недеља, 23. фебруар 2014.

Komentar na Hantingtona

Војислав Ђ. Јанковић


КОМЕНТАРИ НА
"СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА"
ОД С. ХАНТИНГТОНА


УВОД

"Ако реп назовемо ногом, колико онда ногу има пас?"
Пошто смо ми идентификовани као Балканци, сада на степену развоја људи који су некада окружавали Линколна, ово његово питање је данас бар за нас врло актуелно.
Ја ћу на њега одговорити: "Четири!". Сем тога - као данашњи по некима можда више заостали Балканац, Србин - ја не прихватам никакве разлоге због којих би се реп називао ногом, па ћу у даљим излагањима реп називати репом, а ногу ногом. Ја чак и не сматрам да би пас боље трчао са пет ногу. Ако би му реп служио за ослањање на земљу, чиме би балансирао при трчању и чиме би изражавао радост кад спази господара?
Сем тога, при покушају да сваку ствар назовем правим именом ја се нећу упуштати ни у каква морална просуђивања. То је далеко изнад мог домета. С друге стране, истинитост је највиша моралност. Без ње никаква моралност не постоји. Стога ћу и ја настојати да истину потпуно голу приказујем, без икаквих одевних украса. Да не би дошло до забуне, ја ћу изразе као што су "цивилизација", "елита", "западно хришћанство" и друге настојати да употребљавам у значењу у којем их Хантингтон употребљава, мада ја под тим изразима подразумевам нешто друго. Кад будем дао друкчије значење, трудићу се да то нагласим. Ја ћу такође подвући и извесне речи из наведених делова ове књиге, за које сматрам да су карактеристичне и које у књизи иначе нису подвучене.
Да напишем ове коментаре подстиче ме и то, што је Хантингтон врло велики простор посветио Србима, далеко више него многим земљама које је посетио, а код нас није био. Ове коментаре дајем на основу превода ЦИД, Подгорица 1998, и бројеви давани у заградама означавају странице у тој књизи.
Хантингтонова књига је на свој начин добро написана, јер обухвата извесна суштинска питања и наводи човека да о њима размишља, али је заснована на читавом низу погрешних поставки, а има и много недоследности и противречности, па и нетачности, до којих увек долази кад се исте ствари називају разним именима и кад се полази са искључиво материјалистичким ставовима и жељом за упрошћавањем врло сложених појава: "потребна намје мапа која и слика и поједностављује стварност на начин који најбоље служи нашим циљевима " (32). Овде ће бити указано на само неке од њих. наравно на латинском - проглашен закон: "Чија владавина - његова религија". И то је доказ произвољности Хантингтонових разграничења цивилизација према религијама.

1.        Из таквог поједностављујућег става приказане су у књизи и све мапе (22-27). На њима су неки пут уцртане такозване "природне границе " (корита река и слично), а неки пут су границе исцртаване лењиром на карти. Цртали су их можда људи који у тим областима никада нису били, а седели су за преговарачким столом и коју хиљаду километара удаљени од њих. Неки пут је - као пред крај Другог светског рата - то рађено и шибицама, на пример кад је Черчил померао Пољску за 200 километара на запад да би на тај начин укинуо Пруску, а Стаљин на то климнуо главом. Тада су заједнички и повукли линију, по којој ће опет заједнички направити гвоздену завесу. У томе су наравно учествовали и други победници. -Да ли се такве линије могу сматрати било "одговарајућим" било "неодговарајућим" границама цивилизација? Или насиљем освајача који су на пример, један део Европе одредили као колонију, а други као колонизаторе који ће их експлоатисати преко својих агената направљених од локалних домаћих елита? Са Југославијом је при том направљен изузетак: добилаје страног који је пре тога изгубио име. У сваком случају политички-војно повлачене границе не могу се сматрати границама било каквих цивилизација. Такође ни у Хантингтоновом смислу: "Цивилизација је, тако, највише културно груписање људи и најшири ниво културног идентитета који ихразликује од других врста. Онаје дефинисана заједничким објективним елементима, као што су језик, историја, религија, обичаји и институције, али и субјективним самоидентификовањем људи." (46). Или: "Пето, пошто су цивилизације културни, а не политички идентитети, оне као такве не одражавају поредак, успостављају правду, убирају таксу, воде ратове, преговарају или чине било које друге ствари које чине владе." (47). Упркос овоме и свему осталом датом у поглављу "Природа цивилизације " Хантингтону такве политичке границе служе за разграничења на његовим горе поменутим мапама, па и на мапи аспирације или освајачких тежњи извесних западних кругова дате као "Источна граница западне цивилизације" (177).

2.       "Религија је главна одређујућа карактеристика цивилизација..." (51). – Ако је то тако, зашто Хантингтон под западном цивилизацијом трпа на гомилу Католичку, Протестантску и сличне религије, па и Јеврејство? Ту он чак убацује и "Унијатску цркву", а "која практикује православне обреде, али признаје ауторитет папе "(1 84). Уместо "ауторитет " овде би требало ставити "власт ", јер су поунијаћени с ножем под грлом и под страним окупацијама. Овде треба додати да су између примирја и Версајског уговора, дакле пре него што је Пољска поново успостављена као независна држава, пољске усташе извршиле најгрозније злочине у Галицији и Украјини над православним становништвом. То наравно не улази у историје које пишу победници, а због стрељања можда педесет или сто пута мањег броја пољских официра у Катинској шуми Запад је био страшно узбуђен и шокиран. Да ли су Хантингтону познате последице Тридентског сабора? Пре тога су и Пољаци и Мађари били претежно протестанти, а маса Срба још није била преименована у Хрвате. - Ја се уздржавам од давања било каквих моралних процена, али постављам питање: Да ли је то учинила религија или политика којој је религија само једно од оруђа? Некада се то јасно и означавало: "државна религија" као "државна банка", "државна железница" итд., при чему се видело да је религија потчињена држави и у служби њене политике. Тако је својевремено -

3.       "Вестфалско одвајање религије и међународне политике" (58) и "Раздвајање духовног и световног ауторитета" су само празна фраза и привид за обмањивање маса. Хантингтонове тврдње су сасвим произвољне и могу да опстоје само у смислу тврдње да пас има пет ногу. Нека сравни симболе Европске уније и Католичке цркве! И нека прочита бар неке од прогласа Католичке или било које од западних цркава! Зар не задиру у друштвено уређење? И какве би то религије биле, ако се не би трудиле да свака на свој начин побољшавају друштва у којима делују? Или можда мисли да ниједан државни функционер не припада ниједној религији? Ако су атеисти, требало би да се закуну да не припадају ниједној религији, а у шта да се закуну? А како се могао појавити антисемитизам? Зар је на расизам и прогањање "неправоверних " ударена тачка неким административним актом? Зар Хантингтон не зна за такве појаве на Западу? Овде ја нећу помињати новије догађаје у Југославији, јер је Хантингтон само један њен део сврстао на Запад, а само је "у западној култури преовлађујући дуализам " (76). Међутим, иако су то само правне форме које се у практичном животу крше и злоупотребљавају, оне су настале из стварних тежњи народних маса ка неким идеалима. Из тих тежњи и притисака народних маса - не елита које пишу законе - из тежњи маса које су почеле да се индивидуалишу, настали су такви закони, а не обрнуто како Хантингтон каже: "Многе од горњих карактеристика западне цивилизације допринеле су појави осећања индивидуализма и традиције индивидуалних права и слободе које су јединствене у цивилизованим друштвима. Индивидуализам се развио у четрнаестом и петнаестом веку и усвајање права индивидуалног избора... преовладало је на Западу до седамнаестог века. " (78). Исто тако, индивидуализам се на Западу није - како Хантингтон каже - развио, него је тек почео да се развија од петнаестог века, а да је то "право индивидуалног избора " преовладало до седамнаестог века, онда не би дошло до Француске револуције и свих других друштвених трзавица све до данас. То је ако се посматра живот, а не папири. Под притиском тежњи народних маса код којих се будила свест и индивидуалисање, доношени су извесни закони, али се владајуће елите са тим нису мириле, већ су одмах настојале на томе како да их изопаче, да народу дају неку форму која ће га умирити, а да своју власт ипак не умање. Тако су и после Француске револуције настале такозване парламентарне демократије, код којих народ више није ни могао да зна ко њиме влада, па да се против њега побуни и да га евентуално убије. Настало је оно што се у новије време назвало "владавина из сенке ".

4.     С овим је изванредно прецизно изложен развој "слободе на западу " (76). Ако се деци од најранијег детињства - у неке западне школе деца се уписују од четири или пет година -ако им се још и пре тога преко цртаних филмова и другога испира мозак и преко наметнутог школског програма сипају у главу погрешне представе, да ли се такви људи могу назвати слободним? Да ли је слободан онај ко је у годинама кад још није развио свест примио у себе све представе према индексу књига које се морају набубати и који се прописује с неког централног места одозго? Из читаве ове књиге види се да је Хантингтон, коме не недостаје тежња за објективним приказивањем чињеница и сам жртва потпуно погрешних представа, које му је "слободно " друштво усадило у главу, па из њих не може да се ишчупа. Он чак није у стању да их логички доследно повеже, него пада у противречности.

5.     То се види и из "Владавине закона " као наследства од Римљана (76). Јесте да на Западу постоји тежња да се све завије у неку законску форму, али ко доноси законе? Увек само елита, односно они који имају моћ, да би ту своју моћ легализовали. И да ли сиромашан - па нека рецимо буде и приглуп - човек може да богатог и лукавог помоћу тих закона да натера да врати оно што му је отео или да утиче да ти закони буду моралнији? Ради се о практичној примени, а не о апстрактним теоријама или политичким декларацијама. Ако је неко отео неку територију или неки рудник и побио његове раније власнике, то према владавини закона припада и његовом потомку. А да ли је то морално и праведно? Ако је неко од наследника предходног власника случајно преживео, па после педесет или сто година затражи да му се то преда, да ли ће га добити ако је слабији од новог власника? Хантингтон свакако боље од мене познаје такве покушаје преживелих црвенокожаца.

6.       Израз "демократија" се у овој књизи више пута помиње и повезује са "Западним хришћанством " (29). Реч "демократија " је грчког порекла и значи "владавина народа ". Да ли је она икад и игде у историји човечанства постојала? И да ли уопште има неке макар и апстрактне теорије по којој би она могла постојати? Тај израз је лансирао Платон, који је - без обзира на његову величину - сматрао да је нормално да у атинском демократском друштву постоје робови, који су чинили можда око 90% његовог становништва. Кад се од оних 10% одбаце жене и малолетни, односно неосамостаљени синови, испада да је тај "демос " који је владао Атином чинио само 3% њеног становништва. Тих 3% за данашње појмове тако малобројне државице као што је била Атина могли су да стану на неки већи трг или пољанче и да без модерног озвучавања чују један другога, те да доносе заједничке "демократске" одлуке. Па и то је било тако добро уређено да је и Сократу изречена смртна пресуда, јер је наводно "кварио младеж." . Тако бар бележи Платон. Ако бисмо узели исти тај проценат "демократа " да треба да се договори у државама са више десетина милиона становника (0,03 х 10.000.000 = 300.000, дакле можда два до три милиона људи), колика би пољана за њих била потребна ради заједничког договора? Да не говоримо за све мушке и женске пунолетне грађане. - Решење за то је "Представничка тела " (77). Да ли сав "демос " (укључујући сад и женски пол и рачунајући да не постоје робови) може да има увид у то што његови представници раде и да на то утичу? Они им евентуално дају бланко поверење и онда њихови изабрани представници, односно "представничка тела " могу да раде шта хоће и то тако да под демократским условом и "владавином закона" тај "демос" о најважнијим њиховим потезима ништа не сме ни да зна или да евентуално нешто од тога дозна тек после 50, нешто после 100 година, а нешто никад. Такви су закони о поверљивим тајним документима који се односе на организовање ратова, на трговачке односе, на потплаћивање страних државника или новинара итд., итд. То је демократија, којом се Запад горди као највишим ступњем људских права и слободе.

7.        На супрот западним "либералним демократијама " истиче се да на свим другим цивилизацијским подручјима влада ауторитаризам (72, 126, 153, 214 и др.). под Тачком 2. наведене су Хантингтонове речи о "ауторитету папе " (184). Какваје разлика између њих? На основу ауторитаризма Хантингтон повлачи границе. Он наглашава да је комунизам "идеологија Запада ", али каже да "се идеологије либералне демократије и комунизма пуно разликују" (158), наводећи такође "Оразликамау секуларној идеологији измеђумарксизма-лењинизма илибералне демократије, може бар да се расправља, ако немогу да сеуклоне." (144). Да ли постоји суштинска или само вербална разлика између њих? Западно уређење се обично назива и капитализмом, али тај израз Хантингтон не употребљава, мада му боље одговара, јер је капитал окосница читавог његовог и духовног и политичког, а не само привредног живота. Но, реп је у међувремену назван ногом. И капитализам и комунизам су суштински идентични. Оба се могу назвати заједичким именом "економизам" и оба су заснована на чисто материјалистичком схватању света. И у једном и у другом 2 до 3% становништва располаже са 95% националног дохотка (као у Платоновој Атини), а 2 до 3% од тих 2 до 3% једва нешто наслућују шта се са тим капиталом ради, а основне потезе повлаче само по неколицина високо посвећених. И сам Хантингтон даје потврду за то: "Сваке године око хиљаду пословних људи, банкара, владиних службеника, интелектуалаца и новинара из многих земаља срећу сеу Светском економском форуму у Давосу у Швајцарској. Скоро сви овиљудиуниверзитетски су образовани из области природних и друштвених наука, бизниса или права, баратају са речима и/или бројевима, добро говоре енглески, запослени су у владама, корпорацијама и академскимустановама, и често путују изван својихземаља. Они, уопштено, деле веруу индивидуализам, тржишну економију и политичку демократију што је, такође, уобичајено међу људима у Западној цивилизацији. Људи из Давоса контролишу скоро све међународне институције, многе светске владе и главнину светских економских и војних капацитета. Отуда је култура из Давоса страховито важна. Ипак, колико људи широм света дели ову културу? " (62). Према томе, мој израз "економизам " или излагање о демократији у Коментару 6. није у супротности са Хантингтоновим излагањем, једино што се он не усуђује да направи још један корак даље, па и да реп назове репом.

8.       Хантингтону не недостаје храброст да изнесе неке суштинске ствари, али нема снаге да учини корак даље. "Осамдесет осам од сто најпосећенијих филмова у свету 1993. били су амерички, а две америчке и две европске организације доминирају сакупљањем и дистрибуцијом вести на глобалној основи." (64). У међувремену се ове четири организације уједињују све више и теже ка јединственом интернету, али и без тога - зар четири организације у свету, поготову што су сигурно све западне, не значи монопол - као Орвелово Министарство истине? Ако постоји монопол у информисању, може ли се уопште говорити о неким "слободним" друштвеним системима? Зар није и то ауторитаризам? Човек размишља, доноси закључке и одлуке на основу добијених информација, а шта ако су те информације неистините и сугестивно усмерене у једном одређеном смислу? Шта, ако се у филмове, телевизију и друго уносе још и хипнотичке сугестије у трајању мањем од 1/16 секунде, што људска свест не региструје, али делују у подсвести? Може ли се говорити да су слободни поступци тако препарираних људи? Или је то тиранија каква у незападним цивилизацима никад није постигнута?

10.   "Источна граница западне цивилизације " (177) не представља никакву научно доказану стварност, него једну од освајачких етапа Запада. То и Хантингтон потврђује, само штореп назива ногом. По њему се једна војна организација "шири" (180), а не "осваја ". Сем тога, "Као безбедоносна организација Запада, НАТОје отворен за чланство западним земљама које желе да му се придруже и које испуњавају основне услове у погледу војне компетенције, политичке демократије и цивилне контроле војске." (179). О војној компетенцији сигурно одлучује војна команда - ауторитативно, јер је тешко замислити да се то пребацује на било какав демос. О политичкој демократији је већ раније било говора, а са њом је у вези и цивилна контрола војске. Другим речима, пре учлањења мора бити успостављен режим који ће бити потпуно потчињен одлукама донетим у Давосу или на неким њему сличним местима, а у "култури Давоса " учествује "једна дестина од 1% светског становништва" (63), дакле 0,1%. А колико људи даје смернице оној хиљади која се у Давосу састаје? Међутим, та граница НАТО није вероватна ни због тога што цивилна контрола не би дозволила да се без неког катастрофалног пораза у сукобу са другим цивилизацијама повуче тако далеко на Запад са своје границе у Персијском заливу. Или би ту повукла само своју источну границу, а његова западна граница би и даље остала у Заливу? А можда би се и западна померила на ту линију? Хантингтон то не објашњава.

11.    Говорити о границама цивилизација је велика бесмислица и може се наравно само на основу сужених, поједностављених "стварности на начин који најбоље служи нашим циљевима " (32). Зато Хантингтон не сме да каже шта је његов циљ или циљ који му је можда из Давоса задат? Или с неке друге стране? "Религија " која код Хантингтона провејава као "главна одређујућа карактеристика цивилизација "(51) уопште није религија, већ политичко манипулисање људским убеђењима и осећањима. Као основа за неку религијску ситуацију узимају се државно-правни акти и прописи, а не религиозност. Може ли се говорити да је хришћанска нека држава, која у својем уставу нема одредбу да је свака организовано објављена лаж злочин против човештва и да се има кажњавати као најтеже кривично дело? Ја за такву државу нисам чуо, а Христосје рекао: "Ја сам пут и истина и живот " (Јн.14.6). Према томе, свака лаж или неистина је борба против Христа. Исто тако, може ли се рећи да је будистичка она држава у којој се производи и продаје оружје? Зато и Хантингтон констатује "да будизам, мада важна религија, није био основа важније цивилизације" (51) -што је тачно само са материјалистичког становишта, становишта силе. Слично се може говорити и за друге религије. Отуда и његова Табела 3.3 (71) не представља припадности религијама, већ државно-политичке, административне шаблоне, који су произвољно састављени ради остварења неких политичких циљева. И каква је разлика између хришћана лажова и "нерелигиозних " који су у табели одвојени од "атеиста " и да ли петина светског становништва - према тој табели - прави разлику између ове две категорије? И ко их је пребројао? Ако у ове две категорије има људи који не лажу, они су онда у ствари Хришћани, а само неће да се политички придруже у тако некако названу заједницу. Сем тога, пошто је за Хантингтона "религија " искључиво политичка одредница, он онда и може на гомилу да трпа све могуће верске заједнице Запада. Он исто тако употребљава и термин "јудео-хришћанство" (218, 226, 235, 278), који представља чисто политичко манипулисање и непоштовање како Јудаизма тако и Хришћанства и који има мање смисла него рецимо "јудео-арабизам" (и једни и други тврде да потичу од истог претка, Аврама). Употребљава се и израз "католичко-протестантски " (266), а они се - ако су религије, а не политичке организације -суштински разликују. Ако се не осврћемо на даљу прошлост, њихову супротстављеност можемо видети и у новијој историји. Подела Немачке првом гвозденом завесом извршена је да би се Протестанти у њој поцепали и кад се у Западној Немачкој потпуно збаце са власти преко капитализма, а у Источној преко комунизма, да се онда као аморфна маса уједине. Али Хантингтон ипак у том западном религиозном јединству види - ако не увиђа или не исказује -једну изванредно раширену религију, која би се могла назвати Мамонизмом, ако не идолопоклонством. Мамонизам је наравно врло раширен и код других "религија", те би Табелу 3.3 и у том смислу требало кориговати односно рећи да она представља искључиво политикантску статистику и да нема никакве везе са стварно раширеним верским убеђењима, а и да стварни попис никад није ни прављен. политикантску статистику и да нема никакве везе са стварно раширеним верским убеђењима, а и да стварни попис никад није ни прављен.

12.     Израз "мамонизам " ја први и то по први пут овде употребљавам; у најмању руку ја за њега никад нисам чуо. Узео сам га из Еванђеља по Матеју: "не можете служити Богу и Мамону" (Мт.6.24). У немачком издању Библије дато је о бјашњење да је Мамон скупна ознака за новац и имовину, те га ја у том смислу и употребљавам, али га замишљам као име за одређено божанство, а не апстрактно. Коме се богу мамонисти клањају и служе, то друге цивилизације називају другим именима. Мамон је у сваком случају супротстваљен оном правом Богу, кога разне религије називају разним именима. Сукоб између цивилизација како их Хантингтон дели и како га он замишља није сукоб између правих верника било које религије, него сукоб мамониста који су се у њих увукли и искоришћавају их за своје сврхе. Прави Хришћани, Јевреји, Муслимани, Будисти или други не могу бити у сукобу једни са другима. Ако су у сукобу, то значи да су их њихови мамонисти завели или се од напада других бране. Сем тога, ти заведени уопште не схватају суштину своје религије и не знају коме богу служе. Тако су се својевремено и крсташи који су кренули да ослобађају Јерусалим - да није случајно можда услед грешке венецијанских навигатора? - искрцали у Константинопољу и опљачкали Грке уместо Сарацене. Плен је преко очекивања био добар, јер су се ту нашле и мошти хришћанских светаца, које су се у хришћанској Европи добро котирале и продавале, поред и других опљачканих реликвија. Да ли су то били Хришћани, иако су били окићени хришћанским симболима? Или су можда остали у убеђењу да су ослободили Јерусалим?

13.    Хантингтон, и не само Хантингтон, већ читав информацијски ауторитарни монопол -стално говори у стилу "Турска ... потврђује", "Русија је ... подржала", "Немачка је промовисала " (41), "Земље су се споразумеле " (149), "државе предају сувереност " (150) или као у Коментаару 10. "земљама којежеле " (179) итд. Такав начин изражавањаје исто као кад се реп назива ногом. Неко ће мождарећи да је такав начин нормалан и уобичајен, те да се зна шта се под тим подразумева. Уобичајен свакако јесте, али да ли је нормалан односно истинит? Није ли то мамонистичко сугерисање расизма, кад се поступци господара идентификују сачитавим народом или народимакоји су нанекој територији настањени? Није ли и то средство којим господари односно "елите "једне државе ("Држава, то сам ја " - што рекао Луј XIV) код себи потчињених маса изазивају симпатије или антипатије према некој другој? О монополу информисања је већ било говора. За ефикасност тога монопола Хантингтон ће моћи да наведе више примера него ја а то може да увиди свако ко кроз живот не пролази успавано. Он на пример каже: "Промене у ставовима јавности одговарале су променама у перцепцији елита" (246) или "Америчке елите такође су биле наклоњене Босанцима" (321). На једном месту он ту елиту боље дефинише: "... политичка и економска елитаземље " (155). Хантингтон дакле врло добро уочава разлику између некакве елите која господари и манипулише, али нема снаге или храбрости да то изведе до краја. Ако би он био доследан и ишао до краја, онда он ни границе цивилизација не би објашњавао као религијске, него као политичке или економске. Религије саме по себи нису ни политичке ни економске, већ духовне природе, а Хантингтон тек у завршном Поглављу 12. говори о нечем духовном: "моралном слабљењу " и "културном самоубиству " и "политичком нејединству " на Западу (338), "моралност је апсолутна", "идеје истине и правде минималног морала" (354) итд. Он није изгубио неки морални осећај, али сва претходна излагања противрече томе. Кад би се у једној реченици скупили и доследно изразили његови ставови, он би могао рећи: Границе цивилизација које ја овде дајем представљају политичко-економске интересе елита које су се наметнуле као господари народних маса у одређеним областима. - Наравно да она елита која има већу моћ има и већи утицај на прављење таквих граница и агресивнија је, а оне слабије се бране.

14.     О разним културним и цивилизацијским сличностима и различитостима (не о границама) ми можемо говорити и са научног становишта, али онда ствари изгледају сасвим друкчије него што их Хантингтон приказује на основу мамонистичких елита, које у појединим државама, односно друштвима господаре и преко религијских парола. Ако узмемо све факторе у обзир, а одбацимо елите као безвредан цубок или додатак, онда ћемо видети да су Србима много ближи и по темпераменту и по обичајима и по менталитету и по схватањима Мађари, па чак и Италијани и Турци него Руси. Мађарима су свакако по култури много сличнији незападни Румуни него Французи или Норвежани, а Шпанцима Арапи него Литванци или Финци. Та се тврдња можда многима из разних разлога неће свидети, а она се чак и историјски, културно-историјски лакше може доказати него Хантингтоново позивање на IV и Х век и навод да "важи пет стотина година " (176). Ту се не види којих 500 година, али ни свето ни несвето Римско царство - на које се позива - никад није владало на пример Финском или Хавајима. Без обзира на произвољност и бесмисленост датог објаашњења, већ и сâмо позивање на неке историјске границе од пре 1000 и више година само по себи је бесмислено. Кад би Хантингтон био доследан у томе, морао би да предложи да сви белци оду из Америке или се бар потчине владавини оних црвенокожаца који су још некако тамо преживели. Он то не чини, па само тражи неко законско оправдање. Отуд: "Културно заједништво даје легитимитет најважнијој држави да предводи и намеће поредак и државама чланицама и спољашњим силама и институцијама." (174). Уместо те компликоване реченице Хантингтон је могао да каже краће: Залажем се за право јачега! Али ако би тако поступао, читава његова књига би се свела на далеко мањи обим. Овако он, на пример, појам насиља и пљачке изражава на два начина, те је књига богатија: на Истоку је то деспотизам - као код Петра Великог који "је одлучио да модернизује и позападњачи своју земљу" (156) а на Западу је то легитимитет - као код Луја ХIV који каже "Држава, то сам ја " (о њему Хантингтон не говори). Петар Велики (рођен 1672, цар од 1682 до 1725) наређује "свом племству да обрије браду" (156), а Луј ХIV (рођен 1638, краљ од 1643 до 1715) прима свако јутро своје племство док на посебном престолу обавља неке своје физиолошке потребе и држи га стално под присмотром у Версају - можда је и за то донет неки закон. Цар, иако је много млађи од краља не успева да и на тај начин позападњачи свој двор, него - по Хантингтону - тражи за то помоћ из Азије. Међутим, Хантингтон то не упоређује, јер изгледа да боље познаје незападне цивилизације него западну. - Сем тога - бар ја никако не могу да спојим појмове "легитимитету наметању " и "слобода ", која се тако наглашава у Западној цивилизацији као нешто чиме се она дичи, а за разлику од источњачког деспотизма. Тако некако испада да је Стаљин био деспот, а Мусолини и Хитлер да су имали легитимитет у наметању, те су њихови народи били слободни, јер су их они сами демократским путем изабрали. Можда и јесте тако! А мени се некако чинило, да је сву тројицу иста елита поставила на власт...

15.    У том настојању да се у законске форме увије право на насиље своје, а насиље туђе да се прогласи незаконитим, Хантингтон стално исте појмове називаразним именима. Он не може да избегне, а да не каже: "Запад је једина цивилизација која је суштински заинтересована за сваку другу цивилизацију или област иу стањује да утиче на политику, економију и сигурност сваке друге цивилизације или области." (89). Та његова констатација се потпуно поклапа са оним што сам ја под Коментаром 10. сликовито исказао да се и западна и источна граница Запада налазе у Персијском заливу. Северна и јужна су јасне: то су полови. Међутим, још у предговору он каже "западни универзализам, муслиманска милитантност, кинеско потврђивање " (13). Зар није западни универзализам милитантан? Та све и главније и мало мање главне западне државе имају специјалну плаћену војску за заштиту својих интереса од Персијског залива па унаоколо све до Персијског залива. Муслиманске државе то немају, бар се званично не хвале тиме као западне, а те муслиманске Хантингтон назива милитантним. А заштита западних интереса је да се у другим државама одржи наметнути поредак, чији владари ће легализовати неморалне спољно-трговинске уговоре зарачун оних који имају силу. У погледу "кинеског потврђивања" Хантингтон као пример наводи 1842. кад су им Британци наметнули Нанкиншки уговор (254). Раније говори о присилном отварању Јапана 1854. и даље додаје: "Кинеска изолација, као и јапанска, окончана је западним оружјем које су у Опијумском рату 1839.-1842. употребили Британци" (79). Хантингтон ту не помиње и британске савезнике - опет са Запада, али није то за ову ствар битно. Битно је што Хантонгтон не пита: Откуд долази назив тога рата, зашто није назван антиизолационистичким? Нешто пре тога он каже: "Мадаје 1601. хришћанским емисарима дозвољавала да ступе у Кину, они су 1722. били искључени. " (79). Ни за ову констатацију Хантингтон се не труди да дâ било какво објашњење, а тема књиге је сукоб цивилизација дефинисаних премарелигијама. Да ли су се ту сукобили Хришћанство и Конфучијанизам и како? Или је у питању нешто друго? Детаље о тим догађајима ја не знам, али могу предпоставити да ти "хришћански " емисари нису били само проповедници неке за Кинезе нове религије, кад су им после више од 100 година дозлогрдили. Можда Хантингтон зна да то није био сукоб цивилизација, већ нешто друго, па зато преко тога и прелази. Што се Опијумског рата тиче, он се није водио ради "отварања " Кине. Кинези су дотле сасвим лепо трговали са странцима, али кад су Британци почели на тоне да им увозе опијум са својих огромних плантажа мака у Бенгалу, са земљишта на које су сами себи написали тапију да би били легални власници, а која су због опијума и засадили маком, кинески цар је то забранио видевши масовну појаву смртности, затупелости и стерилитета код свог народа, узроковану пушењем опијума. Међутим, Западњаци су били јачи, те су натерали Кинезе да се отворе за увоз опијума. За натеривање Кинеза да потпишу тај срамни Нанкиншки уговор помогле су и свирепости британских војника. Остало је забележено да су Кинези, кад би видели да не могу да спрече њихов улазак у неко место, радије убијали све чланове своје породице и себе него да белцима падну у руке. Али то треба заборавити - недавно им се британски представник извинио. Кинези сад желе да се потврђују и врате на став да треба сузбијати трговину опијумом. Запад се сад с тим потпуно слаже под условом да кокаин и слично узимају разблажене у течностима (од Истока су научили штаје хомеопатија), а могу - наравно незванично - да употребљавају синтетичке дроге које су једноставније за производњу и економичније, и чија је технологија на Западу добро развијена.

16.    Ја никад нисам био у Кини и немам никаквог посебног разлога да браним Кинезе и њихову цивилизацију. Био сам једино у њеном суседству, тадашњем Северном Вијетнаму и то после завршетка рата са САД. Пре доласка нас, Пољака, Швеђана и других, чије владе су им пружиле помоћ за обнову земље после ратних разарања, вијетнамске власти су месецима објашњавале свом народу да ми нисмо ни Французи ни Американци, и да не би имало смисла да нас линчују. Иако је то по Хантингтону сасвим друга цивилизација, ја сам видео врло много сличности између њих и Срба. Ако занемаримо и наш и њихов устанак против страних пљачкаша - не борбу против њихових добрих и племенитих припадника, већ против пљачкаша - нашао сам их у истом стању, у каквом смо били ми првих година после Другог светског рата. И њима и нама је посредством СССР био наметнут западњачки комунизам, а уз помоћ терористичких бомбардовања. Разлика је само у томе, што су ти исти терористи њима били непријатељи, а нама савезници у рату. Њихови комунисти и носиоци револуције били су према нама савршено коректни и љубазни. Али један њихов некомуниста - осетивши да ни ја то нисам - искористио је прилику да ми у четири ока бар за неколико минута врло опрезно и само у наговештајима укаже на своје незадовољство с тим режимом. Његово очајање, његов бол и патња били су исти какве сам и ја раније преживео, а и револуција је текла по истом рецепту - написаном на Западу. Исто тако за време рата, у немачком заробљеништву многи немачки војник, а и цивил искористио би прилику - увек само у четири ока - да ми стави до знања да се не слаже са својом владајућом елитом, да ми се просто извињава што сам ту, да покаже своје саучешће због тога. - У човештву, Хантингтоне, не постоје цивилизацијске границе! Једино у мамонизму.

17.    Чудна је Хантингтонова дефиниција: "Историјски, тероризамје оружје слабих, т.ј. оних који не поседују конвенционалну војнумоћ. ОдДругог светскограта, нуклеарно оружје је такође било оружје помоћу кога су слаби надокнађивали инфериорност у погледу конвенционалног наоружања." (208). Ко кога напада: слаб јаког или јак слабог? И зар није сваки напад тероризам? Постоји ли суштинскаразлика између ударања песницом, подметања бомбе у биоскоп, убијања ненаоружаног и неборачког становништва обичним, запаљивим или атомским бомбама? Сем тога, да ли је могуће да Хантингтон сматра да појам тероризма има једно значење до, а друго значење после Другог светског рата? Ако се он то омашком неспретно изразио, у чему су САД биле слабије од Јапана кад су бациле атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки? У техничком потенцијалу свакако не. Онда вероватно у моралном, а он о моралу говори тек на крају књиге. Или можда уопште у духовном? Да би као најважнија држава Запада извршила задатак "... да промовише политичке вредности и институције вршећи притисак на остала друштва да поштују људска права онако како су схваћена на Западу и усвоје демократију по западном моделу..." (206)? Одговор на ово питање даје сам Хантингтон нешто раније: "Западје освојио свет не надмоћношћу својих идеја, вредности или своје религије (у којује неколицина чланова других цивилизација била конвертована), него својом надмоћношћуу примени организованог насиља. Западњаци често заборављају ову чињеницу; незападњаци никада." (55). Каква је разлика између организованог насиља и тероризма? Можда у томе што је тероризам аматерски и наивнији? А ако организовано насиље не назовемо деспотизмом, које име да му дамо? Хантингтон се не устеже ни да наведе речи Винстона Лорда да су Азијци "на Сједињене Државе гледали као на 'међународну дадиљу ако не и силеџију'." (250). На другом месту: "Преко две стотине година Сједињене Државе покушавају да спрече појавујако доминантне државе у Европи " (253). Још даље: "Ипак, да ли ће се Запад политички и економски ујединити пуно зависи од тога дали ће СједињенеДржавереафирмисати свој идентитет западне нације и одредити своју глобалну улогу вође Западне цивилизације." (343). Чудне су ове протувречности код Хантингтона. У сваком случају он даје потврде да је Запад у духовности далеко слабији од Истока. Ја ово не говорим као покуду већ само као констатацију, а о томе ће доцније још бити говора.

18.    Хантингтону је као припаднику најважније и водеће државе Запада свакако тешко да се сналази у стварима духовног живота. Ја то говорим само као чињеницу - нимало уперено против њега лично, већ сасвим уопштено. Отуд су код њега и потпуно побркани појмови између стварне религије и стварне религиозности у односу на политичко присвајање имена неке религије да би се тако боље манипулисало са народним масама и помоћу њих остваривали економски интереси војним походима и другим, који се код народних маса обично назива пљачком и убиствима. У читавој својој књизи он не покушава да направи разлику у схватањима и учењима разних религија, па да из тога извуче разлоге за сукоб између цивилизација чије границе покушава да повуче на основу религија. У целој књизи провејавају само политички и правни, економски и војни односи и удруживања, истина на бази религијских подела, али које он узима само у апстрактном смислу и произвољно. На пример: "Војни савези и економска удружења захтевају сарадњу међу својим члановима, сарадња зависи од поверења, а поверење најлакше извире из заједничких вредности и културе. Као резултат тога, мада доба и сврха такође играју улогу, укупна делотворност регионалних организација уопштено варира у обрнутој сразмери с цивилизацијском разноликошћу њихових чланова. Све у свему, организације из једне цивилизације су успешније од мултицивилизацијских организација. То, с једне стране, важи за политичке и безбедносне и, с друге стране, за економске организације. " (145). Шта значе "заједничке вредности "? За Запад је то оно што је цитирано горе у Коментару 15.: да учврсти своју политичку и економску моћ покоривши цео свет. Ако је то тако, онда све остале цивилизације имају бар једну заједничку вредност: да се одбране од такве тираније и агресивности Запада. Тиме се онда умањује подвојеност њихових цивилизација - у Хантингтоном смислу - и уколико Запад постаје агресивнији, оне ће се све удружити ради заједничке одбране. О томе би требало добро да размисли владајућа елита Запада! Ако хоће неку поуку из историје, нека размисле: Ко је узроковао уједињење немачких државица - Бизмарк и Пруска или Француска, односно француска агресивност и милитантност? Хантингтон то исто каже: "... главна разлика је између Запада као до сада доминантне цивилизације и свих других које, ипак, имајумало, ако уопште и имају, заједничког међу собом. Укратко, свет је подељен између Западне цивилизације и многих незападних цивилизација " (38). Ја бих то рекао: материјална снага са духовном слабошћу налази се према духовној снази са материјалном слабошћу. Треба ли између та два створити равнотежу? Или пустити да се и даље води један рат, у којем Запад намеће Истоку најгори вид материјализма, аИсток Западу најгори вид спиритуализма? Тешко човечанству, ако би се остварила Валасова карта Трансформације Западне Европе, Лондон, Пинтер, 1990, коју даје Хантингтон (177) и о којој је било речи у Коментарима 1. и 10.! То се усуђујем да кажем ја, преко чије главе је та црта повучена, па могу да једним оком гледам на Запад, а другим на Исток. Тако могу да се дивим величанственој улози западног материјализма и да се истовремено дивим величанственој улози источног спиритуализма. Али да се гнушам њихових изопачења, која би се сручила на моју главу, ако би се таква граница остварила. А та изопачења би једна друге хранила по целој Земљиној лопти. И умножавала би се!

19.    Због те духовне слабости на Западу се и појавио расизам као последица материјалистичког схватања света и мамонизма, расизам који увек произилази из осећаја ниже вредности. Западњачки расизам је знак да су њихова елита и део заведених народних маса пали на степен развоја, на којем су били Јевреји пре Мојсијеве објаве са Синаја, кад им је он - да би обуздавао њихове дивље страсти - дао закон "живот за живот, око за око, зуб за зуб ". Западњаци су у ХХ веку почели да за зуб (чак и ако није златан) узимају живот, а за живот према датим могућностима и стотине хиљада живота. На пример: за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву, Аустријанци су у Првом светском рату у стилу западњачке крвне освете - не старозаветне - поклали и повешали десетине и десетине хиљада српског неборачког становништва укључујући жене и тек рођену или још нерођену децу. То је био почетак, а шта се радило у Другом светском рату, то је још остало у сећању и о томе није потребно овде говорити; такође ни о догађајима крајем овога века. Материјалистичко схватање с једне стране чини да се у другом човеку гледа само тело, које је наслеђено од предака и повезано је сарасом, а не и човеков дух, човековоја које не може бити одговорно за поступке неког другогја с којим није било ни у каквој вези да би могло на њега утицати. С друге стране, мамонизам - да би дао неко оправдање за пљачку - стално истиче да је пљачкаш припадник више расе, те да има права да отима од нижег. Хантингтонов расизам и с њим повезан легитимитет наведен у Коментару 14. је сличан причи о вуку и јагњету, које му је мутило воду из потока пијући низводно од њега, па је зато имао легитимитет да га поједе. Хантингтон то врло јасно дефинише: "...Западњаци се све више плаше 'да данас нису под најездом армија и тенкова, него миграната који говоре друге језике, моле се другим боговима, припадају другим културама и који ће, страхују они, узети њихове послове, заузети њиховуземљу, уживатиу њиховом систему благостања иугрозити њихов начин живота'." (222). У наставку он то и даље доказује, само не жели да реп назове репом, па каже: "ипак, Французи су, у било ком строгом смислу, пре културисти него расисти." (222). Ако и узмемо да су културисти, где су онда оне фразе о западњачким вредностима - слободама, плурализму итд.? И зар није Хантингтон у истом поглављу 8. написао оно што је овде цитирано у Коментару 17.? Како се то западњаци плаше да ће успети баш тај њихов задатак о промовисању њихових политичких вредности и институција за које се бори? Чудан је тај Хантингтон! Но тај западњачки културизам или расизам, који у ствари у људима види само њихову телесну природу и наслеђе од предака по крви, доказује се и већ поменутим извињењем унука унуцима за оно што су неки њихови преци једни другима учинили, а у то се сада укључују такође и томе одговарајуће оптужбе. Хантингтон те случајеве може боље да наброји, а ја то само називам расизмом елита, односно доказом да се те елите нису индивидуалисале него су остале зависне од крви наслеђене од предака, а са којом су повезани инстинкти под чијим нагонима они делују, а не као слободна бића. Наравно да се на већину западњачке неелите то не односи, а такође и на појединце који су на неки начин ушли у елите, али ипак сматрају да они служе народним масама а не народ њима.

20.    Тај западни елитни расизам види се и из чувених Вилсонових 14 тачака кој е су после организовања Првог светског рата дале подлогу и за организовање Другог светског рата. Уместо да се залаже за слободу и права сваког човека који се налази у било којој државној заједници, он је прогласио право народа на самоопредељење. Тиме је олакшано разним елитама да манипулишу са националним осећањима људи, кој и су тако упућивани да слободу траже у припадности неком народу или раси - да би у њој онда постали робови своје елите, која је онда увек била под вођством неке најелите са стране. Зар Вислон није видео да у Сједињеним Државама не живи само један народ? Није ли то био расизам за експорт? "Пад Аустроугарског, Отоманског и Руског царства на крају Првог светскограта подстакаоје етничке и цивилизацијске сукобемеђу народима и државама наследницима. Крај Британског, Француског и Холандског царства довео је до сличних резултата после Другог светског рата." (290). Зашто Хантингтон не покушава да објасни ту појаву него је само констатује? Да ли је то произишло из сукоба цивилизација или борби домаћих елита за свој рачун, а наравно и зарачун страних елита које ихради својих интереса подржавају? У сваком случају то је последицарасистичког или културистичког фундаментализма који је подстакнут преко вилсонизма, а добио легитимитет у тадашњем Друштву народа.

21.    Интересантнаје Хантингтонова тврдња: "У деветнаестом веку догодила се ерупција кризе идентитета. Где год да се погледа, људи су се питали; 'Ко смо ми?', 'Где припадамо?' и 'Ко није као ми?'. Ова питања су главна не само за народе који, као у претходној Југославији, покушавају да искују нове националне државе, него, такође, много уопштеније." (139). Ту се види изразито расистички приступ тражењу идентитета. Како се идентитет утврђује са "ми "? Ја не знам да ли је ико, кад му се рођена мајка наједе, рекао "Ја сам сит ". То Хантингтоново "ми " значило би да известан број људи има заједничку свест - не сличну или са понеким заједничким схватањима, већ заједничку, колективну свест. Та питања идентификовања са "ми " дошла су преко вилсоновског отрова, а сем тога услед акције разних патолошких елита које сматрају да треба да владају светом, јер су виша раса. То се онда догађа по следећој шеми. У спортском центру неког клуба налазе се кошаркаши, тенисери, фудбалери и други, и сви се они у слободним часовима заједнички забављају, а у својим дисциплинама на међународним такмичењима постижу добре резултате. Неки спољни конкурент им завиди и жели да их упропасти и избаци из игре. Обуче свог агента у дрес тенисера, те тресне једног кошаркаша али тако да га други из далека виде, па отрчи, обуче се у дрес кошаркаша и на сличан начин тресне неког тенисера. Може то наравно да буде и други агент. По потреби нешто слично се уради и са фудбалерима и - настаје општа тучњава, а читав клуб је испао из конкуренције. То је, Хантингтоне, узрок распада Југославије, а не идентификовање са "ми" већ са "ја", јер су појединци осетили батине на својој кожи, а удруживали су се они који су били у истим дресовима. Неки су наравно и побегли и прешли у тај конкурентни клуб, па га тиме крвно ојачали и подмладили.

22.    Из сличних разлога је настало и напрасно оживљавање религија, којем Хантингтон посвећује седам страна под насловом "La revanche de Dieu" (104), дакле "Освета Бога". Бог који је љубав сигурно се не свети, али... Који ту бог долази у обзир видеће се из самог Хантингтоновог излагања: "Људи не живе руководећи се само разумом. Они не могу да калкулишу и делују рационално док не дефинишу своје сопство. Политика интереса предпоставља идентитет. У временима брзе друштвене промене успостављени идентитети се растварају, сопство мора да буде редефинисано и створени нови идентитети. За људе који се суочавају с потребом да одговоре на питања: Ко самја? Где припадам?, религија пружа принуђујуће одговоре, а религијске групе представљају мале друштвене заједнице које замењују оне које су изгубљене крозурбанизацију. Сверелигије, као штојерекаоХасан ал-Тураби, испуњавају 'људе осећањем идентитета и смерому животу'. Уовом процесуљуди поново откривају или стварају нове историјске идентитете. Ма какве универзалне циљеве да имају, религије дају људима идентитет, постављајући основну разлику између верника и неверника, супериорних и инфериорних група." (107). Фантастично!!! Иакосепитам "Косамја?"ихоћу да "дефинишемсвојесопство",јаћу себе идентификовати са припадношћу некој групи! Ја ћу се идентификовати са групом која одговара "политици интереса ". Акојераније утврђен идентитет "растворен ", хватај се брже за други! А најбоље ћеш се идентификовати као "верник" према "невернику", као "супериорна група " према "инфериорним групама "! Ако променим религију, моје сопство постаје нешто друго! Пре тога Хантингтон каже: "Хришћанство, Ислам, Јудаизам, Хиндуизам, Будизам, Православље, све тоје искусило ново таласањеу погледу предaности, важности и праксе када је реч о случајним верницима. У свима њима настали су фундаменталистички покрети посвећени милитантном прочишћавању религијских учења и институција и преобликовања личног, друштвеног и јавног понашања у складу са религијским начелима. Фундаменталистички покрети су драматични и могу да имају значајан политичкиутицај. " (105). ОваХантингтоноватврдњаје тачно супротнастварности: политички утицај на религије и њихово злоупoштребљавање стварју фундаменталистичке покрете, а одатле настају "случајни верници " који себе идентификују или реидентификују због "политике интереса " - наравно повезаних са економским. Сем тога, под Хришћанством Хантингтон меће на гомилу двадесетак разних хришћанских заједница ако су у Западној цивилизацији, а мало доцније тек у Латинској Америци разликује Католицизам од Протестаната (108). Исто тако, он се не пита да ли је милитантност религијске или политичке природе. Ово вероватно зато, што он има неки осећај само за политичке и економске прилике, а духовне или верске уопште не запажа. Чак и идентитет свога сопства проналази у групама које се према приликама могу мењати. Да ли је могуће да он своју личност не може да разликује од расе? Та зашто се у енглеском правопису за реч "ја" - која се изговара тачно обрнуто него у српском - пише великим словом? - У таквим Хантингтоновим излагањима исказује се Бог који се свети!

23.    Ако узмемо у обзир само оно политичко-економско деловање у ономе, по чему Хантингтон дели цивилизације, може му се у много чему дати за право, али он за то даје сасвим наопака објашњења, иако је у наводима из предходне тачке дао своје основне поставке. Ти "религијскиревивализми " (105) који су политичко-економске природе, да ли су спонтани или су избили под утицајима "шаргарепе и штапа" (327) - да употребим Хантингтонов израз? Пошто он много говори о Босни, јаћу њу такође овде узети као пример. Под турском окупацијом бољу су каријеру правили они Срби који су примили Ислам, него они који су остали Православни и - ако су плаћали свој десетак турским господарима - ови су њих остављали на миру. Под аустро-угарском окупацијом организована је у Босни глад, па би они који пређу у Католичку веру добијали који џак брашна. А они који би остајали Православни могли су или да умру од глади или да се исељавају или да отимају од оних који су више имали. То је било дејство шаргарепе. Међутим, у оба рата у ХХ веку је на њима примењиван и штап - зверски су били убијани. Да ли је то био расизам или културизам Западне цивилизације, то ја остављам Хантингтону да процени, а ја ћу му само испричати једну причу, наравно о оријенталском - никако о западњачком - деспотизму. Био једном један султан који је целог века страшно кињио свој народ. Кад му је дошло време да мре, он се присети Алаха, покаја се и позва свог наследника. У том самртном часу остави му у аманет да учини што год може да он у народу остане у доброј успомени, да га не би проклињао. Кад је затим умро, његов наследник, сада цар (не султан) отпоче дајош грозније мучи народ и сви су онда говорили: "Ала нам дивно беше за време старог султана!" У том смислу се и данас још увек у Боснијадикује. Али таквајој је судбина или ксмет! "Европа сезавршава тамо где се завршава Западно хришћанство и почињу Ислам и Православље. " (178). И та линија иде посред Босне! Познат је стари обичај да се нарочито важна документа потписују крвљу и само су због тога елите најважније цивилизације у њој то и учиниле. Ствар је на тај начин потпуно легализована.

24.    Пошто Хантингтон све обј ашњава помоћу политике и економиј е, зар не може помоћу њих да објасни и "религијскиревивализам " (105).? Ја не знам тачно шта се догађа у Русији, а још мање у Јужној Кореји или Латинској Америци, али ту ревивализацију гледам у Београду. Допуштам ја могућност да неко после тридесет или педест година исповедања атеизма напрасно постане верник. Деси се некоме неки изузетаан догађај и он се сети да постоји Бог. За некога се то догађа кад је неким "чудом" остао жив. Мождаје таквих било и овде, али колико је мени познато ревивализам нашега Православља је настао услед политичке промене, да не кажем директиве која је дошла са Запада. Масовно су људи који нису смели ни у капелу да уђу, где им лежи драги покојник, одједном почели на јавним местима да се крсте (већином то нису ни знали ни исправно изводили). За Хантингтоново материјалистичко схватање они су се вратили религији, иако у њој никада нису ни били. Да ли би се ширење Хришћанства у Јужној Кореји (108) могло објаснити помоћу шаргарепе, као што је у Босни било ширење Ислама под Турцима? А примање Протестантизма у Бразилу? (108) А зашто се сад у Индији, чији народ је традиционално толерантан према свему и свачему, одједном почињу да врше напади на "хришћане " (против хришћана без наводница Индуси сигурно немају замерке)? Драгоцени су ти подаци које даје Хантингтон, само мислим да ти преобраћени Корејанци или Индијци нити су били Будисти, односно Хинду, нити су постали Хришћани. Ово по мојим схватањима религија, не Хантингтоновим. Шаргарепа је вероватно разлог због којег: "УКини се касних осамдесетих, кадаје економски раст биоу пуном замаху, Хришћанство такође раширило 'нарочито међу младим људима'. Мождаје 50 милиона Кинеза прихватило Хришћанство. Владаје покушала да спречи њихов пораст хапшењем, помоћу мисионара и еваангелиста, забрањујући и потискујући религијске церемоније и активности, а 1994. доносећи закон који странцима забрањује прозелитство и оснивање религијских школа или других религијских организација и такође забрањује религијским групама да се ангажују у независним активностима које су финансиране из прекоморскихземаља." (109). Мало даље: "Религија, домаћа илиувозна, пружа смисао и смер елитама које настају у друштвима која се модернизују. "(111). Касније Хантингтон каже: "Оно на шта људиу кризи идентитета могу дарачунају су крв иуверења, вера и породица. Људи се удружују са људима који имају сличног претка, религију, језик, вредности и институције, аудаљују се од оних код којихје торазличито." (140). И ја се са тим слажем, те због тога питам: Да ли су ти новопечени Хришћани овакве или онакве врсте били подеснији за продор страног капитала и другог, па су зато преко тих својих религијских организација и боље плаћани - делимично из домаћих извора, а делимично из прекоморских? Језичке разлике су се некако пребродиле, а што се тиче "вредности и институција ", оне су врло јак разлог за удруживање. Тако су за време највећих окршаја између званичних Хрвата и званичних Срба аутомобили украдени у Београду продавани у Загребу, а они из Загреба у Београду. Лопови увек нађу заједнички интерес. Зашто Хантингтон то не објашњава? А доцније каже: "Упркос економским санкцијама, Србијаје билау стању да се релативно добро одржи, штоје биорезултат кријумчарења великих количина бензина и другеробе из Темишвара, које су организовали и званичници румунске владе, и из Албаније, које су организовале прво италијанске, а онда грчке компаније с прећутним одобрењем грчке владе." (315). Да ли је Хантингтон омашком написао "грчке "уместо "албанске "владе, кад помиње да роба иде из Албаније? Или се стиди да то каже, јер се не уклапа у његову концепцију. Као што се не уклапа ни да помене Мађарску, преко које је обављан највећи промет? Сем тога, грчким компанијама је то одобравала влада, а италијанским није - то је добар доказ за његову карту, по којој се чак ни Грци не граниче са Србима, а сем тога треба их искључити из НАТО. С друге стране, зашто не помиње граничне контролоре Уједињених нација, који су били наоружани и плаћени да спречавају прелаз робе? Нису то, Хантингтоне, омогућавали "званичници" суседних влада (на које се утиче из Давоса и томе сличних места) него контролори на границама који су ценили исте "вредности" као и кријумчари које су пропуштали. Али према либералној демократији Западне цивилизације не сме се распитивати о пореклу нечијег новца, арелигијска припадност је право слободног избора и - интереса. О том "религијском ревивализму " требало би добро да размисле и прави Хришћани и прави припадници других религија.

25.    "Цивилизације немају јасне границе и прецизан почетак и крај. Људи могу да редефинишу свој идентитет и, каорезултат тога, састав и облици цивилизација временом се мењају. Културе се преклапају и делују једна на другу. Степен у коме су културе цивилизација сличне или серазликују такође знатно варира. Ипак, цивилизације су смислени ентитети и мадаје граница међу њимаректо када оштра, оне су стварне. " (46). Ја бих се са оваквим наводима у начелу и теоријски могао сложити, с тим што оно "редефинисање " значи да такви људи уопште не знају ко су и шта су. У томе ми једино није јасна оштрина и стварност границе. На мапама које даје Хантингтон дате су оштре границе повлачене и лењиром и то не тако ретко. Мало доцније он наводи да тих цивилизација "са стварним границама " има можда 24, можда 8, а можда и неки други број (48). Пре тога он наводи: "Филозофске предпоставке које су у основи вредности, друштвених односа, обичаја и укупног погледа на живот, значајно серазликујумеђу цивилизацијама. Оживљавањерелигије широм света појачава ове културне разлике. Културемогу да семењају и природа њиховог утицаја на политику и економију може да варира одједног до другог периода. Ипак, главне разлике у политичком и економском развоју цивилизација јасно су укорењене у њиховим различитим културама. " (29). Далије Хантингтон чуо даје само у малој некадашњој Грчкој било бар туце разних филозофских предпоставки и погледа на живот? Која би од њих била меродавна за разграничење, рецимо са Индијом? Ако разни научници које он наводи не могу ни приближно да се сложе колико цивилизација уопште и има, може ли се говорити о стварности њихових граница? О стварности граница неодређених, фантомских цивилизација? А ако већ и узмемо некакву предпоставку о њиховом броју и признамо да границе између њих нису оштре, зашто Хантингтон не каже да су оне по његовом мишљењу широке рецимо 100 или 1000 километара, него бар ону једну црта преко моје главе? Међутим, сам Хантингтон даје за то објашњење на крају овог навода: цивилизавија је исто што и политика и економија. То је наравно противречно с првом реченицом и таквих противречности код њега има врло много. Није ли због таквих ствари и Ненси, којој је посвећена ова књига, њу "поднела са осмехом " ? (11).

26.   "Интересантно је да Американци гарантују конкуренцију у америчком друштву између мишљења, група, странака, огранака владе, у послу. Зашто Американци верују даје сукоб добар унутар њиховог сопственог друштва, а лош између држава, јесте фасцинирајуће питање које, колико знам, нико није озбиљно испитивао. " ( 254, напомена). Ја се ни овде нећу сложити са изразом "Американци ", којим се обухватају десетине милиона људи који о таквим стварима можда размишљају, а можда и не размишљају. Тај расистички начин изражавања ја не прихватам. То могу да схватим само у смислу да врло малобројна елита тако нешто исповеда. У сваком случају и ја се с Хантингтоном слажем да то треба озбиљно испитати. Ко су проповедници таквог става? Да нису случајно и они Хришћани или Јевреји или Муслимани или Будисти или неки други стварни верници? Ни једна религија не одобрава дволичење. Само мамонистичка, по којој циљ оправдава средства и то је одговор на то фасцинирајуће питање. Укратко: американска мамонистичка елита има тај став. Пре овога стоји: "Незападњаци такође не оклевају да укажу на јаз између западног принципа и западне акције. Лицемерје, двоструки стандарди, 'али не и' цена су универзалистичких Није ли из неког таквог центра наређивано разним владама шта да раде са Југославијом? А шта је са крупнијим организацијама о којима сваки иоле писмен човек зна и које делују из прикрајка? Ја ћу овде поменути само неке: повише типова разних масонских и других ложа, Језуити, Опус Деи, Мунови припадници, овакви или онакви јовановски витезови, Сионци (не Јевреји којима они обично приписују своје акције да би то био разлог да их побију). Писање историје без осврта на деловања таквих организација представља само манипулисање са народним масама. А ако њих узмемо у обзир, онда ствари сасвим друкчије изгледају. Онда поједине државе и државници изгледају само као марионете. Само тако се на пример може објаснити, што је француски парламент десет година узастопце гласајући о буџету за Мажиновљеву линију у ствари гласао да Француска у наредном рату буде окупирана, јер неосвојиво утврђење није хтео да гради и према Белгији, преко које су неколико година раније прешле немачке трупе. Итд., итд., итд.,... Сем тога, може ли се говорити да су велике -званичне и незваничне - силе после Првог светскограта за одобрење питале било који народ од којих су правиле Југославију или Чехословачку и повлачиле њихове одговарајуће или неодговарајуће границе? И да ли су наследници тих сила њих питали да ли ће их сада разбити, а сутра можда поново ујединити? И да ли се може говорити да своју политику води држава која је деценијама под војном и економском окупацијом, као што је случај са Немачком? Називајмо реп репом, а не ногом!

27.     Из тог лицемерја произилази и читаво писање историје и указивање само на најспољашњије догађаје и истурене - углавном политичке - личности. На пример: "Претходна   Југославија је раних   деведестих   година   била  место најсложенијих, најконфузнијих и најпотпунијихратова због неодговарајуће границе. "(311). Онда се описују утицаји разних држава на те догађаје, а не каже се колико година је још пре тога тај сценарио припреман и са каквих елитних места. А где је у томе на пример Давос, чији људи "контролишу све међународне институције, многе светске владе и главнину економских и војних капацитета " (62), што је већ цитирано у Коментару 7.? А прича се и пише не само о једном Давосу него о повише таквих међудржавних организација - званичних и незваничних.
 Није ли из неког таквог центра наређивано разним владама шта да раде са Југославијом? А шта је са крупнијим организацијама о којима сваки иоле писмен човек зна и које делују из прикрајка? Ја ћу овде поменути само неке: повише типова разних масонских и других ложа, Језуити, Опус Деи, Мунови припадници, овакви или онакви јовановски витезови, Сионци (не Јевреји којима они обично приписују своје акције да би то био разлог да их побију). Писање историје без осврта на деловања таквих организација представља само манипулисање са народним масама. А ако њих узмемо у обзир, онда ствари сасвим друкчије изгледају. Онда поједине државе и државници изгледају само као марионете. Само тако се на пример може објаснити, што је француски парламент десет година узастопце гласајући о буџету за Мажиновљеву линију у ствари гласао да Француска у наредном рату буде окупирана, јер неосвојиво утврђење није хтео да гради и према Белгији, преко које су неколико година раније прешле немачке трупе. Итд., итд., итд.,... Сем тога, може ли се говорити да су велике -званичне и незваничне - силе после Првог светскограта за одобрење питале било који народ од којих су правиле Југославију или Чехословачку и повлачиле њихове одговарајуће или неодговарајуће границе? И да ли су наследници тих сила њих питали да ли ће их сада разбити, а сутра можда поново ујединити? И да ли се може говорити да своју политику води држава која је деценијама под војном и економском окупацијом, као што је случај са Немачком? Називајмо реп репом, а не ногом!

28.    "Људски је мрзети. За самоодређење и мотивисаност људима су потребни непријатељи: конкуренти у послу, супарници у постигнућу, противници у политици. Они природно не верују и доживљавају као претњу оне који суразличити и могу да им нашкоде. Решење једног сукоба и нестанак једног непријатеља ствараличне, друштвене и политичке снаге које покрећу нове сукобе и производе нове непријатеље. " (144-145). Још на почетку књиге Хантингтон је тај став изразио речима из Мајкл Дибдинговог романа: "Нема правих пријатеља без правих непријатеља. Ако немрзимо оно што нисмо, неможемо да волимо оно што јесмо. То су старе истине које поново болно откривамо после више од века сентименталног фразирања. Они који их поричу, поричу своју породицу, наслеђе, културу, право рођења, себе! Оне неће бити лако заборављене." (20). Хантингтон на ове речи надовезује: "Државници и научници не могу да игноришу несрећну истину у овим старим истинама. За људе који теже идентитету и поновном проналажењу етницитета, постојање непријатеља је суштинско, и потенцијално најопаснија непријатељства настају дуж напрслих граница између главних светских цивилизација. " (20). Мржња коју проповеда Хантингтон и друге елите је у ствари самоуништење. Западна цивилизација је саму себе бар на духовном плану већ уништила зато што широки народни кругови који то не исповедају нису били у стању да се одупру овом мамонистичком импулсу својих елита. Разуме се да онај ко свој идентитет тражи у припадности својој раси или групи у "ми" уместо у "ја" - не може ни да схвати крајње последице тога "мрзети", јер се зауставио негде на путу свог идентификовања далеко пре свогаја. Зато он може и да "редефинише свој идентитет" како је то наведено у Коментару 25. Да би се путем мржње дошло до свога ја, ако смо се већ идентификовали као група, која се по Хантингтону може и мењати, мора се ићи следећим путем. Прво у тој групи човек мора да омрзне све оне који не припадају његовом сталежу и да их од себе одбаци. Затим да у свом сталежу омрзне све оне који верују у нешто друго него он. Даље, да међу њима омрзне све оне којима се не допада оно што се њему допада, да би се у односу на њих идентификовао. Онда да међу њима омрзне све оне који не мисле као он или не раде као он, и да их од себе излучи. Ако говоримо о наслеђу и породици, он мора да омрзне све њене чланове, да би себе на тај начин идентификовао као тело или биће различито од других наслеђених, да би се и од њих разликовао. Међутим, треба да иде и даље. Треба да омрзне прво своје нокте и да их одсече. Онда, схвативши да је његов идентитет независтан од ноктију, треба да омрзне и своје прсте, јер - ако би их услед несрећног случаја изгубио -не би осетио да је смањено његово сопство. Затим и цело тело, које се зноји и функционише независно од њега, па чак може код неког и да поцрвени од стида иако му то не одговара. Даље да омрзне и тај свој стид и сва своја друга осећања и све своје жеље и све своје представе и да се од њих одвоји, да их одбаци, јер кад се каже "моја осећања, моје жеље, моје представе" тиме се утврђује да оне нису "ја". Кад човек тако путем мржње дође до свогаја, одбацивши све што није ја, штаје у њему остало? Ништа! То његовоја се постепено сужавало до неке тачкице и на крају је у њој престало да постоји, уништено је. - Други пут свог идентификовања је љубав. То је обрнут правац. Сваки човек је у једном тренутку означио себе са "ја ", без обзира шта се у њему налазило. Ако с љубављу прима неку истину, нешто лепо или нешто добро, то ја се обогаћује и шири. Ако с љубављу прима у себе жеље и схватања чланова своје породице или неке уже или шире групе којој припада, садржина његовогја се проширује, уз своје се додаје и туђе. Ако указује љубав према животињама, биљу, свом завичају или околини где живи,ја постаје све обухватније и обухватније. Ако успе према идеалу који је преко Хиндуизма означен речима "То си Ти!" да то примени на све што пред његовоја ступи, његовоја се толико увећава да на крају обухвата целу васељену. То исто и Христос каже са упућивањем на љубав и према непријатељу. - То су старе истине, али Хантингтон указује само на прву половину и не изводи је до краја, а пола истине је увек потпуна лаж. А проповедање мржње је антихришћанство.

29.   Ако у Западној цивилизацији преовлада Хантингтонова теорија о мржњи, за њено уништење није потребно да се с њом сукобе било које или све заједно незападне цивилизације. Она ће саму себе уништити. И већ је на том путу и неће се спасти сем ако њени немамонисти не обуздају бесове својих мамониста. То се огледа и у демографији и имиграцији. "Западњаци су поробили и, у неким периодима, знали да збришу друге народе, истраживали и населили мање насељене земље. 'Извоз људи' била је можда најважнија димензија успона Запада између шеснаестог и двадесетог века." (220). Хантингтон не помиње и пљачку оних народа које су збрисали. Али ја ни овде нећу да моралишем него само да објасним. Тај "извоз људи " је настао онда кад се у западњачким породицама рађало и по десеторо и више деце, па у својим земљама више не би имали шта да једу. У Америци и Аустралији наилазили су на народе које је већ увелико био захватио дегенеративан процес. Зато су и могли да их тако лако покоре и масовно побију. Ти имигранти су себи првенствено обезбеђивали храну, а пљачка је ишла елитама које су их извозиле и које су због тога њих направиле господарима покорених људи. Као што и Хантингтон на то указује, основ за садашњу имиграцију у Сједињене Државе и Западну Европу је такође демографски. Народи који се више размножавају насељавају се у њихов празан простор, јер ови западни народи одумиру. Међутим, за разлику од некадашњих црвенокожаца ови европски народи још нису доспели до таквог степена декаденције и имају врло добро организоване државе. Помоћу тих својих држава они с једне стране исцрпљују земље из којих имигранти долазе, а с друге стране у својој земљи их потчињавају и натерују да раде послове које сами ти народи не желе. Отуда се код тих држава истовремено говори о недостатку радне снаге и о незапослености. Што се тиче страха Западњака од имиграната, како је цитирано у Коментару 19. (222), они се њега врло лако могу ослободити. Прво тиме да они сами почну да обављају и непријатне послове, а друго да својим финансијским и другим привредним смицалицама не исцрпљују земље из којих ти имигранти долазе, него да их братски помажу. Наравно да је за расисте то братство тешка ствар, а сама тежња за асимиловањем имиграната је такође израз расизма.

30.  Западни економизам који се намеће целом свету с научне тачке гледишта је апсурдан, са правне неморалан, а са привредне разарајући. Апсурдно је да новац који има само фиктивну вредност као посредник за размену добара, сам себе - што је особина само живих бића - умножава помоћу камата и сличног. Теоријски, ако би се само један долар умножавао по данашњим апсудрним каматама у току сто или двеста или триста година, сав светски фонд новца не би могао да покрије његове камате и камате на камате. То мамонисти наравно знају, па му стално умањују вредност, а посебно уништавају валуте у другим земљама, па су због тога и створили систем чврстих и меких валута, инфлација и т.сл. Направили су монетарну, новчану завесу између Западне цивилизације и незападних, између експлоататора и екплоатисаних, а саме новчане токове су тако мистификовали да експлоатисани у својем незнању своју беду приписују неспособности својих елита, а не деловању неког Давоса или сличних западњачких организација. То је разуме се скроз неморално, јер тиме они који су јачи отимају разна добра и рад оних који су слабији. Сем тога, да би се одржавао стални привредни раст, који не одговара порасту становништва и побољшавању услова за живот, мора се организовати разарање, па да онда опет почне обнова и ту нема краја. Пратећа појава је и разарање природе у скоро искључивом циљу да се што више баца да би се што више производило. То је супротно ономе што Хиндуизам каже: "Не узимај од природе више него што ти треба!". Ово је све врло упрошћено речено, али они који с тим баратају то врло добро знају и руковођени својим инстинктима то и примењују. Зато и иду на страховиту концентрацију капитала и индустрије, стварајући светске монополе, а против домаћих монопола у производњи кокица и сличног страховито се боре, па и то треба додати уз Хантингтонове констатације наведене у Коментару 26., на "јаз између западног принципа и западне акције" (204). Забрањује се на пример домаћи монопол у производњи кокица и чарапа, али неи светски монопол у нафтној или аутомобилској индустрији. У том случају треба посматрати и његова поређења: "Променљива међународна сцена изнелајеу први план културне разлике између азијске и америчке цивилизације, конфучијански етосје, прожимајући азијска друштва на најширој основи, нагласио вредности ауторитета, хијерархије, подређивање индивидуалних права и интереса, важност консензуса, избегавање сукоба, поноса и, уопштено, надмоћ државе у односу на друштво и друштва у односу на индивидуу. Надаље, Азијати теже да о еволуцији својих друштава мисле у појмовима векова и миленијума и дају предност дугорочним добицима. Ова гледишта су у супротности са америчким веровањем у слободу, једнакост, демократију и индивидуализам и америчку склоност да се сумња у владу,  супротстави ауторитету,  промовише контрола и равнотежа, охрабри конкуренција, нагласе људска права и заборави прошлост, игнорише будућност и усредсреди на максимализовање непосредних добитака. Извори сукоба су у фундаменталним разликама у друштву и култури." (248-249). И овде се наравно мора ставити ограда и направити разлика између владајућих елита или њених делова и мноштва људи којима оне господаре. Такође и између принципа и акције, по којима се Хантингтон сетио границе некадашњег Римског царства и прилично натегнуто је проширује као план за будућност на мапи "Источна граница Западне цивилизације" (177), која је поменута у Коментару 10. Но Хантингтон је свакако заборавио на то што је непуних сто страна раније написао, а можда није присталица те америчке склоности. У сваком случају, западњачки принцип владавине закона сам по себи значи подређивање индивидуалних права и интереса друштву, аакцијаје кад поједине индивидуе саме доносе законе који служе њиховим личним и групним интересима (то је и озваничено изразом "лоби "). А зар Запад није заснован на ауторитету и хијерахији, при чему се мањи газда потчињава већем, а онај мали човек може да остане без хлеба ако се супротстави газдиној наредби? Сем тога, на Истоку ауторитет никад није добио ту законску форму као што је на Западу донета са догмом о непогрешивости папе. Међутим, та догма је врло блага према западној пракси о непогрешивости науке, при чему то треба схватити као непогрешивост друштава која тим наукама господаре, а не индивидуе, а државе су надређене таквим друштвима. У погледу мишљења "у појмовима векова " и "игнорисања будућности " обе те појаве постоје и код Азијата (која милијарда) и у Западној цивилизацији. Евентуално се може говорити само о томе шта је где раширеније. У Коментару 9. је поменут на пример само Тридентски сабор, по чијим одлукама се и данас ради, а о дужим роковима размишљају и по томе поступају и западне ложе, а на то и Хантингтон указује. Ја сам пре склон да верујем да се вишевековно планирање у Азији такође врши само у ограниченим, уским круговима, а неки општи масовнији став се може узети као схватања извесних религија и филозофија, која се наравно могу одражавати и на опште настројење широких народних слојева. Но без обзира на то, Хантингтон у овим привидним супротностима види подлогу за рат између цивилизација, који почиње сукобом "између Сједињених Држава и Кине " (348). Ни ту се наравно не види никаква супротстављеност религијских схватања, а она у ствари и не постоји. Ја бих ова комплексна објашњења мало скратио: глад према преситости, пренасељеност према ненасељености, размножавање према одумирању. Уз ово бих ја без икаквог моралисања још додао: Хришћани сматрају да гладног треба нахранити.

31.   Зашто људи између себе ратују, то је врло сложено питање у које се ја овде нећу упуштати. Мени једино смета кад се реп једанпут назива репом, а другипут ногом. У Коментару 29. су наведене Хантингтонове речи: "Западњаци су ... знали да збришу друге народе ", а Ислам има "крваве границе ", којима посвећује једно поглавље (282-287). Како су ти народи бивали збрисани? Западњаци су тек у ХХ веку измислили гасне коморе и крематоријуме да се народи збришу без проливања крви по угледу на мали капацитет ломача, на којима су некада по препорукама инквизитора спаљивани људи: "да се не пролива крв ". Без обзира што мени лично ниједан Муслиман није ништа на жао учинио - понеки су ми чак чинили добро, ја ипак немам намеру да их браним, јер свакако да и међу њима има крволока (нису се сетили да се људи могу спаљивати - неки пут на тихој ватри и полако и постепено почињући од ногу). Али у крволоцима не оскудевају ни Западњаци. Треба правити разлику међу људима и то као личностима, а не групама. Но при свем том исте ствари треба увек називати истим именом. У сваком случају су Хантингтонови подаци и излагања врло интересантни, али њима само још недостаје Давос и томе сличне организације. На пример, да ли индустријама за производњу оружја одговара мир или рат? Ако би се само то узело у обзир, читава излагања која Хантингтон даје на много страна у књизи сасвим би друкчије изгледала. А шта је са извориштима нафте, разним рудницима, бананама и другим? О њима не говоре ни Конфучије ни Мухамед или други оснивачи религија или бар не директно. Међутим Хантингтон - истина тек у последњем поглављу - каже: "Далеко значајнији од економије и демографије јесу проблеми моралног слабљења, културног самоубиства и политичког нејединства на Западу." (338). То се по њему манифестује у антисоцијалном понашању, распадању породице, слабљењу "друштвеног капитала " односно добровољних удруживања, слабљењу радне етике и опадању учења и интелектуалне активности. "Будуће здравље Запада и његовутицај на друга друштва у знатној мери зависи од његовог успеха у борби са овим тенденцијама, што наравно доводи до тврђења о моралној супериорности МуслиманаиАзијата. " (339). Хантингтон ово само констатује, а ништа не говори о узроцима "културног самоубиства " Запада нити о начину како би дошло до оздрављења. Помиње он истина и "ерозију хришћанства међу Западњацима", "америчку Веру" у "слободу, демократију, индивидуализам,једнакост предзаконом, уставност, приватно власништво " (339). На крају закључује: "Ипак, да ли ће се Запад политички и економски ујединити пуно зависи од тога дали ће Сједињене Државе реафирмисати свој идентитет западне нације и одредити своју глобалну улогу вође Западне цивилизације." (343). Ни овде ништа не одговара на: Како? Како да се на пример сузбију антисоцијална понашања и у каквој су вези са једнакости пред законом с једне стране и "двоструким стандардима " с друге стране, а о којима раније говори? Да ли распадање породице има везе са вером у индивидуализам? Да ли се "друштвени капитал " можда меша са приватним власништвом? Да ли је радна етика у некој вези са демократијом како је Запад промовише? А да ли су учење и интелектуалне активности у неком односу са слободом, односно раније поменутим испирањем мозга кроз васпитно-образовни систем? Ја не моралишем, али недавање одговора на суштинске проблеме своди се само на празне, апстрактне декларације. А та апстрактност је један од разлога "културног самоубиства ". Констатујемо да неко не може да хода, али нас не занима да ли је сломио ногу и да ли је треба ставити у гипс. Да, културно самоубиство!

32.  У кратком поглављу "Запад у свету" Хантингтон сумира своје ставове и даје некакве предлоге: "У свету који се појављује, са својим етничким и цивилизацијским сукобима, западна вераууниверзалност западне културеје погрешна, неморална и опасна." (345). То је - наглашава он - основна порука његове књиге. Указујући на опадање моћи Запада и истичућијединственост његове културе он каже: "Отуда главна одговорностзападних вођа нијеу томе да покушају да преобликују друге цивилизације по угледу на Запад, што је изван њихове моћи која опада, него да сачувају, заштите и обнове јединствене квалитете Западне цивилизације. Зато што је најмоћнија западна земља, та одговорност лежи на Сједињеним Америчким Државама. "(346-347). Онда даје свој предлогу "интересу Сједињених Држава и европских земаља ", дакле не у интересу целог човечанства, већ оних који су се оградили новчаном завесом:
"да постигну већу политичку, економску и војну интеграцију и да координирају своју политику тако да државе из других цивилизација спрече да експлоатишу разлике међу њима;
да у Европску унију и НАТО укључе западне државе Централне Европе, односно земље Вишеграда, Балтичке републике, Словенију и Хрватску;
да охрабре "позападњачење" Латинске Америке и, колико је могуђе, блиско сврставање латинскоамеричких земаља са Западом;
да ограниче развој конвенционалне и неконвенционалне војне моћи исламских и синичких земаља;
да успоре удаљавање Јапана од Запада у правцу прилагођавања Кини;
да прихвате Русију као најважнију земљу православља и важну регионалну силу која има легитимне интересе у погледу безбедности њених јужних граница;
да одрже западну технолошку и војну надмоћ у односу на друге цивилизације;
и, најважније, да признају да је мешање Запада у послове других цивилизација вероватно најопаснији извор нестабилности и потенцијалног глобалног сукоба у мултицивилизацијском свету." (347).
Овај Хантингтонов предлог је објашњење за границу уцртану на Валасовој карти поменутој у Коментару 18. НАТО треба да окупира део Југославије, Босне, Румуније. Украјине, Белорусије и Русије, као и целу Финску и наравно све оно што је западно од те линије. Из Грчке и Турске треба да се повуче, јер су омашком упале у Западну цивилизацију. Русији се великодушно признаје улога "најважније земље православља " и даје легитимитет да бранећи чак и Грчку заједно са свим православцима изгине штитећи "одговарајућу границу Западне цивилизације " од напада Ислама и Конфучијанизма са истока. Све те земље које НАТО треба да окупира пола века су тучене комунистичким штапом, а сад им се кроз новчану завесу показује капиталистичка шаргарепа. Пошто су народи Средње Европе тако препарирани (о препарирању Немачке као хантингтоновске "најважније земље" Средње Европе било је говора у Коментару 11.) Они ће тада бити "позападњачени". А да ли је у "позападњачењу" Латинске Америке примењен обрнути процес - прво штап капитализма, па онда дође шаргарепа комунизма или нечег сличног? У сваком случају Јапанци ће бити врло срећни да сада постану савезници Запада, те да за њихов рачун гину у предвиђеном сукобу са Кином. "Језгро било којег значајног напора да се успостави равнотежа у односу на Кину био би америчко-јапански савез. " (261). Хантингтон ту не додаје да и Јапанци треба због тога да се "позападњаче" да би заборавили чињеницу "у примени организованог насиља" (55) -како је то наведено у Коментару 17. А да ли оно последње и "најважније " значи препоруку да Запад укине све своје посебно увежбане одреде за заштиту својих интереса у другим цивлилизацијама?

33.    При крају књиге Хантингтон даје сценарио цивилизацијскограта који би се могао догодити рецимо 2010. године. Кореја се ујединила, америчке трупе су се из ње сасвим, а из Јапана углавном повукле. Кинези због нафте настоје да завладају целим Јужнокинеским морем, Вијетнамци се одупиру и у рату с Кинезима позивају Американце у помоћ. Тако у источној Азији отпочињу борбе на мору и у ваздуху, али се обе стране уздржавају од употребе нуклеарног оружја. Индија ту ситуацију искоришћава да нападне Пакистан, а овом притиче у помоћ Иран. Прозападне владе у арапским земљама и Турској падају и Арапи нападају Израел који америчка Шеста флота не може да одбрани. Јапан се приближава Кини и заузима америчке базе. Кинеске победе ужасавају Русе, Кинези заузимају Владивосток и делове Сибира до реке Амур. Јапан се приклања Кини због нафте из Персијског залива, а Запад настоји да придобије Русију да би сад преко ње добијао нафту. Иако Сједињене Државе покушавају да у рат увуку и европске савезнике, они оклевају, али се Кина и Иран ипак плаше и да би то спречили користе тајно нуклеарне ракете у Босни и Алжиру. НАТО још не делује, а "Србија, желећи да поврати своју историјскуулогу заштитника од Турака, напада Босну." (350). Албанија и Турска желе да помогну Босанцима; Грчка и Бугарска нападају Турску и Турци беже преко Босфора. Ракета из Алжира експлодира изван Марсеја, а НАТО врши одмазду. "Тако су Сједињене Државе, Европа, Русија и Индија постали ангажовани узаиста глобалној борби противКине, Јапана и већине исламских земаља. " (351). Обе стране би се вероватно устручавале од узајамног пустошења нуклеарним бомбама, али се исцрпљују. Сједињене Државе не могу да приђу Кини с мора, зато НАТО прима Русију као члана и помаже јој у Сибиру, "с циљем завршног напада, преко Кинеског зида, на Пекинг, Манџурију и срце земље, Хан." (351). Без обзира како би се овај рат завршио, сви би били опустошени и корист би имале цивилизације које у њему не учествују, такође и Индија ако избегне опустошење. Сад Индонезија постаје доминантна држава и под вођством својих аустралијских савезника господари простором од Новог Зеланда на истоку до Мјанмара и Шри Ланке на западу и Вијетнама на северу, а страхују од сукоба са Индијом и обновљеном Кином. "Ако овај сценарио читаоцу изгледа као дивља, невероватна фантазија, утолико боље. Надајмо се да ниједан други сценарио глобалног цивилизацијског рата нема већу уверљивост. " (352). - Ја не бих био Србин, кад за инат не бих понудио и други сценарио, који ми изгледа уверљивији. Полазим од исте ситуације коју је и Хантингтон дао на оној карти одговарајуће границе Запада, а која је пре 2010. остварена, а и другог. Кинезе уопште не занима ни Вијетнам ни Индија јер су и то пренасељене земље, а такође ни тражење нафте у мору. Зашто да је ту траже, кад је она већ пронађена и експлоатише се око Каспијског мора и Персијског залива, а то им је на пола пута до ненасељене Европе, која би могла да исхрани једно 200 или 300 милиона Кинеза? Ни Владивосток им није интересантан, већ крећу преко јужног Сибира, "где је број илегалних кинеских миграната 1995. износио 3 до 5 милиона у поређењу са 7 милиона Руса у источном Сибиру" (269), а до 2010. се попео на 20 до 30 милиона. Руси се споразумевају са Кинезима, па или повлаче своје малобројне насељенике у Туранским државама јужног Сибира или их употребљавају да помогну Кинезима за побољшавање саобраћај ница према западу. Они као "најважнија земља православља " утичу на друге мање важне православне земље на Црном мору, те сви заједно ужурбано граде флоту транспортних бродова, а и војних. Ту су ионако сконцентрисали своје бродоградилишне капацитете, јер су изгубили бродоградилишта на Балтичком мору - њима се користи Западна цивилизација. Њиховом савезу се сад прикључује Турска, која није никаква најважнија држава, али је избачена из НАТО и Европске уније, а и њој треба животни простор. По заједничком договору све три стране Турци иду јужним путем преко Грчке, коју Русија убеди да их у томе помогне и освајају Италију све до Паданије (за њих је то доста), а Кинези преко Румуније и Мађарске иду све до Атлантског океана. Тада и Русија враћа своје земље које је окупирао НАТО, а балтичке земље и Пољаци задржавају своје католичке обреде, али признају примат московском патријарху (трећи Рим), јер је њихов папа побегао негде у Латинску Америку. Неки који се још осећају Прусима доказују да су крвно врло јако измешани са Словенима и да је у заједничком интересу да се одупру Западној цивилизацији. Бугарима, Србима и Паданцима признаје се нека самосталност, да би служили за разграничење између Кинеза и Турака, да не би долазило до неких сукоба између Конфичијанизма и Ислама. Како се Кинези насељавају у Европу, Сједињене Државе организују превоз и пријем око 100 милиона својих западних савезника и тако ојачавају и потврђују своју припадност Западној цивилизацији. Бугарска, Србија (мало проширена) и Паданија братски сарађују на исхрани и задовољавању других потреба за оних 200 или 300 милиона Кинеза настањених у Провиницији Европи и 20 до 30 милиона Турака у Провинцији Апенинији. Бугарска је због прехранбених производа више под контролом Кинеза, а Паданија Турака, јер је и њима потребна јака индустрија. Србија је фифти-фифти (на то је већ навикла) и згодна је да буде међународни центар бар европског дела Евроазије. Да, Иберијско полуострво можда насељавају Арапи (ако су бржи од Кинеза). Ја мислим да је овај мој сценарио уверљивији и мање страшан од Хантингтоновог, а потпуно је заснован на његовим поставкама, с тим што ни Индија ни Пакистан не учествују у било каквом рату, јер не наседају на западњачке смицалице. Што се тиче босанске епизоде, Срби као сад већ рутинирани кријумчари - како их Хантингтон описује и како је то наведено у Коментару 24. - они дотурају Иранцима још три пута већи број нуклеарних ракета, које су набавили можда из Индије, а можда и са Запада. Хрвати Иранцима пружају логистичку подршку и старају се о њиховој рекреацији на мору, па и тиме показују да се не слажу са Србима. Пошто ниједан рат не може без Срба, који се присећају "своје историјске улоге заштитника хришћанства ", а они никад између себе не могу да се сложе, половина њихових добровољаца се придружује Турцима, а друга половина Кинезима. Ово зато што су вековима били под Турцима, па размишљају на сличан начин како је то наведено у Коментару 26. Они увиђају да су и Ислам и Конфучијанизам мање савршене религије од Хришћанства, али су ипак много боље него Западњачко "неприпадање ниједној религији ", те се слажу са Муслиманима: "Западну културу они виде као материјалистичку, корумпирану, декадентну и неморалну" (236). При томе Срби само не могу да се сложе да ли да помогну Турцима или Кинезима. Тако према сценарију из моје фантазије тај глобални цивилизацијски рат и не био тако разоран као Хантингтонов, јер би већ у првим данима у Европи настањени Турци и Кинези отпочели са диверзијама (паљевинама нафтних и хемијских постројења, рушењем саобраћајница и другим), а онда би се у то аматерски укључили и Арапи, па затим и извесне, можда не добро организоване групе земаља из Средње Европе, а којима је доста и штапа и шаргарепе коју углавном једу њихове елите. Плаћене војнике НАТО-а ухватила би паника, јер би видели да и они могу да погину (за паре се радо убија али не и гине), па би или побегли или своје услуге понудили супротној страни. На сличан начин је и Наполеон пожњео успехе са својом националном војском у борбама са плаћеним, које су биле далеко боље и наоружане и увежбане него његове гоље. Тек су Руси и њему на свој начин приредили изенађење, па и у овом рату не улазе у НАТО, већ помажу средњоевропске диверзанте - као и против Наполеона. То је мој сценарио и мислим да је уверљивији, а и мање страшан од Хантингтоновог.

34.   Као што је раније речено, Хантингтон није у стању да покаже у чему се сукобљавају разне религије, као религије а не фирме којима се елите служе. Он тако истиче: "Основни проблем за Запад није исламски фундаментализам. То је Ислам, различита цивилизиција чији је народ уверен у супериорност своје културе и који је опседнут инфериорношћу своје моћи. Проблем за Ислам није ЦИА или Министарство одбране Сједињених Држава. То је Запад, различита цивилизација чији је народ уверен у универзалност своје културе и верује да му његова супериорна, иако опадајућа, моћ намеће обавезу да ту културу прошири широм света. То су основни састојци који хране сукоб између Ислама и Запада." (240-241). По овим речима излази да су ова два фанатизма у сукобу ко ће кога да натера да прими његову веру. Мало даље међутим стоји: "Економскиразвој Азије и све већа самопоузданост Азијских друштава нарушавају међународну политику на бар три начина." (241). Прво је проширивање војне способности, друго економски развој се сукобљава са Западом, а треће је хегемонија Кине. Не сукобљавају се дакле овде Конфучијанизам и Хришћанство, већ економски интереси. Моћ се - разуме се - употребљава ради остваривања економских интереса, а култура је само фирма. Сличан случај је и са Исламом, само што Хантингтон то у завијеној форми говори и сам себи противречи. Ако је Ислам "уверену супериорност своје културе ", како њу може да угрози инфериорна култура? Само тако ако своју "универзалност " натура преко своје моћи, наравно не само економске већ и војне и политичке. При томе се не плаше Муслимани никаквог Министарства одбране, већ Министарства напада. Разлика према Кинезима је у томе што они виде да су слабији, јер су сувише развучени и некомпактни (Мапа 1.3) и са врло различитим културама и расама, те нису у стању да се помоћу моћи супротставе западној моћи, а Конфучијанци су компактнији, па своју моћ и појачавају.

35.     У том сукобу: "Успостављајући равно-тежу моћи, државе могу да играју главну или споредну улогу. " О тој "равнотежи моћи " и евентуалном "балансирању " Хантингтон указује на разне могућности, али су ту увек у питању само политички, војни и економски односи, који нису зависни ни од каквих моралних критеријума. Он тако и ту на посредан начин доказује да то нема никакве везе ни са религијама ни са културом или цивилизацијом. Цивилизација је у ствари јединствена за читаво човечанство: аутомобили раде по истим принципима и у Кини и у Пакистану и у Сједињеним Државама. Ја сам могао да уживам и у индијској и у бурманској и у суданској и у вијетнамској народној музици, а не само у "хришћанској "; такође и у другим уметничким делима. Основне људске потребе и чежње, радости и болови су такође исти. Разуме се да постоје и велике разлике између људи настањених на разним крајевима земље, али та разноврсност је највећи благослов за људе. Ако ништа друго, ужасно би досадно било кад би Запад наметнуо "универзалност своје културе", па без обзира како је ко замишљао. Право балансирање међу Хантингтоновим цивилизацијама није стављање на два таса ваге истог броја нуклеарних бомби него љубав с којом радосно примамо људе који имају друкчија верска убеђења него ми и жеља да и ми од њих нешто научимо, а не гордост са којом сматрамо да смо само ми ти који друге треба да учимо. Љубав, с којом се не сматра да слабији треба јачем да служи него јачи слабијем, те да и овај има иста људска права на све плодове Земље као и јаки, јер ни онај најјачи и најпаметнији није заслужан за то што Сунце сија или што се у Земљи налазе руде. Није то његово! А људска права која би била без једнакости права на све плодове Земље јесу само надградња, која без основног права остају празно фразирање.

36.    Тек у завршном, кратком поглављу, дотиче се Хантингтон суштинских цивилизацијских проблема, а не само проблема моћи - политичких, војних, економских. Позивајући се на Мајкла Валцера каже: "Идеје истине и правде минималног морала могу да се нађу у свим густим моралностима и не могу да се раздвоје од њих. Такође постоје 'негативне забране' минималног морала, 'прописи против убиства, преваре, мучења, угњетавања и тираније'. Оно што је људима заједничко 'више је осећај заједничког непријатеља (или зла) него преданости заједничкој култури. Људско друштво је универзално зато што је људско, а нарочито зато што је друштво'." (354). Затим додаје: "У мултицивилизацијском свету, конструктиван приступ је одустати од универзализма, прихватити разноврсност и тежити сличностима. " (355). "Надаље, као што су многи указали, без обзира на степену коме су поделиле човечанство, важније светске религије -Западно хришћанство, Православље, Хиндуизам, Будизам, Ислам, Конфучијанизам, Таоизам, Јудаизам - такође имају заједничке кључне вредности." (356). Сад уводи појам "Цивилизацијеу једнини " и означава је великим словом, па каже: "Цивилизација упућује на сложену мешавину виших нивоа моралности, религије, уметности, филозофије, технологије материјалног благостања и осталих ствари. Очигледно, они се нужно не разликују." (356). Затим Хантингтон указује и на заједничке негативности Цивилизације, иако: "Ропство, мучење, злоупотреба индивидуа, постају све мање и мање прихватљиви у модерном свету. Ипак, да лије то једноставно резултат утицаја западне цивилизације на остале културе и да ли ће отуда, како моћ Запада слаби, доћи до моралне реверзије? Постоји пуно доказног материјала у деведеситим за релативност парадигме 'апсолутног хаоса' у светским пословима: глобални слом закона и поретка, све већа анархија у многим деловима света, глобални талас криминала, транснационалне мафије и картели дроге, све већа зависност од дроге у многим друштвима, опште слабљење породице, опадање поверења и друштвене солидарности у многим земљама, етничко, религијско и цивилизацијско насиље и закон пиштоља преовлађују у великом делу света. ... Људи говоре о глобалној кризи управљања. Успон транснационалних корпорација које производе економска добра све вишеје праћен успоном транснационалних мафија, картела дроге и терористичких дружина којежестоко нападају Цивилизацију." (357). Онда при крају закључује: "На светској основи, изгледа да се Цивилизација у многим аспектима повлачи пред варваризмом стварајући слику беспримерног феномена, глобалног средњег века који се, могуће, спушта на човечанство." (358). Целу књигу Хантингтон завршава следећим: "Будућност и мира и Цивилизације зависи од разумевања и сарадње међу политичким, духовним и интелектуалним вођама важнијих светских цивилизација. У сукобу цивилизација, Европа и Америка ће бити заједно или одвојено. У великом сукобу, глобалном реалном сукобу између Цивилизације и варваризма, велике светске цивилизације, са својим достигнућима у религији, уметности, литератури, филозофији, науци, технологији, моралу и саосећању, такође ће бити заједно или одвојено. Удобу које настаје, сукоби цивилизација су највећа претња светском миру и међународни поредак, заснован на цивилизацијама, најсигурнијаје заштита од светскограта." (358). У овом последњем поглављу Хантингтон набацује основне проблеме који прете општој Цивилизацији, коју означава великим словом. Међутим, да ли зато што он сматра да то није његов посао - а мени се чини да јесте, јер је професор науке о управљању на Eaton-у и директор "John M. Olin" Института за стратешке студије студије на Harward-у, - да ли зато што он сматра да у управљању и стратегији морал не сме да има приступа, већ само интерес, тек у сваком случају он и не покушава да разјасни све ове појаве. У читавој својој књизи је чак и навео многе узроке зашто се Цивилизација "повлачи пред варваризмом ", али се он уздржава да то доведе у везу. И не дајући никакав конкретан предлог шта би требало урадити, Хантингтон се задржава само на пукој апстрактној декларацији. Да ли се плаши да нападне "основне вредности " најмоћније цивилизације, које су му дате као догме од ко зна каквих непогрешивих папа? Да ли су у тим догмама обухваћени и "јаз између западног принципа и западне акције" односно "двоструки стандарди", како је наведено у Кометару 26., а због чега се губи "поверење"? Какав је утицај и националних и транснационалних мафија на "слом закона и поретка "? Какав је утицај разних Давоса и владара из сенке у "кризи управљања"? Које су то "политичке, духовне и интелектуалне вође", које треба да се ангажују и да ли они имају моћ да и спроведу то што би евентуално замислили? Ја ту наравно не замерам Хантингтону што не помиње мамонистичку религију, јер сам јој тек ја овде дао такво име, а није ни регистрована, али ко је тај ко ће да пресуди да ли је неки профит припао транснационалној корпорацији (која "производи економска добра ") или транснационалној мафији? Бар да је дефинисао шта је то "економско добро"! Да ли произвођачи економских добара сами пишу законе, а сами и доносе пресуде о статусу онога коме је припао профит? Ја мислим да је Хантингтон морао да бар покуша да одговори на оваква питања - како због читалаца, тако и због себе.
* * * * * * *
У току горњих излагања ја сам износио своје ставове о неким Хантингтоновим поставкама. За извесне ставове је међутим потребно да дам и објашњења. Сем тога, пошто је тема ове књиге врло крупна и обухватна, пошто се у њој говори о сукобљавањима на целој Земљи и о последицама за читаво човечанство које из тих сукобљавања могу настати, ја немам право да се задржим само на теоријским излагањима, те да негде само потврђујем а негде побијам Хантингтонове наводе. Стогаћу ја овде макар у најкраћим потезима даукажем на неке основне околности из којих проистичу сукоби. А да се не бих и ја задржавао само у апстракцијама, ја ћу дати и неки конкретан предлог о томе шта би требало урадити. Пошто ни ја као ни Хантингтон не спадам у "политичке, духовне и интелектуалне вође важнијих светских цивилизација", које он означава и "елитама", ја нећу моћи на сасвим задовољавајући начин да одговорим на питање како да се уради то што предлажем. Мени недостаје било каква политичка моћ, којом то треба спровести. Чак је и Хантингтон утоме много јачи од мене.
У току излагања ја сам рекао да је Запад у духовности далеко слабији од Истока (Коментар 17.), те да је због тога и Хантингтону тешко да се сналази у стварима духовног живота (Коментар 18.). Ја сам такође рекао да је главни сукоб између Запада и Истока у ствари сукоб материј алне снаге и духовне слабости првог са духовном снагом и материј алном слабошћу другог, па сам додао да се истовремено дивим и улози материјализма и улози спиритуализма (Коментар 18.). Ја сам такође указао и на Хантингтоново идентификовање са "ми", а не са "ја" и нарасизам који из тога произилази (Коментар 21.). На више места (на пример, Коментар 3.) ј а сам указао на Хантингтоново истицање западног индивидуализма на супрот друштву, према источном стављању друштва изнад индивидуе. Ја сам такође указао и на његове речи о моралном слабљењу, културном самоубиству и политичком нејединству на Западу (Коменатр 13.). То су кључни појмови у овим мојим излагањима и њих треба ближе разјаснити.
Кад се говори о извесним особинама, настројењима и другом што се налази на Западу или на Истоку, то се не може односити на све појединце који тамо живе, јер су индивидуалне разлике врло велике, те то треба схватити као нешто што је претежно карактеристично за та подручја, што даје некакав основни тон у тим друштвима и што је код неких људи сасвим свесно, али што код огромне већине лебди испод прага свести, више као нешто што је уграђено у инстинкте које ни сами појединци не могу себи да протумаче. У том смислу треба схватити и ова моја излагања, којаразуме се неће бити свеобухватна, већ ограничена само на давања горњих разјашњења.
На Истоку људи знају шта је индивидуалност, али се не индивидуалишу. На Западу се индивидуалишу, али не знају шта је индивидуалност. То је зато што су на Истоку људи више окренути ка духовном, а на Западу ка физичко-чулном.
Људи на Истоку знају да је човекова индивидуалност дух који је постојао пре рођења поједине личности у коју се спустио и да ће после смрти боравити неко време у духовном свету, да би се онда опет спустио у неку другу личност која ће се тада родити. У какву ће се личност та индивидуалност спустити, то је зависно углавном од потреба те индивидуалности и то може бити у било којем другом народу или раси. Из таквог схватања расизам не може да се појави - био би потпуно бесмислен. Пошто се на Истоку прави живот човеков види у духовном, а не у физичко-чулном свету, онда настаје тежња да се човек што пре ослободи улазака у физичка тела, у којима се види личност само као одраз праве човекове индивидуалности, кој а ј е дух међу духовима. Из тог разлога се на Истоку материј а ниј е много ценила, али су врло неговане све врсте духовности. Пошто се човекова личност само привремено налази у неком друштву, из којег треба да добије оно што јој је потребно за даљи развој, сасвим је природно да се то друштво као васпитач, па и као ауторитет ставља изнад појединца. А тај индивидуални појединац ће према својим потребама доцније тражити друге васпитаче односно друштва која му највише одговарају и то све дотле док се толико не усаврши да му спуштања у физичка телеса више нису потребна, те ће најзад моћи да остане у свеопштој духовности, у духовном свету. Да би то што пре постигао, разрађене су на Истоку разне духовне вежбе, а које се претежно оснивају на моралном усавршавању. Наравно да ту има и неисправних, погрешних или и погрешно протумачених - да не кажемо и злоупотребљаваних.
На Западу се зна само за личност, која се родила у једном тренутку у неком физичком телу, а које се после смрти разлаже. Личност је везана за одређено време и за одређено физичко тело, које може бити савршеније или мање савршено. Кад се одбацује могућност да човеков дух има независно постојање од тела и да је пре рођења тела постојао, онда онај ко има савршеније тело са ниподаштавањем или сажаљењем гледа на оне са мање савршеним, и тако настаје расизам. Тако и под тим обележјима расе, народа или групе долази оно идентификовање са "ми " а не са "ја ". Пошто се негира постојање човековог духа пре рођења, онда се искључиво обраћа пажња на законитости физичких наслеђа, јер се види да су извесне човекове способности повезане са разним квалитетима те физичко-чулне телесности. Сем тога, гледа се да се тој физичкој телесности угоди односно да јој се пруже услови за што бољи и пријатнији живот, а такође и за што дужи опстанак у једном земаљском животу. Отуда настаје материјализам и обраћање пажње у главном на физичко-чулна збивања, при чему се духовно занемарује. Наравно да у човеку постоји и извесна егоистичка жеља да са разлагењем својег физичког тела он не престане да постоји, те је на Западу врло раширено веровање у живот после смрти, а који ће бити пријатан или непријатан у зависности од тога, шта је ко у том физичком телу тад радио и то ће тако вечито трајати. Отуда код већине постоји и морал - наравно не само из тих себичних разлога, већ и зато што је морал на неки начин уграђен у човеково биће. Код оних који сматрају да са смрћу они сами престају да постоје, морал нема никакве рационалне подлоге, појављује се само као неко подсвесно осећање или се свесно потпуно негира. Кад се човек тако осећа као личност затворена у једном телу, физичко-чулном телу, без икаквог ширег увида и схватања о некаквој општој духовности којој и он на неки начин припада, кад се човек осећа тако отуђеним од своје околине, кад у околини види само непријатеље преко којих идентификује себе односно своју групу како је то описано у Коментару 28., онда - човек постаје слободан. Тада дела искључиво из својих унутрашњих, моралних импулса, који су под контролом више или мање развијене савести. Из те слободе он онда може да бира да ли ће ићи путем мржње - која се обичноназива егоизмом - или путем љубави. Преко тога он снажно изграђује своју индивидуалност, коју ће из своје слободе повести путем мржње у правцу самоуништења или путем љубави у правцу самоусавршавања.
То су разлози због којих се ја у највећој скрушености истовремено дивим и источном спиритуализму и западном материјализму. Пошто се ја налазим на средини између Истока и Запада - као и цела Средња Европа, ја имам више могућности да упознам и да се саживим и са једним и са другим. А задатак нас из Средине јесте да примамо благодати позитивних особина како Истока тако и Запада, а да се боримо против њихових негативних појава, те да тако одржавамо равнотежу између њих. То налажеЈа (пишем га великим словом, слично као Хантингтон "Цивилизација "), које се на Западу спустило у саму материју више него што треба и које на Истоку лебди изнад материје више него што треба, а у Средини између њих оно одржаваравнотежу, захвата подједнако и физичко-чулни и духовни свет. У тој Средини човеково Ја има највише могућности да у слободи постигнутој на западни начин стекне источну духовност, али да плодове те духовности прими у пуној свесности и разумевању на исти начин како је то развијено преко научних метода проучавања физичког света, а не само као нешто магловито и неодређено или "одозго " дато преко религијских објава. То је право одржавање равнотеже у свету. Највећи злочин против човештва био би кад би се та Средина укинула. Да се потпуно укине било како моћним људским средствима није ни могуће, али се њена улога може ометати или потпомагати и то како западним тако и источним методама и деловањима.
Ово је кључ и за разумевање моралног слабљења, културног самоубиства и политичког нејединства на Западу. Морално слабљење је настало услед дубљег силаска у материјално него што је потребно да се извојује слобода. Културно самоубиство долази услед избора пута мржње, засад још увек више само на расној или групној основи, мада већ са Запада наилази и превремени почетак рата свих против свих као појединаца. Политичко нејединство постоји зато што на Западу постоје и људи који се опиру том културном самоубиству. Ко ће победити?
Средња Европа није само средина Европе, него и средина између Истока и Запада и то не само географски, већ и културно или цивилизацијски, јер је под подједнаким утицајем и једне и друге стране. Без обзира којој религији њени становници припадали сви они припадају истој култури или цивилизацији. Ја се овде не могу упуштати у детаљна образложења, али је изванредно значајно што се у њој налазе сва три облика хришћанства -Православље, Католицизам и Протестантизам, а били су снажно присутни и Јеврејство и Ислам. Зато људи настањени у Средњој Европи најлакше могу да схвате не само позитивне него и негативне импулсе који долазе како с Истока тако и са Запада, па позитивне да негују, а негативне да сузбијају. Без посредништва Средине Запад није устању да одбије негативности Истока, нити је Исток у стању да одбије негативности Запада. Запад је Истоку и целом свету наметнуо, па и даље намеће свој економизам и то у облику најгоре манифестације материјализмаи егоизма, односно мржње. Заразлику од других цивилизација које се под принудом томе прилагођавају и то трпе, земље са подлогом Конфучијанизма тај економизам су примиле као врсту религије - прво комунизам, а сад нека његова преображавања. Елита око Чанг Кај Шека би такође вршила индустријализацију Кине, али по свој прилици не би одустала од традиционалног Конфучијанизма. Са комунизмом који су им углавном Сједињене Државе (наравно преко СССР) увеле Кинези су од тога масовно створили неку врсту религије. То је што Хантингтон можда осећа као главни религијски сукоб између Кине и Сједињених Држава: материјализован Конфучијанизам према мамонизованом Хришћанству.
Спољашње мање видљиво, али ни мало мање снажно Исток Западу, па и осталом свету намеће извесне видове најгорег спиритуализма. Извесне духовне вежбе - које већ ни за људе Истока више нису ни мало добре, јер не рачунају са данашњим стањем човекове свести која је битно друкчија него пре више хиљада година нити и самим квалитетним земаљским променама у ваздуху и другом - такве неисправне духовне вежбе великом силином се натурају другим цивилизацијама. Не оне вежбе које су засноване на високој моралности и моралном усавршавању, а које се на Западу теже примају и примењују, већ оне које се примају као нека врста дроге. Код људи Запада, који су зароњени у материју дубље него што треба, вежбе дисања и друге физичке вежбе, "трансценденталне " и томе сличне медитације и стална понављања неких неразумљивих мантрама и друго, има за последицу да се ти људи Запада још више споје са материјом, да још дубље зароне у њу. Људи Истока таквим вежбама са својимја које више лебди у духовности долазе до тога да се више приближе том физичко-чулном свету, али људи Запада падају у потчулно. И људи Истока се таквим неисправним вежбама на неисправан начин приближавају и захватају физичко-чулни свет, материју, а већ материјализовани људи Запада не доживљују никакав виши духовни свет - како их разни гуруи, учитељи заваравају - него доживљују оно што се налази као најдубља подлога материјалног света, оно што се налази у њиховим нагонима, али што наравно не препознају у правом виду већ им се чини као нешто узвишено и лепо, падају у илузије подчулнога. То је суштинска разлика.
Указивање на расне разлике не значи расизам, већ констатацију чињеница које треба узимати у обзир за "разумевање и сарадњу" и да треба "одустати од универзализма, прихватити разноврсност и тежити сличности" - како је наведено у Коментару 36. Појединим индивидуалностима је потребно да пролазе кроз разноврсне прилике, те и да се саживљују са импулсима различитих религија, које су све сличне у основним моралним поставкама, оним општељудским. Међутим, свака од њих даје нагласак и на нешто посебно, што је за васпитање на одређени начин настројених људи потребно. Стога, и имајући то у виду, ја са најдубљим поштовањем стојим према апсолутно свакој религији - наравно не њиховим изопачавањима и злоупотребама у политичке и егоистичке сврхе.
Злоупотребе религија, науке и уметности, закона и правосуђа, људског рада и иметка и вређање људског достојанства свакако да није лако искоренити, јер су људи такви и са тим треба рачунати. Међутим, друштвено уређење може бити такво да те злоупотребе омогућава или чак и фаворизује, а може и да их сузбија укидањем извесних установа и начина пословања и живљења. На пример, злоупотреба религија је могућа једино ако припадност некој религији може да доноси неку материјалну корист или политичку власт преко које се неки људи патолошки иживљавају. Право ће бити злоупотребљено увек, ако га доноси нека "елита ", ане најшире народне масе. Злоупотреба људскоградабиће увек, ако неманикаквог ограничења у грамзивости појединаца који присвајају општа добра - како плодове Земље, тако и вековима нагомилаваног људског рада и проналазака - и који онда то што су отели милостиво додељују другима, те за узврат траже да их ови ропски слушају и задовољавају њихове прохтеве - често сасвим изопачене.
Из тих осећањаопштихљудских патњи због "елита " које злоупотребаљавају најшире слојеве обичних људи - како у њиховим духовним потребама, тако и њихових осећања правде, тако и тежњи за задовољавањем њихових животних потреба - настао је на Западу са Француском револуцијом крик: "Слобода! Једнакост! Братство!". То је настало из несвесних или подсвесних инстинката и дуго су разни умови настојали то да схвате, да схвате и да у пуној свести објасне то што изгледа неспојиво једно са другим. Тек је скоро век и по после тога разјашњење дошло из Средине. Рудолф Штајнер (1861-1925) рођен у тадашњој Аустро-угарској, а у садашњој Хрватској објаснио је и освестио је за време Првог светског рата тај импулс Француске револуције и на основу тога дао предлог како да се изиђе из ужасне социјалне кризе у коју је запало европско становништво и како да се спасава из још горе опасности које су се надвиле над Европом. Он је предложио да се држава разбије на три потпуно независна дела, са једним од друге потпуно независним управама: на духовну област која би билазаснована на начелу слободе, на политичко-правну засновану на начелу једнакости и на привредну која би била заснована на начелу братства. Тако би у духовној области долазиле до изражаја људске способности, у политичко-правној осећање морала, а у привредној искуства појединаца. Оне би биле независне, али би у извесним институцијама координирале свој рад на потпуно равноправној основи. Ради бољег схватања те поделе приложена је овде једна табела.
Ја, који сам се родио нешто западније од Рудолфа Штајнера - у Француској, а живео сам и радио углавном нешто источније од њега, додаћу да би један Хинду у томе могао препознати четири јоге које им је дао Кришна (називе дајем према Вивеканадни, Рамакришнином ученику). За духовну област би важила Џнана јога, јога науке, учења, тражења истине. За правну област би се примењивала Раџа јога, јога владања, самосавлађивања, господарења својим нагонима. За привредну област би била примењивана Карма јога, јога акције, при чему се човек свим силама бори и залаже за стварање разних добара за живот, а једино се одриче плодова свога рада, ради за друге. За координацију ове три области служила би Бахти јога, јога девоције, преданости и побожности.
Императив времена је да се сада бар негде у Средини створи једно такво друштво, друштво које би било засновано на подсвесно израженим тежњама Запада, освешћеним и протумаченим из Средине и са благонаклоношћу и разумевањем Истока. Против оваквог друштвеног уређења не би могла имати баш ниједна наука, филозофија или религија -наравно права, не изопачена и злоупотребљена, а са њима ни сваки поштен и добронамеран човек. Тиме би отпале основне могућности друштвених злоупотреба, а постепено би се и људи васпитавали да живе и раде са другима у пуном људском достојантву, да остварују своје човештво. Наравно да се против оваквог друштвеног уређења већ деценијама боре они који су изабрали пут мржње.
Оно што је у Хиндуизму некада посејано, што је дато као упутство за усавршавање и избављење појединаца, као упутство само за то дораслим појединцима, за њихов свестан рад на самоме себи, то је у Хришћанству после много векова никло у подсвести народних маса као тежња за заједничким усавршавањем и избављењем и ослобађањем читавог друштва, а на добробит сваког појединца без обзира на каквом је степену свести и развоја, јер би сваки човек у таквом друштву нашао своје место. И ово је само један пример за свеопштост Цивилизације, да она припада читавом човечанству и да се она на величанствен начин у хармонији развија упркос разним дисонанцијама и дисхрамонијама које се у њој појављују и које су последице разних људских слабости, слабости људи који још нису достигли свој степен савршенства: да буду слободни и морални људи.
Овакав друштвени систем могу да схвате и прихвате припадници свих религија или Хантингтонових "цивилизацвија" јер би све религије у томе нашле своје место и слободно деловале у ономе, на шта по својој природи дају посебан нагласак. Нашао би у томе своје место Ислам са својим посебним нагласком на братству, нашао би Конфучијанизам са својим нагласком на политичко-правном друштвеном поретку, нашао би Будизам са својим нагласком на скрушености и милосрђу, нашао би Јудаизам са својим нагласком на обуздавању страсти помоћу закона, нашао би Хиндуизам са својим нагласком на слободи и толеранцији и пошто би у оваквом уређењу препознао и себе. Што се три - не две Хантингтонове - групе Хришћана тиче, оне би кроз овакво друштвено уређење образовале своје јединство - не неким политикантским акцијама и борбама за догматску превласт и за остваривањем моћи. Православље са својим нагласком на Оцу дошло би до изражаја у духовној области, Католицизам са својим нагласком више на Сину дошао би до изражаја у политичко-правној области, Протестантизам са својим нагласком наДуху Светоме дошао би до изражаја у привредној области, а сва три Хришћанска огранка би налазила јединство у координацији те три области, у Светом Тројству. То би било право уједињење Хришћанских цркава.
Разбијање државе на та три дела које би отпочело макар у једној малој области, па се онда даље постепено ширило, то је императив садашњег времена. А на питање како да се то уведе треба да одговоре они који имају власт: "политичке, духовне и интелектуалне вође важнијих светских цивилизација ". На њима лежи и главна одговорност за све што се буде догодило, а од својих дела нико није утекао. Ја могу само то додати, да се то не може преко ноћ извести неком револуцијом него вишегодишњим радом и поступно. А прво треба ослободити духовни живот од политичко-привредног ропства и то почевши са данашњом науком и васпитно-образовним системом, најчудовишнијим у историји човечанства, а који је наметнула Западна цивилизација - то сам дужан да нагласим ја, као Православац из Средине, јер - као што је горе речено - Православни хришћани Средине имају посебну настројеност, а с тим и задатак да раде на ослобађању духовног живота. С тим ослобађањем треба отпочети бар негде и макар на врло ограниченом простору - наравно уз помоћ како политички-правне (више католичке), тако и привредне (више протестантске) области. Ако се то не буде свесно урадило, ако то не прихвате све вође светских цивилизација, ако у зависности од својих моћи на томе не буду активно радиле или бар прећутно прихватале и одобравале, доћи ће до страховитог судара најгорих изопачења Источних и најгорих изопачења Западних цивилизација и то са несагледивим последицама. А ако се прихвати, то ће бити благослов за читаво човечанство.


То је порука из Средине.

Београд, зима 1999 (фебруар)


Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)