O jezuitizmu

Vojislav Janković

O   J E Z U I T I Z M U

Onoga koji greši ne treba osuđivati, već žaliti...

I ukazivati mu na greške... Ako hoće da sluša...

Predgovor

O jezuitizmu i jezuitima se već više vekova mnogo govori. Neki ga hvale, a neki napadaju, pa se čak i izraz "jezuita" upotrebljava za čoveka koji se dvolično ponaša i t.sl. Pri tom su ljudi vrlo skloni da prema delu ili postupku i stavu pojedinca procenjuju čitav red i njegovo viševekovno delovanje i da sve njegove članove trpaju na gomilu - bilo u dobrom bilo u lošem smislu. Ja kao sledbenik antropozofski orijentisane nauke o duhu, koju je osnovao Rudolf Štajner (1861-1925), mogu i hoću samo pojedinačna činjenja da procenjujem i to u meri koliko su meni poznata. To naravno ne isključuje da ta pojedinačna činjenja međusobno ne povezujem, pa i da ih objašnjavam takođe i sa drugim događajima odnosno znanjima stečenim proučavanjem pomenute nauke o duhu, kao i posmatranjem života oko sebe i onoga što se dešavalo i istraživalo i posle smrti Rudolfa Štajnera, a na osnovu metoda - ne objašnjenja i teorija - modernih egzaktnih nauka. Ovo iz razloga što su objašnjenja i teorije koje se lansiraju pod firmom egzaktnosti i egzaktnih nauka u ogromnoj meri suprotne metodama, stavovima i postavkama i uopšte teorijama saznavanja istih tih nauka.

Ja ću ovde navesti samo jedan primer kao ilustraciju, a detaljnije je dato u mojem spisu "O nauci" krajem 2001. godine.[1] Zakonitosti koje se utvrde na laboratorijskom stolu (koji može biti veliki i kao cela Zemlja) i u vremenu od nekoliko godina ili nekoliko vekova smatra se u današnjoj nauci, ili se to bar većinom ispoveda, da važe i na daljinama od više miliona svetlosnih godina i da su nepromenljive od minus večnosti do plus večnosti ili bar da su nepromenjene od pre više miliona godina i da će takve i u budućnosti ostati - bar do takozvane toplotne smrti. Egzaktnost i metoda i stavova nauke razvijane poslednjih vekova to potpuno isključuje. Analogija nije nikakav dokaz i sme se samo vrlo obazrivo upotrebljavati i biti pripravan na to da može u sličnim procesima dolaziti do ogromnih odstupanja. Na primer, kod ogromne većine ljudi je srce na levoj strani, a tek kod ponekih na desnoj, te se i to u egzaktnim opisivanjima čovečijeg tela mora uzeti u obzir.

Pridržavajući se tih egzaktnih metoda, ja ću ovde analizirati jezuitizam, koji nije u opsegu proučavanja današnjih egzaktnih nauka, koje se bave uglavnom materijalističkim čulnim posmatranjima, pa i duševne i duhovne pojave nastoje da objasne nekim materijalnim procesima. Ja dakle jezuitizam nikako neću analizirati ni sa kakvog verskog stanovišta nego isključivo sa naučnog. Pri tome ću se ja pridržavati analize onoga što sami članovi jezuitskog reda o njemu govore. Za to će mi poslužiti knjiga: Ignacio de Loyola; "Načela jezuita" - "Sveti Ignacije i družba Isusova", izdanje Mladost", Beograd 1990. Inače, u njenim "Napomenama uz drugo izdanje" navedeni su poimence članovi Družbe Isusove koji su na njenom izdavanju sarađivali, te se može verovati u tačnost onoga što je u njoj navedeno i da se iz nje može dobiti ispravna slika o osnovnim postavkama samog tog kaluđerskog reda.

Pri izlaganju ja se neću uvek striktno pridržavati redosleda u toj knjizi, već ću je analizirati prema određenim temama.

Citirani pasosi su štampani kurzivom, literatura je navedena u fusnotama, a biblijske skraćenice su date u tekstu. Reči iz davanih citata koje ja posebno ističem biće štampane masnim slovima i podvučene, da bi se razlikovale od onih koje su podvučene u samom citatu.

NAPOMENA: Čitav ovaj moj spis nikako ne treba primati kao neko moralisanje ili osuđivanje bilo koga. Ja ću se truditi da se pridržavam samo jednog moralnog načela - utvrđivanja istine. Sledstveno tome, ja molim i čitaoca da se toga pridržava.

1. DUHOVNI SVET

Reče mu Isus: ja sam put i

istina i život... (Jn.14.6)

Čovek je hrisćanin samo u onoj meri u kojoj je u sebe primio istinu. On mora biti spreman da tu istinu što jasnije osvesti i da pomogne i drugima da je prime. Radi toga - da bi je svi mogli razumeti - mora se težiti da se istina zaodene u reči i pojmove koji su stvoreni u ovom fizičkom svetu, u kojem živimo između rođenja i smrti, te da se i stvari duhovno-duševne prirode što tačnije objašnjavaju i osvešćuju, ne zamućivajući ih nikakvim simboličkim dvosmislenostima ili ih zaodevajući u neke tajanstvenosti, koje se ne mogu primiti ni proveriti nikakvim - ma koliko razvijenim - zdravim razumom i osećajem za istinu, a koji postoje kod svakog čoveka, nego samo nekim naslućivanjima koja mogu biti vrlo varljiva. Razume se da je za komplikovanije i više istine potrebna izvesna zrelost i predznanja da bi se mogle shvatiti, kao što je i za shvatanje integrala potrebno da je čovek prvo ovladao jednostavnijim računskim radnjama. Ali u mišljenju postoje neumoljive zakonitosti, koje se moraju poštovati - inače čovek pada u slaboumnost, postaje fantasta i infantilan. Ni u mišljenju, ni u smislu koji se izražava, čovek nije slobodan.[2] Sem toga, ako čovek ulaže određeni napor, on će sve više i više saznavati odnosno stvarno prisvajati istine, a u tome - za razliku od Kantovih apstraktnih i nelogičnih tvrdnji - ne postoje nikakve granice.

Međutim, po jezuitizmu:

"Otajstvo (je) tajna nadnaravne stvarnosti koja se ne može primati osjetilima, nego samo vjerom". [3]

Tu takođe postoji i poglavlje "Otajstva Kristova života",[4] gde su neka data pozivajući se na evanđelja, a većinu je dao sam Ignacije, neki put pozivajući se na evanđelja, ali dajući im posebnu konotaciju i pogrešno. Na primer, po njemu ima osam blaženstava,[5] a ne devet; takođe stoji da "Krist" zabranjuje "krivu zakletvu",[6] a ne zakletvu uopšte - kako to stoji u evanđelju po Mateju posle nabrojanih devet blaženstava, a Ignacije se na to peto poglavlje tu poziva (vidi Mt.5.3-11 i 5.33-37) itd.

Ignacije na početku poglavlja "Otajstva Kristova života" kaže:

"Treba napomenuti da su u svim otajstvima koja slijede sve riječi koje su stavljene u zagradu uzete doslovce iz samoga Evanđelja, a one druge nisu."[7]

Međutim, za takav svoj način izlaganja on ne daje baš nikakva obrazloženja. Na primer, zašto samo nešto iz evanđelja smatra da je tačno, a nešto da je pogrešno i da treba on sam da menja i šta ga na to pobuđuje? Da li on sam sebe smatra da je veći od evanđelista i da bolje poznaje Hristov život, te da ta njegova otajstva treba primati "samo vjerom", pa čak i kad su u suprotnosti sa onim što u evanđeljima stoji i što bi se eventualno primilo "osjetilima"? Na primer, kad se "ne kunite se nikako" (Mt.5.34) zameni sa "zabranjuje ... krivu zakletvu".[8] To je vrlo snažno otpadanje od Hristovog impulsa pod uticajem Zavodnika, a koje je imalo strahovite posledice u životu naroda, prvenstveno onih naroda koji su primili hrišćanstvo i koji već vekovima daju glavni ton u životu čitavog čovečanstva, mada i baš zato što se o zakletvama u glavnom i ne misli.

Da su zakletve jedno od najmoćnijih oruđa zavodnika svih vrsta, to je doživeo i Ignacije, ali nije iz toga izvukao odgovarajuću pouku. Kad je bio u zatvoru, pitao ga je Figueroa:

"da li poznaje dvije određene žene, majku i njezinu kćer, na to je odgovorio potvrdno. I da li je znao za njihov put prije nego što su krenule; na što je odgovorio odrično zbog zakletve koju je primio."[9]

Drugim rečima: zbog zakletve je Ignacije lagao! Svakako da se čoveku i bez zakletve dogada da mora da bira između dva zla koja će počiniti - naročito ako ima bilo kakvu vlast. Ja ni u ovoj stvari ne morališem i mogu prihvatiti i to da bi možda bilo veće zlo da je Ignacije rekao istinu, a ne laž. Ali Ignacije taj greh na sebe ne prima kao slobodno biće - svesno se žrtvujući, već kao automat, jer je preko zakletve on sebe srozao na nivo moralnog automata. To je vrlo ozbiljna stvar i o tome bi trebalo dobro da razmisle svi oni koji se zaklinju ili koji traže bilo kakve zakletve i savete! Zakletvom se čovek onečovečuje!

Zavet odnosno zakletva koja se odnosi na budućnost (a i one koje se odnose na prošlost usmerene su da utiču na budućnost) znači da čovek ne priznaje da u budućnosti može postati pametniji nego sada, isključuje da može - bar u toj oblasti - da stekne bilo kakvo veće saznanje ili iskustvo nego sada, svim silama odbija da se dalje razvija, te da kao razvijeniji čovek o predmetu tog zaveta razmišlja.

Tu se sad postavlja pitanje i o valjanosti onoga zašta se čovek zavetuje. Da li je vredno zavetovanja ono što bi se prekršilo, ako čovek stekne više znanja i iskustva, ako postane pametniji? Da li je ispravan takav neki ideal koji bi bio odbačen, ako je čovek pametniji? A, ako takav ideal ni sa većom pameću, znanjem i iskustvom ne bi bio odbačen, zašto se za njega zavetovati? Ta, čovek bi još prilježnije radio na ostvarivanju takvog ispravnog ideala kad bi imao veću pamet - pa bez obzira na to da li se zavetovao ili ne! O ovome treba razmisliti i nezavisno od toga šta piše u Evanđelju po Mateju! Za to se ne treba obraćati nikakvom autoritetu, već samo zdravom razumu.

Ignacije svakako da je primio zvanične stavove rimokatoličke crkve. Čak je i posle izvesnog proganjanja papa presudio njemu u prilog 1538. godine.[10] Sem toga, on je mogao imati na raspolaganju neki prevod Matejevog evanđelja, koji je bio netačan, a ta netačnost je posle i za njegovog života ozakonjena na Tridentinumu 1546 godine, te je o tome i o toj netačnosti i Ignacije morao znati! Zna se da je Hijeronim (oko 331-421) baš Matejevo evanđelje menjao prilikom prevođenja.[11] Da li je on i te dve stvari izmenio, pa je i Ignacije time zaveden, a nije smeo o tome ni da razmišlja da ne bi okrnjio autoritet rimokatoličke crkve? Ili neko drugi? Ja se u to ne mogu upuštati. To bi trebalo da ispitaju i objave baš neki pripadnici Družbe Isusove, jer su za to stručniji, a lakše mogu doći i do odgovarajućih dokumenata nego ja. A i za njih bi to bilo vrlo značajno.

S druge strane ja gajim pomalo nade i da će Benedikt XVI narediti da se Sveto Pismo ponovo prevede i to tačno onako kako stoji u originalima odnosno u najstarijim prepisima. Ovo zato što sam krajem novembra 2007. i ja čuo da je on nekim biskupima dao da isprave postojeći prevod "Očenaša" (što ja ne mogu da tvrdim da je tačno). To bi naravno bilo protivno stavu i odluci donetoj na Tridentskom saboru 8.4.1546. da je Hijeronimova "Vulgata" ozakonjena "vekovnom upotrebom u crkvi".[12] Doneta je dakle odluka da se greške unesu u katoličku teologiju. Ne da se eventualno kaže da je u Svetom Pismu nešto pogrešno i da se to na ovom koncilu ispravlja, nego da se nešto svoje poturi kao da je to drugi napisao! Da li je Ignacije taj stav preuzeo od koncila ili je on na koncil u tom smislu delovao - to ja ne znam. Prvi jezuiti - Lainez i Salmeron - došli su na ovaj koncil tek 17.6.1546.

Za sama otajstva ja bih ovde još primetio, da je i vera da je Zemlja ravna ploča bila nekada neko otajstvo koje se nije moglo "primati osjetilima". Ko nije to ispovedao bio je progonjen i kao Galilej (1561-1642), a Kopernikova (1473-1543) dela su koji vek bila na "Index-u", sve do l822.

No, da se vratimao samo na ona dva gore pomenuta otajstva, koja su imala i još uvek imaju određena dejstva.

Devet blaženstava se odnosi na devet članova 1judskog bića.[13] Pri tom treba uzeti u obzir da će se onaj deveti razviti u vrlo dalekoj budućnosti, mada danas već postoji u izvesnim nagoveštajima. Pun razvoj tog devetog člana može se uzeti kao ideal, na koji je Isus Hristos u ono vreme mogao da ukaže samo najintimnijim učenicima.[14] To je možda i razlog zbog kojeg je Hijeronim vršio izmene pri prevođenju.

U opravdanost takvog Hijeronimovog prevođenja ja se ne mogu upuštati, ali svest ljudi se za deset - sad već i šesnaest - vekova mnogo promenila. Danas se - pretežno iz senzacionalizma, ali i sa posebno zlim namerama - iskopavaju razna apokrifna evandelja i drugi stari spisi, pa se na osnovu njih i radi bolje prodaje knjiga, kao i zbunjivanja ljudi izmišljaju najbesmislenije priče o Isusu Hristu i njegovim učenicima. I time se kao i drugim načinima - svesno ili nesvesno - daje strahoviti impuls da se hrišćani vrate u Stari zavet, pa čak i u krajnje divljaštvo od pre Mojsijevih zakona. To može da uvidi svako ko kroz život ne prolazi sa uspavanom svešću, jer se time potpuno negira božanska priroda Hrista i njegovi impulsi u razvoju čovečanstva. A pad u divljaštvo od pre Mojsija vidi se i u tome što su retki hrišćani koji poštuju više od tri od "Deset Božijih zapovesti" i što su njihove vođe - tajne ili javne - u XX veku uvele krvnu osvetu po načelu da se za oko ili zub uzme i više hiljada glava. Naravno da pre Mojsija za takva divljaštva nisu postojala tehnička sredstva kao u XX veku, kad su naveliko primenjivana. Ali oni koji u kulturnim narodima daju ton - ne njihove klepetuše - sem okultnim sredstvima, umeju dobro da se koriste i moderniom tehnikom. Oni nisu svesni da ih težnja za vladanje drugima svlači u, i ispod životinjstva.

Jedina odbrana od tog pada hrišćanskih naroda u divljaštvo jeste istina, ne današnji politikantski ekumenizam, koji u stvari najdrastičnije ruši svaku sabornost. Jedino u istini mogu biti ujedinjeni svi hrišćani, pa i svi nehrišćani. Svi će biti jednodušni da je 2+2=4, a ako se nekomi sviđa da je 3 ili 5, onda će svakako doći do svađe i razjedinjenja.

Rimokatoličkoj crkvi je bilo potrebno tri veka da Kopernikova dela skine sa "Index-a". Čekala je da je ceo svet zbog toga ismeva, kroz više generacija ismeva, pa je tek onda to uradila. Koliko će vekova još biti potrebno da prebroji blaženstva iz evanđelja po Mateju? Na to izgleda nasedaju i luteranci, jer je i u nemačkom prevodu[15] samo prvih osam odštampano kurzivom, a deveto običnim slovima, te se time daje sugestija kao da je ono samo neko ponavljanje ili utvrđivanje prethodnoga. U srpskim prevodima Vuka Stef. Karađžića[16] i Emilijana Čarnića,[17] a i u prevodu na engleski[18] jasno je istaknuto da se radi o devet blaženstava.

Toj neistini o broju blaženstava podignut je i veličanstveni spomenik na Gori Blaženstava kod Kapernauma nedaleko od Galilejskog jezera. Tu je u sklopu franjevačkog manastira izgrađena 1937. crkva Besede na Gori sa osmougaonom osnovom, u kojoj se nalaze na svakom od osam prozora počeci tekstova po jednog blaženstva.[19]

U to sam se i ja lično uverio kad sam krajem oktobra 2007. bio u Izraelu sa svojom suprugom Olgicom. Tom prilikom sam video i druge izmišljotine, za koje su podignuti divni hramovi. Najdrastičnija je "stena sa koje se Hristos vazneo na nebo i na kojoj su ostali otisci njegovih stopala"! I tu je podignuta lepa kapela u Jerusalimu. Ignacije je sa 32 godine[20] video taj kamen i pitao se "kamo je bilo usmjereno lijevo Isusovo stopalo, a kamo desno".[21] Tako je čvrsta bila njegova vera u ono što su mu franjevci rekli!

Tu su takođe i dva groba u koje je bilo položeno Hristovo telo - protestanti su se tek docnije u tome priključili, pa su drugi grob otkrili tek 1883.[22]

U Jerusalimu je i jedan grob Marije, a u Efesu drugi. U Kapernaumu se pretpostavlja da su otkrili kuću Simona Petra - to mu je možda bila druga rezidencija, jer je inače iz grada Vitsaide (Jn.l.44). I tako dalje. Sem toga, u hramovima se prodaju sveće, krstići i drugo po višestruko većim cenama nego na ulici - jer su "osvećene".

Protiv trgovine u hramu izjasnio se i Ignacije.[23] A kakav stav danas zauzima njegova "Družba Isusova" prema toj trgovini i tom - moglo bi se nazvati - kleroturizmu? To pitanje se postavlja naravno i drugim hrišćanskim zajednicama, ali ja ovde pišem samo o jezuitizmu, ne uzimajući u obzir i druge, iako bi o tome trebalo da razmišljaju svi ljudi, ljudi svih veroispovesti.

Ovo pitanje je vrlo, vrlo ozbiljno! Traženje - i izmišljanje - materijalnih dokaza o Hristu i njegovom boravku u ljudskom telu, te traženje i zaposedanje beznačajnih materijalnih tragova koje je on eventualno ostavljao za sobom jeste jedan od najvećih napada na hrišćanstvo. Time se odvraća pažnja od Hristovog kosmičkog uticaja i od njegovog delovanja na čitavom razvoju Zemlje, kao i na spasavanju ljudskih duša, jer

"... što tražite živoga među mrtvima?" (Lk.24.5). To je posledica dubokog pada u materijalizam. A kad se uz to još i laže? Ko je duh laži? Odgovor daje Jovan (Jn.8.44). A

"Nijedan sluga ne može da služi dva gospodara ... Ne možete da služite Bogu i Mamonu." (Lk.16.13)

To je Isus rekao srebroljubcima.

Kako se jezuiti protiv ovoga bore? Ignacije je to pitanje novca vrlo snažno doživljavao, te je svim silama nastojao da se tome suprotstavlja siromaštvom. On izričito kaže za onoga ko je za to sposoban da vrši ostala djela ljubavi ... potpuno besplotno i ne primajući nikakve nagrađe za svoj trud...".[24] On opširnije govori posebno "O siromaštvu";[25] takođe to ističe i na drugim mestima. Ignacije vrlo snažno doživljuje tog boga Mamona odnosno njegovo dejstvo i moć. Međutim, nije dovoljno samo lično opredeljenje za življenje u siromaštvu. Ono što je važnije, to je: Ne služiti Mamonu time što će se njegovim sredstvima uticati na druge ljude i na njihovu slobodu!

Da li o tome razmišljaju ljudi koji Mamonovim sredstvima plaćaju rad svojih bližnjih i novcem njima vladaju? Naravno - ne! Inače bi se dopustilo da se bar negde otpočne sa uvođenjem tročlanog društvenog uređenja. A članovi Družbe Isusove - naravno i drugi - neka se propitaju o tome kakvu ulogu oni imaju u suprotstavljanju tom uvođenju tročlanog društvenog uređenja, kakvo je predložio Rudolf Štajner još pre devedeset godina i kakve su posledice zbog toga neprihvatanja nastale u čovečanstvu. Ignacije se - možda na ne dovoljno razuman način, jer za vreme tog njegovog života to još nije moglo da se tako rešava - ali Ignaclje se ipak vrlo snažno borio protiv Mamona, vrlo snažno je osećao njegovu moć, pa je možda i zbog toga išao u drugu krajnjost: bežanjem od Mamona (ili Ahrimana) pao je u vlast Lucifera. A ni Ahrimanova druga zavođenja nije Ignacije prepoznavao, nije imao ili nije primenjivao na to zdrav razum i osećaj za istinu. Međutim, ako je Ignacije sada inkarniran, on se sigurno svim raspoloživim svojim silama bori za to tročlano društveno uređenje. A šta rade njegovi sledbenici?

Vaskrslog Isusa i oni koji su do pre nekoliko dana boravili s njim ne prepoznaju odmah (Jn.20.14, Lk.24.16 i 37, Mk.l6.12), jer ga ne sagledavaju u fizičkom obličju, već onako kako ga je docnije sagledao i Pavle, a kako će ga i u novija vremena sagledati sve više ljudi - onih kojima je to dano. Ni zatvorena vrata nisu mogla da budu prepreka za dolazak Isusa u takvom obličju (Jn.20.l9), pa u takvom obličju nije mogao ostaviti ni tragove stopala na steni.

Stena je podložna prirodnim zakonima kojima vlada onaj duh, koji je kušajući Isusa rekao: "ako si Sin Božiji, reci da ovo kamenje hlebovi postanu" (Mt.4.3 i Lk.4.3). Taj duh - Mamon ili u antropozofskoj nauci nazvan "Ahriman" - izražava se i u novcu, koji čovek mora da stiče da bi se prehranio. Kleroturizam i uopšte klerotrgovina jeste podleganje njegovim kušanjima.

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde." (Jn.l8.36)

Carstvo od ovoga sveta je još uvek Ahrimanovo, ne Hristovo. Ahriman je zakoniti gospodar materijalnih zakona[26] i sa njim se mora računati u ovom životu na Zemlji. Ali grabiti novac više nego što je potrebno da bi čovek opstao u životu na zemlji ili imati, težiti i vojevati za vlast na ovom svetu, to znači ovom bogu služiti.

* * * * * * *

Ovde se mora rasčistiti i pojam "monoteističkih religija", kojim je uobičajeno da se definšu Jevrejstvo, Hrišćanstvo i Islam. U svetim spisima sve tri ove religije i poimence se pominju razni bogovi (kao i Mamon), te je besmisleno tvrditi da ove religije negiraju postojanje raznih, nebrojenih bogova. To negiranje je Mamonova inspiracija, jer on lakše ovladava ljudskim dušama kad one ne znaju za njegovo postojanje. A već i u Drugoj knjizi Mojsijevoj stoji da Bog koji ga je izveo iz Egipta traži da Mojsije sem njega ne prima druge bogove (2.Moj.20.2-3) - ne kaže da oni ne postoje, već da njima ne služi. A i Isus ukazuje na reči iz Zakona "Ja rekoh: bogovi ste" (Jn.10.34), koje se pominju i u Psalmu 82, u kojem se kaže i da je jedan bog sudija među bogovima. A i u molitvi on kaže:

"A ovo je večni život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao." (Jn.17.3)

A mogu se takođe i hijerarhije koje opisuje Dionisije Areopagit uporediti i sa bogovima grčkim ili rimskim itd. Koga je prvog Mamon nadahnuo da proglasi da su te tri religije monoteističke, meni nije poznato. I to bi neki od jezuita pre mogli da otkriju i da obelodane.

Taj "monoteizam" je inače pre neka politička nego verska odrednica. I himne raznih država se obraćaju svaka nekom svom nižem bogu, ne onom koji je sudija među njima. Otuda i ratovi, a otuda i zaklinjanje na vernost tim nižim bogovima, na koju svi vlastodršci polažu veliku pažnju, pa se tome i hrišćanski sveštenici potčinjavaju i u tome sarađujju uprkos tome što Isus na Gori posle blaženstava izričito kaže "ne kunite se nikako" i "ljubite neprijatelje svoje" (Mt.5.34 i 44). Na to upućuje i Jakov i opominje "da ne padnete pod sud" (Jk.5.12) - pod sud "sudije među bogovima".

Oni koji se tih reči ne pridržavaju sigurno nisu Hristovi sledbenici, a još manje zastupnici, nego privrženici nekog boga koji je u opoziciji prema Hristu, pa makar bio i na vrlo visokom rangu u hijerarhiji duhovnih bića odnosno bogova. Ima naravno i drugih pokazatelja, po kojima se vidi privrženost Hristu i sledovanje njegovim impulsima. Ali čovek koji bi sve drugo ispunio, a ovo ne - taj svakako nije primio Hrista u sebe. "Ne kunite se nikako!".

Svakako da su svi bogovi - uključujući i ljude - na različitim stupnjevima savršenstava i razvoja i imaju različite uloge u svetu. Onaj ko se uzdigao na viši stepen, uzdigao se zahvaljujući tome što su drugi zaostali na nižem. To priznaje i na to ukazuje Isus Hristos kad pere noge svojim učenicima:

"Zatim nasu vode u lavor, pa poče prati noge učenicima i brisati ubrusom kojim je bio opasan. Tako dođe do Simona Petra ..." (Jn.13.5-6)

Ignacije ovo izokreće i kaže: "Oprao je noge svojim učenicima, pa i Judi, počevši od svetog Petra, ...".[27] Zašto? Ignacije izokreće i smisao reči iz evanđelja po Jovanu, na koje se on sam poziva, a u kojima stoji da je Andreja doveo Petra Isusu (Jn. 1.40-42) - mada se malo ograđuje rečima "Čini se...".[28] U svakom slučaju on o sv. Petru mnogo ne govori, mada na početku svog života sam kaže da "je oduvijek gajio posebnu pobožnost prema sv. Petru".[29] Ignacije Petra pominje samo nekoliko puta i to ne da istakne njegove zasluge i dela, nego samo da ukaže na Isusovu naklonost prema njemu,[30] da ga posebno ceni.

U "Delima apostolskim" - čak i ovako skraćenim, kako se objavljuju - opisana su mnoga značajna dela Petrova, ali u Judeji, ne u Rimu. Međutim, Ignacije na više mesta pominje da se treba posvetiti "Kristu ... i njegovu pravom i zakonitom Zamjeniku na zemlji",[31] "rimskom Velikosvećeniku kao glavi i namjesniku Isusa Krista"[32] - što se odnosi na Pavla III i naslednike, "Vrhovnom namjesniku Krista".[33] Sam Petar se nigde ne pominje kao namesnik Hristov ili nešto slično. Uprkos tome, franjevci su početkom četrdesetih godina XX veka pored Galilejskog jezera podigli ne veliki, ali lep hram Prvenaštvu (primatu) Petrovom, kojim je obuhvaćena stena "Mensa Christi", na kojoj je navodno Isus Petru poverio da bude glava crkve.[34]

Zašto Ignacije nedovoljno govori o Petru? Za mene, koji sam vrlo daleko od toga da dajem neke rangove kod apostola, Petar je svakako jedna izvanredno velika individualnost, čije delovanje ja mogu samo malo da naslućujem. Međutim, on je delovao u glavnom u Judeji i "među obrezanima" (Gal.2.8), a u Rimu po svoj prilici nikad nije ni bio. To se može zaključiti pored ostalog i iz spisa jedinog Petrovog (oko 10 do 67?) savremenog istoričara Tacita (oko 55 do 120). On - koji živi u Rimu - kaže da "negde postoji neka udaljena prljava ulica, da tu živi neka naročita sekta, da su to užasni ljudi i da među njima živi neki užasan duh, a koji sebe naziva Isus iz Nazareta i propoveda ljudima svašta, što ih podstice na sva moguća rđava dela.".[35] To je jedini istorijski pomen o Isusu iz I veka - oko 100 godina posle događaja u Palestini. Tacit ništa ne zna ni o Pavlovom delovanju u Rimu, a da je Petar spektakularno naglavačke obešen na za to specijalno napravljen krst, on bi to još i kao dečak čuo i zapamtio. Rimski dželati i da pitaju, akamoli da poštuju poslednju želju nekog nerimskog ribara! Takva se priča, međutim, vekovima priča! Od kad? Sem toga, takvo razapinjanje bi značilo da je Petrovo delovanje u Rimu bilo vrlo snažno - čak i na njegove protivnike, a Tacit o tome ništa ne zna i govori samo o Isusu koji "tamo negde" još uvek deluje; Petar za njega ne postoji, iako mu je bio savremenik i navodno neko vreme živeo u Rimu pored njega.

Zbog čega Ignacije zanemaruje Petra, a ističe pape kao namesnike Isusa Hrista? I šta znači to namesništvo, kad sam Isus Hristos nikoga za to ne određuje? Čak ni reči koje on s krsta upućuje majci i učeniku ne mogu se protumačiti tako da on Jovana određuje kao svog namesnika, već samo da se stara o Mariji (Jn. 19.26-27).

Kao prvi "namesnik" ili "zastupnik" Hristov na Zemlji proglašen je ili je sam sebe proglasio Grgur VII (1073-1085), sveti Grgur VII.[36] Pre njega su pape bile "namesnici Petrovi".

Taj izraz "namesnik Hristov" mnogi sigurno osećaju kao bogohulan. Jovan Krstitelj kaže da onaj "za mnom dolazi, kome ja nisam dostojan da odrešim remen na njegovoj obući" (Jn.1.27). A Isus Hristos za njega kaže: "među rođenima od žena nije se javio veći od Jovana Krstitelja" (Mt.11.11). Da li se Grgur VII i njegovi sledbenici pojavljuju kao veći od Jovana Krstitelja, pa mogu da budu čak i Hristovi namesnici? I to u carstvu koje nije njegovo? To je gordost zbog koje bi se mnogi pravi svetitelji užasno postideli.

No, ako to i ne bismo uzeli u obzir - da li je Ignacije znao da je sveti Grgur VII imao možda najuticajniji falsifikatorski ured u istoriji sveta, koji su vodili nećak pape Aleksandra II (1061-1073) Anselm de Lucca, kardinal Deusdedit, pa kardinal Gregor de Pavia?[37] Ako je takav svetac prvi uzeo ili dobio titulu namesnika ili zamenika Hristova, nju on svakako nije dobio od Hrista, koji je duh istine - mogao ju je dobiti samo od duha laži.

Ignacije možda nije znao za falsifikate Grgura VII, pa ni za one pre ni posle njega; možda ih je smatrao autentičnim. Međutim, iako je bio mali - rođen je l491. - za vreme pontifikata Aleksandra VI Bordžije (1492-1503), mogao je u zrelijim godinama da sluša o njegovom ponašanju. Takođe i o Juliju II (1503-1513). No sasvim sigurno je već kao dovoljno zreo slušao o Lavu X (1513-1521). On sam kaže da "je oduvijek bio odan čitanju knjiga svjetovnog sadržaja, najčešće viteških romana" i da je takve knjige tražio još prilikom oporavljanja od zadobijene rane, dakle kad je imao trideset godina[38] i da je još i tad želeo "da nastavi svjetovnu karijeru,[39] te da su ga u razmišljanjima "prekidale druge stvari i svjetovne misli".[40] To znači da do smrti Lava X on nije kroz život prolazio nezainteresovan za ono što se u svetu događa, te je morao i o tim papama slušati.

Ignacije dalje za sebe govori da je 1522. godine bio "Božiji vitez",[41] a da je od 1522. do 1523. bio u "Božijoj školi".[42] Za ovakvo izražavanje bi mnogi rekli da je bogohulno, a ja ću ovde reći samo da je to izraz užasne gordosti, gordosti koja vodi u zanesenost, u opijenost koja pomućuje razum i svest. A zatim "je pod punim dnevnim svjetlom primjećivao nešto kraj sebe".[43] To gledanje kraj sebe znači da je imao vizije - ne neko imaginativno duhovno gledanje. Takve vizije ne odgovaraju nikakvoj stvarnosti, one su posledica nečeg bolesnog u čovečijem organizmu. Kod Ignacija je to po svoj prilici posledica teške rane koju je zadobio 20.5.1521. pri opsadi Pamplone - jedva je ostao živ - posle čega je doživeo "obraćenje"[44] - praćeno gordošću! Takve vizije mogu biti i vrlo prijatne, te ih mnogi ljudi i veštački izazivaju raznim drogama, a kod nekih dolaze usled urođene slabosti organizma, a kod nekih kad tu slabost organizma svojevoljno izazivaju ili vrše posebne napore, kad se na to posebno snažno koncentrišu. Ignacije govori o takvim koncentracijama i naporima posle kojih "su mu dolazila velika prosvetljenja".[45] Ja ću i ovde da istaknem: prosvetljenja natopljena gordošću - ne skromnošću!

U svakom slučaju, preko vizija se ne dolazi do neke više duhovne stvarnosti, do istinskog saznanja o tome šta se u tim vizijama pokazuje, pa se i Ignacije pita da li ta prosvetljenja  dolaze "od dobroga duha".[46] Vizije u stvari oslikavaju unutrašnje procese u čoveku - duševne i telesne.

Iako nas obična čula često mogu prevariti, mi ipak pomoću njih dobijamo izvesne opažaje spolja, a za koje mišljenjem tražimo i često i nalazimo njima odgovarajuće pojmove iznutra. Na taj način saznajemo mi stvarnost. Da li je Ignacije posle obraćenja suviše zanemarivao ono što se njegovim običnim čulima pruža i usredsredio se više na svoje vizije, vizije koje su mu zamagljivale stvarnost? I koje su možda odraz njegovih želja i fantazije? Da li je on zbog toga potpuno zanemario, pa i izbrisao to što je slušao o razvratu i ubistvima koja su vršili papa Aleksandar VI i njegova deca? Da li mu se posebno dopalo to što je Julije II bio više ratnik, koji je i kao papa oblačio ratnu opremu i jurišao pri svojem vojevanju protiv Francuza, što je bio više ratnik nego sveštenik, a da ne poimnjemo i ženskaroš? Vitezu kakav je bio Ignacije to je moglo imponovati. A je li moguće da Ignacije nije znao da je Lav X homoseksualac i da je zbog svoje raskalašnosti prodavao kardinalske i druge položaje i oproštajnice grehova, jer mu javne kuće nisu donosile dovoljno prihoda, a protiv čega se Luter pobunio?[47] Da li se i Ignacije slagao s tim da su i te pape bile "namesnici Hristovi" i t.sl.? Ili i tu treba verovati u neko otajstvo, da nisu i takvi ljudi nepogrešivi u vođenju čovečanstva - kako je to prvo rekao sveti Grgur VII, a o tome dogmu doneo Pije IX 1870. godine?

Naravno da je sasvim moguće da i jedan razvratnik bude u jednom trenutku oruđe nekih viših duhovnih moći i da se preko njega i nešto dobro ostvari. Ali volja takvog oruđa je upotrebljena tada kao i volja one Ignacijeve mazge iz Montserrat-a. Ako to nije svesna odluka slobodne volje, onda takav posrednik ne može da bude namesnik, jer bi to značilo isto kao kad bi se za čekić reklo da je namesnik onoga čija se ruka njime služi. Namesnik može biti samo onaj ko u punoj svesti, razumski, misaonim odlukama - u mišljenju smo jedino potpuno budni - zastupa interese nekoga ko je ili odsutan ili nepunoletan ili malouman ili bolestan i time ometen u radu. Ako neko smatra da može biti namesnik Hristov, to znači da on ne nalazi Hrista u sebi, a takođe ni u drugima:

"Isus odgovori i reče mu: ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega." (Jn.14.23).

Iz ovoga izlazi da bi namesnik zbog odsutnosti Hristove mogao biti samo onaj ko njega ne ljubi i ne drži njegovu reč, pa se Hristos nije kod njega nastanio. O nepunoletnosti, maloumnosti i bolesti Hristovoj mislim da ni Grgur VII ne bi govorio. Sem toga, takav namesnik Hristov bi mogao biti samo u nekom carstvu koje Hristu ne pripada, iz kojeg je on izgonjen, u kojem on sam ništa ne može da učestvuje, pa je to preneo na nekog namesnika da u njegovo ime radi! Dakle, onaj ko ne ljubi Hrista i ne drži njegovu reč namesnik je u nekom carstvu iz kojeg je Hristos proteran, te on sad zastupa njegova prava! Da li bi se to moglo uklopiti i u Rimsko pravo? I ko je taj ko postavlja takve namesnike? Hristos sigurno ne! Čija su oruđa onda takvi "namesnici"?

Sem toga, ako takvo neko oruđe može da izvršava eventualno i tipično svete i tipično perverzne radnje - kako možemo razlikovati njegove postupke koji nisu tako sasvim tipički izraženi? Pa da ih prihvatamo ili odbijamo, da im se povinujemo ili usprotivimo? Da li po tome što se takav čovek u neku posebnu odoru obukao i stao na neko određeno mesto, recimo za katedru? Pa i ta odeća i katedra jesu čisto Ahrimanove varke! Ili time što su kod ljudi njegovo ponašanje i govor izazvali oduševljenje i prijatnost? To su opet ne Ahrimanove nego Luciferove varke! Ne treba se u tome zavaravati i bez budnog mišljenja se predavati nekoj nesvesnoj ili nepoznatoj volji. Ne treba odluku svoje volje prepustiti nekoj mazgi, kao što je to učinio Ignacije pri kolebanju da li da ubije onog Maura ili ne.[48]

* * * * * * *

Kako je Ignacije "tek 1553. počeo pripovedati svoj životni put",[49] dakle trideset godina posle svojih događaja "U Božijoj školi" u Mantresi (1522-1523), on je tad mogao pomenuti samo ono što mu se najdublje urezalo u dušu. On tu pominje da "njegov je um bio uzdignut iznad sebe tako da je vidio Presveto Trojstvo u obliku triju tipki na orguljama.[50] Zatim, "da vidi nešto bijelo i sjajno iz čega su dopirale neke zrake, i od čega je Bog načinio svjetlo".[51] Zatim, "nešto nalik bijelim zrakama koje su dopirale iz visine.[52] Dalje, "da je vidio jednu priliku koja je izgledala kao neko bijelo sjajno tijelo, ni preveliko ni premaleno, ali nije različivao duhove" i to "mnogo puta", pa "i našu Gospu na sličan način".[53] On zatim govori o prosvetljenju bez viđenja, pri kojem "je samo shvatio načela duhovnog života i stvari vjere i učenosti", da su pojedinosti bile brojne i "da je njegovo razumijevanje imalo silnu jasnoću", te "da je tom prigodom primio više nego u sve ostale šezdeset dvije godine života".[54] "Nakon toga prosvjetljenja", javilo mu se ono viđenje "sa mnoštvom očiju na sebi", a "koje mu se ranije često javljalo". "Došlo je do posve jasne spoznaje, uz koju je volja posve pristajala, da se radilo o sotoni", a to se i "kasnije pojavljivalo kroz dugo vrijeme".[55] Tu u Manresi "žestoka groznica ga je dovela na rub smrti, pa je mislio da će ispustiti dušu",[56] a u toku zime "žestoka bolest".[57]

Svi ovi kratki opisi ukazuju na to da je Ignacije stalno dobijao vrlo snažne vizije, a jednom i ono prosvetljenje "bez viđenja". One su bile tako snaže da su kod njega sasvim potisnule zdravo rasuđivanje o njima. Na primer, sagledavanje Presvetog Trojstva. To ispada kao kad bi jedna ćelijica u čovekovom organizmu - pa makar i krvno zrnce koje putuje kroz ceo krvotok - mogla da sagleda čitav organizam, pa čak i kad bi se izvadila iznad njega. Pa i to bi još bilo mnogo verovatnije nego mogućnost da čovek sagleda Presveto Trojstvo, koje je i bezvremensko i bezprostorno i nikako se ne bi moglo uporediti sa tipkama na orguljama. Nesrećnog Ignacija nije podstakla na razmišljanje o njegovim prosvetljenjima čak ni ona jasna spoznaja o sotoni. A kako je u toj jasnoj spoznaji "volja posve pristajala?

Spoznaja je ta koja se stiče mišljenjem, a samo u mišljenju je čovek potpuno budan. U osećanju je čovek u stanju kao kad sanja, a u volji kao kad spava bez snova - dakle nesvestan. Prema samom Ignaciju ispalo bi da on možda nesvesno doživljuje sotonu. S druge strane, ako mu je uz spoznaju volja posve pristajala, to bi značilo da mu se volja spojila sa čistim mišljenjem, a to bi upućivalo na intuitivno saznavanje, saznavanje u kojem nema obmana. Medutim, on ipak i dalje sistematski potiskuje svoju snagu rasuđivanja i radije verom prihvata ono što mu se iz njegovog bolesnog ili oslabljenog organizma i podsvesti izdiže i što doživljuje kao divne vizije. On ne nastoji na daljem razvoju tog stanja gde volja izražena u čistom mišljenju stiče saznanja.

O svom voljnom slabljenju svog organizma i sam Ignacije govori. On je živeo od prošnje i zanemarivao svoj izgled, a to je bilo vreme kad mu se pojavljivala prikaza u obliku "zmije prekrivene mnoštvom nekih predmeta koje su sjajile poput očiju" i koja mu je pričinjavala "zadovoljstvo i utjehu".[58] Tu prikazu on posle doživljuje sa drugim bojama kao sotonu jer "nema uobičajene lijepe boje".[59] Zašto to nije postaklo Ignacija da razumski proceni ili bar misaono da posumnja i u one ranije vizije koje su mu pričinjavale zadovoljstvo i utjehu? Da li on ni do tada nije čitao Pavlovu poslanicu Korinćanima:

"I nije čudo; jer i sam satana uzima vid svetlog anđela. Nije onda ništa veliko kad se i njegove sluge pretvaraju u sluge pravednosti; njihov svršetak biće po njihovim delima." (2 Kor. 11.14-15).

Ignacije govori dosta i o napastima koje su ga spopadale u tom asketskom životu.[60] Iako vrlo kratko opisane, čovek ostaje duboko potresen kad se u njih udubi.

Ignacije na samom početku svoje autobiografije kaže da je "bio odan taštinama svijeta", te "pun velike i isprazne želje da stekne slavu". On dalje kaže da je na njegovo navaljivanje zapovednik tvrđave Pamplone odbio predaju Francuzima "protivno mišljenju svih drugih vitezova", "jer im je bilo očito da ne mogu pružiti uspješan otpor". Kad ga je topovski "hitac pogodio u desnu nogu", "ostali su se predali Francuzima".[61]

"Sv. Ignacije je tek 1553. počeo pripovijedati svoj životni put, ali je to učinio u trećem licu", a završio ga je l555, dakle pred svoju smrt 1556. To se odnosi na njegov život od 1521. do 1538.[62] Ovde pada u oči da "Ignacije pripovijeda svoje uspomene"[63] posle drugog prekida zasedanja Tridentskog koncila. Prvo zasedanje ovog koncila bilo je između 13.12.1545. i 11.3.1547, drugo između 1.5.1551 i 28.4.1552, a treće posle Ignacijeve smrti, između 18.1.1562 do 4.12.1563.[64] Da li je to slučajno?

Sam taj Ignacijev način opisivanja u trećem licu odgovarao bi jednoj od vežbi koju preporučuje Rudolf Štajner: posmatranje nekadašnjih doživljaja svoje ličnosti i sebe kao doživljaje nekog stranca, kao da se to radilo o nekom drugom. Da li je i Ignacije došao do toga da je to važna vežba za duhovno školovanje - to meni nije poznato. I to bi pre mogao istražiti neki od jezuita. U svakom slučaju to ukazuje na Ignacijevo nastrojenje da objektivno opiše šta se s njegovom ličnošću događalo. No jedno je objektivno sagledavanje i opisivanje nečega a drugo je istinsko tumačenje i znanje o tome šta je to što se opažalo. Mi tačno možemo da opišemo kako izgleda nešto što vidimo u daljini ili u sumraku, te da zaključimo da to tu neki čovek sedi na steni, a kad se tome približimo da utvrdimo da je to žbun. Utoliko pre kod vizija, pa čak i kod imaginacija čovek može da ima objektivno sagledavanje slika, ali da ih pogrešno tumači, da ne zna da li pred sobom ima neko istinsko duhovno biće ili neki sopstveni proizvod koji mu se kao neko objektivno duhovno biće pojavljuje:

"Može čovek na primier imati skrivene sklonosti, koje ne dolaze do izražaja u životu zbog vaspitanja i karaktera; na duhovno-duševni svet one deluju; a ovaj dobija osobeno obojenje preko čitavog bića čovekovog, bez obzira koliko on o ovom biću sam zna ili ne zna."[65]

Ako stvarno želimo da budemo sigurni u svojim zaključcima o nekoj pojavi koju opažamo, mi moramo svojim mišljenjem da pokrenemo i volju da to na odgovarajući način ispitamo. Samo prepuštanje mišljenjem neprožetoj volji da nas dovede do saznanja istine nije dovoljno, jer nas ona  može dovesti do još veće zablude. Na primeru onoga žbuma - sama nesvesna volja nas može navesti da se od njega još više udaljimo ili da ga izdaleka zaobiđemo, a ne da mu se približimo.

Ovde treba takođe naglasiti da volja koja nije prožeta našim sopstvenim čistim mišljenjem u stvari i nije naša volja, te da se o takvoj volji ne može govoriti ni da li je slobodna ili ne. Takva volja koja deluje u ili preko naše telesne organizacije jeste slična onoj koja deluje u satnom mehanizmu ili u nekom drugom automatu.

Ignacije je nedovoljno upotrebljavao svoje mišljenje za proveravanje onoga u šta veruje, jer je to primio iz autoriteta katoličke crkve, a nije ga upotrebljavao ni za ono što on sam treba da čini. Pa i u tim svojim kasnijim kazivanjima on ne govori da li je takav njegov stav bio ispravan i da li je "taj vitez" ili "hodočasnik" ispravno u raznim situacijama postupao. Naravno da je razlog za to po svoj prilici bio samo to Ignacijevo nastojanje na objektivnim opisivanjima, koja bi svakako bila pomućena unošenjem nekog moralisanja, te i ja ovo navodim samo kao konstataciju činjenice, a ne zato što bih smatrao da je on to drukčije trebalo da pripoveda.

On o svemu tome govori - može se reći - sa nekog fatalističkog stanovišta, te da taj "Božji vitez" često u sudbonosnim trenucima nije radio po svojoj volji, nego da ga je na to navodila neka druga volja, kojoj je bio potčinjen i predan, on u svemu tome oseća i delovanje sudbine ili karme. Toj drugoj volji su se preko njegove neosvešćene volje pokorili i njegovi saborci u Pamploni. Tek kad mu je Ahriman topovskim đuletom polomio kosti, on se malo trgao od uticaja Lucifera, koji ga je podsticao na ludu hrabrost, te je osetio da postoji i još jedan moćan bog.

To trajno oštećenje noge njemu je verovatno došlo kao pomoć iz duhovnog sveta, zato što možda još kao dečak od osam ili devet godina nije primio potrebne i odgovarajuće moralne impulse. I to je nešto, u šta se ja ovde ne mogu upuštati, pogotovu što ne raspolažem nikakvim podacima o njegovom ranijem životu.

* * * * * * *

Ovde treba napomenuti da je u Ignacijevo vreme bilo vrlo, vrlo malo ljudi koji su nešto znali i mogli da prave razliku između ona dva zavodnika čovekova. Dok Ahriman čoveku stvara iluziju da ne postoji ništa duhovno, već samo svet koji se čulima može opažati i time ga vezuje za materiju, Lucifer ga mami da život na Zemlji potpuno prezre i da stupi u njegovo duhovno carstvo, ne u Hristovo carstvo istine, nego u njegovo carstvo mašte. No ni Ahriman ni Lucifer sami po sebi nisu nikakvo zlo. Zlo je samo ako čovek iz svoje slobode njihove snage i ono što iz njih proizilazi upotrebi na pogrešan način i tamo gde im nije mesto. Pa i vatru čovek može da upotrebi i da bi skuvao ručak za svoje bližnje, a i da im zapali kuću, a ona sama po sebi nije ni dobro ni zlo. Od Lucifera dobijenu maštovitost i oduševljenje čovek može da upotrebi za stvaranje umetničkog dela i predano pomaganje bližnjima, a može i za osvajačke pohode i za izmišljanje sredstava za što efikasnije ubijanje. A Ahrimanov svet iluzija može čovek da iskoristi za izoštravanje svog zdravog razuma i ostvarivanje svoje slobode, a može i za neumereno zadovoljavanje svojih telesnih potreba, nagona i žudnji, a takođe i za uskraćivanja tuđih radi zadobijanja vlasti nad drugima.

Hristos je onaj "put" - kako je ovde u motu navedeno - koji snage i Lucifera i Ahrimana drži u ravnoteži i s ljubavlju ka dobru usmerava, i "istina" kojom se i ti drugi duhovi prepoznaju kao i sve drugo što postoji a onda i "život" za one koji su primili Hrista odnosno koji su iz svoje slobode odabrali da idu tim njegovim putem i da se ispunjavaju istinom. A Antihrist ili Sorat je onaj duh koji i snage Lucifera i snage Ahrimana usmerava u suprotnom pravcu - ne u Hristovom, te zavodi ljude da ih upotrebe na neispravan način i na pogrešnom mestu, navodi ljude da se pokoravaju nekoj otuđenoj i besvesnoj volji, da se predaju svojim nagonima, svojim strastima čulnosti i da zaborave duh, da potpuno srastu sa fizičkim, sa čulnošću Zemlje, pa time i da se vrate u životinjsku grupnost, da izgube svoje ja - a to je "druga smrt" (Ot.J.20.14 i 21.8).

Pošto je čovečanstvo toliko palo u čulnost i izgubilo vezu sa duhovnim svetom da ono samo ne bi imalo snage da se iz toga izbavi, sišao je Hristos kao "Reč" kroz koju je sve postalo (Jn.1.1-5) - kao "Spasitelj" - u telo Isusa iz Nazareta, pa je svojom žrtvom na Golgoti svim ljudima bez razlike pružio mogućnost da se oslobode od svoje okorelosti u ja i egoizmu. Tom žrtvom je Hristos svakom čoveku dao impuls za uzdizanje u duhovni svet, mogućnost za svesnost u duhovnom svetu, svesnost i bez svesti upaljene na materiji, te mogućnost da kao slobodno biće sa svojom sopstvenom slobodnom voljom razvija svoj etički individualizam oslobođen od nasleđa po krvi, te da pomoću svoje moralne fantazije  ostvaruje svoje čoveštvo i zadoblje večni život. No, za razliku od zavodnika - Hristos ne vrši nikakvu prinudu niti mamljenje nego svakom čoveku ostavlja potpunu slobodu da sam izabere ili njegov put ili Antihristovu stranputicu, pri čemu ipak Hristova ljubav za ljude nikad i ničim neće biti umanjena. On izričito kaže:

"I dozvavši narod sa svojim učenicima reče im: ko hoće za mnom da pođe, neka se odrekne samoga sebe, pa neka ponese krst svoj i ide za mnom." (Mk.8.34)

* * * * * * *

Kao što je već rečeno, u Ignacijevo vreme je bilo vrlo malo ljudi koji su o tome nešto znali i umeli da razlikuju i te zavodničke duhove i njihove pomagače. Pogotovu što je još 869. godine rimokatolička crkva donela dogmu da čovek i nije nikakvo duhovno biće, nego da ima samo telo i dušu, u kojoj se samo manifestuju neke pojave slične duhu, a 1054. i konačnu dogmu o tome da Sveti Duh proizilazi "i iz Sina" - "filioque". Kad se uzme u obzir i bezbroj falsifikata koji su sa crkvenim autoritetom šireni i nametani čak i vrlo učenim vernicima, onda nije nikakvo čudo što je i Ignacije zaveden i uhvaćen da se sa svim fanatizmom bori za širenje Rimske imperije i njene aveti koja je uzimala razna obličja i imena - kako crkvena tako i državno-politička i privredna. Nesrećnom Ignaciju je na neki način sugerisano da ne sme da misali o onome što mu se iz crkvenih krugova saopštava, a još manje da sme po nekoj svojoj sopstvenoj volji da postupa i da to ispituje sopstvenom savešću, a za to bi morao upotrebiti mišljenje. To je on naravno pri osnivanju jezuitskog reda preneo i na druge.

Simptomatična za to je njegova ranije pomenuta "Rasprava sa Maurom", kad je imao 31 godinu. U putu za Montserrat s jednim Maurom došao je Ignacije "i na razgovor o Našoj Gospi. Maur je rekao kako mu se čini da je Djevica i mogla zanijeti bez muškarca, ali da nije mogla ostati djevicom u toku poroda."[66]

Pošto ga nije mogao ubediti, a Maur je svoju mazgu poterao brže i umakao:

"U njemu se pojavilo ogorčenje prema Mauru, a izgledalo je da je i on pogriješio zato što mu je dopustio da o Našoj Gospi govori onakve stvari, a bio je dužan braniti njezinu čast. Htio je da pronađe Maura i da mu zbog onoga što je rekao dadne nekoliko udaraca bodežom."[67]

Onda je odlučio da na jednoj raskrsnici mazga sama krene ili putem ka selu, gde "će pronaći Maura i probosti ga" ili "glavnom cestom". No: "Gospodinu se svidjelo da mazga ne skrene na seosku cestu".[68]

Iz ovog kazivanja Ignacijevog izlazi sledeće. Prvo, njegova potpuma zbrka u mišljenju i zanesenost, kojom on - naravno nesvesno - spušta "Našu Gospu" na nivo neke njegove dame, kojoj je odan i čiju čast je kao vitez dužan da brani! I to kao "Božji vitez" - bodežom! Pri tome on uopšte ne razmišlja da bi ubijanjem Maura radi odbrane njezine časti on Našoj Gospi naneo najveći mogući bol. Tolika odanost Mariji, a toliko njeno unižavanje! Neki dobri duh ga je ipak preko volje mazge spasao od tog zločina. A to je sad ono drugo: Ignacije ne donosi odluku svojim mišljenjem, nego time što je svoju volju potčinio volji koja deluje preko volje mazge - bez obzira kako mi tu volju zamišjali!

Ovo nikako ne treba uzeti u nekom podsmešljivom smislu nego samo slikovito. Jer još od Srednjeg veka postoji običaj da čovek u nekoj posebnoj životnoj situaciji traži odgovor time što nasumce otvori Sveto Pismo i iz prve rečenice na koju mu padne oko traži razjašnjenje. Taj isti stav i način postoji i dan-danas u raznim vidovima. Tu bi spadalo i to što se sad radi izvlačenjem loza za lutriju ili u sportskim kladionicama. To sve možda i ima neko opravdanje. No bez obzira na to, ovaj stav Ignacijev ukazuje da se on plaši slobodne odluke svoje volje. On svim silama nastoji da od sebe načini neki moralni automat odnosno da se ne oslobađa od moralnog automatizma, automatizma koji je u njega ugrađen nasledstvom, vaspitanjem i drugim, on ne nastoji da se od svega toga oslobodi i da tako postane slobodno biće. To je stav koji ima strahovite posledice. Šta više, Ignacije izričito i kaže, a to se navodi u poglavlju "Misli sv. Ignacija":

"Više treba ceniti odricanje vlastite volje nego uskršavanje mrtvih."[69]

Pitanje upotrebe volje je vrlo delikatno i mora se bliže izložiti. Takođe i pitanje šta je to "vlastita volja" i da li se nje uopšte može odreći? Ovaj iskaz Ignacijev sam sebi protivreči, kao i Ničeovo "Ništa nije istina" ili kasnije varijante "Sve je relativno", "Svako ima svoju istinu" itd. Te parole imaju isto toliko smisla kao kad se kaže "drveno gvožđe" ili "ćoškasti krug". Odricanje je svakako jedan čin volje, pa se postavlja pitanje; da li se vlastitom voljom može odreći vlastite volje? Jer to je isto kao i ono: "kako može satana da izgoni satanu?" (Mk.3.23). Međutim, to je jedna od 33 nabrojanih Ignacijevih misli, u kojima neke izričito daju uputstva kako i na šta treba usmeravati svoju volju, a neke makar samo posredno! A na jednom mestu on kaže:

"Sedamnaesto pravilo. Isto tako ne smijemo previše govoriti i isticati toliko milost da se ne izrodi u otrov koji će uništiti slobodu volje. Može se ipak raspravljati ... ali ... da to ne bude na štetu dobrim djelima i slobodnoj volji ili da se do njih ništa ne drži."[70]

To je velika Ignacijeva zbrka u mišljenju. Neko će možda reći da je to Ignacije samo u nekoj alegoriji iskazao, a što je drukčije mislio. No tu tek leži opasnost, jer razni ljudi mogu istu alegoriju na razne načine protumačiti, a sam Ignacije zahteva jedinstvenost u ponašanju, koja je nemoguća ako se ista stvar razlicito tumači:

"Tri su pouzdana znaka prave redovničke kuće: Točno držanje klauzure, čistoće i šutnje."[71]

I ovde se takođe može postaviti pitanje: Da li je to čin slobodne volje da se čovek odriče slobodne volje time što se tačno drži nekog propisa koji je neko drugi dao?

Zbog toga treba jasnije sagledati i shvatiti šta je to volja.

* * * * * * *

Volja se u čoveku manifestuje tako da je za čoveka u najvećoj meri nesvesna, nije mišljenjem osvešćena i sa mišljenjem stopljena. Nje čovek postaje svestan tek kad dobije predstavu o nekom njenom ispoljavanju, a sam proces njenog delovanja mu ipak ostaje nesvestan. Kad čovek pruži ruku da bi dohvatio neki predmet, on taj pokret opaža, ali ne opaža delovanje te volje koja je i kako pokrenula mišiće ruke. Čovek takođe ne opaža ni delovanje volje u njegovom organizmu kad vari hranu ili kad iz vazduha prima kiseonik ili pri lučenju žlezda ili pri pokretanju krvotoka, dakle uopšte pri izmeni materija. On je ne opaža niti njome svesno upravlja ni pri trzanju ruke kad se opeče. To su sve instinktivne voljne radnje vezane za čovekovu telesnu organizaciju i ustrojstvo, a kojih je čovek potpuno nesvestan i kojima ne može da upravlja sem u izvesnoj meri pomoću naročitog okultnog školovanja. U to bi spadale i voljne radnje, koje neki nazivaju slučajem, neki sudbinom ili karmom, kad nešto čoveka navede da zakorači tamo gde će ga neka nesreća pogoditi ili ga iz nepoznatih razloga zaustavi te tu nesreću izbegne.

Nešto svesnije su voljne radnje koje dolaze iz čovekovog nagona - iz životnih nagona, a njima čovek zbog toga donekle može i da upravlja. Kad je žedan, čovek ne mora da se napije vode iz prve bare nego može da se bar neko vreme uzdržava dok ne dođe do čistog izvora. Takođe može da uzdrži disanje da bi zaronio u vodu itd. Tim životnim nagonima čovek može da upravlja do izvesne mere, a u ekstremnim slučajevima oni će pokrenuti čovekovu volju čak i da se napije vode iz prljave bare. Ako tim nagonima može da upravlja, on uvek prvo mišljenjem stvori neku predstavu o tome šta će mu više prijati i kako će to ostvariti.

Zadovoljavanje životnih nagona izaziva osećaj prijatnosti, a nezadovoljavanje osećaj neprijatnosti, te su i to takođe pokretači čovekove volje - naravno podsvesni. Ako se u načinu i sredstvima za zadovoljavanje tih nagona toliko uživa da se upotrebljavaju i preko mere dovoljne za zadovoljavanje životnih potreba, onda se tu već radi o strastima koje se pokazuju u jednom višem članu čovekovog bića, u njegovom "duševnom telu" ili duši, a samim tim je tih strasti čovek svesniji, čovek može o njima da misli i više može da svojom voljom njih zadovoljava ili suzbija. U to bi onda spadalo i uzimanje supstancija koje nisu potrebne za održavanje čovečijeg organizma, kao na primer alkohol, duvan i drugo. Za razliku od životinja, čovek može imati i druge strasti kojima se svom svojom dušom odaje: umetnost, nauka, sportska nadmetanja, kockanje, zgrtanje novca, vladanje a i potčinjavanje drugima, osvetoljubivost i drugo. Te strasti su kod više razvijenih ljudi mnogobrojnije i oplemenjenije, te se obično i ne nazivaju strastima. Zato se u to može donekle ubrojati i borba za unapređenje kulture, uljudno ponašanje, dobročinstvo itd. - bez obzira kako to neko zamišlja. Za razliku od životinja čovek može imati i izvesna osećanja ili nastrojenja, koja ga mogu podsticati na izvesne samo donekle kontrolisane voljne radnje: stidljivost, gordost, saosećanje, kajanje, vernost, ljubav, osećaj dužnosti i drugo. Tu dakle čovek može više da upravlja svojom voljom, ali teško da može da zna, da je potpuno svestan razloga zašto tako nešto čini, jer to mogu biti posledice vaspitanja, podneblja, naroda u kojem je rođen i drugog. Zbog toga mnogi smatraju da čovek nema uopšte slobodnu volju, da se njemu samo čini da je sam iz svoje slobode odlučio da nešto u tom smislu radi. I to je u velikoj meri tačno.

Rudolf Štajner o tome kaže:

"Ne radi se o tome da li ja neku donetu odluku mogu da izvršim, nego kako ta odluka u meni nastaje.

Ono čime se čovek razlikuje od svih drugih organskih bića, zasniva se na njegovom razumskom mišljenju."[72]

U stvari - kako se iz gornjih opisa voljnih delatnosti vidi - čim se čovek uzdigne iz neposrednog zadovoljavanja čisto animalnih požuda, razlozi za pokretanje volje su uvek prožeti mislima, na primer o bistrom izvoru i drugom. Čovek mora imati predstavu o tome šta će uraditi, a tu predstavu može on sam svojim mišljenjem stvoriti samo na osnovu dosadašnjeg iskustva. Ukoliko tu predstavu njemu neko drugi daje i on je prisvaja kao podsticaj za pokretanje svoje volje, on je - bar u tom slučaju - samo njegovo oruđe, a ako se isključivo tom drugom pokorava on postaje njegov rob. A ako je još dao i zavet da će se nekom drugom redovno pokoravati, on postaje njegov robot; pogotovu ako još i svoje mišljenje isključi, svoje mišljenje stečeno na svom sopstvenom iskustvu, te prihvati mišljenje nekog drugog, mišljenje koje dolazi iz tuđeg iskustva. Međutim, po Ignaciju:

"Koji poglavarevu zapovijed izvršuju izvanjskim činom ali nerado i ne slažući se s njegovim mišljenjem, ti treba da se ubroje među robove najniže vrste."[73]

To je užasna tragika Ignacijeva!

Ovaj Ignacijev stav jeste u stvari potpuno razgrađivanje individualnosti i padanje u grupnost, u grupnost koju predvođi taj poglavar ili - :bolje - neko ko se tim poglavarom služi da preko njega vodi tu grupu, a taj neko je  sam čulno neopažljiv i deluje preko autoriteta koji je on - to duhovno biće - dao  tom poglavaru, a da sam poglavar toga nije ni svestan. Čovek postaje rob volje nekoga apsoluta - bez obzira kako ga on zamišljao i ko je u stvari taj apsolut, ako on sopstveno mišljenje ne upotrebljava za pokretanje svoje volje. Taj apsolut onda i u  njegovim svesnijim i opažljivim radnjama deluje na isti način kao i ona volja delatna u čovekovim instinktima i nižim nagonima - pa će se čovek tad napiti vode čak i iz one prljave bare. Takav čovek postaje ili ostaje da bude samo jedan bezmoralni automat ili točkić u časovniku koji je neko nepoznati konstruisao i navio.

Opažaje koje čovek preko svojih čula prima spolja on svojim mišljenjem povezuje sa pojmovima koji mu dolaze iznutra i to je u stvari saznavanje stvarnosti. Pri tim opažanjima u čoveku nastaju i subjektivna osećanja prijatnosti ili neprijatnosti:

"Mišljenje i osećanje odgovaraju dvostrukoj prirodi našeg bića, koju smo već spomenuli. Mišljenje je element kojim učestvujemo u opštem zbivanju svemira; osećanje je ono čime se možemo povlačiti u uskost sopstvenoga bića.''

''Naše mišljenje vezuje nas sa svetom; naše osećanje vraća nas u nas same, ono tek nas čini individuom."[74]

U osećanju imamo odnos objekta prema subjektu, a u volji individualni odnos sebe samih prema objektivnome. Ako čovek ne radi iz svoje sopstvene ljubavi prema tom činu, nego prema nekom moralnom propisu ili propisima koje mu drugi daje, on je tad samo neki moralni automat, gubi svoju individualnost. Volja koja kroz njega tad deluje slična je volji koja deluje u njegovim nagonima, a koje on nije dovoljno ili skoro nikako svestan. Potčinjavanje bilo kakvom autoritetu uz odbacivanje sopstvenog mišljenja zasnovanog na saznavanju dela stvarnosti stečenog preko sopstvenog ustrojstva i uz odbacivanje ljubavi prema činu koji smo sami izabrali - to je ropstvo najniže vrste! To je gubljenje individualnosti i vraćanje u grupnost, ali sad ne u grupnost svoje porodice, narodnosti, rase, pola, zatim države, religije, školovanja, pa i mesta i vremena u kojima živimo itd., nego u grupnost koja se stvara oko tog autoriteta, u grupnost u koju je i taj poglavar pao.

Iz onih prvih grupnosti se čovek postepeno izdvaja i individuališe, a prihvatanje i povinovanje bilo kakvom autoritetu jeste obrnuti proces: utapanje u neku neprirodno obrazovanu grupu i ponovno, sad malo drukčije dezindividualisanje. To je vraćanje u neko stanje slično onom prirodnom iz kojeg čovek izrasta i koje odbacuje primanjem Hrista prema motu datom za ovo poglavlje, slično ali ne isto. To je rađanje one zveri i spajanje s njom, a o kojoj Jovan kaže:

"I videh zver kako izlazi iz mora, koja je imala deset rogova i sedam glava, a na njenim rogovima deset kruna i na njenim glavama bogohulna imena." (Ot.Jn.13.1)

A malo zatim:

"Ako ko ima uho neka čuje. Ko u ropstvo vodi i sam će u ropstvo otići; ko bude mačem ubijao, mora i sam od mača da pogine. Ovde je istrajnost i vera svetih." (Ot.Jn.13.9-10)

Bogohulna imena su upisana, jer su takvi ljudi odbili da se razvijaju kao slobodna i individualna bića i da kao takva i oni učestvuju u stvaranju nečeg novog, novog iz sebe samih a ne da budu pretvoreni u oruđe neke grupe - "zveri".

Novo stvaraju ljudi koji su primili Hrista kao put, ispunili se delom kozmičke istine prema svojem individualnom ustrojstvu i iz tog saznavanja stvarnosti i u okviru njene zakonitosti stvaraju nešto iz čiste ljubavi prema tome što ostvaruju; time sa Hristom vaskrsavaju i stiču život. Naravno da do toga oni tek treba da se probijaju tako, da iz čistog mišljenja, iz mišljenja koje oni sami iz svoje volje - koja se tad u stvari stapa sa čistim mišljenjem - da oni moraju prvo da žele, da iz tog čistog mišljenja koje nije vezano za čulnost, koje nije nikakav organski proizvod, koje to organsko potpuno potiskuje, da oni sami iz svoje fantazije prvo stvore predstavu o tome što će ostvariti. To je po božanskoj promisli opredeljenje čovekovo, to je smisao onoga:

"Ja rekoh: bogovi ste." (Jn.10.34)

To podrazumeva da čovek mora upotrebljavati mišljenje, da svojim mišljenjem, koje je iz univerzalnog izdvojeno, na osnovu svojeg ustrojsva i svojih stečenih znanja i poznavanja istina stvori svojom maštom predstavu o tome šta on želi ostvariti, te da iz svoje ljubavi prema tom činu pokrene svoju volju - volju kao delatan element čistog mišljenja - i da on sam oseti radost kad to delo izvrši. To je stvaranje nečega novog. To je božansko stvaranje, stvaranje iz ničeg.

* * * * * * *

No, nesrećni Ignacije se svim silama bori protiv sopstvenog mišljenja, te u "Pravila da osjećamo s crkvom" pored ostalog kaže:

"Trinaesti pravilo. Da uvijek ostanemo pri istini, treba da za ono što nam se čini bijelim uvijek smatramo i vjerujemo da je crno ako tako izrekne crkveno poglavarstvo, u tvrdoj vjeri da je između Krista, našega Gospodina, Zaručnika, i sv. Crkve, Zaručnice njegove, isti Duh, koji nama ravna i upravlja na spasenje naših duša. Po istom, naime, Duhu i našemu Gospodinu, koji je dao deset zapovijedi, upravlja se i ravna sveta naša mati Crkva."[75]

Međutim, pošto se odrekao mišljenja, prihvata se Ignacuje slepe vere u ono što mu izrekne "crkveno poglavarstvo", verujući da preko tih ljudi govori uvek "isti Duh", a koji nadahnjuje uvek  "na spasenje naših duša". Pri tome on čak ne sme ni da misli o tome da li se to sa Svetim Pismom slaže ili ne, te da eventualno - pošto više veruje crkvenom poglavarstvu - kaže da je Sveto Pismo pogrešno, čak i onako kako ga je preveo Hijeronim a i onakvo kako ga on nije preveo. Posebno da se raspravi sa Pavlovim poslanicama i da Pavla proglasi jeretikom, jer Pavle na primer, na suprot njemu i crkvenom poglavarstvu, kaže:

"Duhovni čovek pak rasuđuje o svemu, a njega niko ne prosuđuje." (l.Kor.2.15)

"Zašto da tada savest sudi mojoj slobodi?" (l.Kor.10.29)

"Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će u Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: kao prvenac Hristos, zatim oni koji Hristu pripadaju - prilikom njegovog dolaska, onda dolazi kraj, kad preda Carstvo Bogu i Ocu, kad uništi svako poglavarstvo, svaku vlast i silu." (l.Kor .15.22-24)

"A svako neka ispituje svoje delo, ..." (Gal.6.4)

"... da Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave, dade vama duha mudrosti i otkrivenja ... shodno delotvornosti njegove silne moći, čije je dejstvo pokazao na Hristu kada ga je vaskrsao iz mrtvih i posadio sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog poglavarstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i nad svakim imenom koje se naziva ne samo na ovom svetu nego i u budućem. I sve je pokorio pod njegove noge, a njega je dao Crkvi za glavu više svega; ona je njegovo telo, punoća onoga koji sve ispunjava u svemu." (Ef.1.15-23)

"Pazite da vas ko ne zarobi filozofijom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu. Jer u njemu telesno obitava sva punina Božanstva, a vi ste puni u njemu, koji je glava svakog poglavarstva i vlasti. ... oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv vas i uklonio je prikovavši je na krst. On je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu." (Kol.2.8-157

Ja ovde prvenstveno navodim Pavla, jer je on u ukazivanju na zavodnike određeniji od evanđeljista i drugih. On vidi više grupa, više vrsta zavodnika. Pod poglavarstvima on podrazumeva ona bića koja Rudolf Štajner naziva luciferskim, pod vlastima ahrimanskim, a pod silama asuraskim. To su tri glavne grupe zavodnika koji na određene načine deluju na čoveka, ali Pavle Efescima ukazuje da ih ima još - teško je svima dati odgovarajuće ime; a teško je tome svemu tačno i dati neko ime, za sve te bogove "koji po prirodi to nisu" (Gal.4.8) - kako je to ranije navedeno.

Za razliku od evanđelista, koji Hristov dolazak i delovanje u ljudskom telu opisuju inspirativno - mada sa raznih stanovišta - Pavle nastoji da to i razumski objasni, čak i za buduće naraštaje, da im bude jasno. A u tome treba baš i tražiti razlog zašto se iz izvesnih krugova - koji odbacuju mišljenje i priklanjaju se verovanju u ono što im njihova poglavarstva i vlasti govore - zašto se iz takvih krugova poslednjih decenija napada to kako ga oni zovu "Pavlovo hrišćanstvo". Time se u stvari napada sam Hristos, a pod inspiracijom onih duhova koje Pavle označava kao sile.

U vezi sa ovim treba istaći da je ovaj moj stav u potpunoj saglasnosti s onim što je i Joseph Alois Ratzinger dan pre smrti Jovana Pavla II u svojoj "Adress on Christianity as the Religion according to Reason" naglasio;

"Od početka je hrišćanstvo sebe razumevalo kao religiju Logosa, kao religiju saglasnu s razumom..."

Pri tome dakle još kao prefekt Kongregacije za doktrinu vere, sadašnji papa Benedikt XVI istakao je:

"U tako potrebnom dijalogu između laika i katolika, mi katolici moramo vrlo brižljivo ostati verni ovom osnovnom pravcu: da živimo u veri koja dolazi od Logosa, od kreativnog razuma, a koja je zbog toga dakle otvorena za sve što je zaista racionalno."[76]

Ja bih ovde skrenuo pažnju i još na jednu finesu Ratzinger-ovog izražavanja, a s kojom se i ja slažem, iako bih se o tome drukčije izrazio. Hristov silazak u ljudsko telo dogodio se u vremenu kad je čovečanstvo prolazilo fazu razvoja razuma, pa je za takvo stanje razvoja i Pavle pisao. To je bila religija saglasna s razumom. Od XV veka je čovečanstvo ušlo u fazu razvoja svoje duše svesti. Tu sad dolazi do izražaja taj kreativni razum - kako se Ratzinger izražava. Nije više dovoljno da se ta misterija na Golgoti samo razumski prima, potrebno je da čovek iz tih saznanja i kreativno deluje u svetu. Duhovni svet se povukao i prepustio ljudima da sami sobom upravljaju i ne prema nikakvim tradicijama i šablonima. A tu je sada nastala i potreba da se laička usmerenost ka čulnom svetu i spoljašnjim naukama poveže sa onim što je još sačuvano kao verska znanja, a što se u stvari pretvorilo u čista verovanja - bez znanja. Treba naučno istraživati i duhovni svet i iz tih znanja crpsti impulse za ispravan rad i u čulnom svetu, za uređenje ispravnih međuljudskih odnosa, kreativnim razumom spasavati sadašnju kulturu od propasti.

Tome se suprotstavljaju izvesni krugovi i tajne ili polutajne organizacije koje su pored ostalog izmislile i "Pavlovo hrišćanstvo". Ko su i kakvi ti krugovi - to bi pre mogli da otkriju i obelodane neki članovi jezuitskog reda, jer lakše to mogu da utvrde nego ja. Međutim, ako bi Ignacije sada bio ponovo inkarniran, on bi sigurno imao isti stav kao i ja sada. A i on bi i taj zadatak članovima reda postavio.

Nekome se to može učiniti kao smela tvrdnja, ali ja smatram da imam dovoljno osnova da to tvrdim; i Ignacije je u međuvremenu evoluirao i shvatio greške koje je nekad činio, te uvideo njihove katastrofalne posledice još i zbog zloupotrebe njegovog pogrešnog učenja.

U svakom slučaju ne samo u Pavlovim poslanicama, nego i u evanđeljima se govori o vladarima koje treba savladati:

"A Isus ih dozva i reče: znate da vladari naroda gospodare nad njima i velikaši ih tlače. Među vama da ne bude tako; nego koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi, ..." (Mt.20.25-26, slično Mk.10.42-43)

"A on im reče: gledao sam satanu kako je pao s neba kao munja. Eto, dao sam vam vlast da stajete na zmije i skorpije - i ništa vam neče nauditi." (Lk.l0.l8-19)

"Sad je sud ovome svetu. Sad će vladar od ovoga sveta biti izbačen napolje; ..."(Jn.12.31)

"Jer ako ne odem, pomagač-utešitelj neće doći do vas; ako pak odem, poslaću vam ga. I kada on dođe, dokazaće svetu ... u pogledu suda - što je vladar ovoga sveta osuđen." (Jn.l6.7-11)

Sve vladare treba savladati, jer:

"Hristos nas je oslobodio za slobodu." (Gal.5.1)

Hristos nas je oslobodio time što:

"... saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32)

A zašto se Ignacije poziva na "deset zapovijedi" Mojsijevih? Kad:

"Zakon i proroci su bili do Jovana; od tada se propoveda evanđelje..." (Lk.16.16) i:

"A sad smo oslobođeni od zakona, pošto smo umrli onome koji nas je potčinjavao, tako da sad služimo u novom duhu, a ne u starom slovu." (Rim.7.6)

"... Jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro." (Gal.2.21)

* * * * * * *

Ovo gore navedeno "Trinaesto pravilo" je izvanredno sadržajno, te ga treba i još bliže analizirati.

Sem tog neposrednog gušenja sopstvenoga misljenja - na osnovu sopstvenoga iskustva - ovde su slikovito iskazane i druge stvari. Slikovit način ima veliku, čak i sugestivnu snagu da se nešto izrazi. Ta snaga dolazi otuda što se u tako nekoj slici sažeto obuhvata nešto što bi se inače sa mnogo reči moralo opisati. Ja na to ovde posebno skrećem pažnju, posebno iz tog razloga što i ja više puta upotrebljavam takve slike (na primer onu o bari), a nikako mi nije namera da sugestivnio delujem, nego samo da se sažeto izrazim. Odbrana od takve eventualne slikovite sugestije jeste kad čovek tu sliku svojim razumom rasčlani i razjasni, da o njoj misli a ne da je samo nekim osećajem primi. To utoliko pre, što čovek neku sliku može i na osnovu svojih predrasuda da pogrešno protumači. Čak i onaj ko takvu sliku daje može neki put misliti da njome nešto drugo iskazuje, a ne ono što ta slika stvarno drugima govori.

Tako i kad Ignacije govori o crkvi, on svakako misli na rimokatoličku crkvu u najpozitivnijem smislu. Međutim - kako se on izražava - ako je ona "Zaručnica." Hristova i on njen "Zaručnik" to znači da oni nisu spojeni, da venčanje i spajanje tek u budućnosti treba da dođe. Sem toga, da su Hristos i crkva na neki način istog ranga, a ne samo izdvojeni; ili bar približno istog ranga - ako se vratimo u doba patrijarhata. No po Pavlu je - opet slikovito dato - Hristos "glava" crkve a ona njegovo telo; sem toga i "glava svakog poglavarstva i vlasti" a koje je "razoružao", "osramotio" i "pobedio" - kako je to malo pre navedeno. Iako Ignacije to možda tako nije mislio, tj. da Hristos i crkva nisu spojeni, te da je crkva istog ranga kao i Hristos (ili skoro istog ako se vratimo u Stari Zavet), on je - ili neki duh preko njega - to stvarno izrekao. Možda je to preko njega izrekao baš onaj duh:

"Duh, koji nama ravna i upravlja na spasenje naših duša."[77]

Ako Ignacije tu nije odstupio od stava svog crkvenog poglavarstva, onda to znači da rimokatolička crkva nije telo Hristovo nego nešto sasvim drugo, a što će posle spajanja sa Hristom poroditi nešto sada još nedefinisano.

I ovo je jedan od razloga za moju tvrdnju, da bi Ignacije u današnjoj inkarnaciji, posle možda dva mučna boravka u duhovnom svetu imao isti stav kao i ja. To što se tada odricao sopstvenog mišljenja ne znači da on po prirodi nije bio čestit čovek, sa plemenitim osećanjima i težnjama, takođe i sa devocijom prema istini, iako nije razumeo tačno šta to znači i kako tu istinu treba tražiti.

Ja bih ovde istakao i Ignacijev iskaz da je taj "isti duh između Krista ... i sv. Crkve". Taj Duh preko Ignacija ne samo što kaže da crkva i Hrist nisu spojeni, nego i to da se on - taj Duh -  nalazi između njih. To treba doslovno primiti i shvatiti! Jer to je:

"... Duh(a) istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje ..." (Jn. 14.17)

To je:

"... pomagač-utešitelj, Duh Sveti koga će Otac poslati u moje ime, on će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što sam rekao." (Jn.14.26)

Taj Duh uči ljude kao individualnosti - uključujući i one koji stoje u crkvi izdvojenoj od Hrista - taj Duh sve ljude uči istini, ali ih uči samo ako istinu traže kao slobodna bića, a to znači delimično izdvojene čak i od Hrista, izdvojene time, što ljudi većinom i nisu svesni koliko su povezani sa Hristom. Jer ukoliko više istine saznajemo, utoliko se više  sa Hristom spajamo, smanjuje se naša izdvojenost od njega. A pošto je svaki čovek, pa i onaj koji nikad nije ni čuo za Hrista, ispunjen bar nekim istinama - to je dokaz da je Hristos u svim ljudima. To ujedno pokazuje i da nijedan čovek kao pojedinac ne može biti namesnik Hristov, jer nijedan ne zna celokupnu istinu. Može li jedan, ma kako obdaren i nadahnut čovek da zna sve istine, pa bar sve one koje znaju neki drugi ljudi? Onaj primitivac iz Amazonije svakako da o nekim životinjama i biljkama zna nešto o čemu nijedan visoko obrazovani i kulturni čovek uopšte nema nikakvog pojma - čak ni da postoje. Ko je njemu bio "namesnik" za to, a ipak je i u njemu Hristos jer se spojio sa izvesnim istinama o tome? Ako takav primitivac poučava papu koja je biljka iz Amazonije zdrava a koja otrovna, a papa njega o strašnom sudu ili kako je i zašto Ignacije svetac - ko je kome od njih Hristov namesnik koji iznosi i tumači istinu?

I o ovome bi Ignacije danas govorio kao ja.

Izraz "sveta naša mati crkva" takođe nije srećno izabran. Pre svega, pre bi se moglo reći da su ljudi "rodili" crkvu nego crkva ljude. A ako se "mati" uzme samo kao slikoviti simbol neke nesebične i požrtvovane ljubavi - kakva bi to bila mati koja se odriče svoje neposlušne dece (ekskomunicira ih), dece koja žele da odrastu, a koja njih zbog toga ili drugih neposlušnosti neki put i na lomači spaljuje? O spaljivanju Jana Husa 1415. godine i Ignacije je morao znati. I da li pravna odrednica odricanja poništava činjenicu da su ta ekskomunicirana deca ipak morala ostati deca  svoje majke, da ih je ona rodila takve kakva su? A da li su deca crkve i ona koja su - pretežno u prvim godinama života - bez njihovog znanja i volje upisana u neki crkveni registar, a kad su odrasla možda nikad u neki hram nisu ni ušla ili se čak otvoreno izjašnjavaju kao ateisti, a crkva ih ne briše iz spiska da bi se iz političkih razloga prikazivala da ima što veći broj članova - "dece"? A čudna bi bila i takva mati, koja bi se odricala svoje dece ako joj se ne drže za suknju! Da li bi neko takvu majku nazivao svetom? I da li se ona upravlja prema deset zapovedi? Pa i Tridentski koncil je sazvan zbog "neposlušne dece" i rasplamsao je krvavi "Tridesetogodišnji rat" (1618-1648), kojim je stanovništvo Evrope znatno smanjeno. Kako se to kao i razni krstaški ratovi slaže sa:

"A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje ..."(Mt.5.44)?

Kakav stav o tome zauzimaju "namesnici Hristovi" i oni koji njima bez pogovora služe? Koji duh njima vlada?

"Sve proveravajte, zadržavajte što je dobro." (l.Sol.5.21)

"... ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove - jesu li od Boga, jer su mnogi lažni proroci izišli u svet." (l.Jn.4.1)

To se može činiti samo sopstvenim mišljenjem, a ne pitanjem nekog autoriteta u čije se iskaze mora verovati.

* * * * * * *

Što se tiče "deset zapovijedi", može se pretpostavljati da je Hristos nadahnjivao Mojsija, eventualno preko Jahvea ili na drugi način. Međutim, sem gore navedenog a opet po Mateju, Isus Hristos čak i ono što je u tim zapovedima dato uzdiže na viši stepen, na primer ono "Ne ubij" (Mt.5-21-26) ili "Ne čini preljube" (Mt.5.27-30). On ne poništava zakon nego upućuje ljude kako će ga potpunije razumeti, a vodeći računa da je njihova svest razvijenija nego u vremenima donošenja zakona. Zašto Ignacije o tome ne govori nego samo o "deset zapovijedi", kao da ljudi nisu stasali da razvijaju svoj razum, kao da su ostali na stepenu razvoja osećaja? Na stepenu razvoja osećaja? Na stepenu, na koji ukazuje Pavle sa:

"... jer ne bih znao za prohtev, da zakon nije kazao: 'Ne poželi'... " (Rim.7.7)

Da li se i u tome može videti Ignacijevo opiranje protiv razumskog mišljenja, pomoću kojeg treba saznavsti svoje prohteve i sam njima ovladavati? Pa traži da ga "crkveno poglavarstvo" vodi? Koji se duh nalazi iza tog "crkvenog poglavarstva"? Ko je "između Krista ... i crkve"? Jer kao što postoji duh povezivanja, tako postoji i duh razdvajanja od Hrista, a oni se oba nalaze "između Krista ... i crkve".

Malo dalje od gornjih navoda Pavle opširno objašnjava čovekovu dvostruku prirodu:

"Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh. Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim - to činim. Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni. Znam, naime, da u meni, to jest, u mome telu, dobro ne obitava; jer hteti -     toga ima u meni, ali činiti dobro - toga nema. Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim. A kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava. Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon - da je zlo u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božijem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojitn udovima. Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela? Bogu hvala kroz Isusa Hrista, Gospoda našega. Tako, dakle, ja sam umom služim Božijem zakonu, a telom - zakonu greha." (Rim.7.14-25)

Čovek dakle, čovekovo ja želi da čini dobro, ali ga njegova telesnost navodi da čini zlo koje ne želi. Ne treba se dakle poveravati volji koja deluje preko "mazge". Ovaj iskaz Pavlov treba dobro primiti u dušu i povezati sa sledećim:

"Kažite mi, vi koji želite da budete pod zakonom, zar ne čujete zakona? Napisano je, naime, da je Avraam imao dva sina: jednoga od robinje, a drugoga od slobodne. Ali onaj od robinje rođen je na telesan način, a onaj od slobodne - na osnovu obećanja. Sve je to slikovito rečeno: ove dve žene -     to su dva saveza; jedan od Sinajske gore, koji rađa za robovanje, i to je Agara. Jer Sinajska gora je u Arabiji; ona odgovara sadašnjem Jerusalimu, koji robuje sa svojom decom. Gornji Jerusalim, međutim, slobodan je i on je naša mati. Napisano je, naime: "Razveseli se nerotkinjo koja ne rađaš, klikni i uzvikni ti koja ne trpiš porođajne muke; jer ostavljena ima više dece nego ona koja ima muža". A vi ste, braćo, deca obećanja kao Isaak. Ali kao što je nekada onaj što se rodio na telesan način gonio onoga koji je na duhovan način rođen, tako biva i sada. Nego šta kaže Pismo:

'Odbaci robinju i njenog sina; jer robinjin sin neće naslediti sa sinom slobodne'. Zato, braćo, mi nismo deca robinje, nego one slobodne,"(Gal.21- 31)

U Agari je slikovito prikazana čovekova telesnost - prvi savez. Gornji Jerusalim je duhovni svet i tu je nerotkinja - drugi savez. Mi čistim mišljenjem koje dolazi iz "Gornjeg Jerusalima" - kako je ranije izloženo - potiskujemo svoju telesnost, odbacujemo "robinju i njenog sina", njenog sina koji pokreće našu volju preko instinkata, nagona i strasti, te sami kao "sinovi slobodne" usmeravamo svoju volju. Ako se to primi, onda čovek neće više osuđivati nijednog čoveka pa ma šta on uradio, ali njegove grehe svakako da, kako bi se osvešćivao i saznavanjem istine pomoću svoga mišljenja i oslobađao se, sve više ovladavajući i potiskujući svoju telesnost.

Međutim, hrišćanski sudovi u glavnom osuđuju, pa zbog toga i kažnjavaju čoveka. Čudno je to što su komunistički ateistički sudovi slali na "popravni rad", na "prevaspitavanje". Tako su to bar formulisali, a kakvim su ih mučenjima pri tom izlagali - o tome nije potrebno govoriti ovde, jer je to svima dobro poznato. A sada čak i međunarođni sudovi (kojima glavni ton daju "hrišćani") počinju da dele "pravednost posredstvom zakona", po kojoj neko može biti i više godina u zatvoru pre nego što se izvede pred sud, a za javna dela može se suditi i tajno!

"Ne znajući, naime, šta je pravednost Božija i tražeći da postave svoju sopstvenu pravednost, nisu se potčinili Božijoj pravednosti, jer Hristos je svršetak zakona - za opravdanje svakom koji veruje." (Rim.10.3)

A na: "nisu li bogataši ti što vas tlače i vuku na sudove?" (Jak.2.6) neki hrišćanski sudovi za pare - uz kauciju - puštaju prestupnike da se iz slobode brane, te da i pobegnu u neku zemlju, koja će im zbog donetih para dati gostoprimstvo.

Ko je taj inspirator koji bi hteo da je Hristos uzalud umro? Jer:

"Jer ako ja ponovo zidam ono što sam jednom srušio, sebe prikazujem kao prestupnika. Jer ja sam posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu živim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene. Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro." (Gal.2.18-21)

I o tome inspiratoru bi Ignacije danas postavio pitanje, jer je još i onda imao devociju prema istini, zbog čega je bio žestoko napadan po svoj prilici i od poglavarstava, i od vlasti", i od sila. Na ovo pitanje bi trebalo da odgovore i danasnji pripadnici reda koji je on osnovao, a takođe - i prvenstveno - onaj kome se oni bez pogovora pokoravaju. Takođe, i da li i šta oni protiv toga preduzimaju? Naravno da se to odnosi i na sve druge, ali ja ovde pišem samo o jezuitizmu. A zbog zapadnih Agarjana ja sam već ranije pisao da je Zapad pod duhovnom okupacijom arapskog Islama ili islamskog arabizma, mada prividno izgleda kao da zapadnjaci njima vladaju. I na ovo se može primeniti:

"Nije to mudrost koja silazi odozgo, nego je zemaljska, čulna, demonska ..." (Jak.3.15)

Ta mudrost nije ni malo za potcenjivanje i Jakov upozorava:

"Potčinite se, dakle, Bogu, a usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas." (Jak.4.7)

"Zakonodavac i sudija je samo jedan - koji može da spase i pogubi. A ko si ti što osuđuješ bližnjega?" (Jak.4.12)

A pre toga Jakov kaže:

"Tako govorite i tako tvorite kao ljudi kojima će se zakonom slobode suditi. Jer sud nema milosti prema onom koji nije milost ukazivao; milost slavi pobedu nad sudom." (Jak.2.12-13)

Pošto ne želim da budem samo neki apstraktni teoretičar, ja bar kratko moram ovde dodati: U predlogu tročlanog društvenog uređenja koji je Rudolf Štajner dao uključeno je i to sudenje zakonom slobode. Ja se u to ovde ne mogu upuštati, ali veliki broj jezuita je s tim upoznat, a takođe i onaj kome se oni pokoravaju. Naravno da se ostvarenje takvog ideala ne može postići preko noći i da će se neko boriti za, neko protiv, a neko biti ravnodušan ili uspavan. I tu će se zakonom slobode suditi.

2. Ignacijev život i razvoj

Kao što je već receno, Ignacije nastoji da sebe nepristrasno posmatra, te je sa svoje 62 do 64 godine[78] opisivao svoje i spoljašnje (istorijske) i unutrašnje (duševne) događaje kao da je kroz to prolazio neko drugi ("hodočasnik"), a ne on sam koji to opisuje. To je izvanredno značajno objektiviranje sebe, te će taj njegov opis i meni poslužiti da istaknem neke stvari. A i izdavači ove knjige na to - samo drugim rečima - upućuju. Pri tom ću se ja poslužiti i njihovim "Napomenama"[79] i "Kronologijom Ignacijevog doba",[80] a neki put i drugim izvorima i podacima.

Posle teškog ranjavanja u Pamploni 1521, kad je imao 30 godina (rođen je 1491), on je pri oporavljanju čitao i svetovne i crkvene knjige, s tim što su ga ove druge više privlačile i ispunjavale. Čitao je "Vita Christi" ("Kristov život") i knjigu o životima svetaca na španskom.[81] On tu ne pominje, pa tada svakako i nije čitao Sveto Pismo. Katolička crkva je bila protiv toga da ga čitaju svetovnjaci, mada je prvo štampano izdanje na latinskom izvršio Gutenberg još 1452-1455. Međutim, Ignacije nije tada, pa ni l523. znao latinski.[82]

Na Ignacija - tada još Iňiga[83] - su poseban utisak ostavili sv. Franja Asiški (1182-1226) i sv. Dominik (1170-1221),[84] što nije nikakvo čudo kad su u pitanju takve duhovne veličine. To ga je podsticalo na to da promeni svoj dotadašnji način života. Onda su mu se oči "malko otvorile", te je "malo po malo naučio raspoznavati duhove ko ji su djelovali na njega, jedan sotonski, a drugi Božji".[85] To je bilo dok se oporavljao i onda je "dok je bio budan, jasno vidio lik Naše Gospe sa svetim Djetetom Isusom".[86] Podstaknut time on doživljuje duševni preobražaj, uz odvratnost prema dotadašnjem životu. U njemu se rađa "mržnja prema sebi".[87] Na naslućivanje svoga brata da on želi da promeni svoj život i njegovo odvraćanje od toga "on je odgovarao prilično neodređeno, ali tako da istina nije trpjela. On je već tada bio osjetljive savjesti u pogledu govorenja neistine...".[88]

U prethodnom poglavlju već je bilo objašnjeno da su ta Ignacijeva gledanja skoro isključivo bila vizije. Na to ukazuje i već sam izraz "vidio lik". U vižijama, pa čak i u prvim stepenima pravog duhovnog gledanja - imaginacije i inspiracije - može biti vrlo mnogo zabluda i pogrešnih tumačenja sagledavanoga - pa neki put čak i na još višim stupnjevima. Tu tek dolaze najveća iskušenja, da se neki takvi doživljaji netačno sagledaju i pogrešno protumače. Kako je i da li je tačno Ignacije razlikovao duhove - sotonskog i Božjeg? I koga boga?

Oni koji idu mističarskim putem uronjavanjem u sebe, ka unutra (kao i Ignacije),[89] oni vrlo snažno doživljuju delovanje Ahrimana koji ih vuče ka čulnom svetu, ka Zemlji, ka spolja, jer osećaju kao prinudu na primer i to što moraju da jedu:

"... ako si Sin Božiji, reci ovom kamenu da postane hleb." (Lk.4.3)

A onda - da bi se spasli od Ahrimana - oni vrlo lako padnu pod uticaj Lucifera koji ih odvraća od čulnog sveta, pokazuje im svoj duhovni svet u kojem ne važe fizički zakoni, u kojem ne mora ni da se jede:

"... tebi ću dati svu vlast i slavu njihovu, jer je meni predana i ja je dajem kome hoću." (Lk.4.6)

Iz tog razloga mnogi, čak vrlo pobožni i duboko verski nastrojeni ljudi padnu u iskušenje i u obmanu, te u Luciferu gledaju onog "pravog Boga" ili "njegovog Sina", pa u svojoj zabludi Lucifera nazivaju Hristom. A pošto je Lucifer poveo ljude u fizičko telo, a u tom telu vladaju Ahrimanovi zakoni, oni onda Ahrimana - koga ne poznaju, ne razlikuju ga od Lucifera - nazivaju Luciferom. Treba imati u vidu da su ti ljudi uglavnom verovali da postoji samo jedan veliki suparnik Hristov. Tek Rudolf Štajner jasno ističe da su ovo dva različita duhovna bića i to vrlo visoka po rangu, ali iz određenih razloga zaostala u razvoju.

* * * * * * *

Pošto ovo mnogima može izgledati apsurdno i proizvoljno dato, bez ikakvih dokaza i pošto u tu zabludu pada ogroman broj vrlo pobožnih ljudi, ljudi kojima se ne može zameriti ni u pogledu njihove čestitosti ni u pogledu njihovih plemenitih težnji i raznih čak i vrlo hrišćanskih ideala, ja ću ovo malo opširnije objasniti i sa još jednog drugog stanovišta, sa stanovišta okultnog školovanja i to kako se ono odražava na stanje čovekove svesti, a na osnovu predavanja Rudolfa Štajnera održanih juna 1912 u Kristijaniji (sadašnjem Oslu).[90] U IV predavanju, od 6. juna 1912. on izlaže:

''U svojoj običnoj svesti čovek ima svest o svome ja i o drugim predmetima i bićima oko sebe. Na putu okultnog školovanja je gubitak, napuštanje i nadvladavanje ove svesti isto toliko neophodno koliko i opasno. Pri uspavljivanju se ova svest gubi, ali je čovek ponovo nalazi pri probuđenju. Kod religija se zadržava ta svest o ja, ali neke od njih deluju više na mozak, a neke više na srce. Međutim, mističari teže da se oslobode takve svesti, da je nadvladaju i da se užive u neko stanje samozaborava, da idu čak do poništavanja sebe, gašenja sebe pomoću nekog ushićenja, ekstaze, te da se kroz tu ograničenost zemaljske svesti probiju do neke više. Oni potiskuju svoju običnu svest o ja, ali im pri tom ipak ostaju njihovi duševni doživljaji od onda kad su se služili svojim mozgom ili srcem:

"Mističar hoće da isključi tu svest, ali on time ne isključuje te doživljaje preko mozga ili srca."

To su na primer neoplatoničari Jamblis i Plotin, zatim Skotus Erigena i Majstor Ekhart.

Neki mističari sem te obične svesti uspevaju da isključe i doživljaje mozga, ali im ostaju predstave koje su primili preko srca. Oni nikako ne vole ono što se mislilo i žele da isključe još i misli, te zadržavaju samo ono što su preko srca primili. Oni odbacuju sve zašta bi se morali poslužiti mozgom, odbacuju mišljenje, pa i nauku o prirodi, te time stiču veće snage kojima se služi srce. Najizrazitiji primer za takvog mističara jeste Franja Asiški.

Ima i takvih mističara koji isključuju ličnu svest, a sem toga i doživljaje srca, te se služe samo mislima i predstavama, a koje su vezane za mozak. To je na primer Hegel.

Neki mističari kao sv. Tereza isključuju i svest i doživljaje mozga i doživljaje srca.

Naravno da ima mističara koji to samo delimično uspevaju, jedno u većoj meri, drugo u manjoj. Otuda ima i takvih koji su takoreći ljudskom ljubavlju zaljubljeni u Madonu ili u Hrista kao svog zaručnika, tako da se može govoriti i o erotskoj mistici.

Sledećeg dana, u V predavanju, održanom 7. juna 1912. govori Rudolf Štajner o velikim promašajima mističara:

Kad na mesto obične svesti treba da nastupi natčulno iskustvo, dolazi često mističar u neku oblast koja upravo isključuje svako iskustvo, svako doživljavanje. Oni to zaodevaju u reč "venčanje", "sjedinjen je", a to u stvari znači "gubljenje samog sebe", "otuđivanje od sebe",  "više nemati sebe, kao neka vrsta višeg spavanja, biti prenet u neki drugi element".

"U ovom poslednjem se nalazi to, da mistika - tako kako pred nas većinom istupa - doduše jeste put ka okultizmu, ali ne postiže svest bez nekog svesnog predmeta. Jer u trenutku kad mističar napusti sve predmete ovog sveta - bar u meri kako smo juče o mistici govorili - gubi on takođe i samu svest; tu dolazi neko drugo stanje, stanje opijenosti, samoizgubljenosti, tako da on ne postiže ono što mora biti označeno kao treći element okultnog doživljavanja, naime drukčiju svest, višu svest, onu koja nema nikakvog spoljašnjeg predmeta od svih onih predmeta koje svest inače ima, a ipak jeste neka svest."

Mističari sami sebe gube zbog toga što nemaju nikakvu unutrašnju prisiljavajuću pobudu odnosno povod da iz sebe iziđu, nego uvek spoljašnje uzroke imaju. Kod Franje Asiškog su to bila nasledna vidovita vizionarska stanja. A kod raznih mističarki ličnost samoga Isusa, koji im se pojavljivao kao ženik, spolja su dakle one bile pobuđivane da dođu u svoje mističko stanje.

"Ovaj spoljašnji podstrek je bio naročito kod svih tih mističara, koje smo juče naveli. Ali jedna unutrašnja prisiljavajuća pobuda mora postojati, a koja čoveka pokreće na to da sam sebe preskoči."

Supstancijalnost našeg tela se stalno menja; menjaju se i naša unutrašnja doživlja- vanja - mišljenje, osećanje i htenje; o svome ja mi imamo samo neku misao, neku predstavu da je nešto trajno, ali prilikom uspavljivanja mi gubimo svest o njemu - ona nije trajna. Jedino izraz toga ja mi možemo naći u čovečijem obličju, ali samog ja se mi ne možemo dočepati. No ni to čovečije obličje ne može biti istinski izraz toga ja, ono je samo predstava o ja.

"Sad mora okultist svakako znati da on ne može živeti u predstavama, ne u zaključivanjima, koja se uzimaju spolja; on ne može iz spolja uzimati doživljaje do kojih sad on mora doći, jer ono što spolja dolazi to čini njegovu zemaljsku svest koju on hoće da preskoči, ali kad okultist gleda svoje čovečije obličje, mora on doživeti na ovom čovečijem obličju nešto, što njega izvodi iznad svake zemaljske svesti."

On doživljuje da je gornji deo čovečijeg obličja preobličen gordošću, a donji pohlepnošću, doživljuje da on takav kakav pred njim stoji nije istinit.

U VIII predavanju ovog ciklusa, koje je održano 10. juna 1912. Rudolf Štajner govori da je za okultni razvoj najsigurnije, ako se pođe od posmatranja čovečijeg obličja, a ne da se pođe od unutrašnjeg čoveka, jer su pri obrazovanju unutrašnjeg čoveka sarađivale i luciferičke i ahrimaničke snage. Ma kako dobre izgledale duševne sadržine, one su uvek na neki način pomešane sa snagama, kojima su Lucifer i Ahriman radili na čoveku. One su radile na čovekovom obličju, ali su na njega imale posve najmanji uticaj, ono je ostalo slika božanstva. Za duhovno školovanje treba dobro uzeti u obzir sledeće:

"Kad neko čisto preko unutrašnjih duševnih doživljaja dospe do toga da pređe prag i stupi u duhovni svet, tad on doživljuje duhovno gledanje, a može u izvesnoj meri i da ne žuri sa gledanjem tih stvari, pošto one srazmerno dugo vremena traju. To je dakle - reklo bi se - ono najprobitačnije, najudobnije kad se pođe od unutrašnjih duševnih doživljaja. Ali to ima upravo napred opisane nedostatke. To čoveka ne čuva od toga da luciferičke i ahrimaničke uticaje kao takve neispravno ne procenjuje, da ih neispravno raspoznaje. Stvarno se sme reći, moji dragi prijatelji, Lucifera i đavola ljudi baš najmanje primećuju onda kad polaze od unutrašnjeg dusevnog života.

Nasuprot tome, polaženje od čovečijeg obličja ima upravo taj nedostatak, što to gledanje do kojeg je čovek dospeo, te imaginacije izvanredno kratko traju, što one ne ostaju dugo, tako da je svakako neophodno da čovek izvesno prisustvo duha razvije onda kada želi da ih zadrži."

Ako okultista i pođe od čovečijeg obličja, stvori od njega neku pasliku, pa i nju izbriše, on nju doživljuje u eterskom telu (životnom telu, telu oblikujućih snaga), on sam sebe doživljuje u svom eterskom telu. No taj doživljaj se sad odmah razdvaja na dva doživljaja. Prvi je smrt, a drugi je Lucifer.

Smrt se doživljuje tako što se zna da čovečije obličje ne može opstati izvan zemaljskog postojanja. No ko želi da se vine iznad zemaljskog postojanja, on mora razbiti to čovečije obličje, a to se pokazuje kao smrt. To čovekovo obličje se u eterskom telu može pokazati samo kao obdareno smrću. To mora biti prvi utisak, to razbijeno čovečije obličje, a to kod mnogih koji idu okultnim školovanjem izaziva strah koji oni ne mogu savladati. Neophodno je da se ta smrt vidi, jer onda postaje sasvim izvesno da se u zemaljskom telu ne može doživljavati viši svet. Mora se iz njega izići.

Međutim, to ne znači da se u zemaljskom telu apsolutno ne može doživeti viši svet. Tu je sad onaj drugi doživljaj: razabire se Lucifer. Lucifer deluje vrlo zavodnički. On ukazuje na krhkost čovečijeg obličja i da su ga oni viši bogovi koji su njegovi protivnici morali takvim sačiniti. Zatim Lucifer čoveku vrlo zavodnički ukazuje na to šta bi od njega dobio, da je jedino on na njemu radio: on ne bi imao to krhko ljudsko obličje. Kad se čoveku oduzme to obličje, ono što mu ostaje, to je valjano za natčulni svet, srodno je s njim i u izvesnom pogledu je besmrtno, dok je telo smrtno. To je snažan argument Luciferovog zavođenja:

"Čoveku se najpre ukazuje na onu sliku božju, koju on ima, ali da je ona krhka i vezana za Zemlju. Preko Lucifera mu se ukazuje na ono što je u njemu besmrtno. To je to iskušenje, taj zavodnički utisak."

Ali ako se to spoljašnje obličje odstrani , i posmatra ono što je besmrtno, tada čovek vidi da ga je Lucifer učinio besmrtnim po tu cenu, što on više nije istinski čovek. On više nema čovečije lice, a pri tom žene više liče na lava, a muškarci na bika. Međutim, pošto ni čovek nije potpuno ogoljen od lava ni žena od bika, nego se oni razlivaju jedno u drugom, u tome se onda pojavljuje slika jedne ptice - orla. No donji deo čovekov se pokazuje tad kao divlja aždaja ili divlji crv-zmaj. U religioznoj simbolici se u tom smislu ukazivalo: na čoveka, na lava, na bika i na orla, a kod pada u greh i na tog divljeg crva.

Lucifer može dati čoveku besmrtnost, ali po cenu gubitka forme, obličja. U toku zemaljskog razvoja Lucifer je čoveku davao sve više natčulnoga, a i mudrost u velikoj meri potiče od njega. Pri susretu sa njim, Lucifer može ukazati na mnogo šta što mu čovek duguje. No ta besmrtnost koju Lucifer daje jeste unižavanje čoveka na stepen životinje i to ne neke više nego kao neke amfibije. To je težak utisak i čovek mora imati mnogo prisustva duha da shvati tu smrt i Lucifera, te da još posmatra i samoga sebe.

"Ničeg nema utešnog što čovek tu vidi, jer on konačno ima samo između ta dva da bira. Čovek može da bira da se drži onog smrtnog, krhkog koje potiče od bogova, od protivnika Luciferovih ili da bira besmrtnost, a onda - kao pride uz tu besmrtnost - unižavanje čovečijeg obličja."

Da bi se savladao taj užasan utisak potrebno je mnogo hrabrosti, a onda da dođe sećanje, misao o ja kao nešto jedino sigurno čega se može sećati:

"Ti si tamo s one strane bio neko samstvo."

Međutim, tu misao je izvanredno teško zadržati - kao i neki san. Ali postoji i pomoć:

"Od toga kako se čovek za vreme svog zemaljskog života ponašao prema Hristovom impulsu, kako je on taj Hristov impuls u sebi učinio živim, od toga u današnjim stanjima zemaljskog razvoja zavisi da li ta misao o ja pada u zaborav pri uzdizanju u natčulni svet odnosno da li misao o ja ostaje čoveku kao jedini čvrsti oslonac koji čovek u sebi sa Zemlje može poneti u natčulni svet."

U X i završnom predavanju ovog ciklusa, koje je održao 12. juna 1912, Rudolf Štajner sažeto opisuje taj doživljaj aspiranta koji ide ispravnim putem:

"Naime, tada na mesto smrti - da bi nam učinio pojmljivim da se ovo ja ipak može održati - stupa sam Hristos. Drugim rečima, mi unutrašnje u svojoj svesti dobijamo sliku, koja je sasvim nezavisna od bilo kakvog sećanja iz čulnog života. Govoriti tu o iluziji, halucinaciji bilo bi to upravo najčistija besmislica, jer čovek bi mogao biti slep i gluv i lišen mirisa i svega mogućeg, pa bi ipak mogao imati ovaj doživljaj, koji se pruža kod ove tačke inicijacije; Hristos bi ipak stupio na mesto smrti."

Hristos je išao po zemlji, bio razapet i pobedio Smrt. A Lucifer u fizicko-čulnom svetu nigde se ne može naći kao spoljašnji utisak, isto tako kao ni smrt. I to je upotpunjeno time što se Smrt preobražava u Hrista. To se doživljuje pomoću svesti koja nije vezana ni za kakav spoljašnji predmet.

* * * * * * *

Ovaj malo opširniji umetak ja sam morao da dodam da bi se lakše shvatila kako prethodna tako i naredna izlaganja o životu i borbama i iskušenjima kroz koja je Ignacije morao da prođe. Svako ko ide putem nekog okultnog školovanja mora da prolazi kroz mnogo veće opasnosti nego drugi ljudi koji se prepuštaju da samo žive svoj život onako kako im nadolazi.  Ja ću ovde naročito naglasiti da je to isto tako slučaj i sa onima koji su izabrali antropozofski put na koji je ukazao Rudolf Štajner; ni oni nisu izuzeti od takvih velikih opasnosti i iskušenja. I ja sam lično imao prilike da to vidim na čitavom nizu primera, na nekima sa neznatnim posledicama, a na nekima sa vrlo teškim, jer su pod uticajima zavodnika prenebregli izvesne mere opreza. Ja ovo ističem, jer ne želim da se pomisli da ja ovom pitanju pristupam pristrasno, te da sve druge pravce odbacujem i nudim jedan jedini koji je jedino siguran. Jer "Lucifera i đavola" mogu da ne primete i oni koji se godinama bave antropozofijom - kako je to gore rečeno samo za one koji "polaze od unutrašnjeg života", pri čemu pod đavolom treba podrazumevati Ahrimana, a i druga zavodnička duhovna bića kojih ima raznih vrsta.

Zbog toga je strašno opasno, ako se čovek pri okultnom školovanju odriče sopstvenog mišljenja i sopstvene snage rasuđivanja, te se prepušta nekom guruu odnosno učitelju ili ispovedniku, kao što je to činio i Ignacije. Pokoravanje tako nekom pretpostavljenom, prepuštanje njegovom autoritetu može biti vrlo zavodničko: čovek se time svakako vežba u poniznosti i skromnosti - ali šta ako taj pretpostavljeni takođe ne primećuje "Lucifera i đavola" koji rade u njegovoj unutrašnjosti?

Ignacije je išao sličnim putem kao i Franja Asiški, ali ovaj nije išao na jačanje neke tuđe volje za borbu pod nekom zastavom i to time što bi se ukidala sloboda volje njemu podređenih, nego kaže:

"Savršena radost nije ni davanje primera u svetosti, ni činjenje čuda (čak ni vaskrsavanje iz mrtvih), ni poznavanje svih nauka i moć proricanja budućnosti i poznavanje tajni svesti i duša, ni znanje o kruženju zvezda i svih tajni zemaljskih, čak ni znati tako dobro propovedati da se time nevernici privode Hristu''.

''Iznad svih milosti i darova Sv. Duha koje Hristos daje svojim prijateljima jeste pobediti samoga sebe i - za ljubav Hrista - pretrpeti rado muke, nepravde, sramote i neprijatnosti. Jer, ni sa kakvim drugim Božijim darovima mi se ne možemo pohvaliti, pošto oni ne proizilaze iz nas, nego iz Boga, prema ovoj reči apostola: 'Šta ti imaš, što nemaš od Boga? i ako to imaš od njega, zašto se time hvališ, kao da ga imaš od sebe?'. Ali na krstu jada i žalosti mi se možemo proslaviti, pošto apostol kaže: 'Ja ne želim slave, sem na krstu našega Gospoda Isusa Hrista.'"[91]

Ako su na mene ove reči ostavile dubok utisak i to kada sam već odavno prihvatio antropozofiju, onda je sasvim razumljivo što je sv. Franja Asiški bio uzor i za Ignacija. Međutim, pošto Ignacije nije dovoljno upotrebljavao svoje mišljenje - nije se na žalost više udubljivao u ono što je dao sv. Dominik, on je pretpostavljao da je ispravno i sve ono što su mu njegovi sledbenici - franjevci - govorili, na primer o otiscima Hristovih stopala na steni u Jerusalimu.

Isto tako, Ignacije je morao znati da je Grgur IX 1233, dakle jedva 12 godina posle smrti sv.Dominika 1221, njegovim navodnim sledbenicima poverio da vode inkviziciju, a morao je znati i o strahotama koje je ta inkvizicija činila, a zbog kojih bi se Dominik svakako zgražao. Da li ga zbog toga možda nije privuklo razvijanje mišljenja, na koje je upućivao Dominik? Pa mu je privlačniji bio put sv. Franje? Pa je i njemu savremene dominikance i franjevce smatrao da su pravi predstavnici ova dva sveca?

Da je o tome Ignacije razmišljao, samostalno razmišljao i prosuđivao, on je mogao uvideti da neki koji sebe proglašavaju nečijim sledbenicima, zastupnicima njihovih ideja i ideala, mogu u stvari imati i potpuno suprotna shvatanja i stavove od onog u čije ime navodno rade - da se u stvari protiv njih bore. On bi onda to uzeo u obzir i prilikom pisanja "Duhovnih vježbi" bio bi oprezniji pri davanju uputstava. Posebno što se ne bi - pošto su "svi položili zavjet vječne čistoće i zavjet siromaštva" - ne bi pitao, da li bi "dobro bilo položiti i treći, tj. zavjet poslušnosti jednome od nas,[92] pa je to napokon jednoglasno i usvojeno.[93]

A od koga duha dolazi ta gordost, da je neko od njih nepogrešiv, te da će sva njegova naređenja "biti na dobro i tog poslušnika i sveta uopšte? Kako je to strašno zavođenje! O samom porobljavanju zavetima - koji su u neku ruku zaklinjanja Bogu - kao i o stvaranju moralnih automata pomoću zakletvi već je ranije "bilo govora, a navedena je i Jakovljeva opomena:

"... da ne padnete pod sud." (Jk.5.12)

Samo što to nije onaj sud koji organizuju vladari, koji pomoću zakletve od prosečno moralnih ljudi prave ubice, pa onda svojim sudom prosuđuju koje je ubistvo pošteno i legalno, a koje protizakonito i zločin. To je sasvim drukčiji sud, a pod njega potpadaju i oni iz kojih izlaze takve sablazni (Mt.18.7).

A da li je Ignacije svoje uspomene - autobiografiju napisao posle drugog prekida zasedanja Tridentskog sabora zato što su u njemu - slično Franji Asiškom - vrlo snažno ostali da deluju duševni doživljaji srca, a tada je doznao šta se na tom saboru događalo bez njegovog prisustva, a više-manje u njegovo ime - kao generala reda, pa su naoružani sa njegovim tehnikama i pretpostavkama istupali jezuiti Lainez i Salmeron počev od V zasedanja? Kastiljanac Lainez, koji je posle njegove smrti postao general jezuitskog reda i Rimljanin Salmeron. Možda se Ignaciju nisu svidele ni one ranije odluke koje su donošene pod jakim uticajem ove dvojice, a ni ona odluka na XIV zasedanju da je Hristos pre vaznesenja postavio sveštenike kao svoje zastupnike, te da i grešni sveštenici imaju moć da razrešuju i vezuju?[94]

Grešni zastupnici Hrista! Možda je ta njegova autobiografija bila neka vrsta poslednje pismene ispovesti? Ja to ne znam, ali mi se čini da je Ignacije sa svim tim mogao biti duboko potresen, a - opet ponavljam - sada bi sigurno imao ovakav stav kao ja.

To što se kod Ignacija pojavila "mržnja prema sebi", to je ono što Rudolf Štajner opisuje kao težnju mističara da isključe svako iskustvo, to je ono "gubljenje samog sebe", "otuđivanje od sebe".

A da li je i Ignacije kao i mnogi mističari doživeo s jedne strane smrt, a s druge strane Lucifera? Pa pošto je odbacivao mišljenje i isključivao doživljaje mozga, odbacivao dakle svest zasnovanu na mozgu, a zadržao doživljaje srca - da li je on pao pod užasno zavođenje Lucifera koji mu je obećavao večni život, istina pri gubljenju sebe, a kroz smrt nije mogao da se probije do Hrista? On tu Luciferovu obećanu besmrtnost sigurno nije povezao sa onom zveri iz Otkrivenja Jovanovog (Ot.Jn.13.l-8), a nije shvatao ni onu izreku "In Christo morimur" ("U Hristu umiremo"), te da uz pomoć Hristovu nadvlada tu smrt uz zadržavanje svesti o ja. Ali prethodno bi on morao primiti Hristov impuls - pored ostalog i ono "ne kunite se nikako" (Mt.5.34)) "da ne padnete pod sud" (Jak.5.12).

Međutim, nesrećni Ignacije veliki naglasak daje na zakletvama odnosno na zavetima, Kao primer, pogledajte nekoliko karakterističnih strana.[95]

Zašto se zavetovati na nesto što je ispravno? Pa toga će se svaki pametan i čestit čovek i bez toga uvek držati! A sem toga, meni lično nikako nije jasno da neko polazi od pretpostavke da će sutra biti manje pametan i manje pošten nego danas, pa se zbog toga osigurava zakletvom ili zavetom.

* * * * * * *

U Ignacijevo vreme je vrlo malo ljudi pravilo razliku između Ahrimana ("sotona") i Lucifera ("đavo"). Hristov put je držanje obojice u ravnoteži i kontrolisana upotreba snaga i jednog i drugog da bi se ostvarivala svoja sopstvena i slobodna individualnost. No on, pošto u ovim odnosima nije znao za tu tajnu broja tri - samo je nešto naslućivao, ali ne i ovu Hristovu ravnotežu, on je lako mogao da zapadne u zabludu mnogih mističara, ta da napiše i o "Dvije zastave" - "Krista" i "Lucifera". Tu on dalje kaže kako "poglavica svih neprijatelja" sa svojim "vragovima" napastvuje i ljude prvo "pohlepom za bogatstvom", pa "za taštom ljudskom časti, a potom do sve veće oholosti. Tako je prvi stupanj bogatstvo, drugi čast, treći oholost.".[96]

Ignacije govori samo o jednom "poglavici svih neprijatelja". Međutim, pohlepa za bogatstvom je zavođenje Ahrimanovo, traženje časti je zavođenje Luciferovo, s tim što oba kao posledicu mogu da izazovu trajno raspoloženje oholosti, u kojem čovek smatra da može sve da čini:

"... ako si Sin Božiji, baci se odavde dole..." (Lk.4.9)

Te "Duhovne vježbe" iz kojih su uzeti gornji navodi, napisao je Ignacije 1522., kad je već bio u Manresi - u Božijoj školi (1522-1523), a imao je samo 31 godinu.[97] Da li je tada i na kojem jeziku i iz kojeg izvora proučavao evanđelja? On se na njih poziva tek pri kraju tog spisa. Možda je to docnije dopisao, a ne 1522. kako stoji u "kronologiji Ignacijevog doba".[98]

Ono njegovo "obraćenje" kad se pojavila i "mržnja prema sebi" ukazuje da je Ignacije - naravno ne dovoljno osvešćeno - osećao ono što je Pavle istakao i razlučio u napred datom navodu da "u mome telu, dobro ne obitava" (Rim. 7.18), s tim što Ignacije ne pravi razliku između "moje telo" i "ja" kome ono pripada.To je posledica već jakog pada u materijalističko shvatanje usled toga što je rimska katolička crkva 869. godine proglasila dogmu da čovek ima samo telo i dušu, a ne i duh, da je duh samo neka manifestacija duše. Pored toga, Ignacije nije bio dovoljno zreo da shvati da je ta "mržnja prema sebi" u protivnosti prema osnovnoj Hristovoj zapovesti:

"Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe" (Mt.22.39 i Mk. 12.31).

Ako neko oseća mržnju prema sebi, po ovom zakonu bi trebalo da mrzi i svoje bližnje. Na tu "mržnju prema sebi" svakako ga nije podstakao ni Hristos ni neki duh koji ide Hristovim putem, već neki od zavodnika, jer to je istupanje protiv Božije tvorevine pa samim tim i protiv Tvorca. To je čisto luciferička pobuna. Ignacije svakako da nije mislio da treba mrzeti bližnje, ali on je to ovim rekao, ne znajući ni da pravi razliku između ja i telesnosti kojom se ja služi, a u koju mogu zahvatiti i druga duhovna bića, te da preko "njegove" nesvesne volje učine nešto što to ja nikako ne želi. Nije ništa čudno što Ignacije u tom stadijumu svog razvoja o tome nije znao. Međutim, vrlo je značajno i simptomatično što on još nezreo i sa zbrkanim pojmovima već te 1522. godine piše svoje "Duhovne vježbe", koje će imati dugotrajno dejstvo na mnoge njegove sledbenike, pa i ne samo na njih. To vrlo, vrlo simptomatski ukazuje da u isto to vreme kad je on to osećao, Ignacije smatra da je "naučio raspoznavati duhove". Nije Ignacije prepoznao duha koji ga je naveo na mržnju! A koji duh ga je nadahnjlvao pri daljem pisanju "Duhovnih vježbi"?

I ovo ukazuje na to da Ignacije nije video "zastavu" Hristovu, nego da je: video jednu zastavu Luciferovu i jednu Ahrimanovu, pa mu se Luciferova više dopala i nju je nazvao Hristovom, a Ahrimanovu Luciferovom.

Uprkos tome - što je vrlo značajno - on već u prvim fazama obraćenja oseća veliku odbojnost prema neistini, a koju oseća u svojoj savesti, ne da bi mu na to ukazivao neki ispovednik ili ko drugi. Međutim po dolasku u Montserat  "pismeno je obavio opću ispovijed, koja je trajala tri dana" pred ispovednikom, s kojim posle sređuje da se preuzme njegova mazga, a "mač i bodež, objese u crkvi na oltar Naše Gospe".[99]

Šta znači taj gest da se na oltar polaže oružje kojim je izvestan broj ljudi bio ubijen ili ranjen? Neko bi i ovo mogao protumačiti više kao bogohuljenje nego kao žrtvu. Jer - da li je to neka žrtva kad se neko odrekne daljeg ubijanja? I šta se uopšte misli o ljudima koji u crkvu ulaze s oružjem - bez obzira na njihove namere? A s tim se i ispovednik složio! A tom ispovedniku se s predanošću poverava Ignacije, koji se ne zadovoljava ili se boji da se zadovoljava s onim što mu govori sopstvena savest - možda zbog pritiska koji vrši crkveno poglavarstvo. Pri tom sam taj urođeni osećaj odbojnosti prema neistini njega ne upućuje dovoljno da svim silama sam traži i saznaje istinu. A bez znanja istine čovek vrlo lako može biti zaveden i podleći iskušenjima zavodnika. Ukoliko se čovek više trudi na putu svog duhovnog školovanja, utoliko više mora biti oprezan i uočavati i tačno razumevati opasnosti kojima se pri tom izlaže. Naročito da ne potpadne pod neki vrlo prefinjeni egoizam i oholost. Pri tom se treba setiti i ovoga, na šta Ignacije takođe nije mislio niti upozoravao:

"A kada nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Tada kaže: vratiću se u svoju kuću, otkuda sam izišao; i došavši nalazi je praznu, počišćenu i ukrašenu. Tada odlazi i uzima sa sobom drugih sedam duhova, gorih od sebe, pa uđu i stanuju onde; i poslednje stanje onoga čoveka biva gore od prvoga; tako će biti i ovome naraštaju. " (Mt .12.43-45)

O raznim iskušcnjima Ignacije doduše govori na više mesta, a takođe nastoji da se od njih na neki način brani.

Radi odbrane od Ahrimanovog kušanja - pohlepe za bogatstvom - on čak i svoju dobru odeću poklanja jednom prosjaku,[100] a i da bi se odbranio od Luciferovog kušanja - časti "U Manresi je svaki dan prosio milostinju" i boravio u nekom - svakako sirotinjskom - prihvatilištu.[101] Taj stav prošnje, življenja u siromaštvu i poniznosti i ispovedanju i pokornosti zadržao je on i dalje, bar do 1536. godine, sa kojom se u glavnom završava njegov životopis.

Tu sad ima nešto, o čemu Ignacije nije mislio, nego se samo strasno prepuštao svojim osećanjima, doživljajima srca. Ako se živi od milostinje i čovek sam "ne pravi od kamena hleb", onda to za njega drugi radi. On je oterao od sebe Ahrimana, ali je ovaj zbog toga jače zahvatio tog drugog odnosno one koji mu milostinju daju. Oni više hleba moraju od kamena da prave nego što je to za njihov život potrebno. Oni se čak mogu time podsticati čak i na "pohlepu za bogatstvom, pa i na oholost kad ga steknu. Zbog toga je i Isus radio kao drvodelja, a i Pavle kaže:

"... niti smo kod ikoga badava jeli hleb, nego smo u trudu i naporu radili noć i dan - da ne budemo na teret nikom od vas. Ne zato što ne bismo imali prava na to, nego da sebe damo kao primer vama - da se ugledate na nas. Jer i kad smo bili kod vas, ovo smo vam nalagali: ako neko neće da radi, neka i ne jede." (2.Sol.3.8-10).

To "pravo" bi dolazilo iz toga, što Isus apostolima kaže:

"Ne pribavljajte zlata, ni srebra, ni bakra u svoje pojaseve, ni torbe za put, ni dve haljine, ni obuće niti štapa; jer je radnik dostojan svoje hrane." (Mt.10.9-l0)

No pre toga je Isus njima darivao određene sposobnosti, kojima će zasluživati da jedu kao i drugi radnici, ali koje ne smeju prodavati. Isus im je darovao - nisu oni sami proglašavali da ih imaju kao Ignacije. Naravno da se to odnosi i na druge koji prodaju svoje obredne verske usluge, ali o njima ovde nije reč.

Isto tako ako se čovek ponižava pred drugim, on od sebe izgoni Lucifera, ali ovaj jače zahvata tog drugog, koji se sad oseća više vrednim, da ima veću čast nego kad mu se onaj ponizni nije pokoravao. Tom iskušenju su jako izloženi i ispovednici, pa i razni duhovni učitelji, koji stupaju na mesto tuđe savesti odnosno daju uputstva drugima šta treba da rade za svoje usavršavanje, naravno samo ako to čine sa svojim autoritetom i ne vodeći računa o slobodi učenika. Njih vrlo lako zbog toga može zahvatiti i oholost. Da bi se tome suprotstavilo, Isus kaže:

"I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski. Niti se nazivajte nastavnici, jer je jedan vaš, Hristos." (Mt.23.9-10)

A kad je sa prošnjom i pokoravanjem čovek osetio da je od sebe oterao i Ahrimana i Lucifera, on postaje ohol na jedan vrlo profinjeni način. On sebi kaže: "Ja sam svojim siromaštvom i poniznošću oterao od sebe i Ahrimana i Lucifera - koliko sam samo ja uzvišeniji od drugih!"

No to Ignacije nije znao... Sada zna... I nastoji da otkloni posledice svojih zabluda. . .

* * * * * * *

U Manresi je - dakle između 1522. i 1523. godine - Ignacije imao neka duhovna viđenja, ali kako on kaže "nije bio iskusan u duhovnim stvarima".[102] Tu je on imao razne skrupule i napasti sa kojima se borio uz izvesna preterivanja: po sedam sati molitve na kolenima, uzdržavanje od hrane i drugo. U tim borbama pomagali su mu ispovednici, koji su ga upućivali, a i odvraćali ga od tih preteranosti u gladovanju i drugom.[103] Zatim "su mu dolazila velika prosvjetljenja i velike duhovne utjehe", ali "se počeo pitati dolaze li ta prosvetljenja od dobroga duha".[104]

Ignacije je u "Božijoj školi" sa velikom predanosću, pobožnošću, postom i molitvom, doživeo, da "njegov je um bio uzdignut iznad sebe tako da je vidio Presveto Trojstvo u obliku triju tipki na orguljama."[105] Zatim "mu je način na koji je Bog stvorio svet bio predočen... Međutim, on to nije znao objasniti. . . "[106] Mnogo puta je u Manresi, a i kasnije pri molitvi "unutrašnjim očima vidio Kristovo čovještvo... kao neko bijelo sjajno tijelo... ali nije razlučivao udove." A "i Našu Gospu na sličan način".[107] Jednom, dok je sedeo pored reke:

"oči njegova uma počele su se otvarati. Nije se radilo ni o kakvom viđenju. On je samo shvatio načela duhovnog života i stvari vjere i učenosti, tako da mu je poslije tog prosvjetljenja sve izgledalo novo." I on je "tom prigodom primio više nego u sve ostale šezdeset dvije godine života..."[108]

"Nakon toga prosvjetljenja. . . mu se ponovo javilo ono viđenje... koje nikada nije shvatio. Međutim, dok je bio pod  križem, jasno je vidio da prikaza nema uobičajene lijepe boje. Došao je do posve jasne spoznaje, uz koju je volja posve pristajala, da se radilo o sotoni."[109]

Ignacije zatim opisuje kako je bio u smrtnim opasnostima zbog groznice, bure na moru, opet bolesti 1550, i još jedne kasnije, te i o iskušenjima koja je tada imao.[110] Ovo je posebno nabrajano, ali se ne vidi tačno vreme ni mesto kad se to sve dogodilo.

U prvom poglavlju je već bilo govora o Ignacijevim vizijama, koje su vrlo nesigurne za upoznavanje duhovnih stvarnosti. On sam ukazuje na to. Viđenje "Kristovog čovještva" koje on ovde opisuje može se protumačiti kao imaginacija a ne vizija, a ono doživljavanje pored reke kao neka inspiracija. I na tim stepenima duhovnih saznanja mogu da budu razne varke i iskušenja da se to pogrešno protumači. Samo u intuitivnom saznavanju nema obmana. I na to sâm Ignacije ukazuje, ako se pravilno shvati. O tome je već bilo govora u "1. Duhovni svet". Međutim, da je ova snažna inspiracija, preko koje  je Ignacije "primio više nego u sve šezdeset dvije godine života" bila neispravna ili pogrešno protumačena, najbolji dokaz jeste ono posle nje. Ignacijevo gledanje u Jerusalimu kamena "s kojeg je naš Gospodin uzašao na nebo i na kojem se još mogu raspoznati otisci njegovih stopala" i "Tamo se prisjetio da nije upamtio kamo je bilo usmjereno lijevo Isusovo stopalo, a kamo desno.". To su mu verovatno objasnili franjevci, koji su taj kamen čuvali i s čijim je provincijalom razgovarao Ignacije.[111] Tu njegova volja svakako nije pristajala!

Zbog toga ovo strašno podseća na muslimanska poklonjenja Ćabi u Meki, gde se čuva onaj njihov kamen. I to je jedan od dokaza za moju tvrdnju, da je hrišćanski Zapad pod duhovnom okupacijom arapskog Islama (ne eventualno turskog ili drugog) ili islamizovanog arabizma ili poarabljenog aristotelizma. Kako je Rim još stotinak godina ranije pokorio Grčku jezgrovito je opisao Horacije (65-8 p.n.e.) sa "Graecia capta ferum victorem capit..." ("Pokorena Grčka pokorila je divljeg pobednika..."). Time je on ukazao da je duhovni život Grka zavladao "Rimljanima. I Arapi su kod Poatijea potučeni 732. godine, zadržani od daljeg vojnog i političkog nadiranja u Evropu, pa su prvo zaustavljeni na Pirinejima, a zatim sistematski - istina vekovima - potiskivani, da bi najzad bili i vojno-politički pobeđeni i okupirani, sad posebno još i privredno. Međutim, na duhovnom polju oni su skoro potpuno potukli Zapad i nametnuli mu svoja materijalistička shvatanja, pored ostalog naročito preko Bekona Verulamskog (1561-1626) u nauci, Amosa Komeniusa (1592-1670) u vaspitanju, Vudrou Vilsona (1856-1924) u politici.[112] To su najtipičniji predstavnici iz Novoga doba, a ima ih još mnogo i drugih. Ta duhovna okupacija Zapada traje i danas, a sa Zapada se preko nauke i politike - naravno i oružja - širi na Istok.

No tako oslabljeni duhovni život Zapada izložen je već više od sto ili dvesta godina drugoj krajnosti. Materijalizmom duhovno oslabljen, ali vojno i gramzljivošću ojačan, Zapad je postepeno pokoravao i daleki Istok, a pošto je ovaj na daleko većoj duhovnoj visini, on je na duhovnom polju u protivnapadu. U detalje se ja ne mogu ovde upuštati, te ću samo navesti neke primere, o kojima bi trebalo da razmisle posebno oni koji u hrišćanskim narodima imaju neku moć. Pokorena Indija je preko pobednikovih tajnih organizacija prigrabila Teozofski pokret koji je osnovala Blavacka, Tibet se povezao sa nemačkim nacionalsocijalizmom, u SAD je posebno pokrenut i raširio se hipi pokret povezan sa Indijom, hrišćani u jogama - naravno naopako shvatanim traže duhovnost koju im njihove verske zajednice ne nude, nastao je "New age" pokret, prihvataju se i razrađuju - opet na naopaki način - razne kineske i japanske borilačke veštine koje predstavljaju u stvari okultna školovanja, praktikuju se neke meditacije  sa kojima se "leti", iz Koreje se širi nova - Munova - religija itd.

Toj duhovnoj okupaciji se ne može suprotstaviti nikakvim magijskim sredstvima neke druge vrste, jer se jedna crnomagijska sredstva na neki način uzajamno hrane sa drugima. Sva ona se mogu pobediti jedino Hristovskim snagama, koje sada glavno dolaze do  izražaja preko arhanđela Mihaila. U tom smislu se mora duhovni život potpuno osloboditi, osloboditi od svakog uticaja zakona koji uvek dolazi "od Sinajske gore, koji rađa za robovanje i to je Agara" (Gal.4.24), zakona koje u zemljama "slobodnih" danas razne "elite" donose iz državne odnosno državno-privredne vlasti. A onda državno-pravnu oblast osloboditi od vladavine tih zakona, jer zakoni uvek zaostaju za samim životom i životnim potrebama, te je organizovati za vladavinu pravednosti, jer je za pravednost Hristos umro. A privredni život se mora organizovati uzimajući u obzir da su svi ljudi udovi istoga - Hristovog - tela, te da su svi zavisni jedan od drugih, te da treba harmonički da se hrane i razvijaju, a ne da neki narastu kao kancerogeni tumori, a drugi da atrofiraju. Na taj način bi se i mnogi pripadnici tih vladajućih "elita" mogli izbavljati  od svog padanja u neku grupnost.

Materijalizam je zagospodario čak i kod mnogih ljudi koji smatraju da su nekakvim duhovnim školovanjem uspeli da se on njega oslobode i dođu do nekakve duhovnosti; oni pri tom ne uviđaju da su se umesto u neke natčulne spustili u potčulne regione, da su na neki način nadmaterijalizovali materijalizam. A žrtva tog materijalističkog shvatanja bio je i Ignacije. On je kao Španac pripadao narodima koji dušu osećaja dižu na veći stepen savršenstva i on se toga nesvesno drži. On veruje svojim osećajima za istinu i u ispravnost onoga što se kao istina prikazuje preko nekih autoriteta. To je bilo dobro za staro egipatsko-haldejsko vreme i za Stari Zavet, ali ne i za danas. To je stav dobar i za uzrast od sedme do četrnaeste godine ljudskog života, ali ne i dalje. Ja ne isključujem mogućnost da i u tim godinama može biti ispravnih nadahnuća. Ali samo može, ne da su uvek i ispravna! Iz toga čovek treba da izraste i da ta eventualna nadahnuća i razumom proverava, a ne da se  još eventualno i zavetuje da će ih se do kraja života pridržavati. A zatim - ako s njima izlazi pred svet - da ih osvesti i sagleda kakve to posledice može imati za druge. Ne da to nameće dogmatski kao pravila za život i uređenje društva, nego da bude spreman i pred sobom i pred drugima da ih pravda bez ikakve ma i najmanje prinude i sugestije. Međutim, Ignacije daje svoje "Duhovne vježbe" pre nego što je njegova "volja posve pristajala" za sva viđenja koja su mu poslužila za te vežbe. Otuda dolazi i ona besmislica da je Hristos pri vaznesenju ostavio tragove svojih stopala u nekoj steni, koju na sugestiju nekih franjevaca prima 1523.,[113] dakle godinu dana posle pisanja "Duhovnih vježbi" 1522.[114] To upućuje na njihovu neispravnost, na njihove potpuno pogrešne osnove.

Ignacije 1523. kreće za Jerusalim preko Barcelone, pa brodom do Rima. I u Barceloni on živi od prošnje, a vlasnik broda pristaje "da ga ukrca bez naplate, ... ali pod uvjetom da na brod ponese određenu količinu dvopeka...". Pošto su mu zbog toga došli "teški skrupuli", on traži odgovor od ispovednika, koji odlučuje "da mora isprosjačiti ono što je potrebno.." . Višak novca koji je isprosio on pre ukrcavanja ostavlja na jednoj klupi[115]

Kad su po žestokoj oluji doplovili od Barcelone u Gaetu, Ignacije se odmah uputio u Rim zajedno s jednom ženom i njenom ćerkom, kao i jednim dečakom, jer su svi prosjačili. Pošto su u jednom svratištu vojnici napali njegove saputnice, Ignacije se užasno razbesneo i odbranio ih, te su iste noći nastavili putovanje. Na putu se izdržava od prošnje. U Rimu dobija blagoslov od pape Hadrijana VI, a od neklh ljudi dobija 6 ili 7 dukata za put do Jerusalima. Međutim, "on je počeo uviđati da to predstavlja nepouzdanje s njegove strane", pa te dukate poklanja siromasima.[116] U Padovi mu nisu tražili "zdravstvenu svedodžbu" zbog kuge, a Isus mu se opet ukazao.[117]

Kad je stigao u Veneciju, stražari samo Ignacija ne proveravaju na brodu. Tu takođe živi od prosjačenja, dok ga jedan bogati Španjolac nije prihvatio, te još poveo u audijenciju kod dužda. "Kada je čuo kako Hodočasnik govori, Dužd je naredio da ga prime na guvernerski brod koji je plovio na Cipar." Pred ukrcavanje se teško razboleo, te ga je lekar odvraćao od puta, ali kad su zaplovili on je osetio poboljšanje. Na brodu su se "događale neke prljavštine i bestidnosti koje je on žestoko osuđivao"[118] uprkos opomenama da se time izlaže opasnosti od posade. Čitavo to vreme "mu se Gospod često ukazivao...: činilo mu se da vidi nešto veliko i okruglo što je izgledalo kao da je načinjeno od zlata".[119]

Hodočasnika su u Jerusalimu sačekali franjevci i on je njihovom gvardijanu predao svoje pisane preporuke. Na njegovo insistiranje da ostane u Jerusalimu, gvardijan je rekao da su franjevci u tolikoj oskudici, tako da mora i neke od njih da vrati u Evropu. To mu slično odgovara i provincijal i on se tome pokorava. Pre puta Hodočasnik još jednom posećuje Maslinsko brdo, gde je "sačuvan kamen s kojeg je naš Gospodin uzašao na nebo i na kojemu se još mogu raspoznati otisci njegovih stopala". Da bi ga stražari pustili, dao im je džepni nožić, a kad se ponovo vratio, jer "nije upamtio kamo je bilo usmjereno lijevo Isusovo stopalo, a kamo desno". Morao im je "pokloniti svo je škare".[120]

Na povratku iz Jerusalima Ignacije je prošavši kroz jaku oluju, u kojoj su dva bolja broda stradala, stigao na jednom malom brodu u Veneciju januara 1522.[121] O svojem boravku u Jerusalimu on malo govori.

U Ferari - na putu za Đenovu - Hodočasnik sav svoj novac daje prosjacima, ali ga neki španski vojnici dobro dočekuju. Posle ga drugi vojnici smatraju špijunom, ali ga puštaju kao ludog. Sledećeg dana ga opet neki vojnici hvataju, ali ga njihov kapetan, Francuz dobro prima. Od Đenove stize brodom u Barcelonu.[122]

U Barceloni od 1524. Ignacija izdržava Izabela Roser i on kod magistra Ardevola uči gramatiku. Ali: "Kad god je želio naučiti nešto  napamet, ... dolazile su mu nove duhovne spoznaje i nove radosti", te ništa nije mogao pamtiti, ali ga je ta napast prošla zahvaljujući magistru. Zbog činjenja pokore on otvara po jednu rupu na oba đona cipela, iako je nastala zima.[123]

Posle dve godine magistar ga upućuje na studije filozofije u Alkalu. Tu stiže 1526. i studira Logiku, Fiziku i Sentencije od Dominika Soto, od Alberta Velikog odnosno od Petra Lombarda. On tu i dalje živi od prosjačenja, mnogi se okupljaju da od njega slušaju veronauku, a on daje duhovne vežbe. Tu je sa još tri svoja druga.[124]

Pošto se o radu i ponašanju Ignacija i njegovih drugova raščulo, za njih su se zainteresovali i inkvizitori. No oni, pošto nisu našli nikakve zablude u njihovu učenju, samo su im naredili da se ne oblače kao neki redovnici, jer to i nisu, a oni su to poslušali. Posle više meseci njega ipak hapse.[125]

"U zatvoru je radio isto što je radio i na slobodi, poučavao je vjeronauk i davao duhovne vježbe." Zatvorili su ga zbog one dve žene - majke i ćerke, o kojima je rekao da nije znao za njihov put "zbog zakletve koju je primio". Pustili su ga posle 42 dana uz naređenje da "moraju se odjevati kao i ostali studenti, a o stvarima vjere ne smiju govoriti" dok ne završe još četiri godine. Uprkos toga što "Hodočasnik je između svih njih znao najviše, ali je i njegovo znanje počivalo na vrlo slabim temeljima. Hodočasnik je upravo to naglašavao na početku svakog saslušanja." Ignacije to sve iznosi nadbiskupu i ovaj ga pomaže da ode na studije u Salamanku, pa mu još daje i četiri zlatnika.[126]

Pre polaska iz Alkale je sam vikar dao drugu odeću i Ignaciju i njegovim drugovima, jer za nju nisu imali para.

U Salamanki je (1527.) Hodočasnik bio na ispovesti kod nekog dominikanca, kome se on učinio sumnjivim zbog jeresi. Njega i njegovog druga Calixta dominikanci prvo zadržavaju u kapelici, gde su ih obilazili redovnici s kojima su se i hranili.[127] Međutim, trećeg dana ih vode u zatvor, gde ih obojicu okivaju istim lancem pričvrsćenim za jedan stub. Kad se u gradu pročulo da su uhapšeni, ljudi su im u zatvor donosili što im treba, a Ignacije im je stalno govorio o Bogu i drugom. Generalni vikar i vizitator su ih saslušavali, "a Hodočasnik mu je dao sve svoje spise, to će reći Vježbe". Na pitanje da li su imali drugove, ovi im kažu gde su. Po vikarovom naređenju dovode u zatvor još dvojicu, a trećeg nisu dirali. Njih smeštaju u donju prostoriju sa običnim zatvorenicima, a ne sa njima u gornjoj. "Hodočasnik nije ni tada htio uzeti odvjetnika ili branitelja". Posle nekoliko dana ih saslušavaju četiri sudije, od kojih su trojica bili doktori. Oni su već pregledali "Vježbe", pa su ih propitivali i o teologiji. Ignacije je sve ispravno odgovarao. Posle 22 dana tamnovanja, koja je Ignacije smireno podnosio, doneta je presuda da oni nisu ništa grešili ni u životu ni u učenju, da mogu nastaviti svoj rad ali samo "da nikad ne određuju što je smrtni a što laki grijeh sve dok na studiju ne provedu još četiri godine". Ignacije se ne slaže sa, tim, ali kaže da će tako postupati sve "dok se nalazi u nadležnosti Salamanke".[128] Posle toga Ignacija to podstiče da ide na studije u Pariz, da ide prvo on, a drugovi da ostanu u Salamanki, dok on ne vidi u Parizu da li će i za njih biti sredstava za nastavak studija. Iako su ga mnogi odgovarali od tog puta zbog rata koji se vodio, Ignacije ipak odlazi.[129]

* * * * * * *

Ovde je vrlo skraćeno izneto šta je Ignacije proživljavao između svoje 32. i 36. godine, kada je već u velikoj meri bio formirana ličnost. Iz ovoga se vidi njegova jaka volja i postojanost ne samo u teženju za postizanjem nekog cilja nego i u načinu kako da ga postigne. On se stalno užasava od toga da ima novca više nego što mu treba za zadovoljavanje svojih najnužnijih potreba, a takođe stalno nastoji da se ponižava. Pošto je uz to bio i vrlo rečit, on se mnogima sviđa i vrlo rado ga slušaju i pomažu. Verovatno je ostavljao utisak možda čudnog, ali svetog čoveka. Za čitavo to vreme on ima i neka duhovna viđenja.

Pada u oči da je Ignacije još kao sasvim samouk napisao "Duhovne vježbe" 1522. godine, te da je prve više studije - gramatiku - imao tek u Barceloni od 1524. do 1526, pa u Alkali - logiku, fiziku i sentencije. Međutim, pošto nije imao nikakve zvanične crkvene škole i bio laik, on je postao vrlo sumnjiv inkvizitorima baš zato što su ga mnogi s velikim interesovanjima slušali.

Za Ignacijevu smirenost s kojom je sve patnje podnosio simptomatične su njegove reči budućem kardinalu Burgosa, kad ga je posetio u zatvoru:

"... Zar vam utamničenje predstavlja tako veliko zlo? Kažem vam, u Salamanci nema toliko okova i lanaca koliko ih ja iz ljubavi prema Bogu želim podnijeti."[130]

Ove reči mnogo podsećaju na Franju Asiškog.

* * * * * * *

Ignacije u Pariz odlazi pešice, gde od 1528. studira klasične jezike. Pošto mu je jedan Španac proneverio 25 škuda dobijenih na osnovu kreditnog pisma iz Barcelone, on opet živi od prosjačenja i smešta se u neko prihvatilište udaljeno od tog kolegija Montaigu. "Kako je proteklo skoro pet godina otkada je prestao osjećati boli u želucu, počeo je s težim pokorama i postovima". Sad pokušava da nađe nekoga koga bi služio radi svog izdržavanja, ali u tome ne uspeva. Zbog toga svake godine ide u Flandriju - jednom i u Englesku - gde prikuplja dovoljno sredstava da studira cele godine.[131]

Po prvom povratku iz Flandrije Ignacije trojici daje duhovne vežbe i oni potpuno menjaju svoj način života - sve što su imali daju siromasima i počinju da prosjače po Parizu. "To je na sveučilištu izazvalo veliki metež, jer su prva dvojica bili istaknute i vrlo poznate osobe". Zbog toga i oni i on imaju neprilika.

Kad je Ignacije čuo da se u Rouen-u razboleo onaj Španac koji mu je proneverio novac, on smatra "da bi ga u tim okolnostima mogao pridobiti da ostavi svijet i da se potpuno preda služenju Bogu. Da bi to uspio postići javila mu se želja da bosonog, bez pića prepješači dvadeset osam milja koliko ima od Pariza do Rouen-a." Prvo je imao "veliki strah da time iskušava Boga" i on ga je držao sve do Argenteuil-a. Ta "duhovna tjeskoba" ga je držala sve dok nije izišao iz tog grada, a onda ga je obuzela "velika utjeha i duhovna snaga uz takvu radost da je vikao po poljima, govorio s Bogom i slično.". Kad ga je našao, on "je utješio bolesnika i pomogao mu da se ukrca na brod za Španjolsku" i dao mu pismene preporuke za drugove u Salamanki.[132]

Po povratku u Pariz Ignacije sam odlazi kod inkvizitora magistera Ory, jer je čuo da je ovaj "za njega izdao poziv za saslušanje". Ovaj mu kaže da je čuo za njegovo delovanje i više ga ne poziva.

On sad studira filozofiju, ali su ga spopadale napasti, pri čemu su mu od slušanja predavanja odvraćale pažnju "brojne duhovne misli koje su mu dolazile" - kao pri studiju gramatike u Barceloni. Kad je predavaču obećao da će odslušati ceo tečaj, "potpuno su nestale sve one pobožne misli koje su mu dolazile u krivo vrijeme". U to vreme on prestaje da govori o Božjim stvarima.[133]

Kad se u Parizu počela širiti kuga, Ignacije nalazi jednog obolelog i svojom rukom mu dodiruje ranu i teši ga. Pošto ga je posle ta ruka počela boleti, on je stavlja u usta govoreći: "Ako ti je okužena ruka, bit će ti okužena i usta", pa je posle toga "oslobodio se umišljaja i boli u ruci".

"Već u to vrijeme u Parizu ima prilično velike tegobe sa želucem, tako da je svakih petnaest dana imao bol koja je trajala dobar sat i koja mu je uzrokovala groznicu. Jednom prilikom bol mu je trajala šesnaest ili sedamnaest sati. A i kasnije, nakon što je završio studij filozofije i nekoliko godina studirao teologiju i prikupio sljedbenike, bol mu je postajala sve teža i nije mogao naći lijeka, iako je isprobao mnoge.

Liječnici su mu kazali da osim zraka njegovog rodnog kraja nije preostalo ništa drugo što bi mu moglo pomoći."[134]

On se s nekim drugovima dogovara da idu preko Venecije u Jerusalim, pa "ako ne budu dobili dopuštenje da ostanu u Jerusalimu, vratit će se u Rim i ponuditi se Kristovom Namjesniku...".[135] Prema napomenama izdavača to su bila šestorica s kojima od tog zaveta 15.8.1534. na Monmartru nastaje rođenje kasnije uspostavljene "Družbe Isusove".[136] Odluka je bila da na ukrcavanje u Veneciji čekaju godinu dana, pa ako ne budu mogli da će biti oslobođeni tog zaveta.

Drugovi nagovaraju Ignacija 1535. da se vrati u svoj rodni kraj, pa kad se bude dobro osećao da pođe za Veneciju. No pre polaska on saznaje da je optužen kod inkvizitora (ovde ne stoji da li je to onaj isti Ory), te i bez poziva odlazi k njemu. Inkvizitor mu kaže da on toj optužbi nije pridavao mnogo pažnje i traži primerak "Duhovnih vježbi", jer mu se dopadaju. Ignacije insistira na presudi, te dovodi javnog beležnika i svedoke da im inkvizitor da pismenu izjavu o njegovoj nevinosti, jer je ovaj izbegavao da da presudu.[137]

Na konjiću kojeg su mu drugovi kupili Hodočasnik stiže u svoju pokrajinu (baskijska Guipuzcou, u kojoj se nalazi gradić Azpeitia sa dvorcem Loyola[138]) ali ne odseda kod brata već u jednom prihvatilištu i prosjači. Uprkos bratovljevom protivljenju on tu poučava decu u veronauci, a nedeljom i blagdanima propoveda mogima koji prevaljuju i mnogo milja da ga čuju. On tu nastoji da potisne neke izopačenosti. Tako je nagovorio javnog administratora da zabrani kockanje, a guvernera da donese zakon, da sve žene koje pokrivaju glavu zbog onih kojima nisu supruge budu kažnjene. (U tom kraju su devojke do udaje išle gologlave, a "mnoge od njih su postajale priležnice svećenika i drugih ...", pa "se nisu nimalo sramile reći da zbog tog i tog pokrivaju glavu..."). Zatim:

"Uspio je da se izda nalog za službenu i redovitu brigu oko siromaha, i da za Pozdravljenje zvona zvone tri puta dnevno, ujutru, u podne i navečer, tako da narod radi kao u Rimu.

Međutim, iako se u početku dobro osjećao, kasnije se ozbiljno razbolio."

Kad se oporavio, kreće na put bez novca. Na insistiranje brata, s njim i rođacima jaše na konju do granice pokrajine, a onda ide pešice i bez ičega. On posećuje mesta svojih drugova, te dolazi u Valenciju. Uprkos opominjanju da je Barbarosa s mnogim brodovljem na moru, on sc nije pokolebao, te posle prolaska "kroz gore spomenutu oluju" na jednom velikom brodu stiže u Đenovu. Odatle ide za Bolonju nekim teškim putem, koji se sužava i

"Tada je počeo puziti četvoronoške i u silnom strahu prevalio veliku udaljenost, jer je svaki put, kada se pomaknuo, mislio da će pasti u rijeku. To je bio najveći tjelesni umor i napor koji je ikada podnio, ali je konačno uspio."

U Bolonji on ne dobija ni najmanju milostinju, a zbog bolesti se neko vreme zadržava, pa ide u Veneciju.[139]

U Veneciji se Ignacije bavio davanjem "Vježbi" istaknutim osobama, kao i duhovnim razgovorima. Španski teolog Hoces nije u tome prvo uspevao "i priznao mu da se na osnovu onoga što mu je netko rekao, boji da bi u Vježbama mogao biti izložen nekom krivom učenju" i da bi ga Hodočasnik mogao obmanuti, ali na kraju i on prihvata njegov put. "On je bio prvi od sljedbenika koji je umro."

U Veneciji njega opet progone, pa je protiv njega pokrenut i postupak, na kojem je "donesena presuda u prilog Hodočasniku". Tu početkom 1537. dolaze devetorica njegovih drugova, koji posle odlaze za Rim, gde dobijaju kreditna pisma "kao milodar za putovanje u Jerusalim", a pošto nisu uspeli da otputuju oni ih vraćaju i stalno žive od prosjačenja. Tu bivaju zaređeni oni od njih koji to još nisu bili i to "Ad titulum paupertatis" - sa zavetom čistoće i siromaštva.

"Te godine brodovi nisu plovili na Istok, jer su Venecijanci bili raskinuli veze s Turcima".[140]

Dok su čekali da prođe godina dana, dok traje njihov zavet, drugovi su se razdelili u grupe, te je Hodočasniku zapalo da s još dvojicom ode u Vićencu, gde su se jedva prehranjivali u nekoj napuštenoj kući četrdeset dana. Tad im dolazi još jedan magistar i svi odlučuju da počnu propovedati. To je izazvalo veliko interesovanje u gradu i sad su

"dobivali više materijalnih dobara nego što im je bilo potrebno. Hodočasnik je u to vrijeme boravka u Vićenci imao brojna duhovna viđenja i gotovo redovite utjehe, suprotno onome kad je bio u Parizu. Najviše duhovnih viđenja imao je u Veneciji dok se spremao za svećeničko ređenje i dok se pripremao za služenje prve mise. Za svih onih putovanja imao je velika nadnaravna pohođenja slično onima koje je obično imao u Manresi."

Kad je doznao da mu se jedan drug razboleo, Hodočasnik i sam pod groznicom ide da ga poseti i uteši, "Na putu je od Boga dobio jemstvo ... da im drug neće umreti od te bolesti".

Pošto su godinu dana bezuspešno čekali na ukrcavanje, drugovi 1536. u grupama odlaze u Rim. Hodočasnik ide s još dvojicom, a

"Bog ga je i u toku ovog putovanja pohađao na poseban način.

Odlučio je da prvu godinu nakon ređenja provede bez služenja mise, pripremajući se i moleći Našu Gospu da ga stavi uz svog Sina. Jednoga dana, nekoliko milja pred Rimom, dok se molio u nekoj crkvi, doživio je snažnu promjenu u svojoj duši i tako jasno vidio da ga je Bog Otac stavio uz Krista, svoga Sina, da se nije usudio posumnjati u to da ga je Bog Otac doista stavio uz svog Sina."[141]

U napomenama izdavača stoji da je to bilo u La Storta i

"Pojedinosti o kojima je izvjestio Laines stoljećima su nadahnjivale Isusovce, a za Ignacija  su sažete u iskustvo da je on bio pridružen Isusu. Takvo iskustvo treba predstavljati zreli plod Duhovnih Vježbi, na isti način na koji iskustvo iz Manrese predstavlja ishodište Vježbi, - dakako na duhovnoj dubini do koje ne dopru osrednji polaznici Vježbi."[142]

Na kraju Ignacije ukazuje na dva nemila slučaja da je - uprkos njegovim upozorenjima - jedna žena ostala trudna od svog ispovednika, a jedna je "duhovna kći" bila zatečena s nekim muškarcem.[143]

* * * * * * *

Ovde pada u oči da je Ignacije vrlo dugo patio od nekih bolesti, posebno sa bolovima u želucu. Sem onog ranjavanja u Pamploni 1521, on je i "u Božijoj školi" u Manresi 1522. imao žestoku groznicu, koja "ga je dovela na rub smrti" i:

"Tada mu se javila misao koja mu je došaptavala da je on svetac. Ona ga je stavljala na tolike muke da ju je neprestance odbijao i da je dozivao u sjećanje svoje grijehe. Imao je više muke s tom mišlju nego sa samom groznicom, i nije ju mogao nadvladati bez obzira na napore koje je činio. Kada je groznica oslabila i kada nije više bio na izdisaju, počeo je usrdno zaklinjati neke gospođe koje su ga došle posjetiti, da mu za ljubav Božju, kada ga drugi put nađu na rubu smrti, viču iz sveg glasa da je grešnik, i da se podsjeti na uvrede koje je nanio Bogu."[144]

Bolno mora čovek da doživi ta užasna Ignacijeva kušanja, pa bez obzira što su dolazila kad je bio pod žestokom groznicom i na rubu smrti! Pa da li su sve te bolesti i bolovi kod Ignacuja izazivale vizije? Da li su mu sem toga te bolesti i "bolovi dolazili kao opomena da ne treba da ide takvim okultnlm putem kakav je on izabrao ili na koji je na ko zna kakav način nagonjen? Inače, ispravno okultno školovanje uvek donosi ozdravljujuće snage. Teška su bila ta Ignacijeva kušanja!

Sem toga, pada u oči da Ignacije baš te 1522. godine kad piše svoje "Duhovne vježbe" sem tih bolesti i bolova dobija još jednu opomenu iz duhovnog sveta, koju on donekle prozire, ali je nedovoljno shvata i ne izvlači iz nje odgovarajuću pouku za svoj dalji rad. Tu misao "da je on svetac" on jasno sagledava da ona dolazi od Kušača (u ovom slučaju od Lucifera - što on naravno ne ume da definiše), te se protiv tog kušanja bori dozivajući "u sjećanje svoje grijehe", pa pošto ni to ne pomaže, on za pomoć moli i "neke gospođe". A zašto on njih moli da ga opominju samo kad je "na rubu smrti"? Nije li to onaj susret sa  smrću kroz koju treba proći sa svojim sećanjem o ja: "Ti si tamo s one strane bio neko samstvo." - kako to stoji u predavanju Rudolfa Štajnera od 10.6.1912, navedenom na početku ovog poglavlja? A Ignacije to nije mogao poneti?

A kako se to mogu naneti uvrede Bogu? I kome bogu? Bogu sveljubavi se uvrede ne mogu naneti, jer sveljubav uključuje i svepraštanje. Ne obraća li se tu Ignacije na nekog nižeg boga? I kog?

Sve ovo ukazuje na užasnu tragiku Ignacijevu - ne samo zbog tih muka što ih je pretrpeo, nego i zbog toga što nije svojim mišljenjem izvukao iz toga pravilan zaključak, što u tome nije bio dosledan i sebi kazao:

"Ti nisi svetac, pa pošto nisi svetac, ti nisi pozvan da daješ neke duhovne vežbe! Ti si pod tako jakim uticajem Kušača da ti je potrebna čak i pomoć sa strane da bi se od njega odbranio. Ti ni to ne možeš sam! Pa kako onda ti sam možeš da daješ ispravna uputstva drugima, kako da se obrazuju da bi služili na korist čovečanstva? Kako ti tu možeš biti siguran, da te duhovne vežbe ti ne pišeš pod inspiracijom Kušača?"

Do toga na žalost Ignacije ne dolazi. Pošto svoje voljne čine nije prosvetlio svojim mišljenjem, "njegovom" voljom neko drugi upravlja. I preko njega taj drugi piše. A Ignacije izgleda da to sagledava tek 1553. godine, kad piše o Hodočasniku.

Pada u oči takođe da u čitavom svom životopisu Ignacije jedino na ovom mestu pominje da je hteo nešto da radi - ali bezuspešno! Celog života njega drugi izdržavaju dajući mu veće ili manje milostinje.

Ovde se takođe postavlja i pitanje, zašto je Ignacije onu svoju plemenitu težnju da pomogne Špancu koji mu je proneverio novac povezao sa mučenjem sebe na tom putu, zbog čega mu se kao opomena pojavio i strah "da time iskušava Boga". Ovo je opet svakako vrlo nespretna formulacija, jer bi osetljiviji ljudi i to nazvali bogohuljenjem:

"Nijedan, kad trpi iskušenje, da ne govori: Bog me kuša. Jer Bog se ne da zlim kušati, i sam nikoga ne iskušava. Nego svako podleže iskusenju na taj način što ga njegova sopstvena požuda vuče i mami; tada požuda začne i rađa greh, a učinjeni greh rađa smrt." (Jk. 1.13-15)

Da li je to tu bilo zaista neko svesrdno i spontano opraštanje ili samo zgodna prilika za praktikovanje neke njegove duhovne vežbe i u cilju pridobijanja tog Španca "da ostavi svet"? Da li je to bio samo skriven i prefinjeni egoizam - "njegova sopstvena požuda" koja "začne i rađa greh"? Da sebe uzvisi tim spoljašnjim činjenjima? I da tog Španca silom - iskorišćavajući teške okolnosti u kojima je ovaj bio - pridobije za sebe i svoja shvatanja? To je sve vrlo klizav teren, a o tome Ignacije tad nije mislio uprkos opomenama preko "duhovne tjeskobe". A odakle ono vikanje?

Kao što je već pod "l. Duhovni svet" razjašnjeno, kroz čovekovu organizaciju deluje neka volja koje on nije svestan. Tom voljom upravljaju duhovna bića koja sudeluju na razvoju čoveka. Takva volja se i može uporediti sa magnetnim i električnim pojavama, koje se odigravaju u potčulnim oblastima sveta. I takva volja ili volje deluju na neki sličan način u svima ljudima, obuhvataju čitavo čovečanstvo - kao i Zemljin magnetizam - naravno sa izvesnim razlikama.

Ako neki čovek iz svoje slobode osnuje neko društvo, neki pokret, neku religiju ili bilo šta, pa preko razumskog mišljenja pridobije druge da se tome pridruže, on onda time ne zadire u njihovu slobodu: u svako doba oni se od njega mogu odvojiti, a i on od njih, jer predstave koje se stvaraju mišljenjem nisu nikakva realnost koja bi mogla da vrši bilo kakvu prinudu, ne mogu da ograničavaju slobodu. To nije slučaj ako on svojom voljom direktno deluje na volju drugih, to ima snagu sličnu magnetizmu ili elektricitetu. Tada se u takvom društvu ili tome sličnom stvara neka jedinstvena volja, koja deluje na sličan način kao i ranije opisane volje u instinktima, nagonima i strastima. Ta volja ne deluje u području svesnoga nego podsvesnoga ili sasvim nesvesnoga, te u skupini takvih ljudi pojedinci deluju sasvim automatski - kao točkići u nekom mehanizmu. Oni ne znaju "kako ta odluka u meni nastaje" - prema ranije navedenim rečima Rudolfa Štajnera. Taj pad u grupni automatizam Ignacije - ili neko preko Ignacija - potpomaže i onim "da za ono što nam se čini bijelim uvijek smatramo i vjerujemo da je crno, ako tako izrekne crkveno poglavarstvo".

Sem toga, i zakletve odnosno zaveti čoveka još više otvrdnu u tom podsvesnom, ugušuju mu i svaki i najmanji podstrek za oslobađanje od tog grupnog automatizma, ugrađuju mu strah od slobode.

No u najtragičnijem položaju je onaj poglavar čijoj volji se - kako on misli - drugi pokoravaju. Ako neka ruka komade gvožđa odvoji i dovoljno udalji od magneta, oni će se razmagnetisati, ali ne i sam magnet, jer je napravljen od posebnog čelika. Da bi se on razmagnetisao potreban je poseban, vrlo složen proces. I to je ono što sam ja već - samo sa drugog aspekta - objasnio, da je vlasnik robova daleko više porobljen nego njegovo roblje. On je to utoliko više što - kao i onaj namagnetisani čelik - ne uviđa da kroz njega deluju neke njemu potpuno neshvatljive i nesvesne snage. Njemu se čini da je to snaga volje njegovog jastva, a ne da je on samo oruđe kojim se neko drugi služi - kao što je slučaj s namagnetisanim čelikom kroz koji deluju zemaljske magnetne snage. On nema nikakve kontrole niti uvida u to "kako ta odluka u meni nastaje".

Zbog toga je u ispravnom okultizmu najstrožije zabranjeno da se deluje na volju, pa i na osećanja drugoga, već da se obraća isključivo njegovom mišljenju, u kojem je on jedino budan. Na taj način ispravni okultist vežba i jača samu svoju volju, toliko je jača dok se ona potpuno ne preobrazi u čisto mišljenje, mišljenje oslobođeno od čulnosti, od telesnosti. A ako deluje na volju drugih, tuđa - njemu nepoznata - volja se u njemu učvršćuje i on ostaje u stanju, s kojim se može uporediti trajni magnet. On pada i ispod životinjstva, survava se u potčulno, gubi čak i životinjsku svest, kroz njega deluju samo potčulne sile.

Zbog takvog, i ne samo tog ponašanja prema Špancu, Ignacije je na sebe privukao veliku pažnju - pa i inkvizitora i prvi i drugi put! A koliko su ga obuzimale "duhovne misli" i onemogućavale mu koncentraciju, vidi se iz toga, što on sam njih čak uvrštava u "napasti". On ni o tome dovoljno ne razmišlja, te da sebi postavi pitanje: Od kakvog duha one potiču? Da nije i to neka opomena?

Njegov stav prema kugi se pre može protumačiti i pripisanti njegovoj "mržnji prema sebi", nego nekoj njegovoj hrabrosti ili želji da pomogne bolesniku. Nije li to težnja da pobegne u duhovni svet? I to ne u Hristov, u kojem ne postoji mržnja, već u svet koji mu Lucifer nudi? A i te stalne bolesti i tegobe sa želucem su svakako posledice Luciferovih napada. I to su opomene, ali on njih ne shvata.

Ignacije se svakako i u drugim prilikama čudno ili bar neuobičajeno ponašao, pa pošto je u svemu istrajavao - nije se čak razboleo ni od kuge - to je nekim ljudima izgledalo sumnjivo, možda i sasvim crno. Inkvizitor (ili inkvizitori?) je međutim imao više razumevanja i znao je da pravi razliku između njegovog ponašanja i onoga što je Ignicije propovedao, a i onoga što je u "Duhovnim vježbama" napisao.

U svojoj pokrajimi Ignacije zahvata i u društveni život, ali se opet razboleo.

Ignacije stalno pokazuje svoju hrabrost i istrajnost u vršenju svojih podviga. Da li je on zbog toga i izabrao neki težak put, put kojim inače niko ne ide, kad se iz Đenove uputio za Bolonju? Na tom putu on jako doživljuje strah, a strah dolazi od Ahrimana. Lucifer se tu donekle povlači, ali deluje ipak kroz njegovu volju podsvesno - kao magnet, dok mu je osećaj straha svestan. Taj put i to kolebanje odnosno naizmenične napade Ahrimana i Lucifera Ignacije je vrlo snažno doživeo, ali naravno to mišljenjem nije mogao da razjasni.

Posle toga se on opet i u Bolonji razboljeva. Nije li to opet opomena, koju on nije uspeo da protumači? Pa uprkos toj opomeni on i dalje daje svoje "Vježbe"? Simptomatičan je tu i stav onog španskog teologa Hoces-a. Kako ga je Ignacije ubedio da "prihvati njegov put"? Verovatno ne misaonim razlaganjem nego delovanjem na njegovu volju. Rudolf Štajner o tome 25.3.1920. kaže:[145]

"Da ne mora uvek upravo misao biti ta koja upravlja voljom, to vi najbo1je vidite po tome, što ljudi - ako su samo dovoljno emocionalni - upravo tada kad imaju misli kao u snu, kad imajti nešto zamagljene misli, da oni tada imaju najveći uticaj na svoje bližnje. Po pravilu jasni mislioci, koji više idu u apstraktno, manje uticaja imaju na svoje bližnje nego oni koji su s izvesnom unutrašnjom brutalnošću stavljeni na emocionalne misli."

Ja bih ovde dodao da to svako može videti i kod savremenih "narodnih vođa" - i političkih, i duhovnih, pa i privrednih.

Ignacije dalje za Hoces-a kaže da "je bio prvi od sljedbenika koji je umro",[146] ali ne kaže kad, koliko vremena posle prihvtanja njegovog puta. Da li to ima neke veze?

Hodočasnika i u Veneciji progone. Bez obzira na presudu i ovde se opet postavlja pitanje: Zašto? Da li su i teolog Hoces, a i drugi primetili da se u njegovim "Duhovnim vježbama" nalaze iskazi koji događaje u Palestini drukčije prikazuju nego što to stoji u evanđeljima? A nekim teolozima je moglo da zasmeta na primer i to, kako se to razgovara - ne moli se, nego razgovara - s Našom Gospom, pa sa Sinom, pa i sa Ocem.[147] A zar su i ti egzercitanti mogli da se toliko uzdignu i prosvetle? I to još u "prvom tjednu? Ni je li to samo iluzija stvorena autosugestijom - autohipnozom - iz još pre toga u "prvom tjednu" datom:

"Druga je predvježba da molim Boga, našega Gospodina, ono što hoću i želim".[148]

I kako se može imati poverenja u iskaze o duhovnim stvarima nekoga, ko se u običnom životu nelogično i neprirodno ponaša?

Ovde bih ja samo kratko napomenuo, da se sve te oslobađajuće presude donose za vladavine pape Pavla III (1534-1549), koji je sazvao koncil u Tridentu, ali mu sam nije prisustvovao.

Sem toga, i ovde se ističu zaveti kao način življenja - za - svakako i Ignacijevo zaređivanje u Veneciji i za čekanje na brod.

Simptomatično je za tadašnju duhovnu glad naroda u Vićenci, što su oni obilno nagrađivali one koji su im o verskim stvarima propovedali. Sama koncentracacija na te propovedi, kao i priprema za svećeničko ređenje mogli su kod Hodočasnika da utiču na dobijanje brojnih duhovnih viđenja. Međutim, on tu naglašava da je ta "nadnaravna pohođenja" imao "slično onima ... u Manresi", a ta u Manresi su bila takva da se on pitao "dolaze li ta prosvetljenja od dobroga duha",[149] kako je to već ranije navedeno.

Čudno zvuči i ona formulacija da je Hodočasniku "Bog dao jemstvo"! Da li je to neka slutnja, predosećanje, koje on definiše kao glas Božji? A i ona da ga je "Bog... pohađao na poseban način"! Da li on sve te unutrašnje glasove koji mogu dolaziti od raznih bića pripisuje Bogu, Bogu Ocu i Tvorcu? Šta je on to doživljavao? Da su tu vrlo lako moguće vizije izazvane jakom željom i autosugestijom, vidi se i iz njegove napomene, da je molio "Našu Gospu da ga stavi uz svog Sina", te da mu je to i uslišeno i da mu je bilo jasno "da ga je Bog Otac stavio uz Krista, svoga Sina".

Pošto je to stolećima nadahnjivalo Isusovce, koji u tome gledaju da je time Ignacije bio "pridružen Isusu" i da je to "zreli plod Duhovnih Vježbi", na to se treba posebno osvrnuti.

* * * * * * *

U okultizmu se pod Hristom podrazumeva Sin, Logos ili Reč, i:

"Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje". (Jn.1.3)

Na to upućuje Jovan na samom početku svog evanđelja. Pod Isusom se podrazumeva čovek, u čije se telo spustilo Hristovo biće prilikom krštenja na Jordanu. Zbog toga se onda sa Isus Hristos ili Hristos Isus upućuje istovremeno i na čovečansku i na božansku prirodu, na Bogočoveka.

To se u prvim hrišćanskim vekovima vrlo dobro znalo. Tako i prema sv.  Grigoriju Bogoslovu, arhiepiskopu carigradskom do pred kraj IV veka zajedno se slovilo i Hristovo rođenje i Krštenje i Bogojavljenje, a tad je Božić prebačen na 25. decembar.[150]

Rudolf Štajner takođe kaže, da je i u samom Rimu još 353. godine sećanje na Hrista praznovano 6. januara, na dan Jovanovog krštenja na Jordanu, a da je 354. kao praznik Isusovog rođenja uzet 25. decembar. To je povezano sa praznikom Adama i Eve, koji se praznovao 24. decembra i koji je ukazivao na poreklo ljudi na Zemlji.[151]

Pada u oči da se u Svetom Pismu neki put kaže Isus, neki put Hristos, neki put Isus Hrist ili Hrist Isus, s tim što se u evandeljima čak i kad opisuju događaje posle krštenja na Jordanu većinom kaže samo Isus, a u svim poslanicama ili samo Hrist ili Hrist Isus odnosno Isus Hrist. To ne treba čoveka da zbunjuje, jer se radi o tome da li su pisci u opisivanju nekih dogadaja više usmeravali pažnju na pojavu one ljudske ili na pojavu one božanske prirode ili na obe.

Sam Ignacije - reklo bi se - više pominje "Krist" nego "Isus" - neki put čak i kad se poziva na mesta u evanđeljima gde stoji "Isus". Međutim njegovi sledbenici više daju naglasak na Isusu - što se vidi i iz samog naziva "Družba Isusova" ili "isusovac", latinski "Societas Iesu" i "iesuita".[152]

Kad je i ko je dao taj naziv "Družba Isusova", to se ne vidi jasno iz ove knjige.[153] Jedino se iz uvodnog lista vidi da je pre Ignacijeve smrti 1556. izdato "Ustanove Družbe Isusove" 1555. i "Pravila Družbe Isusove" 1548 - što bi ukazivalo da je to njegov naziv odnosno da se on s tim bar složio ili nije mogao da se usprotivi. U svakom slučaju, tu se akcenat daje više na ljudsku nego na božansku prirodu Isusa Hrista.

Karakteristično je za Ignacija i ono njegovo moljenje Naše Gospe da ga stavi "uz svog Sina", posle čega je "tako jasno vidio da ga je Bog Otac stavio uz Krista". Po sebi se razume da ja ne znam šta je tad Ignacije mislio, osećao ili hteo, te 1553. godine kad je pripovedao svoje uspomene, a ni 1536. ili 1537. kad je imao taj duhovni doživljaj. Stoga se ja mogu osvrnuti samo na to što  je on tad napisao. U "Napomenama" izdavača stoji da je njegov saputnik na putu za Rim Lainez dao neke pojedinosti o tome, ali to u ovoj knjizi nije izneto,[154] te ni ja to ne mogu uzeti u obzir. Međutim, ovde se mora uzti u obzir da je tada Ignacije već bio dobro upoznat sa Svetim Pismom, jer je već prostudirao teologiju i bio zaređen.

Prema tome, Ignacije je morao znati da je "Naša Gospa", Marija rodila Isusa, čoveka Isusa, da ga je rodila kao žena -  vrlo uzvišena , ali da je ipak imala sasvim ljudsku prirodu. Uzgred treba pomenuti da tada još nije bila doneta dogma o Marijinom bezgrešnom začeću - bez obzira šta to značilo. Pošto tada čak ni ta dogma nije bila donota, za Ignacija je Marija svakako morala važiti kao ljudsko biće, pa se postavlja  pitanje: Zašto se on moli njoj "da ga stavi uz svog Sina", a ne recimo samom tom Sinu ili Ocu? Jedan teolog je morao pretpostavljati da je taj Sin više duhovno  biće od te žene preko koje je za njega kroz generacije pripremano jedno ljudsko telo. Pa da li je onda takvo ljudsko biće - telesna majka Isusa - moglo po svom nahođenju da stavlja u neki određeni odnos nekog čoveka prema Sinu, koji je viši od tog ljudskog bića - Marije? Ignacije ne kaže da je nju eventualno molio za posredovanje kod Sina, nego da ga bez obzira - da se grubo izrazim - bez obzira na stav Sina stavi uz njega! A da li je on Našu Gospu ipak molio zato što je smatrao da je ona - reklo bi se - nekog višeg ranga od Sina? - Na to bi trebalo da odgovore teolozi, po mogućstvu iz "Družbe Isusove".

U svakom slučaju Ignacije želi da bude stavljen uz Sina Naše Gospe, uz Isusa, koji je neko izvanredno visoko ljudsko biće. On, međutim, posle takvih molitvi Našoj Gospi ''doživio je snažnu promjenu u svojoj duši i tako jasno vidio da ga je Bog Otac stavio uz Krista, svoga Sina, da se nije usudio posumnjati u to da ga je Bog Otac stavio uz svog Sina."[155]

Ako zanemarimo taj iskaz da je Ignacije neposredno "vidio" odnosno doživljavao taj čin kako ga Bog Otac stavlja uz svoga Sina, a koji je vrlo neverovatan ako se bukvalno shvati, jer:

"Boga  nikad niko nije video; ..." (1.Jov.4.12)

Ako dakle taj iskaz zanemarimo i uzmemo recimo kao nešto slikovito dato, postavlja se ipak pitanje: Šta znači ta molitva Ignacijeva da bude uz Sina i taj doživljaj da je i stavljen uz Krista?

Pavle kaže:

"Jer ja sam posredstvom zakona umro zakonu - da Bogu živim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni." (Gal.2.19-20)

"... koju je ostvario u Hristu Isusu, Gospodu našem. U njemu imamo slobodu i pristup k Bogu s pouzdanjem - verom u njega." (Ef.3.11-12)

"... jer smo udovi Hristova tela." (Ef.5.30)

"A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi." (l.Kor.12.27)

Na suprot ovim objašnjenjima Pavla Ignacije želi i moli da ne bude u Hristu nego uz Hrista, dakle pored Hrista, izdvojen od Hrista! On i vrlo snažno doživljuje tu svoju izdvojenost od Hrista, postavljenost uz njega! Čak ako se i ne bi zamišljalo da je Ignacije po tom svom iskazu ravan Hristu, to ipak znači da se sa njim na neki način i on može porediti postavljajući ga pored njega. To bi bio slučaj sličan sa Luciferovim položajem.

Po sebi se razume da te Ignacijeve želje da bude izdvojen od Hrista ne znače da je  on u apsolutnom pogledu sasvim otpao od Hrista. Međutim, to je za njega imalo vrlo teške, tragične posledice. On nije mogao da u pravom, potpunom smislu posle smrti doživi ono "in Christo morimur", da zaista potpuno i umre u Hristu. On nije mogao kao obični ljudi, kojima ništa nije poznato iz okultizma, pa čak i oni koji nikad nisu ni čuli za Hrista, on nije mogao da posle smrti prođe kroz sve one duhovne sfere kroz koje obični ljudi prolaze, već je zbog tog izdvajanja od Hrista brže bio vraćen iz duhovnog sveta, brže je bio ponovo bačen u život na Zemlji. To bolno iskustvo ga je sigurno podstaklo da u narednim životima ispravi svoje pogreške i zablude, jer ni njega nije Hristos napustio - bez obzira što je Ignacije njega želeo da napusti!

Ja sam već ranije ukazao na Ignacijeve reči: "On je već tada bio osjetljive savjesti u pogledu govorenja neistine...",[156] a takođe i na njegovo teženje da objektivno posmatra svoj život time što u svom pripovedanju uvek govori "Hodočasnik", a ne "ja". I ono istupanje prema inkvizitorima potvrđuje njegovu "osjetljivu savjest u pogledu govorenja neistine", jer je nastojao da oni prema njemu zauzmu jasan i određeni stav, drugim rečima da se obelodani istina. On je tu težnju ka istini izgleda stalno imao. Drugo pitanje je da li je on uvek i nalazio istinu. Međutim, to samo teženje ka istini spajalo ga je izvesnom tananom niti sa Hristom.

Ignacije u tom teženju ka istini na žalost nije pošao putem istinskoga mišljenja, kojim bi on sam dolazio do istina, nego se prepustio verovanju u autoritete raznih crkvenih poglavarstava, u autoritete koji će mu na neki tajanstveni način iznositi istine koje on inače svojim zdravim razumom ne raspoznaje kao istine. On će verovati da je crno ono što on vidi kao belo, ako mu to "tako izrekne crkveno poglavarstvo".[157] Pri tom on ni ne razmišlja o tome da "crkveno poglavarstvo " ne može da govori, već da to može samo neki čovek koji pripada tom crkvenom poglavarstvu. Po njemu ispada da svaki čovek koji pripadne crkvenom poglavarstvu automatski postaje nepogrešiv u svemu što izrekne!

Ignacije u teženju ka istini nije izabrao ni snagu ljubavi da ga vodi na tom putu istinskoga misljenja, jer još za vreme pisanja "Duhovnih vježbi" u Manresi 1522. "dolazile su mu mnogo puta s velikom žestinom napasti da se baci sa ruba duboke provalije", što je nastavak na onu možda još samo godinu dana pre toga osećanu "mržnju prema sebi".[158] On je naravno shvatio "da je samoubojstvo grijeh",[159] ali to ipak pokazuje da prilikom pisanja "Duhovnih vježbi", on nije imao potrebnu smirenost, koja bi se postigla snagom ljubavi i koja je neophodna za pisanje takvih stvari koje daju neka okultna uputstva, te da bi pri tom pisanju čovek bio potpuno siguran da u njih neće uneti nešto neistinito, nešto što bi moglo biti inspirisano tom "mržnjom prema sebi" - bez obzira šta je on pod tim podrazumevao. Ali ta "mržnja prema sebi" jeste mržnja prema jednoj božanskoj tvorevini, te prema tome i odbojnost prema Tvorcu, mišljenje da Tvorac nije dobro tvorio - ako ne uzmemo čak i teži izraz da je to i mržnja prema Tvorcu. Zbog nedostatka te snage ljubavi kao vođe Ignacije nije ni pošao tim putem istinitoga mišljenja, već se prepustio nekim mističkim osećanjima i verovanjima u autoritete crkvenih poglavarstava - i dao put kako njima da se služi!

"Koji poglavarevu zapovijed izvršuju izvanjskim činom ali nerado i ne slažući se s njegovim mišljenjem, ti treba da se ubroje među robove najniže vrste."[160]

Ovde Ignacije sada ne govori o nekom uopštenom mističkom poglavarstvu, već o čoveku, konkretnom poglavaru, čijoj se volji mora bezuslovno pokoravati prihvatajući je kao svoju. To je užasna sablazan za tog poglavara! A to je i jedan od razloga zbog čega nesrećni Ignacije nije mogao u pravom smislu da u Hristu umre. Sem toga što se taj poglavar podstiče na gordost, njemu se uskraćuje mogućnost donošenja ispravnih sudova, jer se njemu možda samo vrlo stidljivo iskazuje neko mišljenje koje se ne poklapa s njegovim, pa se odmah povlači, ako on dâ ma i najmanji mig da se s tim ne slaže. Samim tim se - pošto je tu uključena i bezuslovna poslušnost - na tog poglavara prenosi celokupna odgovornost pri donošenju neke odluke, a to je vrlo, vrlo nekorektan stav prema tom poglavaru. Ja ću čak ići i dotle da kažem: To je posledica mržnje ili bar potpune neljubavi prema tom poglavaru, prema tom poglavaru kao čoveku, a ne kao nekom mistički zamišljenom biću!

Pridruživanjem svoje neslobodne volje - do koje se dolazi isključivo čistim mišljenjem, mišljenjem oslobođenim od telesnosti - nego nesvesne volje koja vlada u čovekovom organizmu, pridruživanjem takve volje isto takvoj volji poglavara, ovaj se još više i potpuno zarobljava u toj nesvesnoj volji, koja se izražava u njegovim neslobodnim odlukama. Ako veći broj ljudi na taj način svoje neslobodne volje pridružuje neslobodnoj volji poglavara - a da je neslobodna vidi se iz samog tog pridruživanja - onda to dobija ogromnu snagu. Ali takva združena volja deluje sasvim slično kao i Zemljin magnetizam, koji je podložan Ahrimanovim zakonima. A:

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta;..." (Jn.l8.36)

"Hristos nas je oslobodio za slobodu." (Gal. 5.1)

Povezivanje raznih volja u jednu celinu svakako da nije sloboda. A nije ni Hristov put. To je nešto mimo Hrista, to je sebe stavljanje "uz Krista". To je ujedno i služenje Knezu od ovoga sveta - Ahrimanu, protiv čijih se kušanja Ignacije tako grčevito bori, ali ne na pravi način, pošto odbacuje svoj zdrav razum i mišljenje. On se protiv njega bori uglavnom time što neće on sam da od kamena pravi hleb. On traži da drugi to za njega čini i uopšte ne razmišlja o tome da li je to pravedno, da li je to pravedno da zbog njega drugi treba da se više pokoravaju i da više služe Ahrimanu nego što je to za njih same potrebno. To je bekstvo u carstvo Luciferovo, protiv koga se Ignacije bori poniznošću prema drugima, a pošto nema razvijen osećaj za istinu i stvarnost, on time te kojima se pokorava utoliko više baca u naručje Luciferu.

To je tragedija Ignacijeva. I ne samo njegova. . .

* * * * * * *

Na kraju svojeg pripovedanja Ignacije kaže, kako je iz "Rima 1538. otišao u Monte Cassino i da je tamo "vidio kako je teolog Hoces ušao u nebo".[161]

I po povratku u Rim on daje "Duhovne vježbe" mnogim ljudima, ali tu počinju i da ga proganjaju. Kako se ništa nije moglo dokazati protiv Hodočasnika i legat i guverner pokušavaju da to zataškaju, ali on "zahtijeva da se donese izričita presuda". On to postiže tek:

"Poslije nekoliko mjeseci, kad se konačno Papa vratio u Rim, Hodočasnik je pošao u Frascati da govori s njim i iznio mu više razloga svoga postupanja. Pošto je na taj način obaviješten, Papa je naredio da se izrekne presuda, koja je bila Hodočasniku u prilog itd."[162]

U Rimu je Hodočasnik pokretao razne ustanove, ali on o tome dalje ne govori, nego to prepušta Magistru Nadal-u.

Na ova njegova pripovedanja dodaje Camara[163] da ga je 20. oktobra (te 1538.) pitao kako je sastavljao "Vježbe" i "Konstitucije". On mu je odgovorio da "Vježbe" nije sastavio odjednom nego prema nekim pojavama u svojoj duši, za koje bi smatrao da su korisne. "Rekao mi je da je na pitanje vršenja izbora nadošao putem razlikovanja duhova i misli koje je zapazio u Loyoli dok mu je još noga bila "bolesna."[164] Takođe "da nije ništa pretjerivao; i da je Bogu nanio mnogo uvreda nakon što mu je počeo služiti, ali da nikad nije smrtno sagriješio. ... I u bilo kojem času, kad god je zaželio naći Boga, nalazio ga je. Čak i sad je imao česta viđenja, najviše, ono koje je spominjao ranije da Krista vidi kao sunce."[165]

"Imao je brojna viđenja... kada je sastavljao Konstitucije", većinom kao potvrda za neke njihove delove, "u kojima je nekada vidio Boga Oca, nekada sve tri Osobe Trojstva, nekad Našu Gospu koja je posredovala, a ponekad i potvrđivala."[166]

Posebno je s velikim naporom odlučivao "o tome da li da crkva ima kakav prihod i treba li da se Družba time koristi."[167]

Ignacije je uništio skoro sve svoje beleške, sem dela poznatog kao "Duhovni dnevnik".[168]

* * * * * * *

Kao što je već ranije pomenuto, te 1538. godine papa je bio Pavle III. O tom susretu i razgovoru sa njim Ignacije ništa bliže ne govori. Koje je on to "razloge svoga postupanja" izneo? Zašto on o tome ništa ne govori? Zašto on to čuva kao tajnu? Da li mu je papa to naredio? Prema onome što se dalje događalo može se pretpostaviti da je to bio vrlo, vrlo, vrlo značajan razgovor. A na tom razgovoru sa Pavlom III praktično se i završava Ignacijevo pripovedanje iz 1553. godine i on dalje pripovedanje prepušta Nadalu, koji 1554. postaje generalni vikar Družbe.[169] Da li je taj Ignacijev iznenadni muk dosledna posledica njegovih sopstvenih postavki, protiv kojih nije mogla da se izbori njegova "osjetljiva savjest u pogledu govorenja neistine". Ona se borila, ali se nije izborila, jer i prećutkivanje istine jeste laž, ako se prećuti nešto što je bitno u nekom izlaganju, te čovek na taj način bude zaveden na pogrešne zaključke ili ostaje zbunjen. Da li je posle tog razgovora sa Pavlom III Ignacije postao potpuni rob njegov, te zbog toga više o tome nije hteo ništa da govori? Kao zarobljenik svojih sopstvenih postavki i zaveta koje je dao? Rob Pavla III ili sila koje su kroz ovog delovale?

Pada u oči da su 1539, dakle posle tog 20. oktobra 1538. Ignacije i dvanaestak njegovih prvih drugova potpisali neki zavet, čija je formula data u ovoj knjizi, ali koji ja ne umem da prevedem sa latinskog, a i prilično je nečitko oštampano.[170]

Simptomatično je i to što je Ignacije uništio skoro sve svoje beleške - "jedan debeli svežanj zapisa, od kojih mi je pročitao priličan dio",[171] kako kaže Camara. To je dakle moralo ostati tajna. Zbog zaveta papi?

Ovde je potrebno nešto više reći o tom papi Pavlu III (1534-1549)) koji je ubrzo posle tog krajem 1538. održanog razgovora sa Ignacijem odobrio Družbu Isusovu 1540., s tim što je ovaj 1541. izabran za prvog generala Družbe, a već 1542. je osnovana i Rimska inkvizicija, dok je Pavle III "Duhovno vježbe" odobrio tek 1548. godine.[172]

Pavle III je Družbu Isusovu odobrio 27.9.1540. svojom bulom "Regimini militantis ecclesiae" ("Puku vojujuće crkve"), a iste one 1542. godine kad je obnovio inkviziciju izdaje i bulu kojom saziva koncil u Trientu (Tridentu). Taj koncil je otvoren tek 13.12.1545., a 11.3.1547. je zbog navodne kuge prebačen u Bolonju, gde je održavan od 21.4 do 2.6-1547. Posle tog zasedanja - dakle 1548. - papa odobrava "Duhovne vježbe", a 13.9.1549. suspenduje koncil i posle nekoliko meseci umire - možda ubrzano. Na tom koncilu se videlo da je papa isključivi gospodar koncila.[173]

Ovde se odmah postavlja pitanje: Zašto je Pavle III tek osam godina posle odobravanja Družbe Isusove odobrio i njegove "Duhovne vježbe"? Zar nisu one tesno povezane sa Družbom i njihov sastavni deo, na osnovu kojeg je Družba Isusova i osnovana? Ili su papa i njegovi vodeći kardinali - od kojih će dvojica postati pape Julije III (1550-1555) odnosno Pavle IV (1555-1559) - za vreme Tridentinuma u njima nešto menjali i u njih nešto dodavali, a što je odgovaralo njihovoj politici zadobijanja apsolutne moći?

To je vrlo verovatno, jer je na Sessio IV Tridentinuma od 8.4.1546. sem ozakonjenja grešaka prevoda Svetog Pisma u Vulgati uvedeno i "Imprimatur" ("Da se štampa"). Tek posle toga su odobrene "Duhovne vježbe". Da li od tada potiče i naziv "Družba Isusova", a ne "Družba Kristova", što bi pre bilo u duhu Ignacijevog pisanja? Posebno kad kaže da "Krista vidi kao Sunce" - što ne treba zanemariti!

O tome naravno Ignacije nije smeo ni da govori, a svoje beleške je verovatno zbog toga i spalio - zavet poslušnosti crkvenom poglavaru ga je na to naterao. Nije on smeo biti pametniji tada, nego kad je polagao zavet!

Radi boljeg razumevanja treba dodati, da je Pavle III bio taj, koji je ekskomunicirao i engleskog Henriha VIII, koji je bio branilac vere, borac za svešteničku neporočnost i studirao skolastičku teologiju. Pavle III je kardinala Carafa-u - docnijeg Pavla IV - kao jednog od generalnih inkvizitora ovlastio da svakog osumnjičenog za jeres uhapsi, konfiskuje mu imovinu i pogubi. Takođe da Carafa sa još pola tuceta za to imenovnnih kardinala motri na sve koji odstupaju od vere i morala, do ih hapsi i izvede  pred sud sve do konačne presude (smrt). Sam Pavle III nije bio uznemiravan zbog njegovih metresa, vanbračne dece, poklanjanja kardinalskih zvanja svojim unucima i nećacima, koji su imali po četrnaest ili šesnaest godina.[174]

Da li je Ignacije sve to znao o onome koji je kao papa "naredio da se izrekne presuda, koja je bila Hodočasniku u prilog itd."? A da li je te 1553. godine kad je sve to pripovedao, da li je on saznao još i mnogo više o svom poglavaru, na čiju reč veruje da je crno ono što mu se čini da je belo, a što je možda za vreme Tridentinuma neko dodao kao da je to njegovo učenje? I da li se i Ignacije slagao s poglavarskim mišljenjem da za kardinale treba postavljati dečake - naravno samo ako su blizak rod papi? A šta je ono "itd.", što je dodato pored presude u prilog Hodočasniku? I na ovaj niz pitanja moglo bi se dodati još mnogo takvih "itd."

Ovde se takođe postavlja i pitanje: Ako Ignacije svoj doživljaj beloga može da preokrene u crno, kako se može verovati i da su njegova - sad ne čulna, nego još delikatnija - navodno natčulna gledanja ispravna? Zar to nisu čisto njegovom maštom izazvane vizije? Da li je on i njih prema izricanju crkvenog poglavarstva menjao? I verovao da vidi Boga Oca, a video je Lucifera? Ja ovde naročito izbegavam da govorim i o Trojstvu, pa i o Našoj Gospi i Kristu kao Suncu, jer mislim da o tome dalje govoriti nema nikakvog smisla.

Uprkos tome što Ignacije i ovde nastoji na objektivnom posmatranju, te kaže šta "je zapazio u Loyoli, dok mu je još noga bila bolesna", on sebi ne postavlja pitanje da li je u tim mukama mogao stvarno dobro da razlikuje duhove i misli, da li bolest i bolovi ne utiču možda i na pravilno zaključivanje? Da li ne treba uzeti u obzir ono "sana mens in corpore sano" ("zdrava duša u telu zdravom")? A to prema  Rudolfu Štajneru  znači, da je zdrava duša svojom snagom izgradila i uobličila zdravo telo; da se u tom telu prepoznaje da je u njemu radila neka autonomna zdrava duša.[175]

Sam Ignacije stalno govori o nekim svojim teškim bolestima i bez obzira na ranjavanje u Pamploni, koje je imalo teške posledice, "a pojavili su se i drugi znakovi koji nagoveštavaju smrt".[176] Da li je kod njega zdrava duša izgradila zdravo telo? A ako je to telo bilo nezdravo, da li su se od njega u dušu odslikavale istinske slike i čulnih i duhovnih stvarnosti ili iskrivljene, koje je on još zbog zanemarivanja stvarnog mišljenja pogrešno tumačio? A i sam je te slike i predstave stvarane njegovom maštom tumačio i primao kao neku objektivnu stvarnost, a ne subjektivni proizvod? A posebno - da li je takva duša mogla da daje i ispravne duhovne vežbe?

S druge strane, posmatrajući oko sebe život raznih crkvenih velikodostojnika, Ignacija strašno muči pitanje "o tome da li da crkva ima kakav prihod".

U suštini izgleda da je Ignacije imao čestito nastrojenje, ali ga je pogrešno mišljenje i sam pogrešan stav prema mišljenju doveo do nezamislivo tragičnog položaja. Zbog tog pogrešnog mišljenja, čak i izbegavanja da se misaono bori, sam da se misaono bori za istinu, on je sam sebe zatvorio u neke misaone okvire, koje je još i zavetima skamenio. Pred kraj života je on to možda i uviđao, ali nije bio u stanju da se izvuče iz tog skamenjenog misaonog kaveza. Kaveza, u kojem je delovala neka volja na koju on nije imao baš nikakvog uticaja, kojoj je morao da se pokorava kao točkić u nekom mehanizmu, dobro kaljeni točkić.

Sada individualnost koja je boravila u Ignacijevoj ličnosti takav stav nema.

3. Jezuitske vežbe

Kao što je u prethodnom poglavlju već napomenuto, dosta je verovatno da ono što je Pavle III (1534-1549) odobrio 1548. godine kao "Duhovne vježbe" možda nije isključivo Ignacijevo delo. A i "Konstitucije" su sigurno pisane pod jakom prismotrom onih koji stavljaju "Imprimatur". Da li je i zbog toga Julije III 1550. godine smatrao da treba da potvrdi ono što je njegov prethodnik Pavle III još l540. odobrio - "Družbu Isusovu", a 1548. te "Duhovne vježbe"?[177]

Julije III (1550-1555) je potvrdio i "Formulu instituta Družbe Isusove" iste te 1550. godine.[178] U njoj stoji da svi profesi polažu i zavet da budu "vjerno poslušni našem Svetom Ocu Pavlu III i njegovim nasljednicima, rimskim Prvosvećencima".[179] Tu "Formulu" je Ignacije redigirao 1539,[180] dakle posle razgovora sa papom. Razume se da je ovakva "Formula" i Juliju III odgovarala. On je inače još kao kardinal Del Monte i opunomoćnik Pavla III davao glavni ton u prvoj periodi Tridentinuma i jasno stavio do znanja da je papa vrhovni autoritet. On je takođe ponovo pokrenuo rad tog koncila. Ta druga perioda je trajala od 1.5.1551. do 28.4.1552., kad je koncil ponovo odložen. Na koncilu je na Sessio XIV održane 25.11.1551. zaključeno da je Isus Hristos pre vaznesenja postavio sveštenike kao svoje zastupnike i da oni imaju moć da grehe opraštaju ili neopraštaju.[181]

Posle Julija III za papu pod imenom Pavle IV (1555-1559) izabran je Petar Carafa, jedan od generalnih inkvizitora Pavla III. On je bio fanatik, asket, zatvarao Jevreje u Geto, spaljivao sodomiste, mrzeo žene i zabranjivao im pristup u Vatikan. Još kao kardinal strasno je suzbijao slobodu mišljenja, a kad je postao papa, stavio je na "Index" čak i "Consilium" koji je on sam ranije napisao, a i bezbrojne knjige je spaljivao.[182] I ovom papi je godilo da mu svi budu "vjerno poslušni".

To je docnije odgovaralo i Piju XI (1922-1939), koji je Ignacija odmah "1922. godine proglasio zaštitnikom Duhovnih vježbi a svim članovima klera po Crkvenom zakonu je naređeno da ih obave barem svake treće godine u najmanjem trajanju od tri dana...",[183] kako stoji u uvodnim napomenama priređivača. Iste te 1922. se i Musolini dočepao vlasti u svom čuvenom "maršu na Rim", a 1929. je on Piju XI poklonio Vatikan - izuzeo ga je iz Italijanske države i dao mu nezavisan državni status. Tako je od tada Pije XI postao ne samo verski nego i državni poglavar, naravno i njegovi sledbenici. Za njegovo vreme su vršene i vrlo smišljene pripreme za Drugi svetski rat, pri čemu bi posebno posmatrani događaji izgledali kao apsurdi. Na primer: negrađenje Mažinovljeve linije i prema Belgiji, postepeno uzdizanje i ohrabljivanje "Hitlera" od strane "njegovih protivnika" sa paradoksnim razgovorima u Društvu naroda, španski građanski rat itd. Ovde treba pomenuti i da je u Nemačkoj 24.3.1933. katolička partija pomogla Hitleru da dobije dve trećine glasova na izborima.[184]

Ignacije je umro posle druge periode koncila u Trientu, 31.7.1556, a na samom koncilu on nije učestvovao. Tek 17.6.1546. pojavili su se na koncilu njegovi drugovi Lainez, koji će posle biti jezuitski general i Salmeron.

Ja bih ovde još dodao do su u ovoj knjizi date naslovne strane "Exercitia spiritualis" od 1606,[185]."Constitvtiones societatis Iesu" od 1559, [186] i "Ratio atqve institvtio stvdiorvm" od 1586,[187] dakle sve posle uvođenja strogog "Imprimatur" i "Index-a". U njima dakle ne mora da je sadržano i formulisano sve onako kako je Ignacije želeo. Da li je ono što se posle razvilo kao jezuitizam zaista Ignacijevo delo?

Iz celog dosadašnjeg izlaganja neko bi mogao pomisliti da ja nastojim da branim Ignacija. Međutim, ja sam ovom zadatku pristupio jedino sa namerom da istražujem i otkrivam istinu o čitavom ovom pokretu i da ukažem na izvesne greške u njegovim postavkama, a naravno i na ono što je ispravno. Ukoliko neko iz ovde iznošenih činjenica smatra da ja branim Ignacija - utoliko bolje! Taj će onda upoznati one podzemne sile koje su delovale kroz njega i kroz druge, ovde pomenute i nepomenute. Ignacijeve možda najplemenitije namere bile su izložene raznim zavođenjima i napadima raznih zavodnika, neki put direktno na njega, a neki put preko nekih drugih ljudi iz njegovog okruženja. On nije imao snage ni mudrosti da se od tih zavođenja i napada brani. O svemu tome bi i Benedikt XVI nešto mogao da zna, pa da to i kaže.

Uzimajući dakle u obzir da to sve Ignacije možda nije sam i svojevoljno napisao, ja ću se osvrnuti na ono što je tu u "Duhovnim vježbama" dato, bez obzira na to od koga potiče poslednja njihova redakcija. Pri tome ja neću moći da svaki stav posebno analiziram, jer bi nas to suviše daleko odvelo. Stoga ću se ja osvrnuti samo na one tačke koje mi izgledaju kao najsimptomatičnije za razumevanje jezuitskog pokreta i koje ću ja pokušati da naučno objasnim, da ih iz područja verovanja zasnovanog na autoritetu iznesem u područje svesnog razumevanja. Drugim recima, da one potčulne sile koje vladaju u onom nesvosnom kod ljudi uzdignem u svest, kako bi im se moglo suprotstaviti po mogućstvu i natčulnim znanjima. Ovo je potrebno radi spasavanja kulture kojoj glavni ton daju baš narodi koji su primili hrišćanstvo, bar spoljašnje primili hrišćanstvo, a koji su strahovito napadnuti od sasvim nehrišćanskih sila, te su u velikoj meri pali i u divljaštvo od pre Mojsijevih zakona, a i u idolopoklonstvo.

To divljaštvo se najbolje vidi u uzajamnom besomučnom ubijanju i u masovnom odvođenju u ropstvo u za to pripremljene i na naučnim osnovama (psihološkim i drugim) organizovane koncentracione logore svih vrsta, a idolopoklonstvo u masovnoj bezobzirnoj lakomosti (Kol.3.5) kao glavnom stilu života. To se najspoljašnjije vidi, ali u to spada i potpuna bezidejnost. To nemanje i neproizvođenje nikakvih novih ideja praćeno je odbijanjem svega novog, što bi bilo prilagođeno sadašnjem vremenu, a pošto se dobro oseća haos u kojem se današnje čovečanstvo nalazi - onda se hvata za razne tradicije koje su bile dobre za neko ranije vreme, a sad su zastarele i prevaziđene, neupotrebljive, život ih je odbacio, nemaju potrebnu snagu da bi ispravno delovale u društvu.

* * * * * * *

U "Uvodnim napomenama" stoji:

"Ne zasićuje naime, i ne zadovoljava dušu obilje znanja, već unutarnje kušanje i proživljavanje stvari."[188]

Ovde se - kao i kod svih mističara - pažnja odvraća od posmatranja spoljašnjeg sveta i upućuje na ono unutra, na dušu. Sledstveno tome, tu se dakle već na početku pažnja egzercitanta odvraća od budnog mišljenja kojim se stiču znanja, te se upućuje na osećanja, u kojima čovek nije "budan nego je kao kad sanja. To se odmah zatim potvrđuje i upućuje na to da se duhovnim vežbama pristupa  "činima volje, osjećajući ih", jer se njima "zahtijeva od nas veće poštovanje nego kad se služimo razumom pri umovanju."[189] Prema tome, volja u kojoj  čovek živi kao kad spava bez snova stavlja se ispred mišljenja u kojem je čovek budan; nju treba maksimalno osvestiti samo do sanjajućih osećanja, a ne dopredstava budnog mišljenja. Egzercitant se dakle od svesnog, budnog delovanja odvraća i upućuje na podsvesno. A kako se podsvesnim činima volje može upravljati i probuditi ih do polusvesnih osećanja? To se može jedino svesnim mišljenjem, a to sveno mišljenje prema ovim uputstvima treba odmah isključiti čim se čîni volje izosećaju, nikako se ne smeju mišljenjem osvestiti i o njima stvarati jasne predstave. I kako možemo znati da se "čînima volje" postiže nešto bolje nego "razumom pri umovanju", ako o tome nismo umovali? Samo osećajem? A osećaj za istinu se može razviti samo kad se umovanjem istina traži i usvaja - ne nesvesnom voljom koja deluje u mišićima ruke kad je čovek pokreće ili u za to potrebnoj proizvodnji energije od svarene hrane.

U svemu ovome se vidi velika zbrka u mišljenju. Ta zbrka u mišljenju se u stvari upotrebljava kao sugestija u tom smislu, da sve treba primati samo iz autoriteta "vođe duhovnih vježbi", da je to jedina mogućnost, jer ako čovek samo malo počne da razmišlja, on ostaje zbunjen. Pošto zdravim razumom čovek to nikako ne može da shvati, preostaje mu da to primi samo verom u autoritet onoga kome se on predao da ga vodi. I to je u stvari taj čarobni štapić, čijim se dodirom doživljaj beloga pretvara u veru da je to crno.

Ovde pada u oči i da sve te vežbe treba izvršiti za "četiri tjedna" ili eventualno malo duže,[190] a "za svaku od pet vježbi ... po jedan sat".[191] To je tako ekspresno duhovno školovanje, kakvo valjda ni u jednoj drugoj duhovnoj školi ne može ni da se zamisli. Te vežbe se naravno prema uvodnim napomenama priređivača[192] mogu i treba ponavljati, makar i u "kondenziranim oblicima" svake godine itd., ali ostaje to da je za njih predviđeno nezamislivo kratko vreme, nezamislivo za neko istinsko duhovno školovanje, školovanje u kojem se svesno radi na osobinama svoje duše i njihovom preobražavanju i oplemenjivanju. Kakve se promene u duši postižu tako nekim ekspresnim školovanjem?

Ako one stvarno i deluju na tako ekspresan način i to naravno uvek pod kontrolom "vođe duhovnih vježbi", na koga se upućuje u svim ovim napomenama, to se onda može uporediti samo sa sugestivnim delovnjem hipnotizera. Tu se onda odmah postavlja čitav niz pitanja:

• Kakav je taj vođa, guru ili hipnotizer?

• Sme li se egzercitant njemu poveriti?

• Da li je on zaista visoko posvećeni, i to posvećen u istini?

• Ili je taj vođa pod uticajem nekog Zavodnika?

• Kako to proveriti?

• I zašto da oblikovanje svoje duše neko preda drugome u ruke?

• Da li zato, da bi se ojačala grupna volja onog duhovnog bića koje kroz tog vođu deluje, ojačala volja koja je vrlo slična magnetnim i električnim silama Zemlje?

• Kako egzercitant može da proveri valjanost svog duhovnog vođe?

• Samo preko autoriteta nekoga koji mu ga je dao za vođu?

• A ko je i kakav je opot taj autoritet?

Na sva ova pitanja, a možda i na još neka, treba ozbiljno odgovoriti:

"Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku - sem čovekovog duha koji je u njemu? Tako isto niko - sem Duha Božijeg - ne zna šta je u Bogu." (l.Kor.2.11)

U "Uvodnim napomenama" ove knjige stoji:

"Peta napomena. Onome komu se daju duhovne vježbe uvelike će koristiti uđe li u njih s velikodušnošću i darežljivošću prema svome Stvoritelju i Gospodinu, prikazujući mu sve svoje htijenje i svoju slobodu, da njegovo Božansko Voličanstvo raspolaže njegovom osobom, kao i sa svim što ima, prema svojoj presvetoj volji."[193]

Čudna je ta velikodušnost i darežljivost nekog stvorenja prema svome Stvoritelju! Zar je Stvoritelj svoje stvorenje postavio iznad sebe, pa sad od njega, velikodušnog i darežljivog stvorenja prima nešto sto ovo ima? A kako svoje htenje i svoja sloboda mogu postojati, ako Božansko Veličanstvo njima raspalaže "prema svojoj presvetoj volji"? Ključno pitanje, pitanje slobode volje ovde se rešava time što se čovek iz svoje slobode odriče svoje slobode. Ne da traži područje u kojem tu svoju slobodu može da ostvaruje i koju mu je darovao Stvoritelj nego da je odmah prebaci u područje neslobode! Stvorenje dakle treba da odbije, da ne primi slobodu koju mu je Stvoritelj dao! A da li će Stvoritelj natrag da primi tu slobodu koju je nekom stvorenju dao? Ili će se možda ta sloboda nekom drugom pridružiti? Onome koji u ovim vežbama sugeriše na šta egzercitant svojom voljom treba da upravlja maštu i da njom stvara određene slike? Hristu se svakako ne pridružuje, jer:

"Hristos nas je oslobodio za slobcdu." (Gal. 5.1.)

A to se postiže:

"...ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.31)

A za saznavanje istine mora se isključiti svaka samovolja, naročito ona koja  iz svoje mašte stvara neke svoje slike, i to još takve kojima se izobličuje stvarnost - kako se to u ovim vežbama preporučuje, da svako sam zamišlja neke predele, ljude i događaje u Palestini. ¸    Dalje, premda se ovde sasvim ispravno upozorava da egzercitant "ništa ne obećaje i da ne pravi nikakvih zavjeta nepromišljeno i na "brzu ruku", no odmah se zatim dodaje, da "je svako  dobro djelo učinjeno pod zavjetom zaslužnije od onoga koje se čini bez njega".[194]

Tu se odmah postavlja pitanje: Da li je dobro delo zaslužnije, ako je učinjeno pod prinudom? Sama prinuda pri činjenju nekog dela - a zavet je ipak svakako prinuda - sama prinuda na činjenje isključuje bilo kakvo moralno procenjivanje takvog činjenja i vrednovanje njegove zasluge. Po toj logici je i Njutn, kad je pred njim pala jabuka, mogao da razmišlja da li je to dobro ili loše, a ne da istražuje zakon gravitacije nego samo da konstatuje da li je ona zaslužna. Ovo je naravno drastično rečeno, ali je to s namerom da se ljudi pokrenu na razmisljanje o tom ključnom pitanju za razumevanje sveta.

U "Petnaestoj napomeni" se vrlo jasno upućuje da

"Onaj tko daje vježbe ne smije nagovarati egzercitanta više na siromaštvo i na zavjete nego li na protivno, niti više na jedan stalež ili način života negoli na drugi. ... Stoga neka vođa duhovnih vježbi ne utječe niti se priklanja ni na koju stranu, nego, stojeći poput tezulje, neka pusti da Stvoritelj neposredno saobraća sa svojim stvorenjem a stvorenje sa svojim Stvoriteljem i Gospodinom."[195]

Ovde se ovim izričito zastupa jedno od osnovnih načela svakog ispravnog duhovnog školovanja. To je ujedno ispit za svakog vođu. - Da li je vođa u stanju da se toga apsolutno pridržava, kad se egzercitant njemu poverava kao autoritetu? To je za svakog takvog vođu možda najteži ispit u životu. Ovo je po svoj prilici sam Ignacije napisao, nije revidirano zbog "imprimatur". Sem toga, tu se ukazuje i na put kojem teže svi mističari: da se na neki način osete prožeti i sjedinjeni sa Bogom.

Na ozbiljnost, a i na težinu toga ukazuje i "Sedamnaesta napomena":

"Vrlo je korisno da vođa duhovnih vježbi - ne želeći da ispituje i da zna misli i grijehe egzercitanta - ipak bude vjerno obaviješten o raznim pokrtima i mislima što ih različiti duhovi pobuđuju u njemu, kako bi mu prema većem ili manjem napretku, mogao pružiti neke posebne vježbe koje su prikladne za to i odgovaraju potrebama duše u takvu stanju."[196]

Ovo bi pretpostavljalo da je vođa dostigao visoki stepen posvećenja! A, ako nije?

U "Osamnaestoj napomeni" se daju bliža uputstva za davanje vežbi, gde se pored ostalog prvo upućuje samo na Božje, a zatim i na Božje i crkvene zapovedi. To ''crkvene" možda i nije bilo u prvobitnom Ignacijevom tekstu.

No, da li je upućivanje na Božje i crkvene zapovjedi[197] dato zato što se smatra da su egzercitanti pali u vreme pre donošenja Zakona, pa ih Zakonima treba bar donekle uzdići? Jer:

"Tako ste i vi, braćo moja, posredstvom Hristova tela umrtvljeni za zakon, da pripadate drugome, vaskrslome iz mrtvih, da donesemo plod Bogu." (Rim.7.4)

Zar nisu i ti egzercitanti bili umrtvljeni za zakon? Otkud takvo loše mišljenje o njima?

Sem toga, za što bolji uspeh u duhovniin vežbama preporučuje se egzercitantu osamljenost, jer time "ima ne malu zaslugu pred licem Božjeg Veličanstva", i "svraćajući ovu pažnju samo ... na službu Stvoritelju i napredak vlastite duše, čovjek se mnogo slobodnije služi svojim prirodnim silama da bi pomno tražio ono za  čim toliko čezne", pa je duša "sposobnija da se približi i dopre do Stvoritelja i svoga Gospodina", te će "biti i pripremljena da primi milost i darove od njegove božanske i neizmjerne dobrote".[198] Ovo je prava oda egoizmu! Egzercitant ne treba da se brine za svoje bližnje nego samo za sebe i ono za čim čezne! A ko je taj "Gospodin" kome se tu teži? To svakako nije Hristos, jer:

"I ako pati jedan ud, svi udovi pate s njim; ako se jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim.

A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi." (l.Kor .12.26-27)

Da li ovde prepoznajemo duhove? Kako je to strašno zavođenje!

Odatle može da potekne i ovo: "DUHOVNE VJEŽBE DA ČOVJEK SAMOGA SEBE POBJEDI".[199] Čovek dakle može biti i pobednik i pobeđeni istovremeno! To ne može da smeta samo onima koji se odriču mišljenja. Na to se naravno može prigovoriti, da to ne treba uzeti bukvalno i da bi tu trebalo shvatiti pobedu više čovekove prirode nad nižom čovekovom prirodom. No tad bi se moralo prihvatiti da čovek sem tela i duše u kojima se nalaze razni instinkti i strasti koje treba pobediti ima i nekakav duh koji njih pobeđuje. A 869. godine je na Osmom saboru rimska crkva donela dogmu da čovek ima samo telo i dušu, te da je duh samo neka manifestacija duše. Kako se sve to uklapa? Ako čovek nije istovremeno i pobednik i pobeđeni, moralo bi se priznati nešto što "crkvena zapovijed" kaže da ne postoji. Mišljenje o ovakvim stvarima se ne sme zapostaviti.

* * * * * * *

Ja znam da će neki za ova moja izlaganja reći da su cepidlačenje, da ja nisam u tome razumeo neki dublji smisao itd. To ću i ja vrlo rado prihvatiti, jer će to potvrditi elitistički stav koji je već u ovim "Uvodnim napomenama " iznet. Taj elitistički stav, stav koji se kao neprikosnoven uzdiže iznad mišljenja gomile, on je i doveo do društvenog haosa u narodima koji su primili hrišćanstvo i koji i druge narode u taj haos uvlače, jer su hrišćanski narodi - bar oni zapadni - ti koji daju glavni ton u čitavom čovečanstvu. Taj elitizam nije nastao iz spoljašnjeg društvenog života. To su unutrašnje ljudske razarajuće snage, snage neslobodnih ljudi koji se zbog svoje neslobode okupljaju u razne grupe i to okupljanje pravdaju time, što te svoje grupe onda nazivaju raznim bombastim imenima, kojima se ukazuje da su to elitistička društva, a oni elita. Pri tome oni i ne znaju kakvo ih duhovno biće vodi, da su oni samo "namagnetisano gvožđe".

Priklanjanje autoritetu vođe ili vođa znači sopstvenu bezidejnost. A pošto i te manje vođe prihvataju autoritete većih, i one postaju žrtve bezidejnosti, postaju žrtve onih duhovnih bića koja ih vode, a koja ne idu Hristovim putem razvoja, koja su na neki način zaostala u razvoju. Sa takvom bezidejnošću ne može se napredovati. A pošto te bezidejne elite imaju veliku snagu, jer se okupljaju u grupe, u grupe u kojima vlada intenzivirana podsvesna volja, potčinjena potčulnim snagama sličnim magnetizmu, one ne mogu da idu u korak sa vremenom i stalno propovedaju i priklanjaju se onome što je još pre više stotina ili i više hiljada godina zastarelo. Otuda pored ostalog i to držanje za starozavetne zakone, za građenje Solomonovog hrama, za rimsko pravo, za razna predanja i drugo. Ne uzima se u obzir to:

"Tako ste i vi, "braćo moja, posredstvom Hristova tela umrtvljeni za zakon, da pripadate drugome, vaskrolome iz mrtvih, da donesemo plod Bogu." (Rim.7.4)

Taj plod se ne može doneti iz nekog zakona koji je bio dobar i važio za prošlost, a iz koga može da izlazi samo "moralni" automatizam. Taj plod mora da se donese iz etike individue koja je primila Hrista, ispunila se istinom.

Na samom početku "Uvodnih napomena" dato je u stihovima kao moto pored ostalog: "Tijelo Hristovo, spasi me.",[200] a u  nastavku se upućuje i na crkvene zapovedi!

Zakon je uvek nešto umrtvljeno, nešto što je dato u većem ili manjem skladu sa nekim proteklim prilikama. On je uvek u zaostatku za društvenim prilikama, koje se svakodnevno menjaju. Stoga:

"Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro." (Gal.2.21)

Dok su ljudi nekada u svim prirodnim pojavama gledali delovanja raznih duhovnih bića, pa su čak i u proizvodima svojih ruku osećali neku svoju duhovnu povezanost sa njima, sa razvojem moderne tehnike i podelom rada do koje je ona dovela, ta povezanost spoljašnjeg sveta sa unutrašnjim svojim bićem potpuno je sada prekinuta. Čovek se oseća usamljenim, on više ne može iz spoljašnjeg sveta da crpe neke etičke impulse, on sad mora da ih pronalazi u samome sebi, iz sebe on mora da crpe sasvim individualne etičke intuicije i impulse. Prema Rudolfu Štajneru:

"To razdoblje nauke o prirodi, o kojem se tako često govorilro, ono zbilja zahteva neku takvu čisto naučničku osnovu etike."[201]

Za davanje takve osnove nije sposobno nijedno i nikakvo elitističko društvo ili grupa sa svojim zakonima i pravilima društvenog ponašanja - na koja se još i zaklinje da ih neće menjati - prvo zato što su i ona zasnovana na već davno prevaziđenoj prošlosti i bezidejnosti i grupnom egoizmu, drugo zato što su potčinjena nekoj grupnoj, njima potpuno nesvesnoj volji, a što sprečava bilo kakvo individualisanje i mesto stvarne etike nameće neku svoju prinudu, koja po samoj svojoj prirodi prinude i ne može da se shvata kao nešto moralno, već samo kao neki od prirodnih zakona. U prirodnim zakonima je na neki način opravdano da vlada Knez od ovoga sveta, ali ne i u etici, u koju on zahvata preko svih tih elitističkih društava.

Međutim, u ovim "Uvodnim napomenama" se čak slavi zavetima prinuđena etika i to ne samo Božja nego i crkvena - kako je to već navedeno[202] - s tim što Ignacije u "Pravilima da osjećamo s crkvom" to još vrlo jasno objašnjava:

"Trinaesto pravilo. Da uvijek ostanemo pri istini, treba da za ono što nam se čini bijelim uvijek smatramo i vjerujemo da je crno ako tako izrekne crkveno poglavarstvo, u tvrdoj vjeri da je između Krista, našega Gospodina, Zaručnika, i sv. Crkve, Zaručnice njegove, isti Duh, koji nama ravna i upravlja na spasenje naših duša. Po istom, naime, Duhu i našemu Gospodinu, koji je dao deset zapovijedi, upravlja se i ravna naša mati Crkva."[203]

O ovom pravilu je već bilo govora u "1. Duhovni svet". Ja ga ovde ponavljam, da bih istakao pogubnost svih mogućih zakletvi i zavetovanja, o čemu je takođe već bilo govora. Ovde je to vrlo drastično iskazano, ali se taj stav krije iza apsolutno svih zaveta i zaklinjanja. Kad se čovek zaklinje, zavetuje ili zariče, on se time odriče i prava i dužnosti da o tome bilo šta misli i da na osnovu bilo kakvih novo nastalih situacija bilo šta menja. On poriče i odriče se vremena i zakucava sam sebe u prošlost. Iako se o tome u glavnom uopšte i ne misli, ali to je isto tako slučaj i pri svedočenju na sudu. Čovek se i tu zaklinje da ne sme da se eventualno naknadno seti na neki detalj koji je možda odlučujući za presudu. A koliko su tek pogubna zavetovanja koja su vezana za bilo kakvu grupnost!

"A pre svega, braćo, ne kunite se ni nebom ni zemljom ni drugom kakvom kletvom; neka vaše 'da' bude 'da' i vaše 'ne' - 'ne', da ne padnete pod sud." (Jak.5.12)

To je sud na kojem se razdvajaju oni koji su primili vreme od onih koji su se zaustavili u prošlosti. Vreme nam je doneo Hristos.

Pošto je pitanje zakletve odnosno zaveta odnosno zaricanja osnovno pitanje etike, o tome se moraju jasno i nedvosmisleno izjasniti svi oni koji na bilo koji način govore ili deluju u smislu bilo kakvih etičkih postavki. To se naravno može proširiti na apsolutno sve ljude, ali pošto ja ovde pišem o jezuitizmu, ja izjašnjavanje po ovom pitanju tražim od njihovog vrhovnog poglavara - Benedikta XVI.

S tim se naravno moraju raspraviti i svi elitisti. Ili se napreduje s vremenom u Hristovom smislu, ili se zadržava u razvoju, pa čak i vraća natrag u davno prevaziđena vremena. Ili se ide Hristovim putem razvoja slobode ili se pada u ropstvo prošlosti.

Sva elitistička društva su zasnovana na nekim zakletvama, zavetima ili zaricanjima. Da bi se spasli od svog sunovrata u prošlost i stanja razvo ja kakva su bila u nekoj - možda vrlo davnoj - prošlosti, članovi elitističkih društava bi morali:

1. Da oslobode čovečanstvo od svojih zastarelih i apstraktnih i zamućenih ideja, te da omoguće potpuno slobodan duhovni život i razvoj, jer "Hristos nas je oslobodio za slobodu." (Gal.5.1)
2. Da pravni život oslobode od nametanja svojih zastarelih zskona, a koje sem toga oni sami donose da njima štite svoje elitističke grupne interese i da vođenje pravnog života prepuste svim punoletnim pripadnicima neke društvene zajednice, da ovi sami iz svog osećaja dodeljuju pravednost: "jer ako pravednost dolazi od zakona, onda je Hristos uzalud umro."(Gal.2.21)
3. Da smrskaju svoje zlatno tele kojem se klanjaju i da shvate da pirodna dobra nije njima Božanstvo poklonilo, nego ih je stvorilo da podjednako služe svim udovima Hristovog tela: "Jer smo svi mi jednim Duhom kršteni za jedno telo, bili Judeji bili Grci, bili robovi ili slobodni." (l.Kor.12.13)
4. Da puste da Hristov duh ljubavi i razumevanja objedinjuje i sinhronizuje rad ovih triju jedne od druge nezavisne oblasti.

Jedino tako se ti elitisti mogu spasti od pada u grupnost, od razaranja svoga ja, pri čemu bi im ipak ostala svest o svome padu. Ako to ne učine sami i svojevoljno, onda ni oni neće moći u pravom smislu da umru u Hristu, da u pravom smislu prođu kroz ono "in Christo morimur", već će prevremeno biti izbacivani iz duhovnoga sveta - ne zato što bi oni to možda želeli da bi se žrtvovali za druge, nego zato što su od njega otuđeni. Ako to ne učine, biće kao nokti odsećeni ili kao tumor hirurškim putem odstranjeni iz Hristova tela.

Svako ko čita ovaj moj predlog, u isti mah se i opredeljuje ili:

• da radi u njegovom smislu,
• da radi protiv tog predloga,
• ili da ništa ne radi u vezi sa njim.

Pri tom bih se ja opet pozvao na Jakova:

"Ko, dakle, zna da čini dobro, a ne čini, greh mu je." (Jak.4.17)

Sem toga i na Pavla:

"Sve proveravajte, zadržavajte što je dobro. Klonite se svakovrsnog zla." (l.Sol.5.21-22)

Sve proveravajte, i ono što ja pišem, i ono o čemu ja ovde pišem, a i uzroke za socijalni haos poslednjih vremena i koliko su taj haos izazvale elitističke grupe svih nastrojenja - naravno nesvesno, jer ne znaju šta oni sami rade ni ko preko njih radi. Probudite se!

Na kraju bih ja još dodao da u ovim "Uvodnim napomenama" nije skoro ništa dato u pogledu svrhe šta se tim vežbama želi postići. U prvoj napomeni je data samo dosta uopštena fraza "da odstranimo sve neuredne sklonosti, te da pošto smo ih odstranili, tražimo i nađemo Božju volju, uredivši svoj život za spasenje duše."[204] Pre toga su dati kao moto i stihovi, koji su kao neka vrsta molitve, ali molitve isključivo za sebe, za svoje ja. U Očenašu se moli u množini - za sve.

* * * * * * *

Na samom početku uputstava za "Prvi tjedan" stoji:

"Čovjek je stvoren da Gospodina Boga svoga hvali, da ga štuje, da mu služi i da tako spasi svoju dušu, a ostale stvari na zemlji stvorene su radi čovjeka da mu budu od pomoći da postigne svrhu za koju je stvoren, ..." [205]

Ja ne želim da se upuštam u neke teološke rasprave i verovanja, ali mi ipak čudno izgleda ovakvo shvatanje "Gospodina Boga". Iz takvog shvatanja u stvari proizilaze onda i ona uputstva o tri razgovora: "s našom Gospom", "sa Sinom" i "sa Ocem"[206] (i na drugim mestiima), gde se ovi kao ličnosti na neki način postavljaju prema ličnosti egzercitanta. Tu se još i Bogu pripisuju neke sasvim ljudske osobine, a koje se kod ljudi inače označavaju kao mane i slabosti kojih bi trebalo da se oslobode. Nije li to kod čoveka oholost, ako traži da ga hvale, da ga štuju i da mu se služi? A nije li to nasilje, osvetoljubivost i sadizam, ako takav čovek one u tome neposlušne svoje bližnje kažnjava izlažući ih raznim mukama? A Bogu se pripisuje da takve neposlušnike još i na večne muke šalje u pakao![207] A pravo hrisćansko shvatanje o Bogu izrazio je Jovan rečima:

"Dragi moji, volimo jedan drugoga, jer je ljubav od Boga i svako ko voli Boga je rođen i poznaje Boga. A ko ne voli, nije poznao Boga, jer Bog je ljubav." (1.Jn.4.7-8)

Bog je jubav. I ako je on stvorio svet, zašto da se kad "upoznam svijet" zgrozim nad tim svetom?[208] Zar on nije stvoren da mi bude "od pomoći"? Zar je Bog tu nešto pogrešio? Zar se time i tako hvali i štuje Bog?

Tu se takođe postavlja i pitanje: Ako su vežbe dobre za postizanje te gore navedene svrhe, da li ih treba upražnjavati? Ja ovde nikako ne mislim da čovek Boga ne trebe da "hvali, da ga štuje i da mu služi", jer se to po sebi podrazumeva - vršio čovek neke posebne vežbe ili ne. I lepo je to što se na to skreće pažnja. Ali, zar nema čovek i još neke mnogo veće zadatke? Zadatke, koji proizilaze iz ljubavi i prema Bogu i prema svojim bližnjima?

Opet će neko možda reći da ja i ovde cepidlačim, da ne razumem neki dublji smisao u tome itd. No, ako sam ja zaveden da eventualno pogrešno protumačim što je tu napisano, to onda znači da i drugi mogu biti tim zavedeni, te prema tome to nije dobro napisano. Uputstva - posebno ovakve vrste - moraju biti jasna i nedvosmislena. Pogotovu ako ih treba tako ekspresno usvojiti i po njima postupati. A ako se mislilo tako kako je napisano, to je onda strahoviti promašaj i to sa teškim posledicama. Ja na to moram da upozorim!

Što se tiče ispitivanja svoje savesti, ideal bi bio da to čovek radi cele godine i celog života, a ne samo prilikom upražnjavanja preporučenih duhovnih vežbi. Međutim, ovde se nastoji da se to sem vremenskog ograničavanja na izvesne dane u godini još i šematizuje, da se stavi u neke kalupe - čak i vemenske dnevne, da se potpuno diriguje egzorcitantom ne vodeći računa ni o njegovoj individualnosti ni o prilikama i duševnom raspoloženju u kojima se u datom trenutku nalazi. Težnja je da se od egzercitanta načini neki automat, koji će raditi po nekim zakonitostima koje su u njega ugrađene. Ne daje se to samo kao preporuka i da bi to iz nekih razloga tako bilo podesnije, već kao propis kojeg se mora pridržavati bez ikakvih eventualnih odstupanja.[209]

Podela misli na "vlastite", "od dobroga" i "od zla duha" je sasvim apstraktna i ništa se ne kaže kako ih razlikovati.[210] Isto tako je apstraktno data podela na "lako" i "smrtno" sagrešenje, pri čemu se za same grehe pretpostavlja da ih egzercitant dobro poznaje[211] i tek se docnije o njima nešto govori. A da li je to tako? Da li ljudi uvek samo svesno greše - što bi proizišlo iz postavke da se zna šta je grešno? Da li pri činjenju greha ili pri donešenju odluke šta će činiti, da li tada ljudi znaju da im je takva misao došla od "dobrog" ili od "zla duha"? Nema li zao duh snagu i veštinu da se čoveku prikaže kao dobar i da ga zavede? O tome šta je grešno i o raspoznavanju duha od kojeg dolaze misli ipak bi trebalo poučiti onih "preko milijun osoba duhovnog i svetovnog staleža" koji obavljaju te vežbe.[212]

O zakletvama je već ranije bilo dosta govora i ja sam već ukazao na njihovu neispravnost i štetnost, jer ja smatram da je to ključno etičko pitanje. Međutim, ovde se smatra da su zakletve i dozvoljene i potrebne, pa se za njih daju i dosta precizna uputstva.[213] To znači da se dosta razmišljalo o tome. Medutim, sem neuvažavanja onoga što je dato u evanđelju po Mateju i u poslanici Jakovljevoj, ovde se ne uvažava ni treća od deset zapovijedi Božjih, na koje se malo kasnije usmerava s tim da "sve je grijeh što netko djelom učini protiv toga".[214]

U uputstvima o zakletvama je data i jedna interesantna podela ljudi na "savršene" i "nesavršene", te "se lakše dopušta savršenima da se zaklinju stvorenjem nego nesavršenima."[215] Nesavršenima se dakle u stvari preporučuje da - prema trećoj od "deset zapovijedi Božjih" - uzalud uzimaju ime Gospoda Boga, jer savršeni već "mogu više nego drugi razmišljati, promatrati i gledati kako je Bog i naš Gospodin u svakom stvorenju ..."[216]

Tu se naravno kaže da se ne treba kleti "u ispraznoj zakletvi",[217] već "kad se radi o važnoj stvari za korist duše ili tijela ili vremenitih dobara".[218]

Iako se to ovde izričito ne kaže, može se ipak zaključiti, da se po svoj prilici nekom autoritetu prepušta da vrši podelu na "savršene" i "nesavršene", nekom autoritetu koji sam sebe sigurno uvršćuje u "savršene". Tu se odmah postavlja pitanje: Da li je savršen onaj ko sebe smatra savršenim? Kakva gordost! Iz te gordosti svakako da izlazi i procenjivanje, da li je neka stvar važna ili ne. S druge strane, ja bih radije stvari delio na istinite i neistinite, a ne na važne i ne važne. Ako ih delimo na važne i ne važne, pa samo za važne tražimo potvrdu da li su istinite ili ne, onda se tu daje skrivena sugestija da se kod ne važnih stvari slobodno može lagati. Iz takvog stava je proistekao i moderni izraz "bele laži".

Sem toga, onaj ko laže - za njega je uvek važna ta stvar o kojoj laže, a svakako da on smatra da je ta stvar i za druge važna, jer ih inače ne bi lagao. Hoće li sad neki "savršeni" autoritet da dođe i da presudi sa nekog svog višeg stanovišta, da li je ta stvar važna ili ne? Te da se na taj način saglasi sa lažovom ili ne? I kakvu će selekciju pri tome da vrši?

Ne postoji važna ili ne važna stvar, već samo istina i neistina. Svaka neistina - makar da je nesvesno i u neznanju izrečena jeste napad na Hrista, jer:

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život. . ."(Jn.14.6)

Svako ogrešenje o istinu jesto uvek ogrešenje i o život, uvek je neka vrsta ubistva, a s time i napad na Isusa Hrista.Takav stav prema istini i prema zakletvi kojom se selektivno bira šta će se zakletvom potvrditi kao istina, a šta će se pustiti da opstoji kao laž i da se takva laž širi, to je najglavniji uzrok smrti ove sadašnje kulture koju vode narodi koji su primili hrišćanstvo i kod kojih se u međuvremenu uvrežilo shvatanje da je laž nešto normalno u njihovom društvenom životu. Čak i da je neophodna za njegovo dobro funkcionisanje, na primer u politici. Naravno ne samo namerno i svesno izgovorena laž, jer i sve druge razorne pojave u kulturi imaju svoje poreklo u neistini. Na primer u neistinama kojima se deca od najranijeg detinjstva kljukaju kroz školsku nastavu.

Ja svakako neću tvrditi da je ta selekcija istina na važne i ne važne potekla iz jezuitizma. Ona je u kulturu hrišćanskih naroda ušla još mnogo pre postanka jezuitizma. Ali pošto ja ovde pišem o jezuitizmu, ja se ovde moram jezuitima obratiti s pitanjem: Šta oni čine protiv tog užasnog talasa lažljivosti, lažljivosti koja je ušla u sve pore društvenog života sadašnjice naroda koji su primili hrišćanstvo i koji su prvenstveno i odgovorni da se bore za istinu?

I Benedikt XVI bi morao da to u prvi plan istakne i da se jasno izjasni o lažljivosti i o tom biranju od strane vodećih krugova u čemu je laž dozvoljena pa čak i poželjna, te služi kao sredstvo za postizanje njihovih ciljeva. To je preduslov i za rešenje onih problema za koje se on zalaže iz svojih najplemenitijih namera. Na primer, nije dovoljno samo autoritativno osuditi seksualne izopačenosti, nego treba pobiti tu laž koja se poslednjih decenija nameće i širi, da je to sve prirodno i normalno samo nešto ređe ponašanje, a koje je proizvod nekog posebnog sklopa gena, te da se takvi ljudi još i hvale kao posebno osetljive i umetnički nadarene prirode, pa im se još daje i posebna društveno-državna zaštita. Benedikt XVI bi morao nešto da kaže i da se bori protiv takve nauke iz koje su potekle takve tvrdnje. To bi bilo efikasnije za borbu protiv tih i drugih izopačenosti, nego njihovo autoritativno osuđivanje. Njemu bi se naravno i jezuiti morali pridružiti i dokazati da se iz pogrešnih "naučnih" tvrdnji u ljudsku svest i u podsvest ubacuju podsticaji za razne izopačenosti. Širenjem istina o tome pomoglo bi se ljudima da ne greše, a ne nekim autoritativnim zabranama, jer većina ljudi taj autoritet i ne priznaje.

Ovde je istaknuto i nešto vrlo značajno, na šta ljudi obično ne misle:

"Ne valja izustiti ni jedne isprazne riječi ..."[219]

"Ne valja govoriti ništa što bi drugoga povrijedilo ..."[220]

Ova uputstva, koja i Ignacije daje, na žalost nisu mnogo prodrla i prihvaćena u svetu. Najbolji primer za to je psovački rečnik koji je ušao u takozvanu umetnost - književnost, pozorište i filmove, a i razna ogovaranja i panjkanja među političarima. Šta Ignacijevi sledbenici mogu tu da urade? Da li nešto pokušavaju i šta?

Odmah posle ovoga dolazi član koji možda sam Ignacije nije napisao:

"Imajući pred očima deset zapovijedi Božjih, kao i zapovijedi svete crkve i uredbe poglavara, sve je grijeh što netko djelom učini protiv toga ... U uredbe pak poglavara ubrajam npr. papinske križarske bule i druge oproste ... "[221]

Za ovu formulaciju može se pretpostaviti da je sam Ignacije možda nije prvobitno napisao, već da ju je dodao ili on sam posle razgovora sa Pavlom III, ili neko treći, da bi ove "Duhovne vježbe" dobile "imprimatur". Ili ja možda na neki način pristrasno cenim duševna nastrojenja Ignacija?

Posle toga dolaze razmatranja o gresima, prvo onim kako su u glavnom objašnjeni u hrišćanskoj tradiciji, a zatim o vlastitim. Pri tom:

"Tu valja pripomenuti da će se pri promatranju ili razmišljanju o vidljivome, kao što je promatranje Krista, našega Gospodina, koji je vidljiv, predodžba mjesta sastojati u tom da okom mašte gledam stvarno mjesto gdje se nalazi osoba ili predmet koji hoću da promatram ... Pri razmišljanju o nevidljivu predmetu, kao što su, evo ovdje, grijesi, predožba će biti u tom da okom mašte gledam i promartram svoju dušu kako je u tom raspadljivom tijelu kao zatvorena u tamnici, i cijelo svoje bićo kao prognano među odvratne životinje u toj dolini. Kažem: čitavo biće, duša i tijelo."[222]

Osnovna svrha je ovde da se čovek srodi sa tom mišlju o grehovitosti (o gresima se dosta opširno govori), da se podstakne na skrušenost, na pokajanje, na nastojanje da se popravi, a uz Božju milost za koju se moli. To je u stvari prepušteno samom egzercitantu da svojim naporom nađe odgovore na ova pitanja, da se u njih meditativno upušta, a uz pomoć slika koje je sam stvorio "okom mašte". Sem toga, i ovde se implicitno govori o čovekovom ja ili duhu koji posmatra svoju dušu i telo, iako taj duh po katoličkim dogmama ne postoji. Neki subjekt posmatra taj objekt: "čitavo biće, duša i tijelo"!

Tu se zatim upućuje na razgovore "s našom Gospom", pa "sa Sinom", pa "sa Ocem".[223] Njima se treba obraćati kao "prijatelj prijatelju ili sluga svojem Gospodaru".[224]

To onda treba ponoviti "u glavnim potezima jer razum treba da pri tom bez lutanja i bez prestanka razmatra sjećajući se stvari što ih je promatrao u prijašnjim vježbama te da izvrši ona ista tri razgovora."[225]

Posle toga dolazi razmišljanje "O PAKLU":

"Prva predvježba je predodžba mjesta, koja se ovdje sastoji u tom da očima mašte gledam duljinu, širinu i dubinu pakla.

Druga je predvježba da tražim ono što želim, a to će ovdje biti da molim za unutrašnji osjećaj muke što je trpe osuđenici, i to zato da me, ako bih poradi svojih prestupaka ikad zaboravio na ljubav prema vječnom Gospodinu, bar strah od muke uzdrži da ne padnem u grijeh.

Prva točka će biti da okom mašte gledam one silne vatre i duše kao da su u ognjenim tjelesima.

Druga: da slušam plač, jauk, viku, psovke protiv Krista, našega Gospodina, i protiv svih njegovih svetaca.

Treća: da udišem dim, sumpor, nečist i gnjilež.

Četvrta: da okusom kušam gorke stvari, kao što su suze, žalost i crv savjesti.

Peta: da opipom dotičem, tj. da oćutim kako one vatre ližu i pale duše."[226]

Dalje se upućuje na to kako da se razvije osećaj grešnosti, pa poniznosti. Pri tom:

"Moram započeti svoje promatranje sad klečeći na koljenima, sad ležeći prostrt, sad nauznak, sad sjedećke, idući uvijek za tim da nađem što želim. Ali pazimo na dvoje: prvo, nađem li ono što tražim klečeći, neću zauzimati drugi položaj da bih to ispitao; nađem li ležeći, isto tako itd.; drugo, nađem li u jednoj točki ono što želim, mirno ću se zaustaviti, ne hiteći tjeskobno dalje, sve dok ne udovoljim srcu![227]

Zatim:

"Šesta dodatna uputa. Neću htjeti da mislim na stvari koje gode i razveseljuju, kao što su vječno blaženstvo, uskrsnuće itd. Želim li, naime, oćutjeti bol i muku i suze zbog svojih grijeha, smeta mi svaka pomisao na radost i na veselje; nego, imajući na pameti svoju želju da žalim i osjećam bol, prije ću misliti na smrt, na sud."[228]

Dalje treba "uskratiti sebi svaku svjetlost", "ne smijati se", "obuzdati oči da ne gledam nikoga . . ."[229]

Zatim se opširno govori "o pokori". Sem uskraćivanja jela i sna, tu dolazi i "trapljenje tijela, a sastoji se u tome da mu zadajemo osjetljivu bol...". Pri tome paziti da ne dođe do "znatnije bolesti", pa se preporučuje "bičevati se tankim užetima".[230]

* * * * * * *

Ovim se u glavnom završavaju uputstva za "Prvi tjedan". U njima su dati i objašnjeni osnovni stavovi koji važe i za naredne vežbe, iako se u njima izričito i istim rečima ne ponavljaju, ali se iz izlaganja vidi da se oni i tu podrazumevaju. "Tako i u "Drugom tjednu" stoji da je to učinjeno uvek "očima mašte".[231] Zbog toga je potrebno ovo iscrpnije raspraviti.

Tu se odmah postavlja pitanje : Šta je mašta? Mašta je sposobnost duše da stvara sebi neke predstave, neke slike - neke vrste slika ili oslikavanja čak i u smislu zvuka, ukusa itd., na šta se i ovde gore poziva. Mašta je božanski dar pomoću kojeg čovek ne samo da može da stvara nešto novo, nego to i čini. Zahvaljujući mašti stvorena su kola, spevane pesme, izvajani kipovi, sastavljeni recepti za razna jela, komponovana muzika, napravljena motika, a i fabrike aviona i drugo. Maštom se uvek stvara nešto novo, pa makar to ostalo samo kao predstava u čovečijoj duši, makar to ne našlo ostvarenje i u čulnom svetu, za šta su potrebni i drugi uslovi i upotreba postojećih tvari i znanje zakona kojima su one podložne.

Međutim, ako hoćemo da saznamo nešto što je već stvoreno, nešto postojeće, mi to stvoreno moramo prvo da opazimo - na neki način uvek spolja, pa makar to bila samo neka predstava u sopstvenoj duši - pa kad to opazimo da pomoću mišljenja - iznutra - tražimo pojam ili pojmove koji tome opažanom odgovaraju. Na taj način mi saznajemo stvarnost, postojeću stvarnost. Ako bismo u taj proces unosili svoju maštu, mi ne bismo našli istinu o toj postojećoj stvarnosti, nego bismo to postojećc zbrkali sa onim što svojom maštom tek stvaramo, stvaramo naravno tek samo kao predstave. U takvo saznavanje bi sem predstava opažaja neke stvari i pojma koji njoj odgovara bile utkane i predstave sopstvene mašte kojima bi istina o toj stvari bila izobličena, jer bi predstave dobijene opažanjem bile izmešane s predstavama stvorenim maštom. Ako za na taj način izobličenu stvarnost smatramo da smo nešto saznali o njoj, mi onda živimo u zabludi.

Upotreba mašte pri saznavanju jeste apsolutno najsigurniji način da se ne dođe do istine!

Predstavama mašte se zastire istina, sem ako preko posebno usavršenog duhovnog školovanja mi ne steknemo sposobnost da te predstave mašte potpuno izbrišemo iz onoga što opažamo i želimo da saznamo, da za to mišljenjem nađemo odgovarajući pojam. Tek kad imamo čisto opažanje nezamućeno ni usled nekih nedostataka naših čula niti svesnim ili posvesnim svojim predstavama, tek onda mi imamo mogućnost da nađemo pojmove koji stvarno odgovaraju onom opažanom. S druge strane, te pojmove koji odgovaraju opažanome mi možemo pronaći samo ako ih tražimo oslobođeni svih svojih predrasuda, osećanja i predubeđenja, puštajući da na našu dušu deluju samo opažaji spolja i pojmovni svet iznutra. To se postiže čistim mišljenjem. Naravno da je težak put da se do čistog mišljenja čovek izbori, ali i u tome saznavanju ima raznih stupnjeva - nešto se može saznati već sada, a nešto može tek u docnijem razvoju. To saznavanje stvarnosti, istine o toj stvarnosti, to je čin čovekovog oslobađanja:

"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32)

Međutim, u ovim vežbama se naglašava "da će se pri promatranju ili razmišljanju o vidljivome, kao što je promatranje Krista, našeg Gospodina, koji je vidljiv, predodžba mjesta sastojati u tom da okom mašte gledam stvarno mjesto ...".[232] Ja se ovde neću upuštati u teoloske rasprave o tome da li je Hrist vidljiv ili ne i kako. Ali, da li se okom mašte može gledati nešto stvarno ili samo nešto maštom stvoreno, izfantazirano? To može biti stvarno samo u tom smislu što to pripada predstavama mašte, a ne što pripada svetu stvarnosti postojećem bez dodataka neke stvaralačke mašte. No ovde se izričito govori "stvarno mjesto", dakle nešto što bi trebalo da pripada čulima opažljivog prostora. U taj "opažljiv" prostor spada čak i pakao sa svojom dužinom, širinom i dubinom,[233] dakle čisto materijalisticki prostor - samo izmišljen maštom.

To je dskle iskaz koji sam sebi protivreči, iskaz koji je došao usled nereda u mišljenju, jer se okom mašte nikad ne gleda stvarno opažajno mesto nego samo maštom stvorena predstava o nekom mestu. Sem toga, sa stanovišta ispravnog okultizma, osećaj prostora se ne sme poneti prilikom uronjavanja u svoje telo. Ja ću ovde sada naročito citirati jednog mističara:

"Sve sa umom, prijatelju, dok za mesto i vreme znaš,

Onda niti šta Bog Jeste, niti večnost ti ne shvataš."

To su reči Johannes-a Scheffler-a, poznatijeg kao Angelus Silezius (1624-1677), koji je iz protestantizma 1653. prešao u katoličku veru i postao sveštenik 1661. Katolička crkva je dala dozvolu da se štampaju njegove knjige 1657. godine.[234] Ni iz mase drugih njegovih distihova ja ne mogu da izvučem zaključak da je on pri uronjavanju u sebe sa sobom nosio i svoje maštom stvorene slike. Međutim, ovo se ovde dalje prenosi "da okom mašte gledam i promatram svoju dušu".[235] Drugim rečima, okom mašte stvorio sam predstavu o svojoj duši i sad tu predstavu posmatram - ne svoju dušu. Jer ako bih ja svoju dušu gledao, ja bih morao iz nje da iziđem. Tu bi se moralo priznati da postoji moje ja ili moj duh koji to promatra spolja. Međutim, u narednoj rečenici se to sasvim izričito poriče: "Kažem: čitavo biće, duša i tijelo."[236] Drugim rečima, ovde se sasvim određeno govori da se ne promatra nikakva stvarnost nego samo maštom stvorena predstava o svojoj duši.

Tu se onda daje slika o tome kako je duša u tamnici tela i dodaje dalje "cijelo svoje biće kao prognano među odvratne životinje u toj dolini".[237] Ovim se daje vrlo jasna sugestija da se egzercitant zgrozi nad tim postojanjem, drugim rečima nad Božjom tvorevinom. Da li se time tu "hvali" i "štuje" Bog - kako je to na početku rečeno da je čovek za to stvoren? Da li se time podstiče skrušenost, kad se tako osuđujuće kritički misli o Božijem stvaranju? Nije li i to jedna predrasuda koja ometa čoveka da dođe do istine - kako je to malo pre rečeno? Predrasuda, koja se egzercitantu sugestivno nameće?

Iako se to ovde izričito ne kaže, razgovori "s našom Gospom", "sa Sinom" i "sa Ocem", kao prijateljima ili gospodarima sigurno se vrše opet okom mašte, jer i te razgovore treba da egzercitant ponovi "sjećajući se stvari što ih je promatrao u prijašnjim vježbama".[238] Tu se dakle seća predstava koje su okom mašte ranije stvorene i koje žive kao - danas bi se reklo - virtuelna stvarnost.

Te slike sećanja na ranije okom mašte stvorene predstave mogu zaista da budu kao žive. One mogu i da "progovore", to jest da kažu nešto što je u njih egzercitant ranije svojom maštom uneo i sada se kao nesvesne reminiscencije iz njih objavljuje. Ovde je - naravno nesvesno - rečeno nešto istinito: te slike koje su maštom stvorene, svojom moštom stvorene, svakako da se doživljuju kao prijateljske; a s druge strane, one gospodare egzercitantom, jer one potpuno bez njegove volje i znanja - kao reminiscencije - ulaze u njegovu svest i njime upravljaju. On te svojom maštom stvorene slike, sa još raznim drugim slikama opažanih predstava nesvesno preobličene, doživljuje kao od njega odeljene utvare. Zato se može videti i "Presveto Trojstvo u obliku triju tipki na orguljama"[239] i drugo, što je ranije opisano. Tu se predstave sećanja na ranije opažane "tipke na orguljama" mešaju sa maštom stvorenim predstavama o "Presvetom Trojstvu".

Takvi doživljaji mogu biti izvanredno snažni - kao kod hipnoze, gde hipnotisani u sebi doživljuje kako gazi po poplavljenom zemljištu ili da u rukama drži violinu na kojoj svira. To i jeste jedna vrsta autohipnoze, s tim što ona ne dolazi iz svesne odluke da čovek sam sebe hipnotiše, već time što čovek sam sebe prebacuje u neko stanje transa na taj način, što nastoji "oćutjeti bol i muku i suze" ( neki put možda i bičevanjem i drugim), a zatim što sam sebi uskraćuje "svaku svjetlost" i "obuzdava oči", pa takode i klečanjem i drugim položajima tela.

Uz to se "očima mašte" pet čula usmerava da ništa realno ne opažaju, te da se tako zapadne u neko uspavano stanje, u kakvom hipnotizer hipnotisanom daje neke sugestije - ovde o patnjama u paklu. Pošto eszercitant potisne svaku misao "na stvari koje gode i razveseljavaju" i potpuno se preda bolu (bol uvek potisktlje druge utiske iz okoline), te je tako pao u neko polusvesno stanje ili trans, njemu svakako iz podsvesti dolazi neka nada, koja mu se onda iz dubine duše pojavi kao reminiscencija na nešto božansko, na neko zamišljeno blaženstvo, na primer da ga je kao nagradu "Bog Otac stavio uz Krista, svoga Sina".[240]

Upražnjavanje ovakvih vežbi na apsolutno najsigurniji način sprečava čoveka da sazna istinu.

Sem toga, čovek postaje i rob svojih okom mašte stvorenih predstava, jer one kao reminiscencije bez njegovog znanja i volje izlaze pred njega i daju mu određene impulse za delanje, a on njih još smatra kao neka božanska otkrivenja - kojima eventualno još mora i da sledi. One nemaju karakter predstava sećanja koje čovek svesno proizvodi, one dolaze isključivo iz podsvesti. To su u podsvesti proizvedene reminiscencije na ono što je maštom proizvedeno i na ono što se želelo i zašta se molilo, a sve to još pomešano i sa drugim podsvesnim čulnim utiscima  nastalim još iz detinjstva. O ovome treba dobro razmisliti i sebi objasniti, jer:

"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32)

Pri tom - da upotrebim reči Rudolfa Štajnera:

"Iz dubine moje sopstvene duše mora da izvire istina; ali ne sme moje obično ja da samo bude taj čarobnjak, koji želi da izmami istinu, nego ovaj čarobnjak moraju biti ona bića, čiju duhovnu istinu ja hoću da gledam.

Ako bi on /kandidat/ za vreme svojeg delanja umešao bilo šta od svojih želja; mišljenja itd., ako on ma samo jedan trenutak ne bi sledio zakone koje je upoznao kao ispravne nego svoju samovolju: tada bi se dogodilo nešto sasvim drugo nego što treba da se dogodi. U tom slučaju bi kandidat odmah izgubio pravac ka cilju svojeg delanja, te bi nastupila pometnja.

Kod učenika tajni ne sme postojati ni najmanja sklonost ka tom maštovitome, ka razdraženom biću, ka nervoznosti, ka egzaltaciji, ka fanatizmu, ... Sve preterano, jednostrano treba da bude izbegnuto u njegovim prosuđivanjima i osećajima. Ako ovaj uslov ne bi bio ispunjen, onda bi učenik tajni umesto u više došao u svetove njegove sopstvene snage uobrazilje; umesto istine došle bi do izražaja kod njega omiljena mišljenja."[241]

Poželjno je da čovek dobro razmisli o ovome, a još bolje je ako dobro prouči celu tu knjigu "Kako se stiču saznanja viših svetova?", čije je treće prošireno izdanje Dr. Rudolf Štajner izdao u Berlinu 1909, a posledaje prerađeno i dopunjavano (11. izdanje) 1922. godine.[242] Ta uputstva - i ne samo ta - ja sam ovde nastojao da bliže razjasnim.

* * * * * * *

Čovek postaje rob svojih predstava stvorenih "okom mašte", ako nije u stanju da ih se potpuno oslobodi pri saznavanju istine. Te lažne predstave o stvarnosti koje oko njega lebde kao utvare podstiču ga onda na sve moguće pogrešne zaključke i shvatanja o svetu koji ga okružuje. A od takvih pogrešnih shvatanja nastaju i razne društvene ustanove i način života, a koje se kao aveti tim utvarama hrane. Kao primer može da posluži i ona moja gore data napomena o seksualnoj izopačenosti, koja se naučnički objašnjava kao normalna, samo malo ređa pojava, jer su se tako slučajno složili geni. Ta je priča stvorena okom naučničke maste (utvara) i zahvatila socijalni život (avet).

Modernu nauku o prirodi treba osloboditi od te aveti, koja se hrani utvarama koje mnogi vrli naučnici stvaraju svojim "okom mašte", te to autoritativno i pod pretnjom slabiih ocena nameću i deci od najranijih godina - naravno preko raznih ministara prosvete, koji su im nesvesne sluge, pokoravaju se njihovom autoritetu. Ta avet je od ozbiljne nauke stvorila religiju, čiji sam Simvol vere, Dogmatiku i Apologetiku 2001. godine napisao ja, pošto to nije niko od tih naučnika dosad uradio.[243] Ja ću ovde pomenuti samo valjda tuce atomskih teorija koje jedna drugu pobijaju, a same tvrde da se tu radi o materijalnim česticama koje se nikad neće moći čulima opaziti, dakle o čulima neopažljivom čulnom svetu. Taj čulima neopažljiv čulni svet stvoren je okom mašte dobro izreklamiranih vrlih naučnika. To je vrlo, vrlo, i još jedanput vrlo slično onom malo pre pomenutom zahtevu da se "okom mašte" gleda "stvarno mesto".

Da li to ima veze sa jezuitizmom? Ovde se treba prisetiti da su mnoge moderne univerzitete baš jezuiti osnivali, a neke i sada vode, te da su se i mnogi od njih bavili naukom o prirodi. Tu studiju bi trebalo da izvrši neko od jezuita, a ja se samo trudim da objasnim kako čovek postaje rob svojih pogrešnih prodstava, predstava stvorenih bilo svojim bilo tuđim "okom mašte", a koje je u podsvest primio preko školovanja, preko štampe, televizije i drugog - preko tih autoriteta ih je primio, ne svojim opažanjima i iskustvom. A što se same nauke o prirodi tiče, sva ona njena velika dostignuća došla su kao rezultati tačnih čulnih opažanja i nepristrasnog logičkog mišljenja, pa čak i onda kad su "okom mašte" stvarane neke hipoteze, ali jedino kad su te hipoteze bile samo podstreci za sistematsko posmatranje i registrovanje opažanih pojava i nisu uzimane kao stvarnost, već su proveravane na stvarnosti.

Kao primer za to opet može poslužiti Njutn. Kad je opažao stvaran proces padanja jabuke i na to nastavio svoja istraživanja, on je došao do ispravnog zakona o gravitaciji. A kad je iz svoje mašte stvorio predstavu da se takozvana bela sunčeva svetlost sastoji iz smeše obojenih, on je došao do potpuno pogrešnog učenja o bojama. To učenje tačna i nepristrasna opažanja pobijaju, a potvrđuju ga iz mašte organizovani eksperimenti, kojima se ne uočava cela opažajna stvarnost, nego samo ono što mašta hoće, te u tom smislu i eksperiment podešava. Na primer, pri eksperimentu kojim se dokazuje interferencija svetlosti mašta smatra da jedan "zrak svetlosti" može sasvim normalno da prolazi kroz drugi i da se u njima ipak nikakva promena ne dogodi - na materijalne čestice svetlosti primenjuje se spiritističko shvatanje o duhovima. A dogmatski je zabranjeno i da se postavlja pitanje talasne dužine purpurne svetlosti. I tako dalje.

Ja ovo samo ukratko navodim da bih obrazložio ono moje trostruko "vrlo", a samim jezuitima ostavljam da tu vezu ispitaju i objave - naravno uz saglasnost, eventualno i podsticaj Benedikta XVI.

Protiv svih laži i pogrešnih uverenja treba se boriti, ali ne apstraktno ih pobijati nekim autoritetom nego samo istinom. Ovo zato, što istina ima svoju unutrašnju supstancijalnost, koju može svaki zdravi razum da primi. A do istine se dolazi i metodama razvijenim u nauci o prirodi, ali jedino onda kad su nepomućene maštarijama.

Do te supstancijalnosti istine se ne dolazi time što se zauzimaju razni položaji tela - "klečeći", "ležeći" itd., nego mišljenjem, mišljenjem oslobođenim od svih predrasuda, a takođe i od svoje telesnosti, naročito kad je još potpomognuta klečanjem i drugim.

Ovde pada u oči da se to raspadljivo telo u kojem je duša "kao zatvorena u tamnici" i "prognana među odvratne životinje" uveliko upotrebljava za "svoje promatranje" kao pomoć "da nađem što želim". Sem toga, da se nalazi s jednim položajem tela ne smeju proveravati s drugim. Da li zato što mogu biti različiti? Pa je prvi nalaz ili misao uvek posredstvom "dobroga duha", a drugi uvek od "zla duha"? Verovatno se tu ne očekuje "vlastita" misao, jer bi nju čovek ipak proveravao.[244] Naravno, ako se ta "vlastita misao" ne odnosi samo na nešto jednostavno, kao na primer "Ja sam u sobi".

U "Šestoj dodatnoj uputi" se daje i preporuka kako da se svojim mislima sugerišu izvesna osećanja - bola i muke, pa čak i da se izazovu suze, koje su svakako proizvod tog raspadljivog tela, u kojem je duša "kao u tamnici". Zašto? Žašto to toliko povezivanje sa telesnosti? Zbog čega je ta tamnica bolja od slobode? I na drugim mestima se govori o suzama kao nečem poželjnom ili bar znakom nečeg izvanrednog. Na primer, sem tih pokora koje se čine za "obilje suza":

"... njegov je um bio uzdignut iznad sebe tako da je vidio Presveto Trojstvo u obliku triju tipki na orguljama. To ga je natjeralo na suze i na jecanje, tako da nije mogao sobom ravnati."[245]

"Tada je, dok je mislio na smrt, osjećao takvu radost i takvu duhovnu utjehu da bi ga pomisao na smrt ganula do suza."[246]

Ovo ukazuje na to, da se i ovaj mističarski pravac vrlo tesno povezuje sa svojom telesnošću. Ta telesnost podstiče na neke duševne doživljaje, a ovi nju nateruju da luči suze. I to sasvim nekontrolisano: "nije mogao sobom ravnati". Ta telesnost je tada nadvladala dušu. Je li to pobeda nad samim sobom kojoj se teži? Ta pobeda telesnosti nad dušom?

Pri svem tom se opažaji onih pet čula zamenjuju maštom - bar kad se razmišlja o paklu kao nečem čulima opažljivom, a što zauzima i neko mesto u prostoru - ne kaže se gde!

Posebno treba "uskratiti sebi svaku svjetlost", dakle isključiti čulo vida na spoljašnji fizički način, ne nekom duhovnom vežbom. Takođe i "obuzdati oči da ne gledam nikoga". Drugim rečima to znači zatvarati se u svome ja, odvajati se od svojih bližnjih, po mogućstvu ne biti jedan od udova Hristovog tela. No na suprot svemu tome, treba sebi nanositi bol.

Bol se opaža čulom života, kao što se oni razni položaji tela opažaju čulom ravnoteže i čulom kretanja. Ta tri čula se po ovim uputstvima aktiviraju odnosno više osvešćuju. Ona su upravljena ka opažanju unutrašnjih procesa u telu, a ne spoljašnje okoline, a to se pri ovom aktiviranju zadržava. Pri tom se čula za opažanje spoljašnjeg sveta ovde po mogućstvu isključuju ili se njihovi opažaji zamenjuju predstavama stvorenim maštom. No uz te predstave o spoljašnjem svetu stvorene maštom, dodaju se i one predstave o tome što se želi.[247] Posebno:

"Druga je predvježba da molim Boga, našega Gospodina, ono što hoću i želim."[248]

"U drugoj predvježbi treba da molim ono što želim. Ovdje će biti da molim za što veću i silniju bol i suze zbog svojih grijeha."[249]

"... da tražim ono što želim, a to će ovdje biti da molim za unutarnji osjećaj muke što je trpe osuđenici..." (u paklu).[250]

To su sve autosugestije, koje zatim kao reminiscencije - potpuno nesvesno - deluju na ta čula života, ravnoteže i kretanja, te čovek stvarno i oseti bol, a počnu da mu se luče i suze. Ta tri čula se mogu nazvati i motornim čulima ili čulima volje, a razlikuju se od onih, za koja je vid najkarakterističniji i koja se mogu nazvati čulima slike, jer u glavnom odslikavaju spoljašnji svet. Ovde treba dodati da volja čovekova teži da sve više i više zahvata telesnost, dok mišljenje teži da se oslobodi od telesnosti.[251]

Ja bih ovde istakao i tu nedoslednost u mišljenju: s jedne strane se govori "da okom mašte gledam i promatram svoju dušu kako je u tom raspadljivom tijelu kao zatvorena u tamnici",[252] a s druge strane se preporučuje "trapljenje tijela ... da mu zadajemo osjetljivu bol",[253] čime se preko bola jače deluje na dušu, a onda i ovo da duša dublje zaroni u telo kako bi ga podstakla da luči suze. Treba li duša da se izbavlja iz tamnice tela ili da se u njoj još i okiva?

U ovim uputstvima "O paklu" i predstave mirisa, ukusa i pipanja izazvane svojom maštom unose se u svoju podsvest.[254] Utisci tih čula se nose sa sobom i oni kod egzercitanta izazivaju vizije, koje dolaze  iz njegove podsvesti kao reminiscencije na ono što je on sam svojom maštom proizveo i želeo, naravno pomešane i sa drugim predstavama iz čulnog sveta, na primer "tipke na orguljama", a i drugo što je nakupljeno još od detinjstva. Na suprot tome, u predavanju od 3.10.1920. Rudolf Štajner kaže:

"A onaj ko teži imaginaciji provlači se skroz kroz miris, kroz ukus i kroz opažanje pipanja, on prodire unutra u ono unutrašnje, tako da onda kad ostane neuznemiravan od opažanja mirisa, opažanja pipanja, opažanja ukusa, pred njega tad istupa ono što se može doživeti sa ravnotežom, kretanjem i životom.

To je veliki momenat kad čovek prodre kroz sve to što sam opisao kao čulno trojstvo čula ukusa, čula mirisa i čula pipanja, kad prodre kroz sve to i nekako ogoljeno pred sobom ima to što postoji u kretanju, u ravnoteži i u životu."

Mističari kroz to ne prolaze i opisuju kako "čovek sebe unutrašnje miriše", "unutrašnje kuša" i "unutrašnje pipa".[255]

Dobro je proučiti svih tih osam predavanja "Granice saznavanja prirode".

A u predavanju od. 8.0.1920. Rudolf Štajner izlaže, šta se u duši oseća preko izvesnih čula kad ona zrače ka unutra:

• Od čula života - lagodnost,

• od čula kretanja - osećaj sopstvenog slobodnog duševnoga,

• od čula ravnoteže - unutrašnji mir, osećati sebe kao duha,

• od čula pipanja - biti prožet osećanjem Boga,

• od čula mirisa - mistička jedinstvenost s Bogom.

"Ukratko ono osobeno, ono frapirajuće što pred čoveka istupa sastoji se u tome da kad čovek preko čula poodmakne ka van, on ulazi u neki viši svet. Ako se čovek spušta dole preko mistike, preko prožetosti osećanjem Boga, preko unutrašnjeg mira tog osećanja sebe kao duha, preko osećanja sebe duševno slobodnim, preko unutrašnje lagodnosti: tada se ulazi u telesnost, u materijalnost, što sam vam ja već pokazao u ovim razmatranjima. Kod tog unutrašnjeg doživljavanja ulazi se - u smislu maje rečeno - uvek u niže regione od onih koje čovek ima već u običnom životu. Kod spoljašnjeg uzdizanja sebe iznad čula ulazi čovek u više regione.

Ako se čulo mirisa posmatra kao neko niže čulo, onda je to sud dobijen iz čulnog sveta. A ako se posmatra njegov unutrašnji korelat, koji mistika smatra višim, onda je to takođe sud iz čulnog sveta. Sa one strane praga posmatrano, organizacija čula mirisa je nešto izvanredno značajno, a mistika nije nešto tako izvanredno kad se ona s one strane praga posmotra. Jer mistika je potpuno produkt materijalnog, fizičkog sveta, ona je naime način kako u duhovni svet žele da prodru ljudi, koji upravo ostaju materijalistički, pri čemu oni to što je ovde, baš valjano posmatraju kao materiju. Ako bi oni u stvari prodrli u to što je tu napolju, onda bi oni upravo došli u duhovni svet, u hijerarhije. Međutim, umesto toga prodiru oni u svoju unutrašnjost: tu tapkaju oni unutra po celokupnoj materiji u okviru sopstvene kože! Njima to svakako izgleda kao onaj viši duh."[256]

* * * * * * *

"Da , može se ne samo materijalistički misliti, može se takođe materijalistički biti, time što se duhovno-duševno suviše jako spoji s fizičkim telom. Onda ne živi čovek s ja slobodno u pojmovima čistog mišljenja, do kojih ga je on doveo. A kad čovek sa slikovito postalim opažanjem zaroni dole u telesno, onda on i sa ja i sa pojmovima zaranja u tu telesnost. A ako čovek onda to širi, ako on time prožima ljude, kroz to onda nastaje ona duhovna pojava, koju mi dobro poznajemo - dogmatizam svih sorti."[257]

Ovo su reči Rudolfa Štajnera iz u jedan dan ranije - 2.10.1920. - održanog predavanja iz ciklusa "Granice saznavanja prirode".

Misli imaju određenu snagu koja oblikuje supstanciju grublju od njih.[258] U ovom slučaju to je telesnost čovekovog mozga. Ako čovek sa svojim mislima može da podstakne telesnost da luči suze, on može da mislima izvrši i izvesne promene u mozgu. Sve ove jezuitske "duhovne vježbe" i stavovi koji se tu zauzimaju, sva ta shvatanja idu ka tome, da se čovek što više poveže sa svojom telesnošću, sa svojim mozgom. One ne idu na to da se od telesnosti oslobodi i da se po mogućstvu što manje misli mozgom, već idu na to da se voljno i uz pomoć mašte kojom čovek usmerava čula, on zatvori od spoljnog sveta i da živi samo u svojoj telesnosti. Time ne postaje čovek materijalista samo po svom ubeđenju nego i po svojoj biti. To je u neku ruku nadmaterijalizovanje materijalizma, kojim se diče i izvesni istočnjački okultni pokreti, a uz objašnjenje da se njima aktivira i veći deo mozga, koji inače nije u svesnoj upotrebi. To dakle nije isključivo vezano za jezuitizam.

Posledica toga je da čovek toliko sraste sa svojom telesnošću, da misli da bi izgubio sebe, svoju samosvest, ako je ne bi palio na svom mozgu. To naročito, ako je postigao izvestan stepen nekog posvećenja - bilo školovanjem bilo spontanim razvojem. Tu nastupa strah, da će bez ogledanja na telesnosti potpuno izgubiti sebe. To je ezoterna osnova zbog koje se neki ljudi vezuju za svoju telesnost i nastavljaju da žive s njom kao u virtuelnoj stvarnosti. Međutim, ako je čovek stvarno primio Hrista, on se može odvojiti od svoje telesnosti i opet potpuno sačuvati svoju samosvest i to sećanjem na svoje samstvo, na to da je on neko ja. A to se u većoj ili manjoj meri dešava i posle smrti: In Christo morimur. Ukoliko je čovek više u sebe primio Hrista odnosno istine, utoliko je njegova svest budnija i bez mozga. Naravno samo ako se čovek nije potpuno otpadio od Hrista i pošao za Zavodnikom. No takvih ljudi je u stvari vrlo malo u odnosu prema onima koji su zbog izvesnih slabosti zavedeni, možda još od rane mladosti, dok još nisu razvili sasvim budnu svest, pa se na to još eventualno i zaklinjali i zavetovali. Pošto je Hristos umro za sve ljude, i ti zavedeni će se moći spasti ako od njega zatraže pomoć. No oni pri traženju istine - odnosno Hrista - moraju isključiti uplitanje svoje mašte. Maštu moraju upotrebljavati samo za stvaranje nečeg novog, a ne i za saznavanje postojećeg.

Sem toga, za traženje istine odnosno za prisajedinjenje s Hristom, koji je "put i istina i život" (Jn.14.6) i za održavanje svesti bez oslanjanja na telesnost, jer:

"Opet prozbori dalje Isus govoreći: ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost. " (Jn.8.12)

Za to je potrebno da se u čuvenim "ljudskim pravima" za koje se zalažu međunarodne institucije odnosno njihova avet, da se tu ono ljudsko pravo na slobodno govorenje neistine zameni ljudskim pravom na slobodno slušanje sve istine. Svi oni koji u tome bilo šta mogu da utiču, neka se dobro zamisle nad ovim, jer od njihovog stava prema ovome zavisiće da li će otpasti od Hrista i gubiti svest pri odvajanju od telesnosti i ostati da kao sablasti žive u svojoj virtuelnoj stvarnosti ili ne. O tome treba nešto i Benedikt XVI da kaže.

No, na putu istraživanja spoljašnjeg materijalnog sveta i na putu istraživanja čovekove svesti postignuti su izvrnredni rezultati, ali samo onda kad su istraživanja vršena isključivo objektivnim posmatranjem, čekajući da im priroda otkrije svoje tajne i to uz potpuno isključivanje svoje mašte i svojih predrasuda - čak i podsvesnih. Time se doduše dostizalo do izvesnih granica, ali u tim granicama se ipak pronalazila istina. Za prekoračenje tih granica potrebno je posebno okultno školovanje kojim se stiču određene sposobnosti: u pravcu istraživanja materijalnoga da se dođe do inspiracije, a u pravcu ispitivanja svesti da se dođe do imaginacije, a koje se posle mogu spojiti u intuiciju. Pri tome čovek sa svojim duševno-duhovnim izlazi izvan svoga tela, ali tako da

"... može tačno razlikovati sebe od svojeg tela. Jer čovek može saznavati samo ono što postane objekt; što ostane vezano s nečim subjektivnim, ne može on saznavati. ... Stoga je neophodno da sva vežbanja koja vode imaginativnom životu čuvaju od takvog suviše snažnog uronjavanja u telo, da čovek sad dole u telo zaroni na takav način, da tamo ne zagnjuri i ja. Kao što čovek ja mora da ponese sa sobom van u svet inspiracije, tako on njega ne sme da ponese u svet imaginacije. Tu prestaju - uprkos tome što se čovek pripremao pomoću onog simbolišućeg, pomoću predstavljanja u slikama - tu sad prestaju takođe i sve slike fantazije."[259]

Jezuiti bi morali o tome da razmisle, a Benedikt XVI da ih oslobodi od zaveta, ako su dati "nepromišljeno i na brzu ruku"[260] - kako je već svojevremeno upozoravao Ignacije. U to "nepromišljeno i na brzu ruku" Ignacije bi - sa današnjom svesti i stupnjem razvoja do kojeg je sada došao - uključio i:

"ako su zaveti dati pre no što je čovek dobro prekoračio 35 godina svog života, jer tek tada može biti potpuno svestan odluka koje donosi i biti odgovoran za njih."

No tada se čovek verovatno ne bi ni zavetovao, ne bi mislio da će za uvek ostati na tom stepenu pameti i iskustva. Sem toga, i Ignacije bi sada ukazao da su svi zaveti i zakletve napadi na čovekovu slobodu, a da je postizanje slobode u stvari zadatak sadašnjeg razvoja čovečanstva.

Ja mislim da smem to da tvrdim u njegovo ime.

To bi bio impuls za obnovu hrišćanske kulture, koji bi jezuiti mogli dati.

            Naravno ne samo jezuiti, ali ovde prvenstveno o njima raspravljam.

Rađeno u Beogradu od 23.12.2007. do l8.8.2008. g.

Vojislav Janković

Literatura:

1. Vojislav Janković: O nauci, rukopis 2001
2. Das Lukas-Evangelium, GA 148, str,148
3. Od Isusa do Hrista, Ga 131, str.41-42, IV – 8.10.1911
4. Renate Riemeck: Glaube-Dogma-Nacht, Urachhaus 1985., Stuttgart,s 253-255
5. Der Christus-Impuls und die Entwickelung des Ich-Bewusstssins Ga 116, str.75 i 92
6. Matejevo Evanđelje, Ga 123, str. 131-134, IX – 9.9.1910
7. Die Bibel. Deutsche Bibelgesellschaft 1984, Stuttgart
8. Vuk Stefanović Karadžić: Novi zavjet
9. Emilijan Čarnić: Novi zavet, Biblijsko društvo 1973, Beograd
10. The new Testament, Authorized (King James) Version, The Gideons International, 1991 Forum, Novi Sad
11. The Land of Jesus, Casa Editorica Bonechi 2007, Florence
12. Aus der Akasha-Forschung. Das Fünfte Evangelium, Ga 148, str. 149
13. Vidi 11, str.59
14. Das Ereignis der Christus-Erscheinung in der ätherischen Welt, Ga 118, posebno izdanje Karlsruhe 25.1.1919, str. 19-20
15. Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verkag 1989, München, s. 87
16. Vidi 15, str. 74
17. Vidi 15, str.129 do 147
18. Vidi 4, str. 252 do 273
19. Die Gefeimwissenschsft im Uneiss, Ga 13, str. 398
20. Die Philosophie der Freiheit, Ga 4, str. 23
21. Vidi 20, str. 108 do 109
22. Pope Benedict XVI – Wikipedia, the free encyclopedia, 12/5/2007, page 16
23. Der Mensch im Lichte von okkultismus, Theosophie und Philosophie, Ga 137, str. 61, 65-68, 70, 73, 79-87, 132-133, 135-138, 139-141, 168.
24. Ja sam ovo pre možda tri decenije preveo iz jedne francuske knjižice, za koju mislim da se zvala “Les petites fleure de Saint Francois d' Assise - ne ynam izdavača.
25. Vidi 4, str.255, 268 i 263
26. Esoterische Betrachtungen karmischer Zusammenhänge, Ga 239 i Ga 240
27. Fachwisenschaften und Anthroposophie, Ga 73a, str. 67
28. ”Vidoslav”, Sabornik Eparhije Zahumsko-Hercegovačke, broj4, Manastir Tvrdoš, Trebinje
29. Das Fest der Erscheinung Christi, iz Ga 209, Basel 26.12.1921
30. Vidi 4 str. 250 do 266
31. Vidi 15, str 509, 214 i 215
32. Vidi 27, str. 180
33. Vidi 4 str. 260 do 265
34. Vidi 15, str.215
35. Renate Riemeck: Mitteleuropa – Bilanz einer Jahrhundert (nemam knjigu)
36. Vidi 27, str.315
37. Angelus Silesius: Der cherubinische Wandesmann, Diogenes 1979, Zürich
38. Wie erlangt man Erkenntnisse der höheren Welten?, Ga 10 str. 85, 111. 149
39. Die Krisis der Gegenwart und der Weg zu gesundem Denken, Ga 335, str. 343
40. Vidi 1
41. Vidi 21, str. 521 i 369
42. Granice saznavanja prirode, Ga 322, str. 95
43. Geisteswissemschaft als Erkenntnis der Grundimpulse sozialer Gestaltung, Ga 199, str. 56 do 60
44. Vidi 42, str. 85-86
45. Snaga i supstancija, predavanje Rudolfa Štajnera odano u Landinu leta 1906, preveo Vojislav Janković iz Der Europäer nr. 9/10, 7/8 2001
46. Vidi 42, str. 68

SADRŽAJ:

Predgovor....................................................................... 1

1. Duhovni svet............................................................. 3

2. Ignacijev život i razvoj......................................... 25

3. Jezuitske vežbe....................................................... 51

---

[1] Vojislav Janković: O nauci, rukopis 2001

[2] Das Lukas-Evangelium, GA 146, str. 148

[3] Načela jezuita, Beograd 1990, str 238

[4] Načela jezuita, str 95

[5] Načela jezuita, str 77, # 161 i str 99, # 278

[6] Načela jezuita, str 99, # 278, pod 3

[7] Načela jezuita, str 95, # 261

[8] Načela jezuita, str 99, # 278

[9] Načela jezuita, str 26, # 61

[10] Načela jezuita, str 40, # 98

[11] Od Isusa do Hrista, GA 131, str. 41-42, IV - 8.10.1911

[12] Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, s. 253-255

[13] Der Christus-Impuls und die Entwickelung des Ich-Bewusstseins GA 116, str. 75 i 92

[14] Matejevo Eanđelje, GA. 123, str.131-134, IX - 9.9.1910

[15] Die Bibel, Deutsche Bibelgesellschaft 1984, Stuttgart

[16] Vuk Stefanovic Karadžić: Novi zavjet

[17] Emilijan Čarnić: Novi zavet, Biblisko društvo 1973, Beograd

[18] The new Testament, Authorized (King James) Version, The Gideons International, 1991 Forum, Novi Sad

[19] The Land of Jesus, Casa Editorica Bonechi 2007, Florence

[20] Načela jezuita, str 241, # 1523

[21] Načela jezuita, str 21, # 47

[22] The Land of Jesus, Casa Editorica Bonechi 2007, Florence

[23] Načela jezuita, str 99, # 277

[24] Načela jezuita, str 155, # 1

[25] Načela jezuita, str 178, # 553; str 565; str 570; str 580

[26] Aus der Akasha-Forschung. Das Fünfte Evangelium, GA 148, str. 149

[27] Načela jezuita, str 102, # 289

[28] Načela jezuita, str 99, # 275

[29] Načela jezuita, str 5, # 3

[30] Načela jezuita, str 99, # 275; str 100, # 280; str 105, # 302; str 157, # 6

[31] Načela jezuita, str 150, # 3

[32] Načela jezuita, str 156, # 3

[33] Načela jezuita, str 171, # 308: i sl; str 177, # 548, str 179, # 588, str 180, # 603, str l8l, # 604, str 182, # 618

[34] The Land of Jesus, Casa Editorica Bonechi 2007, Florence, pp 59

[35] Das Ereignis der Christus-Erscheinung in der atherischen Welt, GA 118, posebno izdanje Karlsruhe 25.1.1910, str.l9-20

[36] Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, s. 87

[37] Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, s. 74

[38] Načela jezuita, str 6, # 5

[39] Načela jezuita, str 6, # 4

[40] Načela jezuita, str 7, # 7

[41] Načela jezuita, str 8-11

[42] Načela jezuita, str 11-16

[43] Načela jezuita, str 11, # 19 i 20

[44] Načela jezuita, str 42, # 1 i 241

[45] Načela jezuita, str 13, # 26

[46] Načela jezuita, str 13, # 26

[47] Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, s. 147

[48] Načela jezuita, str 10, # 16

[49] Načela jezuita, str 3

[50] Načela jezuita, str 14, # 28

[51] Načela jezuita, str 14, # 29

[52] Načela jezuita, str 15, # 29

[53] Načela jezuita, str 15, # 29

[54] Načela jezuita, str 15, # 30

[55] Načela jezuita, str 15, # 31

[56] Načela jezuita, str 15, # 32

[57] Načela jezuita, str 16, # 34

[58] Načela jezuita, str 11, # 19

[59] Načela jezuita, str 15, # 31

[60] Načela jezuita, str 11, # 20 i 21; str 13, # 24 i 25

[61] Načela jezuita, str 5, # 1 i 2

[62] Načela jezuita, str 3

[63] Načela jezuita, str 243

[64] Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, s. 252 do 273

[65] Die Geheimwissenschaft im Umriss, GA 13, str.398

[66] Načela jezuita, str 9, # 15

[67] Načela jezuita, str 9, # 15

[68] Načela jezuita, str 10, # 16

[69] Načela jezuita, str 217

[70] Načela jezuita, str 117, # 369

[71] Načela jezuita, str 218

[72] Die Philosophie der Freiheit, GA 4, str. 25

[73] Načela jezuita, str 217

[74] Die Philosophie der Freiheit, GA 4, str. 108-109

[75] Načela jezuita, str 116, # 365

[76] Pope Benedict XVI - Wikipedia, the free encyclopedia, 12/5/2007, page 16

[77] Načela jezuita, str 116, # 365

[78] Načela jezuita, str 3

[79] Načela jezuita, str 42-44

[80] Načela jezuita, str 242-244

[81] Načela jezuita, str 6, # 5

[82] Načela jezuita, str 16, # 35

[83] Načela jezuita, sstr 42, # 12

[84] Načela jezuita, str 6, # 7

[85] Načela jezuita, str 7, # 8

[86] Načela jezuita, str 7, # 10

[87] Načela jezuita, str 8, # 12

[88] Načela jezuita, str 8, # 12

[89] Načela jezuita, str 121

[90] Der Mensch im Lichte von Okkultismus, Theosophie und Philosophie, GA 137, str.61, 65-68, 70, 73; 79-87; 132-133, 135-138, 139-141; 168

[91] Ja sam ovo pre možda tri decenije preveo iz jedne francuske knjižice, za koju mislim da se zvala "Les petites fleurs de Saint Francois d'Assise - ne znam izdavača

[92] Načela jezuita, str 151, # 4

[93] Načela jezuita, str 154, # 8

[94] Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, str. 255, 268 i 263

[95] Načela jezuita, str 156, # 1; str 156, # 3 i 6; str 160, # 82; str 176, # 547; str 181, # 603 i 605

[96] Načela jezuita, str 74, # 136, 140, 142

[97] Načela jezuita, str 11

[98] Načela jezuita, str 241

[99] Načela jezuita, str 10, # 7

[100] Načela jezuita, str 10, # 18

[101] Načela jezuita, str 11, # 19

[102] Načela jezuita, str 12, # 21

[103] Načela jezuita, str 12, # 22-25

[104] Načela jezuita, str 13, # 26

[105] Načela jezuita, str 14, # 28

[106] Načela jezuita, str 14, # 29

[107] Načela jezuita, str 15, # 29

[108] Načela jezuita, str 15, # 30

[109] Načela jezuita, str 15, # 31

[110] Načela jezuita, str 15, # 32-34

[111] Načela jezuita, str 27, # 47

[112] Esoterische Betrachtungen karmischer Zusammen hange, GA 239 i GA 240

[113] Načela jezuita, str 16

[114] Načela jezuita, str 241

[115] Načela jezuita, str 17, # 35 i 36

[116] Načela jezuita, str 18, # 40

[117] Načela jezuita, str 19, # 41

[118] Načela jezuita, str 19, # 43

[119] Načela jezuita, str 20, # 44

[120] Načela jezuita, str 21, # 47

[121] Načela jezuita, str 22

[122] Načela jezuita, str 23

[123] Načela jezuita, str 24

[124] Načela jezuita, str 25

[125] Načela jezuita, str 26

[126] Načela jezuita, str 27

[127] Načela jezuita, str 28

[128] Načela jezuita, str 30

[129] Načela jezuita, str 31

[130] Načela jezuita, str 30

[131] Načela jezuita, str 32

[132] Načela jezuita, str 33

[133] Načela jezuita, str 34

[134] Načela jezuita, str 35, # 84 i 85

[135] Načela jezuita, str 35

[136] Načela jezuita, str 43, # 85

[137] Načela jezuita, str 36

[138] Načela jezuita, str 43, # 87

[139] Načela jezuita, str 37

[140] Načela jezuita, str 38

[141] Načela jezuita, str 39, # 96

[142] Načela jezuita, str 44, # 96

[143] Načela jezuita, str 39, # 97

[144] Načela jezuita, str 15, # 23

[145] Fachwissenschaften und Anthroposophie, GA 73a, str. 67

[146] Načela jezuita, str 38, # 92

[147] Načela jezuita, str 62, # 63

[148] Načela jezuita, str 60, # 48

[149] Načela jezuita, str 13, # 26

[150] "Vidoslav", Sabornik Eparhije Zahumsko-Hercegovačke, bro j 4, Manastir Tvrdoš, Trebinje

[151] Das Fest der Erscheinung Christi, iz GA 209, Basel 26.12.1921

[152] Načela jezuita, str 238

[153] Načela jezuita, str 43, # 85

[154] Načela jezuita, str 44, # 96

[155] Načela jezuita, str 39, # 96

[156] Načela jezuita, str 8, # 12

[157] Načela jezuita, str 116, #365

[158] Načela jezuita, str 8, # 12

[159] Načela jezuita, str 13, # 24

[160] Načela jezuita, str 217

[161] Načela jezuita, str 40, # 98

[162] Načela jezuita, str 40, # 98

[163] Načwla jezuita, str 44, # 98

[164] Načela jezuita, str 40, # 99

[165] Načela jezuita, str 41, # 99

[166] Načela jezuita, str 44, # 100

[167] Načela jezuita, str 44, # 100

[168] Načela jezuita, str 44, # 100

[169] Načela jezuita, str 243

[170] Načela jezuita, str 120

[171] Načela jezuita, str 41, # 100

[172] Načela jezuita, str 242-243

[173] Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, str. 250 do 266

[174] Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, str. 509, 214 i 215

[175] Fachwissenschaften und Anthroposophie, GA 73a, str. 180

[176] Načela jezuita, str 5, # 3

[177] Načela jezuita, str 242 i 243

[178] ačela jezuita, str 155

[179] Načela jezuita, str 156, # 3

[180] Načela jezuita, str 242

[181] Renate Riemeck: Glauba-Dogma-Macht, Urachhaus 1985, Stuttgart, str. 260 do 265

[182] Peter de Rosa: Gottes erste Diener, Droemer Verlag 1989, Munchen, str. 215

[183] Načela jezuita, str 47

[184] Renate Riemeck: Mitteleuropa - Bilanz einer Jahrhundert (nemam knjigu)

[185] Načela jezuita, str 46

[186] Načela jezuita, str 142

[187] Načela jezuita, str 220

[188] ačela jezuita, str 49, # 2

[189] Načela jezuita, str 50, # 3

[190] Načela jezuita, str 50, # 4

[191] Načela jezuita, str 51, # 12

[192] Načela jezuita, str 47

[193] Načela jezuita, str 50, # 5

[194] Načela jezuita, str 51-52, # 14

[195] Načela jezuita, str 52, # 15

[196] Načela jezuita, str 52, # 17

[197] Načela jezuita, str 53, # 18

[198] Načela jezuita, str 53, # 20

[199] Načela jezuita, str 54, # 21

[200] Načela jezuita, str 49

[201] Fachwissenschaften und Anthroposophie, GA 73a, str. 315

[202] Načela jezuita, str 53, # 18

[203] Načela jezuita, str 116, # 365

[204] Načela jezuita, str 49, # 1

[205] ačela jezuita, str 53, # 23

[206] Načela jezuzita, str 62, # 63

[207] Načela jezuita, str 63

[208] Načela jezuita, str 62, # 63

[209] Načela jezuita, str 55-56

[210] Načela jezuita, str 56, # 32

[211] Načela jezuita, str 57

[212] Načela jezuita, str 47

[213] Načela jezuita, str 57, # 38 i 39

[214] Načela jezuita, str 58, # 42

[215] Načela jezuita, str 57, # 39

[216] Načela jezuita, str 58, # 39

[217] Načela jezuita, str 57, # 39

[218] Načela jezuita, str 57, # 33

[219] Načela jezuita, str 58, # 40

[220] Načela jezuita, str 58, # 41

[221] Načela jezuita, str 58, # 42

[222] Načela jezuita, str 59, # 47

[223] Načela jezuita, str 62, # 63

[224] Načela jezuita, str 61, # 54

[225] Načela jezuita, str 63, # 64

[226] Načela jezuita, str 62, # 65-70

[227] Načela jezuita, str 64, # 76

[228] Načela jezuita, str 65, # 78

[229] Načela jezuita, str 69, # 70-81

6[230] Načela jezuita, str 64, # 87

[231] Načela jezuita, str 67, # 91

[232] Načela jezuita, str 59, # 47

[233] Načela jezuita, str 63, # 65

[234] Angelus Silesius: Der cherubinische Wandersmann, Diogenes 1979, Zurich

[235] Načela jezuita, str 59, # 47

[236] Načela jezuita, str 59, # 47

[237] Načela jezuita, str 59, # 47

[238] Načela jezuita, str 63, # 64

[239] Načela jezuita, str 14, # 28

[240] Načela jezuita, str 39, # 96

[241] Wie erlangt man Erkenntnisse der hoheren Welten?, GA l0, st. 85, 111, 109

[242] Die Krisis der Gegenwart und der Weg zu gesundem Denken, GA 335, str. 343

[243] Vojislav Janković: O nauci, rukopis 2001

[244] Načela jezuita, str 56, # 32

[245] Načela jezuita, str 14, # 28

[246] Načela j ezuita, str 16, # 33

[247] Načela jezuita, str 50, # /5; str 52, # 16; str 59, # 46; str 62, # 63; str 64, # 76; str 65, # 78

[248] Načela jezuita, str 60, # 48

[249] Načela jezuita, str 61, # 55

[250] Načela jezuita, str 63, # 65

[251] Fachwissenschaften und Anthroposophie, GA 73a, str. 521 i 369

[252] Načela jezuita, str 59, # 47

[253] Načela jezuita, str 66, # 85

[254] Načela jezuita, str 64, # 68; str 69, # 70

[255] Granice saznavanja prirode, GA 322, str. 95

[256] Geisteswissemschaft als Erkenntnis der Grundimpulse sozialer Gestaltung, GA 199, str. 56 do 60

[257] Granice saznavanja prirode, GA 322, str. 85-86

[258] Snaga i supstancija, predavonje Rudolfa Štajnera održano u Landinu leta 1906, preveo Vojislav Janković iz "Der Europaer" nr. 9/l0, 7/8 2001

[259] Granice saznavanja prirode, GA 322, str. 68

[260] Načela jezuita, str 51, # 14