преобразе у даљој будућности у «дух сам», дакле не да буду убијена, већ преображена у нешто више, нешто што је више и од човековог ја и што се у индијској терминологији назива «манас». У браку са Роксандом Стјепан треба да преко Милоша изврши припрему за долазак тог духа самог – да се нешто ново роди. Милош се у том времену мора развијати, извршавати одређене задатке, пролазити кроз разна искушења, савлађивати разне отпоре, стицати одређене способности. Он се открива тек кад «два краљева сина» изведу «три једнолике ђевојке», између којих треба препознати Роксанду. Све дотле важи као «црни Бугарине», кога и сватови потпуно примају и сматрају као свога. Без обзира на њену сличност са браћом, Милош узима нешто сигурније за познавање Роксадне, а без чега се ни сличност не може утврдити, узима зелени мач. «Мач» је истина. «Зелено» значи живот, то је мртва слика живога. Зеленим мачем се указује пут и тој дивној Роксанди нуди благо просуто по оној збаченој бугар-кабаници. Сетимо се Христових речи: «Ја сам пут и истина и живот» (Јн. 14, 6). Пред мачем истине беже две лажне Роксанде, а права се приклања:

Пак покупи бурме и прстење,

Ситан бисер и драго камење.

            Ко су те две друге ђевојке? Једна представља обману која се човековој души указује у спољашњем свету, а друга у унутрашњем. Међутим, и оне су потребне ради човечијег развоја, и корисне – али кад их човек свесно савлада. Зато Милош и њих хвата. Једну задржава за себе, јер за развој свести и самосвести човеку је потребна та маја, та обмана у спољашњем свету, с њом се до краја света човек мора борити. Другу, која ствара обмане у човековој унутрашњољти, предаје он у руке духа народа, који помоћу ње треба да ствара нову културу, јер она је та која даје потребно одушевљење за нова стварања.

            Ко су два брата, који одводе Роксанду кад је Тодор прстенује и «два краљева сина» која су извела:

«... ... три л^,јепе ђевојке,

три ђевојке, све три једнолике,

и на њима рухо једнолико»?

Ту сад имамо два брата, а не три – што је врло значајно! Та два брата у латинском добу представљају оно, што Вукашин и Петрашин представљају у српском. Трећи, који би одговарао Милошу, не постоји у оном делу латинског народа који се леди – у Леђану.

            Помињу се овде и неке Латинке ђевојке – не жене, већ ђевојке, које тек треба да нађу женике. Оне се чуде кад виде:

«Каква је то царева замјена?»

која треба да се бори са сигурно најодабранијим краљевим јунаком, да се бори да би одвео једну – можда најбољу – између њих. Даље се не помињу – као да више и не посматрају Милошеве подвиге или им се више и не чуде.

            Помињу се ту и чобани Милошеви, Радул-бег из Каравлашке, сватови, механџија, краљев заточник, леђанска краљица, Балачко војвода...

            Но – чудан ли је Балачко војвода! Три главе:

«из једне му модар пламен бије,

а из друге ладан вјетар дува.»

Он се однекуд одлично и одавно познаје са Милошем, младим и голобрадим, који је до скора боравио негде у планини. А седам година га леђански краљ храни:

«да рашћера кићене сватове

и да отме Роксанду ђевојку»

-          како то сам Милош каже. А

«кад два вјетра из главе изиђу,

Балачка је ласно погубити.»

Само, та два вјетра треба издржати! Онај огњени вјетар може душу човекову да спали, да је одвоји од његове Земаљске природе и дигне у више, духовне сфере. Нижој, Земаљској, материјалној природи он не може да науди. Зато се Милош крије иза Кулаша, те он само:

«опали му црну међедину,»

која је као неки додатак који скрива његову праву природу. Али ако тај ледени вјетар човек дочека са пуном свешћу, са Милошем, он му онда:

«... ... ништа не досади.»

Међутим, и сам Леђан се од њега леди. А српског цар-Стјепана и његове сватове Милош брани од оба та вјетра. Човек брани Дух свога народа од ова два вјетра! А шта је са трећом Балачковом главом? Она је потпуно немоћна. Како је то могуће, кад из оне две таква силина бије?  Да ли је у њој нека притајена, успавана сила, сила којој још није дошло време да се покаже? Или је она само нека велика обмана, која сама по себи отпада онда, кад се силе из прве две главе истроше? У сваком случају она може нешто значити једино уз оне друге две главе, те стога Милош и њу лако побеђује. Балачко је и војвода. Да ли само над оним:

 ... шест стотин^, латинских катана,

од којих Милошеви другови погубе три стотине – сваки по једног? И да ли Балачко војвода са својим војскама стварно може бити погубљен, кад се из свега види да то није неко земаљско биће, већ  као неки дух (или духови?), који се са Милошем добро познавао још пре но што је овај сишао са планине – из Духовног света. И шта онда значи одсецање његових глава и прибадање у зелену траву? И какво му је то чудно име? Подсећа донекле на Баал (Вала), бога против кога су се старозаветни пророци жестоко борили.

* * * * * * *

            Има у овој песми још много разних детаља, детаља који нису тек тако случајно стављени – ради неког уметничког и стилског украса – већ који сви имају по неко посебно значење, у даљем излагању ће се покушати да се бар донекле објасни...

            Сад, када смо се донекле упознали са именима и «лицима» која се у песми помињу, покушајмо да разјаснимо читаву њену драматику!

            Ако пођемо од времена које је у Старом Завету означено као «потоп», у којем је нестао читав континент Атлантида, а који сада прекривају воде Атланског океана, човечанство је пролазило кроз разне фазе развоја које се означавају као културне епохе. Свака таква културна епоха је трајала по 2160 година, т.ј. онолико колико је потребно да пролећна тачка Сунца пређе из једног Зоодијачког знака у други. У свакој таквој епоси човек је посебно развијао један члан свога сложеног бића. Без обзира што се поједине културне епохе називају по именима појединих народа или раса, цело човечанство пролази донекле сличним развојем, а поједини народи, односно расе, су само посебно дали печат тим културним епохама. Тако имамо:

1.      Праиндијску епоху, (7227-5067 пре Христа)  кад је Сунце било у знаку Рака и кад је човек посебно развијао своје животно или етерско тело, тело обликотворних снага, које одржава физичко тело у животу, т.ј. да не потпадне под физичке и хемијске законе спољашњег минералног света.

2.      Праперсијску епоху, (5067-2907 пре Христа) кад је Сунце било у знаку Близанаца и кад је човек посебно развијао своје осећајно или душевно тело, т.ј. оно тело којим се само примају утисци спољашњег света.

3.      Египатско-вавилонско-халдејско-јеврејску епоху, (2907-747 пре Христа) кад је Сунце било у знаку Бика и кад је човек посебо развијао своју душу осећаја, онај део човекове душе који је носилац пријатности и непријатности, нагона и страсти, а који имају и животиње.

4.      Грчко-римску епоху, (747 пре Христа – 1413 после Христа) кад је Сунце било у знаку Овна и кад је човек посебно развијао своју душу разума, део душе у којем почиње да влада мишљење које у ствари превазилази оно што човек непосредно осећа и које има своје законе у складу са поретком читавог света. Тим делом своје душе човек почиње да се издиже изнад животињства.

5.      Германску, односно садашњу епоху, која почиње од 1413. године, кад је Сунце ушло у знак Риба и трајаће све до 3573. године. Човек у овој епоси треба да развије своју душу свести, т.ј. онај део своје душе у који продире  и са којим се спаја истина и морално добро, оно што у души бива бесмртно.

6.      Словенску епоху, (3573-5733) која долази после садашње, и то кад Сунце уђе у знак Водолије. Ту човек треба да развија свој још виши члан, дух сам, који је објављење духовног света у човековом ја.

7.      Седму поатланску епоху, (5733-7893) кад ће Земаљске прилике бити већ врло различите од садашњих и кад ће се и Месец поново спојити са Земљом.

После седме епохе долази опет једна велика катастрофа, односно преокретница – слично пропасти Атлантиде. Број седам је кључ за разумевање ових временских збивања. Кад се испуни неких седам мањих или већих епоха, то значи да је нешто завршено и из тога произилази нешто ново. С друге стране, број дванаест је кључ за разумевање свега просторног. Са тим су везани и Зоодијачни знаци.

Свака од побројаних културних епоха има свој успон, врхунац и пропаст. За оснивање неке нове културе потребно је да људе захвати неко одушевљење, неки жар, нека ватра. Кад та култура достигне свој врхунац, онда та ватра постепено престаје, одушевљење попушта, људи се хладе, окрећу се уживањима у њеним плодовима, нису у стању да доносе нешто ново и освежавајуће. Под утицајем те хладноће све се скрутњава, леди и та култура одумире. Наместо ње долази нова, која не значи никакво стварање из почетка, већ на основу плодова старе стварање и додавање нечег новог.

Сви људи живе, рађају се, умиру и поново рађају и умиру у свим тм културним епохама и скоро увек у другим народима. Сваки пут кад проводе у неком Земаљском животу они и примају и дају по нешто оном народу у којем су се родили, а разуме се и целом човечанству. Са овог становишта је бесмислен сваки национализам, али је потребно да у нашој епоси развоја душе свести човек зна каква му је улога додељена и да у одређеном народу свесно ради за добро тог народа, а преко тог народа и на добро целог човечанства. Ако се човек испуни истином и моралним добром и ако из тих импулса делује, онда делује као слободно биће – а два човека који делују из своје слободе никада не могу бити у сукобу, јер из истог извора црпу и  истину и морално добро. Према томе, ако човек из своје слободе ради за добро једног народа, то никада не може бити на штету неког другог. Сваки чин, који човек изврши против неког другог човека или групе људи или народа, показује само да тај човек делује из своје неслободе, из своје ниже, телесно-животињске природе. Разуме се да је пут за остваривање слободе дуг и напоран...

Иако се ово објашњење може некоме учинити да је ван предмета о којем се овде расправља, оно је ипак у ствари кључ за разумевање «Женидбе Душанове», у којој је на изванредан начин дата повест Српског народа у вези са развојем читавог човечанства. Повест која почиње нешто пре времена кад је Милош оставио своје овце у планини – кад је Сунце изишло из знака Овна. Нешто је од тога већ било набачено при тумачењу разних имена и «лица». Пођимо сада са тумачењем даље.

* * * * * * *

Сунце је у знаку Овна. То је време Грчко-римске епохе, дакле «латинске». У то време је Српски народ – српски цар Стјепане – населио крајеве где се развијала Грчко-римска култура. Ту се зато сасвим јасно и оправдано и помињу одређена географска имена: Призрен, Косово, Вучитрн... То указује на везу духа народа са одређеним пределом на Земљи, односно људима који њему припадају, и који се појављују у физичком, чулном свету баш у том пределу. Сем тога, са преласком Сунца из знака Овна у Рибе и појавом Милошевом човек се све више оријентише ка простору. То уједно значи и његово одвајање од Божанског и духовног, његово ослобађање и осамостаљивање, буђење његове самосвести. Развија се интелектуализам и добија свест о слободи.

Насупрот томе Леђан није географски лоциран. Он је на неки начин распрострт по целом «латинском царству», он је на неки начин «краљевство» у Грчко-римској култруној епоси – онај њен део који се «леди». На тај начин постаје схватљив и онај привидни апсурд, да се сватови налазе пред градом, на којем су «врата затворена» и да – ако цар Стјепан не испуни одређене задатке – он неће изићи:

«или нећеш одавде изићи,

ни извести свата ниједнога,

акамоли Роксанду ђевојку!»

Чак неће «ни изнијет главе». Тај «излазак» се не сме дакле схватити географски – просторно, већ временски.

У знаку Овна дакле – и то онда кад је Грчко-римска култура већ била при свом врхунцу – насељава се Српски народ у сасвим одређене географске пределе и ту се Српски народ у потпуности укључује у тај развој Грчко-римске културе. За разлику од других народа, на пример извесних германских и извесних словенских, који свој развој душе разума пролазе изван територије на којој најизразитије назначена ова, Четврта културна епоха, Српски народ је скоро у средишту те области на којој се баш развија та «латинска» односно Грчко-римска култура. Он се у ту културу укључује онда кад је она већ прешла свој врхунац. Као недозрео, Српски народ њој даје неки свој младалачки импулс, али га даје уклапајући га у оне облике Грчко-римске културе који су већ почели да се скрутњавају. То се види у разним материјалним и културним споменицима тог времена, а види се и у законодавству и државном уређењу. То би требало ближе испитати и разрадити, али најмаркантније је то, што су први импулси за Ренесансу дати у живописима српских цркава. Међутим, то је на неки начин «вештачки», «споља» заустављено. Разуме се да има извесних далеко дубљих разлога. Ти дубљи разлози могу се осетити и у толиком значају који се придаје Косовском боју и губитку Царства, које пада баш у време кад Грчко-римску културу замењује Германска. То се може осетити у читавом низу српских народних песама које говоре врло значајне ствари о томе. Међутим, да Српско царство није пропало, оно би са својим младалачким снагама у ствари освежило и продужило развој Грчко-римске културе, али то није било у Божанској промисли – долази најезда Турака. Други разлози ће се такође видети у току ових излагања о односу Српског народа са леђанским Латинима.

Кад се све ово узме у обзир, онда постаје јасно шта значи:

«Цар је проси, и краљ му је даје.»

Српски цар Стјепане је Роксанду још «по књигам^,» испросио од краља Мијаила, који је неки владар у том опадајућем периоду и делу латинске културе. Роксанда је један величанствен плод те латинске културе:

«онакове у Србина нема!»

            Али српски цар Стјепане треба и да се споји са Роксандом. Он као да је неповерљив према њој. Тодор, «Божји дар» треба да види

«може л^, бити за цара царица,

може л^, бити свој земљи госпођа.»

То као да је неко неповерење према тој латинској култури која се леди, а ипак постоји жеља да се оно најлепше из ње извуче и то да се извуче у оном тренутку, кад и Српски народ бива заустављен у својем развоју, онда кад треба да буде пригушен, да се притаји. Стјепан осећа неку несигурност да ли из Леђана може заиста добити нешто непомућено, нешто неоштећено, нешто нескрутнуто, нешто сасвим прочишћено, да би се смело припојити Духу српског народа као нешто најсветије – на шта указује реч «царица» у оном окултном смислу.

            Краљ Мијаило не прави питање ни о времену кад ће сватови доћи, ни о њиховом броју. Само поставља захтев да то не буде са Вукашином и Петрашином. Развој душе осећаја, чији је представник Вукашин, обављен је још  у Египатско-халдејској култури. Развој душе разума, у коју спада Петрашин, треба да буде обављен у Грчко-римској култури која се завршава. Из обе те душе – које наравно имају и Латини – може доћи до пијанства и кавге. Пијанство долази више из Вукашина, кавга из Петрашина, а у Леђанима

«... ... је тешко џевап дати кавзи»

- не може се лако оправдати, добити задовољење. У њима двојици се још не налази слобода човекова, човек се у њима још није спојио са вечном истином и моралним добром који искључују сукоб. То дакле мора извршити само Милош, т.ј. душа свести – и код Срба и код Латина – јер само тада неће бити кавге.

            Извођење ђевојке за прстеновање не врши се по дану ни при свећама, већ ноћу и по мраку. Она се не може видети обичним очима, које се служе том «издвојеном» светлошћу која баца и сенке, него само кад се «светслост и сенке у истинску јасност споје» - како каже Новалис. Дакле, кад је Тодор – «Божији дар» - обасја драгуљима из Духовног света. Тек тим вишим, духовним гледањем може се видети Роксандина лепота. Та лепота се и може поредити само са лепотом неког натчулног бића – виле. Тодор као изасланик српског Духа народа обавља то прстеновање потпуно у неком натчулном, Духовном свету. То је у ствари Божанска воља која треба да се спроведе. Али ту су постављени и извесни услови!

Да је то један космички догађај, од којег цар Стјепан креће, види се из броја дванаест:

Скупи свата дванаест хиљада.

То представља космички догађај везан за простор, где се на неки начин са свих дванаест тачака Зоодијака нешто концентрише у Призрену, дакле у једној «тачки» на на Земљи. «Призрен» је у вези са «призрење», «при-зрење» односно «при-гледање», он је дакле «при-гледан», «при-зрен», нешто на шта се са свих страна гледа, односно обраћа пажња. Призрен се помиње тек после прстеновања. Да ли случајно или да се покаже да се све оно пре тога догађало у времену, у времену из којег тек настаје простор као његов «талог» - како то каже Новалис? Тек после тога у песми се помиње и нешто људско што се налази на Земљи, у простору – Вучитрн, Косово, где сада и два Војиновића посматрају шта се дешава, док су раније били само помињани у разговорима Мијаила, Тодора и Стјепана, т.ј. виших духовних бића. Из овога излази такође и то, да је овај српски мудрац имао јасан увид и у тајне времена и простора.

            Војиновићи су у Вучитрну, дакле «Вучјем трну», што указује на оно раздобље кад човек још развија своју нижу природу. Сватови испод њега пролазе... Тај покрет Духа српског народа значи импулс да се оно духовно јаче спусти на физички план. Животињско ја није у физичком чулном свету, већ само човечије. Међутим, човек који припада српском Духу народа већ и са својим Вукашином и Петрашином слути, односно увиђа опасност којој се излаже цар:

«Латини су старе варалице,

ујака ће нашег погубити,

а незвани ићи не смијемо.»

            То је изванредно драматичан тренутак! Српски цар Стјепане зна да се свадба са Роксандом не може и не сме обавити преко оног дела човечије природе, који је подложан пијанству и кавзи. Том делу српске човечије природе супротставиће се и исти такав део латинске човечије природе,

«пак је тешко џевап дати кавзи»,

јер – Петрашин је код Латина развијенији него код Срба, код њих је он дошао до пуног сазревања. А свог Милоша – душу свести и они који би тек требало да приме и то истовремено кад и Срби, односно кад и други народи. Међутим, Леђани су онај део Латина у који се још не спушта душа свести приликом ове свадбе, а из њега треба извући чист плод Грчко-римске културе, без утицаја њене душе свести. Душа свести Српског народа треба да се развија у тој борби са слеђеним делом Грчко-римске културе, са оним делом који не иде исправним развојем, који је самим тим постао декадентан. И из тог декадентног бијелог Леђана она треба да извуче и да за Српски народ задобије оно што је у њему најдрагоценије и што треба у Српском народу да се оплоди и тиме спасе од те ледене смрти – а то је Роксанда! То је и мисија српског цар Стјепана: да се ожени Роксандом и да у браку с њом роди нешто ново, што ће бити његов допринос развоју шесте културне епохе. Тиме ће и та Роксанда, која је љепша од бијеле виле, бити ослобођена од те страшне зачараности и неће припасти Балачку војводи.

            Вукашину и Петрашину у њиховој зебњи прискаче у помоћ мајка – она Душевност српског народа – са својим саветом. Преко ње се види један космички импулс који је већ ближи човечијој природи, може и да директно надахњује људе и да им даје здраве подстицаје за делање и док још нису доспели до своје слободе, а ни до свесног, у потпуно будној свести увиђања чињеница, из којих треба да из њих самих проистекне њихово делање. Кад су људи развијали само Вукашина и Петрашина, они су се при свим важнијим одлукама обраћали за савет боговима, од њих су тражили неки знак – било директно, било преко пророчиштава. Исти тај став видимо и код народа који су примили Хришћанство. У Средњем веку је био обичај, да се при колебањима у доношењу одлуке насумце отвори Свето Писмо и баци поглед на неки стих, те да се из тог стиха протумачи воља Божија у погледу тога како треба поступити. У том смислу треба схватити и речи мајке, која надахњује синове:

«не пиш^,те му што је и како је...»

Није то никакво подстицање на лаж или на превару. То само показује да Вукашин и Петрашин немају свесног увида у чињенице и да могу радити само из подсвесних импулса, које ће они сами у будној свести погрешно протумачити.

            Милош је најмлађи и најбољи јунак, а још се налази у «Шари планини». «Шар» је Земљина лопта. «У Шари планини» значи «негде у Земаљским висинама», т.ј. душа свести се још није спојила са Земаљским људима – са човечијим нижим деловима – док је била «код оваца», док је дакле Сунце било у знаку Овна. Остарјела мајка ни ту не саветује два Војиновића да лажу и да на превару домаме Милоша, она је стварно остарјела и «на смрти». Пошто се навршила једна културна епоха и Сунце из Овна прелази Рибе, дошло би до смрти мајке, ако не би дошло нешто ново, ако не би Милош сишао с планине. Тад би стварно на Милошу клетва остала,

«а за њега царе и не знаде»

- он се још није спустио у људе који припадају Духу српског народа.

            Милош књигу од браће прима са сузама. Треба створити нешто ново, а све стварање тражи жртву, а жртва је праћена болом. Тридесет чобана представљају извесно тројство, а три је број стварања. И овде се тај број потенцира, као и дванаест код сватова. Милош даје објашњење чобанима и одлази од њих – спушта се у људе као нешто ново. Сунце прелази у знак Риба.

Кад је био близу б^,јела двора,

Два су брата пред њег^, ишетала,

А за њима остарјела мајка.»

            «Двор» овде значи читаву човечији природу са којом треба ова виша човечија природа да се споји. То је храм Божији, у којем се нешто велико одиграва. Нижа душевна човечија природа излази у сусрет вишој, а у позадини је она Душевност српског народа. Браћа се изљубише – долази до спајања новог члана у људској души. Тај нови члан је душа свести која тек треба да се снађе и изврши своје задатке и да сине

као јарко иза горе Сунце.

Она ће

у сватове поћи назорице

још скоро и немајући у виду шта треба да обави, али радо прихвата импулсе који долазе из душе осећаја и душе разума:

«Хоћу, Богме, моја брађо драга»:

Што је за раз-ум нелогично, за ум је пуно смисла. Раз-ум би рекао: Ако су браћа Милоша тако опремила, да га ни браћа познати не могу, зашто се и без звања Милоша неко од њих двојице није тако прерушио и одмах пошао цару у сватове? Ово је један од доказа да се рационалистички и реалистички не сме приступати објашњавању оваквих, надахнутих уметничких дела, дела пуних значења.

Петар опрема Кулаша, а Вукашин Милоша.

Петрашин, Петар је душа разума. Она је усмерена на оно ниже, пре свега на осећајно и на чулно-физичко, иако се служи мишљењем, које је нешто више и духовно. Она мишљењем задовољава своје осећаје, нагоне и страсти, из ње потиче читава материјална култура. Мишљење је то, које се испољава и у човековом физичком телу, као у свем минералном царству и његовим законитостима.

Вукашин је душа осећаја. Она је више зависна и везана са човечијим телом него душа разума. Иако човек помоћу мишљења првенствено гледа да задовољава њене жудње, нагоне и страсти, ипак се мишљењем долази и до извесних вечних истина, а не само до оних такозваних «истина», које једино задовољавају прохтеве те душе осећаја. Слично је и са истинским добром које човек усваја независно од својих пожуда, симпатија и антипатија. То што је душа осећаја усвојила као праву истину и право добро, то остаје у њој бесмртно и издваје се и ње као виши члан, то је душа свести – Милош. Вукашин дакле «опрема» Милоша. Како га опрема?

На њег меће танану кошуљу,

До појаса од чистога злата,

Од појаса од бијеле свиле.

Речју «танана», «танка» указује се на нешто суптилније, духовније. Кошуља је из два дела. У броју два се објављује све у свету, као позитивно и негативно, као нешто и његова супротност. Злато је више материјализовано и уочљивије од свиле. Златан део кошуље покрива груди, где је средиште човековог ритмичког система, са којим је повезано осећање. Свилени део покрива доњи део тела, где је средиште човекове измене материја, са којим је повезана воља. «Бијела» указује на светлост, то је душевна слика духа. Ова кошуља дакле указује на то, да се више може уочити оно што подстиче осећања човекова, него оно што делује у вољи.

Сад долазе

По кошуљи три танке дечерме,

три јелека која покривају једино средиште човековог ритмичког система – срце и плућа. Ту сад имамо неко тројство, ту долази и нешто треће, нешто што је у позадини објављеног двојства, нешто што преко њих стваралачки делује, а то је мишљење. Ритмички систем је као неки центар, из којег и на који делују човеково мишљење, осећање и хтење – три танке дечерме.

            Затим долази долама са тридесет путаца – опет потенциран број три и то на једном овоју. «Један» указује а јединственог Бога, иако у песми тај број није посебно наглашен. Али број четири указује на стварање. «Четири» је знак нашег космоса, а

Златне токе од четири оке

указују на резултате четвороструких и већих и мањих преображавања. Једно такво мање преображавање исказано је и у раније описане четири протекле културне епохе, пошто се сад налазимо у Петој.

А на ноге ковче и чакшире.

            Ноге и уопште сви удови, као и систем измене материја спадају у област човекове воље. Воља је најмање у човековој свести. Ми нисмо свесни на пример, које све мишиће и како морамо употребити да бисмо коракнули. Осећања су нам више у свести, иако за њих нисмо увек сигурни како настају. Најсвеснији смо у мишљењу. Међутим, помоћу воље човек делује у свету, а она је спутана и покривена «ковчама и чакширама». Овај велики неименовани српски мудрац, који нам је ову песму дао, све то врло добро зна и на најјезгровити начин и у слици даје нам поред осталог и одговор на вековно питање о слободи човекове воље.

А сврх свега бугар-кабаницу,

И на главу бугарску шубару.

            Кабаница и шубара су свакако начињене од овчијег крзна и то по свој прилици црног:

Начини се црни Бугарине.

Оне скривају онај прави, духовни вид Милошев, који тек треба да сине

Као јарко иза горе Сунце.

Он је још скривен оним овојем кад је Сунце било у знаку Овна; потребно је да прво изврши извесне задатке, па тек онда да «сине». Милош је покривен црним, а и браћа су га сјетовала:

«ти се кажи земље Каравлашке»,

дакле «Црне Влашке». Црно је у ствари духовна слика мртвога, а та слика је омотана око, односно покрива целог Милоша тако, да се не види његова права природа.

            «Одевање» Милошево врши сам Вукашин, а сад су ту оба брата:

дадоше му копље убојито

и мач зелен старога Војина.

Сам Војин се нигде не појављује. Он представља оно право ја човеково, које се налази у Духовном свету. Што ми осећамо као своје ја, то је само бледа слика његова, која се појављује у човековој души. То право ја је вековима обрађивало ниже човекове чланове, а сада почиње да се служи душом свести која тек почиње да се образује. Тек преко тог члана човекове душе – душе свести – долази до праве самосвести. Разуме се да је увек било људи који су напредовали брже, а и оних који су напредовали спорије од некаквог «просека», о којем се овде у овим разлагањима увек говори.

«Копље убојито» је Божанска мудрост, која је преко тог вишег ја човековог – Војина – прво изграђивала душу осећаја и душу разума, а сад се она предаје Милошу, да би се човек сад њом свесно служио. Раније се њоме служио само Петрашин ради задовољења Вукашина и то на мање свестан начин. Њоме је Војин утицао и на Вукашина, што се одражавало више на подсвестан начин, али сада би њоме требало све више и искључиво Милош да се служи.

За «мач зелен» смо већ напоменули да је то истина, преко које се једино долази до живота и да се њиме указује на човеков пут. Тај мач Милош вади тек кад треба да позна Роксанду...

Петрашин му изведе Кулаша,

Међедином свега опшивена,

Да Кулаша царе не познаде.

Кулаш је беличасто риђаст или жућкасто црвенкаст коњ. Та боја указује на сјај нечег духовног и живог. То је она права природа човекове телесности коју човек у далекој будућности треба сам да преобрази и подигне на виши степен духовног односно живог. Ту праву природу познаје српски цар Стјепане, Дух српског народа. И ту телесност ошива Петрашин међедином, дакле нечим мрким, нечим запрљаним, нечим земљастим, а са тим земљастим се људски раз-ум једино и бави.

Милош је прерушен у «црног Бугарина» и треба – према сјетовању браће, дакле из подсвесног надахнућа – да се каже да је из Каравлашке и да је служио Радул-бега. Њега и тако прерушеног свати радо дочекују и примају у дружину. Међутим, и они сматрају да је он лош јунак, али се ипак диве његовом коњу. Њега и механџија пред Леђаном гледа с ниподаштавањем. Чуде се њему и Латинке ђевојке, како ли то он може бити царева замјена, кад чак ни хаљина нема. Но цар се још од почетка према њему заштитнички и с разумевањем опходи.

«Каравлашка» указује на неку област која је изван територије на којој се развијала Грчко-римска култура или је бар негде сасвим на периферији. Цар уз то још објашњава:

«Бугарче се спават научило

по планини овце чувајући».

Дух народа се дакле не може преварити да је оно сишло са планине односно из Духовног света и то при изласку Сунца из знака Овна, али «Милош» још није издиференциран као онај који се спушта у српски део човечанства. Радул-бег се помиње и у другим народним песмама као да је из Каравлашке. Пада у очи да је овако опремљен Милош само за Латине «црни Бугарине» - за механџију, за краљевог заточника који је «бијело Латинче», за леђанску краљицу. Код Латина једино онај чудни Балачко војвода зна да то није црни Бугарине и каже да га одавна познаје. За Србе је он увек «млађано Бугарче» - за сватове, за цара Стјепана, за три шићарџије. Латини га гледају с висине, Срби га воле иако га одвише не цене. Код Латина он изазива антипатију, код Срба симпатију. За Латине је он духовна слика мртвога или још нерођенога, за Србе је он рођен, односно у развоју. Разуме се да овде под «Латинима» треба разумети само оне из Леђана, а не оне који су под правим вођством неког латинског редовног Духа народа. Такав Дух народа би и према «црном Бугарину», као и према «Милошу» осећао симпатију, баш као и Стјепан. Наравно да симпатија и антипатија код виших духовних бића и светова имају друкчије значење него код људи.

            Од речи «Бугарин» долазе и речи «бугарити» и «бугарштица». Бугарштице су народне песме, које имају посебне ритмове и мелодије и које су Срби бугарили и далеко изван Бугарске. И из тога се види врло присна веза између Срба и Бугара. Ако посматрамо огромну област коју насељавају словенски народи, Срби су као неки њихов клин утиснути у центар Грчко-римске области, а Бугари су као некакав њихов наставак и као некаква спона с тим огромним словенским простором. Остали истурени Словени се протежу и више се додирују са германским народима, који кад је Сунце било у знаку Ована још не долазе до свог изражаја. Они германски народи који треба да приме и пренесу плодове Грчко-римске културе у следећу, Германску културну епоху, они у то време надиру у области Римског царства са севера, насељавају их и мешају се са романским становништвом и примају романске језике – «полатињују се». То су Ломбарди, Франци, Бургунди, Вандали и други народи и племена, од којих неки продиру чак и преко данашње Шпаније и Гибралтара у Африку. За разлику од тих германских народа који губе свој германски језик, Срби задржавају свој словенски. Они остају као неко словенско језичко острво – или полуострво ако се узме у обзир бугарски – можда баш због тога што се налазе у средини између грчког и латинског језичког подручја и пошто долази до цепања Римског царства на Источно и Западно. Али само «можда»! Разлози су ту много дубљи, а ово је само спољашњи привид.

            Ако се посматрају сва спољашња кретања разних народа и раса и њихова прожимања и преплитања – па макар само у Европи – то постаје све врло сложено, а сем тога прелазило би и оквире ових излагања. У сваком случају види се, да германска раса и народи који треба да воде и даду печат следећој, дакле нашој данашњој културној епоси, дубље срастају и делимично се стапају са грчко-римским народима. Словенска раса и народи који треба да воде и даду печат наредној културној епоси делимично се стапају и срастају са германским народима и то посебно у овој данашњој културној епоси. Са таквим прожимањем и делимичним стапањем разних раса једино је и могућ прелазак у из једне културне епохе у другу, јер ту је питању еволуција и континуитет. Не руши се и не ишчезава једна култура да би онда после ње настала друга, него се оно што је у једној било добро прима у моменту кад та култура губи виталност и пропада, па се онда на то надограђује нешто ново. У томе увек учествују сви народи – сваки на неки свој посебан начин. У томе увек учествују и они народи који нису посебно назначени као водећи у некој културној епоси. Сваки народ даје неки свој допринос у развоју читавог човечанства. Отуда имамо и толику разноврсност и богатство стварања у тим разним културама. Сваки народ, а и сваки поједини човек даје неки свој допринос том величанственом раду и стварању које се обавља преко читавог човечанства – обављају га висока Божанска бића.

            Ту сад имамо одговор и за то, зашто Срби остају као изоловано острво у Грчко-римској култури. Они нису предодређени да развијају или боље речено да дају печат овој садашњој Германској култури, култури душе свести, већ су одређени да заједно са другим словенским народима дају печат култури која треба да развије следећи члан човековог бића – дух сам. Али и они су морали да приме плодове Грчко-римске културе, а и да душу свести развијају у току Германске културне епохе – само на неки свој специфични начин, на специфични начин какав ће бити потребан да оплоди следећу културну епоху. То је мисија Српског народа: ДА НА СВОЈ СПЕЦИФИЧАН НАЧИН ОПЛОДИ СЛОВЕНСКУ КУЛТУРНУ ЕПОХУ.

Тиме се могу објаснити и «трагедије» кроз које је пролазио Српски народ. Мећемо под наводницима «трагедије», јер за вишу Божанску промисао, као и за сам српски Дух народа то нису у људском смислу трагедије, то су жртве из којих треба да настане нешто величанствено ново. Српски народ није смео да се превремено развија ни у Грчко-римској ни у Германској културној епоси, али је зато ипак морао да се венча са Роксандом:

«онакове у Србина нема!»

А и Милош је имао и има да прође кроз тешка искушења и борбе... Док не сине

... ... у пољу зелену

као јарко иза горе Сунце»

И док пред цара не «баци Балачкову главу»... Тек ће тад моћи да се повуче «граду Вучитрну» и да учини место, т.ј. да преда водећу улогу духу самом, у време кад ће се човечанство већ врло много преобразити и кад дух сам буде улазио у човека.

* * * * * * *

            Браћа, дакле душа осећаја и душа разума које у подсвести инспирише мајка, дају упутства Милошу, односно души свести шта треба да каже кад достигне сватове:

«Служио сам бега Радул-бега,

не шће мене службу да исплати,

пак ја пођох у свијет бијели,

да ђегођи боље службе тражим;

пак сам чуо за свате цареве

и присто сам незван за сватови

рад^, комада љеба бијелога

и рад, чаше црвенога вина.»

            Из душе осећаја – Вукашина говори неки инстинкт, неки осећај за оно право што треба да се ради и то је уобличено и допуњено помоћу душе разума – Петрашина. Све то не онако јасно и свесно како треба да дође преко Милоша, али исправан импулс је ту – импулс мајке – и тај импулс и Милош прихвата. Ни ове речи овде не значе никакву превару нити подстицај Милошу да се нешто претвара. Употребљени су сликовити изрази, а не оштри интелектуалистички појмови какви почињу да се развијају тек од почетка развоја душе свести – Милоша. Милош стварно долази из некакве земље Каравлашке и од некаквог Радул-бега, из некаквог вишег Духовног света где није могао добити никакву «плату», јер се он може развити тек у овом нижем, у овом чулном, у «бијелу свијету», где једино може «боље службе» наћи. Овај Милош је дошао у «свате цареве», дакле у онај народ који Стјепан води, дошао је да се споји са тим народом. Из осећаја и извесног разумевања за истину, јер су та два дела душе већ развијена у ранијим културним епохама, Вукашин и Петрашин упућују Милоша да се причести, да прими тело и крв Христову код Духа српског народа, да пође за њим

«рад^, комада љеба бијелога

и рад^, чаше црвенога вина.»

            Није то никаква фраза или превара. Милош, представник самосвести коју је човек добио као дар, као непосредну последицу Мистерије на Голготи, дакле човек у пуној будној свести, треба да увиди и у чулном свету, да је комад љеба бијелога тело Христово, а чаша црвенога вина крв Христова. Иако је и до сада – само несвесно – јео тело Христово и пио крв Христову, човек сада тога треба да буде свестан. То је главни задатак Милошев код српског цар Стјепана, задатак који произилази из ранијих културних епоха, као какав наставак. Душа свести која треба код Српског народа да се развија и то изоловано од главних носилаца развоја душе свести, дакле изоловано од германских народа, главни задатак има да човек буде свестан тога ДА СА СВАКИМ ЗАЛОГАЈЕМ КОЈИ  УЗМЕ ЈЕДЕ ТЕЛО ХРИСТОВО, ДА СА СВАКИМ ГУТЉАЈЕМ КОЈИ ПИЈЕ, ПИЈЕ КРВ ХРИСТОВУ. Разни германски и други народи имају душу свести да развијају на различите начине. Али Српкси народ на овај. То нам поручује и велики неименовани српски мудраац који нам је ову песму исппевао. Ако Српски народ тај задатак испуни, он ће моћи да да исправан импулс и допринос следећој, Словенској културној епоси, у којој треба да буде развијен исправан однос према Христу. Због тога он као да «прескаче» Пету културну епоху, у њој треба да буде као притајен, и он импулс Мистерије на Голготи који се догодио у Четвртој епоси као да непосредно треба да пренесе у Шесту епоху, да тај импулс пренесе што више непрерађен и непомућен.

            Да тако нешто постоји у Српском народу, то смо видели из такозваних «трагедија», у ствари жртава, кроз које је Српски народ пролазио, пролазио по узору на Христа – без тежње за осветом и са безграничним праштањем,

«рад^, комада љеба бијелога

и рад^, чаше црвенога вина.»

            Али такав подстрек човек мора да тражи из сопствене слободе, то ни дух народа не може наметнути:

«и присто сам незван за сватови».

Јер Христа човек може примити само као слободно биће. Други велики духови човека маме или нагоне да пође њиховим путем. Христос само пружа руку, ако човек хоће да пође за њим, ако из своје слободе то хоће. Али тежак је тај пут:

«Чувај добро дизгин од Кулаша,

јер се Кулаш јесте научио

путовати с коњма царевијем.»

            Ту нижу, телесну човечију природу човек мора добро да зауздава и да њоме влада у пуној свести, јер се лако може изгубити у гомили онда кад треба да развија самосвест. Та нижа природа се и наслеђује од предака још из прастарих времена, али њу човеково ја треба да искористи и потпуно индивидуално преобрази у сасвим далекој будућности у најдуховнијје облике свога бића.

            Милош слуша браћу и сватови га дочекују са добродошлицом. Међутим, док није будан:

Како дизген ослаби Кулашу,

Диже главу оде кроз сватове,

Обаљује коње и јунаке,

Докле дође коњма царевијем.

            Та нижа човекова природа «диже главу», она преовлађује, делује подсвесно, прави неред и сурово се пробија напред. Лале шћаху да га бију, али цар га брани, јер зна да Милош још није довољно ојачао и будан, тек је сишао из Духовног света, а Сунце је тек скоро изишло из знака Овна:

«Бугарче се спават научило

по планини овце чувајући.»

Лале су дворани, дакле у служби цара. Док везир Тодор представља мудрост, Лале представљају моћ у Српским народу, а сам цар Стјепан представља љубав.

            Милош мора бити «будан» да би господарио Кулашем – својом телесношћу. Међутим, овде је у питању нека будноћа, при којој се могу сагледати цару очи чарне. То је у ствари неко пробуђење у Духовном свету, при чему се може сагледати Дух народа са његовим помоћницима, те од њега добити неки непосредни подстицај. У поређењу са том будношћу обична дневна свест јесте у ствари «спавање», а такву врсту «спавања» је Милош  имао још и пре свог првог силаска из Духовног света:

Злу науку Милош научио

Код оваца у Шари планини,

Поспавати свагда око подне.

Овим се показује да је душа свести човекова још пре него што је Сунце изишло из знака Овна на неки начин просијавала из Духовног света, постепено се у чулном палила и спуштала у човека. То није био тренутни догађај, већ се то спуштање постенено вршило и врши, а тек у току проласка Сунца кроз знак Риба треба она у потпуности да дође до изражаја и да се развије до савршенства.

            Но, ако та душа свести треба стварно да господари Кулашем, то може бити једино ако се сагледа права природа те човечије телесности. То је врло далек пут и може се једино постепено и с великим напором обављати, а импулси за то се морају црпсти из Духовног света. Први такав непосредни подстицај приказан нам је речима:

Кад се прену Милош Војиновић,

Те сагледа цару очи чарне,

Кулаш иде с коњма царевијем,

Цар својим погледом указује Милошу на то шта треба да ради; он треба индивидуално да ради на својој телесности, која тиме треба да се што више о самостаљује од наследних особина – да не иде с коњма царевијем. Милош то прихвата и

Удара га оштром бакрачлијом,

По три копља упријеко скаче,

По четири небу у висине,

Унапредак ни броја се не зна;

Из уста му живи огањ сипа,

А из носа модар пламен суче.

            Бакрачлија је стремен, узенгија направљена у бакру. Бакар се повезује са Венером, планетом која је најближа Сунцу (у доцнијим временима су замењени називи за планете Меркур и Венеру). Да би човек исправно могао да се служи моћима Венере у својој телесности, он себе мора васпитавати у скромности, скрушености и несебичности. Милош са највећим напором и у скрушености ишћерује Кулаша из сватова и иде чак на њихово зачеље. Али он њиме још не влада:

«ни овога умирит не могу».

Кулаш скаче и упријеко и у висине и у напредак да се ни броја не зна. Међутим, под ударцима бакрачлије:

Из уста му живи огањ сипа,

А из носа модар пламен суче.

            Живи огањ је тек почетак, тек наговештај обликовања онога што човек у далекој будућности треба да добије од свог преображеног животног, етерског тела, а модар пламен оно што ће у још даљој будућности човек добити од свог преображеног физичког тела. То су највиши, духовни чланови човековог бића које човек са својим ја треба да оствари радећи на својој телесности.

            Међутим, Милош пре тога мора да прође и кроз разна искушења и да обави разне задатке, да би стекао извесне способности. Тек кад човек почиње да се ослобађа и издваја као индивидуалност, тек онда на њега наваљују разна искушења. Милош је отишао на зачеље сватовима и

Кад су били до Клисуре близу,

Изосташе до три шићарђије,

Па говоре Милош-чобанину

            Шићарџије су кушачи који сачекују Милоша код Клисуре, дакле код теснаца кроз који Милош мора да прође, он не може мимоићи кушаче. Пада у очи да кушачи нису на коњима – они нису са телесношћу као човек, већ су то чисто духовна бића која делују у унутрашњости човековој. О њиховим кушањима је већ у почетку било говора. Овде бисмо само скренули пажњу на три кушње којима је човек изложен. Иако је у песми наведено да сва три шићарџије заједнички покушавају да измаме коња од Милоша – два имају име, а трећи га нема – ипак су овде у питању три врсте кушања.

            Једно долази од оног кушача који човека мами у неки лепши и «бољи» свет:

«Даћемо то коња још бољега».

            Друго долази са две стране, од којих једна нуди новац, а друга златан сјај на њему:

«и још приде стотину дуката».

Треће долази од оног кушача који натерује човека да једе, да би опстао на Земљи:

«и сувише рало и волове,

пак ти ори, те се љебом рани».

Прво кушање подстиче човекову гордост, жељу да се има нешто боље и лепше. Томе се Милош супротставља скромношћу, смерношћу, задовољавањем оним што има:

«Бољег коња од овог не тражим,

ни овога умирит не могу».

Злато је у вези са Сунцем, а са Сунцем је у вези светлост и мудрост. Новац је представник онога што је човеку потребно за његов физички опстанак на Земљи. Она мудрост која долази од «Светлоноше» прожета је себичношћу и гордошћу и одвлачи човека од његовог рада на Земљи. Новац човека на неки начин вуче још више ка Земљи. У дукатима те две снаге делују некако једна на супрот другој, те се слабе или потиру. Милош не прихвата дукате и одбија ово друго кушање, јер зна да се његова права суштина не може изразити ни у мери ни у броју:

«Што ће мене стотину дуката?

На кантар их мјерити не знадем,

А бројем их бројити не ум^,јем».

Треће кушање долази једино од «Кнеза овога света», неослабљено као код дуката Светлоношом. Стога је најјаче. Против Светлоноше који код човека подстиче гордост човек се може борити смерношћу. Истовремено деловање Светлоноше и Кнеза од овога света се на неки начин потире и држи у равнотежи, те се лакше савладава. Али ако човека нападне Кнез од овога света, онда је то најјаче кушање за човека, јер човек се мора хранити да би извршио задатке на Земљи. Томе се може одолети само уз помоћ Христову, са којим Кнез од овога света од после Мистерије на Голготи мора да дели власт на Земљи и који ту власт он Кнеза све више отима. Отуд и та изванредна сличност између речи Исусових: «Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих» - како то наводи Матеј (Мт. 4, 4) – или «неће живљети човјек о самом хљебу, него о свакој ријечи Божијој» - како то наводи Лука (Лк. 4, 4) – са речима Милошевим, којима овај одбија то треће кушање:

«што ће мене рало и волови?

Мене није ни отац оаро,

Пак је мене хљебом одранио.»

Како се Милош против овог кушања бори, види се из начина како он пуни зобницу свога Кулаша и како од механџије он узима вина. Од Кнеза од овога света храна и пиће се морају отимати, да би човек извршио свој задатак. Њега човек не сме служити ради зоби и вина, он то од њега мора отимати, отимати уз помоћ Христову. То човек у овој културној епоси мора свесно чинити, чинити као индивидуа, а не у гомили. Али последица тога  је:

Зоб изиђе коњма царевијем,

Нема ништа коњу Милошеву.

А ни механџија му не даје вино, јер вели:

«за те нису чаше позлаћене!»

                                                                           * * * * * * *

            Како се Милош обрачунава са кушачима – са шићарџијама? У овом случају он не скида бакрачлију, не служи се скрушеношћу, смерношћу и несебичношћу, јер се мора као индивидуа с њима разрачунати и победити их:

Они мисле бaкрачлију скида,

Ал^, он скида златна шестоперца...

            Дакле, испод мрке, земљасте међедине Милош скида златна шестоперца. Откуд Милошу тај топуз, кад му га браћа приликом опремања нису дала? Браћа су му од оружја дала само копље и мач. Нису му дала ни топуз ни лук и стријелу који се доцније помињу. Нису му дала ни оно драго каммење које просипа пред трима ђевојкама, кад је требало познати Роксанду. То је морао он сам на неки начин стећи и то у овој садашњој културној епоси, петој после атланског потопа.

Златни шестоперац је Милош употребио да одбије од себе шићарџије, да се они по више пута преметну, а доцније га употребљава да дочека копље краљева заточника и да га њиме пребије. Он га употребљава и да Балачка војводу избаци из седла. У свим тим борбама златни шестоперац има пресудну улогу и на то у ствари указује број шест. Управо у Шестој културној епоси људи ће се разделити на оне који иду даљим развојем и на оне који ће заостати. Златни шестоперац у руци Милошевој представља уједно и мудрост и моћ и то оне које је задобила сама душа свести човекова и које она треба свесно и исправно да употребљава, да употребљава против погрешно усмерене мудрости која долази од Светлоноше и против погрешно усмерене моћи која долази од Кнеза од овога света. Оваква погрешна мудрост и оваква погрешна моћ испољавају се и преко шићарџија и преко краљева заточника и преко Балачка војводе и њих треба да победи исправна мудрост и исправна моћ човекове душе свести.

Пре обрачуна са шићарџијама Милош се само прену,

Те сагледа цару очи чарне.

Он је од тог високог духовног бића само примио исправан импулс, који је овај дух дао са пуно љубави и заштитнички према млађаном «Бугарчету». За мејдан са заточником леђанског краља он од српског цар-Стјепана тражи одобрење, али га не слуша кад му овај саветује:

«Не нос^,, синко, копље наопако,

већ окрени копље у напредак,

јер ће ти се смијати Латини.»

Тражи одобрење и за прескакање три коња витеза, али опет не слуша цара и не скида бугар-кабаницу. Да устрели кроз прстен јабуку он не чека позив преко телала, већ сам одмах иступа и пита цара за одобрење. За препознавање Роксанде он чује цара кад се вајка:

«Јао мене до Бога милога!

Надмудрисмо и надјуначисмо,

Пак нам оста цура на срамоту!»

Чује га и одмах се сам нуди да је препозна. А за заустављање Балачка војводе Милош Војиновић сам узима иницијативу, он цару Стјепану указује на опасност и он сам застаје да би заштитио сватове.

            Златни шестоперац, стрела и златна тетива, бурме и прстење, ситан бисер и драго камење јесу у ствари више способности, оне које Милош сам стиче, а из њих се види човеково напредовање у епоси развоја душе свести. У тој епоси човек све више развија своје умне способности, знање му се све мање ослања на вери, развија се интелектуализам са својим хладним и мртвим појмовима који му омогућавају да дође до самосвести и до осећаја слободе. Затим те хладне, те мртве, али уједно и егзактне, математичке појмове треба човек сопственом снагом – помоћу Духа Светог – да оживи. Сазнање треба да се прожме љубављу, да у себи осети и унутрашњу светлост и унутрашњу топлоту, да схвати Павлове речи: «А ја више не живим, него живи у мени Христос.» (Гал. 2, 20).

            С друге стране, из односа према српском цар-Стјепану види се постепено ослобађање и осамостаљивање човечије индивидуалности, чак и у односу на свој Дух народа. Тиме човек долази до опште човечанског, до Христовског, јер Христос обједињује читаво човечанство, он је далеко изнад свих духова народа.

            Сем тога, Милош и дарује српског цар-Стјепана, а и цар њему даје уздарје. Прво му дарује главу краљевог заточника и његовог Дората, а као уздарје добија «небројено благо». Затим му дарује три коња витеза, а за то не добија никакво уздарје. Онда му дарује од злата јабуку и на то:

Лијепо га царе обдарио.

Затим он доводи цару и његову вереницу Роксанду, коју је он претходно обдарио, пошто она

Сави скуте и свил^,не рукаве,

Пак покупи бурме и прстење,

Ситан бисер и драго камење.

А после тога:

Цару даде Роксанду ђевојку,

И даде му једну уз Роксадну,

А трећу је себе уставио.

А на то, као највеће уздарје:

Цар Милоша међу очи љуби,

И на крају:

Пред њег^, баци Балачкову главу;

Цар му даде хиљаду дуката,

Па одоше бијелу Призрену.

Овде пада у очи да је Милош одсекао све три Балачкове главе, а само једну дарује цару! Шта је било са друге две?

            У сваком случају имамо овде три врсте «блага» или «дарова». Једну Милош стиче – рекло би се «изнутра» - вади их негде испод бугар-кабанице другу осваја «споља» и – са изузетком друге ђевојке – све то предаје цару. Трећу врсту добија он од цара као награду. Сви ти дарови или таленти стичу се у сватовима комадима хљеба бијелога и чашама црвенога вина. Ти дарови, то напредовање и ослобађање човеково, морају се задобити у физичком свету, човек их мора стећи у својој телесности, у својој телесности он мора прочистити своју душу. Отуд, поред осталог, и та борба Милошева са шићарџијама. Милош на Кулашу гони шићарџије који нису на коњима. Они су бестелесна, духовна бића која нападају на човека кад се налази у телу. Њих Милош не може да убије, него само да их «преметне» својим ударцима и отера тамо где би било њихово право место, у њихова «питома» места, дакле у места где они не могу да дивљају, као што то чине у човековој души када је захвате.

            Ђаковица Вук је представник Кнеза од овога света. Он се три пут преметне – онолико пута колико копља Кулаш у напредак скаче кад га Милош удара бакрачлијом. Нестопољче Јанко је представник Светлоноше и он се четири пута преметне – онолико пута колико копља Кулаш у висину скаче. Неименовано момче Пријепољче се преметне седам пута – дакле колико Вук и Јанко заједно. То упућује на оно заједничко кушање преко дуката. Скакање Кулаша упријеко упућује на кретање по Земљи и то не у правој линији, при Земљи за коју човека прикива Кнез од овога света и који човеку пружа одговарајући отпор, тако да он не може ићи право напред. Скакање Кулаша у висину представља кретања под утицајем Светлоноше, који човека тежи да одвуче са Земље «небу у висине» и који човека такође омета у идењу правим путем. А што Кучаш скаче

У напредак ни броја се не зна,

то представља човекову еволуцију кроз врло дуго време, где с обзиром на поменуте отпоре и не зна колико ће Кулаш морати да скаче, кроз колика утеловљења.

* * * * * * *

           

Има седам главних грехова, који човека одводе од правог пута. Три потичу од Кнеза од овога света:

• Среброљубље

• Разврат
• Неумереност у јелу и пићу

Четири потичу од Светлоноше

• Гордост
• Завист
• Гњев
• Очајање

Да би се Ђаковица Вук три пута преметнуо, потребно је да се греси који од њега потичу победе следећим врлинама:

·         Дарежљивошћу

·         Моралном чистотом

·         Умереношћу

Да би се Нестопољче Јанко четири пута преметнуо потребне су следеће врлине:

·         Смерност

·         Милосрђе

·         Трпељивост

·         Молитва.

Гроздови у Ђаковици представљају храну, али и могућност опијања. Јабуке у Нестопољу упућују на први грех, кад је Змија завела Еву, па Адама. Ђевојке у Пријепољу су невини, такође бестелесни посматрачи читавог овог збивања, невини јер не учествују у ова два начина завођења човека.

«Пријепоље», «прије-поље», «поље које било прије» - то је она душевно-духовна раван која је претходила земаљској, физичко-чулној. Тамо је место обојици кушача, обојици заводника – не у човечијој души. Они су човекову душу захватили и од њих човек треба да се ослободи «златним шестоперцем». Да одбрани и своју телесност, свог Кулаша, и да ту телесност учини бесмртном, да васкрсне Кулаша у оном живом огњу и у оном модром пламену, који се појављују под ударцима оштре бакрачлије у Милошевој руци:

           

                                    из уста му живи огањ сипа,

а из носа модри пламен бије

«Нестопољче», «несто-поље», «нестало поље»... Нестопољче Јанко, онај Светлоноша је тај који је «завео» човека, који је учинио да из његових духовних очију нестане оно духовно-душевно поље, у којем је раније боравио, дајући му да једе од дрвета сазнања добра и зла. Он га је повео у то да искуси смрт, да му се отворе физичке очи и да затим постане као један од богова.

«Ђаковица» значи место где се налазе ђаци. То је онај физичко-чулни свет, којим господари Кнез од овога света. У том свету људи бораве као ђаци, у њему – издвојени од погледа на узвишена Божанска бића – они треба да науче шта је добро, а шта зло, да остваре у потпуној самосталности, без икаквог притиска узвишених Божанских бића, своју пуну слободу и да из своје слободе пођу или путем Христа или против њега.

Није произвољно давао имена овај узвишени српски мудрац...

* * * * * * *

Тако пречишћен, одбивши нападе кушача стиже Милош за сватовима бијелу Леђану. Први задатак му је да се сам и у пуној свести побрине и за зоб и за вино – не да чека да то једноставно добије као остали сватови. Зоб једноставно граби

Од зобнице једне те од друге,

па затим вино тражи од механџије. Механџија, који је свима са поштовањем давао вино, са презрењем одбија да «црном Бугарину» успе вино у чаше позлаћене. За њега је Милош неки непознати и неугледни странац, јер Милош не потиче из оне културне епохе којој сви остали припадају, а још се и не може сагледати његова вредност, него тек кад га «лако удари». Тек онда «млади механџија» хоће да га услужи и

«ако цару нећени достази.»

            Млади механџија, који је негде пред Леђанима, на неки начин први препознаје Милоша. Није то у питању само страх због чега га механџија сад ословљава са «Бугарине» а пре тога са «црни Бугарине». Он као «млад», дакле не потпуно укорењен у Грчко-римској култури, већ на њеном преласку у нову културну епоху – што се види већ и по том што је он негде у пољу испред Леђана – он као први препознаје донекле Милоша, али тек кад је овај

три му зуба у грло сасуо.

            Зуби – као уосталом све кости – јесу нешто, у чему и то на исправан начин делује Кнез од овога света. Кнез од овога света леди Леђан и његове Латине. Од њега потичу све обмане и илузије које нама долазе из спољашњег света. Избијањем зуба његова моћ је ослабила у младом механџији и зато он сад бар делимично препознаје Милоша.

* * * * * * *

Тако протиче први дан пред Леђаном, односно ноћ:

Док се Милош мало поначини

У том свану и ограну Сунце.

           

И сад почињу и императивни захтеви из Леђана, који као да потичу од латинског краља Мијаила, а којима мора да се покорава српски цар Стјепан. Кнез од овога света је тај који леди Леђан. Он је врло моћни дух, са којим се мора рачунати ако нешто у чулном свету треба да се оствари. А читава та «женидба» и одвођење Роксанде мора се догодити преко чулног, а не само у Духовном свету. И то се мора догодити преко човека. Краљ Мијаило се такође покорава том Кнезу од овога света кад треба да се на физичком плану изврши оно, зашта је сам Мијаило дао сагласност и преко књиге и преко Тодора везира – али на духовном плану. Дакле, његова добра воља за давање Роксанде је ту, али и он се мора покоравати извесним законитостима физичког света које потичу од Кнеза од овога света. Сам тај велики дух који је означен као краљ Мијаило ни у којем случају није варалица, али та борба коју у његово име треба да воде и Латини против Кнеза од овога света да би се његова жеља извршила на физичком плану, та борба са свим препрекама које Кнез ставља, она тим нижим члановима човечије душе – двојици Војиновића – свакако изгледа тако да кажу:

Латини су старе варалице

Ујака ће нашег погубити,

а незвани ићи не смијемо.»

Ти задаци које објављује «са града Латинче» јесу препреке које се стављају човеку у остваривању воље цара Стјепана и краља Мијаила, а њихово савлађивање значи напредовање душе свести и њено усавршавање и стицање извесних способности. Чак ни питање које краљ поставља Балачку војводи:

«О Балачко, моја вјерна слуго,

можеш ли се у се поуздати

да рашћераш кићене сватове

и да отмеш Роксанду ђевојку?»

не значи да је краљ против давања Роксанде. Он само пита, јер зна да је и то задатак који према некој вишој промисли Милош мора да испуни. Уколико и има у томе неке жеље да задржи Роксанду, то је под господарењем Кнеза који леди Леђан. С друге стране, у целој овој драми са латинске стране не учествује нико ко би одговарао Милошу – души свести. У Леђану су само људи који су на степену развоја два Војиновића и у томе се разликује Леђан од читаве латинске, односно Грчко-римске културе, која такође у исто време добија и неког свог Милоша који треба да је препороди и преведе и Латине у епоху развоја душе свести. То и јесте читава трагика Леђана, јер Леђан представља културу која је донела велике плодове човечанству, али у време силаска Милошева «са планине» и «од оваца» пропада и одумире – леди се. Њу разара Кнез од овога света.

Код леђанске краљице – која представља душевност тог народа – жеља да се «цура» задржи долази више до изражаја, па макар цура припала и том чудном Балачку:

«Иди, слуго, Балачко војвода,

те ми отми цуру од Србаља,

а ја ћу је тебе поконити.»

Овде видимо да краљица увиђа да постоје само две могућности: или ће Роксанда припасти Србима или Балачку војводи. Ту се види једна виша светска законитост, а обичном разуму, односно раз-уму би све то изгледало потпуно нелогично и апсурдно: почевши од давања Роксанде по књигама, па све до покушаја и жеље краљичине да је чак радије да Балачку. У сваком случају и краљ и краљица на неки начин раде у том смислу да спрече одвођење Роксанде, јер – како каже Милош за Балачка војводу:

«краљ га рани седам годин^, дана

да рашћера кићене сватове

и да отме Роксадну ђевојку.»

Краљ га у ствари и хотимично и намерно храни, јер Балачко у Леђану налази своје право место.

* * * * * * *

            Први задатак који објављује «са града Латинче» јесте позив «на мејдан јуначки» са краљевским заточником:

«или нећеш одавде изићи,

ни извести свата ниједнога,

акамоли Роксанду ђевојку!»

            Српски цар Стјепан тај позив без икаквог изненађења и поговора прихвата, прихвата као неки неумитни услов, иако је Роксанда већ и испрошена и прстенована уз сагласност краља Мијаила и то само под условом да цар не доведе два Војиновића, а цар је и тај услов испунио.

            Ко је тај краљев заточник, тај «млади заточник» како га назива Стјепан или «бијело Латинче» како га зове Милош? Он је свакако највреднији од свих Латина из Леђана, чим је краљ њега изабрао. Он «сједи под шатором», има Дората – дакле мрког коња – и копље. На њему су и побоље хаљине. Има и сабљу, коју помињу и Латинке ђевојке а и он сам, али коју он уопште и не употребљава. Са града је Латинче повикало:

«изишо је краљев заточниче».

Међутим, кад овај заточник хоће да побегне у град:

Ал, леђанска врата затворена.

Да ли би се та врата отворила, да је он цареву замјену погубио? А шта би тад било са сватовима, шта би се десило да је заточник Милоша погубио?

            Видели смо већ да је Леђан оно што је слеђено у Грчко-римској односно латинској културној епоси, оно што је – достигавши максимум свога развоја - почело да опада, а у време изласка Сунца из знака Овна већ потпуно завршило своју велику улогу у развоју човечанства. У том Леђану се налази као конзервисан и тај најлепши плод ове културе, плод којим треба да се оплоди Српски народ – Роксанда. Она је као семе које није изгубило снагу клијања и које ће проклијати, ако падне на плодно тле.

            Насупрот Роксанди имамо оно што је такође конзервисано у тој култури, али што представља као неку поларност Роксандиној лепоти. То је онај храбри, разметљиви, охоли и силни јунак, у добре хаљине обучен, са помамним Доратом, онај који ће први копље бацити и одмах покушати да побегне – непокушавши да употреби и сабљу. Док је Милошев Кулаш опшивен међедином и тиме споља, привидно постао мрк, заточников Дорат је сам по својој природи исте боје, дакле некако земљасте боје, материјализован, без праве духовности. И код краљевог заточника коњ представља његову телесну природу, а та његова мрка боја значи да је потпуно под влашћу Кнеза од овога света, док је Милош само привидно. Његове добре хаљине су само заостали, спољашњи сјај латинске културе. Копље представља ону божанску мудрост која се делимично спустила у људе, то је оштроумље и снага разума, која је ушла преко појединих народа. Заточник је добио копље из Леђана. Милош од браће. Заточник је млад и бијел, он је такође ушао у, односно припада новој културној епоси као и Милош, али пошто потиче из Леђана он није представник душе свести, он је развијен само до душе разума. Леђанска латинска култура није способна да се сама развија даље, али је њена душа разума развијенија далеко више него код Срба или Бугара, иако су и ови прошли исту културну епоху, у којој је претежно развијана душа разума.

            Тек кад се све ове ствари имају у виду, могу се схватити сви ти драматични догађаји и поступци око извршавања првог задатка или услова, који је постављен српском цар-Стјпану за одвођење Роксанде.

            Треба мејдан дијелити са леђанским представником душе разума. Српски цар-Стјепане пушта телала у сватове,

Ал^, се нитко наћи не могаше.

Нитко томе није дорастао и сад се цар вајка:

«Сад да су ми два сестрића моја,

Два сестрића, два Војиновића».

Они су као синови Војина и Стјепанове сестре највише развили душу осећаја, односно душу разума, па цар помишља да би се једино они могли супротставити леђанској храбрости и разуму. То је на нивоу народа као целине. Но:

Милош иде, а Кулаша води

До пред шатор српског цар-Стјепана

Милош није на Кулашу кад ступа пред шатор. Шатор показује да се то догађа у Духовном свету, па ни Милош тај сусрет са царем не може имати у својој телесности, него само кад је изван ње. Цар прихвата Милошеву понуду – односно «млађаног Бугарчета» - «Ал^, није прилике». Милош је тај који делује из човекове слободе и то чак ни тако велики дух, Дух српског народа, не може оценити какав ће бити његов успех. Он једино зна, да се против латинског осећаја храбрости, оштроумља и разума – заточниковог копља – мора борити српским осећајем храбрости и разумом, разумом народа као целине, те зато говори Милошу:

«Не нос^,, синко, копље наопако,

већ окрени копље у напредак,

јер ће ти се смејати Латини.»

            Међутим, Милош је свестан да српском храброшћу и разумом он не може победити латински. Зато, кад је узјахао Кулаша – ушао у своју телесност – он заметне копље наопако. Он ради као човечија индивидуалност која се ослободила припадности духу народа, те каже:

«Чувај, царе, ти господства твога».

Он зна да се латинском разуму он може супротставити само «златним шестоперцем» - снагом коју је он сам стекао, не осећањем храбрости и разумом који му долазе из ранијих културних епоха, преко духа народа и не свесно.

            Латинке ђевојке су зачуђене Милошевом појавом. То је нешто што оне дотле нису ни виделе ни могле замислити. Царев заменик чак «ни хаљина нема». Оне су навикле само на оно што је било лепо, што је било врло лепо, али је остало конзервисано. То ново што доноси Милош јесте још сасвим неугледно, још је тек у зачетку:

Немаш на што сабље извадити,

Нит^, је имаш о што крвавити.»

            Краљев заточник је под шатором, Дората је свезао за копље. Он је као у неком уснулом стању свести из којег га Милош дозива. Код старих Латина се још није појавила и дошла до изражаја самосвест, која је везана за душу свести. У латинском језику се не каже «ја» (односно «его»), кад човек говори о некој радњи коју сам врши. У Германској културној епоси они народи који њој дају главни печат морају увек да на свом језику кажу «ја». Српски народ је негде на средини - «ја» се може употребити, а и изоставити. «Ја» се појављује и у српским списима из времена пре преласка Сунца из знака Овна у Рибе (на пример, код Теодосија и Архиепископа Данила II – ову би ствар требало ближе испитати, т.ј. који је најстарији српски документ са «ја»). Отуда представник оног латинског дела који је слеђен, т.ј. остао на нивоу Грчко-римске културне епохе, не може ни да позна да са Милошем долази и нешто ново у човечанство. Зато он и презире то ново, то што му је «црно», јер на њему нема «хаљина» по којима се дотле познавала она нижа душевност човекова. Тек кад се Милош ражљути и запрети да ће узети његове «хаљине», одраз његове већ слеђене културе која се на њему испољава, тек онда се он као пробуди,

Пак посједе помамна Дората.

Тек тада краљев заточник као да наслућује каква му опасност прети, те одмах свом силином први баци копље. Баци копље, које Милош дочекује златним шестоперцем. Силина којом је копље бачено и крути и тврди отпор, који је пружио златни шестоперац види се по томе, што копље није ни одбијено или склизнуло нити надвоје пукло:

Пребио га на три половине.

Оно се од страшног замаха просто здробило на чврсто и круто држаном шестоперцу.

            Не говори узалуд или само да би некако правдало свој страх бијело Латинче:

«лоше су ми копље подметнули».

Краљев заточник није нити може бити страшљивац. Али он ипак бежи и непокушавајући да употреби сабљу. Он увиђа да му је леђанско копље лоше за борбу са неком новом снагом, коју он до сада није познавао. Он је због тога збуњен и помишља да би у Леђану морало бити и боље копље, ако се тој снази треба супротставити. Оно што је пре бацања копља само мало наслутио, то сад код заточника долази до јасне свести. Тај страховити ударац у којем је његово копље било здробљено као да пали и његову самосвест. Међутим у оном слеђеном делу латинске културе нема места за душу свести – леђанска су врата затворена. И тако краљев заточник гине од српског копља, које је свакако лошије од латинског.

            Да су са царем пошли само Вукашин и Петрашин, њих би краљев заточник сигурно погубио. Погубио би и Милоша да је био наоружан само копљем, а не и златним шестоперцем – оном снагом у рукама душе свести, коју је она сама изборила. У том случају Српски народ би остао сједињен с том слеђеном латинском културом и не би могао да добије и са собом понесе оно дивно њено семе којим треба да се оплоди:

«ваља ићи мегдан дијелити,

или нећеш одавде изићи,

ни извести свата ниједнога,

акамоли Роксанду ђевојку!»

Чак и да је Милош без употребе златна шестоперца погубио заточника, последица би била иста: Српски народ би остао на степену развоја Грчко-римске културне епохе, потпуно би се спојио са Леђаном. У Милошу и златном шестоперцу у његовој руци приказано је оно ново што улази у човечанство, и то оно ново што улази у Српски део човечанства.

            Пошто је заточника копљем приковао за леђанска врата, Милош његову главу и «помамна Дората» предаје цару. Дорат је део латинске, леђанске телесности која подлеже законима наслеђа. Он је «помаман», дакле још неукроћен и неоплемењен. Њему још душа свести није «покупила дизгине» нити га је ударала «оштром бакрачлијом», да би га бар донекле, као Кулаша умирила. Глава је на неки начин слика читавог космоса, али потпуно индивидуализована слика – уколико то долази у обзир кад је реч о представнику читаве групе Леђана. На њој се одражавају и разна човекова расположења и морална својства, која ће имати значења и за даљу будућност. Са њом се такође наслеђују извесне особине. Царевим примањем «помамног Дората» и «заточника главе» улази у Српски народ, спаја се са телесима српског народа и са нижим члановима људских бића нешто, што се леди или је слеђено. То су извесне снаге кочења, устављања у развоју, нешто што умртвљује. Да је Српски народ одмах примио Роксанду, т.ј. на почетку Пете поатланске културне епохе, он би продужио у пуном замаху свој средњевековни културни развој са својим још неистрошеним снагама. Он би паралелно са германским народима и племенима, која су у ствари одмах при изласку Сунца из знака Овна у Рибе примила од латинских народа неке своје Роксанде, он би упоредо са њима давао тон овој Петој поатланској културној епоси. Али то није била његова мисија... Због тога су њему морале бити уцепљене извесне умртвљујуће снаге Грчко-римске културе, снаге Леђана.

            Златни шестоперац употребљава Милош да би се обрачунао са шићарџијама. Употребљава га и да би Балачка војводу избацио из седла, те да га тек онда прибоде у зелену траву. На мејдану са бијелим Латинчетом он златни шестоперац употребљава само да би одбио његово копље, не пуштајући га на њега као на Балачка, већ га јури све до леђанских врата и тада копље – копље убојито старога Војина – употребљава да би га убио:

Прикова га за леђанска врата.

Милош ту дакле не употребљава оруђе које је сам стекао, већ оруђе које је наследио.

            Још пре кушања која је имао са шићарџијама, Милош је сагледао цару очи чарне, на известан начин видео је Духа српског народа. Али како?

Лале шћаху бити Бугарина,

Ал^, не даде српски цар Стјепане:

«Не удрите млађано Бугарче!

Бугарче се спават научило

По планини овце чувајући;

Не удрите, већ га пробудите!»

После тога буђења Милош се прену,

* * * * * * *

 Те сагледа цару очи чарне.

То отварање Милошевих духовних очију, да би са извесним блеском видовитости могао упознати Духа српског народа, сам тај дух наређује да се изврши. То је као неко просветљење, неки блесак самосвести, кад Милош постаје свестан и своје улоге и у народу и међ^, коњма царевијем. То није видовитост стечена Милошевим радом и заслугом, то је нешто што му је дато преко царевих дворана и то само као подстицај, као могућност за рад. Да су га лале ударале, Милош би после извесног дугог времена стекао извесне способности па и видовитост. Али он то не би стекао свесним радом на себи, већ под ударцима судбине – јер ударање лала значи ударци судбине – и то би онда значило известан, нижи човеков развој, а не онај којим човек треба самосвесно да тежи. «Спавање око подне» представља обичну човекову свест, која је према видовитој свести, односно гледању у Духовном свету, као обично ноћно спавање према будноћи. Из таквог «спавања» лале и војводе буде Милоша.

            Међутим, златни шестоперац Милош сам стиче. Стиче га ударањем Кулаша оштром бакрачлијом, стиче га савладавањем кушања три шићарџије. Нове способности стиче и узимањем на силу и зоби и вина – причешћујући се на неки начин. Тиме почиње да се ослобађа од вођства Духа народа – замеће копље наопако кад иде на мејдан са краљевим заточником. Том приликом он је пред цара ступио не само са оном добијеном, већ и са оном стеченом видовитошћу, а краљева заточника убија наслеђеним копљем старога Војина. Милош – српска душа свести – дела ту дакле и са стеченим и са наслеђеним својствима. Људи би у Српском народу тиме достигли изванредно висок степен развоја, далеко виши него што треба. Прескочили би извесне фазе, у којима треба постићи право човештво. Навише би их одвукао Светлоноша, одвукао би их тако, што би учинио да презру нормалан и потребан развој. Да би се то спречило и да би ти људи из Српског народа пошли тим нормалним и потребним развојем, да би пошли у ствари Христовим путем, било је потребно и неопходно да се у њега уцепе извесне умртвљујуће снаге, извесне количине снага које потичу од Кнеза од овога света. Христов пут – то је «златна средина», то је Будина «средња стаза», то је у ствари равнотежа између Светлоноше, који вуче према навише,  и Кнеза од овога света који вуче надоле, који ставља препреке у човековом развоју. Те умртвљујуће снаге Српски народ прима преко «помамна Дората» и «заточника главе», које Милош предаје «цару честитоме»...

Цар му даде благо небројено:

«Иди, синко, те се напиј вина;

честита ћу тебе учинити!»

            То благо небројено Милош је сам зарадио. Цар му га даје да се напије Земаљских сокова, да би га на Земљи честитим учинио – не у неким вишим сферама у које би га увео Светлоноша. Вино, Земаљски сокови представљају у ствари крв Христову. Милош треба, примајући крв Христову, да се учини честитим.

* * * * * * *

Али он мора извршавати и друге задатке, не може застати и само уживати у већ стеченоме:

Тек што Милош сједе пити вино,

Ал^, повика са града Латинче:

«Ето, царе, под Леђаном градом

на ливади три коња витеза,

под седлима и под ратовима,

и на њима три пламена мача,

врхови им небу окренути:

да прескочиш три коња витеза!

Ако ли их прескочити нећеш,

Нећеш изић, ни извест ђевојке.»

Опет на позив телала «млади Бугарин» тражи одобрење од цара, али ни овом приликом он њега не слуша у погледу начина на који ће то извршити и не скида своју црну, односно мрку бугар-кабаницу. Он мора са тим «мртвим» да изврши задатак, то мртво он мора имати на себи приликом извршења овог чудног подвига и Милош је тога сасвим свестан – иако га цар жали због величине и тежине тог «мртвог»:

«Бог убио онога терзију

Који ти је толику срезао!»

            Ове речи не треба схватити као неко проклињање, јер «убити» у физичко-земаљском значи оживети у духовном. Кнеза од овога света који је ту бугар-кабаницу срезао треба такође ослободити од материјалности, духовно оживети – «убити» - но Милош њему сасвим свесно одговара:

«којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна!»

            У овоме се види још виши степен Милошеве свести, него ли кад је копље носио наопако. А и задатак који има да изврши јесте тежи од мејдана са краљевим заточником. Пада у очи да га после извршења овога задатка цар ничим не обдарује, иако му је довео три коња витеза! Зашто? То је задатак који се тиче само самог човека лично. Милош ово не извршава да би имао корист цео Српски народ. То је ствар коју треба да избори само сваки појединац за себе и то са  оним «мртвим» на себи да избори, да избори као «смртан» човек, дакле у овом животу између Земаљског рођења и Земаљске смрти – не после смрти у Духовном свету где се налази Дух српског народа. Па какав је то задатак?

            Раније смо већ напоменули да је у коњу сликовито приказана човекова телесност. Та телесност се састоји из разних минерала, који су на неки начин уобличени, уобличени противно свим физичким и хемијским законима. Кад се човек са својим вишим, душевно-духовним члановима налази спојен са том телесношћу, човек је будан, има ову обичну будну свест. Кад човек спава, онда се ти његови душевно-духовни чланови извлаче из његове телесности и човек тада не зна за себе, његова свест на неки начин потоне у несвесно стање. Радом на себи човек може да стекне способност, да његови виши и нижи чланови буду раздвојени као у спавању, а да он при том ипак не изгуби свест. То је одређени степен посвећења. Кад човек то достигне, он онда ту своју телесност посматра као нешто спољашње, шта више, он упознаје њену праву природу. Поред осталог, човек у тој својој физичкој, минералној телесности упознаје да она има тројаку природу: нервно-чулни систем, ритмички систем односно систем крвотока и дисања, и затим систем удова и измене материја. Види даље и везу свих човекових органа са извесним снагама читавог космоса, види како извесне космичке снаге делују да би се изграђивали поједини органи човековог тела. Он види и те обликотворне, животне снаге које долазе из читавог космоса и које обликују човеково физичко тело насупрот физичким и хемијским законима, види то своје животно или етерско тело и види његову везу са својим физичким телом. Другим речима, он упознаје свога Кулаша, упознаје да је то нешто што је везано са целим космосом и са чиме се он само привремено служи.

            Кулаш се и наслеђује од предака, док је Милош нешто индивидуално, нешто што долази из Духовног света. Кулаш је тај коњ који тежи да се помеша и иде с другим «коњма царевијем», из њега потиче и припадност гомили, народу или племену. Преко Кулаша, под његовим утицајем појављује се национализам и шовинизам код Вукашина и Петрашина – не под утицајем Милоша или Војина. Кад је утицај Кулаша посебно јак на Вукашина, може доћи и до крвне освете, при чему се уопште и не гледа на Милоша, већ само на Кулаша: убијањем Кулаша из једног племена добија се задовољење за убијеног Кулаша из другог. Ту је и Петрашин скоро потпуно искључен, он при томе уопште не посматра Милоша.

            Милош је припадник Духовног света, којем припада и цело човечанство, а на Земљи је само привремено. Он треба ту да развија и јача своју свест, а тиме и да дође до своје слободе, те да тако загосподари својим Кулашем, који му служи ради развоја самосвести. Слободан Милош који је на Кулашу из једног народа никад не може бити у сукобу са слободним Кулашем из неког другог народа.

Да би потпуно спознао ту своју телесност, човек мора бити у стању да је сагледа и онда кад је са својим душевно-духовним бићем изван ње, да дође до степена видовитости. Међутим, у овој нашој културној епоси где се развија душа свести човек мора сопственим снагама и напором да стекне ту видовитост. Уз ту видовитост мора се прикључити и здрав разум, здрав разум који је изоштрен са модерним природним наукама, какве су почеле да се развијају почев од преласка Сунца из знака Овна у знак Риба, кад је почео интелектуализам и осећај самосвести и слободе. Старе, наслеђене, атавистичке видовитости морају се потпуно одбацити. «Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско» (Мт. 5, 3) значи да су блажени они који немају више ту стару видовидост, јер они могу сада да испросе дух, да под Христовим импулсом у себи сами открију то царство небеско. Али само примајући Христа! Не ни под утицајем дрога, нити под утицајем и насилним вођством такозваних «учитеља», који се у овом времену тако нагло умножавају и чије «школе» имају потпуно исто или још горе дејство од дрога:

Цео тај поступак за стицање модерног посвећења и видовитости такође нам је дао онај велики српски мудрац у овој нашој песми.

«Прескакање три коња витеза и на њима три пламена мача» јесте у изванредној слици и у врло језгровитим речима описан онај доживљај, кад човек сопственим напором долази до тога да сагледа своју телесност као нешто њему спољашње. То је све дато почевши са одговором цару да је то његова – Милошева – лична ствар како ће то остварити, упркос савета да скине бугар-кабаницу, затим Милошев одлазак у поље леђанско, напуштање Кулаша који треба да га чека «у седло», заигравање «преко поља равна» и прескакање «три коња витеза» и најзад Милошевог устављања на својем Кулашу. За такав подухват је и потребно «срце у јунака», потребна је велика храброст. Одлазак у поље леђанско значи извесну припрему. Одвајање од Кулаша значи постизање оног стања које човек има у спавању, али Милош сад при том то чини у пуној свести. Заигравање преко поља равна значи велики духовни напор да се «гледа» и онда кад човек није спојен са телесношћу. Прескакање три коња витеза и на њима три пламена мача значи увид у троструку природу своје телесности, где коњи под седлима и под ратовима – украсима којима су окићени – представљају ону физичку, минералну природу коју су богови украсили као свој храм, а пламени мачеви који су ка небу окренути представљају оне обликотворне снаге које из космичких мисли обликују човечије физичко тело. Сама седла и код ова три коња витеза и код Кулаша означавају везу између тачно одређене једне човекове индивидуалне више природе и одређене телесности која њој припада, јер таква веза постоји и кад се у спавању оне привремено раставе – Кулаш чека у седло Милоша. Устављање на Кулашу значи поновно враћање из тог видовитог стања у обичну будну свест. Такав пробуђен човек сада своју нижу телесну природу приводи свом духу народа и то потпуно свесно да му служи. То је нова видовитост, то посвећење, то стицање нових способности јесте нешто, што човек стиче само за себе. Зато Милоша цар и не дарује.

* * * * * * *

Нове способности и снаге које човек стиче у току својег развоја не треба да употреби само за себе, већ и за цео свој народ, а преко овога и за цело човечанство. И то без оклевања, без уживања у блаженству које је човек на том првом уласку у Духовни свет доживео:

Мало време затим постојало,

Ал^, повика са града Латинче:

«Хајде сада, царе Србљанине,

под највишу кулу у Леђану,

на кули је копље ударено,

на копљу је од злата јабука:

ти стријељај кроз прстен јабуку!»

            Милош сада самоиницијативно, не чекајући позив од свог духа народа, тражи од њега одобрење да тај задатак изврши.

«Јест слободно, мој рођени синко!»

            И у овим ословљавањима види се Милошев развој. За цара Стјепана је он прво «млађано Бугарче», па «синко», па «моје драго д^,јете», а сад је «мој рођени синко». После је опет «моје драго д^,јете», да га тек на крају ословљава према правом сродству «мој мили нећаће». У овом ословљавању «рођени» никако не треба гледати да је то само неко тепање или само нека фраза. «Рођени» треба схватити у том смислу, да је Милош извршивши претходни задатак – «прескакање три коња витеза» - у ствари рођен као прави син Српског народа, он сада може да свесно делује у смислу Духа српског народа. То је извесни високи, Пети степен посвећења, који се некада називао именом народа из кога је тај човек. У том смислу је и Исус видевши Натанаила рекао: «Ево правог Израелца у коме нема лукавства» (Јн. 1, 47). Иако овај велики српски мудрац делује у доцнијем и то Хришћанском времену, стари назив за Шести степен посвећења «Сунчев јунак» препознајемо и у опису препознавања Роксанде:

Сину Милош у пољу зелену

Као јарко иза горе Сунце!

            Као и сви езотерични списи, тако и овај има вишеструка значења и упоредо са развојем Српског народа, односно душе свести у Српском народу, указује и на пут посвећења појединачне личности. Милош припрему врши покупивши дизгине Кулашу и ударајући га оштром бакрачлијом и постиже Први степен посвећења, који долази до изражаја у обрачуну са шићарџијама. Други степен се изражава у прикупљању зоби и узимању вина од механџије, Трећи у мејдану са краљевим заточником, Четврти у прескакању три коња витеза, Пети у стрељању кроз прстен јабуке, Шести у препознавању Роксанде, а Седми се изражава у победи над Балачком војводом.

            Иако је овај спев настао у сасвим Хришћанско доба, песник у великој мери узима и слике из паганских – по свој прилици грчких – мистерија. То се види и у томе, што се Милош «поначинио» вина код механџије. То указује на Дионизијске мистерије, у којима се узимањем вина човек осамостаљивао од крвног сродства и припадности племену или народу, мада то у овој културној епоси више не треба и не може играти ту улогу. Но овде се тиме само указује да Милош самостално, као појединац треба да делује у Српском народу. Да делује као појединац који се правилно развија кроз Пету културну епоху, да би у Шестој кад се оствари брак српског цар-Стјепана и Роксанде ђевојке, могао и он – на неки начин прочишћен – да прими један још виши члан човековог бића, да прими дух сам.

Покушајмо сад да замислимо тај скоро немогуће постављен задатак стрељања кроз прстен јабуке! На највишој кули у Леђану ударено је копље и на копљу од злата јабука и њу сем тога треба још и кроз прстен стрељати! Ако то чисто физички посматрамо, тај задатак је далеко тежи него задатак Виљема Тела или Робина Худа. Далеко је тежи и од упућивања неког свемирског брода на неку планету, јер се овоме путања у току лета стално коригује, што код стреле није случај, а ветар може заносити и њу и јабуку. Сем тога, без обзира како замислили да је тај прстен постављен – да ли ближе јабуци или ближе стрелцу – то указује да се циљ мора погодити тачно одређеним путем, кроз који стрела мора да прође.

Стр^,јелу и златну тетиву Милош није добио у наследство, већ је то нешто што је он сам стекао. Златну јабуку коју је устријелио и тиме задобио од Леђана он не задржава за себе, већ је предаје цару честитоме. Она је била негде под облацима на копљу леђанскоме...

* * * * * * *

            Величанствена слика, у коју је овај велики српски мудрац поставио тај Милошев задатак, такође указује на извесна знања која се протежу још из паганских мистерија, која  су нам остала на пример и у грчким митовима.

            Атена, богиња мудрости наоружана је копљем. Стрелама су наоружани Аполон и његова сестра близнакиња Артемида, којој је био посвећен чувени храм у Ефесу. Атена је кћи Дива (Зеуса) и титанке Метиде. Аполон и Артемида су деца Дива и Лете, кћери титана Коеја и титанке Фојбе. Мада се сви митови и предања не подударају, испада да је Лета за једну генерацију богова млађа од Метиде.

            Вратимо се у доба Тројанског рата! Он се догађа пред крај Треће, дакле Египатско-вавилонско-халдејско-јееврејске културне епохе. Тројанци се налазе негде на најистуренијој тачки где се развијала ова култура. Ахејци-Данајци-Хелени су у оној области где треба да почне развој Четврте, Грчко-римске културне епохе, а која се донекле додирује са Тројом. Читав тај рат – како га описује Хомер – приказује у ствари прелаз из Треће културне епохе у Четврту. Хомер у «Илијади» јасно указује да тај рат између људи воде у ствари богови: на страни Тројанаца Ареј, Лета, Афродита, Аполон, Артемида и речни бог Ксанто, а на страни Хелена Хера, Посидон, Хефест, Атена и Хермија. Неупуштајући се у улогу других богова, видимо да главну борбу за рачун Хелена води Атена. Она је бољи војсковођа од Ареја, и она је та која у одсудном тренутку страховитим ударцем руши Ареја, тога бога рата, који – за разлику од ње – увек ужива у крвопролићу и ратним страхотама. Она једним ударцем обара и богињу љубави Афродиту, која је и изазвала тај рат. И Ареј и Афродита су карактеристични за Трећу културну епоху, у којој се код људи развија душа осећаја, мада њихова улога траје и даље и није тиме исцрпена. Победа Хелена односно Атене значи да сад за човечанство треба да наступи епоха развоја душе разума, Четврта поатланска епоха. Отуда имамо то, да и у нашој песми копље значи божанску мудрост која је дата народима који пролазе кроз Грчко-римску културну епоху.

А шта је са Аполоновим и Артемидиним стрелама? По извесним законитостима, само у нешто измењеном и вишем облику, развој Треће културне епохе се понавља у Петој, Друга ће се поновити у Шестој, а Прва у Седмој. Четврта је средишна и она сама нема одговарајућег понављања. У Петој епоси, епоси реазвоја душе свести, човек сам мора да развије чисто мишљење, логичко мишљење – отуда и појава интелектуализма на почетку ове епохе. Он то мора да ради из своје слободе, не под непосредним вођством виших, божанских духова. Међутим, да би он то могао да развија у Петој епоси, морао је човек неке клице за то да добије још и у Трећој епоси, епоси која се сада понавља у Петој. Те клице, те подстицаје дао је човеку Аполон! Аполон, који је и један Сунчани бог и који има не само стреле него и лиру, он у Трећој културној епоси преко музике делује на човекову душу осећаја, да би се тиме у нашој епоси у души свести могло развити логичко мишљење. Он – према Хомеру – зна да је та његова улога у Трећој епоси завршена, зато се и повлачи и одустаје од борбе са силним Посидоном, са којим је заједно деловао при уздизању Троје. Артемида га због тога кори, али њу савлађује Хера и одузима јој лук и стреле. У Четвртој културној епоси Аполон ипак и даље делује, али сада као Орфеј, сада већ сасвим међу људима. У тој епоси долази и до спаљивања Артемидиног храма у Ефесу (356 година пре Христа), на сам дан рођења Александра Македонског. Тада долази и до гашења Артемидиних мистерија, које су имале изванредно много утицаја на тадашње човечанство. Веза између музике и логичког мишљења види се по томе, што се и данас зна да онај, ко има смисла за музику, има смисла и за математику.

* * * * * * *

            Златна јабука је као неки род леђанског копља. Њу треба да убере Милош и то аполоновском снагом и вештином:

Запе стр^,јелу за златну тетиву...

Злато и овде упућује на нешто Сунчасто, нешто Аполоновско, а сама тетива указује донекле и на једну од жица Аполонове божанске лире. Милош дакле из своје слободе и као индивидуалност мора да својим личним здравим разумом и чистим мишљењем, развијеним на природним наукама убере тај род Грчко-римске културе, оне културе кад је човек најдубље загазио у материју и да тај род преда духу свог народа. За разлику од Роксанде која представља нешто живо, златна јабука представља нешто скоро физичко, материјално – или бар у физичком свету задобијено. Нешто што се добија према импулсу и на начин, који је Новалис дао у следећим речима:

                        Ја сам убеђен, да се хладним, техничким разумом, и мирним,

                        моралним смислом пре долази до истинских откривења, него

                        преко фантазије, која изгледа да нас води искључиво у

                        царство утвара, том антиподу истинског неба.

            Златна јабука представља та Новалисова «истинска откривења», откривења добијена «хладним, техничким разумом» развијеним у чулном, физичком свету. За таква откривења је потребна она савршена прецизност, која је овде приказана у тој величанственој слици стријељања кроз прстен јабуке. То чисто мишљење не сме бити ничим помућено или заведено – стрела мора проћи кроз прстен. Тај прстен је изванредна слика за све могућности обмана и заблуда, јер оне могу доћи са свих страна, по читавом кругу. Ако стрела макар само мало окрзне прстен, она неће погодити јабуку, јер ће скренути са правог пута. Међутим, тај «материјални» плод Грчко-римске културе – плод задобијен у материјалноме, у чулном свету – Милош не сме задржати само за себе, он то мора однети цару честитоме, да би се то на неки начин продуховило и преобразило и послужило за даљи развој човечанства. Ако би га за себе задржао, то би био Милошев пад у још дубљи материјализам, он би тада пао у под-чулно.

            Овај задатак, као ни следећи, Милош не врши на својем Кулашу. Кулаш се ту у опште и не помиње – све се обавља чисто духовно. Милош ту, при тим радњама делује ослобођен од утицаја своје телесности; не да је он уопште нема, већ он сад живи у чистом мишљењу, ослобођеном од чулних утисака и своје чулне, физичке телесности. Али...

            Ту сад ступа нешто одсудно, нешто због чега се сад и сам цар са пуно стрепње вајка:

«Јао мене до Бога милога!

Надмудрисмо и надјуначисмо,

Пак нам оста цура на срамоту!»

Вајка се кад је чуо да чак ни Тодор не може познати Роксанду, што би изгледало много лакше од извршења ранијих задатака, где је требало пуно мудрости и јунаштва! Међутим, то се не може извршити из Духовног света. То евентуално може Милош,

«Ал^, је јадно у те поуздање:

Како ћеш ти познати ђевојку,

Кад је нигда ни виђео ниси?»

Све је дакле у рукама самог Милоша, који ће можда познати Роксанду, а можда и неће. То зависи искључиво од човека! А он је у њеном правом лику нигда ни видео није! Сем тога, подложан је и великим обманама.

            На почетку ових излагања дата су извесна излагања о два краљева сина и о три л^,јепе ђевојке. Роксанда се налази у средини, између друге две ђевојке:

Обје крајње средњу погледаше,

А Роксанда у зелену траву...

Ђевојка која представља обману у човечијој унутрашњости јесте она «утвара», коју нам преко наше фантазије образује Светлоноша, ако је нисмо од себе одагнали «хладним, техничким разумом» развијеним на физичкоме, на чулном свету. Ђевојка која представља обману у спољашњем свету јесте она «утвара», коју нам ствара Кнез од овога света преко наших чула, ако пред њу не иступимо са «мирним, моралним смислом» који из наше унутрашњости треба да буде изнет нашим чистим мишљењем. Роксанда представља ону истиниту ђевојку, ђевојку која је ПроХристовљена, која је љепша од бијеле виле, она је «златна средина», она представља ону Христовску равнотежу, коју човек треба да оствари између Светлоноше и Кнеза од овога света. Али њу треба познати између

«... ... три л^,јепе ђевојке,

три ђевојкке, све три једнолике,

и на њима рухо једнолико»,

јер и те две утваре су изванредно снажни доживљаји, и оне се по свом спољашњем изгледу и по томе како су заоденуте не разликују од Роксанде. Њу може познати само онај ко је вршио претходни задатак, ко је устријелио кроз прстен јабуку и ко је наоружан мачем зеленим старога Војина, а ко је сем тога прикупио бурме и прстење, ситан бисер и драго камење, које сада поклања Роксанди, сада кад је синуо као јарко иза горе Сунце.

            Да би се она познала, потребно је да «хладном, техничком разуму» изиђе у сусрет «мирни, морални смисао», јер се само сједињењем тих обеју снага може разликовати истина од причине. Њу не може познати чак ни Тодор везир, јер он те способности није могао развијати у чулноме свету као човек. Овде додирујемо једну велику тајну, тајну која некоме може изгледати невероватна, а то је да има ствари које може чинити и извршити само човек, а не и узвишена божанска бића која су далеко изнад човека. То је оно на шта указује и Ангелус Силезиус, тај велики посвећени XVII века:

Ни једног јединог црвића Бог не може без мене сачинити:

Кад га не бих ја чувао са њим, мор^,о би се сместа распршити.

А то је знао и овај велики српски мудрац:

Тодор му се право кунијаше:

«Нијесам је, царе, ни виђео,

јер су ми је по мраку извели,

када сам је ја прстеновао.»

Роксанду је требало препознати преко способности стечених у овом чулном свету, а то може само човек, то не могу виша духовна бића, као што је Тодор.

            Значај овог познавања Роксанде види се и из страховите претње, коју објављује са града Латинче:

«иди познај које је Роксанда;

ако ли се које друге машиш,

нећеш изић ни изнијет главе,

акамоли извести ђевојке!»

Док је за мејдан с краљевским заточником претња да неће изићи ни извести свата ниједнога, акамоли Роксанде ђевојке, за прескакање три коња витеза да неће изићи ни  извест ђевојке, за стријељање кроз престен јабуке нема никакве претње. Међутим, у овом последњем случају претња као да је најстрашнија: ради се о самој царевој глави.

            У овим претњама се такође види извесно степеновање као и у тежини задатака које Милош обавља. Док се човек налази на нижем степену развоја, његове погрешке и постпуци имају мање последице. Стријељање кроз прстен јабуке као да је нека прекретница у Милошевом развоју. Ту ни цар не пушта телале, ни он не врши никакав притисак на Милоша, Милош сам из себе добија побуду за извршење тога задатка;

Милош више не шће ни чекати,

Већ он пита цара честитога:

«Је л^, слободно, царе господине,

да стријељам кроз прстен јабуку?»

Он при томе делује из своје пуне слободе – зато ту сад нема никаквих претњи ни притисака. Ту се Милош уздиже на један изванредно високи ступањ. Тек сад је он дорастао и за евентуално посматрање Роксанде и за спасавање цареве главе. Али он чује оно царево вајкање и прискаче му у помоћ за познавање Роксанде. При томе се он сад и сећа свог боравка на Шари планини, т.ј. у Духовном свету.

«код оваца дванаест хиљада...»

И овде је број дванаест само потенциран и представља дванаест звезда у време кад је Сунце било у знаку Овна. Тих дванаест звезда или високих духовних бића Милош је гледао са «Шаре планине» како делују из света промисли Божје, из којег

«... за ноћ буде по триста јањаца...»

У таквој некој космичкој ноћи рађа се увек по неко тројство, јер је триста опет потенцирани број три. То је Божанство и његово откривење у двема поларностима. Милош се тога сада сећа, јер је постигао врло високи степен посвећења и зато може да каже:

«... ја сам свако по овци познаво,

Роксанду ћу по браћи познати.»

Он ће познати да Роксанда на неки начин спада уз два краљева сина.

            Навели смо да леђански краљ Мијаило нема трећега сина, који би одговарао Милошу. Али он има кћер! У окултизму женски род одговара нечем више душевном, нечем што још није баш сасвим «спољашње» уобличено, нечем што се још сасвим не испољава, што је као у позадини, из чега нешто тек треба да произиђе – да се роди. У том смислу је и Роксанда нешто, што би донекле одговарало Милошу, т.ј. души свести, само више на неком народном нивоу. Роксанда је као нека прикривена, притајена снага у Леђану, која се чува, која треба да дође до изражаја тек у доцније време. Она тек у браку са српским царем Стјепаном треба да да одређени допринос за развој Шесте, Словенске културне епохе.

            Њу Милош обилно дарује са свим својим благом које је задобио. Али он је дарује тек кад се пред њом разоткрио, кад је са себе збацио бугарску шубару и скинуо бугар-кабаницу и синуо у пуном сјају, кад се пред њом појавио у свом правом, духовном лику – без Земаљског овоја. Због тога она – не због претње:

Сави скуте и свил^,не рукаве,

Пак покупи бурме и прстење,

Ситан бисер и драго камење.

Друге две беже пред мачем истине – Роксанда се истини приклања!

            Милош – а са њим и српски цар Стјепан – налази се овде на изванредно високом степену посвећења, односно – кад је у питању цар – он се уздиже на још виши степен развоја. Милош цара већ чује – он на неки начин већ и непосредно општи са њим, није му потребан телал као посредник. Овде није у питању ни тражење побуде из самог себе – као за стрељање кроз прстен јабуке. Овде Милош непосредно сазнаје потребе цареве, од самог тог Духа народа. Телал је духовно биће за један ранг ниже од цара, он је ближи човеку. Иако је Милош већ и раније разговарао са царем, то је било на неком нижем нивоу, били су потребни неки посредни подстицаји. За познавање Роксанде он непосредно од цара зачује за његове потребе, а за устављање Балачка војводе он је тај који цару говори за ту опасност! И у овоме се види поступност у развоју Милошеву. А са развојем човека који се рађа у неком народу развија се и тај Дух народа.

            Та спрега се врло јасно види и овде, у том задатку познавања Роксанде: ако Милош не би познао Роксанду, ни цар Стјепан не би изнијео главе!

            Милош је одгајен у Српском народу, али је достигао врло високи степен развоја и сад делује из своје пуне слободе. То је Христов импулс, који му је омогућен преко и у оквиру тог Духа народа. Ако Милош из своје слободе не би исправно испунио свој задатак, то би за собом повукло и пад, односно застој у развоју и самог Духа српског народа. Отуда и стрепња царева:

«ал^, је јадно у те поудање».

            Милош делује из своје слободе, али ту је тек и искушење највеће. Погрешка коју би ту начинио машивши се неке друге ђевојке, довела би до његове потпуне пропасти, за њега би то био такав пад да из тога ни цар Стјепан не би изнијео главе. Међутим, он мач зелени старога Војина употребљава да би познао Роксанду, служи се истином и бира Христов пут. Од тог мача истине беже друге две ђевојке:

Али Милош утећ им не даде,

Веће обје увати за руке,

Све три води пред цара Стјепана;

Цару даде Роксанду ђевојку,

И даде му једну уз Роксадну,

А трећу је себе уставио.

У овим, овако једноставним и величанственим речима описује нам онај српски мудрац најкритичнији, најодсуднији тренутак у развоју човека. Милош је дошао дотле да разликује истину ид обмане која нам долази изнутра и од обмане која нам долази споља. Сагледао је Христа, а сагледао је и Светлоношу, сагледао је Кнеза од овога света, сагледао их је у њиховом правом лику. Он је сад дошао до пуне слободе, он сад не мора више да се поново утеловљује, он више не мора да улази у царство Кнеза од овога света. Да је друге две ђевојке пустио да побегну, он би сада остао стално у Духовном свету и уживао би у његовим блаженствима. Али шта он ради? Роксанду дарује цару, коме она и припада, и који је и иначе у Духовном свету. Уз Роксанду даје му још једну, даје му ону ђевојку која представља Светлоношу, она и спада у духовне сфере, а за себе, за себе задржава ону која представља Кнеза од овога света. Он је за себе задржава, јер из своје слободе одлучује да се ипак поново утеловљује, да се поново утеловљује ради помоћи и спасења и осталих људи, људи који још нису постигли степен развоја као он. А тај степен развоја се може постићи само у царству Кнеза од овога света, који мора своју улогу да одигра све до краја Земаљског развоја. Христос његову власт све више савлађује и осваја, а човеков задатак је да се идући Христовим путем и он с њиме бори и да и њега, тог Кнеза од овога света који је као зачаран у материјалном свету, такође најзад ослободи. Отуд и Милошева пресудна одлука:

А трећу је себе оставио...

 * * * * * * *

Милош је дакле одлучио да настави са својим учешћем у Земаљском развоју. Али он се сад утеловљује тако да је сам господар своје судбине и да потпуно свесно, као слободно биће, да се жртвује за друге, што ће се изразити у његовој борби за непосредну помоћ свом Духу народа, а преко овог и за помоћ целом човечанству, које треба сад да пређе из Пете у Шесту културну епоху. При овим излагањима треба стално имати у виду, да Милош није једна једина индивидуалност, која се увек поново утеловљује само у Српском народу. Једна и иста индивидуалност се не утеловљује само у једном народу, већ у разним. Која ће се индивидуалност и кад утеловити у једном одређеном народу, то уопште не зависи од Духа тог народа:

«пак сам чуо за свате цареве

и присто сам незван за сватови».

Милош овде представља читав низ индивидуалности које се у Петој културној епоси утеловљују у Српском народу и у развоју Милоша треба посматрати општи развој човечанства онако, како се он одражава у Српском народу и у овој културној епоси. Као што је раније већ напоменуто, овакви езотерни списи могу имати и вишеструка значења. Ако се посматра искључиво развој самог Милоша, то може представљати и развој у посвећењу једне једине индивидуалности и у само једном утеловљењу, јер се у посвећењу брже постижу они степени развоја, за које је иначе потребно више утеловљења. На основу горњег може се објаснити и то:

Цар Милоша међу очи љуби,

Ал^, још не зна тко је и откуд је.

            Иако је Милош рођен у Српском народу и то од сестре Стјепанове, сам тај Дух српског народа њега не познаје. Нижи овоји Милошеви – његова телесност и његова душевност – припадају Српском народу и зато би и цар познао и Кулаша да није опшивен међедином, а познаје и Викашина и Петрашина. Али човеков дух, човеково јаство долази са друге стране, Војин се тек преко Милоша постепено спаја са тим нижим овојима. Човек ја добија од Христа, а Он је Божанство далеко изнад Духа народа. Отуда је Милош и за тако велики дух као што је Стјепан ипак стран, ако се у њему посматра само одсјај његовог вишег ја – Војина. Он својим духом, својим правим бићем не припада никаквом одређеном Духу народа.

* * * * * * *

            Стјепан чак не познаје ни Балачка војводу. Међутим, Милош каже:

«ја га знадем, и он ме познаје».

А и Балачко војвода потврђује да зна Милоша и да

«ни цар Стјепан њега не познаје».

Милош не само што зна за Балачка, он зна и његову улогу:

«краљ га рани седам годин^, дана

да рашћера кићене сватове

и да отме Роксадну ђевојку;

сад ће њега за нама послати.»

            По самом опису Балачка види се да то не може бити само слика за неко духовно биће или тако нешто. Његове три главе би упућивале и на неку троглаву аждаху, која се помиње у народним приповеткама. Али он то није, он као да има неки човечији облик. Он врло разумно говори кад се распитује о противницима с којима треба да се бије:

«какав бјеше јунак у сватов^,ма,

што највеће отвори јунаштво?»

Такође и кад објашњава да то није црни Бугарине. Пристаје да отима цуру од Србаља, тек кад му краљица обећава да ће њему она њу поклонити. Сем тога:

Тад Балачко спреми Бедевију,

Па отрча друмом за сватови

Са шест стотин^, латинских катана.

            Раније смо видели да коњ представља човекову телесност. Док је Милошу Кулаша спремао Петрашин, војвода Балачко сам себи спрема Бедевију, дакле врло расну и то арапску кобилу, и стаје на чело још шест стотина латинских катана – опет неких бића на коњима, дакле са телесношћу. Али Балачко ипак није човек нити било какво Земаљско биће! Па шта је онда? – Авет! Авет, која се може и тако згуснути да и чисто физички делује. Не да се покаже физички у својем троглавом обличју, већ да надахњује, да буде као нека групна душа, чије су тело на пример шест стотина латинских катана.

            Сама Бедевија обухвата у ствари далеко већи број људи, који  - недостигавши степен развоја душе свести односно не примивши Христа – бивају оруђе у рукама те авети и делују групно, не као индивидуалности. За разлику од Милошевог Кулаша и од заточениковог Дората, који су мушког пола, овде имамо Бедевију која је женског пола. То је нешто што је мање круто и уобличено, нешто што се не може тако лако физички уочити, нешто што јесте у физичком свету, али ипак није везано за само једну индивидуалност или за само један облик. Она обухвата «делове» људске који нису ПроХристовљени и који делују као неке врсте скупина, са неком скупинском душом. Кобила представља институције које такве скупине стварају. Иако у разним институцијама делују многи људи – неки пут и многе генерације људи – свака од њих као да има неку своју сопствену душу, која се иживљава у разним њиховим правилима, прописима, узансама и томе сличном.

            Таквом једном Бедевијом служи се и Балачко војвода, војвода над многим таквим институцијама. То је леђанска авет, авет оног дела латинске културе која се леди.

            На то овај српски мудрац указује и са бројем латинских катана. Шест стотина је опет потенцирани број шест. У овом случају мудрац нам тај број даје само једанпут и то са пуним разлогом. Ову авет не треба помешати са оном звери, која «имаше два рога као у јагњета; и говораше као аждаха», а која се помиње у «Откривењу Јованову» (Откр. 13, 11) и чији је број назначен са «шест стотина шездесет и шест» (Откр. 13, 18). Та авет се не може с њом ни упоредити по снази и значају, али једанпут поменут број шест указује на неку њену сродност, сродност по томе што је она некаква противност Христовом импулсу, нека кочница у развоју човечанства. Ко ту авет не савлада, него са њом уђе, односно задржи је и у Шестој културној епоси, пред њим неђе бити «врата отворена» (Откр. 3, 8). Али у Петој културној епоси прихвата Милош из наше песме и одговарајући позив и опомену да се «пробуди» (Откр. 3, 2-3). Милошу више не треба ни златни шестоперац, он га је «пустио», довољно је што је Балачка избацио из седла. Злато указује на нешто што се добило од Светлоноше, шест пера на нешто добијено од Кнеза од овога света. Снаге и једног и другог могу бити корисне и добре само ако се употребљавају у служби Христа, а Милош је Христов пут из своје слободе изабрао. А борба са Светлоношом и са Кнезом од овога света помогла му је да се «пробуди» или – како је то Вук превео – да «стражи». Милошу сад шестоперац више није потребан, јер су пред њим «врата отворена».

            Балачко је дакле авет леђанска, авет нечега што је конзервисано из Грчко-римске културе, оног њеног дела који не иде даљим, редовним духовним развојем. То конзервисање је почело у VIII столећу, кад су људи све више и више о кретали свој поглед од духовног посматрања и схватања ка искључиво историјском испитивању и проучавању шта се на физичком плану одигравало. На тај начин се све више приступало и испитивању Христовог бића и свих са њим везаним догађајима у Палестини. Од тада па до краја трајања Грчко-римске културе протекло је око седам стотина година:

«краљ га рани седам годин^, дана...»

Разуме се да та авет живи и даље, али је њу леђански краљ посебно неговао и стварао у тих седам стотина година, до почетка Пете културне епохе – кад човек обновљеном и Аполоновском и Артемидинском снагом треба да савлада. У том времену је Милош и упознао ту авет, а и она њега. То је било време, кад је:

Злу науку Милош научио

Код оваца у Шари планини,

Поспавати свагда око подне.

У том времену се Милош постепено упознаје и са творевинама чулнога света. Он је морао да «спава» око подне,  т.ј. да има обичну будну свест - како смо то раније већ објаснили. Душа свести се у то време још није у потпуности спустила у човека, бар не у све људе. Свака таква промена у човечанству не врши се одједном, у једном тренутку, већ у току много година и пре и после тако назначеног тренутка који је нечим окарактерисан. Али ту обичну, човечију будну свест Дух народа нема и то је разлог зашто он и не може познавати Балачка војводу, који је као авет створен у физичком, чулном свету.

            У Балачку војводи су дакле приказане силе кочења, силе материјализовања, силе које се противе исправном развоју човечанства и које као авет лебде над њим. Међутим, по некој вишој промисли Божијој и те силе су потребне  ипак баш за тај развој човека. С једне стране, кад човек не би имао никакве отпоре да савлађује, он би био млитав, не би сам могао развијати своје снаге и способности. С друге стране, он не би могао доћи ни до слободе, био би као нека врста божанског аутомата. Без могућности грешења не постоји ни могућност слободе.

            На примеру «три ђевојке све три једнолике» видели смо да је у њима приказана слика оног тројства: једна приказује нешто што долази од Светлоноше, друга од Кнеза од овога света, а трећа – као равнотежа између њих – нешто што је Христовско. Код описа Балачкових глава то нам се на неки начин понавља. Глава из које «модар пламен бије» представља оно што долази од Светлоноше и његову силу. Глава из које «ладан вјетар дува» представља оно што долази од Кнеза од овога света и његову силу. Трећа глава, која се свакако налази између ове две и из које не излази баш никаква сила, јер:

«кад два вјетра из главе изиђу,

Балачка је ласно погубити»,

требало би да представља нешто што долази од Христа. Међутим, шта је то? То је само авет тога што би требало да долази од Христа. А то је у ствари и права природа Балачка војводе и ту главу Милош «баца» пред цара, он му је не «односи» нити «даје» - као што је то чинио после ранијих подвига – он му је баца, јер то и није ништа што је вредно, то је само за бацање. Друге две остају у зобници, где им је и место. Та авет нечег Христовског сама по себи пада, ако није потпомогнута силом Светлоноше и силама Кнеза од овога света, јер она је нешто што предстаља «антипод истинског неба» - како то каже Новалис – антипод Христовог импулса. У том смислу може се говорити и о «погубљењу» Балачка војводе – разоткривању те авети. То нам поручује овај велики српски мудрац.

            А шта би било кад Роксанду, оно дивно, оно Христовско што је заостало у Леђану и какова у Србина нема, шта би било кад њу Срби не би одвели, кад би је Балачко отео од Србаља? – Она би онда стварно и припала Балачку, према речима леђанске краљице:

«Иди, слуго, Балачко војвода,

те ми отми цуру од Србаља,

а ја ћу је тебе поклонити.»

Она би онда припала царству авети. Венчање са царем Стјепаном значи и за њу ослобођење и напредак у еволуцији. У противном, она би не само остала зачарана у Леђану, који представља нешто  укочено и заостало из претходне културне епохе, она би у том случају још дубље пала, пала би у аветињско царство подчулнога.

            Напред је већ објашњено, зашто цар Стјепан није могао знати за Балачка, а Милош се са њим одавно познаје. Стјепан је више духовно биће, које не може доживљавати чулни свет као човек. Авет је творевина настала само у чулном свету, а она сама није непосредно чулно опажљива. То је извесна творевина која није над- него под-чулна. Она спада у «царство утвара», које «антипод истинског неба» - како каже Новалис. Зато цар Стјепан њу не познаје. Он је и не може познавати, јер он није у том «антиподу», већ у самом «истинском небу». Та авет је плод људског чињења, зато је човек њу и могао да познаје, она је људска творевина. А и сама та творевина – као и све што постоји – има извесну свест, известан степен свести. Зато и та свест одавна познаје Милоша, познаје га још из времена кад није сишао од оваца са Шаре планине. Таква авет може имати изванредно високу интелигенцију и бити изванредно моћна, што је и приказано у оним двема – помоћним – главама. Човек може да ствара нешто у минералном царству, а такође и у под-чулним царствима. То могу бити страховите наказе. – Треба се против њих борити!

            Међутим, краљ Мијаило – иако је «као Бог» - храни ту авет. И он и леђанска краљица њу и познају и употребљавају за своје намере:

Вели њему леђанска краљица:

«Слуго наша, Балачко војвода...»

Из тога излази да је краљ Мијалило неки Дух народа који није постигао степен развоја цара – правог и редовно развијеног Духа народа. Он је само краљ и влада неким делом народа, делом који се леди. Он је такође заостао у развоју, иако представља високо духовно биће. Он некако управља силама отпора, силама кочења и влада нечим што је заостало и отпало из редовног развоја. Зато он и познаје и храни ту авет – Балачка војводу – коју су произвели људи. Као што је Стјепанова сестра извесна Душевност српског народа, тако и леђанска краљица нешто слично представља. Разлика је само у томе, што је Стјепанову сестру оплодио Војин, дакле оно више ја човеково, те је она родила Вукашина, Петрашина и Милоша, а леђанску краљицу није могло оплодити више ја човеково, јер је она као и Мијаило заостала у развоју, те има само она два неименована сина краљева – није могла родити и душу свести.

* * * * * * *

За сачекивање Балачка војводе Милош заостаје са «три стотине друга», за које се не види одакле су – досад је деловао потпуно сам. Пошто је он постигао врло висок степен развоја, он неку врсту Тројства ставља на супрот Балачковом шесторству. Пошто је Милош са својим Кулашем издржао и пламен модар и вјетар студени, он без тешкоћа златним шестоперцем избацује Балачка из седла – тој авети одузима физичко-чулну основу. Затим га копљем прибоде у зелену траву и све три му одсијече главе.

У обрачуну са шићарџијама Милош их својим златним шестоперцем само «лако» удара. На мејдану са краљевским заточником он њиме одбија страховити ударац копљем. Сада он на Балачка пушта златна шестоперца. И у овоме се види развој извесне способности и снаге јоју је Милош сам стекао. Кад је ту своју способност и снагу толико развио, он њоме ту авет избацује из њене чулне, физичке основе и онда је наслеђеном мудрошћу «убија» - ако се такав израз може употребити. И та наслеђена мудрост, кад се свесно прими и примени, потпуно је довољна да отклони сваку авет, ако се уз њу развијају и извесне сопствене снаге.

После победе над Балачком и Милошево Тројство побеђује Балачково шесторство – боље речено – и њега претвара у тројство:

Одјсекоше три стотине глава

од шест стотина латинских катана. Тиме су сад и леђанска врата отворена, а не затворена као кад бежи Латинче. Али она нису отворена да би неко ушао у Леђан град, него да би Леђани из њега могли изићи, те да и пред њима буду она врата отворена, која се помињу у «Откривењу Јованову».

            Милошу као награду за Балачкову главу цар даде хиљаду дуката. То изгеда мање него «небројено благо», које му је дао за главу заточника, иако је овај задатак био далеко тежи. Међутим, и овде је у питању потенцирани број, имамо једну хиљаду. Милош ту од духа народа добија неку јединост, а то је одраз Бога јединога.

* * * * * * *

            Пета културна епоха се завршава, сватови се враћају бијелу Призрену.

Кад су били кроз поље Косово,

Милош хоће граду Вучитрну,

Па говори српском цар-Стјепну:

«Збогом остај, мој мили ујаче,

мој ујаче, српски цар-Стјепане!»

            Пошто је душа свести коју представља Милош испунила свој задатак, пошто се потпуно образовала у Петој културној епоси, Милош се враћа свом дому у Вучитрну, да би сад човеково биће пошло једним новим развојем, једним још вишим развојем, при чему она нижа душевност човекова треба да се преобрази у дух сам у наступајућој Шестој културној епоси. У тој културној епоси човек више неће имати такву зависност од Духа народа као данас, он треба да добије општечовечанско обележје – другим речима – да се потпуно ПроХристови. Отуд се Милош и опрашта од свог силног ујака у чијем се је крилу потпуно и развио, он се сад одваја од Духа народа.

Тада се је царе осјетио

Да је оно Милош Војиновић,

            Док се Милош Војиновић није издвојо из свог Духа народа, Дух народа га није ни могао у правом смислу познати, јер је он био садржан у њему, био је као његов саставни део. Он је заправо тек сада потпуно рођен и српски цар Стјепан га поздравља са добродошлицом:

«Та ти ли си, дијете Милошу!

Та ти ли си, мој мили нећаће!

Благо мајци која те родила,

И ујаку који те имаде!»

            Милоша је мајка у ствари тек сада потпуно родила – рађање је трајало дуже времена. Родила га је у вишем духовном смислу, а то је нека врста благобити и за Дух српског народа који га је одгајио. Тиме се и Дух народа уздиже и напредује у еволуцији, а са њим и она Душевност, коју представља сестра Стјепанова.

            Цар даље наставља:

«Зашто ми се отприје не кажеш,

Него сам те путем намучио

И конаком и глади и жеђу?»

Овде се указује и на могућност бржег развоја душе свести. У том случају би се Милош отприје родио, а с тим и казао српском цар-Стјепану. Да је успео да се раније развије, Дух народа не би морао да га на том путу намучи и конаком и глађу и жеђу. Конак овде значи боравак у физичком телу човечијем. Глад и жећ његову тежњу за Духовним светом.

            Већ смо нагласили да Милошев развој – како је овде приказан – може означавати и развој великог броја индивидуалности, некаквог «просека» у Српском народу, а може означавати и једну једину личност и то само у једном утеловљењу. Ако је у питању «просек», он приказује општи развој свих индивидуалности које се у Петој културној епоси утеловљују у Српском народу, али само оних које стварно иду нормалним развојем, које извршавају задатке који се пред њих у овој епоси стављају. Свакако да све такве индивидуалности које се буду јављале у Српском народу неће извршити те задатке, јер је у питању искључиво човекова слобода. Из те своје слободе човек може одлучити да, борећи се са разним искушењима, препрекама и отпорима, стекне златни шестоперац и стр^,јелу са златном тетивом и бурме и прстење, ситан бисер и драго камење, и да испуни оно што се пред њега поставља из Божанске промисли. Но он из своје комотности и лагодности може одлучити и да не иде тим путем, може одлучити да узме коња још бољега, и још приде стотину дуката, и сувише рало и волове. Исто тако, из своје слободе он може одлучити и да постане један од катана Балачка војводе. Све је то питање човекове слободе.

            Ако се неко одлучи да испуњава задатке које нам Христос даје из сфере Божанске промисли, нека не жали што ће се намучити и конаком и глади и жеђу. Нек^, пристане незван за сватови

рад^, комада љеба бијелога

и рад, чаше црвенога вина.^,

И нека схвати, да на овом конаку са сваким својим залогајем једе тело Христово и да са сваким својим гутљајем пије крв Христову. Ако то схвати, онда ће и свуда свој бити са својима.

            То нам поручује и на то нас опомиње онај велики српски мудрац у завршноме стиху ове езотерне песме:

Тешко свуда своме без својега!

*

* *

* * *

* * * *

* * * * *

* * * * * *

* * * * * * *

Београд, лето 1988. године

ЖЕНИДБА ДУШАНОВА

Кад се жени српки цар Стјепане,

Надалеко испроси ђевојку,

У Леђану, граду латинскоме,

У латинског краља Мијаила,

По имену Роксанду ђевојку;

Цар је проси, и краљ му је даје.

Цар испроси по књигам^, ђевојку,

Пак дозива Тодора везира:

«Слуго моја, Тодоре везире,

Да ми идеш бијелу Леђану,

Моме тасту, краљу Мијаилу,

Да ми с њиме свадбу уговориш:

Када ћемо поћи по ђевојку,

Колико ли повести сватова;

Да ми видиш Роксанду ђевојку:

Може л^, бити за цара царица,

Може л^, бити свој земљи госпођа;

Да је видиш и да је прстенујеш.»

Вели њему Тодоре везире:

«Хођу царе драги господине.»

Пак с^, опреми, оде у Латине.

Када дође бијелу Леђану,

Лијепо га краљу дочекао;

Вино пише неђељицу дана;

Тада рече Тодоре везире:

«Пријатељу, Мијаило краљу,

није мене царе оправио

да ја пијем по Леђану вино,

већ да с тобом свадбу уговорим:

кад ће царе доћи по ђевојку,

у које ли доба од године,

коликол^, ће повести сватова,

и да видим Роксанду ђевојку,

да је видим и да прстенујем.!

Тада рече Мијаило краљу:

«Пријатељу, Тодоре везире,

што ме царе за сватове пита,

нека купи колико му драго;

него ћеш ми цара поздравити:

нек не води своја два сестрића,

два сестрића, два Војиновића,

Вукашина и с њим Петрашина:

у пићу су тешке пијанице,

а у кавзи тешке кавгаџије,

опиће се, заметнуће кавгу,

пак је тешко џевап дати кавзи

у нашему бијелу Леђану.

А ђевојку сада ћеш видети,

И прстен јој дати по закону.»

А када је тавна ноћца дошла ,

Не доносе воштане свијеће,

Већ по мраку изводе ђевојку.

Кад то виде Тодоре везире,

Он извади од злата прстење

Са бисером и драгим камењем:

Разасја се соба од камења;

Така му се учини ђевојка,

Да је љепша од бијеле виле.

Прстенова Роксадну ђевојку

И даде јој хиљаду дуката,

И ђевојку браћа одведоше.

Кад ујутру јутро освануло,

Опреми се Тодоре везире,

Пак отиде бијелу Призрену.

Када дође бијелу Призрену,

Пита њега српски цар Стјепане:

«Слуго моја, Тодоре везире,

виђе ли ми Роксанду ђевојку?

Виђе ли је, и прстенова ли?

Што говори краљу Мијалило?»

Тодор њему све по реду каже:

«Виђех царе, и прстеновах је.

Да каква је Роксанда ђевојка,

онакове у Србина нема!

Добро збори краљу Мијаило:

по ђевојку када тебе драго;

само те је к раљу поздравио:

да не водиш два сестрића твоја,

два сестрића, два Војиновића:

у пићу су тешке пијанице,

а у кавзи тешке кавгаџије,

опиће се, заметнуће кавгу,

пак је тешко џевап дати кавзи

у Леђану, граду латинскоме.»

Кад то зачу српски цар Стјепане,

Удари се руком по кољену:

«Јао мене до Бога милога!

Дотле ли се зулум огласио

од сестрића, од Војиновића!

А тако ми моје вере тврде,

докле мене то весеље прође,

обојицу хоћу обесити

о вратима града Вучитрна,

по свијету да ме не срамоте!»

Стаде царе купити сватове,

Скупи свата дванаест хиљада,

Пак подиже низ Косово равно.

Кад су били испод Вучитрна,

Гледала их два Војиновића

Међу собом млади говорили:

«Што л^, се ујак на нас расрдио

те нас не шће звати у сватове?

Некто нас је њему опануо, -

С њега живо месо отпадало!

Цар отиде у земљу латинску,

А јунака са собом не има

ниједнога од рода својега,

који би му био у невољи,

ако би му било за невољу;

Латини су старе варалице

ујака ће нашег погубити,

а незвани ићи не смијемо.»

Вели њима остарела мајка:

«Ђецо моја, два Војиновића.

Ви имате брата у планини

код оваца, Милош-чобанина,

најмлађи је, а најбољи јунак,

а за њега царе и не знаде;

пошљите му лист књиге бијеле,

нека дође граду Вучитрну;

не пиш^,те му како што је и како је,

већ пишите: ^,Мајка је на смрти,

пак те зове да те благослови,

да на тебе клетва не остане;

него брже ходи б^,јелу двору,

не би л^, живу застануо мајку!^,»

То су браћа мајку послушала:

Брже пишу књигу на кољену,

Те је шаљу у Шару планину,

Своме брату Милош.чобанину;

«Ој Милошу, наш рођени брате,

брже да си граду Вучитрну,

стара нам је мајка на умору,

пак те зове да те благослови,

да на тебе клетва не остане.»

када Милош ситну књигу прими,

књигу гледа, а сузе прољева.

Пита њега тридесет чобана:

«О Милошу, наша поглавице,

и досад су књиге долазиле,

ал^, се нису са сузам^, училе;

откуд књига, ако Бога знадеш?»

Скочи Милош на ноге лагане,

Па говори својим чобанима:

«Ој чобани, моја браћо драга,

ова књига јест од двора мога:

стара ми је на умору мајка,

пак ме зове да ме благослови,

да на мене клетва не остане;

ви чувајте по планини овце,

док ја одем и натраг се вратим.»

Оде Милош граду Вучитрну.

Кад је био близу б^,јела двора,

Два су брата пред њег^, ишетала,

А за њима остарела мајка.

Вели њима Милош чобанине:

«Зашто браћо, ако Бога знате,

без невоље јер градит невољу?»

Веле њему до два мила брата:

«Ходи брате, има и невоље!»

У б^,јела се лица изљубише,

Милош мајку у бијелу руку.

Стадоше му редом казивати

Како царе оде по ђевојку

Надалеко у земљу латинску,

А не зове својијех сестрића:

«Већ Милошу, наш рођени брате,

хоћеш, брате, незван за ујаком,

у сватове поћи назорице?

Ако њему буде до невоље,

Можеш доћи да се не казујеш.»

То је Милош једва дочекао:

«Хоћу Богме, моја браћо драга;

кад ујаку нећу, да коме ћу?»

Тад га браћа опремат стадоше:

Оде Петар опремат Кулаша,

А Вукашин опремат Милоша:

На њег^, меће танану кошуљу,

До појаса од чистога злата,

Од појаса од бијеле свиле;

По кошуљи три танке ђечерме,

Пак доламу са тридест путаца,

По долами токе саковане,

Златне токе од четири оке;

А на ноге ковче и чакшире;

А сврх свега бугар-кабаницу,

И на главу бугарску шубару:

Начини се црни Бугарине,

Ни браћа га познати не могу;

Дадоше му копље убојито

И мач зелен старога Војина;

Петрашин му изведе Кулаша

Међедином свега ошивена,

Да Кулаша царе не познаде.

Л^,јепо су га браћа сјетовала:

«Кад, Милошу, достигнеш сватове,

питаће те тко си и откуд си,

ти се кажи земље Каравлашке:

^,Служио сам бега Радул-бега,

не шће мене службу да исплати,

пак ја пођох у свијет бијели,

да ђегођи боље службе тражим;

пак сам чуо за свате цареве

и присто сам незван за сватови

рад^, комада љеба бијелога

и рад, чаше црвенога вина.^,

Чувај добро дизгин од Кулаша,

јер се Кулаш јесте научио

путовати с коњма царевијем.»

Тада Милош окрену Кулаша,

Пак за царем оде у сватове.

На Загорју сустиже сватове.

Питају га кићени сватови:

«Откуд идеш, млађано Бугарче?»

Милош им се из далека каже,

Ко што су га браћа научила.

Лијепо га свати дочекаше:

«Добро дошо, млађано Бугарче,

нек је један више у дружини!»

Кад су били пупем путујући

(злу науку Милош научио

код оваца у Шариу планини,

поспавати свагда око подне):

Он задрема на коњу Кулашу,

Како дизгин ослаби Кулашу,

Диже главу, оде кроз сватове,

Обаљује коње и јунаке,

Докле дође коњма царевијем.

Како дође, с њима у ред стаде.

Лале шћаху бити Бугарина,

Ал^, не даде српски цар Стјепане:

«Не удрите млађано Бугарче!

Бугарче се спават научило

по планини овце чувајући;

не удрите, већ га пробудите!»

Буде њега лале и војводе:

«Устан^, море, млађано Бугарче!

Бог ти стару не убио мајку,

која те је такога родила

и у свате цару опремила!»

Кад се прену Милош Војиновић,

Те сагледа цару очи чарне,

Кулаш иде с коњма царевијем;

Он покупи дизгине Кулашу,

Па ишћера њега из сватова:

Удара га оштром бакрачлијом,

По три копља упријеко скаче,

По четири небу у висине,

Унапредак ни броја се не зна;

Из уста му живи огањ сипа,

А из носа модар пламен суче.

Стаде свата дванаест хиљада,

Те гледају коња у Бугара;

Коња гледе, а сами се чуде:

«Боже мили, чуда великога!

Добра коња, а лоша јунака!

Још такога ни виђели нисмо;

један беше у зета царева,

и сада је у Војиновића.»

Гледале га још три шићарђије:

Једно јесте Ђаковица Вуче,

А друго је Нестопољче Јанко,

А треће је момче Прријепољче;

Гледали га, пак су говорили:

«Добра коња младог Бугарина!

Баш га овђе у сватов^,ма нема,

та нема га ни у цара нашег!

Хајде мало да изостанемо,

не би ли га како измамили.»

Кад су били до Клисуре близу,

Изосташе до три шићарђије,

Па говоре Милош-чобанину:

«Чујеш море млађано Бугарче,

хоћеш дати коња на размјену?

Даћемо ти коња још бољега,

И још приде стотину дуката,

И сувише рало и волове,

Пак ти ори, те се лебом рани.»

Вели њима Милош Војиновић:

«Прођ^,те ме се, до три шићарђије!

Бољег коња од овог не тражим,

ни овога умирит не могу;

што ће мене стотину дуката?

На кантар их мјерити не знадем,

а бројем их бројити не ум^,јем;

што ће мене рало и волови?

Мене није ни отац орао,

па је мене љебом одранио.»

Тад говоре до три шићарђије:

«Чујеш море, млађано Бугарче,

ако не даш коња на размјену,

ми ћемо га на силу отети!»

Ал^, говори Милош Војиновић:

«Сила отме земљу и градове,

камол^, мене коња отет неће!

Волим дати коња на размјену,

јер не могу пјешке путовати.»

Па устави својега Кулаша,

Пружи руку испод међедине,

Они мисле бакрачлију скида,

Ал^, он скида златна шестоперца,

Те удара Ђаковицу Вука:

Колико га лако ударио,

Три пута се Вуче преметнуо.

Вели њему Милош Војиновић:

«Толики ти родили гроздови

у питомој твојој Ђаковици!»

Побјеже му Нестопољче Јанко,

Стиже њега Милош на Кулашу,

Удари га међу плећи живе,

Четири се пута преметнуо:

«Држ^, се добро Нестопољче Јанко!

Толике ти јабуке родиле

у питому Нестопољу твоме!»

Бјежи јадно момче Пријепољче,

Достиже га Милош на Кулашу,

Те и њега куцну шестоперцем,

Седам се је пута преметнуло:

«Држ се добро момче Пријепољче!

Па кад дођеш Пријепољу твоме,

похвали се међу ђевојкама

ђе с^, отео коња од Бугара!»

Па окрену коња за сватови.

Кад дођоше бијелу Леђану,

Разапеше по пољу шаторе.

Зоб изиђе коњма царевијем,

Нема ништа коњу Милошеву.

Кад то виђе Милош Војиновић,

Узе торбу на лијеву руку

Од зобнице једне те до друге,

Док је своју пуну напунио.

Па он оде тражит механџију:

«Механџија, дај да пијем вина!»

Механџија њему одговара:

«Ид^, одатле, црни Бугарине!

Да с^, донео бугарску копању,

ако бих ти и усуо вина;

за те нису чаше позлаћене!»

Погледа га Милош попријеко,

Удари га руком уз образе:

Колико га лако ударио,

Три му зуба у грло сасуо.

Моли му се млади механџија:

«Не удри ме више, Бугарине!

Биђе тебе вина изобиља,

ако цару неће ни достати.»

Милош више не шће ни искати,

Већ сам узе, пак се напи вина.

Док се Милош мало поначини,

У том свану и ограну Сунце.

Ал^, повика са града Латинче:

«Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане,

ето доле под градом Леђаном

изишо је краљев заточниче,

зове тебе на мејдан јуначки;

ваља ићи мејдан дијелити,

или нећеш одавде изићи,

ни извести свата ниједнога,

а камоли Роксанду ђевојку!»

Кад то зачу српски цар-Стјепане,

Он телала пусти у сватове,

Телал виче и тамо и амо:

«Није л^, мајка родила јунака

и у свате цару опремила,

да за цара на мејдан изиђе?

Честита би њега учинио.»

Ал^, се нитко наћи не могаше.

Цар с^, удари руком по кољену:

«Јао мене до Бога милога!

Сад да су ми два сестрића моја,

два сестрића, два Војиновића,

сад би они на мејдан изишли.»

Истом царе у бесједи беше,

Милош иде, а кулаша води

До пред шатор српског цар-Стјепана:

«Је л^, слободно, царе господине,

да ја идем на мејдан у поље?»

вели њему српски цар Стјепане:

«Јест слободно, млађано Бугарче,

јест слободно, ал^, није прилике;

ако згубиш млада заточника,

честита ћу тебе учинити.»

Узја Милош помамна Кулаша

А окрену од б^,јела шатора

Заметнувши копље наопако.

Говори му српски цар Стјепане:

«Не нос^,, синко, копље наопако,

већ окрени копље у напредак,

јер ће ти се смејати Латини.»

Вели њему Милош Војиновић:

«Чувај, царе, ти господства твога:

ако мене до невоље буде,

ја ћу ласно копље окренути:

ако ли ми не буде невоље,

донети га могу и овако.»

Па отиде низ поље леђанско.

Гледале га Латинке ђевојеке,

Гледале га, пак су говориле:

«Боже мили, чуда великога!

Каква је то царева замјена?

Та на њему ни хаљина нема!

Весели се, краљев заточниче,

Немаш на што сабље извадити,

Нит^, је имаш о што крвавити.»

У то доба дође до шатора,

Ђе заточник сједи под шатором,

За копље је свезао Дората.

Вели њему Милош Војиновић:

«Устан^, море, бијело Латинче,

да јуначки мејдан дијелимо!»

Ал, говори бијело Латинче:

«Ид^, одатле, црни Бугарине!

Немам о што сабље поганити,

кад на тебе ни хаљина нема.»

Ражљути се Милош Војиновић:

«Устан^, море, бијело Латинче!

На тебе су побоље хаљине,

с тебе ћу их на себе обући!»

Тад Латинче на ноге поскочи,

Пак посједе помамна Дората,

Одмах оде пољем разиграват.

Милош њему стаде на биљези.

Баци копље бијело Латинче

На Милоша у прси јуначке;

Милош држи златна шестоперца,

На њега је копље дочекао,

Пребио га на три половине.

Вели њему бијело Латинче:

«Чекај мало, црни Бугарине,

лоше су ми копље подметнули,

док отидем да копље пром^,јеним.»

Пак побјеже преко поља равна.

Ал^, повика Милош Војиновић:

«Стани мало, бијело Латинче,

мило би ти било побјегнути!»

Пак поћера по пољу Латинче,

Доћера га до леђанских врата,

Ал^, леђанска врата затворена.

Пусти копље Милош Војиновић

Те прикова бијело Латинче,

Прикова га за леђанска врата,

Пак му русу одсијече главу,

Кулашу је баци у зобницу;

Па ухвати његова дората,

Одведе га цару честитоме:

«Ето, царе, заточника главе!»

Цар му даде благо небројено:

«Иди, синко, те се напиј вина;

честита ћу тебе учинити!»

Тек што Милош сједе пити вино,

Ал^, повика са града Латинче:

«Ето, царе, под Леђаном градом

на ливади три коња витеза,

под седлима и под ратовима,

и на њима три пламена мача,

врхови им небу окренути:

да прескочиш три коња витеза!

Ако ли их прескочити нећеш,

нећеш изић, ни извест ђевојке.»

Опет викну телал по сватов^,ма:

«Није л^, мајка родила јунака

и у свате цару опремила,

да прескочи три коња витеза

и на коњма три пламена мача?»

Тај се јунак наћи не могаше.

Ал^, ето ти млада Бугарина

Пред шатора српског цар-Стјепана:

«Је л^, слободно, царе господине,

да прескочим три коња витеза?» -

«Јест слободно, моје драго д^,јете!

Него скини бугар-кабаницу:

Бог убио онога терзију

који ти је толику срезао!»

Говори му Милош Војиновић:

«Сједи, царе, пак пиј рујно вино,

не брини се с мојом кабаницом;

ако буде срце у јунаку,

кабаница неће ништа смести:

којој овци своје руно смета,

онђе није ни овце ни руна!»

Па он оде у поље леђанско.

Када дође до добријех коња,

Он проводи својега Кулаша,

Па кулашу своме проговара:

«Чекај мене у седло, кулашу!»

А он прође с оне друге стране

Заигра се преко поља равна

И прескочи три коња витеза

И на њима три пламена мача,

Устави се на својем кулашу;

Па он узе три коња витеза,

Одведе их српском цар-Стјепану.

Мало време затим постојало,

Ал^, повика са града Латинче:

«Хајде сада, царе Србљанине,

под највишу кулу у Леђану,

на кули је копље ударено,

на копљу је од злата јабука:

ти стријељај кроз прстен јабуку!»

Милош више не шће ни чекати,

Већ он пита цара честитога:

«Је л^, слободно, царе господине,

да стријељам кроз прстен јабуку?» -

«Јест слободно, мој рођени синко!»

Оде Милош под бијелу кулу,

Запе стр^,јелу за златну тетиву,

Устријели кроз прстен јабуку,

Пак је узе у бијеле руке,

Однесе је цару честитоме.

Лијепо га царе обдарио.

Мало време затим постојало,

Ал^, повика са града Латинче:

«Ето, царе, под бијелом кулом

изишла су два краљева сина,

извели су три л^,јепе ђевојке,

три ђевојкке, све три једнолике,

и на њима рухо једнолико;

иди познај које је Роксанда;

ако ли се које друге машиш,

нећеш изић ни изнијет главе,

а камоли извести ђевојке!»

Кад је царе р^,јечи разумио,

Он дозива Тодора везира:

«Иди, слуго, те познај ђевојку!»

Тодор му се право кунијаше:

«Нијесам је, царе, ни виђео,

јер су ми је по мраку извели,

када сам је ја прстеновао.»

Цар с^, удари руком по кољену:

«Јао мене до Бога милога!

Надмудрисмо и надјуначисмо,

пак нам оста цура на срамоту!»

Кад то зачу Милош Војиновић,

Он отиде цару честитоме:

«Је л^, слободно царе господине,

да ја познам Роксанду ђевојку?» -

«Јест слободно, моје драго д^,јете,

ал^, је јадно у те поуздање:

како ћеш ти познати ђевојку,

кад је нигда ни виђео ниси?»

Ал^, говори Милош Војиновић:

«Не брини се, царе господине!

Кад ја бијах у Шари планини

код оваца дванаест хиљада,

за ноћ буде по триста јањаца;

ја сам свако по овци познаво:

Роксанду ћу по браћи познати.»

Вели њему српски цар Стјепане:

«Иди, иди, моје драго д^,јете!

Ако Бог да те познаш Роксанду,

даћу теби земљу Скендерију

у државу за живота твога.»

Оде Милош низ поље широко.

Када дође ђе стоје ђевојке,

Збаци с главе бугарску шубару,

Скиде с леђа бугар-кабаницу

 (засија се скрелет и кадифа,

засјаше се токе на прсима

и злаћане ковче на ногама:

сину Милош у пољу зелену

као јарко иза горе Сунце!)

Пак је простре по зеленој трави,

Просу по њој бурме и прстење,

Ситан бисер и драго камење;

Те извади мача зеленога,

Па говори трима ђевојкама:

«Која је ту Роксанда ђевојка,

нек савије скуте и рукаве,

нека купи бурме и прстење,

ситан бисер и драго камење;

ако ли се која друга маши,

вјера моја тако ми помогла,

осјећ^, ћу јој руке до лаката!»

Кад чуле три л^,јепе ђевојке,

Обје крајње средњу погледаше,

А Роксанда у зелену траву;

Сави скуте и свил^,не рукаве,

Пак покупи бурме и прстење,

Ситан бисер и драго камење;

А ђевојке двије побегоше.

Али Милош утећ им не даде,

Веће обје увати за руке,

Све три води пред цара Стјепана;

Цару даде Роксанду ђевојку,

И даде му једну уз Роксадну,

А трећу је себе уставио.

Цар Милоша међу очи љуби,

Ал^, још не зна тко је и откуд је.

Повикаше кићени чауши:

«Спремајте се, кићени сватови,

вријеме је двору путовати!»

Спремише се кићени сватови,

Поведоше Роксадну ђевојку.

Кад су били мало иза града,

Ал^, говори Милош Војиновић:

«Господине, српски цар-Стјепане,

овђе има у Леђану граду,

има један Балачко војвода,

ја га знадем, и он ме познаје;

краљ га рани седам годин^, дана

да рашћера кићене сватове

и да отме Роксадну ђевојку;

сад ће њега за нама послати.

На Балачку јесу до три главе:

из једне му модар пламен бије,

а из друге ладан ветар дува;

кад два ветра из главе изиђу

Балачка је ласно погубити;

већ ви ид^,те, водите ђевојку,

ја ћу овде чекати Балачка,

не би ли га како уставио.»

Отидоше кићени сватови,

Одведоше лијепу ђевојку;

Оста Милош у гори зеленој

И са њиме три стотине друга.

Кад одоше свати из Леђана,

Краљ дозива Балачка војводу:

«О Балачко, моја вјерна слуго,

можеш ли се у се поуздати

да рашћераш кићене сватове

и да отмеш Роксанду ђевојку?»

Пита њега Балачко војвода:

«Господине, од Леђана краљу,

какав бјеше јунак у сватов^,ма,

што највеће отвори јунаштво?»

Вели њему леђанска краљица:

«Слуго наша, Балачко војвода,

ту не има ни једног јунака,

осим једног црног Бугарина,

и то младо, још голобрадасто.»

Ал^, говори Балачко војвода:

«Није оно црни Бугарине,

већ је оно Милош Војиновић,

ни цар Стјепан њега не познаје,

ал^, ја њега одавна познајем.»

Вели њему леђанска краљица:

«Иди, слуго, Балачко војвода,

те ми отми цуру од Србаља,

а ја ћу је тебе поклонити.»

Тад Балачко спреми Бедевију,

Па отрча друмом за сватови

Са шест стотин^, латинских катана.

Кад су били у гори зеленој,

Кулаш стоји на друму широку,

А за њиме Милош Војиновић;

Викну њега Балачко војвода:

«О Милошу, зар се мене надаш?»

Па он пусти један пламен модар,

Опали му црну међедину;

А кад виђе да му не науди,

Онда пусти вјетра студенога:

Три пута се кулаш преметнуо,

Ал^, Милошу ништа не досади;

Викну Милош из грла бијела:

«Ето тебе од шта се не надаш!»

Пак он пусти златна шестоперца:

Колико га лако ударио

Из бојна га седла избацио;

Пак потеже копље убојито,

Прибоде га у зелену траву,

Пак му све три одсијече главе,

Кулашу их баци у зобницу.

Тад учини јуриш у катане

Са својијех три стотине друга:

Одсјекоше три стотине глава,

Па одоше друмом за сватови.

Кад стигоше цара и сватове,

Пред њег^, баци Балачкову главу;

Цар му даде хиљаду дуката,

Па одоше бијелу Призрену.

Кад су били кроз поље Косово,

Милош хоће граду Вучитрну,

Па говори српском цар-Стјепну:

«Збогом остај, мој мили ујаче,

мој ујаче, српски цар-Стјепане!»

Тада се је царе осјетио

Да је оно Милош Војиновић,

Па говору својему нећаку:

«Та ти ли си, дијете Милошу!

Та ти ли си, мој мили нећаће!

Благо мајци која те родила,

и ујаку који те имаде!

Зашто ми се отприје не кажеш,

него сам те путем намучио

и конаком и глади и жеђу?»

Тешко свуда своме без својега!

 

Војислав Јанковић

ЕЗОТЕРИКА  КОД  СРБА

III

Војислав Јанковић

ЕЗОТЕРИКА  КОД  СРБА

III

СЕСТРА ЛЕКЕ КАПЕТАНА

Војислав Ђ. Јанковић

СЕСТРА ЛЕКЕ КАПЕТАНА

Откако је свијет постануо,

Није веће чудо настануло,

Ни настало, ни се ђегод чуло,

Што казују чудо у Призрену,

У некаква Леке капетана:

Кажу чудо – Росанду ђевојку.

Ја каква је, јада не допала!

Што је земље на четири стране,

Бутун земље турске и каурске,

Да јој друге у сву земљу није –

Ни бијеле буле ни Влахиње,

Нити има танане Латинке;

Ко ј^, видио вилу на планини,

Ни вила јој, брате, друга није.

Ђевојка је у кавезу расла,

Кажу, расла петнаест година,

Ни виђела сунца, ни мјесеца,

Данас чудо оде по свијету.

            За песника, коме се ни имена не зна, а не зна чак ни време када је живео, врло је тешко рећи да ли је певао под неким надахнућем којег сам није потпуно свестан или је он своје сопствено духовно гледање заоденуо у тако моћне слике, које су имале на исправан начин да делују на обичне људе који нису постигли никакав степен посвећења. Међутим, кад се пажљиво проуче разне појединости из ове песме, пре се може веровати да је у питању ово друго, т.ј. да је описано пре свега јасно сагледавање духовних чињеница које је песник хтео да изнесе, а уз то и делимичан наговештај пута којим је дошао до таквог гледања.

            Да су ови уводни стихови главна објава нашег непознатог песника, види се и по томе, што он о том чуду – са мало измењеним речима – још двапут говори и то сад оба пута кроз уста Краљевића Марка. Кад Марко Милошу говори зашто је дошао по њега, он истиче да је Призрен бијели град, а за Леку каже да је поглавица. У обраћању Леки он и набраја разне земље, а за Росу истиче да је поносита и тек ту се види да је она Лекина сестра.

            У поглаљу «Женидба Душанова» (стр. 6) дато је значење за име Роксанду, тако да и овде поменута Росанда такође значи «Светлана». Призрен и у овој песми такође треба схватити не као град са тим именом, већ у смислу «при-зрен» (стр. 13). Слично треба схватити и Шару планину која се доцније помиње као «Шар» (стр. 15). Лека је можда изведено од Алекса, Лекса што значи «помоћник», како је то назначено у «Женидби Црнојевић Ива» (стр. 60). Међутим ни Росанда ни Лека у овој песми не представљају исто оно што је приказано у тим двема песмама, мада нека сличност и ту постоји. Из даљих излагања ће се видети да њихова имена сасвим одговарају и за оне духовне чињенице које се у овој песми описују.

            Лека је «некакав капетан», дакле не много познат и – рекло би се према овом изразу – не много значајан, мада Краљевић Марко о њему нешто зна и мисли:

 А Лека је красан пријатељу,

Имао би с киме пити вино

И господску ријеч проговорит.

            Марко о њему нешто зна кад је хабер о Росанди и до њега дошао. Међутим, кад га је Лека дочекао и с њим отишао на танке чардаке:

Кад дођоше врху на чардаке,

Куд год Марко земљу проходио,

Ничему се није зачудио,

Ни се Марко од шта застидио,

Ту с^, зачуди Марко и застиђе,

Кад у Леке сагледа чардаке

И Лекину виђе госпоштину.

            Ту се сад набраја и описује огромно Лекино богатство у којем живи – чохе и кадифе, злато и сребро, софра са вином и ђаконијама. И Марко и његова оба побратима се толико запрепашћени и збуњени, да недељу дана не могу да кажу зашто су дошли:

Није ласно Леки поменути,

Онакоме главноме јунаку!

            Кад Марко најзад заподева разговор о томе и каже да је он од Леке очекивао да први упита за разлог њиховог доласка:

Удари се јунак на јунака,

Удари се памет на памецу,

Те му Лека чудно одговара...

            У овим речима српски песник јако истиче да је за овакав разговор потребно и јунаштво и памет – то није обичан, то је чудан разговор. То потврђују већ и прве Лекине речи:

«О војводо, Краљевићу Марко,

Како бих те, брате, упитао,

Кад си, Марко, давно иштетио,

Што почешће мени не идете,

Да с^, за лако здравље упитамо

И ми рујна вина напојимо,

И видимо, је л^, нам земља мирна?

Ви сте к мене, ја ћу сутра к вама.»

            Није ли чудно што Лека само за Марка каже у једнини да је давно иштетио, а одмах затим пита у множини зашто почешће к њему не иду и он и његова два побратима? Из даљих излагања ће се видети да то није никаква омашка.

            Лека и овде указује на своју забринутост да ли му је, у ствари да ли им је земља мирна. Чија је то «нам»? Tа његова брижност се исказује још и кад је издалека угледао три српске војводе:

 Подалеко у пољу бијаху,

А виђе их Лека капетане,

Пак довати дурбин од биљура,

Да погледне ко је и откуд је,

Ели види Лека капетане

Ваљаане коње и јунаке.

Како дурбин на око турио,

Позна Лека три српске војводе,

Позна Лека, за чудно му било,

И мало се Лека препануо.

Викну Лека из бијела грла,

Викну Лека и призивље слуге:
»Слуге моје, отвор^,те капију!

Иду к мене три српске војводе,

Ништа не знам шта је и како је,

Ништа не знам, је л^, нам земља мирна.»

            Чија је то земља? Да ли само Лекина и његових слугу? Да ли се он то брине само за призренску (при-зренску) земљу над којом држи капетанство – како каже Роса? Зашто се чуди што му долазе три српске војводе и зашто се препануо кад их дочекује као најбоље пријатеље? А жали се што му почешће не иду!

            Овде се треба осврнути и на дурбин од биљура. Према званичној историји дурбин је пронашао Галијел (1564-1642) у Венецији 1609. године. Из тога би се могло закључити да је ова песма настала после тог времена. У истој тој Венецији је калуђер Бертолд Шварц (око 1318. до око 1384.) једно два и по века раније излио прве топове од бронзе. Помиње се да су Енглези барут употребили против Француза 1346. године у бици код Кресиа. Ни у овој песми, а ни у читавом низу песама које се односе на време после Косовског боја 1389. године – па ни у песмама о Краљевићу Марку – не помињу се ни топови ни друго вартено оружје. То наравно не значи да наш песник о њима ништа није знао, али то ипак указује и на могућност да је он за дурбин знао и пре Галилеја – као што су и Кинези за барут знали једно хиљаду година пре него што су га Европљани «пронашли». То наравно треба посебно истраживати и само на основу ове песме не треба доносити никакве закључке.

            Марко – упркос тога што «доста је стидно» - најзад каже Леки зашто су њих три побратима дошли, јер:

Нама тешки гласи досадише

А у тебе чудо казујући,

Чудно чудо, поноситу Росу,...

            И сад због тих тешких гласа, он за себе или три побратима проси то чудно чудо:

Подај сестру за кога ти драго,

Бирај зета кога тебе драго:

Један ти је хитар ђувеглија,

А двојица да су два ђевера,

С тобом да смо главни пријатељи.«

Плану Лека, па се намрдио:
»Прођи ме се војевода Марко!

            Овде се тек сада кроз речи Леке капетана открива права природа Росанде. С једне стране он потврђује «да љепоте не има ђевојци», али с друге стране Лека указује и на своју муку, што нема никакве власти над својом сестром:

Ал^, је сестра моја самовољна,

Не боји се никога до Бога,

А за брата ни хабера нема:

Седамдесет и четири просца

Што су сестри дослен доходила,

Сваком сестра находи махану,

Код просаца брата застидила.

            Марко је знао да њој ни вила равна није. Знао је и да је поносита. Али да она не послуша свога брата, па чак и да не хаје за то шта ће јој он рећи, то Марко никако не може прихватити. Стога му – можда мало подругљиво – каже:

А чујеш ли, Леко капетане,

Ако с^, бојиш миле секе твоје,

Молим ти се, као старијему,

Ну отиди на бијелу кулу,

Иди, Лека, ђе ти сједи сека,

Те се моли, доведи је амо,

Нека она сагледа војводе,

Белћи досле није ни виђела.

Твоју сестро, Лека ослободи,

Нека пође за кога јој драго,

            Страх увек значи одвајање од другог, неко скупљање у себе. Ако се Лека боји од своје миле секе, то значи да он има неко саосећање према њој, а и да је од ње одвојен. Већ и само њихово сроство указује на њихово заједничко порекло. Међутим, између њих постоји и нека сила која их раздваја. Лека се описује као капетан, поглавица, главни јунак, паметан. Он има чардаке и госпоштину, какве Марко није ни видео. Сва могућа земаљска блага су у њима, а по дурбину би се рекло – и последња реч технике! За указивање на технички развој песник овде не узима топ, за који је по свој прилици морао знати. Он нарочито не указује на технику која се злоупотребљава ради разарања, већ на технику која се употребљава за културни развој.

            Росанда, «Светлана» - сем неупоредиве лепоте – данас, после петнаест година како је расла у кавезу и ни видела ни Сунца н и Мјесеца већ је одбила седамдесет и четири просца! Кад се уз то додаду и три српске војводе, то ће бити седамдесет и седам – као број бродова преко воде Јошанице које три побратима прелазе да би дошли до Призрена! Роса борави на високој кули, а њу прати буљук ђевојака. Кад се сишла са куле и у њиховој пратњи попела на чардаке – дакле опет негде изнад земље, где борави Лека:

Стаде звека висока чардака,

Зазвечаше ситни басамаци,

Потковице ситне на папучам^,,

            А, сад – оно што оправдава њено име, које је песник врло брижљиво изабрао:

  

А кад Роса дође на чардаке,

Сину чардак на четири стране

Од њезина дивна одијела,

Од њезина стаса и образа.

Погледнуше три српске вовјводе,

Погледнуше, па се застидише,

Заисто се Роси зачудише.

Млого Марко чуда сагледао,

И виђао виле на планини,

И имао виле посестриме,

Ни од шта се није препануо,

Ни с^, ода шта Марко застидио.

Баш се Роси бјеше зачудио,

И од Леке с^, мало застидише,

Погледнуше у земљицу црну.

            Истицање да се Марко ни од чега није препануо нити застидио указује на то да од Росе ипак – бар мало – и препао и застидио. То потврђује и следећа реченица, јер и само чуђење и стид садрже у себи неко повлачење у себе, бежање и ограђивање од нечег непознатог. Овде треба такође уочити да је и у тој реченици за Марка речено у једнини да се зачудио, а да је без помињања других речено у множини да се застидише и погледнуше у земљицу црну. Као да од земљице траже спас!

            Све ово указује да је Росанда збиља неко чудно чудо. Међутим, у читавом том њеном блиставом сјају показује се да је она толико поносита, да је у том поносу чак и одурна и дрска. Кад јој Лека хвали три српске војводе и нуди да бира кога хоће:

Ја кад зачу Росанда ђевојка,

По длану се дланом ошинула,

Звекну чардак на све четир стране,

Грдну Роса ријеч започела:

«Фала Богу, фала истиноме!

Свакоме се могу дочудити

И свакоме јаду досјетити,

А не могу свој призренској земљи,

Ја на коме држи капетанство,

На манитом Леки капетану!

Камо памет. – Ти је не имао!

            Росанда је и мудра, па и тачно, у језгровитим речима даје главна обележја српских војвода – о чему ће доцније бити речи. Чак зна и шта ће бити тек у будућности – да Марко неће имати ни гроба ни укопа. Она то све говори на врло увредљив начин и с бесом, али је њена поноситост толико јака да уопште и не слути да Марко према њој може имати и неке друге намере сем да јој се диви. Та, она је морала запазити да се Марко од ње препануо и застидео! Марко, за кога и она каже да је снажан јунак! Како то да се такав јунак препадне од љепоте ђевојке? Застидео се можда зато што је видео да он њој није раван, али зашто се препануо? Међутим – пошто је Роса отишла низ чардаке и пошто је Милош Марка спречио да због њеног понашања Леки главу укине:

 Кад се Марко земље доватио

И на земљи камене калдрме,

Али Роса близу куле била,

            Тада, на земљи, на каменој калдрми Марко прибегава лукавству којим надмудрује Росу – «јер су деца овога света према свом роду (боље: «начину») мудрија од синова светлости.» (Лукино Еванђеље, глава 16, 8). Ту на земљи, али – нарочито наглашено – на камену, у минералном царству човек је слободан, слободан и од виших духовних хијерархија, духовних бића далеко виших од човека и то како оних који иду редовним и исправним развојем, тако и оних који тај развој коче или човека заводе. На земљи Марко Роси десну руку одсијече и пињалом, ножем, јој очи извадио. Међутим, он јој ту десну руку даје у лијеву, а очи јој – рекло би се – пажљиво зави у јаглук, марамицу и тури јој у десно њедарце. Овако осакаћена:

Пишти Роса, далеко се чује,

Свога брата Леку помињаше:

»А мој брате, Лека капетане,

Та л^, не видиш ђе погибох лудо

Од силнога Краљевића Марка?«

Чује Лека на танке чардаке,

Мучи Лека као камен студен,

Не смијаше ништа проговорит,

Јел и Лека може погинути.

            Роса овде само помиње свог – како га је раније назвала – манитог брата који нема памети, али од њега и не очекује никакву помоћ. За њу Марко сада није само јунак – он је силан, он има велику моћ. С друге стране, Лека се као окаменио од страха, што показују и последњи стихови ове песме, кад је Марко с побратимима отишао:

Оста Лека, како камен студен,

Оста Роса грдна кукајући.

            Из целе песме се види, да је Лека и хтео да прихвати Марка и његове побратиме, мада се био «мало препануо» кад их је кроз дурбин познао. Осетио је и неку зебњу да ли му је земља мирна. Поред свег свог богатства и многобројних слугу и памети, он је потпуно без икакве моћи, што се види како у односу на сестру Росу, тако и у односу на Марка, који се њему обраћа «као старијему».

            Роса, која је негде потпуно скривена расла, у својих петнаест година представља неко чудно чудо, које се ни са чим не може упоредити све од постанка света. У сва три описа о њој говори се као о чуду, а не о лепоти. Поређење са булама, Влахињама, Латинкама и вилама не мора да значи да је то према лепоти... Тек кад су три српске војводе дошле до Леке, Марко додаје да је она не само чудо него и поносита, и тек ту сам њен брат Лека каже «да љепоте не има ђевојци» и да је самовољна. Кад се она појављује на чардаку све је синуло од ње, што не мора да је од љепоте. Наравно да је на крају с одсеченом руком и извађеним очима остала «грдна» - а то би се рекло и за некога ко није био леп. У сваком случају лепота није њено главно обележје, већ чудо које она представља.

            Па какво је то чудо Росанда и шта је њен брат некакав Лека, капетан при-зренске земље?

 У поглављу «Женидба Душанова» описане су разне културне епохе кроз које човечанство пролази. Од 1413. године почиње наша садашња културна епоха (стр. 10). У петнаестом веку дакле настаје један важан и велики преокрет. Разуме се да тај преокрет не треба сматрати да се догодио у само једној години или тренутку. У развоју човечанства такви преокрети се протежу на дуже време. Први наговештаји се појављују још много пре неког таквог тренутка, а сам преображај траје више времена док не захвати све људске душе. Сасвим изразити представник и носилац тог преокрета је свакако и већ поменути Галилеј, иако је живео два века после горе наведене године. Пошто се такви преокрети врше поступно, врло су ретки појединци који су у тим тренуцима свесни, па ни сама званична историја о томе много не говори, односно говори на сасвим површан начин. То више уочавају велики песници и мислиоци и то обично тек пошто је прошло извесно време. О таквом преокрету говори и наш непознати песник, за кога се не зна ни кад је живео. У моћним сликама говори наш песник о том преласку из четврте у пету културну епоху и како се то показује и одражава у Српском народу.

            Росандиних петнаест година, које је провела, расла у кавезу (затвореној одаји застртој решеткама да се не види шта је унутра) и за које време није видела Сунца ни Мјесеца, указује на то да се она појавила у петнаестом веку, те песник описује то што се појавило као нешто ново:

Данас чудо оде по свијету.

            Но тиме је истовремено указано не само на тренутак кад се чудо појавило, него се указује и на његово рођење петнаест векова раније, од кад је то чудо боравило у човеку:

Откако је свијет постануо,

Није веће чудо настануло,

            Настанак тог чуда, које описује наш непознати српски песник, пада уствари у време Мистерије на Голготи и једино се Христов догађај може узети као највеће чудо од постанка света. Прве речи ове песме – као ни све остало – нису никакво фразерство нити нека песничка хипербола. То треба добро имати на уму и осетити шта је песник тиме хтео да каже. Он упућује на то да је Христов догађај највеће чудо и преокрет у развоју човечанства, а из тог преокрета поред осталог настао је, појавио се и овај који се под његовим импулсом догодио у петнаестом веку.

            У петнаестом веку се појављује интелектуализам. Човек потпуно губи везу са духовним светом и само на мртвом изграђује своје сазнање и развија свој разум. И нешто живо кад испитује, он га прво убије, па га као мртво секцира, врши разне хемијске анализе итд. Док је раније човек у својим мислима имао и нешто живо, нека жива осећања и слике, сада његови појмови постају мртви и апстрактни и из њих произилазе разне теорије које немају основа ни у животу ни у стварности. У том чисто мисаоном животу он осећа неку немоћ да схвати пре свега и самога себе, а затим и било шта духовно, јер снага на такав начин и тако развијеног разума растерује све духовно и управља се једино ка материјалноме. Са тим материјалистичким начином мишљења човек нема никаквог сигурног ослонца и почиње да сумња у све. Као пратећа појава тог интелектуализма људи почињу и да се отуђују једни од других и сам садашњи вапај за неким социјализмом показује да су људи постали несоцијални. Они се одвајају од других и као затварају у себе.            Међутим, тај интелектуализам не треба сматрати као нешто неисправно. То је фаза кроз коју човечанство мора да пролази да би се помоћу њега развиле друге способности. Тек на том предметном мишљењу, мишљењу усмереном искључиво на мртво, на минерално, са тим апстрактним мишљењем из којег су проистекле и модерне науке и техника, тек ту човек добија пуну и јасну свесност и самосвест. На томе се развија душа свести, о којој је било говора у «Душановој женидби» (стр. 16). Сем тога, једино такво апстрактно мишљење, развијено искључиво на посматрању мртвога, минералнога – укључујући ту и минерално које се налази у човечијем организму и занемарујући више чланове човековог бића – једино такво мишљење које у себи нема никаквог живота и које представља само бледу слику оне духовне стварности која се налази иза објективнога у природи, једино такво мишљење пружа човеку могућност да развије своју слободу. Морални подстицаји који долазе из неког видовитог, мада већином мутног сагледавања духовних бића и чињеница духовног света, увек врше на човека неки притисак да учини ово или оно. Једино овакво апстрактно мишљење везано за Земљу, за «камену калдрму» не врши никакав морални притисак на човека – у њему је човек слободан. То мишљење, које не задире у духовну стварност него је само нека бледа слика те стварности, по самој својој природи – природи слике – не може вршити никакав морални притисак на човека. И то је развијено захваљујући Христовом импулсу.

            Разуме се да слобода подразумева и могућност избора. Човек може ићи и радити у смислу исправног развоја и прихватити да је Христос «и пут и истина и живот» (Јованово Еванђеље, глава 14, 6) или поћи за завођењима кушача о којима је било говора у поглављу «Душанова женидба» (стр. 25. и даље), дакле завођењима «Кнеза од овога света» или завођењима «Светлоноше». Исправан развој значи не одбацивање, него савлађивање оба ова кушача и употребљавање и коришћење онога што нам они пружају искључиво у смислу истине и добра. То се може учинити једино ако се дејства и «Кнеза од овога света» и «Светлоноше» држе у равнотежи  и иде «средњом стазом» - како је то проповедао још Буда, а то уствари значи ићи за Христовим импулсом, импулсом истине и љубави. Претегне ли на теразијама дејство било једног било другог кушача – то значи човеков пад.

            Интелетуализам и његова сестра слобода приказани су нам у овој песми. То су Лека и Росанда. Они су приказани у својој велелепности и сјају, али овај непознати песник истовремено указује и на опасности којима су преко њих људи изложени, ако желе да се са њима споје, да се венчају, односно да постану главни пријатељи.

            Интелектуализам је везан за дејство «Кнеза од овога света». Зато је Лека, Алекса, «Помоћник» . његов помоћник. Описи свег богатства и благостања у којем Лека живи указују на дарове «Кнеза од овога света» - па чак и дурбин од биљура као израз научног и техничког достигнућа у минералноме. Па и биљур је минерал! Лека је и јунак и паметан – па чак и помало лукав и опрезан. У њему има и некакве зебње, а страх долази са те стране, од «Кнеза од овога света» - не ни од Христа ни од «Светлоноше». Тај чист интелектуализам не зна шта ће са слободом, он њоме ни мало не влада. Она се од њега сасвим откачила, само апстрактно мишљење не садржи у себи ни вољу ни снагу да би је могло усмеравати исправним путем:

Ал’ je сестра моја самовољна.

            Лека би хтео да је удоми и да је спусти на земљу – где јој «лоше бити неће». Ту је њено право место. Иначе, ако је не обуздавају земаљске снаге, ако је не усмерава љубав која би дошла у браку са неким од ранијих седамдесет и четири просца, којима треба додати и још ова три, она се лако изопачује у поноситост, која за собом повлачи и дрскост и осорност. Она пада под власт «Светлоноше». Отуд и Росандино име, које значи «Светлана».

            Росанда збиља светли. Она носи део мудрости и лепоте, које нам дарује «Светлоноша». Он нам дарује и сву уметност и машту, али ако њих не вежемо за земљу и не ставимо их у равнотежу са о ним што нам долази од «Кнеза од овога света», то онда доводи до необузданости, смушености, па и лудила, при чему се човек потпуно одваја од стварности. Снага којом се то може учинити, то је Христова снага, снага истине и љубави. То је једина снага којом се ове две крајности могу држати у равнотежи, т.ј. да се дејство «Светлоноше» обуздава дејством «Кнеза од овога света» и обрнуто. Помоћу Христове снаге ми можемо и да извучемо и све велике користи које можемо прибавити једино у борби и савлађивању два кушача.

* * * * * * *

            Краљевић Марко представља неко групно, скупинско јаство Српског народа и то отприлике од цара Душана и пропасти Српског царства па до седамнаестог века. Разуме се да се ни овде не може говорити о неким тачно одређеним тренуцима или годинама, те примедбу дату за 1413. годину треба и овде узети у обзир. У таквим, не оштро узетим границама треба узети и следећа излагања. У песми «Смрт Марка Краљевића», кад је чуо да ће умрети, он:

Сузе проли, па је говорио:

«Лажив св^,јете, мој лијепи св^,јете!

Л^,еп ти бјеше, ја за мало ходах,

Та за мало, три стотин^, година!

Земан дође да свјетом променим.»

            Лажив св^,јет је овај свет чула и тај израз потпуно одговара хиндуистичком изразу «маја» односно велика илузија. Он је уједно и лијепи св^,јет, јер се тек у њему, у његовој разноврсној лепоти расцветава човечије јаство, дакле и јаство које представља Краљевић Марко. У поглављу «Женидба Црнојевић Ива» (стр. 68) наведене су речи Вукашина Краља дате у непотпуно забележеној песми «Смрт Душанова» иако се не може с поуздањем тврдити да је те две песме, као и ову о којој се овде расправља, спевао исти песник, оне су све три у потпуном складу и могу се потпуно повезати и узети да се допуњавају. Смрт Краљевића Марка се стварно догађа после три стотине година, дакле у седамнаестом веку, а то је такође у вези и са једним великим космичким догађајем, који се почетком седанаестог века одиграо на планети Марсу. Бог Марс је из дубоких мистеријских знања повезан са овом планетом, а он је бог рата, од њега потиче кавга, а Марко:

Куд год иде никога не пита,

Ђе год седне, свуђе пије вино,

А све ради кавгу да огради.

            Од тог космичког догађаја јаство Српског народа, које је толико много описивано у народним песмама о Краљевићу Марку, постаје нешто друго. Овде се о томе не може много говорити, али са тим космичким догађајем на Марку те снаге које у њему делују као кавга постепено почињу да се преображавају. Кога то више занима, образложење може наћи у предавањима Рудолфа Штајнера одржаним у Берлину од 5.11.1912. до 1.4.1913. (ГА Бр. 141). У претходном поглављу је већ речено да и пијење вина за садашњи људски развој више није исправно. Међутим, самосталност и слобода која је у песмама исказана као самовоља, она треба да остане и даље, али под условом да је свесно контролисана мишљењем, да не пређе у разулареност.

            Човеково ја се у главном изражава у вољи. Сем воље, у човековој души се налази и снага мишљења и снага осећања. О тим снагама је било говора у поглављу «Женидба Душанова», али су у овј песми душевно и њима одговарајуће телесне снаге детаљније и на мало другачији начин описане, односно расчлањене. Строге границе при рашчлањавању и подели човечијег бића није могуће повући, па се зато са разних становишта оно може на разне начине описивати и делити. О томе се може више сазнати из «Теозофије» Рудолфа Штајнера (ГА Бр. 9). Исто тако, и скоро исте слике у разним песмама могу имати и различита значења, неки пут истовремено и микрокосмичка – која се односе на појединачног човека, а и макро космичка – која се односе на далеко већа духовна збивања, пошто је и човек одраз читавог свемира. Привидне противречности које ту могу неки пут да се појаве настају често из описивања  исте или сличне појаве само посматране са разних становишта.

            Пада у очи у овој песми да од три српске војводе само Марко има неку иницијативу, да покреће и Милоша и Рељу, који се више пасивно држе. Ту је изузетак једино кад на Росине увреде:

Плану Марко као огањ живи,

Па поскочи на лагане ноге,

Фати бритку сабљу с чивилука,

Шћаше Леки главу да укине.

Милош скочи те уфати Марка,

У руке му сабљу уфатио:

«К себе руке, Краљевићу Марко!

Остав^, сабљу, да те Бог убије!

Би л^, онаквог брата иштетио,

Који нас је красно дочекао,

А са једне грдне копилице,

И сву земљу Леки расплакао?«

Не да Милош Леки кидисати.

            Марко овде просто аутоматски реагује, дејствује под утицајем неког спољашњег надражаја који одмах узбурка његову крв – а крв је носилац човековог ја. На Марка увреда овде делује као на човека који тргне руку кад се опече. Милош га спречава и за то даје сасвим разумско објашњење. Милош, и кад је видео Марка «пољем испод града» да долази, он и својим слугама даје опширно и разложно објашњење како да дочекају његовог побратима, те да буду опрезни:

Може бити да је љутит Марко,

Може бити да је пијан Марко,

Па вас може коњем прегазити

И грднијех, ђецо, оставити!

            Реља у овој песми као да игра неку сасвим споредну улогу. За њега се само овлаш помиње да је срео побратиме пред својим дворима и позвао их на чардаке, а иначе у целој песми не проговара ниједне речи, иако он далеко надмашује своја два побратима:

А јадан ти према њему Марко!И јадан ти Милош војевода!

            У песми се исто тако даје поређење и између Милоша и Марка, који се ни са њим не може ни упоредити:

Весео ти Марко ђувеглија

Код овога војводе Милоша!

            Из оваквих поређења три српске војводе могло би се очекивати да они играју сасвим обрнуту улогу и да је то у песми некаква противречност. Међутим, то није противречност, већ изванредно јасно виђење духовних чињеница, које је имао овај непознати српски песник. И – пошто и на другим местима са извесним појединостима он исто то описује – пре се може предпоставити да је овај наш песник био високо посвећен, него да је у певању ове песме имао само несвесну песничку инспирацију.

            Ове три српске војводе представљају три снаге човечије душе, што се види из Маркових речи којима се обраћа Милошу:

Ми имамо трећег побратима,

Крилатога Рељу у Пазару

Више Рашке, више воде ладне,

Ми смо браћа вјерна од постања.

            И доцније се наглашава да су они побратими, а не нека браћа по крви, а побратимство од постања може имати смисла једино ако је то слика за нешто душевно-духовно, а не да указује на неке спољашње физичке односе. Да они сва тројица представљају једно јединство види се и из Маркова предлога, који саопштава и Милшу и Леки:

Један ти је хитар ђувеглија,

А двојица да су два ђевера,

            Марко представља човекову душу свести у којој највише просијава човеково ја, Милош душу разума, а Реља душу осећаја. Ова три члана човекове душе су повезана са три члана човекове телесности: душа осећаја са душевним телом, односно телом осећаја; душа разума са етерским телом, односно телом живота; а душа свести са физичком телесношћу. У поглављу «Женидба Душанова» (стр. 9) описано је у којим је културним епохама настајао који део човечијег бића. Онај део човечијег бића који је настао раније достигао је виши степен развоја, па је то објашњење зашто наш песник истиче да је Реља нешто далеко веће од Милоша, а овај од Марка. Сем тога – за разлику од «Женидбе Душанове» - овде се човекова телесност рашчлањава на три дела, који се са изванредном тачношћу сликовито описују.

            Човеково физичко тело, то је Марков коњ, који заједно с њим пије вино – сваки по један чабар:

Један даше коњу од мегдана,

Крвав коњиц до ушију дође,

Други попи на походу Марко,

Крвав Марко до очију дође;

А кад ала алу појахала,

Фатио се поља Прилипскога.            Овде је наглашена та тесна веза душе свести са физичким телом. Јаче доживљавање ја под утицајем вина захвата онај део душе свести, који одговара оном делу физичког тела, који са своје стране није захваћен тим утицајем и – тако је ала алу појахала! Делатна воља је преко физичког тела дошла до изражаја.

            Милош јаше на Ждралу – што не би требало писати великим словом, јер то није име коња већ птица, мада се симболички може приказивати и као коњ, т.ј. одговарајући део телесности. Птице на неки начин одговарају човековој глави и мишљењу, које је такође везано за тело обликујућих снага, односно за етерско тело. У опису Маркове опреме види се да је н сасвим везан за земаљско: ту је и сабља као земаљско, физичко оружје и то врло згодно и подесно:

Златне ките бију по земљици,

У злато је сабља обливена,

У острицу остра и угодна;

            Што се Милоша тиче, говори се само о његовом дивном одијелу, а не и о оружју. Али:

У висину да већега нема,

У плећима поширега нема.

Како ли је лице у јунака!

Каке ли су очи обадвије!

Какви ли су они мрки брци!

Танки брци пали на рамена.

Благо оној која ће га узет!

            Овај опис изванредно добро одговара и природи етерског света и мишљења, односно душе разума. Ту је истакнута ширина и обухватност, сагледавање чињеница и лепоте. Он је тај који увиђа да је Роса копилица, дакле некакав изрод од онога што би требало да буде, те наглашава да је грдна, наказна, а не лепа како је то све до тог тренутка описивана. То је изванредно значајан тренутак!

            Реља је крилат јунак, за кога се ништа не говори како је обучен. Он у ствари као да скоро и нема никакве телесности, јер и тело осећаја, односно душевно тело је ипак скоро потпуно духовне природе. То је овде приказано речима:

Није шала један крилат јунак!

Није шала крила и окриље!

            Боља слика за однос душе осећаја и тела осећаја тешко да се може наћи. А да би се то потврдило, указује се да је Реља:

Виловита коња појахао.

            Лека у обраћању Роси углавном потврђује главна обележја ова три побратима:

«Бирај, селе, кога тебе драго

А од ове три војводе младе:

Ти ако си, сестро наумила

Узет, секо, доброга јунака,Освјетлати на сваком мегдану,

На мегдану сваког излазити,

Узми, селе, Краљевића Марка,

Хајде с њиме у Прилипа града,

Тамо тебе лоше бити неће.

Ако ли си, селе, наумила

Узет, селе, дилбера јунака,

Коме снаге и љепоте нема,

Нити има стаса и образа

У свој земљи на четири стране,

Узми, селе, војводу Милоша,

Хајде с њиме ка пољу Косову,

Ни тамо ти лоше бити неће.

Ако ли си, сестро, наумила,

Да ти узмеш крилатог јунака,

Да га грлиш, а да се поносиш,

Узми, селе, Рељу Крилатога,

Хајде с њиме ка Јењи Пазару,

Ни тамо ти лоше бити неће.«

            Овде се – само на мало друкчији начин – потврђује опис ова три јунака. Марко делује у вољи у физичко-чулним односима и ту је добар за сваки мегдан. Ако се венча за њега, Роса ће отићи у Прилип, Прилеп, «при-леп», дакле у «лажив св^,јет» - Марков «лијепи св^,јет». Милош се истиче у снази и љепоти мишљења које обухвата земаљске односе, а шири се на све стране. Ако пође за њега, Роса ће живети у пољу Косову, не у једном на било који начин ограђеном месту, живеће у свету мисли, на који се овде указује преко птице коса. Реља лебди у осећајима који својим племенитошћу све наткриљују, те се тиме може поносити. Пошто је свет осећаја врло променљив и колебљив, најбоља слика за њега је трговиште, пазар, те ће Роса – уколико се определи за Рељу – отићи с њим у Јењи Пазар. Лекино описивање три српске војводе је дато са чисто интелектуалистичког становишта, које онако – више рационално и теоријски – види разне могућности да удоми своју сестру и које њих добро образлаже, али ни мало не врши никакав притисак на њен слободан избор, јер и не захвата у праве ни чулне ни духовне односе – све препушта њеној самовољи.

            Песник овде још и на трећи начин описује три српске војводе. Описује их и са становишта те мудре Росе, која се толико поноси том својом мудрошћу да истиче како се сваком може дочудити и свакоме јаду досјетити и која у својој слободи може да вређа и самога Леку коме се сви диве, а да с презрењем говори о три српске војводе:

А у што си, брате, преумио?

На што си се данас преварио?

Вољела бих с^,једу косу плести

У Призрену, нашој царевини,

Но ја поћи у Прилипа града,

Маркова се називати љуба;

Јел је Марко турска придворица,

Са Турцима бије и сијече,

Ни ће имат гроба ни укопа,

Ни ће с^, Марку гроба опојати.

Што ће мене код љепоте моје,

Који ће нам образ освјетлати,Бидем љуба турске придворице»

Ни ту ти се не бих ражљутила,

Ђе се вараш Марку рад^, јунаштва,

Но се на те јесам ражљутила,

Шта с^, видео кад си смиловао

А на томе војводи Милошу,

Ђе је виђен, ђе је снажан јунак.

Јеси л^, чуо ђе причају људи

Ђе ј^, Милоша кобила родила,

А некака сура бедевија,

Бедевија што ждријеби ждрале,

Нашли су га јутру у ерђели,

Кобила га сисом одгојила,

Стога снажан, стога висок јесте»

Ни ту ти се не бих ражљутила,

Но се јесам, брате, ражљутила,

Што ми кажеш Рељу Крилатога.

Камо памет. – Ти је изгубио!

Како језик? Њим не говорио!

Што ти, брате, Рељу не упита,

Од кога је ђела и кољена,

Ко ли отац, ко л^, његова мајка?

Ја сам чула ђе причају људи,

Да је Реља Пазарско копиле,

Нашли су га јутру на сокаку,

Јеђупкиња њега  одгојила,

Стога има крила и окриље.

Нећу томе поћи ни једноме!«

            Ово је читава тирада, која се наставља на раније наведене њене речи, којима је извређала свога брата. Међутим, без обзира на њену надменост и увредљив тон с којим то говори, она ипак изванредно тачно описује те своје просце. Она у тој својој поноситости жели и да се свима покаже и истакне. Њој је Лека на високој кули јасно рекао зашто је зове:

»Хајде, селе, поносита Росо,

Хајде, селе, на танке чардаке!

Запало ти у вијеку твоме,

Да обираш три српске војводе,

Што их данас у свијету нема,

Да ти братац стече пријатеље,

А ти, селе, да с^, удомиш дивно.«

            Ако је Росанда сматрала да они као просци нису ње достојни, она је то могла Леки одмах да каже и да не долази да их види, а не да силази са високе куле на земљу,  па да се са земље пење на чардаке и то с читавим буљуком девојака. То је читава парада, у којој она жели да се покаже у свом своме сјају, па и да истакне колико је она изнад свих осталих.

            Роса Марку признаје његово јунаштво, а зна и да му неће гроба опојати. Како је то речено у горе поменутој песми «Смрт Марка Краљевића», проигуман Васо је:На земљи му т^,јело опојао,

Насред б^,јеле цркве Вилиндара;

Онђе старац укопао Марка,

Биљеге му никакве не врже,

Да се Марку за гроб не разнаде,

Да се њему душмани не свете.

            Опојано му је дакле само тијело, а никад није опојан гроб. То је наравно и сасвим разумљиво, ако се узме у обзир то што је овде речено о Краљевићу Марку, а не да се историјски истражује и доказује да је он био и краљ. Сем тога, из већег броја народних песама се види и његова тесна повезаност с Турцима. Турски цар је његов поочим, што се у више песама истиче. Царев Али-ага се с њим братими и заједно се боре у царевој војсци. У Стамболу спасава од црног Арапина своју посестриму, Туркињу ђевојку, ћерку цара и царице – поочима и помајке. Он замеће кавгу с Турцима, али њихов цар му увек прелази преко тога. За Марка турски цар – што такође треба схватити у смислу духа народа – није непријатељ. За њега су главни и заједнички непријатељи црни Арапи, што значи да Српски народ помаже Турском у сузбијању арапског материјализма који силовито надире ка Европи. Марко дакле и јесте турска придворица и заједно с њима бије и сијече, али кад се знају ти велики светски историјски односи, то онда сасвим друкчије изгледа. Као што су Французи у осмом веку спречили продор Арапа у Европу на југо-западу, тако су Турци то учинили на југо-истоку, а Срби су им у томе помагали.

            Оне душевно-духовне снаге које представља Милош јесу старије од оних које представља Марко. Зато се на Лекин предлог Роса ту још више разљутила. Душа разума, коју Милош представља почиње да се образује на основу осећаја које – преко Реље – прима из спољашњег света. Човек те спољашње утиске, а такође и своје нагоне, инстинкте и страсти прима из своје ниже природе, а која је овде изванредно означена као бедевија, јер и животиње сем оних телесних делова имају такође и душу осећаја као и човек. Према томе кобила и јесте родила Милоша. Али то није обична кобила. То је нека посебна племенита врста, сура бедевија. И то бедевија што ждријеби ждрале! Раније је већ поменуто да су птице повезане са организацијом човекове главе и са мишљењем. Душа разума се образује на тај начин, што се у њој ти утисци из спољашњег света помоћу мишљења прерађују, те човек настоји да помоћу мишљења разне своје нагоне и страсти и задовољава  или и да их сузбија. Тај део душе животиње немају, а из њега је потекла сва материјална култура – бродови, железнице, телефони итд. Само млеко је она снага која човеково духовно биће на исправан начин везује са земљом, те се то и овде истиче.

            Но Роса се посебно разљутила због Реље Крилатога, више него и због Милоша. Она врло јасно говори да је душа осећаја развијена у Египатској културној епоси, јер је њега Јеђупкиња, дакле Египћанка одојила. Она исто тако врло јасно говори, да се не може знати ни ко му је отац ни ко му је мајка, јер отац и мајка упућују на нека јаства, а то за порекло душе осећаја не долази у обзир. Ја се објављује тек пошто је она већ образована и то у души разума и у души свести. Реља дакле и јесте пазарско копиле, а које је нађено јутру на сокаку. Он је у овом дану, јутру кад почиње наша Пета поатланска културна епоха – а чији наилазак описује овај српски песник – он је у том јутру нађен на сокаку као већ образован у Египатској културној епоси и то као копиле. Он се није тог јутра родио, јер се у овој епоси нормално рађа само душа свести, а образовање душе осећаја се само понавља и уздиже до савршеннства.

                                                       * * * * * * *

            Росанди се дакле ни један од ове три српске војводе не свиђа и она их код Леке на чардаку одбацује. Марко њу на земљи и каменој калдрми сакати и не осврћући се више ни на Леку:

Викну Марко, не шће на чардаке,

Викну Марко оба побратима:

»Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,

Понес^,те ми сабљу у рукама,

Земан дође да ми путујемо!«

            То је коначан разлаз: Росанда није испрошена и Лека није постао главни пријатељу. Марко с тим красним пријатељем неће пити вино и неће господарску ријеч проговорит, иако је он и главни јунак. Српски народ се није сродио с интелектуализмом који се појавио у петнаестом столећу и слободом која се на њему стиче. Њему јесу «тешки гласи досадили» да пође тим путем и да потражи то «чудо». У време Краљевића Марка он за то није имао никаве припреме, никаквог настројења, те и Роса:

Белћи досле није ни виђела.

            Међутим, то код Леке изазива узнемиреност:

Иду к мене три српске војводе,

Ништа не знам шта је и како је,

Ништа не знам, је л^, нам земља мирна.

            Мир је једино ако све иде по неком утврђеном плану, али Српски народ има другу мисију – не да развија интелектуализам и да с њим тако неприпремљен прими слободу у изопаченом виду. Бар дотле док је Краљевић Марко жив! За уочавање тога преокрета код Српског народа у седамнаестом веку може послужити и следећа песма патријарха Арсенија III Чарнојевић (око 1633 до 1707):

МОЛИТВА ЗАСПАЛОМ ГОСПОДУ

И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,

Од места до места,

Као лађа на пучини великог океана

Бекству се дајемо,

Чекајући када ће заћи Сунце

И преклонити се дан

И проћи тамна  ноћ

И зимска беда која лежи за нама.

Јер нема онога који нас саветује,

Ни оног који нас од невоље ослобађа,

И невоља наша удвостручава се.

И рекох са сузама:Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,

Докле ће се наоружавати на достојање твоје?

Устани, Господе!

Зашто спаваш,

Зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?

И опет васкрсни, Господе,

Помози нам имена твојега ради!

И тако непрестано ридање за ридањем прилажемо

И ниоткуда помоћи.

            Овај очај и ова напуштеност од духовног вођства коју Арсеније осећа означава да је и у Српском народу дошло време оног индивидуалисања, које је у вези са  интелектуализмом, дакле време кад се не осећа, па се чак и потпуно кида повезаност са скупинским јаством које представља Краљевић Марко. Ово утолико пре, што се такав очај и таква напуштеност намјање могу очекивати код једног духовника као што је Арсеније Чарнојевић. Подробнија истраживања у овом правцу требало би извршити, али она нису предмет ових злагања. У сваком случају та помереност у времену кад се неки духовни импулс јавља у разним народима, та заосталост неког народа за другим јесте изванредно мудра и значајна појава у развоју човечанства. С једне стране, на тај начин настаје огромна разноврсност међу људима и међу народима, а која би била незамислива кад би се истовремено сви развијали и у истим тренуцима пролазили кроз исте фазе развоја. С друге стране, ако један народ у једној фази из било којих разлога не изврши неки посебан задатак и импулс из духовног света – а што је данас све више зависно и од слободног избора и прихватања његових припадника - , онда други народ у којем су се доцније развиле извесне исте такве или сличне способости, које су подесне за извршење тог задатка, онда други народ може да преузме такав задатак и да га у нешто доцнијем времену изврши. На пример, ако Француски народ није до краја изнео оне импулсе који су се појавили у Француској револуцији, ако њихови водећи представници нису били довољно зрели или су били успавани или су били на било који начин спречени, исте те импулсе може две-три стотине година касније да изнесе рецимо Српски народ, који тек тада долази у ону фазу развоја у којој је тад био Француски. Сличан случај је и у породици. Ако су родитељи почели изградњу куће, па је нису завршили из немарности или због старости или зато што им је темеље разорила нека елементарна непогода, исту ту или сличну кућу могу саградити њихова деца, а која су на почетку градње била недорасла и само су сасвим мало доприносила њеној изградњи. Тако је и Српски народ као недорастао скоро истовремено примио исти импулс који је избио у Француској револуцији, с тим што се код њега то појавило петнаест година касније у Првом српском устанку. Разуме се да је он тад још мање био зрео од Француског да такав импулс доведе до краја. Исто тако, код народа – као и код деце – може долазити и до убрзаног, а и до успореног развоја и сазревања, не морају стално заостајати рецимо по 300 година иза неких других.

            Ова објашњења се дају само зато, да неко не би помислио да се тумачењем ове дубоке езотерне песме даје било какав морални суд, било какво оцењивање и вредновање Српског народа у смислу да ли је он бољи или гори од других. Ова излагања имају као циљ само да се утврде чињенице, а сем тога морално оцењивање и вредновање неког народа – као кад би се то чинило са неким појединим човеком – то уопште нема никаквог смисла, јер је дух народа нешто далеко изнад човека.

                                                                                       * * * * * * *                                                                   Кроз ову песму – мада врло уздржано и само у наговештајима – провејава још и нешто друго. Ту се донекле дотиче и пут посвећења којим песник иде. Он је на неки начин сазнао о нечем новом што је ушло у човечанство и описује пут којим иде да би то истражио. Песsnik prvo уроњава у себе и упознаје Марка у спозива своју сестру:

«Ну похитај, сестро, на чардаке,

Те отвори сандук на чардаку,

Извади ми господско ођело,

Што сам, сестро, био припремио,

Кад с^, оженим, ја да се обучем;

Мислим, сестро, данас полазити

У Призрена под Шару планину,

Да испросим од Леке ђевојку;

Кад испросим, сестро, и доведем,

И тебе ћу онда удомити.»

            Сестра Маркова јесте нешто што је још више духовно него сама душа свести. То је онај дух сам поменут у поглављу «Женидба Душанова» (стр. 10) или бар његови зачеци у човеку, а који тек у будућности треба да се развија, да га човеково ја «удоми» у духовноме, јер њега човеково ја образује тиме што постаје господар над својом нижом природом. Тај дух сам са «чардака», из духовног света опрема Марка као представника човековог ја које се главно изражава у души свести. Сестра Маркова – за разлику од Лекине – нема имена, она је део исте човекове индивидуалности. Она му доноси господске хаљине, хаљине које потичу од Господа, јер се Бог објављује у човековом ја. За Милошево се каже «дивно одијело», а Рељино је сасвим неописиво, само је Марково «господско». Исто тако се само код Марка помиње неко оуржје – сабља, јер се једино он служи земаљским оруђем. О Призрену и Шари је већ раније било говора како их треба схватити.

            Косово указује и овде на птице, а оне су у вези са човековом главом. Дмитровица долази од Димитрије, што на грчком значи «плод земни», а који:

Не шће Марко равној Дмитровици,

Но окрену првој раскрсници,

Оде право к побратиму своме,

Побратиму војводи Милошу.

            Посвећеник дакле не иде к ономе где су плодови земље, већ тражи оно што је духовно, а за то је морао да учини велики напор:

Прође поља и прође планине,

            Сам Милош са својим слугама, које он назива и децом, представља свет мисли односно бића етерског света у који посвећеник улази, а који он може и да наруши ако није исправно припремљен:

Немојте му скуту обискиват,

Немојте му сабљу прихватати,

Ни ви к Марку близу прилазити:

Може бити да је љутит Марко,Може бити да је пијан Марко,

Па вас може коњем прегазити

И грднијех, ђецо, оставити!

            Иако посвећеник не жели да се ту задржава, он ипак ту има некакав застанак, даје образложења и:

Попио је раван чабар вина,

Другим чабром коња напојио.

            У Милошу сагледава нешто далеко обухватније нешто далеко обухватније него што је Марко, па сад заједно:

Отидоше равној Дмитровици,

Спустише се ка Јењи Пазару,

Покрај Рашке, под Рељине дворе.

            Упознавши у Рељи и своју душу осећаја и своје осећајно тело – који се заједно могу узети као једна целина и назвати астралним телом – посвећеник се ту у астралном свету кратко задржава и тад:

Ударише пољем широкијем

Покрај Рашке, покрај воде ладне,

На бродове води ударише,

Пријеђоше воду Јошаницу,

Седамдесет и седам бродова,

Фатише се села Колашина,

Спустише се равној Метохији,

На Сеновца села ударише,

На Сеновца и пак Ораховца,

Метохију равну пријеђоше,

Фатише се поља призренскога

Испод Шаре, високе планине.

            Овде се помињу сасвим одређена географска имена која се могу наћи и на данашњим мапама, те би се на тај начин могло закључити да песник ту описује чисто физички пут којим побратими иду. Међутим, томе потпуно противрече седамдесет и седам бродова на некој води Јошаници. Са седамдесет и седам бродова – дакле прелаза преко река – човек би сигурно од Пазара стигао и до Урала или и даље. Према томе, наш песник није упућивао на то. Ове бродове треба схватити као пролазе кроз разне душевне и духовне области и то седам душевних и седам духовних – што се крије у броју седамдесед и седам. О њима се овде не може ближе говорити, јер прелази оквир ових излагања. О њима се може ближе сазнати у већ поменутој «Теозофији» Рудолфа Штајнера.

            Кад је све то прошао, посвећеник долази до онога што је био циљ његовог истраживања – до Леке капетана. Он у Леки упознаје интелектуализам који се спушта у његову душу, упознаје тај део сопственог бића. Упознаје у себи и Росанду, своју сопствену самовољу која се извргла у поноситост. Тако ужаснут, посвећеник у једном тренутку жели да уништи интелектуалност у себи, али га ипак у последњем тренутку задржава здрав разум, који је он са собом понео у духовни свет и са којим врши ова духовна испитивања – не само са неким мистичким удубљивањем. Пошто му се његова поноситост у свој својој грозоти указала у духовном виђењу, па ишчезла, посвећеник увиђа да он њу не може победити у духовном свету него само у чулном, на земљи, јер је ту једино поље човекове слободне делатности, ту једино човек може на себи нешто да измени. У духовном свету се он од ње застидео, ужаснуо, те сад на каменој калдрми тражи да се с њом суочи:

»О ђевојко, поносита Росо,

А тако ти те младости твоје,

Ну одбаци од себе ђевојке,

А обрни к мене твоје лице,

Е се, Росо, јесам застидио

На чардаку од брата твојега,

Те те, Росо, добро не сагледах;

А кад дођем у Прилипа града,

Хоће мене сестре досадити

Питајући: ^,Каква бјеше Роса?^,

Обрни се да ти виђу лице.«

            Младост Росе указује да је поноситост нешто ново што овај наш песник открива у својој души. Њу скрива «буљук ђевојака», скривају је све илузије које човек носи у својој души, а које потичу од «Светлоноше». Ту спадају и разне лепе и племените идеје које човек заступа и за које се бори, а којима у ствари сам себе заварава и своју самовољу и поноситост заодева у неке високе идеале које без икакве скромности намеће другима. Сестра Маркова, односно онај виши духовни део човековог бића у којем се у ствари открива оно што је истинско и добро, преко којег стално просијава савест, она ће стално захтевати да се посвећеник суочи са својим правим ликом, правим човековим ликом чије је главно и основно обележје слобода или – како је овде названа – самовоља. Али да се та слобода или самовоља не би злоупотребила, човек има савест. Савест је «јединородни искупитељ сваког човека» и «она заступа Бога на Земљи» - како то каже Новалис. Та савест код нашег посвећеника проговара у његовој души свести, у Марку чије главно обележје и јесте самовоља. У поглављу «Женидба Црнојевић Ива» (стр. 64) дате су према песми «Смрт Душанова» не само речи Вукашина краља који истиче ту самовољу код свог сина, него и одговор Српског цар Стјепана – духа Српског народа, који указује на тај преломни тренутак, кад човек почиње да остварује своју слободу:

«Мили куме, Вукашине краљу,

кад ја заптих све моје војводе

по свој мојој редом царевини,

а ти не мо^,ш кога си родио!»

            Упркос томе, цар Стјепан му оставља у аманет своју царевину – јер је дошло ново доба! У овој садашњој културној епоси самовољу у човеку не може више да заптива ни отац ни дух народа, као што је то било до овог великог преокрета у петнаестом веку. То може само јединородни искупитељ, заступник Бога на Земљи. Тај јединородни искупитељ доводи сад посвећеника прво до тога да сагледа свој сопствени лик. После тешких припрема и напора и преко многобројних «бродова» које је морао да пређе, посвећеник је добио снагу и да одбаци «ђевојке», да одбаци све оно илузорно што застире његово право биће, и тада сагледава «Росу» - самога себе, свој сопствени лик. У самоме себи он види оно величанствено чудо, какво веће није настануло од како је свијет постануо. Али – ја какво је, јада не допало! Међутим, оно ипак јесте допануло јада, јер се у њему појавила и поноситост због тога што и цео чардак сија од њезина дивна одијела и њезина стаса и образа. Увидевши шта га је саблазнило, посвећеник поступа према речима великог Јединородног Искупитеља (Марково Еванђеље, глава 9, 43 и 47):

            И ако те рука твоја саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш у сакат у живот, него са две руке да одеш у пакао, у огањ неугасиви...

            И ако те око твоје саблажњава, ископај га: боље ти је да уђеш у царство Божије с једним оком, него да те са два ока баце у пакао...

           

Посвећеник ту не убија Росу, не уништава своју самовољу и слободу, него је само обуздава и из ње отклања, односно размешта, савлађује и исправља, усмерава оно што га је саблажњавало. Он то не баца, јер ни у Еванђељу не стоји да их треба бацити, већ:

Десну руку даде у лијеву,

А пињалом очи извадио,

Па их зави у свилени јаглук,

Па јој тури у десно њедарце,

Он све то брижљиво чува, али по својој самовољи и свесно – то су одлике Марка – поставља тако да му та слобода не чини саблазан и код њега не изазива поноситост. Он прави неку другу врсту равнотеже, јер десну руку ставља на леву страну, а очи на десну. Тиме су обе руке – које као удови представљају вољу човекову – стављене на страну срца, а очи – које представљају нервно-чулни систем с којим је у вези осећање – на другу страну срца. Срце – ритмички систем с којим је у вези осећање - оно њих треба да држи у равнотежи и да их усмерава. Оно ће процењивати да ли је истина што очи виде и оно ће процењивати да ли је добро што руке чине. На тај начин је посвећеник своју поноситост савладао, а самовољу ипак сачувао. После тога он се потпуно враћа у чулни свет, т.ј. заједно с оба побратима, а у духовном свету:

Оста Лека, како камен студен,

Оста Роса грдна кукајући.

            Посвећеник је у чулном свету извршио једно дело, којим је нешто измењено и у духовном свету. Извршио је једно морално дело, а њиме је духовни свет обогаћен. Интелектуализам је стврднут и залеђен, а слобода је сачувана с тим, што је из ње избачена поноситост и у њу унета смерност и скромност, без које је немогућ истински напредак човеков. Из скамењенога интелектуализма насталу модерну науку и технику песник сада у свој смерности и слободи може да преобрази у истинску савремену науку о духу – и да испева овакву песму.

* * * * * * *

НАПОМЕНА. Овде описаном «раздобљу Краљевића Марка» претходило је такође 300 година дуго раздобље, кад се Српски народ у потпуности сродио са грчко-римском културом. Око 300 година трајало је и треће раздобље, кад је и у Српском народу приман интелектуализам и личности осамостаљиване на потпуном губљењу везе са духовним светом. Сада је време поновног успостављања такве везе, кад способности развијене на модерној науци и техници треба употребити за развој праве науке о духу, а уз стално јачање самосвести. При томе ће људи из своје слободе бирати или истину и добро или лаж и зло.

* * * * * * *

Београд, октобар 1993. године

СЕСТРА ЛЕКЕ КАПЕТАНА

Откако је свијет постануо,

Није веће чудо настануло,

Ни настало, ни се ђегод чуло,

Што казују чудо у Призрену,

У некаква Леке капетана:

Кажу чудо – Росанду ђевојку.

Ја каква је, јада не допала!

Што је земље на четири стране,

Бутун земље турске и каурске,

Да јој друге у сву земљу није –

Ни бијеле буле ни Влахиње,

Нити има танане Латинке;

Ко ј^, видио вилу на планини,

Ни вила јој, брате, друга није.

Ђевојка је у кавезу расла,

Кажу, расла петнаест година,

Ни виђела сунца, ни мјесеца,

Данас чудо оде по свијету.

Оде хабер од уста до уста,

Док се зачу у Прилипа града,

Зачу јунак Краљевићу Марко.

То је Марку врло драго било,

Њу ми фале, а њега не куде,

Мисли Марко, била би му љуба,

А Лека је красан пријатељу,

Имао би с киме пити вино

И господску ријеч проговорит.

Зове Марко сестру и призивље:

«Ну похитај, сестро, на чардаке,

Те отвори сандук на чардаку,

Извади ми господско ођело,

Што сам, сестро, био припремио,

Кад с^, оженим, ја да се обучем;

Мислим, сестро, данас полазити

У Призрена под Шару планину,

Да испросим од Леке ђевојку;

Кад испросим, сестро, и доведем,И тебе ћу онда удомити.»

Брже сестра трчи на чардаке,

Отвори му сандук на чардаку,

Разложи му господске хаљине.

Кад с^, обуче Краљевићу Марко,

Удри чоху и удри кадифу,

И на главу калпак и челенку,

И на ноге ковче и чакшире, -

Сваки чифти од дуката жута,

И опаса сабљу димискију,

Златне ките бију по земљици,

У злато је сабља обливена,

У острицу остра и угодна;

А слуге му коња изведоше,

Оседлали седлом од позлате,

Покрили га чохом до копита,

Поврх свега пули рисовина,

Зауздали ђемом од челика.

На походу Марко иштетио:

Викну слуге, трчи подрумџија,

Међу собом вино донијеше,

До два чабра црвенога вина:

Један даше коњу од мегдана,

Крвав коњиц до ушију дође,

Други попи на походу Марко,

Крвав Марко до очију дође;

А кад ала алу појахала,

Фатио се поља Прилипскога.

Прође поље и прође планине,

Стиже Марко близу до Косова,

Не шће Марко равној Дмитровици,

Но окрену првој раскрсници,

Оде право к побратиму своме,

Побратиму војводи Милошу.

А кад био пољем испод града,

Виђе њега војвода Милошу,

Виђе њега са бијеле куле,

Те призивље своје  млоге слуге:

«Слуге моје, отвор^,те капију!

Изидите пољу широкоме,

Уфатите друма широкога,

Капе, ђецо, тур^,те под пазухе,

Поклон^,те се до земљице црне,

Ето к мене побратима Марка;

Немојте му скуту обискиват,

Немојте му сабљу прихватати,

Ни ви к Марку близу прилазити:

Може бити да је љутит Марко,

Може бити да је пијан Марко,

Па вас може коњем прегазитиИ грднијех, ђецо, оставити!

Док уиђе Марко у капију

И са мном се у лице пољуби,

Ондај коња Марку прифатите!

А ја ћу га водит на чардаке.»

Брже слуге отвориш^, капију,

И у пољу сусретоше Марка.

Али Марко слуге не гледаше,

Но мимо њих коња прогоњаше,

У капију коња пригоњаше,

У капији коња одјануо.

А ишета војвода Милошу,

Срете Марка побратима свога,

Руке шире у лице се љубе,

Позивље га Милош на чардаке,

Запе Марко, неће на чардаке:

«Нећу тебе, побро, на чардаке,

Немам каде, побро, гостовати;

Но ал^, чујеш, али и не чујеш

У Призрену, у бијелу граду,

Поглавицу Леку капетана,

И у Леке чудно чудо кажу,

Чудно чудо, Росанду ђевојку:

Што је земље на четири стране,

Бутун земље турске и каурске,

Да јој друге у сву земљу нема –

Ни бијеле буле ни Влахиње,

Нити има танане Латинке;

Ко ј^, видио вилу у планини,

Ни вила јој, брате, друга није.

А њу фале, а ни нас не куде,

А данас смо оба побратими,

Десили се оба нежењени.

Гори нам се, брате, посмијаше,

И гори се од нас oженише,

Иженише и пород имаше,

Ми остасмо, брате, за укора.

Ми имамо трећег побратима,

Крилатога Рељу у Пазару

Више Рашке, више воде ладне,

Ми смо браћа вјерна од постања.

Но с^, обуци, што се можеш љепше,

И понеси блага неколико,

Понес^, златан прстен за ђевојку,

Позваћемо Рељу Крилатога,

Кад одемо здраво у Призрена,

Нек нас види Лека и ђевојка,

Нека пође за кога јој драго:

Један да је хитар ђувеглија,

А двојица да су два ђевера,С Леком да смо главни пријатељи».

Зачу Милош, и мило му било,

Оставио у авлији Марка,

Милош оде на танке чардаке,

Те облачи дивно одијело:

Самуркалпак и чекркчеленку,

А на себе три ката хаљина,

И пригрну коласту аздију,

Које данас ни у краља нема,

Отишло је тридест ћеса блага

Док изнутра удрио поставу,

А с лица јој ни хесапа нема,

Ту је млого благо истрошено;

А слуге му Ждрала изведоше.

Док с^, обуче војвода Милошу,

Ал^, се Марко вина напојио,

Попио је раван чабар вина,

Другим чабром коња напојио.

Ја да ти је оком погледати,

Погледати војводу Милоша!

Весео ти Марко ђувеглија

Код овога војводе Милоша!

У висину да већега нема,

У плећима поширега нема.

Како ли је лице у јунака!

Каке ли су очи обадвије!

Какви ли су они мрки брци!

Танки брци пали на рамена.

Благо оној која ће га узет!

Добријех се коња дофатише,

Отидоше равној Дмитровици,

Спустише се ка Јењи Пазару,

Покрај Рашке, под Рељине дворе.

Виђе Реља, срете побратиме,

Руке шире, у лица се љубе,

У капију коње разјахаше,

Хитре слуге коње прихватише.

Позивље их Реља на чардаке,

Не шће Марко, но Рељи бесједи:
»Ми нећемо, побро на чардаке,

Ни на чардак, ни на танку кулу.»

Све му каза, куд су походили:
»Хајде Реља, хајде побратиме,

Ми ћемо те мало почекати,

Ођени се што се можеш љепше,

Нек ти слуге коња оседлају.»

Реља беше једва дочекао.

Ја да ти је оком погледати,

Кад с^, обуче један крилат јунак!

Но да видиш дивна ђувеглије,Ђувеглије, Реље Крилатога!

Није шала један крилат јунак!

Није шала крила и окриље!

А јадан ти према њему Марко!

И јадан ти Милош војевода!

Виловита коња појахао.

Ударише пољем широкијем

Покрај Рашке, покрај воде ладне,

На бродове води ударише,

Пријеђоше воду Јошаницу,

Седамдесет и седам бродова,

Фатише се села Колашина,

Спустише се равној Метохији,

На Сеновца села ударише,

На Сеновца и пак Ораховца,

Метохију равну пријеђоше,

Фатише се поља призренскога

Испод Шаре, високе планине.

Подалеко у пољу бијаху,

А виђе их Лека капетане,

Пак довати дурбин од биљура,

Да погледне ко је и откуд је,

Ели види Лека капетане

Ваљаане коње и јунаке.

Како дурбин на око турио,

Позна Лека три српске војводе,

Позна Лека, за чудно му било,

И мало се Лека препануо.

Викну Лека из бијела грла,

Викну Лека и призивље слуге:
»Слуге моје, отвор^,те капију!

Иду к мене три српске војводе,

Ништа не знам шта је и како је,

Ништа не знам, је л^, нам земља мирна.»

Брже слуге отвориш^, капију,

Подалеко пољу излазише,

Поклонише с^, до земљице црне.

Ал^, војводе слуге не гледају,

У капију коње угонише.

Тада слуге њима допадоше,

Витезове коње прифатише.

А ишета Лека капетане,

У авлији три војводе срете,

Руке шри те с^, у лица љубе,

За јуначко питају се здравље,

За биле се руке уватише,

Иду, брате, на танке чардаке.

Кад дођоше врху на чардаке,

Куд год Марко земљу проходио,

Ничему се није зачудио,Ни се Марко од шта застидио,

Ту с^, зачуди Марко и застиђе,

Кад у Леке сагледа чардаке

И Лекину виђе госпоштину.

Од шта бјеше на чардак^, простирка?

Бјеше чоха чардаку до врата,

А по чоси лијепа кадифа.

Но каки су у Леке душеци!

Каки ли су под главу јастуци!

Све од суха злата исплетени.

По чардаку млоги чивилуци,

Ђе се веша господско оружје,

Чивилуци од бијела сребра.

Што бијаху на чардак^, столови,

Столови су од бијела сребра,

А јабуке од сухога злата

На чардаку, на лијеву страну,

Ту бијаше совра постављена,

Низа совру вино наточено,

У злаћане купе напуњено,

Уврх совре једна купа сједи,

Купа бере девет литар^, вина,

Ал^, је купа од сухога злата,

То је купа Леке капетана.

Томе се је Марко зачудио.

Позивље их Лека капетане,

Уврх совре мјесто начинио,

Војводе је једва дочекао.

Онда хитре допадоше слуге,

Те са совре купе подигоше,

У руке их даше војводама,

А најпрвом господару своме,

Господару Леки капетану.

Доста бјеше вина издобила

И у совру сваке госпоштине

И од млого руку ђаконије.

Пише вино па и зачамаше

Од неђеље опет до неђеље.

Марко често оком погледује,

Погледује оба побратима,

А који ће Леки поменути,

Проговорит ријеч за ђевојку.

Како Марко у њих погледује,

Он^, преда се у земљицу црну:

Није ласно Леки поменути,

Онакоме главноме јунаку!

Кад се Марко виђе на невољи,

За невољу ријеч проговори:
»Поглавице, Леко капетане,

Ми сиђесмо и ми писмо вино,О свачему, Леко, бесједисмо,

Све те гледам, све те ослушкујем,

А кад ћеш ме, Леко, приупитат:

Што смо даљну земљу проходили

И ми наше коње уморили?

А ти, Леко, не шће да упиташ.«

Удари се јунак на јунака,

Удари се памет на памецу,

Те му Лека чудно одговара:

«О војводо, Краљевићу Марко,

Како бих те, брате, упитао,

Кад си, Марко, давно иштетио,

Што почешће мени не идете,

Да с^, за лако здравље упитамо

И ми рујна вина напојимо,

И видимо, је л^, нам земља мирна?

Ви сте к мене, ја ћу сутра к вама.»

С ријечима дочекао Марка,

Задуго му Марко не мучао,

Но му другу Марко проговара:

»Све је тако, Леко капетане!

Ал^, ти другу хоћу бесједити,

Бесједити, а доста је стидно:

Нама тешки гласи досадише

А у тебе чудо казујући,

Чудно чудо, поноситу Росу,

Што је земље на четири стране,

Бутун Босне и Уруменлије,

Што је Шама и што је Мисира,

Аћолије и Анадолоје,

И влашкијех седам краљевина,

Да јој друге у сву земљу није.

А њу фале, а и нас не куде.

Ми смо дошли, Леко капетане,

Да у тебе просимо ђевојку.

Сва тројица јесмо побратими,

Сва тројица јутрос нежењени.

Подај сестру за кога ти драго,

Бирај зета кога тебе драго:

Један ти је хитар ђувеглија,

А двојица да су два ђевера,

С тобом да смо главни пријатељи.«

Плану Лека, па се намрдио:
»Прођи ме се војевода Марко!

Немој прстен вадит на ђевојку,

Ни вадити просачку буклију:

Што сам јунак у Бога желио,

То сам данас једва дочекао,

Да ја стечем таке пријатеље.

Ал^, да тебе једну муку кажем:Што си чуо, ти војвода Марко,

Да љепоте не има ђевојци,

Истина је баш што људи кажу.

Ал^, је сестра моја самовољна,

Не боји се никога до Бога,

А за брата ни хабера нема:

Седамдесет и четири просца

Што су сестри дослен доходила,

Сваком сестра находи махану,

Код просаца брата застидила.

Не смијем ти прстен прихватити

Ни попити просачку буклију,

Ако сестра сутра не шће поћи,

Како ћу ти онда одговорит?«

Грохотом се Марко насмијао,

Па ти Леки ријеч проговара:

«Авај Лека, весела ти мајка!

А какав би био старјешина

Те судити једном земљом равном,

Па се тебе сестра не бојати!

Кунем ти се и Богом и вјером,

Да је моја у Прилипу моме,

Па кад она не би послушала,

Ја бих њене руке одсјекао,

Ил^, њезине очи извадио.

А чујеш ли, Леко капетане,

Ако с^, бојиш миле секе твоје,

Молим ти се, као старијему,

Ну отиди на бијелу кулу,

Иди, Лека, ђе ти сједи сека,

Те се моли, доведи је амо,

Нека она сагледа војводе,

Белћи досле није ни виђела.

Твоју сестро, Лека ослободи,

Нека пође за кога јој драго,

А ми браћа кавге не имамо:

Један да је ђувеглија њезин,

А двојица да су два ђевера,

С тобом да смо красни пријатељи.«

Скочи Лека ријеч не порече,

Оде Лека на високу кулу,

Те Росанди сестри казиваше:
»Хајде, селе, поносита Росо,

Хајде, селе, на танке чардаке!

Запало ти у вијеку твоме,

Да обираш три српске војводе,

Што их данас у свијету нема,

Да ти братац стече пријатеље,

А ти, селе, да с^, удомиш дивно.«

Сестра брату ријеч проговара:«Хајде, брале, на танке чардаке,

Те пиј с њима вино и наздрављај,

Ето сестре на танке чардаке.«

Оде Лека одмах к војводама,

Те сјеђаху браћа на чардаку,

Стаде звека висока чардака,

Зазвечаше ситни басамаци,

Потковице ситне на папучам^,,

Ал^, ето ти буљук ђевојака,

Међу њима Росанда ђевојка.

А кад Роса дође на чардаке,

Сину чардак на четири стране

Од њезина дивна одијела,

Од њезина стаса и образа.

Погледнуше три српске вовјводе,

Погледнуше, па се застидише,

Заисто се Роси зачудише.

Млого Марко чуда сагледао,

И виђао виле на планини,

И имао виле посестриме,

Ни од шта се није препануо,

Ни с^, ода шта Марко застидио.

Баш се Роси бјеше зачудио,

И од Леке с^, мало застидише,

Погледнуше у земљицу црну.

А то гледа Лека капетане,

Гледа сестру, погледа војводе,

Неће л^, који јунак проговорит

Јали с њиме, јал^, с танком ђевојком.

А кад виђе ђе војводе муче.

Он ти сестру разумљује своју:

«Бирај, селе, кога тебе драго

А од ове три војводе младе:

Ти ако си, сестро наумила

Узет, секо, доброга јунака,

Који ће нам образ освјетлати,

Освјетлати на сваком мегдану,

На мегдану сваког излазити,

Узми, селе, Краљевића Марка,

Хајде с њиме у Прилипа града,

Тамо тебе лоше бити неће.

Ако ли си, селе, наумила

Узет, селе, дилбера јунака,

Коме снаге и љепоте нема,

Нити има стаса и образа

У свој земљи на четири стране,

Узми, селе, војводу Милоша,

Хајде с њиме ка пољу Косову,

Ни тамо ти лоше бити неће.

Ако ли си, сестро, наумила,Да ти узмеш крилатог јунака,

Да га грлиш, а да се поносиш,

Узми, селе, Рељу Крилатога,

Хајде с њиме ка Јењи Пазару,

Ни тамо ти лоше бити неће.«

Ја кад зачу Росанда ђевојка,

По длану се дланом ошинула,

Звекну чардак на све четир стране,

Грдну Роса ријеч започела:

«Фала Богу, фала истиноме!

Свакоме се могу дочудити

И свакоме јаду досјетити,

А не могу свој призренској земљи,

Ја на коме држи капетанство,

На манитом Леки капетану!

Камо памет. – Ти је не имао!

А у што си, брате, преумио?

На што си се данас преварио?

Вољела бих с^,једу косу плести

У Призрену, нашој царевини,

Но ја поћи у Прилипа града,

Маркова се називати љуба;

Јел је Марко турска придворица,

Са Турцима бије и сијече,

Ни ће имат гроба ни укопа,

Ни ће с^, Марку гроба опојати.

Што ће мене код љепоте моје,

Бидем љуба турске придворице»

Ни ту ти се не бих ражљутила,

Ђе се вараш Марку рад^, јунаштва,

Но се на те јесам ражљутила,

Шта с^, видео кад си смиловао

А на томе војводи Милошу,

Ђе је виђен, ђе је снажан јунак.

Јеси л^, чуо ђе причају људи

Ђе ј^, Милоша кобила родила,

А некака сура бедевија,

Бедевија што ждријеби ждрале,

Нашли су га јутру у ерђели,

Кобила га сисом одгојила,

Стога снажан, стога висок јесте»

Ни ту ти се не бих ражљутила,

Но се јесам, брате, ражљутила,

Што ми кажеш Рељу Крилатога.

Камо памет. – Ти је изгубио!

Како језик? Њим не говорио!

Што ти, брате, Рељу не упита,

Од кога је ђела и кољена,

Ко ли отац, ко л^, његова мајка?

Ја сам чула ђе причају људи,Да је Реља Пазарско копиле,

Нашли су га јутру на сокаку,

Јеђупкиња њега  одгојила,

Стога има крила и окриље.

Нећу томе поћи ни једноме!«

То изрече, оде низ чардаке.

Запали се образ од образа,

А застиди јунак од јунака.

Плану Марко као огањ живи,

Па поскочи на лагане ноге,

Фати бритку сабљу с чивилука,

Шћаше Леки главу да укине.

Милош скочи те уфати Марка,

У руке му сабљу уфатио:

«К себе руке, Краљевићу Марко!

Остав^, сабљу, да те Бог убије!

Би л^, онаквог брата иштетио,

Који нас је красно дочекао,

А са једне грдне копилице,

И сву земљу Леки расплакао?«

Не да Милош Леки кидисати.

Виђе Марко, па се досјетио,

Не шће њему сабљу отимати,

Но погледну пињал под појасом,

Па потрча низ танке чардаке.

Кад се Марко земље доватио

И на земљи камене калдрме,

Али Роса близу куле била,

Опколише Росанду ђевојке,

Држе скуте и држе рукаве,

Виђе Марко, па из грла викну:

»О ђевојко, поносита Росо,

А тако ти те младости твоје,

Ну одбаци од себе ђевојке,

А обрни к мене твоје лице,

Е се, Росо, јесам застидио

На чардаку од брата твојега,

Те те, Росо, добро не сагледах;

А кад дођем у Прилипа града,

Хоће мене сестре досадити

Питајући: ^,Каква бјеше Роса?^,

Обрни се да ти виђу лице.«

А ђевојка отћушну ђевојке,

Поврати се и обрну лице:

»Виђи, Марко, и сагледај Росу!«

Љутит Марко, па се придрнуо,

Једном крочи и далеко скочи,

И за руку дофати ђевојку,                                                               Остар пињал вади од појаса,

                                               Те јој десну одсијече руку  

                                                Одс^,јече јој руку до рамена,

Десну руку даде у лијеву,

А пињалом очи извадио,

Па их зави у свилени јаглук,

Па јој тури у десно њедарце,

Па јој Марко ријеч проговара:

»Бирај саде, Росанда ђевојко,

Бирај саде кога тебе драго:

Ја ти драго турску придворицу,

Ја ти драго Кобилић-Милоша,

Ја ти драго Рељу копилана!«

Пишти Роса, далеко се чује,

Свога брата Леку помињаше:

»А мој брате, Лека капетане,

Та л^, не видиш ђе погибох лудо

Од силнога Краљевића Марка?«

Чује Лека на танке чардаке,

Мучи Лека као камен студен,

Не смијаше ништа проговорит,

Јел и Лека може погинути.

Викну Марко, не шће на чардаке,

Викну Марко оба побратима:

»Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,

Понес^,те ми сабљу у рукама,

Земан дође да ми путујемо!«

Побратими Марка послушаше,

Допадоше к земљи и калдрми,

Под чардаком Марко сабљу паше,

На добре се коње доватише,

Отидоше пољем широкијем.

Оста Лека, како камен студен,

Оста Роса грдна кукајући.

Војислав Јанковић

ЕЗОТЕРИКА  КОД  СРБА

ЖЕНИДБА ЦРНОЈЕВИЋ ИВА

Београд 1988

Војислав Јанковић

ЖЕНИДБА ЦРНОЈЕВИЋ ИВА

            Песма ова, коју је непознати сакупљач забележио у «Ерлангерском рукопису» (Ерлангерски рукопис, зборник старих српскохрватских народних песама, Универзитетска ријеч, Никшић 1987, 348-351), у својој основи садржи исти мит као и «Женидба Душанова», коју је записао Вук Стеф. Караџић. Српски главар проси ћерку од латинског краља, овај му је даје, али кад је сватови одведу, он шаље неког чудног слугу да растера сватове и отме девојку, те да је онда он узме себе. Међутим, слуга то не успева, јер му се супротставља један српски јунак, који га у борби и погуби и лепа девојка коначно припада свом женику.

            Значење овог мита објашњено је у претходном поглављу. Српски народ треба да се венча, да се споји са нечим лепим што потиче из грчко-римске културе која се скрутњава и одумире, са неким њеним плодом, но при том мора да прође кроз извесне тешкоће, да савлада извесне препреке на којима се усавршава и да на тај начим победи неке тајанствене, не људске силе.

            Овај мит је у песми о женидби српског цар Стјепана обогаћен са многобројним и те како важним појединостима и велика је срећа што је та песма по свој прилици и у потпуности и тачно сачувана – што можда није случај са песмом о женидби Црнојевић Ива. Међутим, неоспорно је да је и ова друга врло надахнуто спевана. Чак и ако бисмо претпоставили да је она надахнута првом – прави митови имају неки свој чудан и вечити живот и понављају се у разним варијантама као и овај, који се понавља такође и у другим нашим песмама – она ипак ништа не губи од своје оригиналности и езотеричког значаја.

            Ова песма је испевана сигурно у времену, кад су у народнојсвести биле врло живе личности раније опеваних јунака. Њихово историјско постојање и улога нема никаквог или скоро никаквог значаја кад се желе да протумаче митови у којима се о ни појављују. Њих треба схватити онако, како се они појављују у самим народним песмама, те ћемо на основу ових и покушати да дамо нека њихова тумачења...

            У овој песми се појединачно набрајају сватови јунаци, које купи Црнојевић Иво, кад је испросио дјевојку

                                                У онога бана латинскога.

То су углавном јунаци који се помињу и у другим сачуваним народним песмама:

Окумио Рељу од Будима,

Старог свата Милош Кобилића

А дјевера Краљевића Марка,

Барјактара Кајицу Радоњу.

Пак узима Секулу и Јанка,

Још  узима петнаест ускока,

Којино су скоро ускочили

Од бијела од Удбине града.

Узе собом два Новаковића,

И Новака и шњим Радивоја,

                                              Још узима Жегаранин Јанка,

Љуту змију од Жегара града.

Собом води Самохода Симу

Кој^,но ходи с вилама по гори.

Калауза приморца Алексу

Кој^,но знаде водити по мору,

И по мору и по сухој земљи,

Јоште знаде дванаест језика.

            Наш песник је врло добро знао да је Милош Кобилић или Кобиловић или Обилић погинуо на Косову, а знао је и да су два Новаковића и Новак и његов брат или побратим Радивој хајдуковали по Босни после Јерининог зидања Смедереваи онда кад је већ и Босна увелико била под турскомвлашћу, дакјле доста времена после Косовског боја. Ко је Реља од Будима тешко је утврдити – не помиње се у другим сачуваним песмама, али он указује на Србе који су отишли скоро најдаље на север, а Црнојевић Иво указује на Србе са југа, и то на истој географрској дужини – на истом подневку од 19^о. Да ли је то случајно?

            Иако се у овој песми то изричито не каже, Секула је свакако онај чудан сестрић војеводе Јанка, а који се на Косову претворио у змију шестокрилу и у зубима турског цара претворенг у сокола донео своме ујаку Сибињанин Јанку, па је овај у безмљу устрелио њега уместо сокола – како је Вук забележио у двема варијантама песме «Секула се у змију претворио». О њима двојици је сачувано још неколико песама издатих у «Народним песмама у записима XV-XVIII века» (Просвета, Београд 1964), дакле отприлике из времена кад је и ова песма забележена, те се из тога може закључити да су то ти народни јунаци. У сваком случају остала је пословица «Доцкан стиже на Косово Јанко», што такође показује да је наш песник свакако знао и имао у виду то, да они нису живели у исто време кад и Милош Кобилић.

            Ко су Жегаранин Јанко и Самоход Сима

Кој^,но ходи с вилама по гори

тешко је закључити, јер се из ове песме не виде никакве њихове посебне улоге.

            Више сазнајемо о приморцу Алекси, који се у «Ерлангерском рукопису» у песми «Новак и Радивој» помиње као хајдук и друг ове двојице и кога Црнојервић Иво узима за калауза и

Кој^,но знаде водити по мору,

И по мору и по сухој земљи,

Јоште знаде дванаест језика.

Он не смао да иде «прид» сватима, већ и добро познаје и Млетке и краља, а и читава дружина у њега има поверење и њега слуша, кад им он још на мору у галијама каже:

«Чујете ли, сватови јунаци,

Кад дођемо у бијела Млетка,

Л^,јепо ће нас дочекати краљу,

Примиће нам коње и оружје.

Али браћо, Бог вас не убио,

Коње дајте, оружје не дајте,

Јер су мудра господа латинска,Ја се бојим да нас не преваре.

Под оружјем пите и једите.»

            Алекса – што на грчком значи «помоћник» - истиче мудрост латинску, другим речима, они су у грчко-римској епоси развили душу разума. С том мудрошћу они лако могу да преваре Србе, који тај степен развоја нису у тој мери постигли. Они једино не могу преварити Алексу који знаде «дванаест језика» и који у име Црнојевић Ива као калауз указује путеве и води сватовеодносно Српски народ, јер – Црнојевић Иво овде значи приближно исто што и српски цар Стјепане у «Женидби Душановој». Алексино знање «дванаест језика» указује на то, да је он један изузетно развијен и свеобухватан дух који свет посматра са дванаест становишта, није ни мало једностран. Научио је језике материјализма, математизма, рационализма, идеализма, психизма, пнеуматизма, спиритуализма, монадизма, динамизма, реализма, феноменализма и сензуализма. (О овоме детаљније видети у «Људска и космичка мисао» од Рудолфа Штајнера.» Српски дух народа њега надахњује из космоса и даје му знања са свих дванаест сазвежђа Зоодијака, од којих сваки даје по једно од горе набројаних становишта. Он преко њега као свог помоћника води Србе на физичком плану, а дванаест језика подсећају донекле на језике који су се о Педесетници спустили на Христове ученике (Дела ап., 2, 3-4).

            Нагласак на томе да је приморац указује на то, да Алекса није везан искључиво за чврсту земљу, односно за оно што је сасвим физичко-материјално. Исто тако се ни Самоход Сима не креће само по чврстој земљи, него «ходи» - и то сам ходи – «с вилама по гори». Ддок Алекса има извесну космичку мудрост и може добро да запажа и уочава спољашње појаве и чињенице, Самоходу Сими се у његовој унутрашњости, у њему самоме и у самоћи откривају духовна бића – виле. Нажалост, његова улога у овако прибележеној песми није даље описана. Његово име Симеон би на јеврејском значило «чувен», што би одговарало људима са таквим способностима.

            Остали «сватови јунаци» су упркос својим врлинама и способностима ипак у неку руку – како би се рекло – обични људи. Сем Краљевића Марка који је живео «три стотин^, година» - како стоји у песми «Смрт Марка Краљевића» - те је тиме обухватио и Косовски бој и турско господарење Босном, остали учесници које набраја песник нису сви живели у исто време. Међутим, то никако није његово незнање, већ његова генијалност.

            На извесним фрескама се неки пут на истој површини зида, у истој композивији слике приказују два догађаја која су се десила један после другог. Слично томе поступа и овај наш генијални песник: У једној слици – на једној «површини» - он даје сажет временски ток, т.ј. људе који су живели у различитим временима, тако да сад имамо не ток односно «линију времена», него «површину времена» која представља неки «отпор», нешто «негативно» - како то каже Новалис. Сад, кад се таква слика, таква површина времена оживи тиме, што се пусти да се мења, да тече понекој новој линији времена – другим речима – кад јој се дода и трећа диментија, на тај начин што се учини да таква лица која су живела у разним временима сада нешто заједнички раде, ми онда – да употребимо опет Новалисове изразе – добијамо «простор времена», неко «истезање», нешто «позитивно». Новалис је ову шему дао 70 до 80 година после записивања ове српске песме у «Ерлангерски рукопис», а обликовања таквих «простора времена» су у нашим песмама још много старија од овог записа. У новије време такви таквиначини приказивања појављују се углавном у сатирама и то тада данашњи материјалистички настројен читалац једино у таквом смислу и може да прима. Међутим, овај српски песник је тај «простор времена» обликовао због тога, да би у смислу тадашњег изражавања најдубље тајне из повести Српског народа учинио приступачним такође и сасвим обичним људима, људима који су такве песме примали са срцем – не дубоко развијеним чулом, односно осећајем за истину – а не са главом односно разумски и интелектуалистички. Данас, пошто је тај осећај за истину помућен апстрактним интелектуалистичким мишљењем, које тражи само «материјалне доказе» у историји, и када се такви «простори времена» уопште не схватају, те се тумаче само као машта и незнање простога пука, данас је потребно да се те велике тајне протумаче и објасне на начин и језиком који би био приступачан савременом човеку. Дошло је време за то...

            У овој, овако забележеној песми не види се посебан, већ углавном само скупни рад овако окупљених личности. Изузетак је млад куме вјенчани, Реља од Будима, који – када су се код драља «понапили вина» - говори:

«Чујеш, Марко, ти си ручни дјевер,

Довед^, овди лијепу дјевојку,

Нек дарива сватове јунаке,

Нек целива кума и сватове.»

            Разуме се да и Краљевић Марко игра овде посебну улогу, а што се тиче индивидуалности осталих сватова, нешто би се о њима могло закључити само по даровима којима их дарива краљу од Мелатака. Они у ствари представљају само то, са каквим снагама и особинама Српски народ извршава свој задатак и које су «дарове» ради тога они и добили из грчко-римске епохе, а те њихове снаге и особине су у време настанка ове песме – из других песама – биле добро познате слушаоцима. И то, у овом «простору времена» - времену на куб – замењује задатке које је у «линији времена» обављао Милош Војиновић у «Жеижнидби Душановој».

* * * * * * *

            На захтев кума Реље од Будима, који осећа да се нешто не дешава како би требало:

Пак отиде Краљевићу Марко,

Оде Марко краљу у чардаке.

Пак говори Краљевићу Марко:

«Пријатељу, краљу од Млетака,

Дајдер нами твоју ћерцу драгу,

Твоју ћерцу а нашу дјевојку,

Ја сам дјевер дај ми снаху моју.»

            Из овога излази, да упркос томе што

                                                Лијепо их дочекао краљу,

он не седи са њима у двору и са њима не пије «добро вино» - што би се могло очекивати од домаћина, а саме Маркове речи више звуче као захтев да се нешто расправи, нешто на шта има потпуно право, а то као да краљ није баш вољан да учини. У тим Марковим речима види се и извесна одлучност – а и он је остао под оружјем! И тако:

Када види краљу господине,

Да му ваља дати ћерцу својуПак довуче господске дарове,

Пак дарива сватове јунаке: ...

            При томе пада у ои да већина сватова јунака добија нешто, што меће на главу:

Коме калпак, коме б^,јело перје,

А гдикоме од сребра челенку,

            То значи да сватови од грчко-римске културе обогаћују разум, своју душу разума, која је на неки начин у вези са главом. Међутим:

Барјактару свилену аздију,

А на барјак од злата мараму.

            Кајица Радоња који иде дакле пред целом поворком добија скупоцени плашт којим се цео огрће,а барјак му се кити златом – нечим сунчастим, нечим што је у вези са Сунцем. Само његово име каже да он објављује неку радост – можда кроз кајање – као када Сунце сине. Сама пак свила указује на нешто духовно, нешто скоро нематеријално, те и цар Лазар – према песми «Пропаст царства српскога» - темељ цркве не води од мермера, «већ од чисте свиле и скерлета», па се истим тим и барјактар огрће. О њему самом се у «Ерлангерском рукопису» у песми «Кајица Радоња и Змај-Деспот Вук» говори, да он са «тридесет мартолоза» служи Бали-бега у Смедереву, а у Вуковој збирци «Смрт војводе Кајице» да служи «краља Ђурђа». Даље краљ дели следеће дарове:

Куму даде коња под опремом,

Старом свату свијетло оружје,

А дјеверу сабљу оковану,

Све са сребром и сухијем златом.

            Према томе, Реља од Будима добија коња под опремом, Милош Кобилић свијетло оружје, а Краљевић Марко сабљу.

            Кум и стари сват су сведоци приликом венчања, а девер је тај који из једне куће преузима девојку и води је другој. Он одговара за њу од како му је њен отац преда и родбина испрати, па све док је после венчања не преда женику. Стога и краљ:

Још му даде лијепу дјевојку:

«На, дјевере, те води дјевојку.»

            У овој тако краткој песми, у овом тако малом «простору времена», онај непознати узвишени песник даје нам изванредно много. У његово време је сигурно живела цела песма, коју је Вук само у «комадима» забележио и коју је назвао «Смрт Душанова». И у овој песми се нигде не помиње име Душан, већ само «српски цар Стјепане», који на самрти своме куму Вукашину краљу нуди царевину на седам година, а онда да је преда Урошу. Вукашин то одбија, мада из другог неповезаног дела песме излази као да је ипак прихватио, а што за ова излагања овде нема значаја. Вукашин то одбоја речима:

«Мили куме, српски цар-Стјепане,

није за ме твоја царевинаја не могу, куме, царовати,

јер ја има сина самовољна,

сина мога, Краљевића Марка;

куд год иде, никога не пита,

ђе год сједне, свуђе пије вино,

а све ради кавгу да огради.»

рече њему српски цар Стјепане:

«Мили куме, Вукашине краље,

кад ја заптих сво моје војводе

по свој мојој редом царевини,

а ти не мо,ш кога си родио!...»

            Чудан ли је сват тај Краљевић Марко! Може ли се језгровитије његова личност описати, него што је то учинио краљ Вукашин? И такав Краљевић Марко, који никад не постаје краљ – сем у материјалистичкој историји – такав Краљевић Марко игра овде најзначајнију, пресудну улогу у спајању Српског духа народа са тим најлепшим што спасава из оног заосталог дела грчко-римске културе. Он – «самовољан», «свуђе пије вино», «све ради кавгу да огради»! А ипак, једино он то може учинити! Иако то не схвата чак ни српски цар Стјепане» За њга је такав Марко сасвим непозната појава.

* * * * * * *

            За Милошпа Кобилића – у легенди тај назив никако не мора  да значи нешто увредљиво – добро се зна ко је и какав је, велику је сваву постигао. Међутим, у песми «Сестра Леке капетана» Росанда о њему подругљњиво говори:

«Јеси л^, чуо ђе причају људи,

ђе ј^, Милоша кобила родила,

а некана сура бедевија,

бедевија, што ждријеби ждрале,

нашли су га јутру у ерђели,

кобила га сисом одгојила,

стога снажан, стога висок јесте?»

            Наш песник узима за њега ово име, а не Обилић, можда баш због ове легенде. И Ромула и Рема је вучица одгојила, па се то не сматра да је увредљиво. Овом легендом се истиче да је Милош нека сасвим изузетна личност, да није и не може бити обичан човек. Бедевија је најплеменитија српска кобила. Она је овде пепељаста или сребрнаста, а сем тога она ждријеби ждрале! Дакле те велике птице селице, дугих ногу! Милош сем снаге и висине има и изванредну – рекли бисмо – необуздану храброст, храброст коју жели и да покаже и да докаже. Он је и часан и поносан. Сем тога, у песми «Марко Краљевић и вила» он са вилом Равијојлом у планини пије вино, а тако пева да је

Лепше грло у Милоша царско,

Јесте лепше него него је у виле.

            У две песме «Зидање Раванице» цар Лазар посебно цени и прихвата Милошево мишљење и његова упутства како треба градити Раваницу, тај значајан културни споменик. Али у једној од тих песама он и лаже цара Лазара да је по његовом налогупогубио девет Југовића и стара Југ-Богдана – због чега је и Лазар после задовољан. Он их је само склонио код Реље Крилатога у Старом Пазару.:

«докле нам се, царе, подљутиш»

            У једном «Комаду од различитијех Косовских песама» он иде чак и дотле, да заклиње Косанчић Ивана да кнезу поднесе лажан извештај о турској војсци:

«Немој тако кнезу казивати,

јер ће нам се кнеже забринути,

и сва ће се војска поплашити...»

            Разлог за то је пре дао:

«Ја сам ти се кнезу зарекао

да закољем турског цар-Мурата,

да му станем ногом под гр^,оце.»

            Он то од њега тражи упркос томе што му је Косанчић Иван рекао:

«Да луд ли си, мио побратиме!

Ђе је чадор силног цар-Мурата,

Усред турског силног таобора,

Да ти имаш крила соколова,

Пак да паднеш из неба ведрога,

Перје не би меса изнијело.»

            Међутим, ждралово перје је изнијело месо – барем до Мурата.

            Уметност, јунаштво и частољубивост – а и лаж! – јесу дарови Светлоноше, они вуку човека у небеске висине, у којима се добро сналази – као ждрали! Међутим, ако су необуздани, акои су само под утицајем човекове ниже, макар и лепе природе – бедевије – уметност прелази у сујету и отуђеност од људи, јунаштво у дрскост, а частољубивост у гордост. Због тога њему краљу од Млетака поклања свијетло оружје. То највише одговара Милошевој природи, али – то мора да буде под контролом разума, разума какав је развијен код Млетака, да се бори њиховим свијетлим оружјем. Разум мора ту његову племениту природу да обуздава, да не би прешла у себељубље, па тиме и друге повукла у пропаст, као што је Милош много пута чинио. Без Светлоноше се ни једна културна епоха не би могла развити, а српску културу он развија преко Милоша Кобилића. То се види и из песме «Милош у Латинима» где он одлично познаје и набрај «наше намастире», али се и хвалише и то с правом – и он је при њиховом грађењу учествоавао! Отуд у овом «простору времена»  војвоу Милоша имамо стално, иако је наводно погинуо. Он стално блесне на небу као ждрали, он се као и они и сели и на велике и врло велике даљине да и тамо блесне, али он стално и гине, јер – у овом периоду развоја српска култура није одређена да даје основни печат општој култури човечанства, она само ту и тамо оплођује културе других народа. То је овај наш узвишени песник врло добро знао, кад је Милоша Кобилића стављао у овај наш «простор времена».

* * * * * * * А, ко је тај Реља од Будима, «млад куме вјенчани»? њега никако не треба мешати са Рељом Крилатицом, који је од Старог Пазара. За њега се мало зна – једино из ове песме.

            Раније смо већ поменули да Црнојевић Иво у овој песми значи скоро исто што и српски цар Стјепане у «Женидби Душановој». Он представља Дух српског народа. Тај Дух српског народа – односно његов представник на Земљи – повлачи се после Косовског боја на југ, у црногорске планине које Турци нису освојили, па се тако он сад описује као Црнојевић Иво. Повлачи се, наравно, не сам тај Дух народа, већ се његово физичко-чулно језгро премешта.

            С друге стране, Вук Бранковић, који се међу српском господом највише истиче по господству, крће у супротном правцу. То његово господство посебно истиче кнез Лазар (у «Комадима од различитијех косовскијех пјесама») у својо здравици уочи Косовског боја:

«ако ћу је напит по господству,

напит ћу је Вуку Бранковићу...»

А, у песми «Цар Лазар и царица Милица» слуга Милутин за Вука каже Милици:

«Он издаде цара на Косову

и одведе дванаест хиљада,

госпо моја, љутог оклопника!»

            Овде описана издаја значи у ствари то, да је Вук Бранковић са својим љутим оклопницима кренуо на север, дакле у супротном павцу од оног, где је Дух народа тражио прибежиште. Сама реч «издаде», ако се појављује у некој езотеричној песми, не сме се тумачити у прозаичком смислу, како је то данас уобичајено.

            Иако је овај наш узвишени песник у свој «простор времена» ставио и оживео неке скоро сасвим непознате јунаке, он најгосподственијег јунака Вука Бранковића уопште не помиње. Он је за њега сасвим изгубљен, он је мртав. Није то зато да би прикрио некакву срамоту, некакво издајство у Српском народу. Издајица је свакако било и после Вука Бранковића и нормално би било да и то наговести у својој песми – да је он то тако мислио! Али, не,! Издајство код оваквих, макар и мањих космичких збивања уопште не постоји у том обичном, буквалном смислу, већ то само значи одређену слику. Постоји само чињеница да је Вук Бранковић са својих дванаест хиљада љутих оклопника кренуо на север и – стигао до Будима! У Будиму он је изгубио своје господско име и постао један непознати – «млад» - Реља од Будима. Данас, три столећа после записивања ове песме, ми од Реље, који још увек носи бар српско име, више нема ни трага, он је отишао још много даље и потпуно изгубио и своје име и свако своје господство, постао је безимени слуга.

            Слуга се постаје да би се зарадиле паре, да би се човек хлебом прехранио. Како је то у претходном поглављу наведено, хлеб је у власти Кнеза од овога света, који човека јако везује за Земљу. Ако човек тражи материјалних добара и за више од «хлеба», т.ј. за више него што је потребно за задовољење његових основних, скромнијих потреба, онда он јаче потпада под власт Кнеза од овога света. Уколико је човекова похлепа већа, он је утолико више у његовој власти.

            Ако су и други косовски јунаци и били оклопљени, то се ипак нарочито истиче код војске Вука Бранковића. Ти љути оклопници представљају збиља страховиту моћ. А моћ је то, са чим се посебно истиче Кнез од овога света. Број дванаест, односнопотенцирано на дванаест хиљада означује да је то повезано са спољашњим простором и са физичком силом која потиче из космоса. Из тога излази, да су Вукови оклопници некакав дар или некакав део моћи која иначе великим делом припада Кнезу од овога света и којом и Вук Бранковић управља. Међутим, онај ко такву моћ има, он те силе може и мора употребити за обрађивање земље да би се хлебом хранио. Ако их употреби за стицање блага и за господарење другим људима, он је онда потпуно у власти Кнеза од овога света, односно његово оруђе.

            Коњ – не нека племенита, такна и лака бедевија – дакле тежак  коњ под тешком опремом највише одговара тој земаљској моћи и Вуку Бранковићу, односно рељи од Будима. Стога краљу од Млетака њему поклања коња под опремом, али латинског коња и опрему. Јер, та моћ мора бити прожета душом разума, мора се разумно употребљавати, иначе представља велику опасност. Другим речима, тај српски слуга код других господара треба да своју моћ и снаге разумски употребљава, те тиме и тим другим господарима да даје своје оплемењавајуће импулсе.

* * * * * * *

            Краљ од Млетака – што значи неко ко је у извесној мери посвећен у смислу грчко-римске културне епохе, односно неко ко представља њен слеђени или заостали део -  са пуним знањем деверу даје сабљу оковану и то и сребром и златом, јер се са њом једино може одвести девојка. Као што је злато у вези са Сунцем, тако је и сребро у вези са Месецом. Док је Сунце нешто далеко духовније – «финије», Месец је нешто далеко материјалније – «грубље» - од Земље. Овако окована сабља треба Краљевића Марка да подсећа на то да се стално бори за неку средину, за неку равнотежу између та два, наравно са онаквом душом разума каква треба да је развијена у грчко-римској епоси. Међутим, његова борења су врло различита, са разним успонима и падовима, неки пут и врло чудна и непредвидљива – како то излази из читавог низа других народних песама.

            Марко Краљевић није учествовао у Косовском боју, иако је већ био довољно одрастао да га Вукашин, који тада већ био погинуо (у Маричкој бици 1371) није могао обуздавати. Сва његова јунаштва, задобијања блага и друга чињења односе се на догађаје после Косовског боја, дакле после 1389. године, т.ј. при крају грчко-римске епохе, односно у епоси развоја душе свести, чији је предсавник Милош Војиновић – како је већ објашњено у поглављу «Женидба Душанова». Међутим, иако и «Женидба Црнојевић Ива» описује развој српског народа отприлике у истом времену – бар у првом делу временског периода, то се ипак чини на други начин и са другог становишта. Краљевић Марко у овој, а и у осталим народним песмама, представља у неку руку скупно јаство српског народа, које још није потпуно издељено на појединачне личности. Потпуно индивидуализовање, потпуна расподела тога јаства српског народа на појединачне људе настаје онда – кад Краљевић Марко после три стотине година умире.

            Сам развој тога јаства најбоље се види из оних речи краља Вукашина:

«јер ја има сина самовољна,

сина мога, Краљевића Марка;

куд год иде, никога не пита,

ђе год сједне, свуђе пије вино,

а све ради кавгу да огради.» Маркова самовоља јасно показује да он кида све старе друштвене везе, не признаје ни очев ни било какав други ауторитет. Он никога не пита куд да иде и шта да ради, већ све те импулсе тражи само из самога себе, свога јаства. Стално истицање како он свуђе пије вино и то врло обилно, то упућује на Дионизијске мистерије, где се код старих Грка преко поијања долазило до свести о ја. Исто то је затим било и код старих Римљана у култу бога Бакха. Код Српског народа, који је млађи од грчког и римског, то долази нешто доцније. А у самој бити развоја ја налази се то, да човек долази у сукоб са другим људима. Штавише, на том сукобу, на тој кавзи, човек пајпре и најјаче доживљује своје ја.

            А, кад се Краљевић Марко рађа? – Онда кад цар Лазар умире. При томе, његово рађање не сме се заменити са његовим зачећем, које се догодило више столећа раније кад га је зачео српски цар Стјепане. С друге стране, цар Лазар је представник високо посвећених личности које могу да раде у духу неког читавог – овде српског – народа. Али он је посвећеник старих мистерија, макар и старих Хришћанских. Као посвећеник старих мистерија он је упознао и езотеричко Хришћанство, а сем тога знао је и пут којим иде читаво човечанство, те и какав треба да буде задатак Српског народа. Он стога бира небеско царство, те и себе и све српске витезове приноси на тај жртвеник. Јер, из тога треба да настане нешто друго, из њихове жртве, из њихових гробова треба да се роди нешто ново. у томе развоју треба прво да се роди Краљевић Марко. Сам цар Лазар представља неко савршенство у ранијој епоси, у којој је Српски народ  дао врло значајан импулс на начин који је тада био потребан. Краљевић Марко је још сасвим груб и несавршен, али он доноси нешто ново, нешто што тек треба да се развија. А, како ће се то развијати, то ни мало није унапред одређено. У томе уопште не постоји никаква неумитна судбина. То зависи од слободе самога човека – у овом случају читаве скупине људи коју представља Краљевић Марко.

* * * * * * *

            Да ли је Српски народ достојан да прими лијепу дјевојку и господске дарове – то се пита и краљица госпоја:

«Да чујеш ли краљу господине,

Да лудо ли сада учинисмо,

Ми дадосмо ћерцу куд камоли,

Не видисмо коме ју дадосмо.

Да видимо јесу ли јунаци...»

            И краљица и краљ од Млетака су на извесном вишем степену свести, односно представљају извесне више духовности, иако нису правилно, нормално развијени, те знају да за развој човечанства – овај пут по некој неумитности – «ваља дати ћерцу своју», а и све редом «господске дарове». За њих је то императив неке више силе. Међутим, они се као представници извесних «леђанских», «залеђених», конзервисаних и конзервативних сила при томе држе резервисано и опиру, јер то осећају као принуду. Они то нерадо и чине, јер се и њихова моћ тиме на неки начин смањује и ишчезава. Отуда та колебљивост, при чему су у сукобу с једне стране њихова воља, а с друге стране та неумитност.

            Приморац Алекса увиђа ту њихову колебљивост и противљење, кад каже:

«Јер су мудра господа латинска,

Ја се бојим да нас не преваре.» 

            Та њихова превара не би се састојала само у томе да им не даду дјевојку и дарове, него и у завођењу, односно у искушењу како ће сватови јунаци те њихове дарове употребити. Ако те њихове дарове који долазе из једне одумируће културе они не употребе на нови начин, на начин какав је потребан новој културној епоси, онда би тек та латинска превара била потпуна. То завођење и та искушења се виде и у томе, што мудри краљу од Млетака сваком свату даје баш оно што том јунаку највише одговара. Ако он са тим даром само себе ојача и застане на оном старом латинском, те то не оплемени са нечим новим што из самог себе треба да извуче и што одговара новој културној епоси, онда је тек то његов највећи пад, при томе се од сватова не тражи мудрост – они је за то немају довољно – него се тражи нешто осећајно, тражи се срчаност, с којом треба са тим старим управо кренути у то ново и непознато или подлећи искушењу:

«Да видимо јесу ли јунаци.»

            Да би дошли до онога «бана приморскога», сватовима је требало:

Три дна хода равна поља,

Четир^, данах преко црне горе,

Мисец дана преко сиња мора,

            Свакако се може претпоставити да је сватовима и за повратак било потребно отприлике толико времена – бар ако се то посматра са прозаичког гледишта. Како то да краљица, са којом се и краљ саглашава, тек после отприлике «мисец дана»  кад:

                                                Здраво свати пришли прико мора...

Да тек онда она долази на идеју да су то све «лудо» учинили и како то да се Арапин после разговора са њима одједном створио у гори зеленој или црној и већ им заузео бусију? И као то да се и у овој, а и у свим другим народним песмама, уз «Арапин» увек наглашава да је црн? За Турке се никад не каже да су црни, иако ни они немају светлију кожу од Арапа. Да ли је вероватно да је народ евентуалне црнце који би счучајно однекуд долазили називао Арапима? Али у народним песмама се врло често говори о Арапима, о црним Арапима, што значи да то нису случајни сусрети. То не може бити ни нека стилска фраза – фразерство је настало тек у новије време. То може бити само неко посебно обележје.

            Сем тога, краљица даље наставља:

«Већ чујеш ли, краљу господине,

Да шиљемо нашег Арапина

Пред сватове у гору зелену.

Ако њему Бог и срећа даде,

Те он отме лијепу дјевојку,

Њем^, дјевојка (а) нами дарови.»

            Она истиче «нашег Арапина», који нека носи лијепу дјевојку радије него да је воде српски сватови, а њима – краљу и краљици – онда нека се поврате дарови.

Пак дозваше црног Арапина.Пак му вели господине краљу:

«Чујеш вјерна слуго Арапине,

Ти си јунак рода јуначкога,

И у теби три ватре имају, ...»

            У овом ословљавању црног Арапина – безименог као што су и краљ и краљица, јер и не представљају личности, па чак ни поједине народе – види се нешто изванредно значајно. Црни Арапин је вјерна слуга краља од Млетака, другим речима он је и раније доказивао да му је добро и одано служио. Он је не само сам по себи јунак, он и потиче од неког јуначкоа рода. О оне три ватре нешто више дознајемо мало касније.

            Кад му је краљ према краљичином предлогу издао наређење:

То је Арап једва дочекао,

Пак отиде у гору зелену

Куд су друми господе сватовах.

Пак их онди у бусију седи,

На се меће три змајеве главе,

А на леђа вучје кожушине.

            Он се дакле одмах створио у гори и у њој вњћ претекао сватове, којима је после «мисец дана» требало још само «четир^, данах» да је прођу. И ово такође значи, да он има нека посебна, не људска својства. Међутим, он упркос томе што је «јунак рода јуначкога» и што има «три ватре», он упркос томе има потребе и да се преруши, да се начини што страшнијим. Змајеви су нека бића која долазе с неба, из облака. «Вучје кожушине» - дакле не од једног, него од више вукова – долазе од крвожедних животиња које се крећу по земљи. Тако прерушен црни Арапин је заиста морао битистрашан! А тек:

Кад су свати дошли у бусију,

Онда Арап изиђе на друме,

Из уста му сипа живи огањ,

А из чела громови пуцају,

А на нос му љута киша иде.

Замагли се она црна гора.

            Пада у очи да се и овде, а и напред говори у множини: «изађе на друме» односно «куд су друми». То није због броја слогова у тим стиховима, јер је у њима с истим бројем и малим изменама могла бити изражена и једнина. Тај Арап је у ствари такав, да је истовремено могао бити на свим друмима у гори којом иду сватови. А, замислимо сада тај ужас који су сватови доживели:

Кад видише господа сватови,

Побјегоше у гору зелену,

Али оста Марко и дјевојка

На сред пута на коњма седећи.

            Та, међу њима су били све сами највећи јунаци! Ту чак и Милош Кобилић бежи! Сам пак Марко ту остаје више због своје заштитничке обавезе и дужности према дјевојци – која једино не бежи! Међутим,

 Арапин се на њег^, загоњаше,

Пак ктијаше да бјежи и Марко,

Ал^, му вели лијепа дјевојка:

«Мој дјевере, Краљевићу Марко,

Немој мене младу оставити,

Да ми Арап не чини срамоте.»

Када чуо Краљевићу Марко

Да је оно црни Арапине,

Трже сабљу Краљевићу Марко,

Те Арапу одсијече главу.

            Од тог непознатог непријатеља се дакле и Марко престрашио и био спреман да и без дјевојке побегне. Само његово јунаштво исвети осећај дужности ту ништа не би помогли. Подстицај и освешћење он је морао добити од те лијепе дјевојке, оног најсветлијег што из конзервисаног дела залазеће грчко-римске културе треба да се споји са Српским народом. Она тог Арапа с лакоћом препознаје. Та, он је слуга њених родитеља! Та лијепа дјевојка има мудрост и сасвим добро зна, да би јој Арап чинио срамоту, да би и њу задржао на оном ранијем степену развоја, да би је повео уназад у ону скрутнуту мудрост латинску, уместо да и она ступи у један нови живот, спојивши се оплодивши се са Црнојевић Ивом, у нови живот где сад љубав ступа наместо мудрости. Међутим, она сама нема снаге да се избори за тај нови живот, за живот где љубав треба да оплемењује ону мудрост. У томе јој мора помоћи Марко – али не само са јунаштвом и љубављу коју осећа и према дјевојци и према Црнојевић Иву, него и у пуној свести за коју му она мора пружити подстицај, односно знање. Јер, Краљевић Марко кад сазнаје да је оно црни Арапине, а не неко непознато страшило и снага, пред којом се мора приклонити – он њега чак и без икакве борбе савлађује, њему он сасвим једноставно одсијече главу. А онда се дешава нешто чудно:

Ал^, говори глава Арапина:

«Давор^,, Марко, да те Бог убије

Да сам знао да си у сватови

Ја ти овди не би ни дошао.»           

            Из овога се види да је Арапин нека посебна духовност, неко посебно суштаство, а не обичан човек. Глава коју је Марко сабљом одсекао – вероватно баш сабљом коју је добио на дар од краља, иако се то изричито не каже – тако одсечена глава говори! Штавише, тек та одсечена глава препознаје Марка! Она као да је њега од раније већ знала, али сад га тек препознаје, кад ју је одсекао и спасао дјевојку»

* * * * * * *

            Раније је већ било објашњено шта значи Краљевић Марко. То је неко јаство које се у Српски народ спушта тек почетком овог културног развоја – после Косовског боја – а у којем тек и настају изразите индивидуалности везане за појединачне људске личности. То је доба развоја душе свести, како је то објашњено у претходном поглаљу о «Женидби Душановој». Читав тај процес траје више векова. Појединачне јаке индивидуалности су се појављивале још у старо грчко доба, где је иначе – с обзиром на родовску тесну повезаност – највећа казна била прогонство из свог рода односно града, а код свих народа тај процес још увек траје у мањој или већој мери. То се најбоље види код о них народа, код којих је као обичај јако изражена крвна освета – она у најгрубљем смислу, где се за убиство свога брата добија задовољење кад се убије брат убице а не убица. Нешто ублаженија крвна освета – иако се то тако не назива – појављује се у ратовим између појединих народа, где се за убијене припаднике сопственог народа гледа да изврши одмазда, те да се побије бар толики број из оног другог. Ту спада и расизам свих врста. При свему томе се увек указује на оно групно припадништво, а не оно индивидуално које у овој културној епоси тек треба да се развије, по могућству код свих људи. Крва освета, национализам и расизам показју једино то, да човек није довољно развио своје индивидуално ја, него је још у вези са својим групним јаством, како је то Краљевић Марко у великој мери био за Србе. Права, потпуна индивидуалност – каква је данас још врло ретка – мора бити потпуно ослобођена од својих родбинских веза по пореклу, односно по крви. При томе треба имати у виду то, да тек тако ослобођена индивидуалност у ствари и може исправно и свесно радити за онај свој род или нацију из које потекла, радити тако да то никад неће моћи да буде на уштрб другог народа или нације, већ само у интересу целог човечанства. Као што поједини човек може усавршавати своју личност без оштећења других, него баш на против на свој индивидуални начин тиме још боље другима помагати, тако човек може радити и на корист своје породице и народа, а да тиме ни мало не оштећује друге породице и народе. То је у ствари Христов импулс, импулс љубави према целом човечанству.

            С друге стране, постоје такође и снаге које се супротстављају том импулсу. Христов импулс захтева стално усавршавање, а које је могуће једино кроз све нове и нове облике живота, кроз нова знања, кроз нова осећања и кроз нове врсте делања. Тиме се стичу и све виши степени свести. Силе које се томе супротстављају теже да задрже човеков развој на неком ранијем ступњу, а нове облике живљења који су потребни за човеково стицање све новијих и новијих способности – да изопачују.

            У току грчко-римске културне епохе човечанство је најдубље сишло у материју, људи више нису имали увида у своје Божанско духовно порекло, ни у постојање духовног света. То је било потребно да би људи постали слободна бића, да више не извршавају само вољу богова, већ своју сопствену.

            Тај силазак у материју је по извесној инерцији настављен и све до данас, иако је човечанство још Христовим доласком добило импулс да се из тога издигне. Међутим, постоје и врло моћне силе које теже да то уздизање из материје спрече. Оне те+е не само да човечанство задрже на извесном степену развоја или да га још врате у назад, него и да га поведу у погрешном правцу, да оне нове способности које се у људима развијају изопаче и неистравним средствима и начинима усмеравају у погрешном правцу. Такве силе делују у великој мери преко извесних људи, који им свесно или несвесно служе као оруђе. При томе се употребљавају и извесне магијске радње, радње којима се на друге људе не делује преко њихове пуне свести, него преко онога што је код њих подсвесно или сасвим несвесно. Такве магијске радње потичу још из врло давних времена и њихова злоупотреба се  означава као црна магија. Сразмерно је врло мали број људи који се таквим радњама сасвим свесно служе, иако има доста и таквих. Већина тога није довољно свесна, али су и они сасвим опасни за исправан развој човечанства. Најбоља одбрана од њих је пуна свесност, а наравно и знање о њиховом постојању.

            Краљ и краљица од Млетака у овој песми означавају оно што је остало слеђено у грчко-римској културној епоси и што није способно да прима нове импулсе за развој, оно што је постигло велико савршенство у својем времену, те се због тога само себи диви и тиме је задовољно, па у свему новом види нешто несавршено. То је свакако и тачно, јер је нечем новом што се рађа потребно извесно време за усавршавање, а на почетку, онда кад се тек појављује, оно је још сасвим грубо. Али, ако се ништа ново не би појављивало у човечанству, то би онда значило неку његову стагнацију, а следствено томе и смрт човечанства. И стари египатски мудраци су сматрали да су Грци сасвим примитивни и да далеко заостају за њиховим знањем и мудрошћу, па су ипак морали препустити вођство. Међутим, краљу од Млетака то донекле и зна, он зна да ту латинску културу сада треба да замене други народи. Он, који је на извесном вишем, односно друкчијем степену свести, зна и то да Српски народ није тај који треба да замени његову културу, али ипак увиђа

                                                Да му ваља дати ћерцу своју...

            Неки «цар» од Млетака, дакле дух дела римског народа који није скрутнут зна врло добро да он своју ћерцу и своје дарове треба да преда оним народима који ће водити ову садашњу културну епоху, те се томе много и не противи – врши се мешање германских народа и племена са римским. Међутим, улога Српског народа је сасвим друга. Он је предодређен да на одрђени, скромнији, мање упадљив, али ипак довољно наглашен начин делује и у грчко-римској културној епоси – преко оних снага које су постигле своје савршенство у цару Лазару; затим у садашњој – преко Краљевића Марка, Милоша Кобилића, Реље од Будима и њихових следбеника, који такође треба да дођу до извесног савршенства; а на крају, са плодовима обе те културе да да врло значајан допринос следећој културној епоси, да да један посебан импулс на известан свој специфичан начин. Из тог разлога Црнојевић Иво није просио дјевојку од цара од Млетака, него од краља, односно чак и од неког ко је можда и још нижег ранга:

                                                У онога бана приморскога.

            Само његово име Иво, Иван или Јован на јеврејском значи «дар Божији», а Црнојевић означава да еј потомак неког црног – неког заустављеног у развоју. Али, од тог заустављеног у развоју потиче «дар Божији» који се спаја са ћерцом опет неког заустављеног у развоју. За коју се наглашава да је лијепа:

Пак зазива лијепа дјевојка:

«Мол^,те Бога, господо сватови,

За љепоте Црнојевић Ива,

За јунаштва Краљевића Марка,

А не бисте ни главе изнели

А камоли дјевојку одвели.»

            Она, која је помогла Краљевићу Марку да се освести, да увиди да пред собом има само црног Арапина кога лако може посећи, она указује и на лјепоту Црнојевић Ива. Њихов брак значи спајање у љубави, спајање оне две лјепоте које су потомци, које су проистекле из два ипак заостале, у развоју заустављене духовности. Тиме што се те две лјепоте спајају, оне се и ослобађају од оног заосталог, одлазе од својих родитеља, и на тај начин добијају нови живот. У том новом животу оне могу сада и нешто ново и лепо да стварају и тиме да на свој специфичан начин допринесу развоју читавог човечанства.

* * * * * * *

Пак дођоше сватови из гора

По два по три без добријех коња.Пак удрише бубњи и свирале,

Пак рекоше: «Фала теби, Марко.»

Пак одоше двору бијеломе,

Одведоше љепоту дјевојку.

            Оваквим дитирамбом узвишени српски песник завршава ову своју песму. Најједноставнијим и најкраћим речима слави се овде Марко, који

«куд год иде, никога не пита,

ђе год седне, свуде пије вино,

а све рад кавгу да огради.»

            Зар не подсећају ове речи на Диониса и његове походе, а завршетак песме на дитирамб, на славопојку у његову част? Тешко је претпоставити да наш песник или оба наша песника – ако је ову другу спевао други песник – нису познавали Дионизијске мистерије. Знали су ти наши песници далеко више него ли њихови тумачи последњих двеста година! Знали су они и да Арапи нису црни, а знали су и зашто су у својим песмама употребљавали тај придев. Сао – ти песници нису спадали у онај мали, «горњи» слој људи који су остављали писане трагове, већ су били носиоци културе, која се као предање ширила и надахњивала шире, «доње» слојеве друштва. У тим предањима су могле живети и грчке – и не само грчке – мистерије...

            Ми ћемо се овде осврнути на овог црног Арапина, који је «вјерна слуга» господина краља од Млетака, који је «јунак рода јуначкога» и у којем «три ватре имају», а те три ватре нису довољне већ мора и да се прерушава. Овог црног Арапина, који Краљевића Марка препознаје тек онда кад му је глава одсечена и који не би ни дошао да је знао да је Марко у сватовима.

            Напред је већ речено, шта се отприлике подразумева под «црним». То је обично нешто што је супротно, што није у складу са редовним, исправним развојем, што представља и неки отпор и противљење оним снагама које теже редовном усавршавању, а које може бити исправно једино ако је на корист читавог човечанства. Усавршавање које се врши само за љубав себе или неке издвојене групе људи такође се означава као «црно». Сопствено усавршавање је и добро и потребно, али само ако се чини ради бољег помагања другима, у противном прелази у себељубље, дакле у нешто «црно». Са тог становишта треба схватити и ознаку овог Арапина. Он представља нешто што је јако заостало у арапском анроду, а што се сем тога потпуно извргло у неку духовну творевину која је противна редовном развоју човечанства. Та духовна творевина је «вјерна слуга» оног заосталог и скрутнутог дела грчко-римске културе, коју у овој песми представља краљ од Млетака. То није никаква личност или индивидуалност, зато и може да се појави на више «друма», на више путева којима иду господа сватови. То је творевина, код које

                                                Из уста му сипа живи огањ,

А из чела громови пуцају,

А на нос му љута киша иде.

и коју не може да поднесе ниједан од оних јунака који представљају у старој култури високо развијене српске изданке, а који нису примили нов импулс да би развили своја јаства. То би могао поднети једино цар Лазар, а сада то може једино Краљевић Марко и то тек онда кад га у томе учврсти лијепа дјевојка, односно кад му отвори очи да кроз ону замагљену црну гору препозна о каквој се то сили ради. Та сила је потпуни господар над оним старим и заосталим у развоју, и њу обилно употребљава краљу од Млетака да би одржвао своју власт и утицај. Колико је то моћна снага види се тек кад су је Марко савладао:

Пак дођоше сватови из гора

По два по три без добријех коња.

            Њих је све Арап пресрео на друмима у једној гори, а они сад долазе из гора – тако страшно су разбијени! А, остали су многи и без коња, «избачени су из седла» - како је то остала изрека. Једино су Марко и дјевојка остали.

                                                На сред пута на коњма седећи.

            Они се једино нису изгубили и остали су чврсто везани за своју нижу природу, нису потпуно били избачени из своје телесности, нису били «изван себе» од страха. Овај Арапин, који добро познаје, односно који и представља црне магијеске силе, а преко кога краљу од Млетака тим магијским силама потпуно господари и рукује, пада од сабље – вероватно од оне оковане

                                                Све са сребром и сухијем златом.

            И тек његова одсечена глава, која је пала на земљу, тек онда она и може да препозна Марка, ту силу човековог јаства која искључиво на Земљи може да се развија. Против њега, тог правог самосвесног јаства црни Арапин и не може да се бори, јер је оно Божански дар, те њега једино Бог може да убије:

«Давор^,, Марко, да те Бог убије

Да сам знао да си у сватови

Ја ти овди не би ни дошао.»           

            Његова глава тек кад је пала на чврсту земљу може у правом смислу да упозна и да дође у непосредни додир са човековим ја. Иначе овај црни Арапин ради само преко човекових подсвесних и несвесних снага, њима он може да влада и тиме неко слабо човеково ја да заводи. Зато се он још и прерушава у змајевите главе и вучје кожушине. Тиме он делује на оне подсвесне човекове снаге, где се налзи и страх. Да би боље успео, он мора и да што више потисне човекову будну свест:

                                                Замагли се она гора црна.

            Лијепа дјевојка има извесну стару, инстинктивну видовитост и њој та замагљеност не смета, она види и зна каква се то сила пред њима налази. Али, она је на извесном нижем степену развоја, те због тога врло подложна утицајима таквих сила, а такве силе њу могу потпуно поробити, односно чинити јој срамоте. Она није у стању да се сама тој сили одупре. Њој је потребна помоћ, која може доћи само из самосвести, из свести о ја – макар још и недовољно развијене:

«Мој дјевере, Краљевићу Марко,

Немој мене младу оставити,

Да ми Арап не чини срамоте.»

 Она је млада у том новом раздобљу и не може се у њему снаћи нити спасавати, она није у стању да сама управља својом судбином, не господари сама собом. Потребно јој је Марково јунаштво и јаство, из кога избија љубав, да би се и она могла избавити од заосталих и изопачених духовних творевина које представља црни Арапине. Иначе се не би могла спојити са љепотом Црнојевић Ива, којој она тежи, и заједнички наставити један нови живот, живот љубави.

            Али Краљевић Марко има само јунаштво – јаство – и племенитоосећање, а још нема те способности да прозре кроз замагљену црну гору. Ту му је морала помоћи дјевојка, морао је добити објаву из старе видовитости. У ту објаву он има пуно поверење, он јој прилази са отвореним срцем, са вером прима ту објаву из старе видовитости, али – он сам не види ту творевину:

                                                Када чуо Краљевићу Марко...

он онда на одговарајући начин делује. Он још нема способности да сам види.

            Црни Арапин је «јунак рода јуначкога». Он је потомак или – боље речено – представник, један изданак оног јунака, који је имао храбрости да се одметне од Бога, од редовног Божанског поретка. Такав јунак такође игра корисну и значајну улогу у развоју, али само онда – кад му човек одсијече главу! Дакле, кад га савлада.

            Али пре него што га човек посече, он мора не само да савлада страх од његових змајевских глава и вучјих кожушина, он мора да издржи и његове «три ватре» - како то назива краљ – и које су доцније другим речима описане. О овако кратко набројаним «ватрама» тешко је нешто детаљније говорити, а то би нас сем тога још и сувише далеко одвело. Рећићемо само то, да оне подсећају на извесне «пробе» кроз које човек треба да прође на путу посвећења. «Живи огањ» би упућивао на такозвану «ватрену», «љута киша» на «водену», а «громови» на «ваздушну» пробу. О томе се може више сазнати из књиге Рудолфа Штајнера «Како се стичу сазнања виших светова».

            До великог степена је био посвеће и овај српски песник, од кога нам је остала ова наша песма.

* * * * * * *

Београд, јесен 1990. године

Женидба Црнојевић Ива

Кад се жени Црнојевић Иво,

Далеко је просио дјевојку,

Три дна хода равна поља,

Четир^, данах преко црне горе,

Мисец дана преко сиња мора,

У онога бана приморскога.

Просио је и испроси јунак,

Свилу дао и прстеновао.

Пак отиде Црнојевић Иво,

Пак отиде двору бијеломе,                                      10

Те он купи сватове јунаке;

Окумио Рељу од Будима,

Старог свата Милош Кобилића

А дјевера Краљевића Марка,

Барјактара Кајицу Радоњу.

Пак узима Секулу и Јанка,

Још  узима петнаест ускока,

Којино су скоро ускочили

Од бијела од Удбине града.

Узе собом два Новаковића,                                      20

И Новака и шњим Радивоја,

Још узима Жегаранин Јанка,

Љуту змију од Жегара града.

Собом води Самохода Симу

Кој^,но ходи с вилама по гори.

Калауза приморца Алексу

Кој^,но знаде водити по мору,

И по мору и по сухој земљи,

Јоште знаде дванаест језика.

Весело се свати покупише,                                      30

Пак одоше по л^,јепу дјевојку,

А прид њима приморац Алекса:

«Чујете ли, сватови јунаци,

Кад дођемо у бијела Млетка,

Л^,јепо ће нас дочекати краљу,

Примиће нам коње и оружје.

Али браћо, Бог вас не убио,

Коње дајте, оружје не дајте,

Јер су мудра господа латинска,

Ја се бојим да нас не преваре.                                  40

Под оружјем пите и једите.»

Сва дружина њега послушала.

Пак одоше прико сиња мора.

Кад су дошли у Млетак бијели,

Лијепо их дочекао краљу,

Те им прима коње и оружје,Али они оружје не даду.

Пак сидоше пити добро вино

Под оружјем у краљеву двору.

А када се понапили вина                                         50

И у вину поразговорили,

Тад говори млад куме вјенчани:

«Чујеш, Марко, ти си ручни дјевер,

Довед^, овди лијепу дјевојку,

Нек дарива сватове јунаке,

Нек целива кума и сватове.»

Пак отиде Краљевићу Марко,

Оде Марко краљу у чардаке.

Пак говори Краљевићу Марко:

«Пријатељу, краљу од Млетака,                              60

Дајдер нами твоју ћерцу драгу,

Твоју ћерцу а нашу дјевојку,

Ја сам дјевер дај ми снаху моју.»

Када види краљу господине,

Да му ваља дати ћерцу своју

Пак довуче господске дарове,

Пак дарива сватове јунаке:

Коме калпак, коме б^,јело перје,

А гдикоме од сребра челенку,

Барјактару свилену аздију,                                       70

А на барјак од злата мараму.

Куму даде коња под опремом,

Старом свату свијетло оружје,

А дјеверу сабљу оковану,

Све са сребром и сухијем златом.

Још му даде лијепу дјевојку:

«На, дјевере, те води дјевојку.»

Пак одоше прико сиња мора.

Здраво свати пришли прико мора,

Пак одоше прико црне горе.                                                80

Ал^, говори краљица госпоја:

«Да чујеш ли краљу господине,

Да лудо ли сада учинисмо,

Ми дадосмо ћерцу куд камоли,

Не видисмо коме ју дадосмо.

Да видимо јесу ли јунаци.

Већ чујеш ли, краљу господине,

Да шиљемо нашег Арапина

Пред сватове у гору зелену.

Ако њему Бог и срећа даде,                                     90

Те он отме лијепу дјевојку,

Њем^, дјевојка (а) нами дарови.

Пак дозваше црног Арапина.

Пак му вели господине краљу:

«Чујеш вјерна слуго Арапине,И у теби три ватре имају,

Већ отиди у гору зелену.

Ако Бог да те свате разбијеш,

Теб^, дјевојка а нами дарови.                                     100

То је Арап једва дочекао,

Пак отиде у гору зелену

Куд су друми господе сватовах.

Пак их онди у бусију седи,

На се меће три змајеве главе,

А на леђа вучје кожушине.

Кад су свати дошли у бусију,

Онда Арап изиђе на друме,

Из уста му сипа живи огањ,

А из чела громови пуцају,                                        110

А на нос му љута киша иде.

Замагли се она црна гора.

Кад видише господа сватови,

Побјегоше у гору зелену,

Али оста Марко и дјевојка

На сред пута на коњма седећи.

Арапин се на њег^, загоњаше,

Пак ктијаше да бјежи и Марко,

Ал^, му вели лијепа дјевојка:

«Мој дјевере, Краљевићу Марко,                            120

Немој мене младу оставити,

Да ми Арап не чини срамоте.»

Када чуо Краљевићу Марко

Да је оно црни Арапине,

Трже сабљу Краљевићу Марко,

Те Арапу одсијече главу.

Ал^, говори глава Арапина:

«Давор^,, Марко, да те Бог убије

Да сам знао да си у сватови

Ја ти овди не би ни дошао.»                                                130

Пак зазива лијепа дјевојка:

«Мол^,те Бога, господо сватови,

За љепоте Црнојевић Ива,

За јунаштва Краљевића Марка,

А не бисте ни главе изнели

А камоли дјевојку одвели.»

Пак дођоше сватови из гора

По два по три без добријех коња.

Пак удрише бубњи и свирале,

Пак рекоше: «Фала теби, Марко.»                           140

Пак одоше двору бијеломе,

Одведоше љепоту дјевојку.

Ти си јунак рода јуначкога,