O nauci

 Vojislav Đ. Janković

O   N A U C I

Pa kada više u svemiru, reče Hajnrih, neće biti potreban baš nikakav strah, nikakav bol, nikakva nevolja i nikakvo zlo?

Kad bude postojala samo jedna snaga - snaga savesti - Kad priroda bude postala čestita i moralna. Postoji samo jedan uzrok zla - opšta slabost, a ta slabost nije ništa drugo, do ograničena moralna prijemčivost, te nedostatnost draži slobode.

Učini mi ipak da shvatim prirodu savesti.

Kad bih ja to mogao, onda bih ja Bog bio, jer u onom trenutku kad čovek shvata savest, ona nastaje.

Svakako je savest, reče Silvester, jedinorodni iskupitelj svakog čoveka. Ona zastupa Boga na Zemlji, te je stoga za tolike ljude ono najviše i poslednje. Ali kako je daleko bila dosadašnja nauka, koju su nazvali učenjem o vrlini ili o moralu, od tog čistog oblika ove uzvišene, vrlo obuhvatne lične misli. Savest je najsopstvenija bit ljudi u punom preobraženju, nebeski pračovek. Ona nije ovo ili ono, ona ne nalaže u opštim sudovima, ona se ne sastoji iz pojedinačnih vrlina. Postoji samo jedna vrlina - čista, ozbiljna volja, koja se u trenutku rešavanja neposredno odlučuje i bira. U živoj, svojstvenoj nedeljivosti prebiva ona i produševljava taj nežni simbol 1judskoga tela, te duhovne udove može da navodi na najistinskijiu delatnost.

Novalis

S a d r ž a j :

PREDGOVOR, 2

PRVI DEO - OSNOVI MATERIJALISTIČKE NAUKE

 Simvol vere, 3

 Dogmatika, 3

 Apologetika, 7

DRUGI DEO - OBJAŠNJENJA DUHOVNE NAUKE

1. Osnovni stavovi, 10

2. Dužnost naučnika i sloboda, 13

3. Opsednutost, 16

4. Mamljenja, 19

5. Posledice zavođenja, 23

Tročlanstvo, 27

Nešto za shvatanje o Hristu, 33

HAPOMENE, 39

PREDGOVOR

Počevši sa XIX vekom materijalistička nauka je s velikom snagom zahvatila svest najcivilizovanijeg dela čovečanstva. Krajem XX veka - naročito posle "pada komunizma" takođe i kod nas - pojavila se tendencija da se iz tog jednostranog materijalizma pređe u mistički idealizam, takođe jednostran. Da se ne bi zapalo sad u tu drugu grešku, ovde se sa stavovima materijalističke nauke raspravlja na osnovu antropozofski orijentisane nauke o duhu, koju je osnovao Rudolf Štajner (1861-1925) i koja priznaje vrednost i materijalizma i idealizma. Između njih se mora napraviti most, jer niti se pomoću idealizma može požnjeti pšenica, niti pomoću materijalizma stvarati moralni ideali ili doći do shvatanja čoveka kao duha.

Materijalizam dolazi iz posmatranja usmerenih samo na spoljašnji svet, idealizam ili misticizam iz posmatranja samo svoje unutrašnjosti uz zanemarivanje spoljašnjega. Ako se to primi samo u smislu dualizma, t.j. da oba postoje nezavisao jedan od drugog, onda se lako zapadne u fatalizam. Gubi se pojimanje slobode, koje je bitno za saznavanje sebe.Sem toga, sam idealizam, koji se pokazuje u raznim vidovima misticizma i raznim religijama, može eventualno da teorijski i pobije tvrdnje materijalizma. Međutim, ta teorijska dokazivanja nisu u stanju da spreče da materijalizam ipak postane stvarnost, da se čovek sa materijom više poveže nego što je potrebno i da u njoj ostane začaran kao avet. To suzbijanje materijalizma  se može izvršiti jedino saznanjima nauke o duhu, koja i u svemu najgrublje tvarnome može da upozna i duh i da uputi čoveka kako da se odupre tom zavođenju, da se potpuno spoji sa materijom umesto da pođe putem Hrista u drugi život. Isto tako i da ga zaštiti od drugog zavođenja, koje dolazi od smušenog misticizma kroz razne religiozne zatucanosti, kojima se i kod nas nastoji da se zaostala istočna varijanta vladavine rimskog carstva pomoću trona i oltara zameni zapadnom pomoću oltara i trona. Predavanjem čoveka čistom misticizmu on ne bi srastao sa materijom, ali on nikad ne bi postao slobodno biće, već bi se izgubio u nekoj opštoj duhovnosti.

Da bi se suprotstavilo i jednoj i drugoj od ove dve krajnosti, ova dva iskušenja, antropozofskim načinom izražavanja bi se reklo: Između materijalističkog boga Ahrimana i idealističkog boga Lucifera čovek treba da nađe Hrista, koji ih drži u ravnoteži.

Naravno da pristalice i prvog i drugog od ovih zavodnika nastoje da se potpuno izgubi znanje o pravom biću Hrista, jer s tim znanjem oni gube svoju moć za vladavinu nad ljudima, klanjajući se prvom ili drugom bogu i protiveći se Hristovom impulsu slobode. Jer kako kaže Pavle: "Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu." (Gal.5.1). Te Pavlove reči su danas glavni razlog za napade protiv njega i tvrdnje da je on izopačio hrišćanstvo - naravno ne samo te - a ta propaganda se već godinama vodi od strane izvesnih krugova sa Zapada. Iz istih razloga se preko raznih krugova sistematski godinama vodi i propaganda da Istok drastičnim rezom treba odvojiti od Zapada, jer su to dva različita sveta. Zbog toga se već mnogo godina - koje prelaze čitav vek- organizuje mržnja i krvoproliće i na prostorima bivše Jugoslavije. Takvim drastičnim rezom treba da bude "ukinuta", ne samo uništena nego ukinuta - da više ne postoji - Sredina, koja ima misiju da bude most između Istoka i Zapada, da ih drži u ravnoteži, da ni jedan ne pretegne u svojoj jednostranosti, već da budu usklađeni na dobro čitavog čovečanstva. Ta težnja za "ukidanjem" Sredine je posledica slaboumlja. Sredina će postojati uprkos svim gvozdenim, papirnatim i propagandnim zavesama koje se nameću, jer je to u smislu razvoja sveta i čovečanstva koji usmeravaju mnogo jače i mudrije sile nego što su to Ahriman i Lucifer.

Naravno da borci protiv Hrista tu Sredinu dakle nastoje da "ukinu" i radi toga raznim mahinacijama zavode takođe i inače sasvim dobronamerne ljude i navode ih da za njihov račun rade. To čine time što im usađuju pogrešne predstave i hipnoticke i tome slične sugestije, prikupljajući ih u razne grupe i podvrgavajući ih nekoj grupnoj, nametnutoj etici. Zbog toga se bore protiv etičkog individualizma, na koji upućuje Rudolf Štajner, a koji upućuje na put slobode. Radi ostvarivanja tog cilja se na vešt način i u antropozofska društva ubacuju agenti, koji maskirajući se mnogim dobrim i tačnim stvarima ubace uz njih i izvesne izopačenosti, a koje iz temelja ruše osnovne antropozofske postavke. Tako je i bivši predseđnik Opšteg antropozofskog društva proglasio da je celo društvo bilo u "okultnom ropstvu" - drugim rečima da etički individualizam, koji je izraz čovekove slobode uopšte ne može da postoji. Iz toga dalje izlazi da hiljade i hiljade kako direktnih članova, tako i pristalica antropozofskog pokreta - jer je pokret svojevremeno spojen sa društvom - imaju samo grupnu svest, a ne individualnu.

Takvih napada ima vrlo mnogo. Oni su - bilo da dolaze iz pune svesti, bilo da dolaze iz sumračaste - uvek plodovi "oneindividualisanja".

Pisano u Beogradu od kraja jula do kraja decembra 2001 godine, uz moralnu podršku supruge Olgice.

Vojislav Đ. Janković

PRVI DEO - OSNOVI MATERIJALISTIČKE NAUKE

1. Simvol vere

VERUJEM:

• Da postoje samo materijalne tačkice, iz kojih je sazdano sve što postoji i da ništa ne postoji što nije sazdano od njih;
• Da su te materijalne tačkice podvrgnute neumitnim zakonima prirode i da je od njih stvorena i materija i energija, koje se zbog toga mogu
• pretvarati jedna u drugu;
• Da dva nešto mogu da deluju jedno na drugo kroz ništa i da su tom zakonu podvrgnute kako sve materijalne tačkice, tako i tela koja su sastavljena iz mnoštva grupisanih takvih materijalnih tačkica;
• Da je u te materijalne tačkice zahvatilo jednom nešto, što ih je uskovitlalo i one su se zatim pod uticajima neumitnih zakona prirode počele na različite načine da grupišu i da je takav slučaj odnosno zahvat neponovl jiv;
• Da je iz takvog kovitlanja materijalnih tačkica nastalo sve što je mrtvo, pa iz ovoga sve živo, pa sve što oseća, pa sve što misli;
• Da je materijalistička nauka nepogrešiva i da se jedino pomoću nje može dolaziti do saznanja o bilo kakvim pojavama u prirodi.

2. Dogmatika

1. Postoji samo ono što se može izraziti merom, težinom i brojem.
2. Prostor je trodimenzionalan i beskonačan u sva tri pravca.
3. Vreme je večito i proteže se iz beskrajno daleke prošlosti do beskrajno daleke budućnosti.
4. Ne postoje nikakvi kvaliteti, već samo kvantiteti. Tako su na primer zvuci talasanje u veće ili manje celine grupisanih materijalnih tačkica (atoma ili molekula), a boje su talasanje nečega što ne znamo šta je, pa ga nazivamo eterom. Toplota je takođe tako neko treperenje nekih čestica. Mirisi i ukusi su nadražaji izazvani sitnim česticama materije itd. Sadržaj neke knjige i njena vrednost se može odrediti prema broju upotrebljenih reči ili slova, a sama slova bi se mogla odrediti brojem treptaja vazduha kad se izgovaraju - ali je to malo komplikovano s obzirom na visinu raznih ljudskih glasova, pa to ne radimo. Slično je i sa utiscima koji se izazivaju u čoveku kad stoji pred nekom slikom ili predelom, ali i to će nauka jednog dana objasniti.
5. Postoji čulni svet koji se čulima ne može zapažati, kao što su atomi, mezoni, protoni, elektroni, neutroni itd. itd., a po naučnoj atomskoj teoriji se nikad neće ni moći videti, jer kad se osvetle zracima manje talasne dužine nego što su te čestice, one prestaju da postoje, no iz njih je ipak sazdano sve, čitav stvarni svet.
6. Količina energije u kosmosu je konstantna, iako se materija može pretvarati u energiju i energija u materiju.
7. Sva su čula subjektivna, te se preko njih ne može doći do objektivne stvarnosti, već samo preko instrumenata, iako su oni subjektivno izmišljeni i iskonstruisani, a takođe i napravljeni uz pomoć subjektivnih čula i udova.
8. 8. Pošto stvarnost ipak samo čulima opažamo, da bismo bili objektivni smemo upotrebljavati samo čulo vida umanjeno za sposobnost razlikovanja boja. Njime se dakle smeju samo očitavati skale na instrumentima i tada to nije subjektivno već objektivno, iako je razrađena i posebna nauka o greškama koje se prilikom očitavanja prave, a i nauka o subjektivno doživljavanim bojama.
9. Za naučna posmatranja ne sme se upotrebiti ni čulo ravnoteže, pomoću kojeg smo stekli pojam o trodimenzionalnom prostoru, a na osnovu njegovog opažanja: gore-dole, napred-natrag, desno-levo. Međutim, taj prostor je objektivan i stvaran, bez obzira na subjektivnost čula ravnoteže i što se sastoji iz diskontualno i srazmerno na velikim udaljenostima postavljenih materijalnih tačkica.
10. Stvarno je i vreme koje zapažamo drugim čulima kao pre i posle, na primer slatko pa gorko, gladno pa sito, bučno pa tiho, svetlo pa tamno itd., ali se ta čula ne smeju upotrebljavati za proučavanje stvarnosti. Ona su subjektivna, a vreme ipak jeste objektivno, iako ga nauka još nije objasnila šta je.
11. Iako iz slaganja jedne, pa druge, pa treće dimenzije dobijamo prostor, to se sa vremenom ne sme činiti. Za objašnjavanje stvarnosti vreme se može uzeti potencirano na prvi stepen - na primer kod brzine, može i na drugi stepen - na primer kod definisanja energije ili rada, može se potencirati i na treći stepen - na primer kod snage ili efekta, ali se o njemu sme govoriti najviše eventualno kao o četvrtoj dimenziji, za razliku od dužine kojom se dobijaju tri dimenzije i koja se takođe u realnom svetu pojavljuje samo na prvom, drugom i trećem stepenu.
12. O vremenu se ne sme posebno razmišljati, iako nam se za objašnjenje stvarnosti pojavljuje takođe i samostalno bilo potencirano na prvi stepen kao kod ugaone brzine ili na kvadrat kao kod ugaonog ubrzanja odnosno u vezi sa brojem, koji se ipak ne može objasniti time da je sastavljen iz materijalnih tačkica, ali se sme upotrebljavati za njihovo određivanje.
13. Matematički pojmovi i operacije nisu stvarni, ali se jedino njima nepogrešivo može objašnjavati stvarnost. Pri tome se sem krugova, pravih linija, kvadrata, kupa, valjaka, realnih brojeva, tetraedara i drugog što se približno može naslikati ili oblikovati u stvarnosti - pri tome se sem njih smeju upotrebljavati i imaginarni (dakle zamišljeni, nepostojeći) brojevi, a takođe i potenciranje, logaritmovanje, diferenciranje i integrisanje i tome slično, što je matematički izmišljeno; sve to se sme upotrebljavati za objašnjavanje stvarnosti, iako je to nestvarno. Na taj način stvarna posmatranja se nestvarnim sredstvima objašnjavaju, te se tako dolazi do nepogrešivog saznavanja stvarnosti.
14. Mašta se sme upotrebljavati ne samo za stvaranje nečeg novog - kao što je muzika, roman, pita od bunika, traktor, matematički pojmovi i drugo, nego i za tumačenje i objašnjenja nečeg što je već stvoreno. Tako se i za nastanak lokomotive može zamišljati da su njeni delovi slučajno sastavljeni kao i delovi nosoroga, a ne da su je neki ljudi napravili.
15. Maštom stvorene naučne teorije i hipoteze smeju se upotrebljavati kao nešto što je dokazano i njima - iako su naučno nedokazane i nedokazive - puniti knjige i glave stotinama miliona ili i milijardama ljudi kroz niz generacija.
16. Opšti pojmovi kao što su trougao, drvo, lav, zvezda, kamen, mleko itd. nisu nikakva stvarnost, ali se smeju upotrebljavati za utvrđivanje zakonitosti koje vladaju u stvarnosti.
17. Ne postoji ništa što se označava mislenim imenicama, kao na pritner ljubav, lepota, radost, ljutnja, zabludelost, prevarantstvo, istina, začuđenost, saučešće, savest itd. Pošto bi tu spadala i pamet, a naučnici su ipak pametni, onda je i ona prebačena u kategoriju stvarnoga time što je počela da se meri testovima i izražava u brojevima saglasno dogmi broj 1. Po potrebi se radi dokazivanja njihovog postojanja i druge tome slične kategorije mogu izraziti brojevima, na primer šteta, krađa, zarada, koji se izražavaju u brojevima maštom izmišljenog novca, a koji i ne mora biti u opipljivim stvarnim novčanicama ili metalima, već samo kao nepostojeći zapisan u knjigama ili kompjuterima.
18. Misli su kao i ljutnja, lepota, radost itd. lučevine mozga uslovljene genima, ishranom i tome sličnim, te će nauka u ne tako dalekoj budućnosti pamet i znanje uspeti da sintetizuje i u vidu materijalnih supstancija da ubrizgava u mozak. Time će se uštedeti dugotrajno, mučno i skupo školovanje i na racionalan način stvarati potrebne klase ljudi. Na taj način će otpasti toliko štetan i nepoželjan rasizam, koji je posledica razvoja i razmeštaja gena, koji dosada nisu još naučno kontrolisani odnosno regulisani.
19. Ne postoje nikakva druga čudesa, sem tog što je kosmos nastao odnosno od večnosti postoji ni iz čega i to onako kako je to izraženo u naučnom Simvolu vere.
20. Naučni Simvol vere je proizvod naučne misli i dokazuje da nauka postoji. Iako je reč "nauka" takođe jedna od mislenih imenica, nauka je ipak objektivna stvarnost, jer se može oznaciti brojem beskonačno, brojem koji nije određen ničim, već je uvek veći od bilo kojeg određenog konačnog. Ovo iz razloga što ona stalno može da napreduje, te je tako sve obuhvatnija i obuhvatnija, a količina njenih otkrića bi se mogla izraziti brojevima, iz čega izlazi da je ona stvarna.
21. Svi verski simvoli vere su bezvredni, jer nisu zasnovani na naučnom znanju, već na sujeverju neobrazovanih i primitivnih ljudi, za koje su pisani da bi se njima moglo manipulisati i vladati. Za razliku od njih naučni istraživači ne žele da manipulišu i vladaju ljudima, već samo teže da svoje naučne rezultate unesu u njihove mozgove da bi ih prosvetlili, kako bi radili u ispravnom naučnom smislu i načinu, a prema dostignućima najviših naučnih autoriteta.
22. Za dobijanje naučnih rezultata moraju se ne samo posmatrati fenomeni koji se pojavljuju u prirodi, već se moraju vršiti i naročito za to pripremani eksperimenti.
23. Rezultati i zakonitosti koji se utvrde na laboratorijskom stolu u malom ograničenom prostoru i u srazmerno kratkom trajanju vremena važe za čitavu vasionu, koja obuhvata beskonačno veliki prostor i koja traje beskonačno dugo vreme od beskonačno daleke prošlosti do beskonačno daleke budućnosti. Po istim tim zakonitostima obavljaju se svi procesi i na Suncu i na Saturnu i na Neptunu i na Siriusu i u nekoj maglini udaljenoj milion svetlosnih godina (1.000.000 x 9.500.000.000.000 = = 9. 500.000.000.000.000.000 kilometara). Tako se i vrlo tačno na osnovu posmatranja procesa u trajanju od 5 ili 5.000 godina može utvrditi starost faza Zemljinog razvoja, kakav je bio pre 200.000 ili 2.000.000 godina, jer se u međuvremenu ništa bitno nije moglo dogoditi - rezultate treba samo podeliti ili pomnožiti određenim brojevima.
24. Tako se nikakav eksperiment ne može obaviti pod idealno zamišljenim uslovima i bez primesa nekih nepoželjnih uticaja, njegovi nalazi i rezultati su ipak apsolutno tačni, jer se takvi uticaji mogu ili zanemariti ili zamisliti da ne postoje ili bar da ne utiču bitno na dobijene rezultate.
25. Iako prilikom eksperimentisanja merenjem dobijeni rezultati skoro nikad ne odgovaraju teorijski izračunatim formulama, oni se mogu smatrati da dokazuju tačnost ovih formula.
26. Zaključci o stvarnosti se smeju izvoditi i uz zanemarivanje veličina drugoga ili višega reda kod formula kojima je izražena neka zakonitost, jer je to udobnije nego li cepidlačiti sa tačnošću.
27. Ako stvarnost odstupa od teorije zasnovane na posmatranjem dobijenim rezultatima, o tome se ne sme razmišljati, jer bi se moglo zapasti u sujeverje i verovati da postoje i druga čudesa sem onog iskazanog u dogmi broj 19. Ne sme se na primer razmišljati, kako to da se izvesne komete kreću po hiperboličkim putanjama i opet se periodički vraćaju u naš Sunčani sistem, a znamo da je hiperbola otvorena kriva linija čiji se krakovi razilaze.
28. Bez obzira što je dokazano da svetlost skreće pod uticajem magnetnog polja, za merenje udaljenosti nekih zvezda ili maglina mi smemo uzeti da se ona kreće pravolinijski kroz prazan prostor na dužinama od više hiljada ili miliona svetlosnih godina.
29. Ne sme se razmišljati ni o tome, zašto se jednim eksperimentom pozitivno utvrdi da je svetlost korpuskularne prirode, a drugim - drukčije organizovanim - nesumnjivo dokaže da je ondulacione prirode, a nijednim eksperimentom se obe ove konstatacije istovremeno ne mogu dokazati.
30. Za eksperimentisanje sa svetlošću sme se usvojiti da se sa dve tačke na Suncu, prema kojima okrenemo otvor na mračnoj komori, zraci svetlosti mogu da idu samo paralelno, iako znamo da se iz jedne svetleće tačke svetlost prostire na sve strane, pa prema tome i u ovom eksperimentu mogu da se dva zraka sudare. Isto tako i kad se reflektuju oni ostaju uvek paralelni i nepromenjeni, jer jedan sunčani zrak može sasvim nesmetano da prolazi kroz drugi - baš kako to za duhove zamišljaju sujeverni ljudi. Zrak naravno ima beskonačno mali prečnik preseka, ali pri eksperimentisanju mi kao zrak uzimamo nešto što se sastoji iz beskonačno mnogo takvih zrakova da bismo ga mogli videti, a onda u takvom snopu zrakova zamišljamo da se oni niti ukrštaju niti na drugi način deluju jedan na drugi.
31. Ne sme se razmišljati o talasnoj dužini purpurne boje, jer bi se time posumnjalo u autoritet Isaka Njutna. Zbog toga se ne smeju obnavljati ni Geteovi eksperimenti sa svetlošću i bojama.
32. U prirodi vlada zakon evolucije, po kojem su se uskovitlane materijalne tačkice prvo na neki način skupljale i obrazovale elemente kao zlato, vodonik, silicijum i drugo. Onda su se atomi ovih elemenata nekako sastavljali i obrazovali jedinjenja kao što su voda, silikati, kreč i dr. Od ovih jedinjenja su sr slučajnim sudaranjem molekula obrazovale organske ćelije, pa biljke, pa životinje sve složenije i složenije i savršenije, dok od majmuna najzad nije postao i čovek.
33. Po istim neumitnim zakonima prirode od slučajno uskovitlanih materijalnih tačkica formiraju se sedimentne stene i kristali, razmnožavaju se ribe, raste drveće, vari hrana u stomaku, mauče mačka kad joj se stane na rep, plače dete što ne može da nauči lekciju, smišlja se atentat na kralja, komponuje neka sonata, razmišlja o propasti sveta, ćaska uz kafu itd. Sve su to fizički, hemijski, elektronski, magnetski i tome slični procesi, koje istražuje nauka i koje će - ako još nije - jednog dana objasniti (vreme traje u večnost).
34. Neuki ljudi misle da oni mogu slobodno po svojoj volji nešto činiti, jer ne uviđaju neumitnost prirodnih zakona, po kojima su i oni sazdani i po čijim procesima deluju. Nauka je već otkrila gene, koji određuju neku ličnost i njene osobine i koji uslovljavaju njene postupke u određenim situacijama. Ako su geni na jedan način složeni - čovek dobro peva, ako na drugi - onda krade. Sloboda dakle ne postoji, ona je samo velika iluzija, maja.
35. Ljudi sa bolje složenim genima vode ljude sa nepodesnije kombinovanim. Sada je nastala ona faza evolucije čovečanstva, gde ljudi sa boljim naslednim, genetskim osobinama daju odgovarajuće supstancije onim zaostalijim da bi ih usavršavali, a nauka e sad na putu da se u cilju evolucije utiče i na te zaostale i preko gena. Na taj način će se poboljšati i ono što neuki i sujeverni ljudi nazivaju moralom, koji takođe u stvarnosti ne postoji i spada u maju.
36. Društveni odnosi se zasnivaju na genetskim osobinama ljudi. Prvo se to izražava u porodičnoj, rodovskoj, plemenskoj, narodnosnoj i rasnoj pripadnosti, a s druge strane ljudi sa nekim drugim sličnim genetskim osobinama prikupljaju se i obrazuju razna udruženja, stranke i organizacije. U takvim spajanjima zbog slične pripadnosti pojačava se i naklonost prema sličnima, a nju običan puk naziva ljubav, a ona je samo maja. Neuki ljudi smatraju da je to sve izraz njihove posebne ljudske slobode, a u stvari iste takve organizacije imamo i kod drugih životinjskih vrsta: laste obrazuju porodice, slonovi se skupljaju u krda a vukovi u čopore, pčele se udružuju u košnice koje su savršenije od ljudskih organizacija itd. Kad čovek nešto ne uradi u skladu sa pretežnom genskom nastrojenošću grupe kojoj pripada, onda se kod njega pokrene odbranbeni mehanizam te zajednice, jer ugrožava njen opstanak. Neuki ljudi tu pojavu nazivaju savešću, koja u materijalnoj stvarnosti uopšte i ne postoji i koja takođe spada u velike iluzije kojima se predaju. I savest je samo maja, jer ako čovek radi po onome kakav ton i smer daju ljudi sa bolje složenim genima, onda se ona ne pojavljuje kao obmana, pošto se tad živi u stvarnosti.

3. Apologetika

Dok se nauka nije razvila, ljudi su sve prirodne pojave koje nisu mogli da objasne tumačili kao delovanja raznih nevidljivih duhova. Za vatru nisu znali da je to sasvim običan prirodni hemijski proces sagorevanja, za munje da je to pražnjenje elektriciteta iz oblaka, kiša da nastaje zbog kondenzacije rashlađene vodene pare koja se digla sa zemlje, za zemljotrese da je to sleganje i pomeranje izvesnih slojeva zemlje, rašćenje bilja da je pod uticajem biohemijskih procesa podstaknutih sunčanom toplotom i svetlošću itd. Sve to što nisu razumeli pripisivali su primitivni ljudi nekim bogovima i duhovima. Čak su i za misli koje proizvodi čovečiji mozak smatrali da se one nalaze negde unaokolo i da na neki način ulaze u njihove glave. Prirodni nagon u borbi za opstanak i produžavanje vrste mistifikovali su i pripisivali nekoj apstraktnoj ljubavi i nisu uviđali da je ona iste kategorije kao i drugi instinkti, kao glad ili žeđ i drugo, te da bez nje neke životinjske vrste ne bi mogle postojati. Na osnovu toga što čovek ima takve i tome slične osećaje i osećanja pripisivali su mu da on ima i neku dušu, a na osnovu toga što on misli pripisivali su mu da ima i duh, a ne samo telo. Pošto je gledao kako se ljudska tela posle smrti raspadaju, primitivan čovek je iz sasvim razumljivih razloga toj nevidljivoj duši ili duhu pripisivao da posle raspadanja tela oni i dalje traju, da imaju neko postojanje nezavisno od tela, jer je želeo da večito živi.

Neki su ljudi onda u svojem neznanju - kao još i Platon - zamišljali da takav čovekov duh postoji još i od pre rođenja i da onda ulazi u neko telo koje se rađa. U to sujeverje je među prvima posumnjao sam Platonov učenik Aristotel, ali se ni on nije mogao potpuno osloboditi svega toga, pa je zamišljao nekog boga, koji za svako telo koje se rodi stvara neku dušu i da ta duša posle smrti tela traje i dalje u beskonačnost u nekim zamišljenim duhovnim sferama.

Međutim, Aristotel je ipak dao izvesne naučne osnove, koje su u mračnom Srednjem veku sačuvane i negovane još jedino u arabizmu, koji je počev od 622. godine primao Islam, religiju koju je osnovao Muhamed.[1] Šarl Martel[2] je u bitci kod Poatjea 732. godine odbio prodor Arapa u Francusku, tako da su se zadržali samo na iberijskom poluostrvu. Time je pripremljen teren da skoro potpuno nepismeni Karlo Veliki[3] osnuje ogromno carstvo, te da posle stupi i u savez sa vrlo učenim bagdadskim kalifom Harun al Rašidom.[4] Dok su kalifi bili i verski i svetovni poglavari, koji su suvereno odlučivali kako o verskim dogmama tako i o životu i smrti svojih podanika, papa Lav III (795-816) kao predstavnik vere "prenosi" svetovnu vlast na Karla Velikog time što ga kruniše za cara 800. godine, iako je ovaj svu vlast već imao. Od onda pape pretenduju da su oni ti koji dodeljuju svetovnu vlast, ali se za isključivo pravo u tumačenju verskih dogmi moralo čekati sve do 1870. godine, kad je pod papom Pijem IX (1846-1878) proglašena dogma o nepogrešivosti pape. I tu islamsku i tu više od hiljadu godina mlađu katoličku dogmu, koja je po ugledu na nju nastala, srušila je nauka, jer nepogrešive mogu biti samo institucije koje neguju materijalističku nauku. Samo je nauka nepogrešiva i to kad se u takvim institucijama njeni rezultati provere i potvrde.

Pod Pijem IX je takođe 1854. godine doneta i dogma o bezgrešnom začeću Marije, to jest da je i ona kao i njen sin Isus začeta na neki vanprirodni način. Nauka je odavno nepobitno dokazala da niko u to vreme nije mogao biti bezgrešno začet, jer je ta tehnologija u medicini razrađena tek u XX veku, a samo se sa njom može nešto tako postići, što bi primitivni ljudi označili kao "bezgrešno začeće". Pošto katolička crkva želi da se poistoveti sa Marijom, ona je to možda samo simbolički lansirala. Međutim, ako bi se i samo simbolički uzelo značenje tog "bezgrešnog začeća", onda se to može odnositi samo na nauku. Ovo iz razloga što je nauka u toku evolucije nastala iz čovekove urođene težnje za saznavanjem prirode i njene osnove su nepogrešive odnosno "bezgrešne", a to nije slučaj sa katoličkom crkvom koja se zasniva na verovanjima bez dokaza.

Međutim, Pije IX je 8. decembra 1864, na praznik bezgrešnog začeća Marije takođe ipak izdao i Encikliku sa Syllabus-om, u kojem kaže da je verovanje u slobodu savesti ludilo, što je svakako učinio pod uticajem egzaktne nauke, koja je kasnije i dokazala da savest uopšte i ne postoji, a takođe da ne postoji ni sloboda.

Pošto nauka nije zasnovana na verovanju, iz kojeg proizilazi i fanatizam, ona priznaje da je u mračnom srednjem veku takođe bilo prosvećenih ljudi koji su dolazili do naučnih istina. Tako je i jedna grupa ljudi okupljena oko pape Nikole I (858-867) i pape Hadrijana II (867-872) i carigradskog patrijarha Ignjacija (799-878) uviđala da je besmisleno govoriti da čovek ima nekakav duh, pa su to i na Osmora vaseljenskom saboru u Konstantinopolju 869. godine i doneli kao crkvenu dogtnu. To su istočne crkve pod vođstvom carigradskog patrijarha Fotija odbacile i taj sabor ne priznaju, a u tome se može tražiti i uzrok zašto je u međuvremenu Istok toliko zaostao prema Zapadu. Ali nauka i na Istok prodire, te se i tamo sve više uviđa da nekakav duh uopšte i ne postoji.

To odbijanje istočnih hrišćanskih crkava da prihvate tako očiglednu činjenicu da nikakav duh odnosno duhovi ne postoje može se objasniti time što su se ti narodi osećali ugroženim od najezde Arapa, te su odbijali da prime i one naučne istine, koje su im iz arabizma dolazile. Zapadne zemlje - sa izuzetkom Spanije sve do XV veka - nisu imale taj strah, te su mogle da nepristrasno od arabizma primaju naučne istine i da ih dalje unapređuju.

Tako je na primer i Bekon Verulamski (1561-1626), kancelar engleskog kralja Džemsa I[5] i uz njegovu podršku osnovao svoju filozofiju i bio jedan od najznačajnijih osnivača eksperimentalne metode, odbacujući sve teološke i religiozne autoritete. Time je dao zapadnjački osnov moderne nauke, koji se nadovezao na arabizam i iz kojeg je zatim mogao da nastane i darvinizam i drugo.

Sam Džems I je iz istog istočnjačkog shvatanja osnovao razne okultne lože, u kojima su ljudi upražnjavanjem raznih rituala i ceremonijala sticali izvesna plemenitija, zajednička nastrojenja i gde im je umesto ličnog egoizma koji vodi u sukobe usađivan grupni egoizam i zajednička svest i ponašanje, kako bi složno i efikasnije radili na razvoju i za dobrobiti čovečanstva. Iz tog impulsa i sa sličnim postavkama nastale su kasnije i razne sekte. Džems I je znao da duh ne postoji, te se borio protiv tako zvane individualne duhovnosti, koja je kao velika varka zavodila ljude na stranputicu i dovodila čitavo čovečanstvo u haos. Njegov blagotvorni uticaj se oseća i danas i izražava se u više konzervativno nastrojenim strankama i u izvanredno uspešnom razvoju privrednog života, koji sve uspešnije zadovoljava sve potrebe čovekove i oslobađa ga svakodnevnih briga i čini ga srećnijim.

Istovremeno sa njim, samo sa drukčijeg područja delovao je španski jezuita i teolog Suarez,[6] od koga potiču u stvari i istorijski materijalizam, marksizam i liberalne stranke, kao što su socijal-demokrate i druge. Njegovi sledbenici se stavljaju na suprot Džemsovih. Međutim, značajno je to, što je on sledbenik jedne od najznačajnijih ličnosti katoličke crkve, Ignjacija Lojole (1491-1556), koji je 1534. godine osnovao Jezuitski, Isusovski red i time u samom nazivu istakao da su priče o nekom božanskom duhu, koji je nazvan Hristos, izmišljene. Lojola naravno nije imao nikakvih naučnih znanja, pa je u pomoć morao da uzme takozvana otkrivenja i predanja, ali je vrlo jasno naglasio da čovek ima samo telo i dušu, a Isusa je kao plemenitog čoveka sa visokim sposobnostima vrlo cenio i smatrao da u njegovo ime treba organizovati zemaljsko, dakle materijalno carstvo.

U svakom slučaju, Zapad je najdoslednije primio impuls materijalističke nauke, koji je došao do izraza još na saboru od 869. godine, pa je daljim naučnim produbljivanjem u XIX veku došao do toga da ni duša ue postoji. Još tada su psihijatri to uvideli, a u XX veku su dati i neoborivi dokazi o vezi takozvanih duševnih pojava sa raznim fizičkim supstancijama, kojima se menja raspoloženje kod čoveka i kojima se može delovati na mozak, da na željeni način funkcioniše.

Interesantno je to, što i veliki naučnici Istoka, na kojem se inače zanemaruje telo i govori samo mistički o duši i duhu, što i oni raznim vežbama nastoje da to telo osposobe tako da što savršenije funkcioniše. Na primer, da se koristi veći deo mozga nego što je to obično slučaj ili da se takozvane duševne osobine unaprede preko razhih borilačkih veština i telesnih vežbi. To je naravno čisto materijalistička nauka i kao takva se i na Zapadu rado prihvata i širi, pa se čak upražnjava i u čisto naučnim institucijama.

Nauka nema nikakvih predrasuda i rado će prihvatiti tvrdnju da se Vilsonovih[7]  čuvenih 14 tačaka od 8.1.1918. upućenih Pariskoj mirovnoj konferenciji u potpunosti nalaze sadržane u Koranu, a imaju podlogu u Starom zavetu. I on tu uviđa značaj nasleđa, te želi da prema pripadnosti krvi osnuje Društvo naroda sa "pravom naroda na samoopredeljenje", dakle sa pravom grupe sa istim genetskim svojstvima, nasuprot besmislenom pravu čoveka kao pojedinca i člana čitavog raznorodnog čovečanstva. Ako bi svaki čovek kao poječinac imao punu slobodu da radi šta hoće, onda bi to bio haos. U stvari jači i savršeniji ljudi jedne grupe po nasledstvu i sklonostima treba da vode ostale. Ispravno funkcionisanje tog prirodnog zakona vidi se i kod viših životinja - najjaći ovan vodi stado ovaca, najjači jelen svoje krdo itd. i to vodeće mesto stiče u borbi sa eventualnim konkurentima.

Materijalistička nauka sa svojim egzaktnim metodama i ubedljivošću postiže izvanredne uspehe u poboljšanju društvenih odnosa. Ne samo što ona omogućava da ljudi žive bolje, duže i srećnije, nego ona utiče i da se razni sukobi među ljudima otklone ili bar ublaže, jer se preko nje ljudi oslobađaju od raznih predrasuda i sujeverja, koji te sukobe izazivaju. Tako su se na primer i one dve struje - od Džemsa I i od Suareza - u velikoj meri pomirile odnosno složile. Prema izvesnim informacijama[8] masoni škotskog reda praznovali su 1912. godine 8. decembar kao svoj praznik. To je svakako bilo ustanovljeno da bi se približili katoličkoj crkvi, a u ovoj je Španac Hoze Marija Eskriva de Balaguer[9] osnovao "Opus dei",[10] koji je istina zasnovan na kaluđerskim principima i disciplini, ali je potpuno usmeren i na ovladavanje privredom.

Istočni narodi se vrlo dobro i sve više uklapaju u privredni život Zapada, a takođe su u velikoj meri primili i istorijski materijalizam Zapada. Oni s druge strane svoj skriveniji , ali zato i dublji materijalizam preko već pomenutih transcendentalnih i drugih meditacija i telesnih vežbi i osvešćivanja telesnih funkcija, akupunktura, masaža i drugog u velikoj meri doprinose razvoju materijalističke nauke Zapađa. Tako se stvara izvanredno naučno dopunjavanje iz raznih podloga i postavki celoga sveta.

DRUGI DEO - OBJAŠNJENJA DUHOVNE NAUKE

1. Osnovni stavovi

Nikakva prava nauka, pa ni duhovna, nije zasnovana ni na kakvim religioznim dogmatskim prethodnim postavkama (koje naravno ne moraju ipak i da budu pogrešne), već na znanju koje se stiče iskustvom - opažajima za koje se pronalaze odgovarajući pojmovi, a uz upotrebu zdravog razuma i osećaja za istinu.

Za materijalističku nauku, koja se danas od strane izvesnih krugova propoveda i ispoveda, to se nikako ne može reći. Zato su neke njene osnovne prethodne postavke date ovde u obliku religiozno oblikovanih tvrdnji - bez dokazlvanja - i sa njima se ovde nećemo raspravljati. Sam zdrav razum i samo strogo naučno mišlenje, logično i dosledno njih će opovrgnuti. Ko se za to sam ne potrudi, ostaće da živi u svojem fanatizmu, a zastupnik materijalističke nauke koji ima u sebi istinsku težnju za saznanjem neka se raspravi prvo bar sa ovde navedenim dogmama koje su mu usađene u podsvest, neka ih izdigne u svest i u punoj budnoći o njima prosudi.

Ovde treba naglasiti da duhovna nauka - antropozofski orijentisana nauka o duhu, koju je osnovao Rudolf Štajner - objašnjava i daje dokaze i za mnoge religiozne tvrdnje, koje su bile formulisane i date za stanje svesti svojih savremenika, samo kao saopštenja istina iz duhovnog gledanja. On se pri tome služi najstrožim metodama savremene nauke, ali se za opažanja služi svim čulima kojima je čovek obdaren, a ne da ih prigušuje i izbacuje kao što to čini savreraena materijalistička nauka.

Mi imamo dvanaest čula kojima zapažamo svet i ona nam o svetu daju sasvim objektivne opažaje. Drugo je pitanje što mi te objektivne opažaje često pogrešno i subjektivno protumačimo. Ali potpuno je nenaučno da se mi zbog toga odreknemo posmatranja sveta svim čulima, pa čak i kad neko od njih i nema jasno fizički izraženi organ, već je takvo čulo rasprostrto po celom telu. Čula imamo dvanaest:

1. čulo pipanja ili dodira,
2. čulo života kojim osećamo krepkost, bolest, glad, žeđ i drugo,
3. čulo kretanja kojim opažamo kad smo na primer podigli ruku ili okrenuli glavu,
4. čulo ravnoteže,
5. čulo mirisa,
6. čulo ukusa,
7. čulo vida,
8. čulo toplote,
9. čulo sluha,
10. čulo reči ili govora, kojim razlikujemo artikulisane glasove od šumova,
11. čulo mišljenja, kojim opažamo misli drugoga (ne samo preko reči koje izgovara),
12. čulo za zapažanje ja drugoga, a kojim opažamo da to ja ima svoje sopstveno sećanje.

Nauka treba da nas oslobađa od zabluda, koje u našoj duši nastaju usled pogrešnog tumačenja opažaja čulima, a koja nam inače sasvim objektivno u dušu unose utiske iz spoljašnjeg sveta. Ne da nas prvo čulno obogalji, da bi nas priznala da smo naučnici. Pravi naučnik bi morao biti srećan, kad bi mu se otvorilo i još neko novo čulo, kojim bi mogao opažati na primer svoje atome ili ono što naziva eterom, te da mu time bude omogućeno upoznavanje prave prirode svetlosti i drugo.

Ta tendencija u materijalističkoj nauci da se isključe po mogućstvu sva čula kojima se opažaju spoljašnje pojave, to je u stvari težnja, da se nauci ne dopusti da se istrgne iz misticizma ni pri posmatranju spoljašnjeg sveta. Samo je kod misticizma normalno da se kod proučavanja nastoji da se uz isključivanje svih čulnih opažaja prodre u sebe, u svoju dušu. Pomoću takvih metoda misticizma ometa se proučavanje pojava u spoljašnjem svetu. Naravno da se uprkos tome ni najstrožiji materijalistički naučnik ne odriče upotrebe svih svojih čula u praktičnom životu: leći će kad preko čula života opazi da je umoran, sporazumevaće se sa drugim preko čula mišljenja, poštovaće čoveka koga opaža svojim čulom za ja drugoga. Praktičan život ga već na to navodi. Treba samo priznati i da je i to naučno.

Rudolf Štajner u predavanju održanom u Štutgartu 25.7.1920.[11] ukazuje na dve suprotno postavljene struje u životu čovečije duše. Jedno je apstraktno-mistička, a drugo apstraktno-materijalistička struja. Ova materijalistička struja nastala je pre tri-četiri veka iz razvoja nauke o prirodi i ona je u velikoj meri zahvatila i religiozna ispovedanja, kao što su jezuitizam, pozitivni evangelizam i drugo, a to se pokazuje i u teozofskim shvatanjima o životnom i duševnom telu kao o sve više i više razređenoj materiji, a takođe i u spiritizmu, gde se doduše govori o duhu, ali se on dokazuje na materijalni način. Taj materijalistički način mišljenja i predstavljanja treba preobraziti u spiritualno znanje.

Ono što mi čulima zapažamo, to nije nikakva realnost, to su samo fenomeni, svet pojava. Iza njih se ne nalazi materija; materiju ne treba tražiti u spoljašnjem svetu. - Pri tome se ne radi o tome da se pogrešno gledište samo ispravi, jer onaj ko ostaje pri materijalističkoj predstavi o materijalnome, on u čitavom svojem organizmu biva nezdrav. Onaj ko u svetu opažaja vidi materiju, on je na putu ka konstitucionalnoj slaboumnosti, koja je bolest. Duhovna nauka ne nastoji samo da teoretiše, nego da čoveka učini zdravim. Jer - kako Štajner kaže na početku ovog predavanja:

"A danas se radi o tome, da se mi probijemo do toga da možemo shvatiti saznavanje kao čin čovečije, duše, da možemo tako shvatiti da mi - onda kad saznajemo - nemamo u vidu samo bilo kakvu teoriju, shvatanje, nego da imamo u vidu nešto što jeste voljom prožeti čin u čitavoj povezanosti razvoja Zemlje i čovečanstva."

Mnogi ljudi koji su nezadovoljni sa materijalizmom traže pribežište u misticizmu. I mistika i materijalizam su u svojim jednostranostima opravdani, ali samo kad se te jednostranosti prozru. Obično se smatra da se mističari povlače od spoljašnjeg života, uronjavaju u svoju unutrašnjost i tu nailaze na neku iskricu, u kojoj im se otkriva istinsko duhovno, što ne može biti sadržano u spoljašnjem materijalnome. No mističari su često pravi materijalisti. Oni misle da su se uzdigli iznad materije, a u stvari oni to materijalno nalaze kako deluje u njima. U ljudskoj koži se otkriva istinska materija, a ne u spoljašnjem svetu koji na nas čini utiske. Mističar sebi dovodi u svest u stvari ono, što u njegovoj izmeni materija ključa i vri, pa mu se to pojavljuje kad deluje prema centru srca - kao neki plamičak ili iskrica božanskog.

Kao što istinski rezultat geteanizma (fenomenološke metode) čovek mora uzdići u više shvataaje sveta, tako i rezultate mistike treba potražiti prilikom interpretiranja materijalnog delovanja. U hemijskom laboratoriumu imamo posla samo sa spoljašnjim pojavama - kakva je i duga na nebu - ne sa stvarnom materijalnošću. Pomoću mistike mi rešavamo materijalnu zagonetku i to samo nju, ne i duhovnu stvarnost.

Preko mistike mi upoznajemo Zemljinu materiju. I sama fizika prlznaje da ne poznaje suštinu sile teže, gravitaciju. Međutim, kroz posmatranje sebe u toku dužeg životnog perioda mi opažamo kako u starijim godinama naše telo postaje teže, unutrašnje doživljavamo mi tu težu, koja se naziva gravitacijom. Ne na padanju kamena, jer kamen ne sadrži stvarnu materijalnost. Ali mi pri tom posmatranju sebe moramo iz prostornog doživljavanja preći na vremensko:

"Čovek mora prvo da može da izvrši posmatranje sebe. On mora preko unutrašnjih doživljaja da nađe ono što se baš nikako ne može naći u svetu spoljašnjih opažaja. A oni su drugi element stvarnosti.

"Onaj ko doživljuje spoljašnji svet opažaja, šta on ima? On ima samo istinu, ali nikakvu nauku. Onaj ko unutrašnje doživljuje, apstraktno-mistički doživljuje, on ima samo nauku, ali nikakvu istinu; jer on sam sebe obmanjuje u pogledu osnovnih fenomena unutrašnjosti, jer unutrašnje doživljavanje onog plamena jesu materijalni procesi. Onaj ko u spoljašnjem svetu traži čisto materijalnosti, interpretira svet u ahriraaničkom smislu; onaj drugi koji čisto istinu na apstraktno-mistički način traži u svojoj unutrašnjosti, interpretira nju na luciferički način. Ono što se mora tražiti kao istinska antropozofski orijentisana nauka o duhu, to je ravnoteža između oba, to je jedno s drugim protkivanje istine i nauke. Mi moramo istinu tražiti prema jednom polu i nauku prema drugom i da budemo svesni kako se te žive stvarnosti polarizuju, onda kad mi istinu prožimamo naukom i nauku istinom. Tu saznavanje postaje jedan čin, tu se nešto zbiva. Ne samo da se tu bilo šta logički definiše ili opravdava, nego se tu nešto zbiva, kad čovek teži da nauku unutrašnje doživi i da istinu spoljašnje zgrabi, pa teži da obe jednu drugorn prožme."

Jednostrana je mistika, a jednostran je i materljalizam. Njih čovek oba mora utkati u živom činjenju i u tom živom činjenju tražiti stvarnu unutrašnjost čoveka. Naše vreme se jednostrano sprijateljilo s materijalizmom i time je na putu ka slaboumnosti. Čovek mora da se izleči od toga, da bude zdrav. Drugi ekstrem jeste apstraktna mistika, a ona je put ka infantilnosti. Kao dete koje još nije dotaklo svet, već živi isključivo u fizičkoj materijalnosti, fizičkim materijalnim procesima, tako se prikazuje tip mističara, jer i on kasnije ima iste takve doživljaje kao i dete.

Ovo je kratak pregled pomenutog predavanja od 25.7.1920 godine.

Zatucanost materijalističke nauke kao i materijalističke religije sa svim njihovim pogrešnim, dogmatski postavljenim prethodnim postavkama došla je kao posledica pomenutog sabora od 869. godine, kojim je "ukinut" duh, usled čega je došlo do toga da se i duh mehanizuje, a zatim duša vegetabilizuje i telo animalizuje.

Pravi naučnici uviđaju da su mnoge od tvrdnji materijalističke nauke nedokazane i nedokazive. Neki naučnici su neke od njih možda nesvesno primili i nisu u stanju da se njih oslobode, nataložene su im u podsvest još od najranijeg detinjstva preko autoriteta učitelja i vaspitača, a i preko pisanih knjiga i časopisa i drugog. Mnogi ljudi u zrelim godinama nisu voljni ili nisu u stanju da se rasprave sa tako primljenim predstavaraa, te ostaju da žive u takvim zabludama i iluzijama do kraja života.

Međutim, ako bi čovek sa strogo naučnim metodama i načinom mišljenja išao do kraja sa pretresanjem bar nekih od ovde nabačenih materljalističkih dogmi, on bi morao da prihvati da ne postoji samo materijalni, već i duševni i duhovni svet kao apsolutna realnost, a koja može postojati nezavisno od materijalnosti. Pojam o nekom uopštenom pravouglom trouglu, za koji je još Pitagora stvorio svoju teoremu nigde se u materijalnom svetu ne može ostvariti, a da ne govorimo o samoj toj teoremi koja nema materijalno postojanje. Isto tako ni opšti pojam "vrabac", iako ga za pojedine slučajeve stalno upotrebljavamo i pri tom znamo da to ne može biti "vrabac uopšte", nego samo konkretan i pojedinačan, koji opažamo. Slično je i sa pojmovima "mržnja" i "ljubav", koji mogu biti pokretači mnogih događanja u materijalnome svetu, ali njih same u materijalnome svetu nigde ne možemo naći. Pojam sile - gravitacije i druge - sa kojim nauka operiše identičan je sa pojmom duha koji pokreće stočić na spiritističkim seansama, a pojmovi kohezije ili adhezije sa začaranostima pomoću vradžbina ili hipnoze. Mora se i o tome razmisliti.

2. Dužnost naučnika i sloboda

Sloboda je osnova za saznavanje čoveštva. Ona se ne može ostvarivati na suprot prirodnim zakonima, ali svaki čovek ima neko makar i muklo osećanje da u nekim bar prilikama ima slobodu da nešto učini ili ne učini. To treba i naučno potvrditi. Dužnost naučnika jeste:

• Da u svim materijalnim pojavama i zbivanjima upozna delatan duhovni sve t;
• Da se ne zaustavlja na nečem nedorečenom i da u strahu ne ustukne pred nepoznatim činjenicama, već da učini još jedan korak dalje;
• Da digne Izidin veo i upozna pravu božansku, duhovnu prirodu, koja se krije iza čulnog sveta.

Ovde nije upotrebljena reč za opšti pojam "nauka", već je preporuka upućena naučnicima kao individualnostima. Duhovna nauka je apsolutno protiv svakog utapanja individualnosti u bilo kakvu grupnost, jer čovek treba da se razvija kao slobodno biće, da se oslobađa iz bilo kakvih naslednih ili drugih grupnosti, da ostvaruje svoj etički individualizam, a ne etiku grupnosti, koja zadire u njegovu slobođu i zadržava ga u razvoju, vraća u davna vremena kad je ona bila opravdana.

Etika grupnosti je bila neophodna u toku razvoja čovecanstva kao prelazan period za ostvarivanje punog čoveštva. Hristos sa svojim dolaskom na Zemlju daje impuls za potpuno slobodnu ljubav: ljubav i prema neprijateljima. Jer, ako volimo one s kojima smo krvrno povezani ili one koji nam čine dobro i prijatnosti, to u velikoj meri može biti - ali ne mora - jedino proširivanje sebeljublja, a sa tim i utapanje u grupnost. Samo je ljubav prema svima, pa čak i prema onima koji su protiv nas i čine nam zlo, samo je takva ljubav apsolutni dokaz za pravi čin slobode.

U svetu postojećih materijalnih prirodnih zakona naša je sloboda ograničena: mi ne možemo fizički proći kroz neku stenu ili zid koji se isprečio pred nama. Ali u tom materijalnom svetu mi možemo učiniti nešto za budućnost: možemo probušiti tunel kroz tu stenu ili porušiti onaj zid. Pri tome je angažovana naša volja.

Ako je naša volja osvešćena mišljenjem tako da smo mi svesni toga zašto nešto radimo i ako je pri tom natopljena ljubavlju prema celom svetu i prema tom delu koje izvršava, onda mi ostvarujemo svoju slobodu. Ako mi pri svojem delanju ne slušamo isključivo svoju savest nego iz svojeg ubeđenja i naklonosti i nastrojenja - ne pod prinudom koja nas na to nateruje - ako se dakle ne povinujemo samo svojoj savesti, nego radimo po preporuci, odluci ili naređenju neke grupe, mi se survavamo ispod čoveštva.

Ako iz svoje slobodne odluke - ne pod društvenom prinudom, u koju spadaju i pogrešne predstave i zablude - čovek organizuje ili makar samo učestvuje u nekim društvenim uređenjima, u kojima se gubi, razlaže čovekova ličniost, onda on pada i ispod životinjstva. U takva uređenja bi spadao čitav bankarski sistem sa obezličenim pravilima kreditiranja, kamatama i drugim transakcijama, sistemima novca i hartija od vrednosti (kakvu vrednost ima hartija i kako ona može da se okoti i posle krepa kao pozajmljeni kotao u narodnoj priči?), glasačke mašine gde većina i ne zna i ne razume zašta glasa, kompjuterski sistem koji daje obezličena rešenja na postavljena pitanja, te i sve drugo što se izvršava po direktivama Orvelovog "Velikog brata". Takođe i materijalistička nauka, koja se preko izvojevanog autoriteta dočepala svesti ogromne većine iole obrazovanih ljudi i koja u čoveku gleda samo neki dobar prirodni automat.

Ličnost se može sačuvati samo u spiritualizovanju, u saznavanju da je čovek duh među duhovima i da se sva događanja u fizičkom, čulnom svetu vrše preko odgovarajućih duhovnih moći - bilo onih koje unapređuju čovekov razvoj, bilo onih koje ga koče ili vraćaju unazad.

Čovek u svojoj slobodi može da izabere ili put u materiju ili put u duh. Put u materiju jeste padanje čovekovo na stepen ispod životinjstva, pošto i životinje imaju dušu, a čovek se tu pretvara u neku vrstu materije bez duše, jer ako sraste sa materijom, onda sa takvim telom i duša umire; a kad i ova materija prođe, ostaje takav čovek da kao neka avet traje i dalje. Put u duh vodi čoveka u viša stanja postojanja i život samosvesne individualnosti. To znače Hristove reči: "... ja sam put i istina i život..." (Jn.14.6).

U ovome su ljudi podložni jednom teškom iskušenju i obmani. Iako se prividno crkva postavlja kao nešto suprotno materijalističkoj nauci, ipak ako se čovek samo ne brine o svojoj duši nego to prepušta crkvi (ili bilo kakvoj drugoj grupnosti), onda je on isto tako podložan da sa njegovim telom umre i njegova duša. Ovim se apsolutno ništa ne govori protiv bilo kakve crkve ili verske zajednice. Sve one imaju izvanrednu i svetu ulogu u vaspitavanju ljudi i drugomr a o čemu ovde nije potrebno govoriti, jer prelazi okvir ovih izlaganja. Ali, ako neki crkveni "otac" ("I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem; jer je jedan Otac vaš nebeski." - Mt.23.9) prisvaja sebi pravo i još u to i druge ubedi, da bude on taj koji će drugima davati dozvole i uputstva šta treba da rade za spasenje svoje duše - ne opšta, kojima se ne zadire u čovekovu slobodu, nego konkretno "učini ili ne učini u ovoj situaciji to i to", a bez moralnih objašnjenja i pouka iz kojih on sam treba iz svojeg uviđanja da donese odluku - onda on zloupotrebljava svoj položaj i postavlja se prema svom bližnjem kao savest. A to je po Novalisu[12] iz nedovršenog romana "Heinrich von Ofterdingen":

"Savest je čovekovo najsopstvenije biće u punom preobraženju, nebeski pračovek." - "A upravo ova sveobuhvatna sloboda, majstorstvo ili gospodarstvo jeste biće pokretačka snaga savesti."

Ako se čovek preda bilo kakvom autoritetu i po njegovim uputstvima postupa, onda on u stvari kaže: Ja ne želim da budem čovek!

Princip autoriteta zastupa svako ko želi da vlada drugima. On autoritet stiče i time, što od drugih skriva i istine s kojima raspolaže, jer na neznanju drugih on povećava svoju moć. To je direktna borba protiv Hrista koji kaže: "ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.31-32). Ovde treba dodati i sledeće Hristove reči: "Ne bojte ih se dakle; jer ništa nije skriveno što se neće otkriti, niti tajno što se neće doznati. Što vam govorim u mraku, kažite na svetlosti; i što na uho čujete, objavite sa krovova. I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti. Nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo da upropasti u paklu." (Mt.l0.26-28). Naravno da ni bisere ne treba bacati pred svinje, ali one okultne istine kojih su se već dočepali nedobronamerni ljudi, njih svakako treba da znaju i oni koji su dobronamerni, da bi se onim nedobronamernim mogli suprotstaviti i odupreti, da ne budu zavedeni.

Toga radi potrebno je osvrnuti se i na sledeće Hristove reči: "Imam još mnogo da vam govorim, ali sada ne možete da podnesete. A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što će doći." (Jn.16.12-13). U ovome treba tražiti razlog zašto su sile protivne redovnom razvoju čoveštva, dakle protivne Hristu, 869. godine proglasile da čovek ima samo telo i dušu, a ne i duh, a 1054. proglasile da je Sveti Duh stvoren u vremenu. Na mesto znanja o trihotomiji - Otac, Sin i Sveti Duh, one su proglasile dihotomiju - Otac i Sin, t.j. da samo oni postoje od večnosti. Jer ako bi Sveti Duh ishodio i iz Sina prema rimskoj dogmi iz l054, onda bi i on spadao u sve što je postalo kroz Reč: "U početku beše Reč Božlja, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje."(Jn.l. 1-3).

To "ukidanje duha" najviše je došlo do izražaja na Zapadu i to je dovelo kod njih do mehanizacije duha. Na Istoku, gde se telo neopravdano zanemaruje, jer se njegova uloga ne shvata, pa se pažnja usmerava uglavnom na neku opštu duhovnost i duševnost, došlo je do animalizovanja tela. U Sredini, gde je jako razvijen egoizam i uspavanost u lagodnom životu i bezosećajnost za druge, došlo je do vegetabilizovanja duše. To su sve posledice neprimanja Hrista odnosno njegovog impulsa.

To je pretežno tako. Ali jedna zabluda povlači za sobom i druge. Mehanizovanje duha kao posledica sabora od 869. godine dovelo je do jačanja autoriteta Rima, koji osniva manastirske škole i univerzitete i potpuno kontroliše razvoj čitave nauke, iako u tim školama ima ljudi sa sasvim različitim, suprotnim nastrojenjima i ubeđenjima. Posle toga, sa početkom Novoga veka, kad se nauka postepeno odvojila od direktnog uticaja crkve, ona tu veru u autoritet - sada svoj - još više učvršćuje: dok je katolička crkva zabranjivala čitanje izvesnih knjiga, nauka sad naređuje koje knjige deca moraju da čitaju i utuve u glavu. Ona ide još i dalje: određuje čime se ljudi još kao deca moraju vakciaisati; određuje prvo da je neškodljivo, pa zatim da je škodljivo stavljanje olova u benzin; da je dobro, pa da nije dobro preživare hraniti crevima itd., itd. Pod autoritetom nauke prave se i socijalni eksperimenti, koji dovode do užasnih beda i jadova miliona i miliona ljudi. Izmišljaju se najapstraktnije i sebi protivrečne teorije koje se ubacuju u život. Na primer, pravo naroda na samo-opredeljenje, ali ne i na opredeljenje, t.j. kakvo će državno uređenje izabrati - to će već odlučiti Veliki brat na naučni način. Ili "kontrolisana sloboda u privredi"[13] - što mnogim visoko obrazovanim ljudima ni malo ne smeta da zastupaju. Ili "novac je skup" - dakle nije posrednik u razmeni robe nego roba koja za sebe nešto vredi. I još mnogo štošta.

Te i druge "contradictio in adjecto" - protivrečnosti u dodatku ili pridevu, kao "drveno gvožđe", "ćoškasti krug" ili "petougaoni kvadrat" ili "zeleno crvenilo" sistematski se ubacuju i prihvataju kod onelogikovanih ljudi. Tako i izreke koje same sebe negiraju. Na primer "sve je relativno" (znači i ova tvrdnja, te je ipak nešto apsolutno), "svako ima svoju istinu" (znači svoju zabludu, jer pojam istine znači da je to nešto jedinstveno što pripada nekoj određenoj stvari). To je slično kao kad rep nazovemo nogom i onda tvrdimo da pas ima pet nogu - da se podsetimo na Linkolna. To zajedničko prebrojavanje nogu i repova je danas izvanredno rašireno i to baš kod visoko civilizovanih ljudi - ne kod primitivaca.

Kad se tako protivrečni stavovi sistematski nameću ljudima, s namerom da im se i oni masovno priklone i prime ih, time se strahovito povećava moć onih koji iza takvog naučnog autoriteta stoje. To je još snažnije nego kad je katolička crkva 1910. pod Pijem X (papa 1903-1914) donela obavezu za antimodernističku zakletvu, čime je taj stav iz intelektualne sfere spušten još dublje u duševnost ljudi - u osećajnu i voljnu sferu. To je najlakše bilo izvesti na Zapadu, gde je pretežno duh mehanizovan, gde je Duh potpuno "ukiniut", gde je uvedena dihotomija. A nepriznavanje duha jeste slaboumaost.

Ta slaboumnost je dovela i do toga, da se u XIX veku ne priznaje više ni postojanje duše. Tome je naravno prethodilo i potpuno gubljenje znanja o Hristu i Golgotskoj Misteriji, jer se sa intelektualnošću, koja se u glavnom razvija od XV veka, to ne može shvatiti. To omogućava i širenje uticaja jezuitizma, koji umesto Hristologije izgrađuje Isusologiju, naravno pod čistim autoritetom, pa time nastoji da se pojam o Hristu i Golgotskoj Misteriji potpuno izgubi. Pri tome Isus treba da bude kralj cele Zemlje, a njegov zastupnik je papa. Uprkos tome što: "Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta..." (Jn.l8.36). U XIX veku pojavljuju se zatim i teolozi, koji mogu samo da opisuju Isusa kao izvanredno dobrog i velikog i uzornog čoveka, ali o božanskom biću Hrista ne znaju ništa da kažu - baš kao i Muhamed, za koga je on "veliki prorok". A nepoznavanje Sina jeste nesreća.

Od XIX veka počinje vrlo snažno da se razvija i ateizam, koji u XX veku posebno dolazi do izražaja, takođe i u materijalističkoj nauci. A nepoznavanje Oca je bolest. To za sobom povlači i smrt kulture.

Nepoznavanje Oca je bolest, nepoznavanje Sina je nesreća, nepoznavanje Duha je slaboumnost. Ako se čovek tome preda, vrlo lako se u njega inkorporiraju odnosno opsedaju ga, upotrebljavaju njegovu fizičku i duševnu konstituciju razna duhovna bića koja su protivna redovnom razvoju čoveka, protivna Hristovom impulsu.

3. Opsednutost

Materijalistička nauka koja je potpuno isključila iz svojih proučavanja kvalitete, pa čak jedva sme da prizna da ljudi imaju različite boje kože, nije u stanju da shvati da se ljudi i po duševno-duhovnim osobinama razlikuju, a ne samo po težini i rastu. Zbog toga ljudi Zapada uopšte i ne razumeju ljude Istoka. Duhovna nauka po izvesnim zajedničkim osobinama i nastrojenjima razlikuje i može da razume ljude i sa Zapada i sa Istoka i iz Sredine, što je ovde delimično već i navedeno. Navešćemo za to i jedan primer i to u vezi sa opsednutošću.

U predavanjima od 22. i 23. oktobra 1920. godine održanim u Dornahu[14] govori Rudolf Štajner nešto o tim opsednutostima odnosno otelovljavanjima raznih duhovnih bića u čovečijem telu. Duhovni razvoj novijeg vremena ide na to da se uzdigne individualnost: na Zapadu na privredni način, u Sredini na već zastareli državno-političko-vojni način, a na Istoku na zastareli način prema staroj duhovnosti koja je u dekadenciji. To se mora donositi iz duhovnog sveta i to dolazi tako, što se srazmerno mnogo ljudi rađaju, koji nisu u redovnom toku ponovnih otelovljenja. Po spoljašnjosti oni izgledaju kao ljudi, a u stvari su to druga bića, koja se otelovljuju u ljudskim telima - sa fizičkim, životnim i duševnim telom.

Na Zapadu ima mnogo 1judi, koji u stvari nisu ponovo otelovljeni ljudi, nego su nosioci bića sa preuranjenim razvojnim tokom, koji bi tek u kasnijem stadijumu trebalo da stupe u ljudskom obliku. Nih ima tri vrste. - Prva pretežno zahvata sistem izmene materija, a zatim deluju i u ritmičkom i u nervno-čulnom sistemu. Ona imaju naklonost ka elementarnim snagama Zemlje i mogu da osete kako da se vrši kolonizacija prema prirodnim klimatskim odnosima i drugom i kako da se na to nadovežu trgovinske veze itd. - Druga nastoje da potisnu samosvest, da ne dođe do pune svesti same duše svesti i da time u svojoj okolini izazovu izvesnu pomamu, da ljudi ne polažu sebi računa o pravim motivima svojih postupaka. Ona se inkarniraju preko ritmičkog sistema izvesnih ljudi. - Treći soj tih bića postavljaju sebi kao zadatak, da se zaboravi u čoveku šta su njegove individualne sposobnosti, donete s rođenjem iz duhovnih svetova i da se čovek učini nekim šablonom njegove nacionalnosti, da ljudi ne dođu do individualne duhovnosti. Ona se inkarniraju preko nervno-čulnog sistema. - Tu spada veći broj ljudi koji su na Zapadu upali u tajna društva, sekte i tome slično. To su preuranjena bića, koja dobijaju mnogo učenika i kao epidemički izračuju svoje svojstvenosti na druge ljude.

Ove tri vrste imaju dobro tle na Zapadu zbog naročito razvijenog privrednog načina mišljenja i ona nastoje da postepeno iskorene duhovni i političko-državni život. Prva vrsta ne dopušta tročlanstvo, t.j. da privredni život postoji samo uporedo sa duhovnim i sa državno-pravnim životom. Druga prigušuje samostalni demokratski državni život preko širenja površnosti, frazerstva i lažljivosti. Treća potiskuje individualne sposobnosti i nastoji da čovek bude neka vrsta šablona svoje rase i nacionalnosti, da ne dođe do emancipacije samostalnog duhovnog života. Ako čovek ne posmatra život sa uspavanom dušom, već sa budnom, svuda može videti delovanja takvih bića.

Na Istoku, sve do u Rusiju, čovek je u velikom rascepu: s jedne strane sada već dekadentna spiritualnost, a s druge strane navikavanje za individualnost. Zbog toga, kad je u spavajućem ili u sanjajućem ili uopšte u nekom tamo vrlo čestom medijalnom stanju, on je izložen delovanju - ne preuranjenih kao na Zapadu - nego izvesnih zakasnelih duhovnih bića. Ona njega ne impregniraju kao na Zapadu, ali utiču na njegovo duševno inspirišući ga za rad po danu, ne inkarniraju se preko čoveka. I ovde ima tri vrste takvih bića. - Prva od ovih bića sprečavaju čoveka da potpuno zaposedne svoje fizičko telo i sprečavaju ga da se poveže s privrednim životom i uopšte javnim odnosima današnjice. - Druga proizvode gotovo nadindividualna bića, sa rafiniranim i skrivenim egoizmom, jer iz egoističkog osećanja nastoje da budu neegoistička. - Treća bića nastoje da duhovni život odstrane od Zemlje, šire nekakvu muklu mističku atmosferu. - I te tri vrste koje se ne inkarniraju u čoveku, več deluju iz duhovnog sveta, jesu neprijatelji tročlanog socijalnog organizma.

Kod ljudi evropske Sredine takođe postoji mogućnost - iako manje nego na Zapadu - da se u njih otelove one tri vrste preuranjenih bića. Ali oni su takođe podložni prijemu uticaja i onih bića koja deluju inspirišući na Istoku. No kod njih se za vreme dnevne budnoće to ne pojavljuje kao imaginacija, već izbledi i pojavljuje se samo kao pojmovi i predstave. I ona bića koja se otelovljuju na Zapadu daju kod ljudi Sredine izvesan smer, ali ipak ne tako snažno. Već i u toku vekova kod ljudi Sredine jedva da je bilo značajnijih ljudi koji su se mogli izbaviti od utelovljavanja i ovih bića sa Zapada i uticaja ovih sa Istoka i zato je kod njih dolazilo do rascepa. U budnom stanju napadala su ih bića sa Zapada i uticala na život nagona i instinkata, koji je u volji i nju su slabila.U spavanju su bića sa Istoka cesto nesvesno delovala u imaginacijama. Tako su i na Getea u mladosti delovala bića Zapada, a docnije ona s Istoka, što je dovodilo do rascepa.

Ovo su saopštenga iz moderne nauke o inicijaciji osnovane u evropskoj Sredini. Tu čovek može reći, da je to proizvoljno i nedokazivo. Međutim, ako čovek posmatra život sa svim čulima i ne oslanja se samo na ono što opaža umanjenim čulom vida, on i bez neke posebne inicijacije može da se uveri da je to tako.

U XX veku imla već mnogo ljudi koji nisu ni u kakvoj vezi sa antropozofski orijentisanom naukom o duhu, a koji kao recimo Špengler ili Orvel uviđaju ove devijacije u društvenom životu kulturnih naroda. Mogu se pročitati i studiozni članci kako televizijska informatika može da bude samo rđava i izopačena, da je čitav sistem i njeno uređenje takvo da ona ne može ni slučajno biti dobra. Slično i u pogledu žurnalistike. Međutim, čak i u takvim sredstvima, gde se javnost više dezinformiše nego informiše, može se videti da u javnom životu pretežno Zapada, koji se nameće čitavom svetu zbilja učestvuju bića, koja nisu ljudi, a koja ipak daju glavni ton u svetskoj politici. Na mnogima se to već i po izgledu lica vidi, na primer usta koja izgledaju kao usta zmije ili žabe ili kornjače. Na drugima prema izjavama i ponašanju, koje nije nemoralno kao kod mnogih ljudi koji su u redovnom razvoju, nego bezmoralno - lišeno bilo kakvog vida morala, kao kod životinja, a nemoral je ipak jedna vrsta morala, ali koji se ne uklapa u shvatanja većine. U toj bezmoralnosti može se sagledati da to nisu ljudi, da takva ljudska tela nemaju svoje ja, već samo niže duševne tvorevine. Oni imaju nepogrešive ili skoro nepogrešive instinkte kojima nešto sprovode, ali je to potpuno bezmoralno i ne može se govoriti da tako neke prividno ljudske prilike imaju makar i najmanju trunku savesti, čiji nosilac može biti samo čovečije ja.

O zastupanju logičkih protivrečnosti već je bilo govora. Ovde se može dodati i ono čuveno Dekartovo[15] "Cogito ergo sum" - "Mislim, dakle jesam", iz čega izlazi da kad spavam onda nisam i tako svakog dana postajem i nestajem. Ljudi ih zastupaju zbog pomućene svesti, ali im se na to može skretati pažaja i ispravljati ih. Međutim, kod ljudi koji su opsednuti opisanim bićima to ne dolazi u obzir, to je ugrađeno u njih i to je njihov stil i način života, koji strahovitom silinom svojih instinkata nameću drugima i time ih usmeravaju u nekom od pravaca o kojima govori Rudolf Štajner.

Ta opsednutost se može videti i kod običnih ljudi. Mnogi sami za sebe kažu: ne znam šta mi bi da to uradim! Po čitavoj njegovoj duševnoj konstituciji i nastrojenju čovek to ne bi uradio, ali ipak uradi. U Svetom pismu se dosta o tome govori, a moderna nauka o duhu to samo potvrđuje i obrazlaže na način prilagođen sadašnjem stepenu razvoja čovekove svesti. Ona vrlo konkretizuje ono, što na primer Pavle kaže "dat mi je trn u telu, satanin anđeo, da me ćuška - da se ne ponosim." (2 Kor.12.7) ili "Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima." (Ef.6.12)

Duhovnom naukom se savršeno na naučni način obrazlaže i potvrđuje i što je Pavle samo kao saopšteaje u Poslanici Rimljanima dao o dve prirode čovekove: "Jer to sad ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni." (Rim.7.17). Pavle daje sad i objašnjenje o izbavljenju: "Stoga sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu." (Rim.8.1). Ali dodaje: "Koji se, naime, drže tela, misle na ono što je vezano za telo, a koji se drže Duha, misle na ono što pripada Duhu. Jer telo smera k smrti, a Duh smera životu i miru." (Rim.8.5-6). O izboru između ova dva puta bilo je već govora. Pošto ima mnogo mamljenja za put u materiju, potirebno je ukazati bar na neke pojave u sadašnjem društvu i protumačiti ih. Kad se ta mamljenja osveste, onda čovek dobija i snagu da im se suprotstavi i da pođe putem Hrista. Pri tome se ne radi o tome da se bilo ko osuđuje. I ovako i onako svako sam snosi posledice svega onoga što čini i misli (i misli su čini, samo u duhovnom svetu).

Bog takođe ne sudi nikome - kako je to Rimska imperija iz svojeg pravnog sistema unela u hrišćanstvo. To i Hristos reče: "čoveče, ko je mene postavio za sudiju ili delitelja nad vama?" (Lk.12.14). Bog je ljubav i iz ljubavi stvara od ljudi slobodna duhovna bića. A da bi mogli biti slobodni ljudi moraju imati mogućnost izbora. Čovek kad je žedan, on može da se napije vode, a može i vina. U prvom slučaju on ostaje trezan, a u drugom biva pijan i besmisleno je govoriti da ga je Bog osudio na mamurluk i glavobolju. Ovo je samo mali primer, a po tom načelu se odvijaju i svi najkrupniji događaji u životu.

Tvorac je stvorio svet i dao mu izvesne zakonitosti, u okviru kojih čovek može da ostvaruje svoju slobodu. Sloboda se može ostvarivati samo u toj stvarnosti, na koju nas upućuje istina ili - drugim rečima - Hristos. Ako neko smatra da mu je sloboda ograničena, jer ne može da napravi četvrtast krug, onda to pokazuje da je bolestan, slabouman. A takvi pojmovi kao "cetvrtast krug", "drveno gvožđe", "sve je relativno", "ništa nije istina" kruže samo kao neke vrste sablasti u duhovnom svetu. Ako se čovek natopi njima, i on postaje neka vrsta sablasti. Ako se natopi istinom, onda ima život večni kao slobodno biće. Jer: "Ja sam put i istina i život.".

Na tom odnosu prema ljudskoj slobodi jasno se vidi ko deluje u smislu Hrista, a ko u smislu Zavodnika. "Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu." (Gal.5.1). Svako ko ograničava slobodu nekog čoveka smatra u stvari da je Tvorac napravio grešku i da je on taj koji tu grešku treba da ispravlja. On u svojoj užasnoj gordosti kaže:"Ne savest - ja sam za ljude sa lošije sklopljenim genima od mojih, ja sam to čovekovo najsopstvenije biće u punom preobraženju, nebeski pračovek". To govori čitav niz pripadnika raznih tajnih i javnih i polutajnih i polujavnih organizacija, koje vode razna već pomenuta duhovna bića koja opsedaju ljude i koja su često sasvim  bezmoralna. Jer samo moralna bića mogu da shvataju i priznaju postojanje čovekove slobode. "A upravo ova sveobuhvatna sloboda, majstorstvo ili gospodarstvo jeste biće, pokretačka snaga savesti". Oni naravno po načelima "kontrolisane slobode u privredi", "zeleno crvenilo", "svaki ima svoju istinu o istoj stvari" itd. mogu da dadu bezbrojne dokaze kako je njihov stav ispravan. Po istim načelima oni čak i narodima smatraju da mogu davati neka prava, a duh bilo kog naroda je toliko veći i obuhvatniji od njih, da ga uopšte ne mogu ni shvatiti.

Duhovi naroda se služe i njima i drugima kao oruđem za ostvarenje nečega što takvi ljudi uopšte i ne mogu shvatiti. Ali zato ljudima koje bi mogli shvatiti smatraju da treba da vladaju i da im ne daju mogućnost za ostvarivanje svojeg čoveštva. Tako se i prekretnica između XX i XXI stoleća može označiti kao organizovanje najžeščeg robovlasničkog društva od postanka istorije. U Starom veku je bilo fizičko porobljavanje, u Srednjem veku duševno (sa pretnjom: raj - pakao), a u Novom veku duhovno (sa usađivanjem pogrešnih predstava). Sad je težnja da se sva tri objedine.

Ovde treba pomenuti i materijalističku mistiku (ili mistifikovanje?), po kojoj se samo pomoću novca može nešto uraditi. Uz to je u podsvest ljudi ubačena i ideja da novac može da se koti i krepava kao i onaj već pomenuti kotao iz sledeće narodne priče:

Jedan čovek drugom pozajmi kotao, a ovaj mu posle nekog vremena donosi mali kotlić, kaže da se onaj veliki okotio, pa pošto je pošten donosi ga vlasniku. Vlasnik se malo začudi, ali ga prima. Opet posle nekog vremena dolazi onaj čovek vlasniku i tužno mu saopštava, da mu ne može vratiti veliki kotao, jer je na žalost krepao. Na vlasnikovu prirnedbu da kotao ne može da krepa, ovaj mu odgovori: "Kad je mogao da se okoti, može i da krepa".

Mase ljudi to i svesno i podsvesno primaju kao mogućnost, jer im mitovi o novcu, berzama, inflacijama i deflacijama, korpama valuta, kamatama i akcizama itd., itd. toliko zavrte glavu, da više o, tim najprostijim mahinacijama uopšte i ne razmišljaju - kao o nečem nedostižnom. Ne pitaju se: Kako je Keops sagradio piramidu dok Međunarodni monetarni fond još nije postojao? I: Kako smeju divljaci od kulturnih osvajača da kradu banane koje rastu na po međunarodnom pravu priznatoj osvajačevoj zemlji - hoće li zbog toga da se za njih osnuje kolonija u paklu? A oni uspešni poslovni ljudi ne misle da je za njihovu slaboumnost jedini lek da se udube u reči: "kako imućni ljudi teško ulaze u carstvo Božije." (Lk.18.24). Da li su se svesno opredelili za telo koje smera k smrti - kako kaže Pavle?

4. Mamljenja

Mamljenja za put u materiju su zaista vrlo snažna. I tu se ne radi o tome da se materijalizam samo logički pobije, nego da mu se odupre, da on ne postane stvarnost. A on postaje stvarnost u najvećoj meri kad se etički individualizam potiskuje i na mesto njega stavlja etika grupnosti ili etička grupnost - o čemu je već blo govora. Tada to duhovno-duševno čovekovo prestaje da ima značaj, te se posle fizičke smrti gubi jastvo, a njegova slika se - kao sablast - preobražava u nešto ahrimaničko, što je u Svetom pismu opisano kao "druga smrt" (Ot.J.21.8).

Ovde treba navesti reči Rudolfa Štajnera na završetku predavanja održanog u Cirlhu 29.10.1919. godine,[16] iako je osnovna tema bila obrazlaganje zašto državu treba razbiti na tri dela nezavisna jedan od drugog: na duhovni zasnovan na načelu slobode, na političko-pravni na načelu jednakosti i na privredni zasnovan na načelu bratstva:

"Ne treba samo verovati, da kad se kaže: Duh treba da vlada,  -da će bilo kakvom čarolijom taj duh doći u svet. I u ovom pogledu radi se o tome da se bude istinit, da se ne pušta stalno da u svet izbruji ta neistina da u svetu mora biti duh, nego da se pusti da se razleže ova istina: Duh će biti jedino, ako postoje mesta u kojima se ne radi samo o spoljašnjoj prirodi, ne samo u smislu materijalizma, nego u kojima se radom stiče duhovno shvatanje...

"Da ljudi upravo u pogledu tog duhovnoga i u pogledu na to duhovno teženje budu istiniti, o tome se radi. Jer duh se može naći samo na putu istine.

"To je samo izgovor, kad se kaže: Da, ljudi to ne znaju. - Kod duhovnog teženja radi se o tome da - ako se prema laži i nesvesno upravlja - da ova laž isto tako štetno deluje u svetu kao i kad se prema njoj svesno usmerava. Jer čovek u današnjici ima obavezu da to podsvesno uzdigne, da bi neistinu satro u svim oblastima, pa i u oblasti podsvesnoga."

Nauka ima tu svetu dužnost da ljude iščupa iz lažljivosti, te da shvate da oni nisu samo zemaljska bića, a zatim da shvate i Hristovo biće i odnos ljudi prema njemu i šta se dogodilo na Golgoti. Intelektualizam koji se razvio u poslednjim vekovima nije u stanju da se probije do shvatanja duhovnih činjenica. Tu treba učiniti i jedan korak dalje. Za to je Rudolf Štajner u svojem predavanju održanom u Dornahu 20.10.1923 godine[17] upotrebio i odgovarajuće slike, od intelektualističkih pojmova je prešao na umetničko tumačenje sveta, a kako će se to ovde ukratko izložiti.

Čovek se sastoji iz nervno-čulnog sistema odnosno sistema glave, iz ritmičkog sistema krvotoka i disanja odnosno sistema grudi i iz sistema izmene materija i udova, koji uglavnom zahvata donji deo čovekovog tela. Međutim, sva tri sistema su rasprostrta po celom čovekovom organizmu i prožimaju se. Čovekova glava je nosilac misli, grudi su nosioci osećanja, a izmena materija volje. Ovima odgovaraju izvesne životinjske vrste, čiji predstavnici su: za glavu orao, za grudi lav i za izmenu materija krava ili bik (to se prikazivalo i na sfingi, a i na freskama kod prikazivanja pisaca pojedinih Evanđelja). Ove tri životinje predstavljaju u stvari i odgovarajuće kosmičke snage. One su u čovečijoj prirodi normalno organizovane, ako ih čovek može dovoditi u harmoniju, da skladno deluju.

"Ali prema opštem svetskom toku živimo mi u vremenu, u kojem razvoju sveta - ako smem tako da se izrazim - preti izvesna opasnost: Opasnost da ta jednostrana delovanja takođe zbilja i u čoveku dođu jednostrano do izražaja. Od XIV, XV veka, sve do današnjih dana se sve više pojačavajući, ta stvar je u zemaljskom razvoju čovečanstva takva, da delovanja orla hoće jednostrano da zaokupe čovečiju glavu, da delovanja lava hoće jednostrano da zaokupe čovečiji ritam, da delovanja krave hoće jednostrano da zaokupe čovečiju izmenu materija i čitavo čovečije delovanje na Zemlji.

"To je signatura našeg vremena, da čovek takoreći kosmičkim moćima treba da bude podeljen na tri dela, te da uvek jedan oblik kosmičkih moći ima težnju da druge elemente potisne. Orao ima težnju da lava i kravu baci dole u bezvrednost; isto tako i drugi ovi imaju težnju da svagda ona dva druga elementa učine da potonu u bezvrednost. A na ono što je čovečija podsvest deluje upravo stalno baš u današnje vreme to izvanredno zamamljujuće; zamamljujuće već iz tog razloga, jer je to u izvesnom pogledu i lepo. To u gornjoj svesti čovek danas ne opaža, ali za njegovu podsvest talasa se i razleže kroz svet trojakost tih poziva, koji hoće da mame čoveka."

Zamamljujući zov orla dolazi odozgo:

"Uči moje biće da saznaješ!

Ja ti dajem snagu,

U sopstvenoj glavi jedan svemir da stvoriš."

Zamamljujući zov lava dolazi iz srednjeg regiona:

"Uči moje biće da sazaaješ!

Ja ti dajem snagu,

U prividu vazdušnog okruženja

Da taj svemir oteloviš."

Odozdo iz dubina Zemlje tutnji zov krave:

"Uči moje biće da saznaješ!

Ja ti dajem snagu,

Vagu, merilo i broj

Da tom svemiru otrgneš."

Ovi glasovi koji govore čovekovoj podsvesti imaju jako dejstvo, a razne organizacije ljudske su naročito organizovane za to, da ova delovanja prime. Mamljenju, zavođenju orla naročito je izložen Zapad, posebno američka kultura. Evropska Sredina je posebno izložena mamljenju lava, a orijentalska civilizacija onome što govori krava. No:

"Orijent je doduše najpre izložen ovom mamljenju krave, pošto u hinduizmu ima staro duboko uvažavanje krave. Ali ako bi ovo mamljenje zbilja čovečanstvo zahvatilo tako, da pobedi ono što iz ovog mamljenja nastaje, onda bi se upravo Orijent nad Sredinom i Zapadom ispoljio kao civilizacija koja koči napredak, koja vuče u propast. Jednostrano bi zemaljsko-demonske snage delovale na zemaljsku civilizaciju. Pa šta bi se tad upravo dogodilo?"

U toku poslednjih vekova dobili smo pod uticajem spoljašnje nauke tehniku. Prirodne snage deluju u tehnici u svojem beživotnom uobličenju. Ideal materijalističke nauke i tehnike jeste to i smatra se da i postoji jedino ono, što se može odrediti vagom, merilom ili metrom i brojem, što dakle ima težinu, meru i broj.

Dok se samo razumom ljudi bave vagom, merilom i brojem, to još uvek nije tako strašno.

"Ali, ako bi se upravo današnja civilizacija preobrazila u posvećenje, tada bi bilo zlo, ako bi ona ostala pri svojem nastrojenju. A to može nastati, ako bi civilizacija Zapada, koja je sasvim u znaku vage, merila i brojeva, ako bi ona bila preplavljena onim što bi ipak moglo da se dogodi na Orijentu: kad bi se naukom inicijacije moglo dokučiti ono, što upravo duhovno živi u organizaciji krave."

Ako se upozna ono što zemaljsku težu duhovno u kravi organizuje, onda to izvagano, izmereno i izbrojano nadvlađuje sve drugo u civilizaciji i širi se po celoj Zemlji.

Kod svih mašina koje se konstruišu postoji težnja, da se pomoću oscilacija, pomoću periodičkih kretanja postigne efekat.

"Ali ako se jednom ove mašine budu mogle u svojem zajedničkom delovanju konstruisati tako, kako se to može naučiti na raspodeli životnih namirnica u organizaciji krave, onda će te oscilacije, koje se na Zemljinoj lopti pomoću mašina proizvode, onda će te male zemaljske oscilacije tako proticati, da sazvuči, saosciluje s onim što se događa na Zemlji i ono što je iznad Zemlje; da će naš planetarni sistem u svojim kretanjima morati da sinhrono osciluje s našim zemaljskim sistemom, kao što sinhrono sazvuči na odgovarajući način naštimovana žica, ako se u istom prostoru jedna druga udari.

"To je užasan zakon sinhronizovanja oscilacija, koji bi se ostvario, ako bi mameći zov krave zaveo Orijent tako da bi onda na ubedljiv način mogao da prožme bezduhovnu, čisto mehanističku civilizaciju Zapada i Sredine, a time bi se na Zemlji mogao stvoriti jedan mehanistički sistem, koji je tačno uklopljen u mehanistički sistem vasione. Time bi u civilizaciji čovečanstva bilo iskorenjeno sve ono, što je vazdušno delovanje, delovanje okoline i sve ono što je delovanje zvezda."

Čovek ne bi doživljavao godišnja doba. Kroz ljudsku civilizaciju bi zvučalo samo kloparanje oscilujućih mašina i njihov eho iz kosmosa kao reakcija tog zemaljskog mehanizma. Jedan deo naše sadašnje civilizacije je na tom putu užasne propasti.

Ako bi Sredinu zaveo lav, civilizacija ne bi postala mehanička i mehanizmi bi postepeno iščezli, ali bi čovek s tom jednostranošću bio predan svemu što se nalazi u vetru i vremenskim prilikama i u toku godine. Covek bi morao živeti u svojem ritmu disanja i cirkulacije i izgrađivao bi u sebi ono, što mu može dati njegov nevoljni život. Postao bi priroda grudi i time bi u zemaljsku civilizaciju došao takav egoizam, da bi čovek samo za sebe živeo; ne bi se brinuo ni za šta sem za sadašnju prijatnost. Tome je izložena Sredina, koja bi takav život mogla dosuditi zemaljskoj civilizaciji.

Ako bi mamljenje orla zavelo Zapad tako, da on svoj način mišljenja i nastrojenje raširi po celoj Zemlji u svojoj jednostranosti, onda bi u čovečanstvu nastala težnja da se neposredno poveže sa nadzemaljskim svetom, kako je to nekad bilo na početku nastanka Zemlje. Nastala bi težnja da se zbriše sve ono što je čovek izborio u svojoj slobodi i samostalnosti. Živelo bi se samo u nesvesnoj volji, koju su bogovi postavili u ljudske mišiće, nerve. Vratilo bi se u stanje prvobitnog primitivnog vidovnjaštva. Čovek bi težio da se oslobodi Zemlje time, što bi se vratio na njen početak.

Ako bi čovek podlegao mamljenju krave, koja ga poziva da postane gospodar Zemlje, došlo bi do mehanizovanja civilizacije i težnje da se ono sadašnje ovekoveči. Kroz mamljenje lava postoji težnja da se sadašnjost učini površnom, promenljivom kao igra godišnjih doba u vetru i vazduhu. Orao nosi u sećanju ono što je bilo na početku Zemlje, ona ga sa svojim fizičkim ne dotiče. On ne želi da ima posla sa razvojem čvrste Zemlje.

Čoveku je danas teško da bude čovek. On je kao antilopa u jednoj crnačkoj bajci iz plemena Felatas: Nju su ulovili lav, vuk i hijena. Lav kaže hijeni da je podeli. Ona to hoće na tri dela - za svakog od drugova po jedan. Lav je tad rastrže i daje sad vuku da je podeli. I vuk nju deli na tri dela, s tim što lavu daje i njegov i hijenin, a onda i treći, zato što je lav najmudriji i najhrabriji od svih životinja. Na pitanje lava ko ga je naučio da tako deli, vuk odgovara: "Hijena" - i lav ga ne rastrgne.

Čovek u odnosu prema gore opisane tri vrste životinja izgleda kao antilopa u ovoj bajci. Ali ono što teži da bude jednostrano, to sad dobija drukčiji oblik. Lav je ostao lav, ali on hoće svoje grabljivice da ima kao metamorfoze, krao druge životinje. Orao biva hijena koja se hrani crkotinama, a naša glava je ta koja proizvodi mrtvo. Na mesto krave lav stavlja vuka, što odgovara propadanju. Tako imamo kosmički simbolizam, koji odgovara onim mamljenjima: hijena, lav i vuk. Kad se sad ova bajka prilagodi modernoj civilizaciji, onda ona glasi:

Te tri životinje su zajednički ulovile antilopu. Hijena se povlači i ne daje nikakav sud, ne usuđuje se da pokrene bes lava. Onda se lav i vuk bore za plen sve dotle, dok obojica od rana ne uginu. Sad se vraća hijena proždire prvo antilopu, pa vuka i lava kad su već počeli da se raspadaju. A hijena je slika onoga što se nalazi u čovečijem intelektu, što je umrtvljujuće u čovečijoj prirodi - karikatura civilizacije orla.

Odgovor čovekov na mamljenja ove tri životinje treba da bude:

"Ja moram učiti:

o kravo,

tvoju snagu iz onog govora,

koji zvezde u meni otkrivaju."

"Ja moram učiti:

o lave,

tvoju snagu iz onog govora,

koji u godini i danu okruženje

u meni proizvodi."

"Ja moram učiti:

o orle,

tvoju snagu iz onog govora,

koji ono iz Zemlje poniklo

u meni stvara."

Ovakvim odgovorima se suprotstavlja propasti i radi na uzdizanju zemaljske civilizacije. Pri tome na kravu fizički pogled upraviti dole, a duhovni gore; na orla fizički pogled gore, a duhovni dole; a kod lava fizički pogled na istok, a duhovni na zapad.

5. Posledice zavodenja

Čovek treba u harmoniji da drži kosmička delovanja orla, lava i krave odnosno bika i da sada u vremenu razvoja duše svesti prima njihove ispravne uticaje, a ono što se u njihovim jednostranostima izopačuje da budno i svesno otklanja. Sredina, koja je pretežno pod dejstvom lava, treba da drži u ravnoteži delovanja orla i krave i njen je glavni zadatak da sa intelektualnošću Zapada prozre i prihvati duhovnost Istoka, da istinu poveže sa naukom.

Međutim, zavođenja jednostranih delovanja ovih triju kosmičkih snaga vrlo su snažna.

Ne upuštajući se u dalju predistoriju, ovde je već navedeno da je 869. godine u Sredini, bar u krugovima koji su imali glavnu političko-pravnu moć nasleđenu od Rimske imperije - ili bar pretendujući na to - proglašeno da čovek nema duh, već samo telo i dušu. Ti krugovi su bili zavedeni onom jednostranošću lava, koja ih je uvela u egoizam, bezosećajnost i lagodnost, u lepršavu i površnu sadašnjost, ne misleći na posledice svojih postupaka; odbacili su onaj ispravan impuls lava, koji usmerava ka ljubavi, saosećanju, širenju razumevanja kako za ono što je na Istoku, tako i za ono na Zapadu i u Sredini. S tim zvaničnim proglašavanjem da čovek nema duh omogućeno je da u Sredinu, pa i na Zapad sa strahovitom snagom prodre zamamljujući zov krave.

Tu je lav kravu pretvorio u proždrijivog vuka; materijalistički impuls sa Istoka iz arabizma i Islama počinje da obrazuje svoj centar na Zapadu i u Sredini.

"Preko Kopernika postaje astronomija čisto svetska mehanika, jedna vrsta opisivanja svetske mašinerije."

U istom predavanju održanom u Dornahu 3.2.1923. godine[18] dodaje Rudolf Štajner:

"Da, čovek je postao već tako slab, da ga spopada tako strašan strah, ako bilo kakvu misao iz sebe proizvodi, ako on misli ne iščitava jedino na onom što nudi spoljašnja priroda. Tako da se čisto mišljenje pre svega na sasvim pasivan način razvijalo u modernom čoveku.

"Ja to ne kažem za osudu; jer da je čovečanstvo odmah prešlo na aktivno proizvođenje čistog mišljenja, onda bi ono iz starog nasleđa u ovo mišljenje unelo svakojake nečiste maštarije. Bilo je to već dobro vaspitno sredstvo za moderno čovečanstvo, što su ljudi dopustili da ih grandiozni filistar - kao recimo Bekon Verulamski - zavede, dopustili da ih navede na to, da svoje pojmove i ideje razvijaju samo na spoljašnjem svetu, da dopuste da im samo spoljašnji svet sve diktira."

Potvrda za ovo može se videti i u tome, kako se s nastankom novoga doba javno proklamuje i na astronomskim opservatorijumima, na kojima se s ponosom ističe i ispisuje mameći zov krave: "Omnia in numera et mensura" - "Sve u brojevima i merama" ! Te reči možda još i danas stoje i na beogradskoj opservatoriji.

Ovde treba ponovo naglasiti, da se takođe ni u ovom spisu ne želi da bilo ko i bilo zašta osuđuje. Nauka o duhu nikad ne ide za tim, nego samo nastoji da stvari objasni, da se ljudi probude i da ono što im je u podsvesti izdignu u svest, kako bi se ispravno orijentisali u životu, da postanu svesni svoga čoveštva i toga, da za svoje postupke svako sam snosi odgovarajuće posledice.

Zavođenje lava navodi ljude i na političku promućurnost, a i na uspavanost koja dolazi preko lažljivosti, na potiskivanje samosvesti neistinom što dovodi i do bezvoljnog života i usmeravanja samo na sebe i na bezosećajnost prema drugima.

Danas se to simbolički ističe sa 12 zvezda na srednje plavom nebu - ni dnevnom ni noćnom, nego srednjem, sanjajućem. To je otelovljavanje svemira u prividu vazdušnog okruženja, potpomognutom šengenskim vizama i drugim; samozadovoljnost i nipodaštavanje svega što je van sopstvenog okruženja.

Protiv toga se treba boriti saosećanjem iz kojeg se razvija ljubav, sa osećanjem i shvatanjem da su svi ljudi jednaki.

Mamljenje krave je posle "ukidanja" duha, a onda i duše sa strahovitom silinom prodrlo na Zapad, iako je on u osnovi najviše izložen zavođenju jednostranosti orla. Materijalistički način mišljenja i čitav tehnicizam, mehanistička civilizacija najrazvijeniji su - bar po spoljašnjosti - na Zapadu.

Interesantna je tu jedna pojava. Ljudi Zapada, a velikim delom i Sredine podsvesno osećaju da je materijalizam neispravan i traže neku duhovnost. Međutim, oni tu duhovnost traže na sasvim materijalistički način. Pošto su izgubili pojam o Hristu kao duhu i na njega gledaju ili kao na zemaljskog kralja ili kao na velikog učitelja, ljudi se za duhovnost okreću Istoku. Ali šta tamo nalaze? Nalaze - ako se tako može reći - materijalističku duhovnost, nalaze neku duhovnu nauku bez istine (bez Hrista), a koja se zasniva na materijalnosti koja se nalazi u čoveku.

U XIX veku se prvo naivno počelo sa spiritizmom i mediumizmom, kojima se na materijalni način dokazivalo postojanje duhova. U XX veku se na Zapadu i nešto manje u Sredini masovno traže duhovnosti kod istočnih nehrišćanskih naroda, kod kojih i postoji velika duhovnost, ali sasvim u dekadentnim oblicima, oblicima koji se uglavnom i ne razumeju i koji ne odgovaraju više ni za te narode, a pogotovu nikako za zapadne. Nastaju pokreti kao što su hipi, New age, centri za razne induske joge, transcendentalne meditacije, Hari Krišna, akupunkture i akupresure sa posebnim vidovima kineskih i drugih masaža, isceliteljstva bioenergijom; zatim borilačke veštine kao đžiu-đžicu, aikido, karate i druge, kod kojih su bile glavne duhovne vežbe, a ne fizička borba - kako to shvataju Zapadnjaci. Svi ovde navedeni duhovni pokreti Istoka predstavljaju u stvari nadmaterijalizovanje materijalizma, jer se kontrolisanjem funkcija fizičkog tela i njegovim ovladavanjem i usavršavanjem žele da steknu neke duhovne osobine i prodre do nekog duha - uvek u nekom panteizmu gde se gubi sopstveno ja. Međutim, ispravan put je da se čovek navikne da misli duhom, a ne mozgom; da savlada zavisnost od fizičkog tela, preko kojeg dobija samostalnost i slobodu, a da se pri tom ne izgubi u opštoj duhovnosti, nego da sačuva svoje ja. To treba dobro imati u vidu.

Spoljašnje posmatrano izgleda da je Zapad kud i kamo jači od Istoka. Međutim, ako se makar i površno posmatraju rezultati okultnog rata koji se između njih vodi i koji će biti sve žešći i žešći, onda to nije ni malo ubedljivo. Simptomatični su za to navodi Dejvida Maršala[19] za stanje u "jedinoj svetskoj supersili". Po njegovim navodima je u SAD 1989. godine 67% stanovništva izjavilo da je steklo iskustva sa spiritizmom, da 2/3 univerziteta i koledža nudi jogu u nastavnom programu, da je 1/4 stanovnika za New Age, a polovina vrhunskih kompanija (500) drži seminare za razvijanje ljudskih potencijala, među kojima Pacific Bell, NASA, Ford, General Motors, ICA, Boeing, Singer, IBM, RCA, Bank of Amerika. Iz ovih kratkih navoda izlazi da je veliki deo "jedine supersile" pod duhovnom okupacijom Istoka. Naravno da ni Sredina nije od toga pošteđena, ali u te razne uticaje i borbe mi se ovde nećemo upuštati.

U čitavu tu mehanističku civilizaciju spadaju i razni kompjuteri i automati, sugestije preko oglasa i reklama, koji se ubacuju i u sredstva za javno više dezinformisanje nego informisanje i kojima se zagađuje i pogled po ulicama i prirodi. Tu bi spadala i razna društva i sekte i lože, koje se zasnivaju na materijalnom grupnom interesu i rade sa razvijanjem grupne svesti, koju i raznim fizičkim procesima takođe i obrazuju.

Sve je to užasno zavođenje jednostranosti krave, koje strahovitom silinom dolazi sa Istoka, a koje se kao bumerang i Istoku vraća, ali se u tom povratku kroz izopačenosti Sredine i Zapađa pretvara u neku vrstu nove religije, kao na primer marksizam i fanatizam u industriskoj proizvodnji. Tamo leži i ta opasnost da se sinhronizovanje oscilacija upozna i preko posvećenja.

Protiv zavođenja krave treba se boriti moralom, treba razvijati savest i pomoću inicijative buditi volju, volju za slobodnim duhovnim životom.

Lav je ukidanjem duha omogućio prodor vuka sa Istoka, a onda je na Zapadu orla preobrazio u hijenu koja se hrani strvinama. Na početku novoga doba on je tu hijenu rastrgao, kako je to ispričano u originalnoj crnačkoj bajci, uništio je kulture crvenokožaca na Zapadu. Međutim, rastrgnuta hijena prima ponovo svoju ptičju prirodu, ali sada kao feniks. Belokožci primaju dekadentne okultne tehnike i magije crvenokožaca, te se ponovo rađa hijena, ali ona iz modernizovane bajke koju je dao Rudolf Štajner.

Ta ponovo rođena hijena nailazi na Zapadu na tle koje je vuk uz podršku lava pripremio, nailazi na potpuno mehanističku civilizaciju. Tu je sad izgubljen pojam ne samo o duhu, nego i o duši, pa se čak i život objašnjava na mehanistički način - kao nauke se osnivaju biohemija i biofizika. Tu više nema mesta za slobodu, čovek sve radi iz nesvesne volje, za koju su podloga neki geni, a podstreci neki instinkti i nagoni pobuđivani nekim biohemijskim ili električkim procesom. Tu se čovek spušta na nivo životinje i to poživotinjenje se vrlo izrazito prikazuje na raznim crtanjcima i stripovima, gde se miševi, patke i konji prikazuju kao ljudi ili bolje ljudi kao te životinje. To je na neki način ujedno i ponavljanje ili vraćanje u staroegipatsko doba, kad su ljudi prikazivani sa glavama raznih životinja, što je za ono vreme imalo dubokog smisla, a sada predstavlja veliku dekadenciju. Pa ni to nije dovoljno, već se iz tog dekadentnog načina mišljenja izmišljaju i crtaju svakojake nakaze, koje se tu ponašaju kao ljudi. Ili su to primitivnom vidovitošću sagledana ona preuranjena duhovna bića koja se inkorporiraju u zapadnom čovečanstvu, kako je to opisarto pod 3. Opsednutost?

Kroz fazu feniksa prošla hijena vraća ljude u prošlost, proučava i služi se starim okultnim sredstvima crvenokožaca, koja su dovela do užasnih izopačenja i smrti, čak smrti duše. Zavedeni intelektualizam je ograničen još samo na zemaljsko - na privredne. odnose, zašta ima izvanredno razvijene instinkte. Duhovni i političko-pravni odnosi - ukoliko se uopšte i shvataju - mogu da služe samo privredi. "Svetska privreda pod vođstvom SAD" - to je parola koja se već decenijama propoveda. Za nju je naravno potrebna i svetska policija i svetska vlada i parlament, a već se propoveda i o svetskom senatu sastavljenoin od predstavnika raznih religija, a svi će oni naravno "kontrolisati slobodnu ekonomiju" - pod direktivom onih koji ih plaćaju. Za to je naravno pogodao imati i unifikacionu veru - da se ne bi u senatu svađali, a i zato što privreda i tehnicizam zahtevaju standarde; tu ne sme da postoji individualna duhovnost.

Međutim, ako se već lokalizuje neki centar iz kojeg se "kontroliše slobodna ekonomija", onda se mora pribeći rasizmu, jer se u tom centru nalaze ljudi sa bolje složenim genima i oni su ti koji treba da vuku konce u svim finansijskim manipulacijama. Njima pripadaju i oni će vršiti raspodelu svih blaga prirode sa cele Zemlje. Ti sa bolje složenim genima daće po potrebi i kredit za izgradnju evropskog zida ili još bolje dubokog jarka, kojim će se preko Evrope zaseći Zemljina kora i tako jedan njen deo pripojiti Americi, a drugi Aziji. To je bar vrlo lepo objavio britanski časopis "The Economist" od 1. septembra 1990. godine. A na osnovu te karte koja zasecanjem Zemljine kore izdvaja sem "EURO-AMERICA" i "EURO-ASIA" još i "ISLAMISTAN", "HINDULAND" (ne možda "HINDUSTAN" da bi se znalo čiji je) i "CONFUCIANIA" (u koju je sem Kine utrpan i Japan), na osnovu nje će ljudi s bolje sklopljenim genima preraditi zemljinu koru. Pri tom je verovatno zbog konspiracije potonuo najveći deo Afrike, Australija, Antarktik i beznačajna ostrva kao Novi Zeland, Filipini, Šri Lanka i druga. A možda je bilo i malo nezgodno da se recimo Tajvan pripoji sa "EURO-AMERICA"? Posebna poslastica su simboli, ali u to se nećemo upuštati. U svakom slučaju, na osnovu te karte je i genijalni Hantington napisao i svoj "Sukob civilizacija". - Međutim, za rasizam se nikada ne sme javno zalagati - dobre gene mogu imati i ljudi svih boja kože, ako slušaju Velikog brata.

Taj anglo-američki način mišljenja zahvatio je još pre 100 godina čitavu Evropu, čak i na istočnoj strani kanala ili rascepa koji je dao "The Economist". Taj ideal uniformisanja svih vesti po novinama raširio se u međuvremenu i na vesti sa radia, pa televizije. Time se izvanredno snažno programira javno mnenje i baca koprena preko duhovnog i preko političko-pravnog života, a u sopstvenoj glavi se stvara jedan svemir, koji je čak i na pomenutoj karti nacrtan, kao "A NEW AND ACCVRATE MAP OF THE W0RLD".[20]

Protiv tog zavođenja orla treba se boriti produhovljavanjem inteligencije, kojom se preko začuđenosti pred svim prirodnim pojavama dolazi do saznanja o postojanju stvarnog duhovnog sveta i da su u njemu svi ljudi braća, te preko buđenja samosvesti i lične slobode da se savlada gramzivost i samoživost.

Ovde treba naglasiti i to, da bez obzira na zavođenja krave, lava i orla ljudi na Zemlji žive pod različitim njihovim uticajima. Na Istoku su ljudi pretežno pod uticajem krave, pod uticajem sistema izmene materija i udova. Njihov napredak se sastoji u tome, što oni preko joga, borilačkih veština i tome sličnog idu ka ovlađivanju ritmičkog sistema, sistema grudi.

Ljudi Sredine uglavnom žive pod uticajem sistema grudi - lava - i njihov napredak je da razvijaju intelektualizam, ono što je vezano za snage glave. Ako oni prate jogu ili druge istočnjačke veštine i nauke, oni znači rade na tome da se zacementiraju u ritmičkom sistemu. A kad to još i diletantski rade - što je obično slučaj, onda padaju u uspavanost sistema izmene materija. Ljudi Zapada žive pod uticajem orla odnosno nervno-čulnog sistema, sistema glave i njihov je napredak da iz njega kroz intelektualizam, u punoj svesti prodru u duhovni svet. Ako se oni prihvataju tih istočnjačkih okultizama, oni onda padaju za jedan stepen niže; ne prodiru svesno u duhovni svet nego u sanjajuće stanje ritmičkog sistema ili u spavanje sistema izmene materija, kad to rade diletantski. Ista tako i ako se rasplinjuju u lagodnosti materijalnog okruženja, idu oni jedan korak unazad, u sanjajuće stanje ritmičkog sistema.

Ovo su globalni kosmički uticaji, a u tome se pojedine individualnosti mogu na različite načine razvijati. Istočnjak ne mora da se zadržava na razvoju ritmičkog sistema i njegovom osvešćivanju; on može da savlada i intelektualizam vezan za sistem glave, u kojem smo jedino budni i da se preko njega probije u duhovni svet, da svoju nauku prožme istinom. Sličan je slučaj i sa čovekom Sredine. Ovde se treba podsetiti, da smo u budnom stanju mi jedino u mišljenju vezanom za nervno-čulni sistem u stvari budni, da smo u osećanju vezanom za ritmički sistem mi kao u svesti sanjanja, a u volji vezanoj za sistem izmene materija kao u svesti spavanja bez snova - iako smo inače budni.

6. Tročlanstvo

U prethodnim izlaganjima je izneta veza između tri kosmičke snage i tri odgovarajuće snage ljudske duše: orao - mišljenje, lav - osećanje, krava - htenje. Usput je samo pomenuta antilopa kao ljudska duša. U njoj se ove tri snage u sadašnjem vremenu razilaze, a čovek sa svojim ja treba sada svesno da ih dovodi u harmoniju, da bi skladno delovale. Tako da imamo ukupno broj četiri kao broj kosmosa odnosno stvaranja. Stoga imamo i četiri evanđelja, a i četiri evanđelista prikazana sa već pomenutim simbolima: čovek, lav, bik i orao - Matej, Marko, Luka i Jovan. Zato i sva četiri evanđelja treba uzeti kao celinu, iako pri površnom, čisto intelektualističkom posmatranju izgleda kao da ona protivreče jedno drugome. To su sa četiri razne strane posmatrani isti događaji i tek sva četiri zajedno mogu dati istinsku sliku o onome što se dogodilo sa Hristovim spuštanjem u jedno ljudsko telo i kakvo značenje za razvoj čovečanstva i sveta ima Misterija na Golgoti. Ne sme se udubljivati samo u jedno evanđelje.

Razilaženje te tri pomenute snage opaža se i u društvenim odnosima. Duhovnom životu odgovaraju snage krave odnosno izmene materija u čoveku, političko-pravnom snage lava odnosno ritmičkog sistema i privrednom snage orla odnosno glave. Nekada su oni bili usklađivani ovakvim ili onakvim centralnim vlastima, koje je većina ljudi primala kao normalan, čak i božanski poredak. Međutim, sa razvojem duše svesti i individualizma počev od XV veka u svim tim oblastima dolaze do izražaja jake individualnosti, koje se njima bave i kojima smeta mešanje u njihov način rada i poslovanja, koje bi dolazilo iz neke od drugih dveju oblasti, a s druge strane opet one svoj način rada i mišljenja svim silama njima žele da nameću. Koliko, gde i šta uspeva, to je pitanje tla na kojem se takvo društvo razvija, a što je već donekle pomenuto.

U svakom slučaju takvi sukobi postoje i mogu se sada svakodnevno posmatrati. Navešćemo za to nekoliko primera. Političko-pravna oblast hoće putem carina da kontroliše protok robe preko granice - odmah se javljaju krijumčari, koji uglavnom ne bi mogli da rade, a da ne potkupe ili na drugi način - prisilom - ne pridobiju carinike. Neko želi da pokrene neku privrednu delatnost, ali ga političko-pravna oblast ometa sa postavljanjem raznih - često nerazumnih - uslova. Nastavno osoblje smatra da njegov rad vredi više od prodavanja kokica, ali privreda ne unosi u budžet dovoljno sredstava i političko-pravna oblast njihove zahteve može da izmiruje samo štampanjem novih novčanica odnosno inflacijom. Iz duhovnog života dođe inicijativa za neku dobru i oplemenjujuću priredbu, ali se po privrednim računicama radije izdvajaju sredstva za neki šund koji će doneti profit ili se pak takva priredba ne uklapa u političku koncepciju, te ta inicijativa propada. Razne privredne gazde žele da što više prirodnih dobara prigrabe za sebe ili da što više ljudi radi za njih i da ih iscede do maksimuma, a ako ih političko-pravna oblast u tome ometa, oni odgovarajuće činovnike potkupe i stvar je legalizovana.

Ovde se mogu navesti i primeri kao što je "drveno gvožđe" ili "ćoškasti krug" ili "sve je relativno". Na osnovu genijalnih vilsonijada prvo su stvorene Jugoslavija i Čehoslovačka, pa su na istim načelima i rasturene. Kao plod toga su s velikim ponosom i "pravima naroda" zastupanim u Ujedinjenim nacijama i u drugim visokim ustanovama zatim osnovane sve moguće nacionalne državice, ali sad na multinacionalnim načelima, te su tako sva ta sveta prava došla do izražaja kao i "ćoškasti krug". Kad su Englezi napuštali Indiju ili bežali iz nje, nisu je podelili po nacionalnim, već po verskim pripadnostima, tako da je sadašnji Bartgladeš više godina bio Istočni Pakistan, a od Zapadnog je udaljen i po jeziku se razlikuje otprilike kao bugarska i Španija. O Indonezijama, Nigerijama i onim sitnijim i krupnijim ne treba ni govoriti. U njima su svi demokratski gospodari "prilikom davanja slobode" ostavljali kao slučajno najorganizovanije diktature - nisu oni krivi što više ne mogu da ih pomoću demokratski postavljanih guvernera i dalje eksploatišu.

U vezi sa ovim se može nmogo šta govoriti, ali se taj problem može najsažetije izneti sledećim rečima Rudolfa Štajnera iz predavanja održanog u Dornahu 11.7.1920. godine:[21]

"Vremena su danas tako ozbiljna, da se ne može drukčije nego da se zakuca na vrata najdublje istine, iza kojih se nalaze one istine koje su čovečanstvu danas potrebne. Čovečanstvo Zapada sa svojim američkim dodatkom propašće u varvarstvu, ako razumevanje o Hristu ne ostane sačuvano. Ali tako kako je to ovo čovečanstvo učinilo i kako je ono još danas nastrojeno da to nastavlja, razumevanje o Hristu će iščeznuti. Samo i jedino kod onih koji danas uviđaju, da je neophodno da se dođe do novog razumevanja duha, do novog puta u saznavanju natčulnog čoveka, samo kod njih postoji istinska, ozbiljna, jaka volja da za čovečanstvo sačuvaju razumevanje misterije Hrista. Ali neće biti nikakvog socijalnog života, tako kako se danas razumeva iz tmulih, često perverznih instinkata, ako se potpuno izgubi razumevanje o Hristu. Jer ovaj socijalni život će se ipak takvim načinom odvijati, što će u ljudskim duševnostima moći da živi nesto zajedničko. Šta samo može biti ovo zajedničko? Ovo zajedničko može biti samo ono, što je Pavle označio rečima: 'Ne ja, nego Hristos u meni. Koliko ljudi bude moglo reći 'Ne ja, nego Hristos u meni' , toliko će ih se moći naći kao članovi jednog čovečanstva na čitavoj Zemlji bez razlike na nacionalnost i druga diferenciranja u zasnivanju novog socijalnog života.

"Protiv toga mi vidimo da se danas mnogostruko teži. Gledamo pojedine nacije kako ponovo na neki način razvijaju zastave nacionalnosti. Šta je suština takvog razvijanja? Ja sam to i ovde već sa izvesnog gledišta opisao. Suština je ona stara religija Jahvea. Ona se sastojala u tome što je Jahve bio vođa onog naroda, naime taj jedan Jahve vođa jevrejskog naroda. Danas, kad nacije na prvo mesto stavljaju svoju nacionalnost, dolaze svi oni samo do tog Jahvea, samo što svaki ima svoj sopstveni vid Jahvea. To dakle ne može biti istinski Jahve, nego samo slika u ogledalu. Jedan lik se može mnogostruko ogledati. Upravo je to ipak tako, što su ljudi u sadašnjici - pošto su izgubili staru misterijsku mudrost koja bi im mogla ukazati na Misteriju na Golgoti - što su oni svi više ili manje primili religiju Jahvea, a pod vođstvom liberalno-svetskog  'nadbiskupa' Vilsona! On koji je govorio o varljivoj slici 'Društva naroda', dakle o jednoj apstrakciji namesto onog konkretnog Hristovog impulsa koji prolazi kroz ljudske duševnosti, njemu su verovali sve dok mu to nije razbijeno zbog njegovog sopstvenog ponašanja - svakako vrlo brzo - kod onih koji još mogu malo da misle.

"Ono o čemu se radi je to, da ljudi ponovo nađu put da iz jahveovskog nacionalizma dođu do univerzalnog shvatanja o Hristu, do onoga što dopušta da se čovek samo kao čovek pojavljuje, ali što ga time ne osiromašuje u pogledu nacionalnog, nego ga upravo obogaćuje."

To se može jedino ako se stekne razumevanje za natčulno, jer se sa tim može shvatiti Misterija na Golgoti. Međutim:

"Ako se mi i još toliko bavimo naukom o prirodi, mi smo u trihiljaditoj godini na Zapadu varvari, a takođe i u Americi varvari. Mi tada shvatamo samo ono što u životu Zemlje umire, te mi tu i proživljujemo samo ono što u životu Zemlje umlre. Mi pokušavamo da uzmemo sve iz posmatranja zemaljskoga, ali mi dolazimo samo do smrtnoga."

Jedino spasenje od toga jeste shvatanje onoga što se dogodilo na Golgoti.

Ovde treba napomenuti da je Društvo naroda (u stvari političko-vojno obrazovanih država, a ne naroda) osnovano 10. januara 1920, ali je na mirovnoj konferenciji u Parizu njegov program u l4 tačaka od 8.1.1918. odbačen. Međutim, ta apstrakclja, taj svemirčić koji se u sopstvenoj glavi stvara, živi i dalje samo pod drugim imenom, sa opet zamenjenim pojmovima države i nacije. Društvo naroda nije sprečilo da dođe do Drugog svetskog rata, a ni one strahote koje su se pre toga odigravale, kao što je najprimer Španski građanski rat i razni logori levog ili desnog tipa, a koji predstavljaju najveću sramotu u istoriji ljudskoga roda. Ujedinjene nacije su potpuno nemoćne ne samo da sprečavaju stalne ratove i krvoprolića koja se od njihovih osnivanja događaju, nego uprkos svim njihovim lepim i mnogobrojnim organizacijama i deklaracijama čak ni smrt od gladi miliona ljudi svake godine, dok se u drugim krajevima Zemlje hrana baca ili u "kontrolisanoj slobodi" proizvodi manje nego što može. Ali to se možđa i želi da ljudi sa loše složenim genima izumru, a oni sa dobrim da se razmnožavaju i prejedaju? I kako mogu biti braća oni iz bolje rase sa onima iz lošije? A kako i može organizacija koja već u svojem nazivu sadrži neistinu da deluje u Hristovom smislu? Kakav duh takvu organizaciju može da vodi? Ko se tu priziva pod zastavu neistine? O tome treba dobro razmisliti.

U zapadnim hrišćanskim narodima najviše daju ton nehrišćani ili čak protivhrišćani, koje možda i dobronamerni ljudl svojom uspavanošću i lagodnošću podržavaju. Naravno da je tamo gde je zvanična crkva ukinula duh, pa zatim proglasila dihotomiju i najzad negirala i Hrista, a Isusa zadržala da bi u njegovo ime imala opravdanje za osnivanje svoga zemaljskog carstva, ili ga upotrebila samo kao uzor za nekog dobrog čoveka, naravno da je tamo vrlo teško da se čovek snađe u životu. Pa kako mogu tamošnji ljudi da se užive u sledeće reči: "A vi, dragi moji, izgrađujte se na svojoj najsvetijoj veri, molite se Bogu u Duhu Svetome, održite sebe u Božijoj ljubavi očekujući milost Gospoda našega Isusa Hrista za život večni. " (Jd. 20)? Kako ako se smatra da je Duh Sveti stvoren u vremenu, a ni Hristos se ne priznaje kao duh?

Takvi ljudi (ili neka druga bića koja su uzela ljudska tela) ne mogu primiti ni sledeća uputstva: "Po tom smo poznali ljubav, što je on položio svoj život za nas; i mi smo dužnl da položimo svoje živote za braću. A koji ima svetska blaga i gleda svoga brata kako oskudeva, pa zatvori svoje srce prema njemu, kako može Božija ljubav da ostane u njemu? Dečice, ne volimo samo rečju ili samo jezikom, nego delom i istinom." (l.Jn.3. 16-18). A šta da kažemo za one koji naročito u izvesnim narodima ili krajevima organizuju oskudicu - kako se to čini na primer kod nas (naravno ne samo kod nas)? Ili pak druge perfidijom potpomognutom ljudskim pravima i oružjem još i bezobzirno eksploatišu?

Jedna takva perfidija su i takozvane čvrste i meke valute. Kad se novac preko kamata, koje su daaas dostigle nezamislivu visinu, toliko nakoti, da više nema šta na svojoj teritoriji da ždere, on onda mora krepati. Međutim, da bi čvrste valute i dalje živele, one onda počinju da proždiru meke - obezvrede ih da bi na njihovo mesto došle one i da bi se one održale. Ranije se to činilo preko nekoliko "renomiranih" berzi i drugim veštinama, a u poslednje vreme sa plasiranjem svog novčanog nakota na tuđe teritorije, proždirući naravno tamo vladajuće "meke" devize. Tako se "čvrst" novac i dalje može u nedogled štampati, a da se na njegovoj teritoriji ne pokaže višak, koji bi ga automatski obezvredio. Šema je onda vrlo prosta: na teritoriju koja treba da se eksploatiše (jer tu žive ljudi sa lošije složenim genima) pošalje se jedna tona hartije - sad malo svetlucave - i kao zamena za nju uveze 50.000 ili 100.000 tona nekih sirovina i robe. Ako bi se tamo neko pobunio, ići će pred međunarodni ili bolje višedržavno priznati sud ili jednostavno biti ubijen. Tako se onda podešava, da se za isti list hartije na sopstvenoj teritoriji može kupiti recimo 1 kilogram hleba, na nekoj susednoj 2, na malo daljoj 4, a još daljoj i 8, a u toj srazmeri su naravno i plate. Kako se divno oseća onaj ko sa platom primljenom na skupljoj teritoriji za svoj novac kupuje robu na nekoj jeftinijoj! To je tako divno, da se može sasvim lepo dremkati. On spada u pametnije narode odnosno mudrije organizovane društvene sisteme, u one sa bolje složenim genima, a oni drugi su nesposobni da se organizuju. "Po ovom se poznaju deca Božija i deca đavolja: svako, ko ne čini pravednost i ko ne voli svoga brata, nije od Boga." (1.Jn.3.10). "Ne čudite se, braćo, ako vas svet mrzi. Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer volimo braću; ko ne voli ostaje u smrti. Svako ko mrzi svoga brata čovekoubica je i znate da ni jedan čovekoubica nema u sebi trajnog večnog života." (l.Jn.3.13-15).

Pod vladavinom Mao Ce Tunga nisu se smele uzimati kamate na pozajmljeni novac. Tamo je marksizam bio prihvaćen kao religija. To može sad da bude vrlo primamljivo za eksploatisane ljude, da u kineskom sistemu, načinu mišljenja i duhovnosti traže spas. Ima mnogo dokaza da su Kinezi vredni, skromni, strpljivi, predani svojem poslu, savesni u radu, da nisu gramzivi ni prevrtljivi. Kineze svakako takođe treba smatrati svojom braćom, jer Hristos je i za njih umro, a ne samo za one koji sebe nazivaju hrišćanima. Uostalom - prema definiciji Rudolfa Štajnera - hrišćanin je i onaj čovek, koji nikad nije ni čuo za Hrista, ali je ispunjen istinom i dobrotom. I Kinezima, dakle, treba dragovoljno priznavati da imaju pravo na život i zašto im ne bi bilo dozvoljeno da se nasele i obrađuju zemlju koju je ispraznila "bela kuga"? Međutim, to ne znači da treba prihvatiti njihov duhovni život, već iz ljubavi prema njima treba pokušavati da se taj njihov duhovni život obogati i dopuni onim što je došlo u novijim vremenima i tim znanjem o samom Hristovom biću. U tom smislu treba naravno raditi i sa drugira ljudima - pa naročito i s onim, koji sebe nazivaju hrišćanima, a lažu i ne gledaju na svakog čoveka kao na svog brata.

U predavanju održanom u Berlinu 19.3.1912. godine[22] upozorava Rudolf Štajner na tu opasnost primanja kineskog duhovnog života, koji je nasledstvo iz vrlo ranih epoha - od pre više od deset hiljada godina. Ako bi on nadvladao evropsko-zapadnjačku duhovnu kulturu, onda bi ova mogla da zaboravi na svoju sopstvenu misiju i zadatak:

"Čovek, koji se sve više i više uživljuje u budućnost, moraće da sebi razjasni da na našoj Zemlji vezano duhovno dobro, spiritualno saznanje, koje je zaostalo iz starog atlantskog vremena, još postoji u mnogo većoj meri nego ono što se pojavilo pri upoznavanju stare bramanske i Zaratustrine kulture, a što će se razvezati kad kineštvo jednom bude slobodno u svojoj duhovnoj kulturi."

Ona se ne može shvatiti sa filistarskim pedantnim stilom Zapada, već udubljivanjem u staru kulturu Tao, koja je izgrađena na staroj kineskoj kulturi. Oni koji spavaju i ne žele da se upuštaju u ono što im nudi nauka o duhu biće zgranuti, kad se iz kineštva izlije spiritualno duhovno dobro i oni će ga kao interesantno studirati.

"Ali ono što tu biva slobodno, to će delovati još i na drugi način: to će delovati preko svoje moći, preko svoje razumljivosti po samoj sebi, preko svoje veličine, to će preneraziti, to će šokirati. To će se tako izliti preko onoga što je čovečanstvo u hrišćanskoj kulturi za sebe osvojilo, da će se prema onome što će tu doći kao zarđala, ukinežena kultura hteti imati ispravna perspektiva, ispravno stanovište. To će biti tako, da čovek sebi kaže: Ova spiritualnost je postojala; ona je označavala duhovnu kulturu Zemlje. Ali svako vreme ima svoju sopstvenu misiju, a evropska zapadnjačka kultura ima zadatak da iz okoline svetskog postojanja isisa ono što se iz duhovnoga može isisati tako, da se to duhovno pokaže uprkos i iza čulnoga sveta, iza onoga što oči mogu da vide i ruke da dohvate, i što se nama prikazuje kao otkrivenje iz duhovnih svetova. Mora se razumeti da postoji drukčija misija iz drugog vremena, te da mi moramo čvrsto stajati na tlu koje je hrišćanstvo utemeljilo!

"To je ono što će dati ovo drugo stanovište. Onda će se radosno primiti ono što je preživelo iz starih vremena, ali to će se prosvetliti, proživeti s onim što se iz novijeg vremena, iz poatlantske hrišćanske kulture postepeno uzdiglo u dušama. Ali oni slabi će reći; 'Mi spiritualnost uzimamo tu, gde nam se ona prinosi, jer mi želimo da imamo samo senzacionalni uvid u duhovne svetove!'. Tako će biti možda izvesnih novopečenih teozofa koji će tu reći: Istina se ne nalazi kod duboko shvaćenog Hristovog principa, nego u onome što su Kinezi sačuvali, što se ponovo pojavljuje kad oan ponovo uzdignu atlantske mudrolije koje su spuštene u najdonje slojeve duše. - A možda će se neka nova nauka o skrivenome izliti preko Evrope, a koja je prepisana iz kineskih istina i koja će onda reći: Da su ipak ovi moderni teozofi u starijoj teozofiji imali neku vrstu uzorka, a koji svoj zadatak nisu gledali u tome da izvor spiritualnog života ponesu iz hrišćanske mistike i hrišćanske ljubavi - ili da su prepisali i još da su uz to pogrešno prepisali mudrolije stare Inđije, nešto opervažene mudrolijama starog Egipta! A oni slabi, oni bi mogli isto tako radoznalo da pogledaju ka kineštvu, kao što slabi pogledaju ka onome što - kako veruju - od spiritualnosti otkriva staro, pa i novo indijstvo. Ipak neka i za Evropljane ostane s one strane sigurne vode isto tako daleko Kina, kao što je i Indija! A kad bi se ljudima ispričalo da su se u Kini izvesna otkrivenja dogodila uz pomoć snaga, koje su sad opet oslobođene, onda bi se to ljudima možda pokazalo kao verovatnije, nego da se tako nešto u Berlinu dogodilo."

Neistina bi bilo, kad bi se tvrdilo da se ovim zanemaruju stare spiritualnosti. Mora se radosno primati ono sto je sačuvano iz starijih spiritualnih vremena, a ipak čvrsto stojati na tlu onoga, što je čovečanstvu doneto u toku vremenskog razvoja.

Naukom o duhu se uz isključivanje svojih naklonosti i strasti istražuju i opisuju činjenice kakve jesu, nije tu nikad u pitanju da se vrše napadi na bilo koga lično, nego da se stvari osveste i prema njima da svako zauzme svoj slobodan stav - pa makar se i osetio napadnutim. Osnovno raspoloženje u njoj je izraženo Isusovim rečima:"ne osuđujem te ni ja; idi i od sad više ne greši'." (Jn.8.11). Međutim na nauku o duhu i one koji se njom bave itekako se napada, napada jer se njom otkriva istina. A: "Reče mu Isus: ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene." (Jn.14.6). I: "Ako su gonili mene, goniće i vas; ako su moju reč održali, držaće i vašu." (Jn. 15.20). Nauka o duhu je proizvod moderne hrišćanske inicijacije. Njena saopštenja se naravno ne smeju primati iz verovanja u neki autoritet, već ih treba proveravati svojim zdravim razumom i smislom za istinu i posmatranjem života oko sebe i u sebi. Ona objašnjava Hristov impuls na način prilagođen sadašnjem razvoju čovečanstva, te treba imati u vidu i sledeće: "I ako ko čuje moje reči i ne sačuva ih, neću mu ja suditi: jer nisam došao da sudim svetu, nego da spasem svet. Ko mene odbacuje i ne prima mojih reči, ima svoga sudiju; reč - koju sam izgovorio - ona će mu suditi u poslednji dan." (Jn. 12. 47-48).

Čovečanstvo se nalazi danas u stanju razilaženja snaga mišljenja, osećanja i htenja - kako je to na početku ove tačke izneto, a zbog toga su izneta i razna nastrojenja ljudi koji žive na Istoku, u Sredini i na Zapadu. Zbog tih različitih nastrojenja nastaju i određeni sukobi. Rudolf Štajner mnogo puta govori i o pravom okultnom ratu i ratovima, koji se vode i koji su strašniji od onog oružanog sukoba za vreme Prvog svetskog rata. Ovde ćemo navesti njegove reči iz predavanja održanog 30.10.1920. godine u Dornahu /14/:

"A iako je to možda samo jedan simbol, pojedinim ljudima ipak stoji pred dušom: ovo dekadentno čvrsto držanje za otkrivenja na Istoku, ništavnost Sredine i samo još u privredne odnose udenuta umnost Zapada. I oni govore kao o nekoj budućoj perspektivi - kao da Sredina nikako i ne postoji - o velikoj borbi između Japana i Amerike koja je u izgledu. To i znači nešto izvanredno duboko. A ako ono što je realno kao dekadentno na Istoku, što još nije rođeno na Zapadu, ako to udari jedno na drugo uz ignorisanje Sredine, onda takoreći to osećanje o ja, koje je upravo u Sredini došlo do izražaja, ono tone u onaj haos, koji nastaje zdruzgavanjem sa Istoka i sa Zapada. Mišljenje o ja je iščezlo sa srednjeevropsko-idealističkom filozofijom. Ono od sredine XIX veka više ne postoji."

Ili - kako je Rudolf Štajner u istom ciklusu 24.10.1920. opisao - srednjeevropska civilizacija je posrnula u privid koji se nalazi u vrtlogu mudrosti sa Istoka i sile sa Zapada. Sam dominantni privredni život može delovati samo razarajući. Tome se treba suprotstaviti sasvim slobodnim duhovnim životom.

O tim okultnim ratovima je teško govoriti, a ponešto se može naslutiti iz ovde iznetih činjenica. Suviše bi se daleko otišlo, kad bi se ova tema razrađivala. Ali da to postoji, simptomatički dokazuje ono bombardovanje kineske ambasade u Beogradu noću između 7. i 8. maja 1999. godine. U Sredini se sudarila sila Zapada i mudrost Istoka. Nekoliko članova posade američkog aviona došlo je sa Zapada i ubilo prema prvim vestima četiri, a prema docnijim tri osobe došle sa Istoka. To je prva kineska krv prolivena u ratu koji se vodio u Sredini. Ovo je samo podstrek za razmišljanje, jer u toj stvari omaška ne dolazi u obzir.

Spoljašnji simptom za okultnl rat koji se vodi jesu i sadašnji događaji u Avganistanu, gde Zapad u njemu i susednim islamskim zemljama osniva svoju vojnu i političku bazu u centru Azije, na Istoku. Tome je prethodila i propaganda od pre mnogo godina, a koja se i ovde mogla čuti čak i iz usta "najeminentnijih zastupnika" pravoslavlja, da su jevrejstvo, sve moguće verske zajednice hrišćana i Islam jedno te isto, jer svi veruju u jednoga Boga, a druge su religije mnogobožačke. Tu ne samo da se rep naziva nogom, nego i uši i ko zna šta još, pa se onda to sve zbraja i pas ima nogu koliko i stonoga. Naravno da takvo zaluđivanje može da dolazi samo od onoga, ko ne zna ni za Svetoga Duha ni za Hrista. To je naravno politika da "EURO-AMERIKA" stekne kao saveznika i pod svoju komandu stavi i "ISLAMISTAN", a da bi se lakše borila protiv "HINDULANDA", "CONFUCIANIJE" i "EURO-ASIJE" - kako je to dao "The Economist", Hantington i drugi.

U svakom slučaju takav okultni rat postoji i vodi se sa strahovitom snagom i mudrošću, a uz upotrebu i privida - prema Geteovoj bajci "O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani". Sredina je već u velikoj meri zdruzgana. Međutim, ako se u toj Sredini ne nađe makar i najmanje mesto, za koje bi se svi okultni pravci složili da se u njemu ostvari tročlano društveno uređenje prema preporuci Rudolfa Štajnera, onda će u celom svetu dolaziti do sve većeg i većeg haosa i do sve većih užasa.

Zapadni naopaki okultisti okupljeni u raznim ložama idu na to da deluju na ritmički sistem, na osećanja. Srednji naopaki okultisti, kao na primer jezuiti, idu na to da deluju na sistem izmene materija, na volju. Istočni naopaki okultisti idu na to da prodru ne u natčulni, već u potčulni svet. Dakle sve u suprotnom pravcu od onog što je gore rečeno kao ispravno teženje: da se iz izmene materija uzdigne u ritmičko, iz ritmičkog u sistem glave, a iz tog nervno-čulnog da se prodre u duhovni, natčulni svet. Pojedine vođe se naravno ne zaustavljaju na tome da se spuste samo za po jedan stepen niže, već se na razne načine spuštaju u potčulno i spajaju sa duhovnim bićima koja su protivna Hristu i njegovim impulsima. Na taj način se ne ide putem individualisanja, već ka utapanju u razne vrste grupnih duša, o čemu je ovde već bilo nešto pomenuto. Stoga se u takvim organizacijama, kao na primer u jezuitizmu preko volje ili raznim sektama sa akcentima na Starom zavetu i raznim ložama preko predstava, naročito bori da se potpuno izgubi razumevanje o Hristu, od koga smo mi dobili svoje ja kao njegov delić, a koje pod njegovim impulsom treba da se potpuno individuališe i bude slobodno.

U svim takvim organizacijama ima i sasvim dobronamernih ljudi i koji su daleko od toga da se svesno bore protiv Hrista i njegovih impulsa. Ako oni makar i prećutno ne prihvate i ne nastoje da se u Sredini ili bar u jednom njenom deliću, recimo u ovoj maloj Jugoslaviji, gde je od zapadne ruke pala istočna krv, da se bar ovde razbije država na duhovnu oblast koja će raditi po načelu slobode, na političko-pravnu koja će raditi po načelu jednakosti i na privrednu koja će raditi po načelu bratstva, s tim da sve tri na ravnopravnoj bazi koordiniraju, - ako ti razni okultni krugovi na to ne prlstanu, i to ne sprovedu - onda teško i njima i čovečanstvu! Ako pristanu, stvoriće se jedna tampon zona i duhovna i političko-pravna i privredna, a koja će jedino moći da ublaži one okultne udarce koji se sve više pripremaju sa svih strana. Za takve okultne udarce ne postoje bunkeri, u kojima bi se vođe mogle sakriti, a takvi udarci prelaze čak i granice rođenja i smrti.

Ovde je rečeno, a svaki pojedinac ima slobođu da bira šta će na svojem položaju u društvu da radi ili ne radi.

7. Nešto za shvatanje o Hristu

Čisto intelektualistički ne može se doći ni do kakvog pojma o Hristu, ali se može doći do shvatanja duhovnoga - kako je to ranije izlagano. Ne može se čak ni istorijski - strogo istorijski - dokazati da je postojao neki Isus iz Nazareta, jer su svi spisi o njemu tek docnije nastali, a i od njih su sačuvani tek mnogo kasnije napravljeni prepisi, u kojima svakako ima i grešaka. Grešaka svakako ima i u njihovom tumačenju pri prevođenju, pa makar prevodioci bili i najučeniji i najsavesniji. Sem toga, gnostički spisi koji su iz starih misterijskih znanja i gledanja govorili o Hristu - čak i pre njegovog ulaska u jedno ljudsko telo - sistematski su uništavani i više ih nema. Takođe i apokrifni spisi koji su izgleda delimično sačuvani u Vatikanskoj biblioteci, ali nisu pristupačni za javnost, pa se ne može znati da li u njima postoji neki zapis iz vremena dok je Isus Hristos boravio u čovečijem telu na Zemlji.

Međutim, dokaz - ali ne pedantno istorijski - jeste preobražaj koji je u čovečanstvu nastao sa početkom našeg današnjeg računanja vremena, a i sve ono što se u međuvremenu dogodilo. Smatrati da je to "neko" ili "neka organizacija" izmislila bilo bi i suviše neverovatno s obzirom na trajnost i zamašnost onoga što se Hristovim impulsom dogodilo i događa. S toga se čitavoj toj stvari ne može pristupati čisto intelektualistički i sa pedantnim istorijskim istraživanjem - koje ionako dovodi do bezbroj pogrešnih zaključaka i konfuzija čak i o mnogo, mnogo jednostavnijim događajima i čiji "dokazi" gotovo nikad nisu stvarni naučni dokazi, već pretpostavke izvučene neki put iz neobaveštenosti, neki put iz pristrasnih, a neki put i iz sasvim zlonamernih lažnih prikazivanja i "istorijskih" opisivanja. Istoričar će na primer možda tačno zapisati da je na bojnom polju pobedila ova i potučena ona strana, ali neće znati da je potučena strana izgubila bitku, jer je njenom vojskovođi neko naročito podmetnuo lažne podatke o neprijateljskom rasporedu i snazi - a to je ipak bitno. A da i ne govorimo o tome da se oni ne smeju ni upuštati u tako nešto kao "Nebom sveci staše vojevati i različne prilike metati" - što je jedan umetnik doživeo. Takođe ni u borbu bogova, koja je u Ilijadi opisana, a koja predstavlja pravu realnost iz vremena kad je čovečanstvo prelazilo iz egipatsko-haldejske epohe u grčko-rimsku, od razvoja duše osećaja na razvoj duše razuma. Kad se ima ključ za takva razumevanja, onda su to očigledniji dokazi od nekog - možda i naročito netačno napisanog - spisa.

Prema tome, za istraživanje o Hristu i onim impulsima koje je on donosio čovečanstvu i pre i posle boravka u jednom čovečijem telu, mora se čovek obratiti inicijacijskoj mudrosti. S jedne strane onoj koja nam je sačuvana u Svetom Pismu i drugim svetim spisima, a s druge strane i novoj inicijaciji, kojom se te stvari mogu proveravati i objašnjavati na način prilagođen sadašnjem stanju čovekove svesti. A svaki čovek koji ima zdrav razum i osećaj za istinu može na osnovu iskustva da to proverava i da prvo kaže samo "Možda je to tako", a kad više takvih saopštenja poveže u celinu, da kaže "To samo tako može biti". Iz ovog drugog stava biće izneta dalja izlaganja. Ne iz nekog verovanja u autoritet Rudolfa Štajnera, nego iz snage istine koja se pokazuje u čovekovoj unutrašnjosti, u čovekovom ja, a to je u smislu takođe i sledećih njegovih reči:

"Duha sfera jeste duše zavičaj

I čovek dospeva tamo

Ako ide putem istinskog mišljenja

Ako bira srca snagu ljubavi

Kao snažnog vođu sebi

I ako otvara urtutrašnje čulo duše

Onome pismu, koje svuda

U svetskom bitisanju sebe otkriva

Pismu koje uvek naći može

Kao objavu duha

U svemu, što živi i živeći deluje

U svim stvarima takođe,

Koje beživotno se u prostoru šire,

U svemu, što se dešava

U nastajanja struji vremena."

U predavanju održanorn u Berlinu 26.12.1909. godine[23] kaže Rudolf Štajner da se evanđelja moraju doslovno razumeti, jer se u takvom razumevanju nalazi osnov istinske mudrosti. (Naravno da se mora obratiti pažnja na već pomenute moguće greške u prevodima.) U prastarim vremenima čovekovo ja još nije obrazovano, postojale su grupne duše kojima je pripadao izvesan broj ljudi. U vreme Hristovog silaska grupne duše su se povlačile i svaki čovek je bio upućen da u sebi razvije individualnu dušu, pravo jastvo. To je jedan od Hristovih impulsa, a danas se čovek upućuje na to da se seti svojih ranijih utelovljenja, a to većina još ne može. Ljudi će to moći tek kasnije, u eposi koja dolazi sredinom četvrte hiljade godina, ali:

"Da li će se oni ispravno sećati, to zavisi od toga, kako su oni danas u svojoj duši primili impulse za to, - da li su se učinili sposobnim da se na ispravaa način sećaju! U budućnosti će se na ispravan način sećati na svoje sadašnje postojanje samo oni, koji su primili Hristov impuls, taj izvor istinskog jastva. No kod onih koji ovaj izvor istinskog jastva ne prime, kod njih će se umesto toga obrazovati nove grupne duše. Ta pogledajte na tu spoljašnju stvarnost, kako danas ljudi upravo navaljuju na grupnu duševnost, mada oni to ne bi morali, već bi mogli da nađu izvore istine, koji im izviru u sopstvenoj duši. Posmatrajte kako svako želi da radi samo tako, kako to "svi" rade. Ljudi ne tragaju za onim što oni sami u svojoj duši mogu naći, nego ih gledamo kako teže za tim, što oni svode u kategorije, u grupe, te kako su najradosniji kada oni mogu da imaju ne samostalne istine, već ono što je jednako drugima. Da, čak se i mrzi individualnost, tako da se u ovoj mržnji protiv individualnoga veruje, da se kuje najjače oružje protiv takve mudrosti, kao što je antropozofska...

"Preko antropozofske mudrosti postajemo mi individualnost. Ako mi ovu antropozofsku mudrost primamo na ispravan individualan način, na koji je ona prožeta Hristovim impulsom, tada se u našu dušu polaže to što nam omogućava, da se u šestom razdoblju setimo na jastvo, koje svaki za sebe ima, koje je u sebi zatvoreno. Nasuprot tome će sećanje onih, koji danas traže veštačke grupne duše, biti takvo da će ponovo postojati grupna duševnost. Sećaće se ljudi u šestom razdoblju na svoju sadašnju inkarnaciju; ali tad će im biti jasno: "Ti si se tada u svojem mnenju pridružio mnenju drugih!" A to će biti užasan okov za čoveka, koji se mora osećati umetnutim u neku grupnu duševnost.

"Grupna duševnost preti onima, koji u naše vreme ne budu mogli da prime Hristov impuls!"

Hristov impuls se u sebi može doživeti preko razumevanja za njega.

Da bismo se približili razumevanju Hristovog bića, navešćemo ovde neke pojmove o Svetom Trojatvu ili Svetoj Trojici, a prema predavanju Rudolfa Štajnera održanom u Dornahu 4.6.1924. godine.[24] Čovekovo ja se u životu na Zemlji služi svojim fizičkim telom, koje je slično sa mineralnim carstvom; zatim eterskim ili životnim telom, telom oblikujućih snaga koje ima i biljno carstvo; zatim astralnim ili duševnim telom koje imaju i životinje. Čovekovo ja nije nijedno od ovih tela. Svetski eter se može opažati u plavetilu neba, a svetska astralnost u zvezdama koje su izraz ljubavi (otud naziv "astralno"), ali se ja ne otkriva u ovim okruženjima - fizičkom, eterskom i astralnom, jer je ono stalno ponavljanje ranijih zemaljskih života, a postoji i u životu između smrti i novog rođenja. U tom životu fizičko i etersko nemaju značaja za ja, nego samo još astralno. Čovek tu živi sa bićima viših hijerarhija, sa kojima tad obrazuje svoju karmu. Ako se posmatra ja čovekovo u dva zemaljska života koja dolaze jedan za drugim, onda se ne može ostati u istom prostoru, ne u istom svemiru koji upućuje na istovremenost, na prostornost. Izlazi se iz prostora i dolazi u čisto vremenski tok, kad se posmatra ja u ponavljanim zemaljskim životima.

Na Zemlji se vreme doživljuje samo preko prostora, preko položaja stvari u prostoru (Sunca, kazaljki na satu i drugog). Da bi se stvarno ušlo u vreme mora se izići iz prostora, a to znači umreti.

Postoje narodi i grupe ljudi koji gledaju samo na to duhovno ovog prostorno-kosmičkog sveta i oni ne mogu imati misli o ponavljanim zemaljskim životima. Te misli mogu imati samo oni, koji mogu vreme predstaviti u njegovoj čistoti, u njegovoj bezprostornosti.

U okruženju Zemlje mi imamo tročlani kosmos, koji se sastoji iz fizičkog - koje pripada samo Zemlji, eterskog i astralnog. Kad se to tročlanstvo u njegovoj veličanstvenosti osećalo, a i sa starom instinktivnom vidovitošću gledalo dolazilo se do onog božanskog što provejava i protkiva prostor. A Božić je ustanovljen tako, što se gledalo na Božićne misterije i kako se dete rađa u tom prostoru. A tu se videla i veza sa bićem svoga ja i govorilo se: Ex deo nascimur - Iz Boga se rađamo.

Dete koje gledamo jeste spoljašnji ovoj onoga što se rodilo u prostoru, a rođeno je iz vremena. A:

"Onda kad pogledamo na Sunce, mi morarno u Sunčevom sjaju gledati vreme skriveno za to prostorno. U unutrašnjosti Sunca jeste vreme. A iz ovog vremena koje tka u unutrašnjosti Sunca jeste Hristos došao u prostor na Zemlju."

U Suncu ne postoji prostor, ono i sam prostor izračuje iz sebe, a ne samo svetlost. Hristos je iz toga vanprostornog došao ljudima, koji su tada vreme potpuno izgubili i potpuno postali prostorna bića, bića prostora.

Hristos je tad ljudima ponovo doneo to vremensko. Ako se čovek i srcem i dušom i duhom poveže sa Hristom, onda se ponovo dobija struja vremena od večnosti do večnosti. Ljudi su u vreme Misterije na Golgoti bili tako jako postali bića prostora, a Hristos im je tad ponovo doneo vreme. Ako ljudi ne žele da prilikom izlaženja iz prostora kad umru takođe odumru i sa svojom dušom, oni onda moraju da umru u Hristu.

"Ali od vremena Misterije na Golgoti mi ne možemo misliti na granice zemaljskog života, na umiranje, sam ako ne bismo hteli da okajavamo gubitak vremena sa gubitkom Hrista, sem ako ne bismo hteli da budemo učarani u prostoru i da kao avet u prostoru ostanemo. Tada mi moramo u Hristu umirati. Tada se mi moramo prožeti sa Misterijom na Golgoti. Tada mi tu moramo uz ono Ex deo nascimur naći ovo In Christo morimur - U Hristu umiremo. Tada mi uz misao o Božiću moramo prineti misao o Uskrsu."

Kao što na Zemlji imamo fizičko, etersko i astralno, tako u kosmosu imamo kao najniže etersko, pa astralno i duhovno samstvo, koje nije neko jedinstvo već skup svih viših hijerarhija. Zemlja u fizičkom ima nešto podkosmičko, a kosmos u duhovnom samstvu nešto nadzemaljsko. Ako se gleda na Zemlju i kosmos oko nje, to je onda Otac, koji ovaj svet skrozira životom. Bog Otac je Bog prostora. Hristos je sišao sa Sunca, iz vremena koje je doneo ljudima. Ako čovek primi Hrista, prima i vreme i ne propada sa prostorom. On onda nalazi prelaz iz jednog trojstva - fizičko, etersko, astralno - u drugo: etersko, astralno, duhovno samstvo.

Kad su oni kojima je Hristos to navestio bili dovoljno dugo prožeti tom mišlju, onda su oni to osetili u vatrenim jezicima Duhova. Umiranje preko odbacivanja onog fizičkoga Zemlje osećali su da to nije smrt, već da se namesto tog fizičkoga Zemlje rađa duhovno samstvo univerzuma: Per spiritum sanctum reviviscimus - Preko Duha Svetoga ponovo oživljujemo (vaskrsavamo).

"Ako se razume onaj odnos fizičkoga prema onom duševnome čoveka i prema onom nadfizičkome, koje u sebi uključuje slobodu, a u kojima zemaljski čovek učestvuje na Zemlji, tada se razume i slobodan čovek na toj Zemlji u uzajamnoj vezi praznika Božića, Uskrsa i Duhova."

Kao dopunu ovih izlaganja navešćemo ovde nešto iz predavanja koje je Rudolf Štajner održao u Dornahu 30.7.1922. godine.[25] Da je čovek stalno osećao Hrista u sebi, onda bi sve što čini, činio uz gašenje svoje ja-svesti da bi bio dobar, ali to tada ne bi bilo njegovo delovanje nego Hristovo kroz njega. Stoga je da bi čovek mogao biti slobodan, iščezao i Hristos pred njegovim neposrednim gledanjem - čak i na način kako su ga apostoli gledali posle vaskrsenja, povukao se. To se označava kao njegovo Vaznesenje na nebo. Ali on je tada poslao ljudima Svetoga Duha, duha koji se nije mogao gledati.

"Onda kad je Hristos Svetoga Duha poslao čovečanstvu, on ga je osposobio za to, da se iz samog intelektualnog uzvine do pojimanja duhovnoga. Stoga se ne sme reći da čovek ne može svojim duhom da pojmi ono duhovno natčulno; samo i jedino time bi čovek mogao opravdavati to nepojimanje natčulnoga, što bi ignorisao Svetoga Duha, što bi govorio samo o Bogu Ocu i Bogu Hristu.

A u evanđeljima se takođe ukazuje i na prisustvo Svetoga Duha još prilikom Isusovog krštenja na Jordanu, kad je u njega ušao Hristov duh. Iz ovih kratkih izlaganja se još bolje može sagledati kakav je to užasni greh, kad je 869. i 1054. godine doneta dogma da je Sveti Duh nastao i iz vremena odnosno "i Sina", a on se nalazi u duhovnom svetu koji je izvan i vremena i prostora. Međutim, to je žaoka koja je u zapadnim hrišćanskim crkvama ostala kao impuls iz Gondišapura, koji je još uvek vrlo jak u Rimu. Naravno, ta žaoka na drugi način postoji i u telima i drugih hrišćana - ne sme se smatrati da su oni bez nje.

Rudolf Štajner na više mesta o tome govori, a ovde će se dati kratak prikaz prema predavanju koje je održao u Cirihu 16.10.1918. godine.[26] Grčko-rimska kulturna epoha, u kojoj su ljudi razvijali svoju dušu razuma počela je 747. godine pre i završila se 1413. godine posle početka našeg računanja vremena. Njena sredina je 333. godina i od tada je ova epoha u opadanju. Pre te sredine dogodila se Misterija na Golgoti, a isto toliko godina posle nje, dakle u 666 godini, izvesne duhovne moći su htele na poseban način da zahvate čovečanstvo, da ono u razvoju ne ide prema namerama dobrih božanskih bića, koja su ga od početka vodila. Ona su htela da već u 666. godini dadu čovečanstvu nešto, zašta ono još nije bilo zrelo, a trebalo je da dođe tek u sredini naše sadašnje, pete epohe, dakle u 2493. godini. Ta neprijateljska bića su pomoću ahrimaničko-luciferičkih snaga htela da u čoveka još tada ubrizgaju svesno shvatanje svoje ličnosti:

"Time su ona htela da čoveku dadu dušu svesti, ali bi mu ona time usadila jednu prirodu koja bi mu učinila nemogućim, da nađe dalji put ka duhu samom, ka duhu života i ka čoveku-duhu. Njegov budući put bi bio presečen i ljudi bi bili upotrebljeni za sasvim druge puteve razvoja."

Zbog Misterije na Golgoti istorija se nije na taj način odvijala, ali su ipak od toga ostali tragovi i do danas.

Kad ie Justinijan I (car Istočnog rimskog carstva od 527-565) kao neprijatelj visoke grčke mudrosti 529. godine zatvorio atinsku filozofsku školu, njeni učenjaci su prebegli u Persiju, gde su već u V veku prebegli isto takvi grčki mudraci iz Edese u današnjoj Siriji, kad ih je isterao Leo Isaurikus. S njihovim učenjem su se zatim u persijskoj akademiji u Gondišapuru iskupili najuceniji ljudi oko 666. godine i od njih je trebalo da potekne taj strahoviti impuls.

Svet je od toga spasen Misterijom na Golgoti, te je taj impuls unapred otupljen, a zatim je na njegovo mesto došao Islam, fantastičan i jadan Islam na mesto tog što je bilo izvanredno veliko u Gondišapuru. Međutim, čovečanstvo je odatle ipak primilo takav impuls, da je to delovalo i u fizičku telesnost i prouzrokovalo onu bolest, koja se pokazuje tako što vodi čoveka do poricanja Boga Oca. - To je ona žaoka ili trn, o kojoj proročki govori i Pavle (2.Kor.l2.7 i Rim.7.14-25). Usled nje može čovek u modernoj civilizaciji da bude potpun ateist, ali i svi mi u sebi nosimo tu bolest poricanja Boga. Usled te bolesti duša biva više povezana sa telom nego što bi to po njenoj prirodi trebalo da bude. Ona time više učestvuje u sudbinama tela, takođe i sve više i u sudbinama rođenja i nasledstva i smrti.

"Ništa manje već tada - što izvesna tajna društva u više diletantskom obliku opet i u našem vremenu žele - ništa manje nisu ovi mudraci iz Gondišapura želeli, nego da čoveka za ovu Zemlju vrlo velikim učine, vrlo mudrim da učine, ali da se ubrizgavanjem ove mudrosti učini da njegova duša učestvuje u smrti; tako da on ne bi imao naklonosti, da posle prolaska kroz dveri smrti, učestvuje u duhovnom životu i narednim inkarnacijama. Oni su hteli da mu upravo preseku dalji razvoj. Oni su hteli da ga dobiju za sebe za sasvim drugi svet, da ga konzervišu ovim zemaljskim životom, da bi ga odvratili od onog zbog čega je čovek na Zemlji, što on tek treba da nauči u laganom, postepenom razvoju, a čime će on doći do duha samog, duha života i čoveka-duha.

"Bilo bi učinjeno dakle da ljudske duše buđu više sledbenici Zemlje, nego što im je bilo predodređeno. Smrt, koja je predodređena samo za telo, postala bi na neki način i sudbina duše. Protiv ovoga se radilo pomoću Misterije na Golgoti. Tako da je čovek postao srodan smrti, ali je Misterijom na Golgoti sačuvan od te srodnosti smrti. Ako je s jedne strane izvesna struja u svetskom razvoju uticala da duša bude jače srodna sa čovečijim telom nego što je to čoveku bilo propisano, onda je s druge strane Hristos radi održavanja ravnoteže to telo sa duhom povezao jače nego što je to opet bilo predodređeno. Tako da je preko Misterije na Golgoti ljudska duša više približena duhu nego što joj je to bilo predođređeno."

Naizmenični odnos Ahrimana i Lucifera mora se uporediti sa ovim odnosom telo i duša prema duša i duh.

"Katolička crkva, koja vrlo snažno stoji pod ostacima impulsa akademije iz Gondišapura, ona je 869. na opštem ekumenskom saboru u Konstantinopolju dogmatski odredila, da se ne sme verovati u duh ... pošto ona pak nije želela da svakome razjasni Misteriju na Golgoti, nego je htela da raširi tamu preko Misterije na Golgoti. Katolička crkva je 869. ukinula duh."

Ta snaga koja čoveka duševno čini sličnim smrti, to je neka vrsta bolesti, bolest poricanja i Boga, a svi mi u civilizovanom čovečanstvu nosimo u svojem telu podlogu za nju.

"A, da se razumemo, mi tek onda ne poričemo Boga, ako ga preko Hrista ponovo nađemo. Kao što naše telo u sebi ima jednu snagu oboljevanja, koja ide na to da se poriče Bog, tako - kad u sebi imamo Hristovu snagu, kako sam je češće prikazao kao posledicu Misterije na Golgoti - tako imamo u sebi i jednu ozdravlju juću, lekovitu snagu. Hristos je dakle za sve nas u najistinskijem smislu reči Spasitelj, Lekar za onu bolest, koja čoveka može učiniti poricateljem Boga."

Čovek pri težnji da sazna samoga sebe može da oseti nemoć, koja je u svari zdrava, jer ukazuje na bolest.

"A kada se ta bolest oseti, oseća se da bi duša preko tela kakvo je ono upravo danas bila osuđena da sa njim umre. A, ako se ova nemoć dovoljno jako oseti, tada dolazi preokret. Tad dolazi drugi doživljaj, koji nam kaže: Ali, ako se mi ne predamo onome što je moguće postići samo preko naših telesnih snaga, možemo mi - ako se predamo onome što nam daje duh - možemo mi ovu duševnu smrt nadvladati. Mi možemo imati mogućnosti da ponovo nađemo svoju dušu i da je privežemo za duh."

S jedne strane imamo nemoć preko telesnoga, a s druge Vaskrsenje preko duhovnoga.

"... jer doživljavanje Hrista se ne sastoji iz doživljavanja Boga u duši čovečijoj nego iz ova dva: iz doživljavanja smrti u duši preko tela i ponovnog vaskrsavanja duše preko duha."

Prilikom krštavanja na Jordanu sišao je Hristov duh sa Sunca u telo Isusovo, a Misterija na Golgoti nam ukazuje kako je njegovo biće postalo duh Zemlje, kako se sa njom spojilo, da bi čovečanstvo spaslo od toga da ostane začarano u prostoru, da ga prigrli u sebe i prenese u drugi vid postojanja onda, kad i sama Zemlja kao nebesko telo ne bude više postojala. Na to ukazuju - mada vrlo lapidarno - i ove reči, koje su jedanaestorici rečene posle Vaskrsenja:

"Tada priđe Isus i reče im: meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta." (Mt.28.18-20)

Ove reči takođe treba doslovno shvatiti.

O povezanosti Hrista sa razvojem čovečanstva i njegovim impulsima i pre i posle Misterije na Golgoti može se vrlo mnogo govoriti, a "napisane knjige ne bi stale ni u sami svet" (Jn.21.25). No pošto je tema ovih izlaganja nauka, završićemo ova izlaganja navodom iz predavanja koje je Rudolf Štajner održao u Doraahu 13.10.1918. godine.[27] Nadovezujući se na impuls iz Gondišapura i na romanizam koji je zasnovan na kultovima i retorici, koji potiču još iz vremena cara Avgusta (rođen 63, a car od 31. pre, umro 14. posle n.e.) i koji su najviše izraženi u jezuitizmu s jedne strane, a:

"Ona druga strana je ono što se samo zaklinje u kao cepanica neotesanu nauku o prirodi koja ne želi da se produhovi, a koja nauci o prirodi hoće da pusti da važi samo ukoliko ona biva tehnika, koja želi da otkloni sve ono što se o duhovnom svetu može naći preko moćnih, velikih prirodnih pojava. Ja sam jednom kazao, istinski ne iz retorike nego iz onoga što dolazi iz dubljeg saznavanja duše: Pre nego što naša fizika, naša mehanika, čitava naša spoljašnja nauka ne bude prohristovljena, nije ona postigla svoj cilj. - Ne samo da istorija treba da govori o Misteriji na Golgoti, već treba da se zna, da se od Misterije na Golgoti i prirodne pojave moraju tako posmatrati da se zna: Hristos jeste na Zemlji, dok on ranije na Zemlji nije bio. Neće za atomima i njihovim zakonima tragati stvarna hrišćanska nauka, ne prema održanju materije i energije, nego ka otkrivanju Hrista u svim prirodnim pojavama, koje time same predstavljaju za čoveka sakramentalizam.

"Ako se priroda tako posraatra, onda iz ovog posmatranja proizilazi i posmatranje moralnih, socijalnih, političkih, religioznih osnovnih stavova ljudskog života, koji su ovom životu zbilja dorasli. Ako mi iz prirode sisamo božanstvenost, ako iz saznavanja prirode posisamo snagu Hrista, onda unosimo mi u to što čovečanstvu kao zakone propisujemo, u to što mi čovečanstvo - bilo u staranju o siromašima, bilo pak u bilo kojoj oblasti da želimo da dokažemo neku spoljašnju socijalnu službu - onda mi u sve svoje delovanje unosimo takođe i Hristologiju. Ali ako mi ne možemo prirodu oko sebe da sagledamo kao prožetu Hristom, ako mi ne možemo u onom što se nalazi u ljudskim činima - čak i kad su one proverene čini ljudi - da Hrista u njegovoj delatnosti otkrijemo, onda mi takođe nismo u stanju da u svoj socijalni, svoj moralni, politički život uronimo s onim, što ovo vreme stvarno zahteva. Onda bismo mi ostali s jedne strane da stojimo pri kao cepanica neotesanoj nauci o prirodi, koja nije ništa drugo nego poricanje natčulnoga, ili bismo ostali da stojimo pri pukoj retorici, koja je zaostavština romanizma, avet romanizma."

Retoriku nalazimo s jedne strane u rimskom propovedništvu u jezuitizmu, a s druge strane u vilsonijanizmu.

"Kao što invalidskim postalo duševno raspoloženje čovečanstva danas s jedne strane teži Rimu, tako s druge strane današnja duša, koja sebe ne razume i koju je nagrizlo prirodno-naučno kao neotesana cepanica shvatanje sveta, teži ona ka tome, što danas provejava kroz svet kao puka retorika, a što je neprijateljsko svemu onome što je u vezi sa istinskim, blagoslovenim napretkom čovečanstva.

"To se ne može izražavati sa nekoliko buržoaskih, nekoliko filistarskih misli. Oao što iz ovog pravca preti našem vremenu, što se mora gledati trezveno kad se uočavaju dnevni događaji, to se opet s druge strane mora upoznati u njegovom čitavom značenju. Ne sme preko svih ljudi da dođe stanje spavanja, da se svet povilsoni. Ako mogu vilsonijanci u Americi, ako mogu u Evropi, ako mogu tu ili tamo da žive, mora takođe biti još ljudi koji znaju da postoji duboka srodnost između jezuitizma s jedne strane i vilsonizma s druge strane. Mora biti takvih ljudi. Ti ljudi svakako moraju da izrastu iznad filistarstva sadašnjice, ne smeju svoj sud da obrazuju prema onome što dan ili godine donose, nego moraju biti u mogućnosti da obrazuju svoj sud prema onome što stoleća skrivaju i što nam stoleća otkrivaju, ako smo mi stvarno i istinski s najunutrašnjijom, aktivnom snagom duše u stanju da pogledamo ka onome uzvišenju, na kojem je stajao krst na Golgoti, a koji je simbol za sve ono što je kao otkrivenje prastarih tajni uliveno u čovečanstvo, ali što će sve mlađe i mlađe biti i stalno će nova i nova otkrivenja ljudima donositi, ako se ljudi ne opiru ovim otkrivenjima, bilo time što dopuste da ih uljuljkuje Rim, bilo time što dopuste da ih uljuljkuje ona zaslepljujuća retorika, prema kojoj su oni danas tako naklonjeni."

NAPOMENE

Ovde citirani brojevi uz navođenje GA dati su prema katalogu "Rudolf Steiner Verlag", Dornach, Schweiz.

Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu,

uči istinu, ljubi istinu, govori istinu, čuvaj istinu,

brani istinu sve do smrti. Jer istina tebe čini slobodnim

od greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite

smrti.

JAN HUS

(rođen oko 1371, spaljen u Konstanci 1415)

---

[1] Muhamed oko 570-632, osnivač Islama

[2] Charles-Martel 689-741

[3] Charles le Grand 742-814

[4] Harun al Rašid 766-809

[5] James I, 1566-1625, kralj Škotske od 1567, a Velike Britanije od 1603

[6] Francisco Suarez 1548-1617

[7] Woodrow Wilson 1856-1924, od 1913-1921 predsednik SAD

[8] Dr.Dimitrije Dimo Vujović: Francuski masoni i jugoslovensko pitanje 1914-1918, Beograd 1994

[9] Hose Maria Escriva de Balaguer Y Abhas 1902-1975, osnovao Opus dei 1928

[10] "Delo boga" ili "Delo bogu", sada sedište u Nju Jorku

[11] GA 197 Gegensätze in der Menschheitsentwickelung. West und Ost

[12] Friedrich von Hardenberg - Novalis 1772-1801

[13] Bela knjiga - Priprema pridruženih zemalja centralne i istočne Evrope za integraciju u unutrašnje tržište unije, 1995 Evropska komisija, Brisel - Institut ekonomskih nauka, Beograd 2001

[14] GA 200 Die neue Geistigkeit und das Christus-Erlebnis des zwanzigsten Jahrhundert

[15] Rene Descartes - Cartesius 1596-1650

[16] GA 332a Soziale Zukunft

[17] GA 230 Der mensch als Zusanmtenklang des schaffenden, bildenden und gestaltenden Weltenwortes

[18] GA 221 Erdemvissen und Eimmelserkenntnis

[19] Dejvid Maršal: New age izazov hrišćanstvu, Preporod, Beograd 1996

[20] Preneo Der Europäer, Nov. 2001. Na engleskom je "U" napisano po starom latinskom. "V", a na latinskom "HAEC TABULA MUNDI VIX SERIA EST" dato je kao drugi naslov i sa "U" i sa "V". Čudni neki Latini!

[21] GA 198 Heilfaktoren fiir den sozialen Organisrnus

[22] GA 133 Der irdische und der kosmische Mensch

[23] GA LI7 Die tieferen Geheimnisse des Menschheitswerdens im Lichte der Evangelien - Weihaachtsstimmung

[24] GA 236 Esoterische Betrachtungen karmischer Zusammenhange - Band II

[25] GA 214 Das Geheimnis der Trinitet. Der Mensch und sein Verhältnis zur Geistwelt im Wandel der Zeiten

[26] GA 182 Der Tod als Lebenswandlung - Wie finde ich den Christus?

[27] GA 184 Die Polaritat von Dauer und Entwickelung im Menschenleben. Die kosmische Vorgeschichte der Menschheit

VOJISLAV Đ. JANKOVIĆ: