Peter de Rosa piše a ja dodajem

VOJISLAV  JANKOVIĆ

PETER  DE  ROSA  PIŠE,

A  JA  DODAJEM

BEOGRAD

2007

PREDGOVOR

Nikakva moć i nikakvo vreme ne čini da propadne to,

Što se u ovom vremenu izvojuje

I sazri kao plodovi za večnost.

Rudolf Štajner

Peter de Rosa je svakako ostao sasvim nedovoljno poznat javnosti. Ja sam za njega saznao tek avgusta 2000, kad sam od svog prijatelja Gorana Simića dobio na nemački prevedenu njegovu knjigu "Vicars of Christ" ("Zastupnici Hrista"), Copyright 1988 by Peter de Rosa, Published by Banntam Press. Nemački prevod je dat pod naslovom "Gottes erste Diener - Die dunkle Seite des Papstums" ("Božije prve sluge - Mračna strana papstva"). Copyright 1989 bei Droemersche Verlagaanstalt Th.Knaur Nachf. GmbH, Munchen.

O samom piscu na koricama stoji da je svršio teologiju u Rimu, da je 1970. napustio sveštenički poziv i da sa ženom i dvoje dece živi u Irskoj.

Knjiga ima skoro 560 strana. Ja ću se truditi da iz nje izvadim ono što mi se čini najsuštinskijim. Pri tom ću neke rečenice sažimati trudeći se da im sačuvam glavni smisao, a neke ću u potpunosti prevoditi, a nešto potpuno izostavljati. Sem toga, ja ću takođe i dodavati nešto što mislim da će poslužiti za bolje razumevanje onoga što je u njoj izloženo, a i kao objašnjenje tih iznošenih činjenica i događaja. Ti moji dodaci će uvek biti istaknuti kurzivom, da bi se odmah uočilo da to nije izneo Peter de Rosa nego ja. Brojevi ispred izvesnih odeljaka označavaju stranu pomenutog nemačkog izdanja ove knjige.

U ovoj knjizi su iznete mnoge istine, koje su do sada u najvećoj meri skrivane. Istine ima i u sve većoj meri osvaja Zapad, ali Zapad nema nauku o njima. Istok pak ima nauku, ali nema istine na kojima bi se ona razvijala i osvajala sve nova i nova saznanja. Stoga ću ja - kao pripadnik Sredine - pokušati da te istine objasnim naukom o duhu koju je zasnovao Rudolf Štajner, jedan od najznačajnijih predstavnika te Sredine. Ta nauka o duhu povezuje Istok i Zapad, odnosno nauku Istoka sa istinom Zapada.

Zbog toga ću ja piščeva izlaganja dopunjavati, a i sa drugih strana osvetljavati, pa ću ih po potrebi neki put i ispravljati - tamo gde mi njegovi zaključci ne izgledaju logički i naučno opravdani. Pošto se brojevi papa koji dođu posle njihovih imena ne poklapaju sa podacima koje Ja nalazim, Ja ću i ove navoditi, jer - kao što i pisac kaže - vrlo često se ne zna koji je papa bio legalan, a koji je proglašavan da nije, da je antipapa, te otud dolazi do zbrke.

Ja se nadam da će čitalac sa svim tim mojim dodavanjima steći bolji uvid u ono što se opisuje u ovoj knjizi. Ta moja dodavanja će biti zasnovana na delima Rudolfa Stajnera (1861-1925), a takođe i na izlaganjima pre neku godinu preminule nemačke istoričarke Renate Rimek (najviše iz Renate Riemeck: "Glaube - Dogma - Macht, Geschichte der Konzilien", 1985 Verlag Urachhaus Johannes M.Mayer GmbH, Stuttgart), a i drugim izvorima - razume se i na mojim ličnim proučavanjima i iskustvima. Potvrde za to ja ću nalaziti i u Svetom Pismu i kod Novalisa (Friedrich von Hardenberg, 1772-1801).

Dakle, Peter de Rosa kaže, a ja sa ovakvim načinom dodajem...

Beograd, 3. decembar 2006

Vojislav Janković

B O Ž I J E  P R V E  S L U G E

- Mračna strana papstva -

Čitaocu

Ova knjiga nije nikakvo teološko delo, a još manje udžbenik o papstvu. Ona je istraživanje uloge papa u svetlosti istorije, kulture, etike i ličnosti samih papa. Mada ja ovde kao Dante naglašavam mračnu stranu papstva, ona jeste delo jednog prijatelja, ne nekog neprijatelja.

Ja se potpuno pridružujem ovom stavu pisca i molim da se to ima u vidu, te dodajem:"Ne sudite, da ne budete osuđeni; jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, odmeriće vam se." (Mt.7,1-2)

Prolog - Veliko pokrivanje velom

7.         To je najveće zastiranje u istoriji, a ono je uzrokovalo smrt miliona ljudi. Mnogi umetnici su bez svoga znanja tome doprineli stavljajući maramu koja pokriva Isusova bedra onda kad su prikazivali njegovo raspeće na krstu. Bez te marame bi svi videli da je to ubistvo Jevrejina, da je Bog bio Jevrejin.

9.         Na Trećem i Četvrtom Lateranskom saboru /1179. odnosno 1215./ kodifikovane su sve ranije odluke protiv Jevreja.

10.       1936. je biskup Berning iz Osnabrika više od jednog sata govorio sa Fuhrer-om. Hitler je uveravao njegovu ekscelenciju da ne postoji nikakva bitna razlika izraeđu nacionalsocijalizma i katoličke crkve. Zar nije ta crkva - tako je on obrazlagao - posmatrala Jevreje kao parazite i trpala ih u geto? "Ja radim samo ono što crkva hiljadu pet stotina godina radi, svakako temeljnije" - hvalio se on. On je sam bio katolik i rekao je Berningu da on "se divi hrišćanstvu i želi da ga pomogne".

Insistiranje na prikazivanju raspetoga Hrista sugestivno je delovalo i deluje na mase da se sve više širi materijalizam. Tu se ne pokazuje Hristova pobeda nad smrću, vsć da smrt njega pobeđuje. Visoko posvećeni borci protiv Hrista time sugerišu ljudima: "Mi, odnosno bog kome mi služimo jači je od Hrista!". To je još moćnija i dalekosežnija magija od one na koju pisac ovde ukazuje.

I deo - MOĆ

"Svaka moć je naklonjena korupciji; apsolutna moć apsolutno korumpira."

Lord Acton, 1887

 "Opet ga povede đavo na vrlo visoku goru, i pokaza mu sva svetska carstva i njihovu slavu, i reče mu: daću ti sve ovo, ako padneš i pokloniš mi se." (Mt.4.8-9)

l. Od Golgote do Vatikana

"Jer će biti ponižen svaki koji uzdiže samoga sebe, a ko samoga sebe unižava - biće uzvišen." (Lk.14.11)

15.       Ovog svečanog blagdana Petra i Pavla, 29 juna, sa svih krajeva sveta došli su oni - mladi i stari, grešnici i sveci - da bi bili kod Biskupa Rima, Zastupnika Hrista, Sledbenika apostola, Pontifex-a Maximus-a Svetske crkve, Patrijarha Zapada, Primasa /prvog biskupa/ Italije, Nadbiskupa i mitropolitga Provincije Rima, državnog poglavara Vatikanskog grada i sluge slugu Božijih, pape Jovana Pavla II.

Hijerarhije i njima odgovarajuće titule strahovito podstiču gordost, koja je po crkvenom učenju prvi smrtni greh.

16.       Na trgu Vatikana stoji 300 tona težak i 40 metara visok obelisk Kaligule. On je prvo stajao u osi Neronovog cirkusa, blizu mesta gde je Petar bio razapet.

Kaligula, rimski car od 37. 41, lud, svog konja Incitatusa postavio za konzula, ubijen. Njegove su reči o podanicima: "Neka me mrze, pod uslovov da me se boje" - što se posle pripisivalo Staljinu. I on je - pored drugih careva - pod prinudom, a bez odgovarajućih priprema posvećen u stare misterije i posebno opštio sa božanstvima Meseca. Otud in Jupitra naziva svojira bratom, a pravi i druge ispade. - Ovde treba napomenuti da su sa Mesecom iz Zemlje izdvojene najgrublje tvari, najneduhovnije. Od tih Mesečevih božanstava dolaze podsticaji za najgrublji materijalizam, o čemu će i docnije biti govora, te to treba dobro upamtiti. Da li je zbog toga Kaligulin obelisk i postavljen na trgu sv.Petra u Rimu?

Neron, rimski car od 54. do 68, po Senekinom savetu prvo bio blag, a posle postao svirep. Njemu je poslat apostol Pavle. On je takođe bez pripreme i sa prinudom posvećen u stare misterije, pa je otuda znao da dolazi neki nov poredak, a stari da propada, Otud njegova želja da vidi kako svet u požaru propada i da on u tome učestvuje. On stoga organizuje veliki požar Rima 64. godine, a koji za posledicu ima progon hrišćana. U 66. godini počinje judejski ustanak, koji je uglavnom ugušen 70. godine razaranjem Jerusalima.

Ovde treba pomenuti i da je još Tiberije, rimski car od 14 do 37 godine, prinudio sveštenike da ga bez odgovsrajuće pripreme posvete u paganske misterije. Iz toga je on saznao za dalekosežnost i značaj Hristovog impulsa, te je hteo i Hrista da uvrsti među ostale rimske bogove, da bi time ojačao vlast Rimske imperije. Senat ga je u tome sprečio. Ali na tome nastoje i dalje pod prinudom u misterije posvećeni rimski carevi, a protiv toga su se borili razni rimski velikaši i drugi koji su imali uticaja.

Ova opširnija primedba u vezi sa obeliskom može poslužiti za bolje razumevanje daljih piščevih izlaganja o onome što se kroz mnogo vekova u Rimu događalo.

19.       Papa je na čelu skoro jedne milijarde katolika, 4000 biskupa, 400.000 sveštenika i 1.000.000 kaluđerica.

Na spisku u Vatikanu ima 263 pape, ali broj nije siguran. Neki put je bilo istovremeno više papa i niko nije znao ko je pravi. Sem toga, tek je 1073. papa Grgur VI /Grgur VII/ zabranio da se bilo ko drugi naziva papom sem biskupa Rima.

20.       Pavle je 58. godine napisao poslanicu Rimljanima u kojoj pozdravlja 29 ličnosti sve po imenu. Petra nije pozdravio.

Sem toga, Pavle iz Rima, već u okovima i uz predosećanje bliske smrti piše Timoteju:"Samo je Luka kod mene" i pominje druge koji su ga napustili. Nigde ne pominje Petra. (2.Tim. 1.16-17, 4.6, 4.9-12). I Filimonu piše on, da je "starac Pavle, a sada i sužanj Hrista Isusa" i "u okovima" (Filimonu 9 i 13). Sa koliko godina se Pavle smatrao starcem - teško je reći. Ali Petar je po svoj prilici bio dosta stariji od njega, koji je kao "mladić" prisustvovao kamenovanju Stefana (Del.ap.7.58-59).

Prema nemačkom izdanju iz 1984 "Die Bibel", (Co.1972 Deutsche Bibelgesellschaft Stuttgart) Pavlove poslanice su napisane između 50. i 64. (ili 67.) godine, a Pavle je preobraćen 35. (ill 32.) godine. Tu takođe stoji da se završetak Dela apostolskih odnosi na 62 (ili 58) godinu.Ni u Delima apostolskim se ne govori da je Petar bio u Rimu. A kad je Pavle došao u Rim, judejski prvaci mu kažu: "...poznato nam je, naime, za ovu sektu - da se svuda protiv nje govori", te da o tome žele od Pavla nešto da čuju. Neki su to prihvatili, a neki ne (Del.ap,28.17-29). Iz ovoga izlazi da pre Pavla nijedan od apostola nije bio u Rimu - pa ni Petar!

20.       Istoričari smatraju da je Petar najviše tri ili četiri godine živeo u Rimu. To nije dokaz da je on tu zajednicu vodio. To se nije moglo automatski dogoditi. Posle Isusove smrti on nije bio ni biskup Jerusalima - to je bio Jakov, brat Gospodov.

U najstarijim dokumentima se ne pominje Petar kao biskup Rima. Prvi je bio Linus /67-76 (?) /. Apostoli su pripadali celoj crkvi i nisu mogli biti biskupi na jednom mestu.

Crkva je od toga napravila jedan član vere, da su pape sledbenici Petrovi kao biskupa Rima. Samo što Petar tu titulu naikad nije imao; on je njom zaodenut tek više vekova posle njegove smrti.

Ja sam još 1995. godine u spisu "Saznavanje i moral" skretao pažnju da Petar po svoj prilici nikad nije ni bio u Rimu. Pre ovde navedenih poslanica Pavlovih Petar sigurno nije došao, a ni posle njih jer je već bio suviše star za takav put. Sem toga, posle pobune Judeja 66. godine nije verovatno da bi ga vlasti pustile da dođe u Rim. A već 67. godine treba da su on i Pavle pogubljeni - bar prema onome što je katolička crkva 1867. proslavljala 1800 godina od njihove smrti (neki smatraju da su pogubljeni 64. godine).

Sem toga, kakav bi razlog bio da Petar tamo dođe? On je bio osposobljen "za apostolstvo među obrezanima", a Pavle s Varnavom "za mnogobošce" (Gal.2.7-9). Kad je Pavle došao u Rim, on se sastao sa tamošnjim judejskim prvacima, kojima je govorio "sve što se odnosi na Isusa" (Del.ap.28.23), a Petar je u samoj Judeji imao vrlo mnogo posla, posla koji ne bi imao razloga da napusti radi pomaganja Pavlu u Rimu kod neke male judejske zajednice, koja je zaostala ili koja se naknadno formirala posle Klaudijeve (41-54) naredbe 49. godine da svi Judeji napuste Rim (Del.ap.l8.2) - što znači da je antisemitizam u Rimu još tada postojao, a što treba dobro uočiti!

Ako bismo čak i pretpostavljali da je kod apostola postojala neka hijerarhija – što sigurno nije – i da je Petar u njoj bio najveći, oni njega sigurno ne bi slali u glavni grad svog okupatora, protiv koga je već stvoreno raspoloženje za dizanje ustanka 66. godine. Nešto o tom stanju i raspoloženju pred ustanak može se videti i kod Josipa Flavija u njegovom “Judejskom ratu” a i apostoli su već morali znati šta se priprema. Posebno što je za Jevreje glavni grad bio Jerusalim – nikad Rim! Pa ni Petrovi sledbenici se nisu u tom smislu ponašali, pa da recimo odu u Damask, kad su Arapi okupirali Španiju!

To bi bilo za slučaj da je Petar svojevoljno hteo da dođe. Da dođe pod prinudom kao Pavle, to ne bi došlo u obzir, jer nije bio rimski građanin kao on - Petra bi jednostavno u samoj Palestini pogubili. Za Rimljane je Petar bio neki bezvredni ribar jednog pokorenog – ropskog naroda, čiji je život bio potpuno u vlasti njihovog lokalnog namesnika a ne cara.

Nema čak dokaza ni da je Pavle u Rimu pogubljen - što naravno ne znači da i nije. Dela apostolska se završavaju time da je on ostao "pune dve godine u svom iznajmljenom stanu, ... učeći o Gospodu Isusu Hristu sasvim slobodno i nesmetano" (Del.ap.30.31). Ako je to tolerisano, zašto bi ga posle pogubili? Neron je verovatno i zaboravio na njega, jer je bio ophrvan idejom o uništenju sveta.

Sem toga, kad se pročitaju te poslednje rečenice, vidi se da Dela apostolska nisu bila sa njima završena. Kao da je neko cenzorskim makazama odsekao nastavak. Nemoguće je da taj poduži spis, za koji se smatra da ga je napisao Luka, bude tako završen. Posebno što i ne odgovara samom naslovu, jer se od Hristove dvanaestorice većina i ne pominje. Ako bi se od nekud pronašla i njegova druga polovina, to bi bilo dragocenije nego objavljivanje u novije vreme pronađenih apokrifnih jevanđelja, za koja se takođe može posumnjati da li su prava, pa i u to šta se u njima saopštava.

Simptomatično je to što prevodioci i izdavači Novog zaveta ne ističu da su ta "Dela apostolska" samo jedan deo nekog većeg spisa. Ako ja kao laik to uočavam, šta je sa onima koji su se tome posvetili i kojima je to struka?

Pošto pisac to suviše diskretno napominje, ja ću u ovome biti mnogo oštriji: NAZIVATI PETRA BISKUPOM RIMA,TO JE NJEGOVO UŽASNO OMALOVAŽAVANJE!

Biskup, odnosno episkop je u to vreme, u vreme prvih hrišćana bio jednostavno nadzornik (ta reč to znači) nad jednom tada nevelikom grupora ljudi u nekom kraju; on je bio njihov duhovni učitelj. Apostoli su birali i postavljali dobre i moralne ljude da nadgledaju život i rad tih prvih hrišćana i da ih opominju ako nešto greše i naravno da ih poučavaju o impulsu koji je doneo Hristos i o samom njegovom biću, To su bili biskupi odnosno episkopi.

Je li Petar sam sebe postavio za biskupa ili ga je možda postavio od njega znatno mlađi Pavle, osposobljen za mnogobošce? Ili možda neko treći i ko? I zašto? Ta i na Petra je sišao Duh Sveti o pedesetnici i on je kao "neškolovan i običan čovek" (Del.ap.4.13) sa velikim nadahnućem i snagom ubrzo posle toga krstio "tri hiljade duša" i izlečio "hromog od rođenja" (Del.ap.2.41 i 3.2-8). To je sve nešto daleko veće od uloge i snage koju su biskupi imali i onda, a još manje kasnije. Nazivanje Petra biskupom Rima jeste jedan od najvećih napada na hriščanstvo!

Tek kad je Rimska imperija pod Justinijanom I (car od 527. do 565.) potpuno usisala hrišćanstvo, tek onda titule biskupa i druge dobijaju stvarna pravna značenja nekog hijerarhijskog stupnja i dodeljuju im se crkvene nadležnosti i vlast uporedno sa državnim, dodeljuju se prema postojećim rimskim provincijama i njihovoj veličini i značaju. Pod Justinijanovim uticajem je po svoj prilici još za vlade njegovog ujaka ili strica Justina I (car 518-527) iguman Dionysius uveo 9.10.525, da se godine ne računaju od osnivanja Rima nego od Hristovog rođenja, što se Rimljanima svakako nije svidelo. Njih dvojica su rodorn iz jednog makedonskog sela, dakle nisu Grci. Justin se kao seljački sin od običnog vojnika uzdigao do zapovednika carske garde, koja ga posle smrti Anastasiosa I (491-518) proglašava za cara. On je svakako svom sinovcu Justinijanu omogućio da stekne visoko obrazovanje koje je njemu nedostajalo, pa ga je pripremio i za carski poziv. Još Anastasiosu se papa Gelazije I (492-496) usudio da piše kako vlast treba podeliti na duhovnu i svetovnu i da je on kao najviši sveštenik iznad njega, vizantiskog cara! Međutim, Justinijanova supruga Teodora - bivša cirkuska igračica i njegova savladarka - kao "Augusta" uz njegovu pomoć smenjuje sem vojskovođe Velizara još i četiri patrijarha i rimskog papu Vigiliusa (537-555). Justinijan je kao pravnik državnu i crkvenu vlast stopio u jednu ličnost, on je ostvario "cezaropapizam" - car postavlja patrijarha, a patrijarh kruniše cara! Justinijan je takođe 529. godine zatvorio i atinsku filozofsku školu i zabranio svaku nastavu antičke filozofije, te su njeni učitelji pobegli u Persiju, u Gondišapur; tu su već od V veka bili i iz Edese prebegli takođe grčki mudraci.

Od cara Konstantina je prestonica Rimske imperije bio Konstantinopolj, te ni u tom pogledu rimski biskupi od tada ne bi imali neki posebni značaj. Naročito ako se zna da su prvih vekova i na vaseljenskim saborima rimski carevi sa sedištem u Konstantinopolju imali odlučujuću reč i po pitanju hrišćanske vere i njenih učenja.

Petar je bio nešto daleko, daleko više nego biskup Rima ili bilo koji i tadašaji i docniji biskup. Preko njega je dat jedan vrlo snažan imnpuls čovečanstvu. Na to ukazuju baš u Novom Zavetu opisane takozvane njegove slabosti. Petar uviđa da se u njegovoj telesnoj organizaciji nalaze i druge duhovne sile, a ne samo njegovo ja. On to sebi osvešćuje i uspeva da se protiv njih bori i da ih sa više ili manje uspeha suzbija. On strahovito bolno doživljuje to, kad preko njegove telesnosti neki takav duh govori (Mt.26.75). Preko tog njegovog primera dat je impuls i drugim ljudima da mogu da nadvladaju svog duplikanta - na koga Rudolf Štajner skreće pažnju - a takođe i druge zle duhove koji mogu da opsedaju čoveka. Na takve sile ukazuje i Pavle u svojim poslanicama, na primer Rimljanima 7.14-25 ili Korinćanima 12.1-10.

A zašto neko ko pretenduje da je Petrov sledbenik i naslednik njega toliko omalovažava nazivajući ga "biskupom Riraa"? Uopšten odgovor na to se ne može dati, treba ispitati svaki slučaj ponaosob. Međutim, verovatno je kod većine takvih taj slučaj, da je njegovo ja potisnuto i da je do izražaja došao duplikant ili neki drugi duh, koji ga je opseo. Da je to tako videće se i iz daljih izlaganja pisca ove knjige i mojih dodataka. A i gore je već istaknuta 1073. godina i Grgur VII, kad je već zbog nepriznavanja Svetog Duha nastupila slaboumnost kod velikog broja ljudi.

21.       Priča se da je Jovan Pavle I /33 dana 1978/ otrovan slično Benediktu XI kad je poslužen smokvama /izgleda po nalogu Filipa IV Lepog/.

Posle njega je izabran Karol Vojtila 1978 /koji uzima ime Jovan Pavle II /i koji ima 58 godina. Sada /1988/ izgleda stariji od 67 godina, koje zbog atentata na njega 1981, koje zbog napora.

I kod naših i kod stranih političara mogu se zapaziti znaci brzog starenja kad dođu na vlast. Vlast je ta čiji simbol je razapeti Hrist.U vezi sa Karolom Vojtilom simptomatično je to, što je u najvećem naponu revolucije u Poljskoj on sa 24 godine dobio pasoš za dvogodišnje doškolovavanje u Rimu, od novembra 1946. do leta 1948. Takođe što je po povratku u Poljsku on imao vrlo brzu karijeru u katoličkoj crkvi: biskup 1958, kardinal 1967, u kuriji 1976, papa oktobra 1978. To je saopštavano više puta na televiziskom kanalu "History", a ja sam gledao to od 13. do 15. decembra 2006. Tad je prikazivan njegov život još od detinjstva.

Komunistička ateistička vlast se dakle nije mešala niti ometala karijeru Karola Vojtile. Ona mu je davala pasoše za prelaze preko gvozdene zavese sem 1946. još i 1962. i dalje. U to vreme su pasoše u Poljskoj i drugim komunističkim zemljama mogli da dobijaju - i to samo za službene poslove - isključivo provereni članovi komunističke partije. Da li je i Karol Vojtila već sa dvadesetak godina u nju učlanjen - možda kao tajni član partije, jer je bilo i takvih? Ili je Kominterna bila (i jeste) jedna od organizacija Rimske imperije kojoj se morala pokoravati i po njenim naređenjima raditi?

Ako to ne bi bilo slučaj, onda bi i u Rimu na Karola Vojtilu gledali kao na špijuna Kominterne i ne bi mu tako lako davali dozvole za boravak. I na ovom simptomatičkom primeru ima se jasan dokaz da je komunističke partije organizovala Rimska. imperija. Zbog toga je tako lako došlo do "raspada komunizma", kad je u Vatikanu to odlučeno. Tako se i sad - samo pod drugim imaenom - širi ista ta svetska revolucija, sa kojom se nastoji da uspostavi jedinstvena vladavina preko jedinstvene svetske vlade, parlamenta i senata, policije, banke i drugog. Te ustanove su svima dobro poznate, te ih nije potrebno posebno imenovati. Ja sam o tome opširnije napisao 2004. godine u sklopu mog spisa "Povesna simptomatika" pod poglavljem "Širenje komunizma". U prilog ovome govori i vest od januara

2007. da je varšavski nadbiskup Stanislav Vilgus bio "saradnik obaveštajne službe komunističkog režima u Poljskoj".[1]

23.       Pre Karola Vojtile je četiri i po veka papstvo praktično nasleđivano među Italijanima. Između 1963. i 1969. je 8000 sveštenika tražilo razrešenje od zaveta, a 3000 je otišlo i bez toga.

24.       Za narednih pet godina predviđeno je da će otići još 20.000. U Holandiji se već skoro niko ne zaređuje. U Irskoj 1987. na 6000 sveštenika ima 1000 bivših. U SAD ima 17.000 bivšlh sveštenika; prosečna starost preostalih je 54 godine, a za poslednjih 20 godina broj kandidata za sveštenike od 50.000 pao je na 12.000.

I ovo je jedan od glavnih razloga što katolička crkva hoće da pripoji druge hrišćanske crkve, pa makar pravila kompromise sa njihovim ritualima i verovanjima. Iz siromašnih zemalja bi popovi rado došli na bolje plate u onim katoličkim. Tako se ni ženama i dalje ne bi moralo dozvoljavati zaređivanje radi popunjavanja svešteničkog vakuuma.

25.       Minhenski Racinger /sadaBeneđikt XVI/ je od 1982. prefekt Kongregacije za veru, koja je ranije nazivana Svetom Inkvizicijom.

Po starom nazivu on bi bio dakle Veliki inkvizitor, a u toj funkciji je on ekskomunicirao kao jeretike sve one koji se nisu slagali sa zvanlčnim crkvenim učenjem. Povodom njegove posete decembra 2006. Istambulu i vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju - do sada samo pravoslavnih - ovome se prikačinje da je "ekumenski", kao da ima on neke veze sa protestantima, koptima, maronitima i drugim. Valjda se računa da bi svi hrišćani bili ujedinjeni, ako se njih dvojica to dogovore.

25.       U istini je papa zarobljenik. Prva posledica apsolutizma sastoji se u tome da oni koji stoje najbliže tom izvoru moći, da oni isti vazduh dišu kao i monarh. U slučaju pape staraju se bezizrazni (ili bezlični) ljudi, papirolozi, piskarala u mračnim biroima u i oko Vatikana, da viđenje pape odgovara njihovom. Oni ga kljukaju izabranim informacijama; oni pred njim skrivaju sve ono, što bi moglo biti smetnja onome do čega je njima stalo. Ovo su prvi tamničari pape.

Ovo je vrlo značajno zapažanje, pa sam ja ove reči gore podvukao. Pisac to izvanredno dobro zapaža, ali on nema potrebnu nauku da bi iz toga izvukao odgovarajuće zaključke! Vlada dakle u Rimu neki duh koji organizuje i vodi te "bezizrazne ljude", ljude sa nerazvijenim i potisnutim ja, i oni njemu služe za borbu protiv Hrista odnosno protiv ispravnog razvoja čovečanstva. Od takvog nekog duha potiče i antisemitizam Klaudijev iz 49. godine, a i oni gore navedeni odnosi za vreme i drugih rimskih careva, pa sve do danas. Peter de Rosa tu istinu savršeno uočava, ali nema nauke kojom bi to objasnio.

26.       Drugi vatikanski koncil od 1962. do 1965. hteo je da liberalizuje rimsku crkvu. Jedva da je on završen, uzele su stare birokrate tu stvar u svoje ruke; od tada su je zadržali u svojim rukama i liberalne odluke neliberalno tumačili.

Čak i Prvi vatikanski koncil, koji je 1869. sazvao Pije IX da bi učinio da on sam bude proglašen nepogrešivim, ustručavao se da diskutuje o dekretima koje je pripremila kurija. Oni su predstavljali - rekoše biskupi - ne verovanje crkve, nego jedne jedine, pristrasne teološke škole. Na kraju ipak uvek dobijaju birokrate. Oni ostaju kad su se liberali rasturili.

27.       Jedan papa je više nego svaki drugi monarh zarobljenik prošlosti. To pokazuje već i njegova odežda. On nikad ne može da govori, a da ne uzima u obzir šta su njegovi prethodnici rekli. U svakoj papskoj enciklici na svaki citat iz Biblije dolazi po tuce citata drugih papa. Sve pape voze prema retrovizoru. Neka odavno mrtva prošlost, često nazivana tradicijom, diktira put u budućnost. Jedan rnrtav papa je moćniji od hiljada živih biskupa.

Papa mora paziti da ne protivreči nekom papi od pre sedam ili deset stoleća.

U smislu nauke o duhu bi se reklo, da je papa zarobljenik aveti Rimskog carstva.

27.       Istorija je puna i junačkih čina i sramnih zločina. Papa je zarobljenik čak i tih zločina. On zna da je crkva bila odgovorna za progon Jevreja, za inkviziciju, za masakre hiljada jeretika, za ponovno uvođenje sprava za mučenje u Evropi kao sredstva za pronalaženje pravnih istina. Ali ona mora da se čuva. Učenja koja su bila odgovorna za ove užasne stvari podupiru još i danas njene pozicije. Metode se mogu menjati - cilj ostaje isti. Citav svet se /prema katoličkom učenju/ mora navesti na to da prizna Hrista i njegovu crkvu. Pod vođenjem i upravljanjem pape ima katolička crkva istinu u potpunosti, ostale religije se njoj u najboljem slučaju mogu /samo/ približiti.

29.       Uobičajeno verovanje da se učenje crkve kroz vekove ne menja - nije tačno. Na primer, skoro svaki dokument Drugog vatikanskog koncila bio bi na Prvom vatikanskom koncilu osuđen kao jeretički.

30.       Petar nije sahranjen u katedrali sv. Petra /u Vatikanu/, nego sa Pavlom u Lateranu /navedeni su dokazi/.

32.       Kako može da bude nepogrešiv papa kao sledbenik Petra, koji je i sam grešio? Stav da je nepogrešiv samo kad govori celoj crkvi je neodrživ, jer u prvoj hiljadi godina su samo opšti sabori tako govorili, a ne pape.

Evanđelja nisu osnovala papstvo; čim je papstvo nastalo ono se oslanja na evanđelja.

35.       Isus je rođen u staji i nije imao mesto gde da skloni glavu. Danas njegov zastupnik stanuje u palati sa jedanaest hiljada soba i mnogo čim drugim. On živi u blagu delom paganskog porekla. Obučen je u zlato i svilu. Ima tuce sjajnih titula, uključujući Pontifex maximus - što je paganski vrhovni sveštenik Rima. Savetnici pape su Ekselencije, Eminencije, Vaša Milosti, Moj Gospodaru, Svetlosti, Velečasni itd.

36.       Petar bi se začudio, što je njegov sledbenik prema Kanonu 1518. Kodeksa iz 1917. godine "Vrhovni upravnik svih crkvenih poseda". Takođe da Vatikan ima sopstvenu banku.

U Italiji je vrlo razgranata i "Banka Svetoga Duha" - ja ne znam da li je i ona vatikanska.

Piščevo isticanje da je Pontifex maximus paganski prvosveštenik Rima potvrđuje ono sto sam ja malo pre skrenuo pažnju, na vladavinu nekog posebnog duha u Rimu - samo što pisac to ne zna da objasni, nema znanja ni nauke o tome.

---

[1] Politika od 8. i 14. januara 2007 

2. Teženje ka apsolutnoj moći

38.       Nisu svi pape sveci; mnogi jedva da su bili hrišćani. Među njima je bilo mnogo oženjenih, koji su napustili ženu i decu zbog papskog zvanja. Mnogi su bili sinovi sveštenika, biskupa i papa; neki su bili nezakoniti sinovi; neki je bio udovac, drugi nekadašnji rob; više njih su bili ubice, neki nevernici; neki su bili isposnici, drugi jeretici, sadisti i sodomisti; Mnogi su postali pape kad su tu službu kupili (simonija) i nastavili zatim da vraćaju svoj novac prodavajući svete pribore; bar jedan je bio obožavalac đavola; neki su imali nezakonitu decu, drugi su upražnjavali razvrat i brakolomstvo u velikom stilu; neki su blli začuđujuće stari, neki začuđujuće mladi; neki su bili otrovani, neki zadavljeni; najgori su bili oni, koji su se klanjali granitnom bogu. Pored ovih bilo je takođe mnogo dobrih, svetih i nesebičnih papa, takođe i nekoliko mučenika.

39.       Vreme je da se hagiografsko /živopisanje svetaca/ obrađivanje papstva okonča. Namerno ćutanje o gresima papstva jeste skandal i neki oblik maloverja. Još gore: to sprečava razrešenje sadašnje krize u crkvi.

Najveći greh papstva i izvor većine drugih bila je zloupotreba njihove ogromne rnoći. To je čudna pomisao da je čovek od koga ona navodno potiče bez ikakve moći živeo i umro.

Za nauku o duhu to nije bio čovek, nego iznad njega daleko uzvišenije božansko biće - Hrist koji je tri godine boravio u telu Isusovom.

43.       19. Jula 64. buknuo je Rim u požaru, koji je trajao nedelju dana i uništio 10 od 14 okruga. Neron za to optužuje hrušćane, spaljuje ih u cirkusu.Petar traži da ga raspnu s glavom nadole, što vojnici i učine. Ovaj stari čovek brzo umire.

Pisac se ovde drži legende, koja nije mnogo verovatna. Zašto bi dželati poslušali osuđenika? I da li je takvo razapinjanje tehnički izvodljivo? Sem toga, da li je Petar uopšte bio u Rimu?

44.       Religija, koja se ponosila time da je trpljenjem pobedila progonstvo, postaje religija koja je ikad u svetu najviše progonila. Čak i rasu od koje potiče Petar - i Isus. Stvara se pakt između trona i oltara.

Taj pakt se i kod nas poslednjih godina forsira sa vrhova moći - više oltara nego li trona. Međutim, to nije u prirodi nijedne religije. Religija je čisto duhovno "ponovno vezivanje" sa božanstvima. To je politika koja zloupotrebljava religiozna osećanja ljudi i njima manipuliše.

45.       Pred boj sa Maksentijem 27. oktobra 312. Konstantin je na štitove i zastave svoje vojske stavio simbole Hrista, pošto je imao odgovarajuću viziju. U sukobu na Malvinskom mostu Maksentije pokušava da umakne skakanjem u Tibar, ali se zbog teške opreme davi.

Da li je to pomogao neki njegov vojnik - hrišćanin? Nije verovatno da bi Maksentije tražio spas u Tlbru, a ne da se dokopa tvrđave.

46.       Konstantin se rodio 274. kao sin Konstanciusa Hlorusa /Constantius Chlorus, car 305 do 306, umro u Jorku, vodio rimske legije u Britaniji/ i njegove konkubine Jelene koja je primila hrišćanstvo /znači nije bila carica - kako se i u našim kalendarima navodi/. On je dva put bio ženjen, a 326. je ubio svog sina Krispusa /da li pastorka, pa onda i njegovu majku?/, zatim jedanaestogodišnjeg nećaka i zeta (ili šuraka). On nije progonio hrišćane. Sa istočnim rivalom Licinijem /to je njegov zet ili šurak s kojim je delio carstvo/ izdao je Milanski edikt /313 godine/, kojim se dozvoljava sloboda veroispovesti i koji glasi:

47.       "Mi smo odavno na stanovištu, da sloboda verovanja ne treba da bude uskraćivana. Upravo svakome bi trebalo da budu zajemčene njegove misli i želje, tako da je on u stanju da na duhovne stvari gleda onako kako on to sam hoće. Stoga smo mi naredili, da je svakome dozvoljeno da ima svoju sopstvenu veroispovest i da je obavlja kako on hoće."

Konstantin je umro oko 337. i na samrtnoj postelji primio hrišćanstvo. On je bio nešto više nego dobar političar, državnik i vojskovođa. Za razliku od svojih prethodnika on nije prinudio misteriske sveštenike da ga posvete, ali je verovao u proročanstva Sibila da će Rim propasti i da će na njegovom mestu gospodariti lisice i kurjaci. On je znao i to da hrišćani to poriču. Međutim, hrišćani su to dalje trajanje Rimskog carstva zamišljali na duhovni način. Ono traje i danas, na primer u shvatanju prava. To je kao neka avet Rimskog carstva koja i danas deluje u svetu.

Hrišćani su znali da će u hrišćanstvu uvek biti natčulno nešto što se bori protiv čulnoga Rimske imperije.Konstantin odlučuje da Rim ostavi "kurjacima i lisicama", ali da tajne njegove impulse prenese u novi grad koji osniva, u Konstantinopolj. Tamo prenosi i simbol prastare mudrosti, koji je po legendi Eneja po propasti Troje doneo u Rim - Paladium. Njega i porfirni stub ispod kojeg je bio prenosi on u Konstantinopolj. Tu pridodaje i delove krsta i eksere kojima je razapet Isus Hristos. On je time hteo da Rimsko carstvo odvoji od Rima koji propada. A prvi hrišćani su govorili da i Rimsko carstvo neće propasti, a i da će se Hristov impuls ostvariti i za uvek ostati.Taj sukob Hristovog impulsa i aveti Rimskog carstva traje i dalje, vidljiv je i danas. To je ključ za razumevanje i daljih izlaganja Petera de Rosa, koji tu avet opaža u "bezizraznim - bezličnim ljudima, papirolozima, piskaralima u i oko Vatikana", a o kojima su se Sibile samo malo drukčije izrazile.

Ovde treba napomenuti da je i Konstantinov suvladar Licinije, kao i drugi carevi - koji su misterijske sveštenike prinuđavali da ih i bez potrebnih priprema posvete - da su svi oni smatrali da imaju moć da se suprotstave normalnom svetskom razvoju, da se suprotstave volji bogova. To i danas mnogi ljudi smatraju, mada su prilično nepoznati, jer ne nose neke carske titule. Sa tom aveti Rimskog carstva se poslednjih stoleća Srednjeg veka najviše borio francuski narod, a u Novom veku narodi koji govore engleski. U tim narodima su i najžešći napadi te aveti Rimskog carstva.

47.       Tragedija je što katolička crkva nikad nije primila ovaj princip slobode veroispovesti /iz Milanskog edikta/. Kad je Vestfalskim mirom 1648. ovo načelo proglašeno, Inoćentije X to osuđuje. To katolička crkva vekovima stalno osuđuje.

U 380. godini je hrišćanstvo postalo religija Rimskog carstva.

Crkva više nije imala da se plaši progonstva, već Jevreji i "nevernici".

380 godine je Teodosije I (car 379-395) izdao edikt, kojim od svih naroda zahteva da prime ono verovanje koje je apostol Petar preneo Rimljanima. U tom ediktu se Damas (366-384) iz Rima i episkop Petar iz Aleksandrije imenuju kao zastupnici pravog učenja o "jednom božanstvu Oca, Sina i Svetoga Duha" i preti se državnom kaznom onome ko se toj naredbi ne potčinjava.

Simptomatično je to što je Teodosije tek te 380. godine kršten, te je odmah zauzeo politiku protiv sledbenika Arijevih. Teodosije je inače poreklom iz Španije, koja je bila pod uticajein rimskih biskupa. U 367. godini se borio u Britaniji, a 378. na Dunavu. Iako "već" od 379 car, on je celim Rimskim carstvom ovladao tek 388. godine.

Tim ediktom su pogođeni i arijevci i sve nehrišćanske religije. Njegovo hrišćanstvo je postalo državna religija. Ubrzo posle toga počinje u istoriji najveće razaranje: paganski hramovi se uništavaju i pljačkaju, čak i umetnička dela, a sveštenici i učenjaci progone. Tu kao žrtva pada i Hipatija - u Aleksandriji najveći naučnik i filozof i primer moralnog života. Nju u hrišćanskoj crkvi zverski čereče pristalice - docnije svetog - Kirila Aleksandriskog 415. godine, tačno 1000 godina pre spaljivanja Jana Husa i 1185 godina pre spaljivanja Đordana Bruna. A još 390. godine su hrišćani u toj Aleksandriji spalili biblioteku i Serapisov hram, za koji se verovalo da će se s njegovim razaranjem srušiti nebo i na zemlji zavladati haos. To se nije fizički dogodilo, ali se srušilo ono ogromno znanje koje su ljudi imali kroz inicijaciju Sunca, a u haos je zapalo sve ono što se nekad doživljavalo u misterijama.

48.       Do Lava I u Rimu nije bilo nikakvog značajnijeg biskupa.

Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine rimski biskup se nije ni pojavio i niko to nije ni primetio - tako je beznačajan bio za celu crkvu. Na ovom saboru donet Simbol vere potpisao je car Konstantin kao vrhovni poglavar takođe i te tek u političkom smislu organizovane crkve.

49.       Posle Marcelinove /295-304/ smrti 304. godine u Rimu četiri godine nije bilo biskupa. Kad je 366. umro Liberije /352-366/ nastaje krvava borba između Damasa /366-384/ i Ursinusa (137 mrtvih), gde ovaj prvi pobeđuje. Sv.Hijeronim, njegov sekretar piše da je on došao na vlast pomoću policije, koja mora stalno da ga čuva. Do XI veka rimske biskupe bira narod, a od tada kardinali.

50.       Gregorovije ukazuje da je u šestom i sedmom veku većina papa upravljala po dve-tri godine. Mnogi su birani zato što su stari i bolesni. Sisinius je na primer bio takav bogalj da ni svoja usta nije mogao da nađe I umro je 20 dana po izboru 708. godine.

51.       Najkraći papski staž je imao Stefan II 752. godine: četiri dana.

Kad je Konstantin 330. godine prestonicu Rimskog carstva premestio u Konstantinopolj, bili su biskupi sve više uplitani u svetovne prilike. Lav I Veliki (440-461) spasao je Rim od Atile, a Grgur I Veliki (590-604) bio je isto toliko svetovni vladar koliko i patrijarh Zapada.

Kad su se Langobardi, varvarsko pleme sa Baltičkog mora, posle 568. naselili u Italiji, papstvo više nije imalo mira. Novodošavši su sa sobom doneli najveći deo Severa. Iako su se oni s vrernenom preobratili, Sveta stolica Langobardima /Lombardima/ nikad nije verovala. Kad je veza između papa i njihovih feudalnih gospodara, careva, oslabila, morale su pape da ostvaruju novi vojni savez, ako su želele da zadrže Rim i njegovu okolinu. Možda bi bilo bolje učinjeno da su ih predali, ali je to za veleposednike uvek nezamislivo.

Ta sumnjičavost i surevnjivost Langobarda i Rima oseća se i danas. Setimo se Umberta Bosia i njegove Padanije!

52.       Papa Stefan III /II?, 752-757/ 753. godine franačkog kralja Pipina /rođen 714, kralj 751-768/ na kolenima moli za pomoć. Tada pomazuje i njega i njegovog sina Karla Velikog kao "patricije Rimljana". Izgleda da je on tom prilikom pokazao prašnjavi i izgužvani dokument sa datumom 30 mart 315. godine, sa nazivom "Konstantinovo darivanje". Tu se navodi kako se Konstantin prvo kod paganskih sveštenika lečio od lepre, koja je zahvatila čitavo njegovo telo, i to time što se kupao u krvi dece, pa kad to nije pomoglo, video u snu Petra i Pavla koji ga upućuju na papu Silvestra. Kad ga je ovaj krstio, on je odmah ozdravio. Sad je on uvideo da je papa na Petrovoj stolici viši od njega i poklanja mu celo svoje svetsko carstvo.

53.       Pipin je bio dirnut. Dokument dokazuje da je papa sledbenik Petra i Konstantina. Car čak predstavlja slugu papinog.

To je začuđujući razvoj evanđelja. Isus nije imao ništa osim odeće, a njegovi glavni privrženici su sad imali ne samo ogromne posede nego i vojne saveze da ih štite.

To je imalo velike posledice. Čak se i jedini engleski papa Hadrijan IV /1154-1159/ na to pozivao kad je Henrihu II Engleskom poklonio Irsku. To priznaje tad i Irski episkopat, a potvrđuje i papa Aleksandar III /1159-1181/ naravno pod uslovom da prima svoj godišnji peni od svakog domaćinstva.

Ono što je ovde teže da se podnese, to je: Ovo darivanje je podvala.

54.       To je falsifikat koji je verovatno  neki sveštenik u Lateranu sastavio uoči Stefanove posete Pipinu. Tek je Lorenzo Valla, papski savetnik, 1440. dokazao da je to falsifikat, On daje više dokaza za to /pisac ih navodi/. To je objavljeiio tek 1517. i jedan primerak je dobio Luter. Iako su svi prihvatili kao tačne ove dokaze, Rim još uvek vekovima tvrdi da je dokument pravi.

Ovo je prva velika, grandiozna papska ujdurma, pa sam zato ja one gornje piščeve reči podvukao. Biće ih još, a o manjim se ovde nećemo mnogo baviti. Ono prikazivanje raspetoga Hrista ne bi spadalo u ujdurme. To je magiski, kultni čin koji deluje direktno na podsvest ljudi, a ujdurme su smišljene da zavedu ljudsku svest, da ljude usmere na pogrešna razumska zaključivanja. Nije slučajno što je ova prva usmerena protiv Franaka, od kojih vode poreklo Francuzi, koji imaju zadatak da do višeg stepena razviju dušu razuma. Isto tako se i ono sa sv. Petrom pre može uzeti kao neko delovanje na podsvest.

To nema nikakve veze sa nastrojenjem same katoličke crkve niti sa bilo kakvom religijom. To su političke mahinacije koje potiču iz državnih vlasti, iz Rimske imperije; Rimske imperije koja je prema proročanstvu Sibila propala, a prema tvrđenju prvih hrišćana nije. Ostala je njena avet!

Ja to nazivam papskom ujdurrnom, a to se svodi na one "bezizrazne ljude" oko papa, na koje ukazuje Peter de Rosa. No pošto su oni bezizrazni i bezlični, te samo iz pozadine utiču na pape i oblikuju papstvo - kako to i pisac uočava - ipak se mora upotrebiti neki izraz koji ukazuje na nešto lično, nešto uočljivo i konkretno, a to bi bile pape kojima ti bezlični manipulišu i preko njih deluju. Pisac to vrlo dobro uviđa, ali nema ključ za objašnjavanje toga. On takođe ne pravi razliku - ili je bar nedovoljno ističe - između katoličke crkve i onih koji su kao izvesna politička moć zauzeli izvesne administrativne pozicije i sebe proglasili da predstavljaju katoličku crkvu.

Hijerarhije u bilo kojoj verskoj zajednici nemaju nikakve veze sa tom veroispovešću. One su isključivo političke prirode i izražavaju izvesnu političko-pravnu, dakle državnu moć. Ako neko ima viši hijerarhiski čin, to nikako ne znači da je više od drugih posvećen u tajne te religije, nego jedino da on administrativno upravlja nekim njenim društvenim odnosima. Stoga ja pravim oštru razliku između naroda koji pripada nekoj religiji ili državi i njihovih upravljača, koji žele da dokažu da su oni njihovi predstavnici, a to nikako nisu - ako se istini gleda u oči. To i oni znaju još bolje od mene.

Da bi ubedili pripadnike nekog naroda da su oni njihovi predstavnici, u drugoj polovini XX veka su počeli razni državnici - uključujući i pape - da se "izvinjavaju" za dela njihovih prethodnika, koja su učinjena čak i pre nego što su se oni sami rodili! Drugim rečima, oni žele da naglase da nisu nikakve individualnosti, već deo neke grupnosti. To je tragičan njihov pad, ako se tako zbilja i osećaju; a ako ne, opet tragičan pad zato što svojim blefiranjem žele da zavedu mase.

Ovde treba istaći da te ujdurme sa falsifikovanjem istoriskih dokumenata ne bi bile efikasne, da im u pomoć ne dolazi avet Rimskog carstva. Samo ova avet može da zamrači um ljudi, tako da veruju da - čak i ako bi bio istinit - da onaj odnos Konstantina i Silvestra može da važi i za one koji su živeli više vekova posle njih. Gluplju stvar od toga teško je zamisliti!

Samo ta avet može da ubedi ljude u to da se nasledna prava sasvim pravedno i normalno prenose čak i kad neki sledbenik zverski pogubi svog prethodnika i sve njegove potomke, pa na njegovu pljačku sad polažu pravo i njegovi praunuci. Prema toj aveti je svaka vlast od Boga, samo - "daj po jedan peni godišnje od domaćinstva"!

Ta avet Rimskog carstva uvek insistira na autoritetu ("Sloboda savesti je ludost" - na čemu insistiraju i savremene pape). Ako se najgora glupost iskaže sa nekog autoritativnog mesta - recimo naučne ili crkvene katedre - ona onda ima efekat "carevog odela". Niko neće da prizna da to odelo ne vidi, jer bi to značilo da je glup, pa makar mu to bilo neshvatljivo; u svojoj skrušenosti priklanja se autoritetu, a svoje neslaganje s tom glupošću pripisuje svojoj neupućeaosti, iako mu se zdrav razum protiv toga opire. Takve besmislice se sa naučnih katedri šire još više nego sa crkvenih, o čemu sam ja 2001. pisao u spisu "O nauci".

54.       Ta izmišljotina o "Konstantinovom darivanju" je zapisana u krstionici Lateranske crkve u Rimu; u njoj piše da je Silvester tu krstio Konstantina.

Ako to i dalje tako stoji bez ikakve ispravke, to znači da se ta ujdurma i danas neguje i da je crkva u Lateranu i dalje oskrnavljena.

55.       Konstantin je u stvari kršten 337. godine u Nikomediji kad je bio na samrti i to ga je krstio arijanski biskup Euzebije.

Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. osuđena je Arijeva Jeres i to je Konstantin potpisao.

Kad je Konstantin sebe nazvao "biskupom biskupa" (što su pape kasnije preuzele), on nije bio ni hrišćanin, čak ni kate humene /koji se priprema za krštenje/. On je bio poglavar crkve, kome je i rimski biskup morao da padne pred noge i da mu se zariče na vernost. Svi biskupi su se slagali da je on "inspirisano proročište, apostol crkvene mudrosti". Do kraja života on je u Konstantinopolju gradio kako crkve tako i paganske hramove. Bio je "pontifex maximus", što posle preuzimaju pape.

56.       Posle pobede nad Licinijem 321, Konstantin je taj koji saziva Prvi vaseljenski sabor 325. u Nikeji, koji je verovatno najvažniji u istoriji. Arijeva jeres koja je Sina potčinjavala Ocu proširila se i imala čak krvave obračune. Car je želeo stabilnost, a ne da hrišćani zarate. On je skupio 300 biskupa, sve sa Istoka. Silvester kao biskup Rima tu nije učestvovao. Većina je bila na Arijevom stanovištu. Konstantin sa svog zlatnog prestola - da bi okončao raspravu - kaže da je Božiji Sin Istog suštastva kao Otac i to je postalo "ortodoksno shvatanje". Svi se s tim slažu osim dvojice, koje Konstantin smenjuje i šalje kući.

57.       Međutim arijevstvo još vekovima traje. Država se i dalje meša u crkvene stvari. Crkvena politika dolazi ispred evanđelja.

Pošto nije došlo do smirenja, Konstantin 327. ponovo saziva u Nikeji sabor, na kojem se poništavaju odluke iz 325. i Arije se iz progonstva vraća u službu i dostojanstvo, a Atanasija Konstantin sad progoni iz Aleksandrije u Trier. Arije umire 328. a Konstantina 337. godine krštava arijevski biskup Euzebije neposredno pred smrt. Onda se Atanasije obraća biskupu Rima, koji je antiarijevski, pa se vraća u Aleksandriju kao episkop.

Karlo Veliki /Charlemagne, rođen 742, kralj od 768, car od 800. do 8l4/ interveniše u Lombardiji i poseče 4.500 saksonskih zarobljenika. On je imao četiri žene i dvanaest konkubina (ne istovremeno) i mnogo dece.

58.       Papa Lav III /795-816/, koga je napala neprijateljska gomila i iskopala mu oči i odsekla jezik, na prepad stavlja krunu na glavu Karla, koji je klečao pred Petrovim grobom i promrmlja da je on car i avgust, pa mu se pokloni. Karlo Veliki je posle rekao, da ne bi ni došao u Rim da je to očekivao.

59.       Na osnovu tog gesta Lava III i njegovi sledbenici polažu pravo na to da imaju moć nad svetovnim vladarima. Papa koga je Karlo postavio, kruniše njega za cara.

To je druga velika papska ujdurma. Naravno da ni ona ne bi imala dejstva da je nije pomogla avet Rimskog carstva, koja je preko svesnih i nesvesnih svojih slugu punila glave narodu da je sve to neka Božanska volja, kojoj se treba pokoravati; za nepokoravanje se ide u pakao, a put u pakao je osiguran, ako te papa zbog neposlušnosti ekskomunicira. Može te on naravno i izvući iz pakla, ako mu za to platiš i priznaješ njegovu svetost i vlast.

Pošto se svest kod ljudi razvija, nijedan savremeni čovek - sem ako nije potpuno nerazuman - ne bi ovakvu blesavost primio. Ali se treba uživeti u tadašnje stanje svesti, koja je iz crkvenih, a i naučnih - koji su tad već bili isti ti crkveni - izvora i vlasti zamagljivana sa sve mogućim apstrakcijama, a stara misteriska znanja su tad bila sasvim potisnuta. Ljudi su tada hrišćaitstvo primali više sa nekim osećajem, a sveštenstvo se trudilo da im ne dozvoli da o tome i misle.  Evanđeoske vesti su im se posredno, preko sveštenstva saopštavale, a takođe i pri bogosluženju na za ogroranu većinu nerazumljivom latinskom jeziku. Njima se propovedala skromnostt, skrušenost i poslušnost onima koji su te osobine najmanje imali. To svakako može da dirne srca čestitih ljudi. Pri tom im naravno nisu kazivali reči:

"Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta" (Jn.l8.36)

Naravno da je bilo i svesnijih ljudi, koji su to na razne načine osporavali. Znali su na primer da su i Konstantin i drugi carevi postavljali pape i episkope, a ne da su ovi njih postavljali za careve. Nekim velikašima se nije sviđalo da plaćaju danak papi, a oni koji se u vlasti nisu osećali sigurnirn pristajali su na to pod uslovom, da oni mogu da pljačkaju veće ili manje teritorije i deo plena zadrže za sebe, te da im papa preko svoje politike i moći pri tome pomogne.

Ta avet se služi i svetim principima rimskog prava. Na primer, kad neko osvoji nešto i pobije sve prethodne vlasnike i njihove potomke, onda on i svi redom sad njegovi potomci imju sveto pravo na tu imovinu. Zbog tog načela su i u francuskoj i u ruskoj revoluciji pobunjenici ubijali i malu decu vlastelina - da ne bi docnije neko od njegovih potomaka došao i tražio neka svoja nasleđena prava pri nekoj eventualnoj restauraciji. Na osnovu tog načela je posle Prvog svetskog rata Italiji pripao Zadar, jer je venecijanski dužd Enriko Dandolo (1108-1205) napujdao krstaše 1202. godine da prvo njega od Mađara otmu i razore, pa 1203. i 1204. da osvoje i opljačkaju Konstantinopolj umesto da "oslobađaju" (i opljačkaju) Jerusalim. I tako dalje...

To sveto rimsko pravo možemo videti na delu i po takozvanom padu komunizma i sprovođenju biznismenske revolucije. Pri tom se naravno ne pita na koji način je neki predak stekao to svoje imanje - ukoliko i ima nekih dokumenata, proces se ne može pokrenuti jer krivična dela zastarevaju. Ali ne i prava! Naročito ako su u pitanju dvorci i veliki posedi. Pravo jačega je uvek na snazi i zato je pisac ovaj deo knjige posvetio moći.

 3. Papska pornokratija

60.       U X veku je ratnička grofofska porodica Conti (15 milja od Rima) dala sedam papa, koji su doprineli tome da se obrazuje "Rim sramote".

Nisu samo Bordžije crne ovce papstva. Ne dugo posle Karla Velikog, u toku jednog i po stoleća sve pape su bile mračne podobe. Oni su bili manje učenici Hristovi nego učenici Belijalovi, Kneza tame. Vrlo mnogi su bili bezmoralni, ubice, brakolomnici, ratni bogataši, tirani, simonisti /prodavci svetinja, posebno službenih crkvenih položaja/, spremni da prodaju sve što je sveto. Gotovo svima je više stalo do novca i intriga nego do religije.

Pre svega, ne pomaže da se bilo kakva poželjna lista papa analizira recimo od 880. godine. U narednom jednom i po stoleću bilo je 35 papa, koji su u proseku po 4 godine vladali. U ranijoj periodi bila je ista vrsta fluktuacije; to se objašnjava činjenicom, što su pape birane zato što su bili stari i bolesni. No u IX i X veku bilo je nekoliko papa u prvim dvadesetim, neki čak "tinejdžeri", mnogi su se održali tri nedelje, neki jedan mesec ili tri meseca. Šest ih je bilo zbačeno, izvesan broj ubijeno. U stvari nije moguće da se sa sigurnošću utvrdi koliko je papa i antipapa bilo u to vreme, jer još nije bilo utvrđenog načina biranja niti je utvrđena svaka gomila pretendenata.

61.       Kad bi papa iznenada nestao - da li su mu tad prerezali grkljan ili ga bacili u Tibar? Da li je u tamnici zadavljen? Da li su mu odsekli uši i nos kao 930. Stefanu VIII? Ili je pobegao kao 964. Benedikt V, pošto je obeščastio jednu mladu devojku i onda sa celokupnim blagom sv. Petra pobegao u Konstantinopolj, pa se vratio u Rim kad ga je potrošio. Njega je najzad jedan ljubomorni muž ubio. Njegov leš sa sto uboda kamom vučen je ulicama i bačen na đubrište.

Ove pape predstavljaju najsramniju grupu moćnika u istoriji, bilo crkvenoj bilo svetovnoj.

Papa Stefan VII /VI ?, 896-897/ je svog prethodnika Formoza (891-896) posle više od devet meseci iskopao iz groba. Usmrdeo leš on je obukao u papsku odoru, postavio na prestol u Lateranu i lično ga saslušavao pod optužbom da je prevarom postao papa. Zbog toga su sve njegove odluke i zaređivanja nevažeće. Umesto Formoza odgovarao je jedan "tinejdžerski" đakon. Pošto je proglašen krivim, svučen je, odsečena su mu dva prsta kojima je lažno blagosiljao i bačen u Tibar. Neki su ga našli i posle sahranili u crkvi sv. Petra. Stefan je uskoro bio zadavljen.

62.       Pape su sakatile i bivale sakaćene, ubijali i bivale ubijane. Neki su to postali slavoljubljem roditelja, neki mačem, neki uticajem lepih, blagorodnih metresa u takozvanoj "vladavini bludnica".

Među tim kurtizanama isticala se Marozia iz porodice Theophylakten. Nju je po po uputstvima biskupa Kremone pripremila majka Teodora, koja je drugu ćerku dobila sa papom Jovanom X (9l4-929). Za manje od jedne decenije ove dve dame su "napravile" osam papa - koje su i uklanjale kad im nisu odgovarale.- Priča se i da je jedna anglosaksonska devojka u papskoj odori bila, kad je na nosiljki od Koloseuma do crkve rodila sina i pri tom umrla. Posle te papise Jovane napravljena je radi proveravanja mermerna stolica sa rupom, a koja se čuva u Lateranu.

63.       Nema teoloških osnova da žena ne može biti papa. Mnogi biskupi i pape nisu bili ni zaređeni. HadrijanV je na papskoj listi, mada je upravljao samo šest nedelja u 1276. On nije bio ni biskup, a ni sveštenik.

Marozia je bila intimna prvo sa Sergijem III (964-911). Pre njega je mesec dana vladao Lav V, pa uzurpator kardinal Christoph, dok ih Serglje nije obojicu posekao.

Sergije takođe iskopava sad već deset godina star leš Formoza da bi ga opet prokleo, iako je i njega samog ovaj zaredio. On lešu odseca glavu i preostala tri prsta i baca ga u Tibar. Ribari nalaze obezglavljen leš i njega ponovo vraćaju u crkvu sv. Petra. Marozia je sa l5 godina postala ljubavnica Sergijeva, koji je imao 45 godina. Dobila je s njim sina, pet godina pre njegove smrti. Pontifikat mu je bio pun krvi, intriga i strasti.

64.       Njena majka Teodora je pomogla već dvojicu papa da se uzdignu i padnu, kad je svog ljubavnika načinila papom Jovanom X. Njih dvoje udaju sad udovicu Maroziu za Alberich-a iz Tusculum-a, s kim ona dobija sina - Alberich-a mlađeg. Stariji je hteo da kontroliše Rim, ali biva ubijen. Jovan X nateruje Maroziu da vidi osakaćen leš svog muža. - Kad je Teodora 928. umrla Marozia zarobljava papu i zadavi ga. Sledeća dvojica papa vladaju vrlo kratko i iščezavaju na misteriozan način. Sin Marozie Sergije postaje sa 20 godina papa JovanXI.

Posle smrti drugog muža Marozia se udaje za svog polubrata Huga iz Provanse koji je bio oženjen. No njen sin je papa, pa to sve sređuje. - Drugi Maroziin sin Alberich sa 18 godina zatvara svog polubrata Jovana XI u Lateranu, pa čak i svoju majku koja ima već preko 50 godina.

65.       Kad je Alberich u četrdesetoj godini umro, njegov sin i Maroziin unuk Oktavijan sa 16 godina postaje papa Jovan XII /955-964, između njih je bilo četiri pape/. On je prvi papa koji je promenio ime. Za njega se govorilo, da je on pronašao grehe koji su bili nepoznati od početka sveta. Raskoš, razvrat, skrnavljenje crkvenih stvari, pred oltarom je čak nazdravljao đavolu. Kad je Oton I Saksonski 961. krunisan za cara u crkvi sv. Petra, Jovan XII /sa iz nje opljčkanim blagom beži u Tivoli. Sinod od 16 kardinala ga pod zakletvcm optužuje za razne zločine i za blud sa svojom majkom i nećakom, takođe za sakaćenje i oslepljivanje svojih duhovnih vođa. On im na to preti ekskomunikacijom, a kad je Oton otišao, on se s vojskom vraća u Rim i sakati i ubija sve koji su učestvovali u njegovom progonstvu. Kad je imao 24 godine, zatiče ga jedan čovek sa svojom ženom u krevetu i ubija ga udarcem čekića u potiljak.

67.       Kad su posle njega Rimljani izabrali Benedikta V za papu, Oton ga ne priznaje i postavlja Lava VIII /963-965/, a posle njegove smti Jovana XIII /965-972/. Ovaj je takođe svirep, kopao je oči neprijateljima i pola stanovništva je posekao - prema hronici Luitprnda, Ubrzo za njim dolazi Benedikt /VI, 972-974/, koga ubija muž čiju je ženu zaveo.

68.       Marozia je u zatvoru doživela 90 godina. Tada su 986. godine 23-godišnji papa Grgur V i 15-godišnji car Oton III poslali jednog biskupa da iz nje istera demone, te ukine njenu kaznu ekskomuniciranja, Tako su je razrešili od greha, a zatim pogubili.

Grof Alberich III iz kuće Tusculum postavlja 1032. godine svog jedanaestogodišnjeg sina za papu Benedikta IX /1032-1048/. Jedan hroničar piše, da je on već sa 14 godina u razvratu i ekstravaganciji prevazišao sve svoje prethodnike. Drugi da je demaon iz pakla obukao papsku odoru.

69.       Benedikt je često morao da beži iz Rima. Proteruju ga 1033; kad se vratio, pokušavaju da ga probodu za vreme mise u crkvi sv. Petra. U 1046. ga zbog pljačkanja, ubistava. i nasilja proteruju i za papu postavljaju Silvestra III, ali Benedikta porodica vraća nazad posle 50 dana i Silvestar odstupa.

Benedikt zatim zbog ženidbe hoće da se povuče, pa pita svog kuma sveštenika Gracianusa da li to može. Ovaj mu to potvrđuje i od njega otkupljuje papstvo i postaje Grgur VI. Cena je bila jedna do dve hiljade funti zlata i Petrova para iz Engleske.

70.       Mnoge pape su kupovale svoje zvanje, ali je to prvi put da ga neko kupi od drugog pape. Od Benedikta njegovi obožavaoci ne odustaju, te sad ima tri pape: Benedikt, Grgur i Silvester. Sada nastupa nemački car Hajnrih /III, rod,1017, car 1039-l056/, koji zbacuje svu trojicu i postavlja za papu Klementa II, a ovaj njega istoga dana kruniše za cara. Kad je Klement umro, Benedikt ponovo dolazi na papski presto za vreme od osam meseci, a Damasa II je on možda otrovao /posle 23 dana 1048/. Međutim, Benedikt to ne iskorišćava, već se povlači u manastir, gde provodi ostatak života.

Sada dolaze Grgur VII /1073-1085/ i Inoćentije III /1130-1143/, koje mnogi katolički istoričari nazivaju najvećim u istoriji crkve.

Šteta je što pisac nije obradio istorijat papa od Lava III (795-316) pa do 880. godine, a takođe i od posle Klementa II ili Damasusa II (1048) pa do Grgura VII (1073-1185). U ta dva razdoblja padaju dva najznačajnija događaja u razvoju Hrišćanstva: Osmi vaseljenski sabor u Konstantinopolju 869. godine i bacanje anateme u crkvi sv. Sofije u istom gradu 1054. U tim godinama je došlo do razdvajanja na istočno-pravoslavno i na zapadno-katoličko hrišćanstvo.

Na saboru od 869. je doneta dogma da se čovek sastoji iz tela i duše, a da ono što izgleda kao duh jeste samo neka manifestacija duše. Pravoslavne crkve ne priznaju taj vaseljenski sabor i ostaju pri tome da čovek ima i telo i dušu i duh. Ja sam te događaje opširnije izneo decembra 2004. u svojoj već pomenutoj "Povesnoj simptomatici" u poglavlju "Širenje komunizma", te o tome ovde neću govoriti. Tu je značajnu ulogu imao sv. Nikola I (858-867), a sprovedeno je za vreme Hadrijana II (867-872).

Bacanje anateme 16. jula 1054. je bilo za vreme sv. Lava IX (1048-1054). Tad su njegovi legati kardinal Humbert iz Silva Kandida i biskupi Fridrih Lotarinški i Petar iz Amalfia optužili Grke da su iz Simvola vere izbrisali "filioque", pa pošto ih nisu ubedili da treba da se pokore papi, na glavni oltar u crkvi sv. Sofije za vreme bogosluženja bacili papsku bulu sa anatemom, dakle već ranije napisanom.

Pada u oči da su obojica ovih papa koji izdvajaju zapadne hrišćane proglašeni za svece.

U svakom slučaju pisac je izneo sliku razvoja papstva posle te 869. godine. Negiranje postojanja Oca je bolest, nepoznavanje Sina je nesreća, a nepriznavanje Duha je slaboumnost - kako kaže Rudolf Štajner. Neposredno posle ozvaničenja dogme o nepostojanju duha nastupilo je u tim vodećim papskim krugovima ludilo. Ekscesi pojedinih papa, naročito onih u sasvim mladim godinama ne smeju se pripisati njima lično, bar ne samo njima lično. Njih je izbacila na površinu ona - da i ja upotrebim piščev izraz - bezizrazna odnosno bazlična gomila, koja je preko njih ostvarivala neke svoje interese, strasti i bezumlja. Nemoguće je ni da neki odrasli čovek a kamoli dečak ili mladić sam na svoju ruku radi sve to što je ovde opisano; on za to mora imati i podstrekača i mnogo pomagača, koji su ga držali na vlasti i vršili razne zločine, a sve to pripisivali njemu da bi se oni izvlačili.Koliko je ko od njih lično kriv jer je svesno vršio neka zlodela, a koliko je njih bilo opsednuto nekim zlim demonima i kolikima je manipulisalo ono bezizražajno ili bezlično podzemlje - to se teško može znati. Zbog toga o njima ne treba davati nikakav moralni sud; ne treba osuđivati nijednog čoveka, ali greh koji je počinio svakako da treba. To se ističe na slučaju žene koju su hteli da kamenuju:

"Na to joj reče Isus: ne osuđujem te ni ja; idi i od sada više ne greši." (Jn.8.11)

Međutim, avet Rimskog carstva i njegovo pravo i danas osuđuju čoveka - više nego greh! Čak i na smrt osuđuje ljude koji ništa nisu učinili, a samo zato što su se rodili u nekom narodu, rasi ili religiji, čiji su neki izrodi možda i izvršli neka zlodela, zlodela od kojih su i te nevine žrtve možda najviše patile. Ta avet osuđuje ljude, a ne greh - ne osuđuje samo ubistvo kao ubistvo, jer se i ona ubistvom služi. Taj antihrišćanski stav doveo je do smrti tih nazovi hrišćanskih naroda i njihove kulture.

Ta avet Rimskog carstva postoji ipak prema božanskoj promisli - ne da bi ljudi njoj služili, već da bi je savlađivali, te u tom savlađivanju sticali veće snage. I da bi time ostvarivali svoju slobodu.

Ja znam da su to vrlo teške stvari za shvatanje, ali to proizilazi i iz za shvatanje još težih reči:

"Odgovori im Isus: zar nisam Ja izabrao vas, Dvanaestoricu? i - jedan od vas je đavo." (Jn.6.70)

Značenje ovih reči je ogromno. Ja ću se ovde ograničiti samo na već datu napomenu o glavnoj raspravi i borbi francuskog naroda sa tom aveti Rimskog carstva. Ona je posebno intenzivna bila u poslednjoj petini grčko-rimske epohe i prvoj petini sadašnje koja počinje sa 1413. godinom (svaka epoha traje po 2160 godina). Njihova borba je uglavnom na polju razuma.

Engleski narod stupa u borbu sa ovom aveti uglavnom početkom sadašnje kulturne periode - iako se počeci naziru već krajem Srednjeg veka. U borbi sa njom narodi koji govore engleski treba da probude svest kod njihovih ljudi. To će se još videti i iz daljih piščevih izlagarga - mada on to nigde tako ne formuliše. No on kao pripadnik italijanskog naroda ima osećaj za to, kad u motu ovog Prvog dela navodi reči lorda Actona.

Iz tako probuđene svesti, osećaja za istinu i razumskog rasuđivanja treba čovekovo ja da se pokrene na delanje.

To ja se najviše razvija u nemačkom narodu. No dok se u ona tri naroda odgovarajuće osobine spontano razvijaju, kod nemačkog naroda svaka individua za sebe mora ta svojstva da osvoji i da svoje ja pokrene na delanje.

To je sve vrlo globalno rečeno i pogrešno bi bilo ako bi se mislilo da neki narod zbog ove ili one osobine više ili manje vredi u razvoju čitavog čovečanstva. Sva ta svojstva se razvijaju i kod svih drugih naroda u većoj ili manjoj meri, a posebno - ako se ide na pojedinca - u svakom narodu može biti individualnosti koje strahovito odstupaju od pravila.

Ovde treba još nešto uzeti u obzir. Moralna shvatanja se u toku vremena menjaju; ona su takođe podložna razvoju.

O tome Pavle iscrpno piše u Poslanici Rimljanima, a to provejava i u drugim njegovim poslanicama. Pogrešno Pavla razumeju i oni koji osporavaju njega i njegove postavke, a i oni koji se njegovih preporuka i uputstava drže kao pijan plota. On ukazuje na evoluciju morala, na njegovu nadogradnju, s tim što njegove suštinske i istinske smernice imaju trajnu vrednost. Kada se obraća na primer robovima i njihovim "Telesnim gospodarima" (Ef.6.8 ili Kol.3.22) ili daje uputstva za porodični i društveni život, on računa sa običajima i moralnim hvatanjima koja su tada vladala i nastoji da ih oplemeni i unapredi, daje im izvesni razvojni impuls. Ko to pažljivo čita može uvideti da on ne želi da se moralna shvatanja i pravila ponašanja i zakoni menjaju revolucljom i nasiljem; on računa na evoluciju uviđanjem, a koja prati razvoj čoveka i njegove svesti i savesti, a pod impulsom Isusa Hrista.

Kad bi Pavle danas napisao neku poslanicu, ona bi sasvirn drukčija uputstva sadržavala; on bi računao sa današnjim stepenom razvoja čovekove svesti, sa današnjim društvenim uređenjem i današnjim moralnim shvatanjima i potrebama, potrebama da se opet ide dalje. Ne bi on danas pisao o "mesu od idolskih žrtava" (l.Kor.8.1-13) ili da li čovek ili žena treba da pokrivaju glavu ili ne (l.Kor.11.4-7) ili da episkop treba da je "jedne žene muž" (l.Tim.3.2) niti o "'telesnim robovima", jer su mnoge te stvari već ušle u moralna shvatanja ili su se prilike i običaji sasvim izmenlli, te se njima treba prilagođavati. On bi imao da piše o nečem sasvim drugom. Sad bi na primer Pavle pisao o "ekonomskim robovima", koji su došli kao zamena "telesnim robovima", jer je telesno ropstvo već ili tek u XIX veku zakonima ukidano - 1807. u Engleskoj, 1861. u Rusiji, 1865. u SAD, 1888. u Brazilu itd.

Pavle bi sad verovatno pisao da bi ekonomsko ropstvo bilo ukinuto, kad bi ljudi prihvatili da na svakog čoveka gledaju kao na brata, bez obzira na njegovo porodično i rasno poreklo ili versku i tome sličnu pripadnost. On bi takođe pisao i da se jedno od glavnih oruđa aveti ekonomizma - nezaposlenost - vrlo lako može uništiti, ako se pređe na radno vreme od. 20 časova nedeljno. Protiv toga bi naravno predstavnici ove aveti iznosili čitavu gomilu raznih argumenata, koji bi svi bili zasnovani na stavu da su ekonomski zakoni iste vrste kao i prirodni - ili božanski, a ne da su oni vrlo promenljivi jer su ljudski. On bi pisao i da avet ekonomizma vrlo uspešno deluje i preko krajnje levice i preko krajnje desnice i svega onoga što je u sredini, jer joj je podlogu dala avet Rimskog carstva, sa kojom se i sukobljava i sarađuje. Njihov sukob i podela nadležnosti simbolički je dat najizrazitije 8.8.1588, kad je pobeđena španska "nepobediva armada". Ako je tačno da je tome najviše doprinela bura (gde je za to vreme bila engleska flota?), onda je to samo dokaz da je za to došao impuls iz duhonog sveta. A oni na koje je preneta moć treba da shvate da je na njima i najveća odgovornost.

S tim u vezi Pavle bi pisao i da društveno uređenje treba da bude takvo, da se ukine svaka vlast jednog čoveka nad drugim, jer "Svaka moć je naklonjena korupciji; apsolutna moć apsolutno korumpira".

Ako je nekad bila potrebna vlast da bi svojom silom suzbijala užasna ponašanja ljudi (nekad smo bili i ljudožderi), danas se to pod Hristovim impulsom mora postepeno menjati. Ne revolucijom, nego evolucijom! Jer u današnjim razvijenijim društvima, vlast se ne dobija nasleđem po krvi, po krvi čija je čistota čuvana bliskim brakovima - za šta je bilo puno opravdanja, a danas se oni nazivaju nemoralnim incestom. Pod Hristovim impulsom je pored ostalog nastala i velika mešavina krvi i krv više nije nosilac impulsa koji bi bili prenošeni sa pretka na potomka. To je suštinska razlika! Ne uviđanje tih promena jeste duhovno slepilo.

Iz svih tih razloga se sa današnjim shvatanjem morala ne smeju procenjivati ni postupci ljudi od pre više vekova, a takođe je neispravno da se o ponašanju današnjih ljudi sudi prema nekadašnjim, davnašnjim shvatanjima i običajima. Etičke norme nisu nešto ustaljeno, nešto što važi za sva vremena i za ceo svet - kao što to sistematski propoveda i nameće avet Rimskog carstva, koja neprekidno preko papstva ponavlja da je sloboda savesti ludost. Iz istog tog izvora - mada se to često daje da druga usta govore - iz istog izvora se već nekoliko decenija napada na tako nazvano "Pavlovo hrišćanstvo". Možda posebno i zbog ovih njegovih reči:

"Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu. ... Jer mi pomoću Duha na osnovu vere očekujemo nadu da ćemo biti pravedni. Jer u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje, nego vera koja se kroz ljubav pokazuje delotvorna." (Gal.5.1-6)

Da ništa drugo nije Pavle napisao, ovo bi bilo dovoljno da se avet Rimskog carstva od njega užasava, a takođe i avet ekonomizma. On takođe kaže:

"Meni je sve dozvoljeno, ali nije sve na korist. Meni je sve dozvoljeno, ali neću da nešto ovlada mnome." (1.Kor.6.12)

Baš zato što narodi koji govore engleski u današnje vreme treba i imaju misiju da ispravni razvoj čovečanstva osveste i povedu u smislu Hristovog impulsa, baš zato se avet Rimskog carstva trudi da kroz njihove pripadnike taj razvoj zaustave. Otud se i napadi na "Pavlovo hrišćanstvo" čuju uglavnom iz SAD, a ljudi to šablonski pripisuju čitavoj smeši njihovih naroda. Otuda se i takozvana "globalizacija", svetska vlada sa svetskom policijom i svetskim sudom gura i potura preko SAD, a pomoć se traži i od aveti ekonomizma. Međutim, sem rimskih papa koji vekovima propovedaju da su oni ti koji treba da vladaju celim svetom, takav stav je imao još samo Tamerlan, - ja bar nisam ni za koga drugog saznao (psihijatri možda znaju i za druge manje istaknute ličnosti).

O ovome i pisac dalje govori, a ja to dodajem sa stanovišta nekoga ko pripada Sredini. Na Zapadu se to teže može uočiti, pa čak i kad se za pomoć obrati Istoku.

Ja nemam nameru da branim pape, a još manje njihova, nedela koja pisac navodi. Ali treba uzeti u obzir taj razvoj moralnih shvatanja, pa i kažnjavanja za njihovo kršenje. Ako čitamo Stari zavet, pa i pagansku Ilijadu i Odiseju, mi se sa današnjim shvatanjem morala moramo zgražati na ono što su vodeći ljudi nekad radili. Pa i Novi zavet pominje tadašnje običaje, bar tako što upućuje da ih treba menjati. A i u njemu se vide uobičajeni načini ispitivanja i kažnjavanja, na primer šibanje ili kamenovanje.

U ovde opisanom vremenu "papske pornokratije" još uvek je vrlo mali broj ljudi mogao da obuzdava svoje instinkte, nagone i strasti - pa naravno i pape, jer su na taj položaj dolazili isključivo preko vlasti i moći onih "bezizražajnih", bezličnih - ponekog od njih samo imenuje pisac. U to vreme nije bilo ni pravih novčanih globljenja ni zatvora, i robijašnica - sem za istaknutije i povlašćene. Stoga su krivci bičevani, sakaćeni i ubijani. Nije bilo ni policije ni nekih opšte državnih sudova, već se sve svodilo na onoga ko ima moć i kako će on neko pravo da protumači. Ili su pojedinci sami - možda u gnevu - donosili presude i odmah ih izvršavali. Iz opisa piščevih se vidi da su pape i ona "bezizražajna", bezlična klika imale moć i da su nju upotrebljavale i zloupotrebljavale za zadovoljavanje svojih instinkata, nagona i strasti. Nije dakle krivica toliko do samih ljudi koji su na te položaje dolazili - oni su takvi kakvi su - nego do sistema koji im je davao toliku moć.

Opet bih ja ovde ukazao na reci lorda Acton-a iz mota:

"Svaka moć je naklonjena korupciji; apsolutna moć apsolutno korumpira."

Vlast treba razvlastiti!

Iz istog tog uviđanja sam ja u "Povesnoj simptomatici" 2004. godine u poglavlju "Svetska revolucija" napisao da tražim pomilovanje zs vlastelina i nabrojao niz razloga za to.

4. Papstvo u vreme njegovog cvetanja

72.       Grgur VII je bio jedini papa koji je sam sebe kanonizovao. Još kao mlad Hildebrand je žalio što je car Hajnrih III 1046. smenio Grgura VI /koji je kupio papstvo od Benedikta IX/, a koga prati u izgnanstvu u benediktinsku opatiju Klini (Cluny), gde kasnije postaje prior. Zatim je pozvan u Rim i 18 godina služio je četiri pape kao savetnik i konačno kancelar. Pri sahrani Aleksandra II 1073. njega opština bira za papu. Iako se sa takvim izborom - bez kardinalskog kolegiuma - on ne bi složio, on to prihvata, ali moli mladog cara Hajnriha IV da ga prizna. Ovaj to čini, iako su ga savetnici od toga odvraćali, s obrazloženjem da je on asketa, pa će i sa drugima postupati kao sa samim sobom - bez milosti.

73.       Grgur VII je bio poslednji papa čiji je izbor car morao da potvrdi. On sad postavlja da je svaki sveštenik veći od kralja - a tek papa! U svojem "Dictatus-u" od 27 teza on piše:

74.       "Niko na zemlji ne može da prosuđuje o papi. Rimska crkva nikad nije grešila i do kraja vremena nikad ne može da greši. Samo papa može da smenjuje biskupe. On jedini ima pravo na carska znamenja. On može da smenjuje cara i kraljeve i njihove podanike da oslobađa od vazalstva. Knezovi njemu moraju da ljube stopala. Njegovi legati imaju prvenstvo nad svim biskupima, čak i kada nisu sveštenici. Jedan zakonito izabrani papa jeste bez pitanja svetac zbog zasluge Petrove."

Ovu svetost iskusio je on, kako je to on rekao, na impozantan način pri njegovom izboru. To je uostalom bila ideja, koju su njegovi sledbenici pustili da padne kao vruć krompir. Ona je bila utoliko značajnija, jer je Hildebrand bio doživeo dete-papu Benedikta IX /1032-1048/.

Ovo strahovito mnogo podseća i na Kaligulu i na Tiberija i druge rimske careve - kako je to pod "1. Od Golgote do Vatikana" napomenuto. To je vrlo jezgrovito sadržano u ovom piščevom navodu iz "Dictus-a".Razlika je samo u tome, što su rimski carevi na određeni način naterivali posvećenike u misterije da i njih nepripremljene posvete, a kod Hildebranda i njegovih sledbenika - to ne mora da bude kod svih - je obrnuto: sami posvećenici u paganske misterije po svojoj volji sada njih tako nepripremljene, u ispravnom okultnom smislu nepripremljene posvećuju u izvesna misterijska znanja. Naravno da su ih ti "bezizrazni" žreci uvek pripremali na izvesan svoj izopačeni način - pored ostalog i u lažljivosti, što će se iz daljeg piščevog izlaganja videti.

Nesrećni Hildebrand je vežban u asketizmu. Kako je mogao da žali zbog smenjivanja sveštenika Gracianusa koji od svog kumčeta Benedikta IX za silno zlato kupuje papstvo i postaje Grgur VI - kako je to napred opisano? Kako to da jedan asket žali zbog toga što Hajnrih III na gomilu smenjuje i ovoga i Benedikta i Silvestra, koji se svi otimaju za papsku vlast? Da zato što Grgur VI još nije sa papskog prestola prigrabio onoliko zlata koliko je u njega investirao?

On je morao mnogo šta čuti bar o poslednjim italijanskim papama i njihovom nemoralnom životu. Zašto mu je smetao Hajnrihov pokušaj da tome stane na put postavljajući svoje Nemce za pape, na koje je računao da će mu biti privrženiji - Klementa II (1046-1047), Damasusa II (1048), Lava IX (1048-1054) i Viktora II (1054-1057)?

Njega kao kaluđera iz Klinia dovodi Lav IX u Rim i poverava mu papske finansije. Lav IX, čiju su bulu sa prokletstvom 1054. bacili njegovi izaslanici u crkvi sv. Sofije u Konstantinopolju i izazvali šizmu. Lav IX, koji je sve svešteničke žene proglasio "neslobodnim", bespravnim i oduzeo im sve lične posede - verovatno za svoj džep.

Kako se to sve slaže sa asketizmom?

Sam asketizam nije nikakva garancija da posvećenik ide ispravnim putem. Ako nije razvio devociju prema istini i skrušenost i još mnogo šta drugo, on vrlo lako pada pod vlast onoga duha, čije kušanje je opisano kod Mate ja, a koje sam ja uz moto ove knjige dodao. Sva izlaganja Petera de Rose u ovoj knjizi to potvrđuju, a ja samo dodajem ključ za njihovo razumevanje i naučno objašnjavam.

Na putu svake inicijacije, ako posvećenik nije u potpunosti prisvojio devociju prema istini, skrušenost, težnju da sve saznanje stavlja isključivo u službu čitavog čovečanstva i sveta, te da time nikako ne zadobija vlast nad drugim ljudima, šta više da nikakvom svojom rečju ni delom ne zadire u slobodnu odluku volje drugog čoveka - svaka takva inicijacija bez tih preduslova i još niza drugih - svaka takva inicijacija će načiniti čoveka još gorim nego što je bez te inicijacije bio. Na to upućuju ove reči:

"A kada nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Tada kaže: vratiću se u svoju kuću, otkuda sam izišao; i došavši nalazi je praznu, počišćenu i ukrašenu. Tada odlazi i uzima sa sobom drugih sedam duhova, gorih od sebe, pa uđu i stanuju onde; i poslednje stanje onoga čoveka biva gore od prvoga; tako će biti i ovome naraštaju." (Mt.12.43-45)

Rudolf Štajner navodi da u Rimu postoje visoko posvećeni, koji imaju dubok uvid u razvoj sveta i znaju šta treba raditi u smislu redovnog - Hristovog - razvoja, ali rade isključivo na suprot tome. Sličnih bratstava ima i drugde u svetu, ali ona nisu predmet ovih razmatranja.

To su verovatno sledbenici onih starih paganskih misterija, koje su se s vremenom degradirale i izopačile, te su - kako je već rečeno - i neispravno posvećeni rimski carevi smatrali da imaju moć da se suprotstave volji bogova i redovnom razvoju sveta. Ti njihovi sledbenici su ta stara misterijska znanja i tehnike posvećivanja sačuvali do današnjih dana, ali umesto nekadašnje težnje starih posvećenika da upoznaju volju bogova, ispravnih bogova i da u tom smislu pomažu čovečanstvu, oni su prisvojili težnje Tiberija i drugih rimskih careva da ta znanja upotrebe za vladavinu svetom.

Ja ovde posebno navodim Tiberija, jer je on hteo Hrista da učlani u rimske bogove, sa kojima su rimski carevi hteli da se uvrste odnosno smatrali su da su njima jednaki ili podobni. Na taj način bi i Hristov impuls bio iskorišćen za proširenje moći Rimske imperije i njihovih careva. Menjajući samo pojedine nazive i modernizujući ih, te je ostalo da traje i dalje kao suština papstva - što se vidi i iz ovog "Dictatus-a". U toku vekova je to još više razrađeno i dogmatizovano, na primer 1870. pod Pijem IX, koji - samo malo drukčijim, modernizovanim rečima - govori isto što i Kaligula. Sa svojom nepogrešivošću uvrštava on sebe kao rimski Pontifex (zadržao je pagansko dostojanstvo) u njihove bogove i posebno opšti sa božanstvima Meseca, koja su nosioci najgrubljeg materijalizma, a koji je u XIX veku došao do vrhunca.

Ovde se vraćamo na ono piščevo "bezizrazno" okruženje papa, čiji su oni robovi, a koje u stvari oblikuje pape time što ih "kljukaju izabranim informacijama" i "skrivaju sve ono, što bi moglo biti smetnja onome do čega je njima stalo". Šta, ako se među njima nalaze i posvećenici u stare paganske misterije, koje su u međuvremenu postale dekadentne i izopačene, a ne one ispravne? Oni iz tih znanja poseduju moć sa kojom uz pomoć raznih laži, sugestija, hipnoze i drugog mogu da nekoga načine papom po svojim željama, papom koji će raditi u smislu njihove borbe protiv redovnog i ispravnog razvoja čovečanstva - protiv Hrista. Tu spada i delovanje pomoću simbola: na papskoj palici prikazan je razapeti Hrist. Taj simbol govori: "Mi smo ubili vašeg Boga! Naš bog je jači od vašeg Hrista!"

Tamo negde sedamdesetih godina XX veka pa i duže dolazili su iz SAD izveštaji o takozvanom "ispiranju mozga". To je izraz koji je kod njih izmišljen i ima duboko značenje, dublje možda nego što običan čovek misli. Tu su navođeni primeri ovakvih ili onakvih vođa sekti, koji bi određenim tehnikama i rečima priđobijali za sebe pristalice, "ispirali bi im mozak" odnosno iz njega izbacili sve uobičajene predstave o životu i moralu i onda u njih sipali neke izopačenosti, koje su tim ispiračima išle u račun; pored ostalog da u tim vođama njihove pristalice gledaju bar polubogove, koje imaju čast i privilegiju da služe - i da im daju pare. Najizrazitiji slučaj je opisali sa završetkom 1978. u Gujani u Džonstaunu, gde je oko 800 pristalica nekog Džonsona (?) izvršilo samoubistvo cijanidima, za koje okultisti znaju da ima pogubno dejstvo i posle smrti, pa su zato i Jevreje njima trovali za vreme Drugog svetskog rata. Pisalo se takođe i o tome kako je teško bilo da se takvi privržendci spasu i povrate u normalan život i da je u tome najviše uspeha imao neki američki crnac ili melez (zaboravio sara mu ime). Posle deset ili dvadeset godina pisanja o tome odjednom se zaćutalo. Zašto?

Teško je zamisliti da se to nije i dalje dešavalo;- pojavljivale su se i docnije takve vođe ili "gurui" - da upotrebimo indijski izraz jer su i iz Indije dolazili - i na njihov razorni rad se ukazivalo, ali ne i na tehniku "ispiranja mozga". Koje su to sile koje su sprečile to osvešćivanje ljudi? I zašto? Kao što je napred objašnjeno, iz impulsa naroda koji govori engleski došlo je do tog osvešćivanja. Ispravni krugovi koji razvijaju dušu svesti svakako da nisu ti koji su zaustavili to osvešćivanje, pogotovu što je to u SAD velika društvena opasnost (naravno i u drugim zemljama i kontinentima, ali ja posebno ovo ističem). Ta društvena opasnost bi se u SAD mogla sa tim osvešćivanjem organizovano suzbijati, našlo bi se i ljudi i sredstava za to. Međutim, ta opasnost od "ispiranja mozgova" je marginizovana i uvrštena u red drugih - da kažemo - običnih kriminala. Ali to nije slučaj, to je nešto daleko veće od običnog kriminala.

Da to nije sprečeno i da je u SAD organizovana grupa odgovarajućih naučnika, koja bi na tome savesno radila, došlo bi se do izvesnih epohalnih otkrića. Došlo bi se do toga da se napravi razlika između onoga što se prenosi genima, onoga što se stiče vaspitanjem odnosno imitiranjem svoje okoline i postaju navike, te onoga što se stvara kao mišljenje, shvatanje sveta na osnovu prdstava koje se primaju još od detinjstva, pa i na kakav način se to radi. Ta i prilikom spašavanja onih sa ispranim mozgom opet se vrši neko ispiranje mozga da bi se u njega onda vratile one "normalne1' ili uobičajene predstave i shvatanja toga društva. To je sve trebalo sprečiti!

Da nije sprečeno, došlo bi se pored ostalog i do toga, da je čitav školski sistem, koji je avet Rimskog carstva izmislila i nametnula, u stvari velika perionica mozgova. U njoj je prva faza olakšana zato što u duše ili mozgove male dece još nije unet veliki broj predstava i shvatanja, a i kad porastu nastoji se da im se i kroz informacije koje dobijaju sa strane od spoljašnjeg sveta takođe u mozgove ureže nešto što nije u suprotnosti sa osnovnim školskim programom, koji se nameće preko političke moći odgovarajućih državnih organa. Zbog toga je nametnuto - na Zapadu više nego na Istoku - lenjinisticko shvatanje da decu treba da vaspitava država, a ne roditelji, te se već sa jednom do dve godine šalju u dečje vrtiće i predškolske ustanove. Deci se sipaju u mozak razne lažne informacije i to još na takav način, da im se poremeti zdrav razum i ispravno, logičko rasuđivanje; takođe i da se uspavljuju, kako bi od njih napravili bezobličnu uniformnu masu. Na taj način se stvara duhovno ropstvo. Deluje se na suprot onome:

"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." (Jn.8.32)

Ja bih suviše izišao iz okvira ovog spisa, ako bih tu iznosio dokaze. Oni se mogu naći i u mom spisu iz 2001. godine "O nauci", gde sam ja napisao i simvol vere i dogmatiku i apologetiku savremene nauke - mada sve nepotpuno, ima mnogo više dogmi. Kad njeni zastupnici to nisu hteli ili smeli, uzeo sam da to bar ja uradim, iako ne ispovedam tu veru. Ovde treba napomenuti da su sve osnovne naučne misli potekle iz manastira katoličke crkve još u Srednjem veku i da one žive i dalje. I da je takva nauka sebi stvorila oreol nepogrešivosti više nego Pije IX. Ta avet Rimskog carstva pomaže iz političke oblasti time što daje nagrade i za besmislena "naučna otkrića", koja se već posle desetak godina iz istih tih naučnih krugova pobijaju, da bi se zamenila novim. Tipičan primer su Nobelove nagrade,

"... i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." - Čovek može biti slobodan samo ako zna zakonitosti sveta i prema njima i u okviru njih deluje. Ukoliko ih ne poznaje, onda te zakonitosti određuju sve njegove postupke i usmeravaju njegovu volju. Ukoliko ih poznaje, čovek iz sveta ideja, iz sveta istina koje je u sebe primio može da - koristeći se tim zakonitostima - nešto novo iz svoje slobode stvara. I tek kad je nešto na takav način stvoreno, možemo govoriti da li je to moralno ili ne. Na taj način se stvara etika, a ne nekim propisima koji čoveka guraju u neslobodu. To je evolucija morala, na koju i Pavle računa.

Protiv toga se bori avet Rimskog carstva, oni "bezizrazni" krugovi koji preko svojih isturenih više marioneta nego privrženika govore, da je sloboda savesti ludost, te da su popovi ti koji treba da upravljaju i da zapovedaju šta će ko od njihovih vernika da radi. Pošto je pod Hristovim impulsom hrišćanstvo osudilo telesno ropstvo, ova avet je uvela duševno ropstvo preko ispovesti, davanja blagoslova ili proklinjanja, pa pošto je to u toku razvoja počelo da slabi, onda je ova avet zavela duhovno ropstvo: preko svoje političke moći bori se svim sredstvima protiv istine i nameće ljudima neistine odnosno laži, da se od nje ne bi mogli osloboditi.

Ta tehnika duševnog porobljavanja oživljena je i kod nas posle takozvanog "vraćanja religiji" (kako se njoj može vratiti neko, ko u njoj nikad nije bio?). Preko političara koji su odjednom od ateista postali vernici, a i preko vernika koji su odjednom postali političari nameće avet Rimskog carstva poslednjih godina i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ispovedanje kao obavezno pre pričešća. Ti vero-političari koji u njoj imaju vlast dobili su i pare da u hramovima prave ispovedaonice, što ni u jednoj pravoslavnoj crkvi ja do sad nisam video - samo u katoličkim. Ti vero-političari takođe otvoreno propovedaju i ono što se nekada nazivalo cezaro-papizam, kod nas naravno na malo nižem rangu. Da li se to radi i u drugim pravoslavnim crkvama, koje su "oslobođene od komunizma"?

Telesno ropstvo je uglavnom diskreditovano, pa je zamenjeno ekonomskom zavisnošću. Duševno ropstvo se danas teško može ostvariti pomoću pretnje nekim onostranim paklom, te se pribegava širenjem straha za ovostrani život: opasno je Sunce, a opasno je i njegovo pomračenje, opasno je zagrevanje Zemlje, opasna je sida, opasan je ulični kriminal (ne i nadulični) itd. Važno je da ljudi uvek žive u nekom strahu - ne da imaju poverenja u božansku milost. No pošto je ovo sada doba buđenja čovekove svesti, posebno je u toku razrada duhovnog porobljavanja. Zato ću se i ja na to opširnije osvrnuti. Ono se vrši na sledeće načine:

1. Neistine odnosno laži se iznose na istiniti način, tako da izgledaju kao istinite. To se vrlo često čini tako, što se u veliki broj istina umeša jedna ili više laži, do kojih je nekome posebno stalo. Tu se uvek računa na autoritet, autoritet onoga ko ih iskazuje i u koga oni slagani ili obmanuti treba da imaju poverenje, te da ne istražuju i ne proveravaju njegove iskaze. Kad neko kaže "U to vreme sam bio u toj kafani", to se relativno lako može proveriti. Ali ako priča o nekim svojim doživljajima i pronalaženjima na nekom drugom kontinentu, to je već mnogo teže. Isto tako, ako neko govori o svojim naučnim otkrićima koja se mogu vršiti samo u malom broju za to opremljenih laboratorija, to proveravanje je za skoro sve ljude sasvim nemoguće. Ogroman broj informacija je takav, da ih mi usvajamo na osnovu poverenja u pamet, poštenje, ispravnost - autoritet - onoga ko nam ih saopštava. Tako su još u Srednjem veku skolastičari kao neoborive činjenice primali ono što je "magister dixit" ("učitelj je rekao"). Vodeći naučnici Novoga veka počeli su u sve da sumnjaju i da sve proveravaju, čemu se naravno suprotstavila avet Rimskog carstva. Kad su naučnici srušili nekadašnje pogrešne predstave, koje su čak na jedan besmisleni način postale doktrine crkve - na primer da je Zemlja ravna ploča i drugo - onda je ova avet izmislila "nauka je dokazala", čak za mnogo šta što uopšte nije dokazala. Apstraktna "nauka" postala je vrhunski autoritet. Ali... Mi se danas iščuđavamo zbog onoga šta su ljudi još do pre sto ili dvesta godina verovali, a isto tako će se kroz sto ili dvesta godina iščuđavati ljudi zbog toga u šta su današnji naučnici verovali, a što se danas autoritativno iznosi kao naučno dokazane činjenice, pa se to i deci u školama silom političkih vlasti - preko ministarstava prosvete - nameće, nameće naravo i pored istinitih činjenica. Tako ih lakše gutaju.

To ima velike posledice, jer na osnovu tako primljenih - istinitih i neistinitih - predstava mi se orijentišemo u svetu i donosimo svoje odluke o tome šta ćemo raditi. Sve netačne, neistinite predstave nas porob1javaju, usmeravaju u pogrešnom pravcu, a istinite nam daju mogućnost za slobodni izbor onoga što ćemo u okviru tih istina raditi. Neistinite predstave nas uvek u jednom trenutku tresnu po glavi, a istinite nas uzdižu u našem čoveštvu. Otud i one gore navedene Jovanove reči.

Ko hoće da vlada drugim ljudima, on će ih sistematski kljukati lažima, često vrlo dobro usmerenim u određenom pravcu. Protiv toga se čovek može boriti nepriznavanjem nikakvog autoriteta, proveravanjem svega što može proveriti i rezervisanošću prema svemu što ne može proveriti i razvijanjem osećaja za istinu. Osećaj za istinu se razvija devocijom prema istini, pri čemu čovek u svakom trenutku isključuje mogućnost da bilo kako slaže, te i prema svakoj laži stiče izvesan osećaj odvratnosti i bola, pa je s gađenjem odbija od sebe. A za odluke svoje volje traži impulse jedino iz sebe i proverava ih u svojoj savesti, ne prima ih od drugih. Pri tome treba imati u vidu ove Novalisove reči:

"Osnova svake izopačenosti u nastrojenjima i mišljenjima jeste - brkanje cilja sa sredstvom." [1]

"Čuvaj se da zbog sredstva ne izgubiš cilj - onaj čist karakter čoveštva - jednostavno, razborito humano ponašanje."[2]

Mi živimo u svetu iluzija. One nama upravljaju sve dotle dok o njima ne saznamo istinu. Ukoliko je više istine neki čovek primio u svoju dušu, on je utoliko veća individualnost, utoliko više iz svoje individualnosti, iz svoga ja može slobodno da dela, a u okviru tih saznatih zakonitosti koje vladaju u svetu. Ako jednoga dana u svojoj duši bude imao samo istine, on će biti slobodan, postići će svoje pravo čoveštvo, u potpunosti će postati neko ja oslobođemo od svih iluzija. Na to upućuju sledeće reči:

"Reče mu Isus: ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene. Kad ste mene upoznali, upoznaćete i mog Oca." (Jn.14.6-7)

U mikrokosmičkom smislu, dakle za svakog čoveka ponaosob, može se to reći ovako:

"... ja jeste put i istine, i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz ja." Kad ja upoznate, upoznaćete i Oca toga ja."Ako čovek iz zablude govori neistine, a tragalac je za istinom, ima devociju prema istini, on će s vremenom uviđati svoje zablude i njih će se postepeno oslobađati. No ako čovek svesno govori neistine, dakle laže, izmišlja neistine da bi zavodio druge, on je onda borac protiv Hrista i ispravnog razvoja sveta. On radi na suprot razvoju ja čovekovog, razara ga i time nastoji da čoveka sruši u životinjstvo (jer životinje nemaju svoje ja u čulnom svetu na Zemlji). Ukoliko u tome uspe, on postaje predvodnik tog krda obrazovanog od njegovih laži, postaje njihov rob, jer je stalno prinuđen i mora da ih na dosledan način laže da bi ih držao u vlasti, postaje rob svojih sopstvenih laži odnosno utvara koje je sopstvenim lažima stvorio i koje ga opkoljavaju. I on time pada u životinjstvo, pa čak i ispod životinjstva, postaje neka tvorevina od neistina, neka sablast bez jastva. To je greh protiv "Duha istine", "koji od Oca ishodi" (Jn.15.26), za koji "nema oproštaja doveka" (Mk.3.29), jer "onome koji kaže protiv Duha Svetoga, neće se oprostiti ni na ovom svetu ni u budućem," (Mt.12.32)

2. Neistine odnosno laži iznose se na neistiniti način, ali tako da time ljude zbunjuju. To su iskazi koji u sebi nose protivrečnosti, koji sami sebe pobijaju, ali se njihova apsurdnost ne uočava odmah, no baš zbog te apsurdnosti lepo zvuče i lako se lepe za podsvest.

Niče navodi da su krstaši od saracenskih hašišina ili asasina naučili: "Ništa nije istina - sve je dozvoljenot". Dosledno tom iskazu ni on nije istinit, pa je prema tome nešto ipak istina. Slično tome je u novije vreme raširena krilatica "Sve je relativno!", što ukazuje da je i to relativno, dakle da ipak ima nešto apsolutno. To je posle zamenjeno sa "Svako ima svoju istinu!". Ovim se i danas visoki intelektualci diče kao nekom njihovom velikom mudrošću. Međutim, ko hoće da istinski misli i nije izgubio zdrav razum, taj ne može da uz reč "istina" stavi "moja" ili "tvoja", jer je istina da je 2+2=4 jedna te ista za ceo svet, a moglo bi se navesti bezbroj zabluda sa tvrdnjom da je 2+2 nešto drugo. Tu je u stvari pojam zablude ili laži nazvan rečju "istina". To se radilo i u Linkolnovo vreme, kad je on postavio pitanje: "Ako rep nazovemo nogom, koliko nogu onda ima pas?". Nije mali broj ljudi koji na to pitanje odgovaraju: "Pet"!

Za uspešno porobljavanje ljudi ovakvom tehnikom računa se na onaj već pomenuti efekat carevog odela: glup je ko ga ne vidi i misli da je car go. To se takođe nameće nekom vrstom autoriteta, ali je tu skriven onaj ili oni koji takve iskaze lansiraju. Uz to se naravno računa da ljudi nemaju zdrav razum , te se i kroz čitav školski sistem nastoji da se deca i mlađi ljudi pod školskim autoritetom onelogikuju, da bi se njima vladalo. Tu bi spadalo i to, da se razni pojmovi - koji su u jeziku usklađeni - počnu da nazivaju drugim izrazima koji nikako ne odgovaraju stvarnosti; iako je njihova apsurdnost lako uočljiva, oni ipak daju neke podsvesne sugestije.

Kad se kaže "Koreja proizvodi...", "Francuska misli...", "Kina kaže...", "SAD bombarduju...", "Irak štiti..." itd., svakom je jasno da neke apstraktne političke tvorevine ne mogu nešto tako konkretno da rade. To konkretno mogu da rade samo neki sasvim konkretni ljudi - to će uvideti svako ko iole o tome misli. Međutim, ako čovek to sebi ne osvesti, on preko ovih na izgled naivnih i očiglednih neistina u podsvesti prima sugestije da svi pripadnici neke države - sa kojom se opet podsvesno izjednačuje neki narod - da svi oni rade ili učestvuju u tome što se tu kaže. To je nešto što nikako ne treba potcenjivati. Te i takve u podsvest ubačene sugestije su učinile da u XX veku samo u Evropi bude ubijeno oko sto miliona ljudi - osakaćene, unesrećene i nerođene nemoguće je prebrojati. Utvrđivanje te i tako u podsvest ubačene neistine potpomažu i neki slabounmi političari, kad se u ime jedne države ili nacije izvinjavaju drugoj zbog nekog nedela, koje je učinjeno neki put čak i pre njihovog rođenja, a o čemu je već napred bilo govora. Afirmaciji te pogubne sugestije doprineo je i Vudrou Vilson sa svojih čuvenih "14 tačaka" i "pravima naroda", dakle neke skoro apstraktne skupine rasute po raznim državama, sa raznim običajima i zakonodavstvima; skupine, koja se često pod političkom prinudom pravi naterivanjem pojedinaca čiji su roditelji različitih narodnosti da se izjasne šta su. Takvim apstraktnim pravima naroda prikrivaju se, zamenjuju i potiskuju prava svakog pojedinog čoveka; njima se u stvari obezbeđuje moć neke grupe, koja sebe proglasi da je narod ili da je nekim "demokratskim" putem njegov predstavnik izabran i ovlašćen da ta vlada u političkim granicama neke države - ne naroda, te da u tim granicama prisvaja plodove rada tih naroda na osnovu prava i zakona koje će ta grupa prema svojim potrebama nametnuti. Tako to izgleda kad se osvesti taj čuveni Vilsonov impuls, pod kojim je izginulo nebrojeno mnogo ljudi i koji se i danas eksploatiše za ostvarivanje raznih mračnih ciljeva.

Pošto se ovim načinom ide na zbunjivanje ljudi i da se pri toj zbunjenosti nametnu određene sugestije, ovaj način je utoliko uspešniji ukoliko je iskaz apsurdniji - kao na primer Vilsonov. To na svakom koraku možemo videti na raznim političkim i trgovačkim reklamama, te nije potrebno da se ovde iscrpnije navode. Svako ko o njima malo dublje razmisli, naći će potvrdu za to, naravno pod uslovom da ne priznaje nikakav autoritet, jer svaki autoritet čoveku pomračuje um: čovek se ustručava da vidi ono što vidi i sebi stvara iluzije da vidi ono što ne vidi.

Da bi to bilo jasnije, ja ću ovde navesti jedan skorašnji događaj, iz decembra 2006. U Srbiji je tada održan referendum za izglasavanja novog ustava, čiji tekst ogromna većina glasača nije ni pročitala, a od onih koji su ga pročitali većina ga sigurno nije razumela. Tom prilikom je preko televizije više puta preneto, kako se poglavar jedne verske zajednice prilikom glasanja pred glasačkom kutijom krsti. Time se autoritativno daje sugestija da je uređenje zemaljskog carstva - koje prema Jovanu 18.36 nije Isusovo - da je to nešto sveto, te se i pred glasačkom kutijom krsti kao pred ikonom. Pri tom treba imati u vidu da slika - prema toj verskoj zajednici - postaje ikona tek posle držanja 40 dana u hramu i kad je episkop osveti (ako sam ja tu nešto pogrešio, molim za izvinjenje i ispravku), a plastična kutija je postala sveta čim je postavljena na glasačko mesto.

Kad je to isto pre nekoliko godina učinio jedan istaknuti, sa stogodišnjom tradicijom nasledni političar, to svakako nije imalo tako snažnog dejstva. S obzirom na razna proklamovana ljudska prava, svako ima pravo i na javno ispovedanje svoje veroispovesti, pa prema tome i idolopoklonstva. Ali kad se idolopoklonstvo prikaže u obliku hrišćanstva, to je onda slučaj koji spada pod ovu tačku. Ja bih pri tom još skrenuo pažnju da je ono klanjanje Mojsijevih Jevreja zlatnom teletu bilo na daleko većoj duhovnoj visini nego klanjanje plastičnoj kutiji - Jevreji verovatno nisu skupili dovoljno zlata da naprave egipatskog svetog bika Apisa, pa su načinili samo tele. A da li je i ova kutija samo umanjeni kontejner?

Ovde bi spadalo i to, da se uz imenicu stavi pridev koji njoj protivreči, negira njeno značenje. Kad se kaže "drveno gvožđe" ili "četvrtasti krug" ili "mačije perje", tu se vrlo lako uviđa besmislenost. No ima nekih protivrečnosti koje se mogu uvideti samo sa boljim poznavanjem stvari i sa njime se onda manipuliše ljudima odnosno upravljaju se na pogrešne predstave i delanja. Tu protivrečnost je teže uvideti kad se kaže "dobar ministar prosvete" ili "dobar ministar za kulturu", nego kad se kaže "nakazna lepotica", a to je u stvari isto. Čim se sa jednog mesta daju i nameću impulsi za bilo koju granu duhovnog života, to je obrazovanje i nametanje jednoumlja, a jednoumljem se stvara duhovna žabokrečina, na kojoj možda na nekom lepom lokvanju krekeće žabac. Tu se umesto slobode u traganju za istinom i slobode umetničkog i drugog duhovnog izražavanja i stvaranja nameće političkom moći jednakost jednoumlja, koja - čak ako bi i bila u nečem ispravna - onemogućava dalji razvoj i samim tim vodi u dekadenciju, jer ne dopušta nikakvu mogućnost izbora, korekturu i prigovore, dovodi do smrti kulture. Ja u to vrlo izričito i sebe uključujem: ako bih nekim čudom bio na tako nekom položaju, ja bih mogao biti samo rđav ministar prosvete ili kulture, jer ni sa svojim najboljim namerama i uviđanjima ja ne bih mogao sam da savladam svoje jednoumlje. Ne radi se dakle ni o kojem pojedincu, nego o sistemu društvenog uređenja i uzajamnom odnosu ljudi i razvoju čovečanstva i čoveštva zbog čega izraz "dobar ministar" za bilo koju oblast duhovnog života predstavlja laž.

Sličan je slučaj sa "ograničenom slobodom" koja se kao neki uzvišeni ideal nameće za privredni život. Za razliku od napred objašnjene slobode u okviru prirodnih zakona, koji su nepromenljivi pa se na njih sa sigurnošću može računati i u njihovim ograničenjima slobodno delati, u privredi se sloboda ograničava ljudskim zakonima, koji se svaki čas menjaju prema nahođenju onih koji imaju moć. Ako se neki i nečiji bilo kakav uspeh u privredi ne svidi nekom ko donosi zakone i propise, on će njih izmeniti i uspeh će se pretvoriti u neuspeh. U toku jednog čovečijeg života ti zakoni se temeljno izmene i po dva ili tri puta, tako da jedan običan, čisto privrednik ne može znati šta će ga sutra pogoditi. Na primer, on pravi sebi neko obezbeđenje za slučaj starosti ili bolesti, a onda se donese zakon ili propis ili neka druga akcija kojima se ta njegova ušteda potpuno obezvredi. Kad se uz to doda da onaj koji svojim zakonima i propisima ograničava tu slobodu, da taj isti te zakone i tumači i sprovodi i presuđuje da li su ispravno poštovani i primenjeni, onda tu "ograničenu slobodu" u privredi treba shvatiti kao totalnu neslobodu, odnosno kao slobodno rukovanjem privredom i njenim plodovima isključivo od strane onih malobrojnih koja imaju moć.

Isto tako, oni koji imaju moć donose zakone po kojima će uvek neko od njihovih biti izabran kao narodni predstavnik u "demo-kratiji" - "narodnoj vladavini". Po takvim zakonima neko ko je dobio i samo dvadeset i nekoliko procenata glasova sebe smatra da je predstavnih i onih sedamdeset i nekoliko, a sem toga da je od svih sto dobio blanko punomoćje da radi šta hoće i da o tome nikoga od njih ne mora ni da obaveštava šta je uradio, a kamoli da ih pita šta da radi. Tu se u stvari poziva na bratstvo među ljudima, gde stariji brat - koji je starijim sam sebe proglasio - vodi brigu o svojoj nepunoletnoj braći.

Od ove vrste porobljavanja čovek se može odbraniti zdravim razumom, kojim pomoću mišljenja dolazi do saznavanja istina.

3. Istine se iznose na neistiniti način tako da se ljudi navedu na pogrešne zaključke. Pri tome se ne iznose i one istine koje  su relevantne za date iskaze. Ili se pak nekim gestom ili naglaskom obesnaže.Ako kažemo :"Toma je odličan arhitekta. Ova kuća je divna!", tu se onda sugeriše zaključak da je Toma tu kuću projektovao, mada to nije slučaj. Iako su iskazane samo dve istinite činjenice, one nameću neistinito prosuđivanje i donošenje pogrešnog zaključka.

U to spada i jedan noviji slučaj. Države, kojima upravljaju izabrani narodni predstavnici i brižni za narodno zdravlje, imaju zakone da se na ambalažama za duvan ispiše: "Pušenje ubija". Pošto na ambalažama za alkoholna i druga veštačka pića to ne stoji, onda se izvlači zaključak da oni nisu štetni po zdravlje, da ne ubijaju. A da li alkohol ubija, treba upitati i saobraćajnu i drugu policiju.

Ovde spada takođe i brzo izlaganje istinitih činjenica, ali tako da ih čovek ne može pratiti i dobro uočavati i pamtiti, tako da opet iz njih ne može izvući ispravne zaključke. Naročito, ako se pri tome brzo prelazi s teme na temu - kao što je to slučaj s televizijskim vestima. Od pretrpavanja i samo istinitim činjenicama čovek biva na neki način zaglušen, uspavan.

Isto tako čovek biva uspavan i kad mu se sve same istine saopštavaju na jeziku koji on ne razume. Pri toj uspavanosti se onda na njega može sugestivno delovati na neki sasvim drukčiji način. Najizrazitiji primer za to su bogosluženja na jeziku koji prisutni ne razumeju.

Istine se mogu iskazivati i sa naglaskom, gestom, mimikom i okruženjem koji njih negiraju ili ismevaju ili obezvređuju. Ako se neka ozbiljna istina iznese u nekom šaljivom časopisu, čitaoci nju neće uzeti u obzir - sem ako nisu na to posebno upozoreni. Pogotovu ako se pored njih napišu mnoge očigledne neistine. Ako se na televiziji održava predavanje nekog ozbiljnog tragaoca za istinom, a to se prati neodgovarajućim dekorom, slikama i muzikom, onda njegovi iskazi mogu biti sasvim obrnuto protumačeni, čak i ismejani. To se radi.

Protiv ovakvih načina zavođenja čovek se može odbraniti budnošću, budnošću kojom će se po mogućnosti svi detalji uočavati i osvestiti.

To su tri načina duhovnog porobljavanja ljudi. Ljudi se duhovno ne porobljavaju samo onda, ako se istina iskazuje na istiniti način.

Na ovo duhovno porobljavanje ja sam morao malo opširnije da se osvrnem, jer je ono vrlo, vrlo aktuelno i danas. Njime se mogu objasniti mnogi postupci i naših savremenika, a i ljudi iz prošlosti. U čitavom ovom spisu ja ne želim ni da branim ni da napadam bilo koga ko se ovde pominje nego samo da objasnim neke pojave, da ih osvetlim sa jedne naučne strane, sa koje mali broj ljudi to posmatra. Otuda i ova izlaganja podstaknuta postupcima Hildebranda odnosno Grgura VII, a koja treba imati u vidu i prilikom sagledavanja života i rada i drugih ovde pominjanih ličnosti.

Ovde, na primeru Grgura VII ja želim da ukazem na razne mogućnosti delovanja aveti Rimskog carstva - samo na mogućnosti, a svaki konkretan slučaj treba posebno ispitati. Sledeće dakle ja dajem samo kao mogućnost - ne kao tvrdnju!

Iz ove knjige se ne vidi koliko je Hildebrand imao godina i šta je radio do 1046, kad je sa zbačenim Grgurom VI otišao u Klini. Svakako da se već tada isticao sa nekim osobinama, a u tom benediktinskom manastiru - jednom od centara srednjovekovne nauke i kulture - on je u toku daljih 12 ili 13 godina još mnogo šta primio, pa je zbog toga i pozvan u Rim i služio četiri pape kao savetnik i kancelar. Tu su ta njegova svojstva i dalje dograđivana.

Hildebrand je svakako sa rođenjem doneo neke sposobnosti i nastrojenja. Njegova naklonjenost ka asketizmu odvraćala mu je pogled od proučavanja spoljašnjeg sveta i okretala ga je ka unutra, ka posmatranju sebe i svoje unutrašnjosti. U toj unutrašnjosti se čoveku može pojaviti mnogo šta, pa čak i Zavodnik u vidu divnog arhanđela - njega treba prepoznati! O tome mnogi mističari govore, a kaže i Pavle:

"...Jer i sam Satana uzima vid svetlog anđela." (2.Kor.11.14)

Monaški život uključuje i snishodljivo pokoravanje autoritetu, prvenstveno autoritetu svoga neposrednog duhovnog vođe, koji se sa svoje strane pokorava nekom još višem i sve višem autoritetu, u krajnjem slučaju autoritetu katoličke crkve - kako se to obično kaže. Ne sme se sumnjati u ono što crkva kaže, mora se u to verovati; ako nam se učini da to nije tako - to je onda naš nedostatak i nesavršenstvo, a ne tog crkvenog učenja.

"Crkva kaže"! "crkveno učenje"! Nisu li to iskazi koji sami sebi protivreče, kako je to gore pokazano pod tačkom 2? Ako to čak i uzmemo u nekom simboličkom, pa i mističkom smislu, to kazivanje ili učenje može dolaziti samo iz ili bar preko nekog čoveka ili grupe ljudi, koje eventualno nadahnjuje neki viši duh. Ako je to i Sveti Duh, na koga se predstavnici crkve pozivaju, on ipak mora da govori kroz nekog čoveka ili ljude (ako govore ili poučavaju isto). A kakva je garancija da taj posrednik ispravno prenosi sve - i uvek - najdublje istine kojima ga nadahnjuje Sveti Duh? Da li on u tom prenošenju može nešto da pogreši, da se pogrešno izrazi, da napravi neku zbrku? Postoji li neka sigurnost da će on te istine iznositi isključivo na istiniti način? S obzirom na današnje teološke rasprave, uključujući i one nazovi ekumenske, vidi se da postoje različita crkvena učenja pojedinih teologa. Protivrečnosti i razlika nema jedino kad se upotrebi moć i zabrani sumnja u ono što papa sa katedre kaže.

Međutim, da li je opravdano smatrati da su pape - bar od Pija IX naovamo - veće od sv. Petra, kojim se istovremeno i diče, a i omalovažavaju ga? Ako ćemo se držati "crkvenog učenja" odnosno onoga što je u Novom zavetu zapisano, Petar je bio jedan od onih koji su na Pedesetnici bili ispunjeni Svetim Duhom (Del.ap.2). Međutim, Pavle - koji je tek docnije primio hrišćanstvo - Pavle uočava Petrovo dvoličenje i na to ga upozorava (Gal.2.11-19). Pavle to čini iz ljubavi i prema istini i prema Petru, a i sam za sebe uvek naglašava da je grešan (Rim.7.14; 1.Tim.1.15; 2.Kor.12.7). Prema tome i Petar, koji je bio ispunjen Duhom Svetim o Pedesetnici, mogao je da greši, mogao je da padne u zabludu i da zgreši.

Svaki čovek je grešan i može da pogreši; čak i ako je neki put nadahnut Svetim Duhom, to nije nikakva garancija da je postao za uvek nepogrešiv - makar i samo u smislu prenosnika. Ako neko drukčije za sebe tvrdi, on ide putem Kaligule.

Nesrećni Hildebrand je u najvećoj meri bio žrtva neispravne askeze i vere u autoritet onih koji su mu govorili kao predstavnici katoličke crkve, oni su mu - odnosno to njegovo "bezizrazno" okruženje - isprali mozak i u njega sipali predstave koje su njima odgovarale, stavili su ga u službu aveti Rimskog carstva.

74.       Teško je znati, da li je njemu /Grguru/ bilo jasno, da je većina njegovih teza počivala na falsifikovanim dokumentima. Mora se u najmanju ruku reći, da je njegova lakovernost pozivala na uzbunu naročito u pogledu novozavetnih iskaza o Petrovim pogreškama. Ova falsifikovanja, kad su svoja apsolutistička prava zasnivala na starim dokumentima, davala su utisak kao da su ljubomorno čuvana u rimskim arhivama. Već sedam vekova nazivali su Grci Rim gradom falsifikovanja. Svaki put kad su pokušavali da razgovaraju sa Rimom, iznosile su pape falsifikovane dokumente, čak papske dodatke na saborska dokumenta, koja Grci naravno nikad nisu videli.

Grgur je otišao mnogo dalje od Konstantinovog darovanja. On je direktno pred svojim nosem imao čitavu falsifikatorsku školu, a ona je fplsifikovala dokumente jedan za drugim, sa pečatom papskog odobravanja, upravo onako kako je to njemu trebalo.

Vođe ove škole bili su Anselm iz Luke, nećak prethodnog pape, kardinal Deusdedit i posle njega kardinal Gregor iz Pavije. Papa Grgur, a kasnije Urban II /1088-1099/, imao je recimo neko opravdanje za svoj postupak protiv nekog kneza ili biskupa. Vrlo dobro, ovi prelati su doslovce proizvodili za to pogodan dokument. Istraživanje se nije smelo - sve je pravljeno u sopstvenoj radionici.

Mnoga ranjija dokumenta su bila izmenjena, sve do izvrtanja njihove sadržine u suprotnost. Neka od ovih ranijih dokumenata su i sama bila falsifikati. Hildebrandova škola je obrađivala sve papire, falsifikovane i prave, sa savršeno nepristrasnom nečasnošću. Orvelova 1984. je unapred počela već oko IX veka - ne u bilo kakvoj bezbožnoj državi po zapovesti Velikog brata nego u srcu Rimskog katolicizma u korist pape.

75.       Ova instantna metoda izmišljanja istorije bila je čudesno uspešna, naročito zato što su ta falsifikovanja bila uneta u Kanonsko pravo. Sa bezbrojnim suptilnim izmenama učinila su ona da katolicizam izgleda nepromenljiv. One su od "danas" napravile "od večnosti do večnosti", a to je čak i danas - nasuprot nalazima istorije - tipičan otisak katolicizma.

Tako se izvodila najmirnija i najpostojanija od svih revolucija: Ona je cela napravljena na papiru. Ona ne bi funkcionisala u vremenu u kojem svako ume da čita i piše, u kojem postoji štampa, fotokopije i datiranja uz pomoć vremena /radioaktivnog/ poluraspadanja. Ona je bez zapreke funkcionisala u vremenu retkih rukopisa, oskudnog obrazovanja i analfabetskih careva.

75.       Grgur nije bio dovoljno dobar za neku sopstvenu prevaru.

Najuticajniji od svih falsifikata bili su Pseudo-Isidorski Dekreti, francuskog porekla i iz IX veka, na koja se Rim požudno oborio i koja je Grgur, "koji nije mogao pogrešiti", smatrao da su prava. Oni su se sastojali iz 115 dokumenata, navodno iz pera ranijih rimskih biskupa, počevši sa Klementom (88-97). Daljih 125 dokumenata je imalo falsifikovane dodatke, koji su uzdizali moć i prestiž papstva. Prema falsifikatoru zabranjivale su ranije pape svako opštenje sa ekskomuniciranima.

Grgur je 1078. proširio ovo načelo na cara i kraljeve, dobro znajući da za to nije bilo nikakvog presedana. Kad papa ekskomunicira nekog cara i njegovi podanici ne smeju ništa da rade, zašta je on onda dobar? On je mogao samo da bude smenjen, što je Grgur sasvim rado činio. Čak i najvatreniji papski privrženici nalazili su da je ovo teško za pravdanje. Jer Grgur je namerno pomešao dva različita pravna postupka, crkveni i svetovni, i duhovno načelo ekskomuniciranja učinio političkim oružjem. U njegovim rukama oni su bili rušilački. On je smenio grčkog cara kao i Boleslava, poljskog kralja, te je zabranio Poljacima da se ikad više nazivaju kraljevinom. U jednoj zemlji za drugom on je sejao nemir - bilo je ustanaka i građanskih ratova.

Da bi se jedan momenat unapred predvideo: ta u ovo vreme falsifikovana dokumenta je sredinom XII veka u Bolonji sistematizovao benediktinski kaluđer Gracian. Njegov "Decretum" ili Kodeks kanonskog prava bio je najuticajnija knjiga sa zastranjenošću, koju je neki katolik napisao. Ona je bila protkana falsifikatima iz tri veka i zaključcima iz njih, uz to još dodavanjem svojih sopstvenih izmišljotina. Od 324 citata papa iz prva četiri stoleća samo je 11 pravih.

76.       Među njegovim sopstvenim dodacima bio je niz kanona koji su sa svima ekskomuniciranima postupali kao sa jereticima. To je bilo alarmantno, kad se pomisli kako se sa jereticima poigravalo. Urban II /1088-1099/ je krajem XI veka doneo odluku da su oni za mučenja i ubijanja.

Na značajan način je Gracian pronašao metodu da se papska moć proširi. On je na radost Rima objavio da je papa bez ograničenja u pravu i da je on izvor prava. Stoga on mora zauzimati isto mesto kao Sin Božiji. Ova apoteoza je postala inspiracija kurije, koja je delovala u ime pape. Svako piskaralo je na neki način bilo neki bog.

Još kasnije, u XIII veku bio je "Decretum" Tome Akvinskog /1225-1274/ izvor za citate crkvenih otaca i papa, kad je on pisao svoju majstorsku "Summa Theolodica", drugu najslavniju knjigu nekog katolika. Toma jedva da je znao grčki ili baš ništa i dopustio je da ga Gracian dovede u zabludu, specijalno što se tiče papstva. Toma je naravno imao ogroman uticaj na crkvu, naročito kod Prvog vatikanskog koncila, kad je definisana papska nepogrešivost.

Jedna mala ironija: u svojoj "Summa" piše Toma da jeretici treba iz istih razloga da budu pogubljeni kao i falsifikatori. Jeretici ne falsifikuju novac već nešto mnogo dragocenije: verovanje. On nije pitao kakve bi kazne bile prikladne za falsifikatore dokumenata, koji su kroz generacije skretali s pravog puta crkvu, uključujući njega samog.

Ovo je treća grandiozna papska ujdurma i zato sam ja ove ovde gore piščeve navode potpuno od reči do reči preveo.

Teško je znati koliko je u tome sam Grgur učestvovao i laži izmišljao ili je to radilo njegovo okruženje, koje se pokrivalo njegovim imenom. Sasvim je moguće da su još mladom Hildebrandu - upoznavši njegove slabosti -            isprali mozak i usadili mu neke sulude predstave, možda ga i hipnotisali ili na drugi način magički obradili. Ta i za Hitlera ima dosta osnova da se veruje da je na tako neki način obrađen i gurnut u prvi plan, da bi se maskirala potajna akcija aveti Rimskog carstva (pominje se na primer kaluđer Lanz von Liebenfels, Schonerer, Karl Haushofer i drugi). Time se mogu objasniti i njegove nedoslednosti u ponašanju, na koje je gore ukazano. A i pisac smatra da on nije bio "dovoljno dobar" za to.

Ova"najmirnija i najpostojanija revolucija", na koju pisac skreće pažnju, traje i danas - u raznim oblicima i pod raznim imenima, povremeno naravno i uz mnogo krvi.

Ovim povodom ja bih pomenuo i jednu ne mnogo raširenu ujdurmu: U antropozofske krugove se na tihi, potuljeni način ubacuje mišljenje da je Rudolf Štajner u prethodnoj inkarnaciji bio Toma Akvinski. Da to nije tačno, dokaz je što je Rudolf Štajner maja 1920. održao tri predavanja o "Filozofiji Tome Akvinskog". Jedan ispravan okultista ne bi na takav način govorio o samom sebi kao o nekom drugom. Međutim, avet Rimskog carstva oseća svoju slabost i strah pred istinama koje se iznose u antropozofski orijentisanoj nauci o duhu, te gleda da je bar spoljašnje usisa i što više izopći. Pri tome naravno upotrebljava i svoju drugu ruku - ovako ili onako nazvane druge tajne organizacije koje su već stavljene pod njenu komandu, a o čemu će docnije biti govora. Ovo naravno nije jedini način, a sa opširnijim izlaganjem ja bih se suviše udaljio od teme ove knjige. Osnovna ideja je da se prikaže kako je antropozofija proizišla iz katolicizma ili njemu podređenih organizacija, te da je potpuno u skladu - ne sa istinskim - nego sa katolicizmom ovakvim koji Peter de Rosa opisuje. Pri tome se uvek nastoji da dokaže kako niko ne može biti pametan ili da nešto zna, sem ako nije bio odgojen u nekoj tajnoj ili polutajnoj organizaciji, iz čijeg autoriteta je crpao mudrost. Ja bih ovde još dodao da je stav Tome Akvinskog prema jereticima isti kao i Muhamedov: treba ih sve pobiti!

76.       U Grgurovim falsifikatima stoji da su Inoćentije I /402-417/ i Grgur Veliki /590-604/ smenili jednog cara i jednog kralja, što nije istina. Time se nameće da i Grgur VII ima moć da to radi.

77.       Istorija je postala pomoćna nauka teologije. Ona je prema potrebi falsifikovana. Tradicionalna potčinjenost papa opštim koncilima u pitanjima vere bila je izvrnuta. Sporna shvatanja su postale dogme; pristrasna stanovišta bila su osvećena kao bezvremenski nepromenljivo katoličko učenje.

Kad se ima u vidu da je ogroman deo i danas pisanih istorija zasnovan na falsifikatima, na falsifikovanim "dokumentima" - na primer i da je naš Stefan Prvovenčani prvo primio krunu od pape, koga je posle sv. Sava izigrao - kad se to ima u vidu, mora se postaviti pitanje: Čime ministri prosvete i njihovi pomoćnici i saradnici kljukaju đake? I šta se još u udžbenicima koje oni nameću silom svoje političke moći dodaje u smislu njihovih političkih interesa? Gde se i nitkovi proglašavaju herojima i obrnuto, jer je to u interesu neke ideologije kojoj oni služe. Što se time stvaraju mržnje i razdori među narodima, oni o tome ne misle. Ili možda baš zato to rade?

I za pojačanje dejstva tih istorijskih laži stupa u dejstvo avet Rimskog carstva sa nametanjem shvatanja, da neki presedan od pre hiljadu ili dve hiljade godina mora da važi i danas, da je to nešto sveto, neko božansko pravo - ko ga ne priznaje, taj je bezbožnik i jeretik. Nešto blesavije od toga teško je zamisliti, ali baš zbog toga, zbog te apsurdnosti to ima svoju moć - kako je to napred objašnjeno. Pravo Grgura VII da radi nešto što je - čak i da jeste - radio Grgur I pet vekova ranije zasnovano je na istim takvim osnovama, kao kad bi neko iz Belog Potoka danas polagao pravo na sečenje drva na Avali, jer je Porča od Avale to dozvoljavao nekima iz Resnika. Ovo se odnosi i na sva velika zakonodavstva koja se zasnivaju na običajnom pravu, kao da se običaji i prilike u toku vremena ne menjaju i kao da su ranije sudije imali bolji osećaj za pravdu i bili nepristrasniji nego današnji. Ja ne znam šta bi o tome rekao Darvin, ali to je shvatanje da su ljudi danas u devoluciji, a ne u evoluciji.

77.       Čim je izabran, Grgur VII obnavlja zakon o celibatu sveštenika. Poništava sve njihove brakove i time hiljade supruga proglašava prostitutkama, a sveštenici koji to ne bi prihvataili gube službu. Mnoge od tih žena zbog toga vrše samoubisrvo. U Paviji 1076. godine grupa italijanskih biskupa saziva koncil, na kojem ekskomunicira papu, jer razdvaja bračne parove i time podstiče nemoral kod klera.

78.       Preko bezbračnosti zagarantovao je on sistem "apartheid-a" u katolicizmu: Sveštenstvo ima pravo, a laici - muškarci i žene - nemaju nikakvo pravo.

Grgur zatim ekskomunicira svakog sveštenika koji bi službu dobio od nekog laika, pa i vojvode ili kneza. Svi biskupi - na suprot hiljadugodišnjoj tradiciji - njemu lično polažu zakletvu na vernost. Time i oni koji su bili sledbenici apostola gube nezavisnost, a to ni Drugi vatikanski koncil /1962-1965/ nije mogao da povrati. Od Grgura VII - uprkos svih poricanja - papa je stvarni biskup svake dieceze.

Zakletva na vernost je četvrta velika papska ujdurma. Kad je ona uvedena u hrišćanske organizacije, meni nije poznato. Ja samo to znam da svaka zakletva znači u stvari borbu protiv jednog od osnovnih impulsa i uputstava Isusa Hrista. On je to vrlo jasno i izričito naglasio i objasnio u svojoj besedi na gori (Mt.5.33-37), a na to opominje i Jakov (Jak.5.12). Ja sam o zakletvi opširnije napisao 2004. godine u "Povesnoj simptomatici" u poglavlju "Širenje komunizma". Ona je podmukli napad na čovekovu slobodu. Zakletva na vernost nekom čoveku znači njegovu apoteozu uz istovremeno priznavanje njegove nepogrešivosti i to za sva vremena. Dogma Pija IX iz 1870. godine to samo otvoreno kaže, a Grgur VII u zavijenoj formi to uvodi.

Sa tim zakletvama na vernost nastoji se da se ljudi vrate na stepen životinjstva, da kao stado ovaca idu za ovnom predvodnikom, pa čak i ako ga Pantagruel baci sa broda u more - ako sam dobro zapamtio ovu Rableovu priču (davno sam je čitao).

Zakletvom se čovek odriče svoje slobode i nameće sebi ropski jaram. Oni koji su se zakleli na vernost odriču se svoje savesti, svoga jastva, a onaj kome se zaklinju pada još niže. Pošto u svojoj svemoći - bar što se tiče stada - on nema nikakve korekture, a stado mu se slepo pokorava, onda iz njega izlaze sablazni. Kao i iz ovna koga je Pantagruel kupio i radi osvete bacio preko ograde broda.

"Teško svetu od sablazni; jer moraju sablazni doći, ali teško čoveku čijim posredstvom sablazan dolazi." (Mt.18.7)

Posredstvom Grgura je sablažnjeno i hiljade sveštenika i njihovih supruga, a docnije i nesupruga, nametanjem i forsiranjem jadnog protivprirodnog zakona, zakona o celibatu.

78.       Sačekavši priliku Grgur optuži Hajnriha IV da se meša u crkvene poslove i za simoniju /prodavanje svešteničkih službi/. Ovaj u Vormsu saziva koncil na kojem poništava njegov izbor za papu, a Grgur ga anatemiše i njegove podanike oslobađa zakletve caru. To je imalo dejstva i u Nemačkoj zahvaljujući spletkama, tako da se mladi Hajnrih pobojao da ne izgubi prestol. Zato traži pomirenje s papom. Po zimi 1077. prelazi sa ženom i novorođenim sinom Alpe. Grgur ga sačekuje u tvrđavi kanosa (Canossa). Ne puštajući ga unutra traži da mu preda sve znake carskog dostojanstva i da obuče kaluđersku rizu i drži ga tri dana pred zidovima na snegu. Zatim ga četvrtog dana onako promrzlog prima i nateruje da mu se zakune da će se podvrgavati papskoj odluci.

81.       Kad se vratio kući i ponovo učvrstio vlast, Hajnih saziva koncil na kojem smenjuje Grgura i za papu postavlja Klementa III, pa zatim osvaja Rim. Grgur beži u Salerno u Napuljskoj kraljevini, gde i umire 25.5.1085.

Grgur ima veliki ugled kod katolika zbog njegove askeze, borbe protiv simonije i svešteničkog razvrata i vekovnog papskog nemorala.

82.       Bez obzira na falsifikate, mora se priznati povezanost trona i oltara: uzajamno se bore za vlast.

No Grgur ide dalje: uvodi zavodničko i jeretičko učenje pomoću kojeg on sebe postavlja na mesto cara. U ime siromaha iz Nazareta , koji se odricao svakog kraljevstva, on je polagao pravo da bude ne samo biskup nego i kralj kraljeva. U jednoj parodiji evanđelja poveo ga je đavo sa sobom na vrlo visoki breg i pokazao mu sva carstva ovoga sveta, a Grgur je uzviknuo: Ona su sva moja.

Za postizanje papske vrhovne vlasti Grgur je žrtvovao načela istine i pravednosti. Na taj način je posejao seme, koje kada nikne, rađa ne samo kraj hrišćanstva nego dodatno i Reformaciju. Pri njoj su gospodari u Engleskoj i drugde smatrali da katolicizam treba da proteraju iz svoje zemlje.

83.       Drugo zaveštanje Grgura VII sastoji se u prinudnom romanizovanju crkve. Po njemu svaka crkva mora biti po rimskom uzoru. Latinski, celibat, skolastička teologija moraju biti jednodušni i jedinstveni i zasnovani na Rimu. Do njega su pape bili zastupnici Petra, a posle njega Hrista. Samo "zastupnici Hrista" mogli su da pravdaju svoje apsolutističke zahteve, ne Petra ili Isusa.

U narednih sto godina pape su ekskomunicirale osam careva i izazvale 75 krvavih bitki.

Grgura VII posle pet stotina godina i zvanično kanonizuje drugi papa sem njega samog - Pije V /1565-1572/, koji takođe smenjuje monarhe u katastrofalne posledice.

On je najviše bio počastvovan, kad je Napoleon posle bitke kod Austerlica rekao: "Kad ja ne bih bio ja sam, rado bih bio Grgur VII."

I ova izlaganja idu u prilog gornjoj pretpostavci da su Hildebrandu odnosno Grguru neki rimski magi isprali mozak i preko njega širili svoju moć. Iako neki nacionalizam u njegovo vreme nije naročito dolazio do izražaja, ipak - zašto bi jedan Nemac toliko insistirao na "romanizovanju crkve"? Ako bi neki Rimljanin na tome nastojao, to bi bilo nešto vrlo razumljivo i odmah bi se dovodilo u vezu sa Rimljanima i njihovom željom da učvrste svoju političku moć i da druge narode sebi potčinjavaju i to bi bilo alarmantno za druge. Međutim, ako to jedan Nerimljanin zahteva, onda se tome može pripisati neko više mističko značenje, koje obični smrtnik ne shvata - ide se na efekat carevog odela!

Ja ne tvrdim, ali iznosim to kao moguće, čak i vrlo verovatno, jer se to i danas u političkoj tehnici radi, da neki skriveni, podzemni krugovi izbace na površinu nekog na neki način i odgovarujuće prepariranog čoveka i onda preko njega nastoje da ostvare neke svoje ciljeve; pri tom se takvom čoveku pripiše neka velika, tajanstvena moć i svemoć, a često i neka vrsta ludila, kojom se objašnjavaju njegovi neki put čudni i nelogični postupci, a koje razumeju samo oni koji su u to posvećeni, jer se takvim čudnim postupcima u stvari ostvaruju neki njihovi tajni ciljevi.

Tu sad jedno treba imati u vidu! Kod ispiranja mozga koje vrše neki obični magi ili gurui imamo slučaj da je jedan takav mag vrlo jaka - reklo bi se - harizmatična ličnost, a da su stotine njegovih privrženika slabi, te da su dosta podložni nekim njegovim sugestijama ili hipnozi i tome sličnom. Međutim, kod ovakvog nekog slučaja kao što je verovatno Hildebrand radi se o nečem drugom.

Ostvarenje tako neke grandiozne ujdurme, ujdurme svetskih razmera i sa dugim vremenskim dejstvom ne može se izvršiti preko nekog slabića koji nije nadaren nekim velikim sposobnostima. Takvom nekom malom i beznačajnom čoveku moralo bi se svakog trenutka sugerisati šta treba da radi, on sugerisane zadatke ne bi bio sposoban sam da uobličuje u neku veću celinu i sistem. Zbog toga se za sprovođenje tih velikih ujdurrni biraju ljudi sa velikim sposobnostima i snagom. No takvog čoveka nije lako obraditi. To može učiniti samo veći broj za to obučenih maga, maga koji su posvećeni u već pomenute stare,. dekadentne paganske misterije. Ni za njih nije to lak posao, na njemu moraju možda i godinama da rade. To je teže nego posvećivanje za to nepripremljenih rimskih careva, koje se vršilo po njihovom zahtevu i prinudom, jer su oni sami tome težili, imali volju za tim. U slučaju Hildebranda - kako ja samo pretpostavljam, ne tvrdim - to je moralo da se radi na suprot njegove volje. Trebalo je jednu jaku ličnost, vežbanu u askezi i hrišćanskim molitvama i vrlinama preobraziti i upotrebiti za svoje svrhe, za očuvanje i jačanje Rimske imperije - isprati joj mozak! Pri tom ispiranju izbačeno je iz njega "načelo istine i pravednosti" i ubačeno da cilj opravdava sredstva, a kao cilj stavljemo je da Hristos treba da bude car i od ovoga sveta. Možda i uz davanje pogrešnog objašnjenja za ono "... u pogledu suda - što je vladar ovoga, sveta osuđen." (Jn.16.11).

Pri takvom ispiranju mozga, koje se može nazvati okultnim porobljavanjem, dovodi se žrtva u neko polubudno stanje, potiskuje joj se puna budna svest. Tada se u njoj podstiču, izazivaju, nameću i usađuju izvesne predstave i vizije i to na takav način da ih žrtva ne može u istinskom liku sagledati i protumačiti; nameću joj se izvesna okultna gledanja, ali takva da ga usmeravaju u nekom željenom pravcu - ne da sagledava istinu.

To okultno porobljavanje nije nimalo lako ni za te posvećenike u dekadentne misterije. To mora da radi veći broj maga, jer svih 24 sata dnevno - možda i godinama - mora više njih da bdiju i nadziru šta se sa žrtvom događa, a to se može i mora činiti samo na smenu. Zbog toga se to okultno porobljavanje primenjuje samo u vrlo retkim prilikama. A kad se sa nekim to uspelo, on se onda. - kao drajocena investicija - iskorišćava sve do smrti, pa makar od bolesti i starosti bio već sasvim iznemogao. Ovo se može uočiti i na ponekim savremenicima, koje ja ovde neću imenovati.

Na Hajnrihu IV se izgleda pokušalo nešto drugo, hteo se primeniti neki brži postupak. Ja ni ovde ne tvrdim nego iznosirn samo kao mogućnost. On je u Kanosi pomoću hladnoće doveden u jedno obamrlo stanje, stanje koje je bilo blisko stnrti i u njemu je držan izgleda tri i po dana. To mnogo podseća na stara posvećenja, gde je onaj ko se posvećuje tri i po dana ležao u obamrlom stanju u hramu ili je polagan u grob. Za to vreme nad njim je bdilo više sveštenika i branilo ga od napada zlih demona, te ga vodili da upozna neke dubovne moći. Međutim, Hajnrihu su za ta tri i po dana neki magi pokušali da isperu mozak i da u njega sipaju određene predstave - naravno lažne, a koje su njima odgovarale. Taj brzi postupak izgleda da nije uspeo, a možda su ga neki okultisti po povratku u Nemačku od toga izbavili.

Na primeru ove dvojice, ja ništa ne tvrdim, već samo ukazujem na mogućnosti i tehniku ispiranja mozga. Za naučno ispitivanje toga najviše uslova i pogodnosti imaju oni koji žive u Severnoj Americi i takav neki njihov prodor u duhovni svet bio bi vrlo blagotvoran za čitavo čovečanstvo. Naravno ako te svoje nalaze ne počnu na pogrešan način da tumače, već se ograniče samo na iznošenje nađenih činjenica. To bi bilo blagotvorno i zato što su oni iz određenih razloga posebno takvim okultnim tehnikama napadnuti.

Ovde treba ukazati i na još nešto, što je vrlo povezano sa Grgurom. Prema Srđi Trifkoviću[3]  godine 613.  ili malo kasnije Muhamed je sebe proglasio da je "prorok i izaslanik Alaha" - baš kao što će nepunih pet vekova kasnije Grgur VII sebe proglasiti za "zastupnikg. Hrista". Da li je Grgur i njegovo okruženje to preuzelo od Arapa? Inspiracija je istovetna, s tim što je prvi Kneza od ovoga sveta nazvao Alahom, a drugi Hristom. To nije nemoguće, jer je arabizam već ranije zahvatio zapadnu kulturu i dao joj svoj pečat.

84.       Inoćentije III /1198-1216/ sastao se 1209. sa Franjom Asiškim /1182-1226/, čiju ljubav prema siromaštvu niti odobrava niti ne odobrava.

Kao kardinal Lothar bio je 8.1.1198. izabran za papu. Inoćentije potiče iz porodice Alberich-a iz Tusculum-a - kao i dete-papa Benedikt IX - a koja je dala trirtaest papa, tri antipape i četrdeset kardinala. On je sa 28 godina bio najmlađi član Svetog kolegiuma. Bio je mali, dežmekast, rečit; studirao je na univerzitetima u Parizu i Bolonji.

85.       Za papu je posvećen kao "Otac knezova i kraljeva, vladalac sveta, zemaljski zastupnik našeg Spasitelja Isusa Hrista".

86.       Kad je izabran, papstvo je u Rimu bilo slabo i prvi cilj mu je bio sticanje imetka. Za dve godine je očerupao Rim i postao ne car nego Gospodar nad Rimom i Italijom. No 1203. zbog ustanka rimskih građana on beži u Palestrinu. Sledeće godine je bio suviše bolestan da bi slušao vesti o vitezovima Četvrtog krstaškog rata /1202-1204/ koji su opljačkali Konstantinopolj, oskrnavili carske grobove, pokrali relikvije, silovali i ubijali žene, čak i kaluđerice. Šizmatici nisu imali nikakva prava.

Inoćentije nije bio baš oran da pomogne, kad je jednog Venecijanca imenovao za latinskog patrijarha u Vizantiji.

Posle dve godine izgnanstva Inoćentije sklapa mir sa Rimom i vraća se na dužnost. Odbacuje titulu zastupnika Petra i kaže: "mi jesmo sledbenici Petra, ali nismo zastupnici ni njegovi ni bilo kakvog čoveka ili apostola. Mi smo zastupnici Isusa Hrista, pred kim se svako koleno savija". Crkva je duša, a carstvo je samo telo sveta.

87.       Za njega je kneževska vlast uzurpacija, a samo sveštenička je od Boga. Crkva je duhovna i od Boga, a država materijalna i u glavnom delo Đavola. No on smatra da treba obema da vlada. Za to upotrebljava greh, jer gde ima greha papa je svemoćan. Zato ocrnjuje zemaljske vladare, a sebi daje za pravo da postavlja zakone za ceo svet.

Inoćentije kao oruđe bira Otona IV /rođen 1175, car 1209-1218/, koji postaje prvi "Kralj Rimljana izabran milošću Božjom i papinom". No već u toku jedne godine ovaj se pobuni protiv pape i on ga ekskomunicira. Kasnije papa kruniše Petra Aragonskog i kralja Engleske.

Ovde je na diskretan način nabačeno da usmeravanje krstaša na Zadar i Konstantinopolj ne može biti isključivo lukavošću oslepljenog i već starog mletačkog dužda Dandola (umro 1205). Tu se postavlja i pitanje: "Da li je Inoćentije krunisao i flandrijskog grofa Boduena I (Baudouin, r. 1171) za cara Latinskog carstva od 1204-1205, pa i njegove sledbenike?

U istorlji se ne govori da li je Inoćentije i duhovni pokretač Četvrtog krstaškog rata, ali da je bio s njim saglasan vidi se po tome što nije ekskomunicirao ni Boduena ni Dandola, koji su pod znakom krsta organizovali razbojničke pohode umesto da oslobađaju grob onoga koga on zastupa. Sem toga, "zastupnik Isusa Hrista" je svakako znao da su razbojništva pod znakom krsta skrnavljenje tog hrišćanskog simbola. Ali... Ako je dobar deo plena i njemu pripao?

Posle pada Konstantinopolja nastala je u katoličkim zemljama Evrope u velikom stilu trgovina relikvijama koje su tamo opljačkane. Verovalo se u časnu reč razbojnika da je neki prst pripadao tom i tom svecu, da je neki komadić drveta sa krsta Spasiteljevog (zli jezici kažu da je čitava šuma za to posečena), da je ovim kopljem Longin probo Isusa, da je u ovaj čaršav uvijeno njegovo telo, da je ovu ikonu naslikao evanđelist Luka itd.

Naravno da čovek mora pretpostaviti da je nešto od toga i istinito, ali isto tako mora pretpostavljati da među tim relikvijama ima i falsifikata. Ako je u papskom dvoru postojao biro za falsifikovanje, zašto pretpostavljati da nije bilo i konkurencije? No ako one prave relikvije imaju neko dejstvo, onda i one falsifikovane imaju - ali kakvo?

Ni za Inoćentija III se ne može znati koliko je on sam odgovoran za svoje postupke, a koliko njegovo "bezizrazno" okruženje. Medutim, s obzirom na njegovu porodičnu pripadnost izgleda da je već bio pogodan da služi aveti Rimskog carstva, da ga nije trebalo pripremati onako kako je možda pripreman Grgur VII. Imao je već neku podlogu za to, u svojoj porodici je već od detinjstva prepariran.

Svi krstaški ratovi su u stvari bili borba za ponovno uspostavljanje Rimskog carstva, a naravno i za pljačku. Parole o oslobađanju Hristovog groba su bile samo mamac za prikupljanje naivnih idealista, jer idealisti su uvek najbolja udarna snaga za ostvarenje nekog cllja - ne obični razbojnici. Treba im samo naravno isprati mozak i usaditi ideju, da je za širenje hrišćanstva važan grob iz kojeg je Hristos vaskrsao, a ne Hristos. "Bog to hoće!" - kakva divna parola nametnuta krstašima!

Krstaški ratovi se zato nisu vodili samo za osvajanje ili "oslobađanje" Jerusalima, nego i po Severnoj Africi, Kipru i Siriji, a četvrti je imao za cilj da se uništi Konstantinova prestonica Rimskog carstva i da se ponovo vrati i obnovi u Rimu. Pri tom je za te "svete ratove" uzet kao simbol krst, jer je krst postao rimsko oruđe za kažnjavanje - oduzeto mu je nekadašnje simboličko značenje i uzet je kao znak rimske pobede nad Hristom. Pošto skoro niko od krstaša nije čitao evanđelja (retko ko je uopšte bio pismen), reči Isusove iz Besede na gori;

"... i onome koji hoće da se parniči s tobom i da ti uzme haljinu, podaj mu i ogrtač ..." (Mt.5.40) preokrenute su u:

"... i onome koji neće da ti da haljinu otmi mu i ogrtač".

Ova deviza je naravno ostala u važnosti i do dan danas, iako su se hrišćani u velikoj meri opismenili. A - mada je to počelo već i ranije - od XX veka je ono starozavetno "Oko za oko i zub za zub" (Mt.5.38) promenjeno kod hrišćanskih naroda u najvećoj meri u

"Po mogućstvu sto glava za oko i hiljadu očiju za zub!"

Time su -pored ostalog - sada sami hrišćanski narodi ponovo razapeli Hrista u XX veku. Vladajući krugovi hrišćanskih naroda - bez obzira ko su i kako ih mi zamišljali - sa ogromnom snagom su povukli hrišćane u stanje divljaštsva koje je vladalo pre Mojsija, a zbog koga je on dao onih Deset Božijih zapovesti. Otuda se ne treba čuditi ni ranije pomenutom klanjanju glasačkoj kutiji - i to od plastike!

Da bi se umirila, odnosno uspavala savest i podsticali nagoni za ubijanje i druge zločine, uvela je avet Rimskog carstva i shvatanje da je čovek oslobođen od greha, čak da vrši nešto sveto, ako se sam odrekne na nemoralan način prigrabljene imovine i preda je nekom drugom, nekoj zajednici. Na tom shvatanju zasnovani su i redovi templara i hospitalaca, a toga se pridržavaju i današnji državnici koji vode ratove i razne druge smicalice kojima od drugih otimaju dobra za dobrobit svoje države. To naravno mogu prihvatiti samo onelogikovani ljudi, ljudi kojima je razum došao u nered, jer su zapali u krajnji materijalizam odbljajuću da prime Hrista. Međutim, ako neko ubije i opljačka čoveka ili ga prevari, pa svu pljačku pokloni crkvi ili nekoj dobrotvornoj organizaciji ili državi, on sa opljačkanim novcem ili drugim nije predao toj zajednici i čin ubistva ili podlosti, ubistvo i sama ta prevara je ostala da tereti njegovu dušu čak i ako se pljačke oslobodio - on je ostao ubica ili podlac. Naravno da i na korisnicima opljačkane imovine leži greh u onoj meri ukoiiko oni to znaju ili su to potpomagali itd. Na primer, ako su ubice proizveli u plemenite heroje ili čak i u svece.

Avet Rimskog carstva koja se bori protiv jastva uvela je i kolektivnu odgovornost: Ako ne može da nađe nekog ubicu, ona onda ubije hiljade njegovih sunarodnika. I to je jedan vid padanja čovekovog u životinjstvo, o kojem je napred bilo govora. Tome se pridružuje i Inoćentijevo: "Mi jesmo... Mi smo zastupnici ...". Tu se briše jastvo, individualnost čovekovog ja i spaja se sa grupnošću, sa životinjskim krdom - pa makar kao ovan predvodnik.

Kad je taj način izražavanja nastao, ja to ne znam, ali to su prihvatili i razni monarsi i drugi, neuviđajući u svojoj slaboumnosti da time poriču svoje ja, da sebe ubrajaju u krdo, da se time u stvari bore protiv osnovnog impulsa Hrista.

To je vrlo ozbiljno i to treba osvestiti!

Takođe treba osvestiti da avet Rimskog carstva i danas nastoji na tom pravu da postavlja zakone za ceo svet. To je i početkom XX veka razglašeno u takozvanim "Protokolima sionskih mudraca", koji u nazivu daju sugestiju da su to Jevreji smislili, a iza njih se skriva ova avet. Ti protokoli su kao "slučajno" procurili u javnost, a u stvari su ubačeni s ciljem da se javnost kod takozvanih hrišćana naštimuje za genocid prema Jevrejima Na sličan način se i "globalizacija" sugestivno pripisuje Amerikancima, a iza nje se takođe ova avet skriva. To je peta velika papska ujdurma! Time se stvara omraza prema onima koji najviše snage, pameti i uviđanja mogu imati za rušenje tog modernog Rimskog carstva.

87.       Jovan Bez Zemlje /r.1167, kr.1199-1216/ se sukobljava sa Inoćentijem III ne toliko zbog njegove nečasnosti koliko zbog para, jer je oporezivao kler da bi finansirao svoje ratove sa Francuskom. Papa 1208. anatemiše celu Englesku - kao što je ranije u toku osam meseci pod anatemom držao Francusku - a kralj za uzvrat zapleni crkvenu imovinu, te još više oporezuje kler i ništa ne šalje u Rim. Sada kraljeve sluge upadaju noću kod sveštenika, uzbacuju iz kreveta nekanonske supruge, pa im ih vraća uz otkup. To su dotle radili izaslanici arhiđakona i naplaćivali im po dve funte godišnje kao veoma visok "porez na greh" /zbog držanja supruga/.

89.       Anatema traje preko šest godina. Sve su crkve zatvorene, zvona ne zvone, nema misa ni pričešća ni propovedi. Jedino što se umirući pomazuju, oni što se ispovedaju razrešuju i novorođeni krštavaju. Mrtvi se sahranjuju kao psi, samo uvljeni u čaršav.

Oktobra 1209. papa ekskomunicira Jovana i nagoveštava francuskom kralju Filipu /II, r.1165, kr.1180-1223/ da bi on mogao da preuzme engleski presto. Englezi se raduju da se oslobode obesnog tirana.

90.       Jovan kapitulira 1213. i vraća crkvi novac i posede, te i celu Englesku poklanja "Bogu i Našem Gospodaru, papi Inoćentiju, i njegovim katoličkim sledbenicima".

Papski suverenitet nad Engleskom otpada 1333. kad Edvard II /III?/ odblja da plaća danak.

Englesko plemstvo uspeva da donese "Magna Carta", kojom se 1i kralj podvrgava zakonu kao i svi drugi. Inoćentije to proklinje kao "protiv moralnog zakona, jer je kralj potčinjen samo Bogu i papi"; on ekskomunicira sve koji se ovome protive. Prema tome, svi Englezi su još i danas ekskomunicirani.

Ovde pisac ne ističe, ali ukazuje na jednu posebnu vrstu terorlzma, za koju se ne zna da li ju je Inoćentije izmislio i začeo, ali koju praktikuju i danas takozvani hrišćani odnosno vođe hrišćanskih naroda. I ta vrsta terorizma ukazuje na to da čovek može da padne u životinjstvo, pa i ispod životinjstva.

Dok se kod životinjskih krda mužjaci između sebe bore za prevlast i onaj koji pobedi postaje vođ krda sa - moglo bi se reći - određenlm dužnostima i pravima, Inoćentije III prvo napada krdo, krdo koje je već i inače patilo od obesti njegovog suparnika. Jovan mu na sličan način odgovara.

Sa ovakvim terorisanjem krda želi se - na suprot životinjskim instinktima - da samo krdo ili čopor izbode ili izujeda svog predvodnika, dakle da se padne i ispod životinjstva i to tako što će se radiiti na suprot prirodnim zakonima koji obezbeđuju održavanje vrste.

Otpor tome da se sa "Magna Carta" ustvrdi da je i kralj čovek sa nekim svojim ja izdvojenim od ja drugih sunarodnika - to je za avet Rimskog carstva nepodnošljivo. Ona se bori protiv jastva, a razvijanje jastva je osnovni Hristov impuls. Zato po Inoćentiju i kralj odnosno svi kraljevi, vođe svih krda ne smeju imati svoje ja, nego biti samo slepa oruđa pape. Tu on za sebe postavlja kao ideal da bude ispod životinjstva, jer želi da obuhvata sva krda, sve životinjske vrste - koji bar kao vrste imaju svoje ja, izdiferencirane su jedne od drugih.

Ovo je vrlo ozbiljna stvar, mada će to nekom možda biti teško razumljivo, naročito zato se ta vrsta terorizma i u danasnje vreme vrlo mnogo praktikuje, (i Srbi to doživljuju), tako da su se s tim mnogi srodili i smatraju ga sasvim prirodnim i da spada u "moralni zakon" kako ga to Inoćentlje shvata.

91.       Inoćentije sebe naziva "biskup sveta", te je prema Grgurovom idealu cela crkva postala jedna dieceza. On je doneo više zakona nego 50 papa pre njega, a on sam nije podvrgnut nijednom zakonu. Do sada je objavljeno 6000 njegovih pisama.

Inoćentije III 1215. saziva Čertvrti lateranski koncil sa 1500 prelata, koji su samo slušali njegove dekrete bez ikakve debate. Tu je donet i zakon da svaki katolik ispoveda svoje grehe kod svog pomesnog sveštenika i jednom godišnje mora da se pričešćuje. Na taj način su laici postali podanici klera, kler podanici biskupa i biskupi podanici pape.

Kad bi svet bio jedinstven, on bi u najmanju ruku bio dosadan. Ako idemo dalje, to bi značilo bar smrt kulture, a u krajnjim konsekvencijama i sveopštu smrt. Zbog toga je po božanskoj promisli stvoreno bezbroj razlicitih bića. Ovo shvatanje Inoćentijevo koje se danas potura kao globalizacija, svetska vlada, centralno zakonodavstvo, jedinstveni način života itd., to je protivno tom božanskom poretku. Čovečanatvo treba da bude jedinstveno u bratskoj ljubavi, a ne politički i pravno.

I to je stvar koju treba vrlo ozbiljno shvatiti! Inače se ide u propast.

Uz piščeve konstatacije o ispovesti, ja bih dodao još i to, da je preko nje uzgred organizovana najmoćnija obaveštajna služba. Ne razglašujući naravno imena vernika, njihove interesantne izjave se probiraju, te prema važnosti stižu do određenih hijerarhisklh mesta - sve do pape čiji su podanici. Zato se od početka ovoga veka i u srpskoj pravoslavnoj crkvi uz malo zakašnjenja - trebalo je delovati prvo preko komunizma, pa preko antikomunizma - uvodi ovaj Inoćentijev zakon.

Ovakva ispovest je u stvari atak na čovekovo jastvo, čije je najznačajnije obeležje savest. Ako se savest preda u ruke drugoga - ispovednika - čovek gubi svoje jastvo. Ispovednik tu dolazi na mesto rimskih furija ili grčkih erinija ("milostivih") i s punim pravom može da naplaćuje i "porez na greh", a i da prenosi naređenja pape "čak i kad naređuje zlo" - kako je to ranije rečeno. To je težnja da se sam čovek razreši od bilo kakve moralne odgovornosti i da se spusti na nivo životinje, jer one nisu moralna bića. Time se - kad uspe - od ljudskih bića stvaraju neke vrste sablasti bez ikakve moralne odgovornosti, to je opsednutost demonima o kojoj se na više mesta govori u evanđeljima (Mt.8.31, 12.24-28 i 43-45, 17.18, Mk.7.29 i drugo). A onaj preko koga dolaze sablazni, on pada i niže od životinjstva, spaja se sa nekom aveti. U ovom slučaju, ko navodi ljude da se priklanjaju ispovednicima spaja se sa aveti Rimskog carstva.

Taj Inoćentijev zakon je direktna borba protiv Hristovog impulsa i pokušaj vraćanja ljudi 15 do 16 stoleća unazad, u vreme pre nego što se pojavio glas savesti, u vreme erinija koje su ga sa svojim presudama spolja napadale.

A o savesti Novalis kaže:[4]

"Pa kada više neće biti potreban u svemiru, reče Hajnrih, baš nikakav strah, nikakav bol, nikakva nevolja i nikakvo zlo?

Kada bude postojala samo Jedna snaga - snaga savesti - Kad ova priroda bude postala časna i moralna. Postoji samo Jedan uzrok zla - opšta slabost, a ova slabost nije ništa, nego samo ograničena moralna osetljivost, te nedostatak draži slobode.

Učini mi ipak da shvatim prirodu savesti.

Kad bih ja to mogao, ja bih onda Bog bio, jer onda kad se savest shvata, ona nastaje."

Ja ovde ne govorim protiv same ispovesti. Neki ljudi osete potrebu da se ispovede i nekom nepoznatom koga slučajno sretnu na putu. Samim ispovedanjem čovek sebi bolje osvešćuje grehe ili greške koje je učinio. Onaj kome ih saopštava može mu pomoći da dođe do tačnije procene njegovoga dela time što će ga osvetliti i sa neke druge strane i obratiti mu pažnju na nešto što on nije uzeo u obzir; može mu dati i neki savet ili na drugi način pomoći. Međutim, on ne sme biti taj ko će donositi bilo kakvu presudu o tome, a još manje da ga zavarava o tome da on ima neku vlast da ga oslobodi od takvog greha pod nekim datim uslovima.

Pavle vrlo mnogo govori o savesti, pa je i to razlog zašto se protiv njegovog učenja poslednjih decenija istupa (i to naročito kroz usta Amerikanaca). Ja ću samo ponešto navesti:

"Oni (mnogobošci) pokazuju da je delo zakona napisano u njihovim srcima, što svedoči njihova savest i njihove misli koje se međusobno optužuju i brane..." (Rim.2.15)

Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči moja savest i Duhu Svetome..." (Rim.9.1)

"I tako grešeći protiv svoje braćer i udarajući po njihovoj slaboj savesti, protiv Hrista grešite." (l.Kor.8.12)

"Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi?" (l.Kor.10.29)

"... a nadam se da smo vidni i u vašim savestima." (2.Kor. 5.11)

A za objašnjenje onih Novalisovih reči:

"Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni." (Gal.2.20)

Ja ovde ponovo naglašavam:

Oni koji se bore protiv slobode savesti, bore se protlv Hristovog impulsa i sa tim se bore za pad u životinjstvo.

92.       Svi koji drukčije misle jesu jeretici. Kruna njegove vladavine je uništenje albižana u Južnoj Francuskoj sa stotinama hiljada ubijenih. Inkviziciji je on dao novi zamah, a katolicizmu netoleranciju koja je zadržana vekovima.

Inoćentije je skoro dvadeset godina vladao svetom i širio strah i trepet u hrišćanstvu. On je krunisao i zbacivao monarhe, anatemisao čitave zemlje, stvorio crkvenu državu u srednjoj Italiji. Nijednu bitku nije izgubio. Prolio je više krvi nego ijedan drugi papa. Nije pravio razliku između dobra i zla, što se vidi i iz njegovog iskaza: "Svaki klerik mora da sluša papu, čak i kad naređuje zlo; jer o papi niko ne može suditi". Kad je na samrti 1216. čuo da Francuzi ponovo hoće da napadnu njegovu Englesku, on poziva na rat.

93.       Posle Inoćentija III Grgur IX (1227-12241) koji je kanonizovao Franju Asiškog, izjavljuje da je papa gospodar i majstor kako nad univerzumom tako i nad stvarima ljudi. Inoćentije IV (1243-1254) presuđuj'e da je "Konstantinovo darivanje" netačno, da su pape najvišu svetsku moć dobile već od Hrista.

Što se tiče albižana, po nekim procenama pobijeno ih je oko 2.000.000 u Francuskoj. Koliko ih je pod imenom bogumila i katarena pobijeno u drugim zemljama - nema podataka. Taj pokret je krenuo iz Bugarske na zapad i izgleda da je bio sličan s učenjem sv. Franje Asiškog - bar u pitanju siromaštva svešteničkog i skromnosti.

Sem zvanično nazvanih osam krstaških ratova avet Rimskog carstva je preko papstva - sem ovog u Francuskoj - vodila i čitav niz drugih protiv nepapskih hrišćana, a u smislu te netolerartcije koja je nametnuta katolicizmu. Takav krstaški rat se vodi i danas. Ovde treba proučiti i vezu katoličkog fundamentalizma i islamskog fundamentalizma, koji su u stvari jedno te isto, pod istim vođstvom. "Krstaški ratovi" su samo drugi naziv za "džihad". U suštini su isto.

Piščevi navodi o Grguru IX i Inoćentiju IV ukazuju na ono što se naziva "manija veličine".

---

[1] Novalis - Band 2, Carl Hanser Verlag, Munchen-Wien, 1978, str.304/44

[2] Novalis, Band 1, Carl Hanser Verlag, München-Wien 1978, str. 451

[3] Dr Srđa Trifković; "Senka džihada", Srpska književna zadruga, Beograd 2007

[4] Novalis, Band I, Carl Hanser Verlag, München-Wien 1978, Str 379

5. Iščezavajuća moć

94.       Benedikt Gaetani je sa osamdeset godina krunisan za papu, kao Bonifacije VIII /1294-1303/. Bio je leden, surov, niko ga nije voleo. U svetoj 1300. godini sedeo je na prestolu s Konstantinovom krunom na glavi i mačem u ruci i neumorno pevao: "Ja sam vrhovni pastir, ja sam car". Kitio se skupocenim krznima i dragim kamenjem. Nastojao je da mu se i porodica obogati - od tri nećaka je napravio kardinale sa velikim posedima. Jedanput su mu ljubavnice bile jedna udata žena i njena ćerka.95 Posle smrti Nikole IV /1288-1292/ dve godine nije mogao biti izabran novi papa zbog podvojenosti između porodica Kolona i Orsini, koji su ga birali. Tad kao kompromis Benedikt Gaetani predlaže kaluđera i isposnika

Petra iz Morone, koga i biraju u leto 1294. On uzima ime Celestin V, te pošto mu se Rim nije svideo zbog nemoralnosti, odlazi u Napulj, gde i dalje živi isposnički, a crkvene posede poklanja siromasima i osiromašenim kaluđerima.

96.       Benedikt Gaetani probuši rupu na za papu izgrađenoj drvenoj ćeliji i kroz cev mu noću šapuće - kao glas Svetoga Duha - da napusti službu. Ovaj naivni kaluđer to posluša i petnaest nedelja posle svog izbora poziva kardinale i moli da svoje ljubavnice pošalju u manastire i da žive u siromaštvu kao Isus, pa se presvlači u isposničko odelo i odlazi.

Gaetani kao pravnik to iskoriićava, u decembru 1294. preuzima papstvo i odmah odlazi u Rim, ali se plaši Celestinovih pristalica, te ovog zatvara u Fumoni, gde stari isposnik posle nekoliko meseci umire. Porodica Kolona stavlja u pitanje njegovu legitimnost, te se Bonifacije VIII nikad ne oseća sigurnim uprkos svoje moći.

97.       Kolonama, koji su smatrali da papstvo njima pripada, jer su potomci grofova iz Tusculum-a, Bonifacije otima imanja oko Rima i poklanja svojim rođacima. Kad su Kolone napale jedan njegov konvoj sa zlatom, on šalje vojsku optužujući ih za zaveru sa Francuzima, razara sva njihova utvrđenja, a njihove seljake ubija ili prodaje kao roblje. Tako poraženi oba kardinala Kolone mu se klanjaju i mole za milost. On ih izbacuje iz Svetog kolegiuma i drobi njihove pečate.

Zatim, poslednje pribežište Kolona, Palestrinu papa sa svojom vojskom osvaja 1299. i tamo ubija oko šest hiljada ljudi, mada su mnogi stanovnici pobegli. Sem katedrale ceo grad ruši do temelja, uključujući kuću Julija Cezara i druge starine i mozaike i hram Mariji.

98.       Zbog toga Dante stavlja Bonifacija VIII u osmi krug pakla.

Bonifacije dolazi u sukob sa Francuskim kraljem Filipom Lepim, koji mu zamera što ga nije prema obećanju proizveo za cara, pa zato od klera on ubira porez da bi finansirao svoje vojne pohode. Uprkos papinim pretnjama Filip zabranjuje svaki izvoz zlata i srebra, a jednog biskupa zatvara.

Već ovaj kratak opis ostavlja utisak da Bonifacije nije bio ono što bi se reklo "normalan". Lukavost, gordost, gramzivost, svirepost - kako se to slaže sa tim njegovim poodmaklim godinama? I tu se nameće pitanje njegove opsednutosti nekim demonom ili da ga je neko njegovo okruženje gonilo na neke postupke za koje on nije ni bio potpuno svesan šta čini. Međutim,  na njegovom primeru se vidi da sam sistem po kojem se grabi papska služba i moć koju papa može da ima nose u sebi nešto rđavo i razorno - antihristovsko.

99.       Bonifacije piše bulu "Unam sanctum" i šalje u svet. Tu stoji da je papa zajedno sa Hristom i Petrom glava crkve i da se njemu svi kraljevi i vitezovi pokoravaju.

100.     U Francuskoj se to ne prihvata. Filip širi glas da je Bonifacije svog prethodnika oterao, zatvorio i ubio i da je tiranin i jeretik. Sa svojim kancelarom Nogaretom organizuje ljude za otmicu pape.

Bonifacije likuje ne samo zbog pljačkanja Palestrine, nego i što je svete 1300. godine došlo 2.000.000 hodočasnika u Rim da ga obogate i što su Flamanci potukli Filipa kod Courtrai-a /1302/. Ne zabrinjava ga više Filip nego porodica Kolona i kaje se što je njenim kardinalima poštedeo život, jer se boji zavere.

101.     Godinu dana posle, Francuzi uz pomoć Sciarra Colonna zarobljavaju papu u Anagni-u. Pošto je mnoge usput pobio Sciarra 86-godišnjeg Papu zatiče svečano obučenog na prestolu, udari ga i kaže da on nije papa, već varalica i sin satane. Poteže mač da ga ubije, ali ga zaustavlja Nogaret rekavši da ga Filip želi živog u Lionu, da bi ga opšti koncil smenio. On se tada zadovoljava da mu mačem skine bogato ukrašenu odeždu, koju pljačkaju njegovi ljudi. Na papi vrvi od vašiju, a on stoji kao statua.

Pošto su mnogi Sciarra-ini ljudi bili plačenici, oni su odbegli sa svojim plenom, te su se posle tri dana građani Anagni-a naoružali, oterali napadače i oslobodili papu, On je sad postao drugi čovek. Tri dana u mraku i sa pacovima on je odbijao da jede i pije. Možda je odjednom postao senilan. Pod stražom je vraćen u Rim, gde posle 45 dana umire.

104.     Pri sahrani njegovoj (sa minimumom raskoši) u crkvi sv. Petra - besnela je bura.

Pri preuređenju crkve 1605. razvaljen je njegov grob i na opšte zaprepašćenje njegovo telo nije ni posle tri veka istrulilo, samo malo nos i usne. Bio je visok 1,78 m i izgledao spokojan.

Bonifacije je dao konačnu formu jeresi o papskoj moći.

"Ne sudite ..." svome bratu - kako su to ovde u motu navedene Matejeve reči.

"... a ni sam sebi ne sudim, jer ne znam da sam što kriv, ali time još nisam opravdan. Nego Gospod je taj koji meni sudi. Stoga nemojte da sudite ništa pre vremena - dok ne dođe Gospod, koji će osvetliti što je skriveno u tami i obelodaniti odluke naših srdaca..." (1.Kor.4.3-5)

Čitajući ovaj skraćeni prikaz iz Bonifacijevog života čovek vrlo lako padne u iskušenje da se na sve ovo zgrozi i njega osudi. Ali - na sva dela koja je on učinio ili podstakao treba se zgroziti, no njega treba žaliti i sa njim saosećati.

Sa ovim izlaganjem - za koje ja ne tvrdim da je tačno, već ga iznosim samo kao neku mogućnost - ja ću pokušati da osvetlim ova zbivanja i sa jedne strane koja danas nije ni malo uobičajena. No ako se to uzme kao mogućnost, to će pomoći da se shvataju i drugi ljudi i zbivanja oko nas. Nešto slično je već rečeno i na slučaju Grgura VII.

Svaki čovek kako se pokazuje čulima nosi u sebi sem njegove individualnosti i jednog duplikanta ili demona ili nekakvog drugog duha - nije važno kako ćemo ga nazvati. Neki čovek je u stanju da tog duplikanta potpuno ili skoro potpuno potisne, da mu ne dozvoli da dođe do izražaja, a kod nekoga je taj duplikant jači od njegove individualnosti. Taj duplikant je bezmoralan, ali može biti daleko inteligentniji od čoveka i jasnije sagledavati posledice nekog čina, kao što je ono šaputanje kroz cev.

Na to dvojstvo u čoveku skreću pažnju i moderniji pisci i naučnici - samo ne tim rečima - a o tome govori još i Pavle:

"... dat mi je trn u telu, satanin anđeo, da me ćuška..." (2.Kor. 12.7)

" ... Jer hteti - toga ima u meni, ali činiti dobro - toga nema. Jer ne činim dobro koje želim, nego zlo, koje ne želim, to činim." (Rim.7.18-19)

To kaže Pavle koji je bio posvećen i u Jevrejske i u paganske misterije, a šta je sa onim slabima kod kojih je "ograničena moralna osetljivost, te nedostatak draži slobode" - kako to kaže Novalis?

Nije li Bonifacije jedan od takvih? Nije li njegov duplikant ovladao njime - možda potpomognut i nekim drugim duhovima u njemu ili van njega, te on sam odnosno njegova individualnost, njegovo ja nije činilo ono što želi? U toku tri dana boravka u tamnici Bonifacije je bio u stanju vrlo bliskom smrti. Duplikant se u čoveka uvlači posle rođenja, ali mora da ga napusti pre smrti, jer on smrt čovekovu ne može da podnese. Kad je Bonifacije bio skoro na izdisaju, duplikant ga je morao napustiti i - iz tamnice je izišao preobražen, izgledao je kao senilan.

Ja ovo ne iznosim kao tvrdnju, već samo ukazujem na tragediju Bonifacija, preko koga odnosno preko čije telesnosti je i bez njegove želje trebalo možda da se nešto dogodi u svetu, a šta - to ja ne znam. Gospod zna.

104.     Filip Lepi je hteo da se i uspomena na Bonifacija VIII obeščasti. Bonifacijev sledbenik Benedikt IX /1303-1304/ gleda Filipa da odobrovolji time što njega oslobađa od svake krivice zbog skrnavljenja svog prethodnika. Kad je posle godinu dana i on umro, preko skandalozne intrige Francuz, nadbiskup Bordoa postaje Klement V /1305-1314/, koji prelazi u Avinjon. On Celestina V kanonizuje kao sv. Petra Morona.

105.     Sve avinjonske pape nisu bile ni dobre niti rđave. Dobar predstavnik je bio Klement VI /1342-1352/. Ni on ni njegovi prethodnici Jovan XXII /1316-1334/ i Benedikt XII /1334-1342/ nikad nisu videli Rim.

106.     Klementov cilj je bio da podanike učini srećntim. Neki kardinali su imali ogromne posede. To je značilo da su mogli imati lepe dečake i lepe dvorske dame. Posle posete Avinjonu Petrarka - anonimno - opisuje papski dvor kao "sramotu čovečanstva, jamu  za skupljanje poroka, kloaku u kojoj se sva prljavština sveta skuplja. Tamo se prezire Bog, obožava se samo novac, a gaze se zakoni Božji i ljudski. Tamo sve odiše lažju: vazduh, zemlja, kuće i pre svega spavaće sobe."

107.     Klement je vodio razvratan život, ali je priznao svu svoju decu. Veliki deo palate on je ustupio inkviziciji, ali je samo jedanput zavirio u salu za mučenje. Iako je bio tugaljiv, on je smatrao da jeres treba iskoreniti. Živeo je u najvećoj raskoši. Nikad mu nije bilo dosta, a 1348. on je ceo grad kupio za 80.000 florina.

Bonifacije je svaku stotu godinu odredio kao svetu, kad hodočasnici dolaze; u Rim. Klement to skraćuje na pedeset. Oni priloge stavljaju na Petrov grob, a to se onda šalje u Avinjon. Godina 1350. je bila za to uspešna, jer je došla posle epidemije kuge, koja je za tri godine odnela trećinu hrišćana - u Avinjonu polovinu. Za to se optužuju i ubijaju Jevreji, koje Klement štiti, ali šalje na mučenje one koji kažu da je Isus živeo u siromaštvu.

Pisac ovde ne pominje da je na pritisak Filipa Lepog Klement V sazvao 1311. koncil u Beču, na kojem je 13.4.1312. ukinuo Templarski red. Filip je još 1307. napao njihova naselja, konfiskovao njihova dobra i uzaptio zlato i srebro. Templare je stavio na muke, pri čemu su oni "priznavali" najgore optužbe, a 54 ih je spalio. To je bilo vreme prelaska od prirodne na novčanu privredu, a koje je počelo sa krstaškim ratovima. Templari su kao pojedinci živeli u siromaštvu, a njihov red je bio vrlo bogat. - Da li su zlato donosili sa pohoda na Istoku? I da li su bili na strani Bonifacija i rimskih papa?

Još od Grgura VII i Inoćentija III skupljana je po zemljama Evrope "Petrova para" (prvo u Engleskoj) i slata u Rim. Jovan XXII uvodi još širi sistem oporezivanja u korist crkve: pri postavljenju i unapređenju sveštenstva, na njihove posede itd.

I iz ovih izlaganja se vidi da je za nemoralan život bila kriva sama ustanova papstva, a ne pojedinci odnosno da li je njegovo sedište u Rimu ili u Avinjonu.

6. Silazak papstva u pakao

111.     Kad su Dante /1265-1321/ o Bonifaciju i Petrarka /1304-1374/ o Vavilonskom ropstvu u Avinjonu govorili da je papstvo najdublje palo, prevarili su se: najmračnija vremena su tek dolazila.

Pod uticajem sv. Katarine Sijenske /1347-1380/ kad je došla u Avinjon, u kojem je već sedam francuskih papa bilo, tadašnji papa Grgur XI /1370-1373/ prelazi u Rim 1377, a i Rimljani su pretili da će u protivnom izabrati drugog papu. Od 278 godina počev od 1100 samo su 82 godine pape boravile u Rimu.

112.     Sedam avinjonskih papa imenovalo je 134 nova kardinala - sve Francuze. Posle Grgurove smrti konklava se sastala u Vatikanu, jer je Lateran izgoreo. Napolju se okupila masa od možda 30.000 naoružanih ljudi, koja zahteva da papa bude Rimljanin. Od četiri italijanskih kardinala nijedan nije bio podoban pa se bira jedan autsajder - nadbiskup Baria Bartolomeo Prinjano, koji uzima ime Urban VI /1378-1389/.

113.     Urban je bio alkoholičar. Dobijao je napade besa, što su neki kardinali tumačili da je ludilo.Urban ekskomunicira kralja Napulja Karla, a ovaj ga zatvara u utvrđenju kod Pompeje, odakle papa ekskomunicira celu tu vojsku dok su strele letele oko njega.

Pošto su ga oslobodili Đenovljani, on pobunjenike stavlja u Đenovi na mučenje i njihovi krici mu ne smetaju da čita svoj trebnik - možda pijan. On stavlja na muke i starog venecijanskog kardinala. Nijedan od zarobljenika više nikad nije viđen.

114.     Izvesan broj francuskih kardinala se skuplja u Ananjiu i Roberta Ženevskog proglašavaju za papu - Klementa VII. Kao protivudar Urban imenuje novih 26 kardinala njemu vernih.

Bilo je već više puta po dva pape, ali je ovo jedinstveno po tome, što je obojicu izabrala ista grupa kardlnala. Tako hrišćani nisu mogli znati koji je papa pravi, pa se postavlja pitanje; pa zbog čega je papstvo dobro? Engleski kralj je bio za Urbana, a francuski za Klementa.

115.     Klement vodi svoju francusku pratnju u Avinjon i ne razlikuje se od drugih njihovih papa. Svoj karakter je pokazao još 1377, kad je kao papski legat bio u Cesena na Jadranu. Pošto su njegovi najamnici silovali njihove žene, stanovnici su se pobunili i neke pobili. Posle pregovora stanovništvo položi oružje, a budući Klement šalje englesko-bretonsku trupu, koja pobije 8.000 stanovnika uključujući i decu.

Kad je Urban umro 14 kardinala koji su ostali u Rimu biraju Bonifacija IX /1389-1404/, ubicu i najvećeg simonistu u istoriji. On prodaje svešteničke službe po Nemačkoj i Francuskoj, čak i vojnicima koji ni reči tih jezika nisu znali. Niko nije - kažu - više novca zaradio na kanonizovanju nekog sveca. Svaki svoj potpis on naplaćuje - sem za ekskomuniciranje Klementa u Avinjonu.

Hrišćanima je već bilo dosta. Od koga da kupe biskupiju ili parohiju? Ili oproštajnicu ili potvrdu o pravovaljanosti neke relikvije, kao što je kožica ili pupak Spasiteljev, ako pergament ne vredi? I na nebu je zbrka: sv. Brigita Švedska /1303-1373/ bila je tri put kanonizovana.

116.     Šizma nije bila dobra ni za bankare, a nije se znalo ni ko će krunisati sledećeg cara. Istoričari su tražili da car zbaci jednoga - ali ako smeni pogrešnoga? To može samo koncil, a pravnici misle da koncil može da sazove samo papa.Moralo se ipak nešto preduzeti.

U Pizi se 1409. sastaje biskupski koncil, koji proglašava da su i Grgur XII rimski i Benedikt XIII avinjonski jeretici i šizmatici. Postavlja se 70-godišnji milanski kardinal Filargi za papu Aleksandra V /1409-1410/, koji je imao tri skrivene mane: iako mali i mršav provodio je pola dana za trpezom, izdržavao je palatu sa 700 livrejisanih sve služavki i olako delio svešteničke službe. Ona dvojica to ne priznaju i sad ima tri pape. Svi oni ekskomuniciraju jedan drugoga.

117.     Na scenu stupaju sledeći:

1. Venecijanac Angelo Corrario kao Grgur XII /1406-1415/ u devedesetim, sa mnogo "nećaka". Njega su izabrali zato što je "suviše star i slab da bi bio pokvaren". Međutim, on svoju tijaru prodaje za 6.000 florina da bi isplatio kockarske dugove, u Riminiju sve rasprodaje, pa i sam Rim prodaje napuljskom kralju.
2. Piedro de Luna, Španac kao predstavnik Avinjona,  koga zbacuje francuski kralj sa svim kardinalima sem trojice. On se vraća u Španiju, ali do kraja tvrdi da je on pravi papa.
3. Pizanski Baldassare Cossa kao Jovan XXIII /1410-1418/, pošto je Aleksandar V posle samo deset meseci umro (ovaj ga je možda otrovao). On je bio najučtiviji, najšarmantniji i najbeskrupulozniji papa.  Sumnjalo se i da li je verovao u Boga. On je bio gusar, masovni ubica, nenasiti razvratnik naročito s kaluđericama, brakolomnik, simonist, ucenjivač, podvodač i majstor za prljave trikove. Kad je biran bio je đakon, odmah zaređen za sveštenika i narednog dana krunisan. Njega je većina katolika priznavala. Kad je 1958. izabran drugi Jovan XXIII morale su sve katoličke katedrale da ga brzo brišu sa spiska papa.

118.     Na zahtev Sigismunda /Luksenburškog, rođen 1368, kralj Mađarske 1387, car Nemačke l411-1437/ Cossa /Jovan XXIII/ saziva koncil u Konstanci, koja sad od 6.000 stanovnika raste na 60.000 pa se još duplira. Za tako veliki skup mudro je izabrati grad pored vode - za vreme koncila Bodensko jezero je primilo 500 leševa, a za Rajnu se ne zna koliko. Takođe je trebalo tu obezbediti ogroman broj prostitutki za uslugu kleru - oko 1200 /i drugih zabavljača/.'.

Četrdesetosmogodišnji Jovan XXIII otvara koncil na Svesvete /l. novembar 1414/. Na njemu prisustvuje 300 biskupa, 300 vrhunskih teologa i kardinala iz sve tri obedijencije. Hus, kome je Sigismund obećao bezbedno praćenje /"samo za put do Konstance" - kako je kasnije objasnio/ biva odmah po nalogu Cossa-e uhapšen.

119.     Jovan XXIII je računao na biskupsku većinu, jer je Italijana bilo više nego iz ostale tri zemlje ukupno, ali je doneta odluka da glasaju nacije, pa je protiv njega bilo 391. Sigismund mu na Božić naređuje da se povuče. Protiv njega se iznosi čitav spisak nedela, a Englezi tratže da se jednostavno spali. On se noću oblači kao sluga i beži - što je nezamislivo za jednog papu - ali ga carska straža hvata u Šafhauzenu, gde ga je dočekao verni Oddo Colonna, i vrača natrag.

Koncil proglašava da je on skupljen u Svetom Duhu, da je njegov autoritet od Hrista i da se njemu imaju pokoravati svi uključujući papu.

120.     Koncil prvo smenjuje Benedikta /iz Avinjona/, koji je već bio u begstvu, pa Jovana XXIII koga smatraju da je pravi papa, ali da je koncil uznad njega. Njega optužuju samo za gusarenje ubistva, silovanja, sodomiju i rodoskrnavljenje. Od 54 optužbe svedeno je samo na ovih 5, a od jeresi je oslobođen verovatno zato što se nikad nije interesovao za religiju. Njega raščinjuju 29.5.1415, ali imaju obzira prema njemu kao bivšem papi i osuđuju samo na tri godine zatvora.

Husa, koji se borio protiv simonije i svešteničkog konkubinata saslušavaju dominikanci /pošto su ga prvo mučili u zatvoru/ i osuđuju na smrt na lomači, a pepeo mu bacaju u Rajnu - da ga niko ne bi proglasio mučenikom.

121.     Na kraju dolazi i Grgur XII, koji ima već 90 godina, te se i on povlači. Sva trojica papa su sad uklonjeni. Sigismund hoće da reformiše crkvu, ali nema podršku ni od francuskog ni od engleskog kralja.

Za novog papu, Martina V /1417-1431/ bira se kardinal Oddo Colonna, koji je ostao veran Jovanu XXIII. Kad je Cossa iz svog udobnog zatvora u Hajdelbergu otpušten, Martin ga postavlja za biskupa i kardinala Tuskuluma.

122.     Martin brzo odlazi u Rim, gde se oseća višim od koncila, iako je on kao kardinal glasao protiv toga. Istorija pokazuje da papstvo čoveka obavezno menja.

Ova napetost traje 450 godina, kad se na Prvom vatikanskom koncilu donosi dogma o nepogrešivosti pape. To protivreči koncilu u Konstanci, bez čije odluke bi se imao papski trinitet.

Iako je to pisac već istakao, ja bih dodao da je samo papstvo kao društvena ustanova neispravno, a ne same pape. Papstvo i uopšte crkvene hijerarhije nemaju osnova u religiji, već u politici i to je potrebno razdvojiti. Bez obzira što se ono za prevlast bori sa svetovnim vladarima, oni se uzajamno podržavaju.

Smenjujući ličnosti Sigismund se bori za povećanje svog autoriteta i moći, a ne za pravednost i suzbijanje nemorala. Zato je Sigismundu miliji i Jovan XXIII, nego Jan Hus koji teži reformi tog neispravnog društvenog uređenja. Takve po njemu treba spaliti, a zločinci se uvek mogu dobro iskoristiti za održavanje i proširivanje vlasti. Tako su i posle Drugog svetskog rata nemački ratni zločinci dobili dobro plaćene poslove u Africi, pa i u Južnoj Americi - da se bore za demokratiju!

Društveno uređenje treba menjati, a ne pojedince koji se izbace na površinu!

122.     Koju nedelju po povratku u Rim dao je Martin V svoj blagoslov kurijalnom sistemu. U X veku je papstvo uprkos zločinačkih papa samo lokalni fenomen. U XI veku od Grgura VII celokupno sveštenstvo je pod kontrolom. Iz toga je narasla korumpiranost, koju hrišćanstvo nikad nije videlo.

123.     Papstvo se prodavalo onome ko najviše ponudi, bez obzira na dostojanstvo kandidata. Kardinali bi na konklavu dolazili sa svojim bankarima i svim vrednostima, jer - ako bi bili izabrani za papu - rimska rulja bi odmah opljačkala njihov dvor, čak i vrata i prozore.

Kardinali su retko bili birani zbog verskih zasluga, nego samo pomazivanjem i intrigama. U Renesansi su svi imali svoje "saputnice". Čim neko postane papa, on gleda da što pre obogati sve svoje rođake. Na primer, Klement VI je u XIII veku Karlu Anžujskom /1226-1285/ prodao milione južnih Italijana za 800 unci zlata godišnje, ali pod pretnjom da ako zaostane sa plaćanjem, biće on ekskomuniciran i cela teritorija pod anatemom. To se radilo i sa drugim knezovima.

124.     Pripadnici kurije su svi svoju službu dobro platili i trudili se da taj izdatak nadoknade. Svaka služba je imala svoju cenu. Na biskupima su pape zarađivale stotine miliona zlatnih florina godišnje.

Oproštajnice su bile dalji izvor papskog prihoda. Izdavani su nemogući zakoni, da bi se kurija prodajom oproštajnica obogatila. Na primer, oslobađanje od posta, dopustanje da bolesni ili stari kaluđeri ostanu u krevetu, venčavanje krvnih srodnika koje je donosilo l.000.000 zlatnih florina godišnje.

U Renesansi se podrazumevalo da najviši klerici imaju najlepše žene. Svešteničke službe su se kupovale i prodavale kao i druga roba. Mnogi sveštenici su kod oltara mrmljali nešto besmisleno jer nisu mogli da govore latinski. Za laika je bila najgora uvreda da ga nazovu sveštenikom.

125.     U Konstanci je odlučeno da se svakih deset godina mora sastati koncil. Uprkos kurije ipak se 1432. sastaje u Bazelu.

Pre toga je Martin V 1423. sazvao koncil u Paviji, koji se zbog kuge premešta u Sijenu i zatvara 1424. uz obećanje da će se u Bazelu obnoviti 1431.

125.     Na ovom koncilu biskupi donose odluku protiv simonije, protiv konkubina, zloupotrebe proganjanja i anatema i prodavanja crkvenih službi.

Tadašnji papa Evgenije IV /1431-1447/ saziva na to sopstveni koncil u Firenci, gde bazelske odluke poništava kao niske i bogohulne.

U tom vremenu vođen je manje poznat takozvani "Husitski rat".

Posle proglašavanja u Konstanci Jana Husa jeretikom i spaljivanja na lomači 6.7.1415, već u septembru se pojavio pergament sa 451. pečatom čeških plemića sa protestom protiv toga. Kad je 1419. umro češki kralj Vaclav, njegov brat Sigismund (Žigmund) pretenduje i na češki presto. Narod međutim njega smatra ubicom, koji je pogazio svoje obećanje Husu. Sigismund priprema pohod protiv jeretika, a Česi se pod svojim plemićem Ziškom okupljaju za odbranu naoružani kosama i toljagama.

Sigismundu naravno nije bilo teško da od Martina dobije bulu (1.3.1420) za krstaški rat protiv  jeretičke zemlje. Pošto su se njegovi protivnici od straha razbežali, on se 28 jula kruniše u Moraviji, ali u Prag nikad nije ušao.

U januaru 1421. Česi u dve bitke potuku Sigismundovu vojsku. Pošto je Ziška 1421. umro od kuge njegov sledbenik Prokop počev od 1426 napada na susedne careve zemlje. Ovaj poslednju krstašku bitku gubi 1431. kod Tausa, jer mu se vojska razbežala čim je čula "jeretike" kad su zapevali svoje pesme.

Iz ovoga se vidi i zašto je bivši Jovan XXIII boravio u "udobnom zatvoru". Sigismund ga je povukao u Hajdelberg, da bi ga zaštitio. On mu je pomogao u borbi time što je u Konstanci odmah uhapsio Jana Husa (1369-1415), koji je prihvatao u Engleskoj rašireno učenje Viklifa (umro 1384). Otud možda i traženje engleskih biskupa da se Jovan XXIII na lomači spali. Kad su se stvari malo smirile, Cossa nije baš mogao da bude vraćen na položaj pape, a i Sigmund mu je našao  dobru zamenu u Martinu.

Ovo je objašnjenje i za to, što je katolička crkva 450 godina tog Jovana XXIII smatrala za regularnog papu - ta on je veliki i uspešan borac protiv jeresi! A za carsku vlast je svakako potrebniji neki gusar i ubica (drugo se i ne uzima u obzir) nego neki propovednik morala.

Onaj Acton-ov moto ne odnosi se samo na pape!

Kako je to opisala Renate Rimek u knjizi “Volja - dogma - moć, istorija koncila,[1] koncilu u Firenci je prethodio onaj u Ferari 1438, gde je pokušano ponovno ujedinjenje pravoslavnih i katoličke crkve. Grčki car Jovan VIII Paleolog (1425-1448), koji je to pokrenuo bojeći se Turaka i tražeći pomoć protiv njih sa zapada, morao je zbog toga da dođe u Italiju, jer narod u Konstantinopolju ne bi blagonaklono gledao dolazak "Latina", sećajući se njihovih ranijih zverstava. Papski legati su još pre dolaska pape Evgenija i cara Jovana otvorili koncil u Ferari 8.1.1438. Jovan sa pratnjom stiže 4.3.1438. Postepeno se okuplja 700 učesnika, a među njima i patrijarsi iz Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima, koji u stvari predstavljaju hrišćanske manjine u zemljama Islama. I patrijarh u Konstantinopolju je već izgubio svoj uticaj. Da nisu došli mitropoliti Srba, Bugara i Rusa, bilo bi loše za Jovana, a ionako većina pravoslavnih nije htela ni da čuje o uniji sa papskom crkvom. No "Latini" su imali nad njima prednost, pošto su bili jedinstveni i bolje poznavali dogme.

Prema Momčilu Spremiću[2], Đurađ je odbio poziv Jovana VIII da pošalje srpske predstavnike na sabor u Firenci, a takođe i da da pismenu saglasnost za sklapanje unije sa Rimom, te je tako "Srpska pravoslavna crkva bila jedna od retkih istočnohriščanskih zajednica koja nije učestvovala u radu unijatskog sabora". On dalje navodi da se tu srpski patrijarh nigde i ne pominje, već samo despot, koji je o svemu odlučivao.

Međutim, tu su mogli učestvovati Srbi, koji nisu bili pod despotovom vlašću u Srbiji, koju su 1459. potpuno osvojili Turci (Smederevo 27 avgusta), a u sastavu drugih delegacija - kako to Spremić navodi jednog u ruskoj i jednog u grčkoj.

Kad se postavilo pitanje "filioque" ("I Sina") - nastavlja Renate Rimek - Jovan je jedva zadržao episkope i mitropolite da ne otputuju.⁶ Međutim, zbog izbijanja epidemije u Ferari sabor se januara 1439. premešta u Firencu Kosima de Mediči-ja (1389-1464), okruženog umetniclma, pesnicima i humanistima. Pravoslavni učenjaci su se još u Ferari stalno pozivali na Platona, za razliku od katolika koji su primli Aristotelovo učenje.

Ja bih ovde dodao da su katolici to primili preko Arapa. Jedna od bitnih razlika između njih je ta, što je Platon iznosio - na primer u "Fedonu" - čitav niz sasvim logičkih dokaza da čovekov duh uvek mora postojsti i pre rođenja, pre spuštanja u fizičko telo i da posle smrti i dalje živi u duhovnom svetu. Na suprot tome, Aristotel je tvrdio da Tvorac stvara čovekovu dušu tek prilikom telesnog začeća, odnosno nešto posle toga, te kad čovek umre ona ostaje da večito živi u stanju kakvo je zaslužila u tom jednom zemaljskom životu. Platon dakle ukazuje na reinkarnacije, kao i evanđelja, samo što se to iz određenih razloga skriva i zamagljuje. Na nekim mestima se u njima sasvim jasno i izričito kaže (Mt.11.13-15, Mk.9.13, Jn.5.21, Jn.9.l-3, Jn.l0.34), a na nekim slikovito i u pričama o talantima, vinogradarima i drugom (Mt.20.1-16, Mt.25.14-29, Lk.19.12-27, Lk.20.9-l6 itd.).

Renate Rimek dalje dodaje da je to - uprkos kratkom trajanju ove crkvene unije - imalo jakog odjeka u Firenci; počela je da se u toj ranoj Renesansi proučava Platonova filozofija, a posle je nastala i čuvena slika "Platonova akademija".

Pod pritiskom vremena, jer je car žurio zbog pregovora sa drugim zapadnim državama, ono "filioque" je usaglašeno ovako:

"Sveti Duh proizilazi iz Oca i Sina kao od jednog načela i osnove postojanja (ili suštastva)."

Pod carevim pritiskom i uz negodovanje pravoslavnih predstavnika doneto je i ovo:

"Sveta apostolska stolica i rimski biskup ima prvenstvo nad celim svetom; ovaj rimski biskup je sledbenik apostola Petra, istinski zastupnik Hristov, glava cele crkve, otac i učitelj svih hrišćana."

To je potpisano 5.7.1439. Sutra-dan je proslavljeno u katedrali, gde se pretposlednji vizantiski car Jovan VIII Paleolog pričestio na misi i izgovorio Credo sa "filioque". No to mu nije ništa pomoglo: vojna poraoć sa zapada je izostala., a sveštenstvo i narod u Konstantinopolju tu uniju ne priznaju. Koji su je priznavali morali su da beže. I ruski mitropolit Isidor, koji je zastupao uniju zbačen je zbog "izdaje". Uprkos opasnosti od Turaka u Konstantinopolju se govorilo da je bolji "turban sultana" nego "tiara pape".

Unija je ostala samo na papiru. Po smrti Jovanovoj, car postaje njegov brat Konstantin XI (1449 ili 1448 do 1453), koji gine kad su Turci osvojili Konstantinopolj 1453. Na suprot turskih 200.000 on je mogao da postavi samo 11.000 ratnika. Mnogi vizantijski učenjaci sa starim hrišćansklm i antičkim spisima beže na zapad i to pomaže humanistima da se oslobode latinskih veza rimske crkve, da uče grčki i da Renesansi dadu njen pravi karakter.

Sada pravoslavlje ima glavni oslonac u ruskoj crkvi.

Ja bih ovde dodao navode Čedomilja Mijatovića iz 1879. godine,[3] da su se na turskoj strani borili i Grci, Latini, Nemci, Ugri i drugi hrišćani - njih oko 30.000 od ukupno 200.000 vojnika. Takođe i Srbi, Bugari i Grci zbog vlastele i crkvenih hijerarhija, koji su se otuđili od naroda. Tražile su se društvene promene.

Čedomilj Mijatović takođe navodi reči iz pisma Grgura VII 1073. godine upućenog na Ebula de Rosi: "da je bolje da jedna zemlja ostane pod gospodarstvom Islama, nego da u njoj vladaju hrišćani, koji ne priznaju prava crkvi katoličkoj".

Možda je to važilo i tada, jer je u odbrani Konstantinopolja učestvovao samo manji broj Mlečana i Đenovljana, koji su se tu zatekli. U svakom slučaju vidi se da u to vreme još nije dolazio do izražaja neki nacionalizam, a da su hrišćani pod komandom sultana Mehmeda II (1451-1481) prišli očekujući od njega neke pravednije društvene odnose i da je on bio tolerantan u pogledu ispovedanja vere - ili bar tolerantniji od hrišćana, a možda i pravedniji u prikupljanju poreza i drugog. Sem toga, kod Turaka nije bilo takvih nepremostivih klasnih razlika kao u hrišćanskom feudalnom sistemu. Svi koji bi se poturčili mogli su da dođu i na najviše položaje u društvu - samo u zavisnosti od njihovih sposobnosti.

Time se možda pre može objasniti eksplozlja Islama i njegovo širenje do Španije i do Indonezije, nego razmnožavanjem zbog mnogoženstva ili agresivnošću i fanatizmom nekog svetog rata. Nijedno društveno uređenje ne može da traje večito, s vremenom se uvek degeneriše. Ako to vladajući krugovi ne uvide i ne izvrše odgovarajuće promene, onda dolaze razne revoluclje, invazije i tome slično. U ovom vremenu u istočnom delu Rimskog carstva dolazi najezda Turaka, a u zapadnom reformacija - obe vrlo mučne i krvave, jer vlastodršci nisu hteli da ispuštaju vlast iz svojih ruku i da se prilagođavaju novom duhu vremena./

126.     Sikst IV /1471-1484/ je imao nekoliko sinova, prema tadašnjem "nećaka". Trojicu od njih je i još šest rođaka postavio za kardinale, a među njima je bio i Giulliano delle Rovere, budući Julije II. Njemu je favorit bio Pietro Riario - sin možda sa rođenom sestrom, a koga je načinio biskupom Treviza, kardinalom-nadbiskupom od Sevilje, patrijarhom od Konstantinopolja, nadbiskupom od Valencije i nadbiskupom od Firence. Pietro je ranije bio franciskanac, a sad je postao veliki troškadžija sa dvcrskim damama, kojima je poklanjao noćne posude od zlata.

Sikst je sagradio onu čuvenu kapelu u kojoj se sad pape biraju. Ona je služila kardinalima i za piknik i logor, često i za tuču. Napoleon je pod njenim svodovima držao konje. /Nju je posle Mikelanđelo oslikao./

Sikst IV je bio prvi papa, koji je davao licence za javne kuće, što mu je donosilo 30.000 dukata godišnje. Zarađivao je i na oporezivanju sveštenika koji imaju metrese. Zatim na davanju privilegija bogatašima da "teše izvesne matrone u odsustvu njihovih muževa". On ie prvi uveo davanje oproštajnica i za umrle; da bi ih oslobodili od mučenja u paklu, pobožni rođaci su davali dobre pare.

127.     Još od X veka su se prodavale relikvije i za Rim je najvažniji izvozni artikal bila prodaja leševa hodočasnlcima, u komadu ili u delovlma. Katakombe su za to bile papski Eldorado. Ali to nije bilo neiscrpno kao oproštajnice.

Za čistilište nema opravdanosti ni u Svetom Pismu ni u logici. Englez Simon Fish 1529. kaže: Ako bi papa mogao da oslobađa za pare, mogao bi i besplatno; ako bi mogao jednoga, mogao bi sve, te bi tako čistilište uništio.

Sikst 1478. svojom bulom sankcioniše Inkviziciju u Kastilji, te je samo u Andaluziji 1482. spaljeno 2.000 jeretika. On Italiju gura u beskrajne ratove. Kad je umro, njegove prostorije su odmah opljačkane, tako da u njima ništa nije ostalo.

Današnji čovek bi se svakako čudio toj lakovernosti ljudi, da se za pare može izbaviti iz pakla ili čistilišta, a da ne govorimo o drugom.

Isto tako će se u ne nmogo dalekom vremenu ljudi čuditi zbog onoga u šta današnji ljudi veruju i što se propoveda u školama. Na primer, da se sve sastoji iz nekih materijalnih tačkica (otkud one - ne postavlja se pitanje); da su te tačkice podvrgnute nekim neumitnim prirodnim zakonima (opet se se ne pita kako), ali da ih je ipak jednom (za svagda) nešto uskovitlalo tako da su se te tačkice grupisale u razne forme i najzad počele i de misle (bez obzira šta to mišljenje znači). Takvih apsurda ima vrlo mnogo, a za modernu nauku su osnovu dali kaluđeri srednjevekovnih manastira. Prvi od manastira izdvojen univerzitet je osnovan baš u tom Pragu još 1348, u Beču 1365, u Hajdelbergu (gde je bio "udoban zatvor") 1386, u Kelnu 1388. itd. No oni su stalno ipak bili pod jakim uticajem katoličke crkve - pa i svi današnji školski programi, mada na skriveniji način.

Osnove za inkviziciju date su 1183. na koncilu u Veroni, a 1232. (ili 1233?) je Grgur IX osnovao sud i poverio ga dominikancima, jedva 11 godina posle smrti sv. Dominika (1170-1221), koji nije mogao ni da sanja da će se njegov red tako izopačiti. Ali zle sile uvek udaraju baš na ono što je najsvetije...

124.     Kad je Inoćentije VIII /1434-1492/ umirao u šesetim godinama, nedeljama su ga hranili mlekom žena. On je izdao edikt protiv Jevreja u Španiji. Mnogi su se tada pokrstili, a stotine hiljada je se iselilo. No ipak, pošto se verovalo da Jevreji zbog svoje iskvarenosti imaju pristupa tajnom znanju, papi dovode jednog jevrejskog lekara, koji bez odgovarajućih aparata pokušava da mu izvrši transfuziju krvi od tri mladića. To nije uspelo i sva trojica su tu umrla. Naravno, novac koji im je za to dat, oduzet im je.

129.     Katolonac Rodrigo Borđija je prvo ubistvo izvršio kad je imao 12 godina. Njegov stric ili ujak papa Kalist III /1453-1458/  1456 postavlja njega kao dvadesetpetogodišnjaka za nadbiskupa Valencije, najvažnije španske dieceze. On je već tad vodio istovremeno ljubav sa jednom udovicom i njene dve kćeri. Sa 26 godina dolazi u Rim kao kardinal, a sa 27 je crkveni vicekancelar.

Kad je postao papa, on uzima ime Aleksandar VI /1492-1503/, iako je Aleksandar V brisan sa spiska kao antipapa. Kad je izabran za papu, Borđija postaje sve gori, što mu sam sistem omogućava.

Pri izboru mu je bio konkurent kardinal delle Rovere (docnije Julije II), za koga je francuski kralj uložlo 200.000 zlatnih dukata, a Republika Đenova još 100.000. Borđija je bio najbogatiji od svih kardinala, pa je i konkurentnom kardinalu Sforza dao četiri tovara srebra da odustane od kandidature. Najzad on ipak pobeđuje.

131.     Aleksandar se odevao u brokat natrpan dragim kamenjem. Imao je desetoro vanbračne dece.  Sa Vanocom četvoro, od kojih Cezare i Lukrecija. On je ovu svoju decu priznao, jer je to u Rimu bilo normalno. U Vatikanu se orgijalo.

Sina Ćezara kao sedamnaestogodišnjaka postavlja Aleksandar za biskupa Valencije, a godinu dana zatim za kardinala. U Rimu je tada bilo 14 ubistava na dan, a papa bi uz mali otkup ubice oslobađao. Uz veliku taksu bi imenovao kardinale, pa bi ih onda otrovao da bi povećao promet. Sva imanja kardinala nasleđuje crkva, t.j. papa. Dominikanskog propovednika u Firenci, Savonarolu /1452-1498/ pokušava Aleksandar da potkupi nudeći rnu besplatno kardinalski čin, pa pošto to ne uspeva, šalje ga na sud, pa na vešala i lomaču.

133.     Aleksandar je bio i umetnički mecena. Pomagao je mladog kaluđera Kopernika. On nije licemer. Obožava Devu Mariju i poručuje njenu sliku sa licem svoje ljubavnice Đulije Farneze. Vanocu, koja je sa 76 godina umrla nekoliko godina posle njega, sahranjuju sa svim počastima - "kao da je kardinal".

134.     On svečano proslavlja venčanja svoje porodice, posebno Lukrecije. Mnogo žali kad je Ćezare ubio svog brata.

135.     Ćezare sa 22 godine oboleo od sifilisa napušta kardinalski položaj. Zatim ubija nožem ljubavnika svoje sestre Lukrecije - ne zato štoje to greh, nego zato što je to nerazurnno. On je tad hteo da je razvede od Sforce i uda u napuljsku porodicu. Posle tri godine braka komisija pronalazi da je Lukrecija nevina, te se njen brak poništava. Svi se smeju, jer kažu da je ona najveća bludnica koju je Rim ikad imao. Kad je njen novi muž 1500. godine obavio posao, Ćezare daje da ga zadave.

136.     Aleksandar umire - verovatno je da je Cezare i njega i sebe otrovao. Međutim, on sam se oporavlja i posle tri godine hrabro gine na bojnom polju u Španiji, sa 23 rane. Papa je sa 73 godine podlegao -verovatno arsenu. Jedva su ga sahranili od smrada i naduvenosti. Telo mu je 1610. iz bazilike sv. Petra preneto u špansku crkvu.

Raskoš u odevanju ja sam video pedesetih godina. XX veka u bečkoj riznici ("Schatzkammer"), gde je bilo poviše biskupskih odora potpuno prekrivenih biserima. Docnije ova riznica nije bilа otvorena za javnost.

Što se tiče katoličenja Jevreja u Španiji, ja sam slušao - ali to možda nije tаčno, da sе po proglašenju republike 1931. ogroman broj takvih katolika izjasnio da su Jevreji, и to bi možda bio jedan od razloga za izbijanje građanskog rata. Međutim, da li je Inoćentijev edikt protiv Jevreja u Španiji na neki način nastavak Muhamedovog progonstva Jevreja? Neka sličnost tu postoji.

Na slučaju Borđije vidi se da papstvo ima veliki međunarodni politički značaj; oni koji u njega ulažu tolike pare svakako da računaju da će im se vratiti uz dobitak. Ta tradicija ostala je i danas - bar u demokratskim državama kad se ulaže u političare.

Same te Borđije bili su ljudi kakvi su i svakako da nisu mnogo odudarali od čitavog njihovog okruženja - kako od konkurenata tako i od birača papa. A nisu mnogo odudarale ni od moralnih shvatanja i ponašanja većine njihovih savremenika u Evropi - sem po intenzitetu koji su im omogućavale pare i moć. No o onim manjim i malim ljudima nema mnogo zabeležaka - samo o nekim svetovnim dvorovima. Do danas je ostala tradicija da se o nekim pohrišćanskovanim paganskim praznicima, kao što su poklade, ljudi sasvim razulareno ponašaju.

Ja ni Borđije ni druge pape niti branim niti napadam - takvi su kakvi su, a u duhovnom svetu posle smrti svakako su dobili sasvim objektivne ocene. Radi se samo o tome, što se u tom neispravnom društvenom uređenju kao što je papstvo za pape nameću većinom ljudi slabije moralne snage, a ne neki Petar Morona, koji nije proglašen za sveca kao Celestin V, jer kao papa nije bio nimalo poželjan. Ako je novac presudan za izbor pape, to je onda garancija da će za papu biti izabran onaj ko je najgori. I onda ne treba od njega očekivati neko svetačko ponašanje. A ne treba ni sablažnjavati one male time što će im se nametati neko mistifikovano objašnjenje da kroz takvog čoveka govori Sveti Duh, da može da oprašta grehe itd.

7. Neizbežna reformacija

138.     Ubrzo posle Borđije dolazi Julije II /1503-1513, a u 1503. je bio kratko vreme Pije III iz Sijene/. On je bio franciskanac iz Đenove, krupan, lepog izgleda i sifilističar, koji je put za papstvo podmazao sa stotinama hiljada dukata. Bio je atletski građen i uvek nosio palicu da bi udario onog ko ga naljuti. Za post je jeo samo najskuplje specijalitete.On tridesetjednogodišnjem vajaru Mikelanđelu naređuje da oslika Sikstinsku kapelu, čega se ovaj nerado prihvata 1508, kad ga na to nateruje.

139.     Hrišćanska vera ne zanima mnogo Julija, ali neguje kulturu i umetnost. Tu su Bramante /1444-1514, dao plan za crkvu sv. Petra/, Mikelanđelo /1475-1564, pored ostalog zamislio i počeo kipove za grobnicu Julijevu/ i Rafael /14.83-1520/.

Međutim, njemu je najdražije bilo vođenje rata, za koji je bio nenadmašan strateg. Izabran je sa 60 godina. Oblačio je - na suprot kanonima - ratnu opremu i na ratničkom konju se borio i na severu osvajao oblasti za crkvenu državu, a ne kao druge pape za svoju porodicu.

140.     Povremeno je on služio i u crkvi sv. Petra. Još kao kardinal bio je ženskaroš i imao tri ćerke. Od 1508. mu više ne ljube noge, jer su u ranama od sifilisa. To ga nije sprečavalo da u punoj opremi juriša kroz probijene zidove Mirandole, da je otme od Francuza. Mikenanđelu prebacuje što je njegov kip napravio sa knjigom u ruci umesto sa mačem.

Besan na LujaXII što mu ne pomaže, Julije izdaje bulu kojom mu oduzima kraljevstvo i nudi ga Henrihu VIII ako bude dobar katolik i pomaže mu. Međutim on umire pre no što je bula objavljena. Inače bi možda i Francuska kao i Engleska bila u reformaciji koja je nailazila.

141.     Đovani de Mediči, sin Lorenca Veličanstvenog i majke iz porodice Orsini sa prvim pričešćem u sedmoj godini postaje opat. Kad je imao osam kralj Francuske prvo hoće da ga učini nadbiskupom Aix-en-Provence, ali pošto se utvrdilo da takav već postoji, daje mu opatiju kod Šartra i da bude kanonik svake katedrale u Toskani. Kad je imao 11 godina dobio je opatiju Monte Kasino, a sa 13 je bio najmlađi kardinal svih vremena, ako se ne uzme u obzir jedanaestogodišnji papa Benedikt IX.

Pri izboru za papu sa 38 godina, on je debeo, podmuklog pogleda i na prvi pogled čedan - nije imao metrese i "nećake". Bio je -kažu - homoseksualac.

Kao papa uzeo je ime Lav X /1513-1521/ i svoju crvenu kapicu odmah je dao svom rođaku Đuliju, koji će postati najužasniji papa Klement VII /1523-1534/. On je krunisan u provizornom paviljonu, jer je Julije II porušio dvanaest vekova staru Konstantinovu baziliku sa divnim mozaicima i relikvijama da bi sagradio novu /sadašnju/.

142.     Pošto je bio kockar i rasipnik, Lav bi šćapio što god bi mogao. No Rimljani su se pod njim dobro osećali, jer im je i davao - za razliku od Julija koji je sve trošio na ratove. Priređivao je raskošne gozbe, čak i sa jelima od paunovih jezika, iz kuhinje bi izletali slavuji i goli dečaci; tu su bile i dvorske budale, a priređivane su i borbe s bikovima, balovi pod maskama. Imao je 683 dvorana, orkestar, pozorište i nekoliko divljih životinja, među kojima i njegov ljubimac beli slon. Protivno kanonima bavio se lovom, jašući na ženskom sedlu zbog vrlo teške bolesti hemoroida.

143.     Pošto javne kuće nisu donosile dovoljno prihoda (na 50.000 stanovnika bilo je 7.000 registrovanih prostitutki), Lav je prodavao i zvanja. Kardinalska su se plaćala po 30.000 dukata. Dok je Sikst IV prodavao samo 650 zvanja, Lav je 2.150.

Neki mlađi kardinali su ga optuživali da on ne održava svoja obećanja i zaverili su se protiv njega, pa je jedan preko njegovog lekara pokušao da ga otruje. Lekar je obešen i raščerečen, a kardinal je poslat u Maroko, gde ga je jedan Mavar zadavio. Četvorica kardinala su se za ogromnu sumu otkupila.

Lorenco Veličanstveni je svakako imao izvesne visoke sposobnosti, ali je kao vaspitač bio potpuni neznalica, te je od svoga sina Lorenca napravio ono što je gore opisano - potpuno ga je upropastio opsednut svojom veličanstvenošću. Jadnog tog dečka od sedam godina, pa do trinaest on maksimalno kvari. Umesto da on pod autoritetom i uzorom nekog čestitog vaspitača stiče osećaj za ono što je dobro i moralno, njemu se tako nezrelom usađuje u dušu da je on neka veličina, na koju drugi treba da se ugledaju i kao autoritetu priklanjaju. Ako u sedmoj, osmoj, devetoj godini čovek ne dobije ispravne moralne impulse, njemu pomoć može doći samo preko teške telesne ozlede. To njegovo teško oboljenje bila mu je pomoć da ne zapadne u još gore zastranjenosti u koje ga je - svakako nesvesno - gurao njegov otac, verovatno u želji da ga učini veličanstvenim na kvadrat.

Taj nakaradni sistem vaspitavanja se - naravno u blažem ali sličnom obliku - političkom moći nameće u XX veku svim školama takozvanih hrišćanskih država. Tako se stvara mnogo "lavčića", koji ne znaju šta će sa sobom da rade i žele samo da se lepo zabavljaju.

Što se tiče davljenja onog kardinala u Maroku, to ne mora biti ni po naređenju ni po znanju pape. Možda je to organizovalo njegovo "bezizrazno" okruženje. Lav je možda hteo da ga spase, a za samo davljenje je i Rim bio podesan - ne bi to bio neki izuzetni događaj.

144.     Više od većine drugih zemalja posrtala je Nemačka pod teretom papskih zloupotreba; plaćala je poreze i godišnje namete papi, zatim za krstaške ratove protiv Turaka koji nikad nisu vođeni - sve pod pretnjom ekskomunikacija. Mnogi su postali klerici da bi dobili imunitet pred građanskim sudovima. Određene su takse za oproštaje: za ubistvo su ih đakoni dobijali za 20 kruna, a biskupi ili opati za 300 funti, te bi tako oni bili oslobođeni od građanskih sudova. Crkva je naplaćivala za sve pravne sporove, za testamente, priznavanje dece i zelenaštvo. Ko bi odbio bio bi ekskomuniciran, što je značilo gubitak svih građanskih i ljudskih prava. U svakoj zemlji je crkva imala ogromne posede, a u Nemačkoj oko polovine imanja i ona su bila izuzeta od svakog oporezivanja.

145.     Princu Albertu Hoencolernu Lav X za 30.000 dukata prodaje dopunske dieceze s tim da zadrži stare.Dominikanac Tetzel je bio vrlo rečit pri prodavanju oproštajnica, na primer za ulazak u raj, izbavljanje iz pakla već umrlih srodnika. To revoltira avgustinskog kaluđera Martina Lutera /1483-1546/, te on 1517. zakuca svojih 95 teza o oproštajnicama na kapiju crkve u Albertovom gradu Vitenbergu. U jednoj on pita, zašto papa hram sv. Petra ne gradi o sopstvenom trošku, kad je njegovo bogatstvo veće od svih drugih ljudi zajedno.

147.     Papstvo je dugo varalo pobožne hrišćane. Ono samo je zabluda, pogrešno. Njegovo obmanjivanje naroda je još uvek ovaploćeno u zidovima katedrale sv. Petra, a njena cena je cepanje crkve.

Nemci kao narod nemaju mnogo smisla za politiku - kao Francuzi, ili za ekonomiju - kao Englezi, ili za "sveti egoizam" - kao Italijani. Zbog toga su tako mnogo potpali pod papske zloupotrebe, koje su naravno potpomagali i njihovi vladari deleći ili se boreći i otimajući se za plen sa papama i klerom.

Potvrdu o ogromnim crkvenim posedima imamo i u Sloveniji. Do spajanja sa Srbijom posle Prvog svetskog rata, kad je primenjen njen zakon o agrarnoj reformi, oko polovine slovenačkog zemljišta je pripadalo katoličkoj crkvi. I to je jedan od razloga što je organizovano njeno ocepljenje.

Ta smicalica da se neki imetak "de jure" - po pravdi - vodi da pripada nekoj apstraktnoj društvenoj organizaciji, a da njom "de facto" - stvarno - raspolažu i koriste se sasvim konkretni ljudi, daleko je starija od Lava X, ali ja ću je tek ovde označiti kao šestu veliku papsku ujdurmu, jer joj ne znam poreklo. Ona se praktikuje i dan-danas pod raznim drugim imenima i oblandama: monarh, predsednik, sekretar, ministar, iguman ili majstor nekog kaluđerskog reda itd. Razlika od privatnog vlasništva je samo u tome, što se pravo korišćenja ne nasleđuje nego grabi. Naravno da se u organizovanijim modernim društvima uvode razni regulativi i kontrole, ali praksa pokazuje da zloupotrebe i korupcija nisu onemogućene.

Same oproštajnice su opet zamenjene prodajom raznih koncesija, dozvola i potvrda od strane "za to ovlašćenih organa države", koji su apstraktne organizacije, a potpise stavljaju sasvim konkretni ljudi, koji to vrlo lako mogu da upotrebe u svoju i neposrednu korist.

Takođe se oporezuje i takozvana "de jure" privatna imovina koja vlasniku ne donosi nikakav prihod sem što u njoj "besplatno" boravi. Time se "de facto" ne priznaje da je njegova nego da je "državna", a prihodom od poreza - ili bolje kirije - raspolažu vrlo konkretni ljudi iz administracije, koji visine tih poreza i određuju. Da je to vrlo unosno, vidi se po tome što svi više vole da se uvale u neku administraciju nego da obrađuju zemlju ili rade neke produktivne ili humanitarne poslove.

Sujeverje kojim se verovalo da papa i kler imaju moć da izbavljaju iz pakla, zamenjeno je sujeverjem da je država ta koja takvu moć ima, te da ima pravo da naplaćuje svoje blagoslove - ako ne za raj - ono bar za snošljiv život ili uopšte život. Nehrišćane ja ne pominjem, jer treba prvo očistiti svoju kuću.

Revolucije ne nastaju zbog korišćenja "de jure" nego zbog korišćenja "de facto", kad jednoj izrabljivanoj grupi ljudi to dozlogrdi. One se mogu izbeći šamo ako se iz uviđanja počne da uvodi tročlano društveno uređenje prema podsvesnoj najavi Francuske revolucije "Sloboda - Jednakost - Bratstvo" a onako kako je to osvestio Rudolf Štajner, t.j, da se sloboda primenjuje na duhovni život, jednakost na političko-pravni, a bratstvo na privredni, pri čemu se svi oni nezavisno razvijaju i samo ravnopravno sinhronizuju svoj rad. Ja o tome pišem već skoro 20 godina, a 2006 sam to sažeo u spisu "Tročlano društveno uređenje".

Naravno da se s tim ne može očekivati, neki raj na zemlji, ali snošljivo stanje svakako. Raj možemo očekivati kad Hristos "uništi svako poglavarstvo, svaku vlast i silu" (l.Kor.l5.24). No pošto je "On razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu (krstu)" (Kol.2.15), čovek u svojoj slobodi može ili da radi u Hristovom smislu ili protiv njega, s tim što je nerad takođe rad protiv Hrista.

Varanje pobožnih i naivnih ljudi nije svojstvo samo papstva, a razgranato je još i danas. Najdrastičniji primer za to su Homeinijeve "ulaznice za raj", koje je još pri kraju XX veka davao iranskim mladićima - u stvari još i deci od deset-dvanaest godina, kad ih je slao da ginu u ratu sa Irakom. Da li je on to naučio u Parizu, kad je pobegao od šaha Reze Pahlavija, s tim što je to oplemenio Islamom - delio ih je besplatno? No hriščanski narodi su od njega ipak napredniji: proglasili su da su deca od 18 godina već punoletna da bi se upotrebljavala u političke svrhe (a za ratne već sa 16), pa im se uz obećavanje ničega daje ordenje i nagrade za dobro obavljene poslove, naravno za račun vladajuće elite - ona bar sebe tako naziva.

"I ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju, bolje bi mu bilo da se obesi magareći žrvanj o vrat njegov i da bude bačen u more." (Mk.9.42)

147.     Zabeležen je razgovor engleskog pape Hadrijana (1154-1159) i Jovana od Salisberija, kasnije biskupa, gde mu ovaj kaže kako narod misli da mu je crkva maćeha, da književnici i fariseji nameću ljudima nepodnošljive terete, od kojih je jedan papa.

Inoćentije IV (1243-1254) zbog sukoba sa Fridrihom II beži u Lion, jer ga u Englesku ne primaju. Kad se po smrti carevoj vratio u Rim, kardinal Hugo 1250. piše narodu Liona kako su tu rado boravili; kad su došli zatekli su samo tri ili četiri sestre ljubavi, a pri odlasku je ostala takoreći samo jedna javna kuća, koja se protezala od zapadne do istočne kapije.

148.     Bonaventura, kardinal i general franjevaca u istom veku poredi Rim sa bludnicom iz Apokalipse i dodaje da Rim korumpira crkvene knezove, ovi kler, a kler narod.

Dante /1265-1321/ sem jednog pape stavlja i kardinale u pakao, zajedno sa kurijom.

Biskup Alvaro Pelajo, papski savetnik u Lionu kaže, da papa kvari svojim primerom druge. Njegov gospodar Jovan XXII /1316-1334/ je u jednom danu ekskomunicirao jednog patrijarha, pet nadbiskupa, trideset biskupa i 46 opata samo zato što su mu dugovali porezu.

Makijaveli /1469-1527/ piše, da su Italijani zbog primera crkve postali nevernici: "Ukoliko neki narod bliže živi kod rimske kurije, utoliko manje ima religije."

149.     Katarina Sijenska /sv. 1347-1389/ piše Grguru IX da smrad, kurije dopire do njenog grada, te da ne mora da dođe u Rim da bi ga osetila.

U XV veku sv. Antonije, nadbiskup Firence protivi se prodaji založnica uz dobitak. Kad su mu protivnici kazali da crkva to dozvoljava, on odgovara: "Kurijini kardinali imaju komkubine. Da li to dokazuje zakonitost konkubinata?".

Razlog za to što je Rim imao više prostitutki od drugih velikih gradova jeste veliki broj neženjenih. Manastiri su često bili javne kuće. Žene su neki put pri ispovesti nosile noževe, da se brane od ispovednika. Najbolji rimski horovi su za vreme mise pevali lascivne pesme tako, da je jedna komisija od kardinala savetovala, da li pevanje u crkvi treba da se potpuno zabrani.

Učeni Erazmo Roterdamski /1467-1536/ je rekao, da je tiranija Rima gora od turske.

Holandski papa Hadrijan VI priznaje 1522. pred skupštinom u Nirnbergu da sva zla u crkvi potiču od rimske kurije.

Jezuita i kardinal Belarmin kaže, da pre Lutera i Kalvina u crkvi nije bilo religije, da je papstvo ukinulo hrišćanstvo.

150.     Luter u svojoj "Ludačkoj pesmi" 1513. opisuje Svetu stolicu kao goru od Sodome i Gomore.

Lav ekskomunicira Lutera 1520. a ovaj traži opšti koncil. On 25 godina nije bio sazvan.

Kontarini kaže Pavlu III (1539-1549) da je čitav papski dvor jeretički, da Hristov zakon donosi slobodu, a papstvo robovanje i samovolju.

Pavle III, kardinal-podsuknji, koji ne odoleva čarima svoje sestre, nije bio reformator. Njegov koncil je s prekidima trajao 20 godina, a počeo je decembra 1545 u Trijentu /Trident/. Jezuit Edmund Kampion, koji u Londonu 1580. trpi mučeničku smrt, gordo je pohvalio skup biskupa iz celog sveta u Tridentu. Došlo ih je 187, više od polovine Italijana. No bilo je kasno da se nešto popravi. Oci su se začudili kad su na jednom zasedanju čuli, da ih nazivaju bezvrednom žgađijom i tome slično.

151.     Moć je uzrok zla. Reformacija je došla da bi crkva dobila svetost. Ona je spasla papstvo da još dublje ne potone i da spase crkvu. Na Tridentinu je srednjovekovna teologija postala neprikosnovena i to je početak hladnog rata. Na njemu se potvrđuje ogromna moć Rima, a biskupi su toliko izgubili nezavisnost, da preko 300 godina više nije održan nijedan koncil. Zatim je sazvan samo zato da bi se papski apsolutizam potvrdio. Katolička crkva je tako postala pod batinom pape.

Luter nije hteo da napusti crkvu. Do njega se nagoveštavalo, da je bolje podeljeno hrišćanstvo nego ono gde papa vlada. Zapadni hrišćani još nisu jedinstveni u pogledu Luterove procene.Lav X se ograničio na to da Lutera ekskomunicira, jer "Jeretike spaljivati jeste protiv volje Svetoga Duha". Narednih nekoliko papa nisu bili pametniji.

152.     Kalvin uvodi reformaciju 1514. u Ženevi i to se širi na Francusku, Holandiju, Škotsku.

U 1555. se pojavljuje novi papa i podeljeno hrišćanstvo eksplodira.

Na onu Makijavelijevu konstantaciju ja bih dodao, da je to posledica onog "ukidanja duha" na saboru 869. godine u Konstantinopolju, kao i degradiranja Svetog Duha sa ubacivanjem 1054. onog "filioque", čime se od trihotomije prešlo na dihotomiju, pošto to u stvari znači da je Sveti Duh bio stvoren u vremenu, a ne od večnosti. To je još začinjeno i preko arapskog filtra primljenog i izmenjenog aristotelizma i njihove materijalističke nauke. Taj arabizam se i danas vrlo jako oseća, a za njegovo prihvatanje je dobru podlogu dao Sinod u Toledu 589. godine, na kojem je pod vizigotskim kraljem Rekkared-om prvi put uvedeno "filioque". Na to se lako nakalemila materijalistička nauka, koju su donosili i širili Arapi počev od njihove invazije Španije 711. godine.

Ta arapsko-islamska duhovna okupacija Zapada je lako razumljiva, kad se ima u vidu da je car Karlo Veliki (Charlemagne) bio nepismen, dok je njegov prijatelj, saveznik i kolega, bagdadski kalif Harun al Rašid bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Naravno da je u katoličkoj crkvi bilo i vrlo velikih i žestokih boraca protiv tog arabizma, ali je on ipak pobedio i našao svoj izraz u papstvu, njegovoj nauci i drugom. Ja sam ovde već ukazao na podudarnost stavova Tome Akvinskog, Grgura VII i Inoćentija III sa Muhamedovim. U novije vreme  se to pokazuje i u islamskoj "zelenoj transverzali", koja se poklapa sa "crnom" iskazanom sa "Drang nach Osten" (Prodor ka Istoku): "Sveto rimsko carstvo" i arapski Islam teže da se spoje i tim putem - ne samo preko Severne Afrike. Na ovoj zeleno-crnoj transverzali su se svojevremeno isprečill Turci, a posle pada turskog carstva ostali su kao glavna smetnja Srbi. Otuda ta neprekidna težnja da se Srbi unište. Ta težnja za uništenjem Srba postala je posebno očiglednom od kraja XIX i početka XX veka, a vršena je kako preko njihovih zvaničnih neprijatelja, tako i preko njihovih zvaničnih prijatelja. Međutim, taj rimo-arabizam, koji i u tome deluje, manje je uočljiv u današnjem materijalističkom shvatanju sveta, najviše raširenom na Zapadu.

Međutim, zahvaljujući tom najdubljem materijalizmu negovanom na Zapadu, čovek može da se individuališe i da ostvaruje svoju punu slobodu. Ali sad, kad se čovekova svest ojačala i probudila na tom materijalizmu, neophodno je da se to uvidi i prevaziđe, te da se izvrši napor za oslobađanje duhovnog života od tog materijalističkog shvatanja i njegovih posledica, a ne da se s materijalizmom i njegov duh srodi. U protivnom će takozvani hrišćani pasti - a u velikoj meri su već i pali - u još dublje divljaštvo, u stanje koje je bilo pre donošenja Mojsijevih zakona, te će mnogi u Islamu gledati spas, zato što Islam obnavlja stanje ljudi pod zakonom na koje upućuje Stari Zavet, a koje je daleko naprednije od ovog divljaštva. Zbog toga se šire i razne subotarske sekte i tome slično.

Taj stav vodećih ljudi Zapada "sto glava za oko i hiljadu očiju za zub", to je najmoćnije oružje islamskog džihada - ne neke bombe ili terorizam. Vladajući krugovi hrišćanskih naroda su taj stav nametnuli posebno u XX veku, pa su njime sablaznili i ogroman broj "malih" (Mt.l8.6-7). Time su Hrista oni ponovo razapeli - samo na jednom planu višem od fizičkoga.

Ako se oni koji na Zapadu imaju moć i daju ton čitavoj njegovoj civilizaciji ne suprotstave aveti materijalizma, materijalističke nauke koja vlada u duhovnom životu, aveti Rimskog carstva koja vlada u političko-pravnom životu i aveti ekonomizma koja vlada u privrednom životu, te i dalje budu odbacivali novozavetni Hristov impuls, moraće da dođe neka kataklizma - možda najveća u istoriji ljudskog roda. Trećega nema!

Peter de Rosе, koga ja ubrajam u jednog od najvećih boraca za istinu, daje čitav niz dokaza za ovo - njemu samo nedostaje nauka da to objasni. On na to ukazuje i navodeći Erazma Roterdamskog da je "tiranija Rima gora od turske", što je isto kao i napred navedeno shvatanje u Konstantinopolju da je "turban sultana" bolji od "tiare pape". Sa tim oružjem je Islam došao sada i do Severnog mora, pa i preko Kanala. A dobru su mu podlogu dale i "lascivne pesme" na misama u Rimu, to bogohuljenje koje Islam ne bi dozvolio, a koje se danas - malo preobražene i sa dodavanjem psovki, gestova i oblačenja - pevaju na masovnim koncertima, neki put obrnutim redom reči tako da njihov smisao ne dolazi do svesti, ali zato utoliko jače deluje na podsvest, itd., itd..... Islam to suzbija silom i prinudom, a Hristov impuls traži da se to suzbija uviđanjem i iz slobode.

Tom džihadu Rima i džihadu Islama i ovom novijem džihadu ekonomizma - koji se u krajnjoj liniji svi slivaju u jedan - može se suprotstaviti jedino uvođenjem tročlanog društvenog uređenja, kako je to napred rečeno. To uređenje je potpuno prihvatljivo za svakog običnog čoveka bez obzira na njegovu narodnosnu, versku ili drugu pripadnost, jer bi svako u njemu ostvarivao svoje ljudsko dostojanstvo. Neprihvatljivo je samo za one, koji žele da budu predvodnici nekog krda, jer oni ne znaju šta čine. No neka svako sam sebe upita kako se on postavlja u svetu!

Naravno da se to ne može sprovesti čarobnim štapićem i odjednom u celom svetu, ali se može bar negde početi, i to odmah i sad! Taj uzor bi onda prihvatili i drugi narodi i postepeno bi se sve više i više širio u svetu, jer je idol jednodelnih država - gde sve manifestacije društvenog života polaze iz jednog mesta - već počeo da puca i da se raspada. U pitanju je samo šta će na njegovo mesto doći.

Mora se na primer ukinuti monopol nad duhovnim životom, gde je kako u demokratskim tako i u antidemokratskim hrišćanskim državama nametnuto marksističko-lenjinističko učenje da decu treba što pre - po mogućstvu i pre napunjene prve godine života - oduzimati od roditelja i dati da ih drugi odnosno država vaspitava. U manje kulturnim zemljama je to nametnuto silom diktatora, a u kulturnijim "uviđanjem" da je to "pametno", jer rešava razne ekonomske probleme, a i "deca time postaju pametnija, sposobnija za život i samostalnija". U toj slaboumnosti ne uviđa se da je to isto kao kad bi se kao ideal postavilo da se deca rađaju već posle pet, šest ili sedam meseci od začeća, da bi njihove majke što pre išle na posao - kako je to preko Lenjina objavila i nametnula avet ekonomizma, da bi bilo što više radne snage za obavljanje besmislenih i štetnih poslova, izmišljanih za smanjenje nezaposlenosti, koja se sistematski neguje produžavanjem radnog vremena zaposlenih!

Vođe  tih kulturnijih naroda su i na taj način nametnuli, da se kod njih na 1000 stanovnika rađa onoliko automobila koliko u islamskim zemljama dece, a dece koliko u ovima automobila. Pritom treba uzeti u obzir da je kod hrišćana vek ljudi znatno duži, a automobila znatno kraći nego kod islamskih. O dogmatizmu u nauci i lascivnosti u umetnosti već je bilo govora.

Političko-pravni život se mora ograničiti samo na regulisanje odnosa među ljudima. Ne sme se dozvoliti da neko ko se dočepao političke vlasti propisuje kad će, šta će i kako će deca učiti u šloli, jer je time zagarantovano da će to razorno delovati na društvo - ne postoji uopšte ni slučajnost da to bude dobro. Onaj ko je vešt u političkim smicalicama nije imao vremena da se udubljuje u bilo kakvu nauku, a još manje u pedagogiju, nego propise donosi na osnovu strasti i doktrina gomile kojoj pripada. Pa čak ako je on neku nauku i proučio, on ne zna i sve one  druge za koje stavlja svoj potpis niti ima vremena da sve to pročita. Tu maksimalno dolaze do izražaja oni "bezizrazni ljudi, papirolozi, piskarala u mračnim biroima u i oko" ovaj put ne "Vatikana" - nego ministara. Pri tom ne treba krivicu svaljivati na te ljude - oni su takvi kakvi su. Krivica je do onih koji su stvorili ili brane takvo nakaradno društveno uređenje, a ovi "bezizrazni" - uključujući i ministre - tome se samo prilagođavaju. Ma koliko veliki naučnik ili umetnik neko bio, on neće moći da dođe do izražaja ako se ne uklopi u vladajuću političku strukturu. Ni o Mikelanđelu niko ne bi znao, da Sikst IV nije sagradio onu kapelu dukatima od licenci za javne kuće i od poreza na metrese i da ga vojskovođa Julije II nije naterao da je oslika, a bez čijih plačkaških pohoda niko ne bi znao ni za Bramantea niti bi postojala crkva sv. Petra, u Vatikanu.

No ako je Julije II cenio takve umetnike, u koje je spadao i Rafailo - šta je sa ostalim moćnicima koje pisac ovde navodi? Šta su oni kao "samodršci" učinili za razvoj duhovnog života - sem onoga što je služilo njihovim uživanjima? (Ja ovde naročito upotrebljavam izraz "samodršci", koji se obično upotrebljava za ruske careve, jer zapadnjačka propaganda despotizam pripisuje samo Istoku, a ovo što Peter de Rosa opisuje mislim da ruski carevi teško da su dostigli.)

Ne sme se dozvoljavati ni da se u političko-pravnom životu donose zakoni kojima se utiče na privredni život. Svako - bez ikakvog izuzetka - ko donosi neki zakon, donosi ga da on sam od njega ima neku korist, direktnu ili indirektnu. Nenormalno bi bilo očekivati nešto drugo, a ne bi to ni odgovaralo stvarnosti. A kakvo je to društvo, u kojem jedni privređuju, a drugi im propisuju kako će i pod kojim uslovima da rade, kao i koji će deo svojih proizvoda moći da zadrže za svoje potrebe, a kojim delom će ti drugi po svojoj volji raspolagati? Nekada se to zvalo robovlasničkim društvom, pa onda feudalizmom, a sada ovakvom ili onakvom demokratijom, koja se od njih razlikuje samo po tome, što nije zasnovana na skoro nepremostivim krvnim vezama, već se iz jednog staleža može preći u drugi.

Ona Monteskijeova podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku nije u stvari nikakva podela jer su one sve tri u političko-pravnoj oblasti društvenog života i jedna drugu podržavaju i jedna na drugu se oslanjaju u tiraniji nad duhovnim i nad privrednim životom. Posebno što praksa već dve stotine godina pokazuje da onaj ko drži batinu gospodari i zakonodavnom i sudskom vlašću. Da bi se od tih političko-pravnih vlastodržaca dobile neke pogodnosti, oni koji su angažovani pretežno u duhovnom životu gledaju da im se ulaguju, a oni koji su u privrednom da ih podmite. Na taj način se neguje beskičmenjaštvo i korupcija. Neki put se naravno pribegava i štrajkovima sa većim ili manjim izlivima besa potlačenih; a neki put i revolucijama, kojima se ne menja sistem nego samo vlastodršci i nazivi istih ustanova (žandarmerija-milicija-policija, ministarstvo-sekretarijat, monarh-diktator-predsednik, gospodin-građanin-drug, danak-porez-taksa-doprinos, kuluk-vojni rok-dobrovoljni rad, zelenaštvo-realne kamate-kaznene kamate, upravnik-direktor-menadžer, poslužitelj-kurir, šef-rukovodilac, ubistvo-likvidacija-kolateralna šteta, krađa-snalažljivost, danak u krvi-ekonomska emigracija-izbeglice ...). Naravno da svi ti revolucionari, koji su se dočepali vlasti po sistemu "sjaši Kurta, da uzjaši Murta" imaju vrlo pametna objašnjenja za te promene naziva, koji ne menjaju suštinu, jer takva suština i njima odgovara, a promena naziva se samo maskira.

Sa beskičmenjaštvom se u duhovni život unosi prosečnost ili podprosečnost vladara političko-pravne oblasti, a pomoću korupcije istaknutiji privrednici dobijaju slobodu da rade što hoće, pa i da guše one manje privrednike i da na taj nsčin postanu neofeudalci. A u političko-pravnoj oblasti se na taj način unosi bratstvo, gde stariji  brat (da ne kažem Orvelov "Veliki Brat") sa šibom u jednoj i čokoladom u drugoj ruci vaspitava mlađeg.

U privrednom životu treba da vlada načelo bratstva. Sa modernom tehnologijom u tehnički razvijenijim društvima 20- 30 % radnika može da podmiruje sve telesne potrebe zajednice, pa čak i više od najnužnijih potreba za život čak i luksuz. No ta tehnička dostignuća ušla su i ulaze u privredni život iz duhovne oblasti tako da je za privredni život - da se grubo izrazim - najbolja investicija u školstvo. Naravno da za zaposlene u privredi mnogo znači da se oplemene i zabave umetnošću i sportom, a za mnoge i de se pomole u crkvi. Njima je potrebno i da ih neko štiti, da ih neko leči i neguje u slučaju bolesti i starosti, da neko usklađuje sve međuljudske odnose - što sve spada u pravi domen političko-pravnog života, a ne da se meša u proizvodnju i potrošnju robe, organizaciju saobraćaja i zaštite prirode i drugo, za šta je potrebno isključivo stručno znanje i iskustvo privrednika - ne političko-pravne apstrakcije. Isto tako će privrednici - a ne pravnici i političari - najbolje ceniti i rad žena koje ih dočekuju u čistoj kući i sa toplim ručkom i neguju im i vaspitavaju decu, te da i njima trba dati jednaka prava i naknadu, kao i mehaničarima ili učiteljima ili činovnicima. Pošto političari ne mogu tako lako da za sebe izvlače procenat od. skuvanog ručka, oni onda tom radu poriču svaku vrednost, a vrednuju samo onaj rad koji mogu da oporezuju.

Pravi cilj privrednog života nije bogaćenje nego zadovoljavanje potreba kako svojih tako i svojih bližnjih i to na najbolji, najracionalniji način. Kad se u njega umešaju način rada i impulsi bilo iz duhovnog bilo iz političko-pravnog života, privredni život gubi svoj smisao i upropašćuje se, a eugrožava i sam fizički opstanak čovekov na zemlji.

Pošto je moć ta koja korumpira ljude, a novac je danas najglavnije oruđe moći, njega treba obesnažiti, oduzeti mu tu ulogu - onemogućiti mu da se zloupotrebljava za vladavinu ljudima. Sa sadašnjom prirodom novca omogućene su svakojake špekulacije, kojima se stiču ogromni i potpuno nezasluženi imetci. Sa njim se kupuju i svoji i tuđi političari i veliki državnici, koji onda donose zakone i vrše radnje razorne za društvo, za svoje društvo; takođe i novinari i pisci koji na prepredeni način šire za društvo pogubne ideje, a takođe i muzičari, "nevladine organizacije" i drugi i to sve maskirano lepim i plemenitim načelima, koja su apstraktna - ne zasnivaju se na stvarnosti.

Vlasništvo nad kapitalom je iz političko-pravne oblasti učinjeno neprikosnovenim, pa i onda kad se njim rđavo, štetno, čak i prema svom društvu izdajnički upravlja. Po tom sistemu je pre 20-30 godina možda sa sto kilograma hartije jedan stranac u Brazilu osvojio teritoriju veću od Belgije, a arapski šeici su u Londonu sa hartijorn - ne sa mačem - osvojili velike teritorije sa hotelima i drugim, a sa tim novčanim sistemom je i evropska industrija iseljena na Istok. Novac je postao glavno oružje za osvajanje tuđih teritorija i porobljavanje njihovih stanovnika. - ne više mač ili barut.

Pri tom treba uočiti, da arapski Islam zabranjuje davanje pozajmica uz kamate, jer je to razorno za društvo. No to je možda baš zbog toga nametnuto hrišćanskim narodima. Taj sistem kamata je vrlo moćno oružje terorizma i veliki zapadni državnici neće ga pobediti sve dok ne izmene sadašnji karakter novca. Novac je preko papstva zadao najveći udarac hrišćanstvu, a Peter de Rosa daje čitav niz dokaza za to. Treba ih samo sa razumevanjem čitati.

Ta moć novcu nije data iz čistog privrednog života nego iz političko-pravnog. Za privredni život je novac samo priznanica ili potvrda ili uputnica, prema kojoj se može, nabaviti neka roba. A pošto je svaka vrsta robe - ako se ne potroši - podložna nekom kvaru, zastarelosti, plaćanju ležarine i tome sličnom, te joj se smanjuje vrednost, onda i ta priznanica, taj novac koji je izdat danas mora s vremenom da gubi svoju vrednost. To je normalni logički zaključak svakog ko stoji na stanovištu čistog privređivanja. S obzirom na svoju naklonjenost ka privredi to bi mogli najlakše shvatiti narodi koji govore engleski.

Jedino je u političkoj oblasti izmišljeno da mrtav novac može da rađa i umnožava sam sebe. Ta apsurdna smicalica nije mogla doći ni iz duhovnog ni iz privrednog života. Matematički je već odavno izračunato, da za isplatu kamata i kamata na kamate za jedan dinar koji bi bio uložen pre hiljadu godina - i to sa skromnijim kamatama, nego što su današnje - čitav svetski fond novca ne bi bio dovoljan. Sa brojčanim uvećavanjem novca preko kamata njemu se automatski i to nekontrolisano umanjuje kupovna moć. To umanjenje vrednosti novca može se uvideti i iz romana pisanih pre recimo sto godina. Ali taj sistem nekontrolisanog i iz privrede neorganizovanog smanjenja vrednosti novca uvek ide u korist "onih koji mešaju karte", oni se bogate na račun sirotinje, jer oni imaju moć. A "moć je naklonjena korupciji".

Stoga novac kao uputnica na jedne godine proizvedenu robu mora deliti i sudbinu te robe, dakle kontrolisano gubiti svoju nominalnu vrednost. Ako se to ne učini, on će uvek biti vrlo moćno oružje terorizama svih vrsta.

Raščlanjavanje tog državnog idola na ova tri člana, koja sam ja ovde u grubim potezima pomenuo, to bi bilo ponovno oživljavanje hrišćanstva, za koje je jezuita, Belarmin rekao da ga je papstvo ukinule. Vrlo je značajno što je to rekao jedan jezuita, jer njegov red je osnovan da bude isključivo u službi pape. Baš u službi pape i kao stvarni hrišćanin on to tako kaže i to treba ispravno razumeti.

S druge strane, zasedanja Tridentskog koncila su bila baš pod jakim uticajem jezuita. Pošto su na njemu donete odluke od velikog značaja za dalju istoriju, ja ću ovde dodati neke podatke koje je dala Renate Rimek.[4] Koncil u Tridentu ili Tridentinum održan je sa prekidima. Prva perioda je bila od 13.12.1545. do 11.3.1547, druga od 1.5.1551. do 28.4.1552. i treća od 18.1.1562. do 4.12.156.3. Pre njega, i kao reakcija, na učenja Lutera, Cvinglija i Kalvina probuđena je prvo španska mistika, pa je to prešlo i u Italiju. Osnovan je red teatina 1524, pa kapucina 1528. i jezuita 1533. (ili 1534?), koji su nastojali da se toj reformi odupru. U tome je najznačajniji ovaj poslednji, koji je osnovao Ignjacije Lojola (1491-1556) , baskijski plemić, koji je oporavljajući se od teškog ranjavanja dobijao neke vizije, koje su ga podstakle na asketizam i jačanje volje. Jezuitski red potvrđuje 1540. papa Pavle III (1534-1549), koji i saziva ovaj koncil. Pod njihovim uticajem on obnavlja inkviziciju 1542.

Jezuitski red je vojnički organizovan i ima svog generala, a obavezao se na bezuslovnu poslušnost papi. To se videlo i 1950, kad je Pije XII (1939-1958) doneo dogmu o telesnom vaznesenju Marije; jezuiti se tome pokoravaju uprkos tome što su bili žestoko protiv te dogme. Ja se opet sećam i slike kako Jovan Pavle II grli njihovog preko 90 godina starog generala (Don Pedro Arupe), pošto je pre toga imenovao njegove zamenike - suprotno dotadašnjoj praksi i tradiciji da se pape nikad ne mesaju u izbor njihovih generala.

Ovaj koncil je prvo planiran za decembar 1542, ali je morao biti odložen zbog rata cara Karla V ("Charles-Quint", 1500-1558, kralj Španije 1516, car Nemačke 1519, a u čijem carstvu "sunce nikad nije zalazilo", jer je obuhvatalo i Filipine od 1527. i Ameriku) protiv francuskog kralja Fransoa I (1515-1547) i njegovog saveznika Turske (pod Karlom V je bila i Holandija onda kad je Erazmo rekao da je tiranija Rima gora od turske). Trident je izabran zato što je pripadao Habsburškom carstvu, na najjužnijoj tački gde je papa hteo da se sretne sa carem. Međutim, glavnu borbu protiv reformacije preuzima na sebe zatim sam car. Protestantski knezovi su bojkotovali ovaj koncil. No ni papa ni car na njega ne dolaze.

Prvi period zasedanja je bio najvažniji; tu su donete osnovne odluke protiv protestantizma. Na suprot Luterovom prevodu Svetog Pisma, donosi se odluka da u važnosti ostaje Vulgata, iako je taj latinski prevod sa greškama, a uz obrazloženje da je već vekovima u upotrebi. Tu se potvrđuje da je crkvena tradicija jednake vrednosti kao i Pismo. Uvodi se i "imprimatur" ("da se štampa"), t.j. dozvola biskupa za štampanje za sve što se tiče crkvenih pitanja. Učvršćuju se i druge dogme na suprot protestantskim shvatanjima.

U drugom periodu se to nastavlja pod Julijem III (1550-1555), koji je prvom zasedanju predsedavao kao kardinal Del Monte. Tu se utvrđuje i da je Isus Hristos pre svog vaznesenja sveštenike postavio kao svoje zastupnike, te oni imaju moć da opraštaju grehe - čak i kad je sam sveštenik grešan. Tad se u Svetom rimskom carstvu nemačkog naroda uvodi "cuius regio, eius religio" ("čija zemlja, njegova religija"), pri čemu svi koji se ne slažu sa "religijom" gospodara smeju da se isele.

Ja bih ovde postavio pitanje: Da li je to takođe direktno preuzeto od Muhamedovog arabizma? Taj stav - sem dodatka o iseljavanju - potpuno se poklapa sa islamskim i danas, što se vidi kod onih država koje su usvojile šerijatsko pravo. Šta li misle Englezi u vezi sa zemljama koje su prodali šeicima?

Pod sledećim papom Pavlom IV (1555-1559), koji je bio jedan od osnivača teatina rad nije nastavljen. On je revnosno unapređivao inkviziciju, vodio ratove i pomagao svoje nećake u stilu ''renesansnih papa".

Treća perioda se nastavlja pod Pijem IV (1559-1565) odnosno pod uticajem njegovog agilnog nećaka Carlo Borromeo-a, koji je već sa 22 godine postao nadbiskup Milana. Time što je pogubio nepote (nećake) svog prethodnika, papa je smatrao da dobro služi crkvi, kao i da uspostavlja ugled pape nastavljanjem Tridentina. Preko izabranih delegata obezbeđena je dominacija pape.

Po ugledu na Filipa II u Španiji (sin Karla V, 1527-1598, čija je "nepobediva armada" potučena 1588) uvodi se sad za sve katoličke vernike "Index" knjiga koje ne smeju da čitaju - nije bilo dovoljno ono "imprimatur". Pri zasedanjima dolazi do napetosti između kurije koja zastupa papsku moć i "nepogrešivost" s jedne strane, i nadbiskupa i biskupa koji traže samostalnost - s druge strane. Pošto je Ignjacije Lojola još 1!!( umro u Rimu, Pije šalje u Trident jezuitskog generala Lainez-a i Salmeron-s. Njima ide na ruku "Collegium Germanicum", koji je osnovao Ignjacije za proučavanje protestantske teologije radi njihovog pobijanja. Pored, odluka o pričešću, kao i o smislu i sadržini mise, donosi se odluka da je za nju obavezan latinski, a ne jezik naroda.

Francuski i nemački izaslanici po nalogu svojih gospodara traže da se govori o reformi crkve, a ne samo o veri. Lorenski vojvoda Francois de Guise (1519-1563) je 1.3.1562. u Vassy-u za vreme bogosluženja pobio 60 hugenota (kalvinista), sa čim je počeo hugenotski rat (1562-1598), te je posle i on ubijen. U Tridentu se stvara koalicija neitalijanskih i nešpanskih katolika.

Zatim se ustanovljava podela na niže sveštenstvo i više - od biskupa na gore, a koje sam Sveti Duh postavlja. Donosi se odluka da svaka dieceza osnuje seminare koje će pohađati vaspitanici sa 12 godina, jer će se oni retko opirati crkvenom odgoju. Kler svuda mora da bude oslobođen od svetskog pravosuđa, tako da postaju država u državi. Već posle 30 godina jezuiti su u svim nemačkim biskupijama postavili papi privržene biskupe. Na kraju se uvodi da je brak važeći samo ako se zaključi pred sveštenikom i dva ili tri svedoka, te da je i brak sveta tajna. Protestanti to ne priznaju.

Tridentinum se završava - ne nekom molitvom - nego sa "Anatema svim jereticima" i odgovorom svih prisutnih "Anatema!" "Anatema!"

U ovom opisu Renate Rimek nije pominjala sva zasedanja na Tridentinumu; možda joj nisu bila pristupačna sva dokumenta, a neka su svakako ostala skrivena. Ona konstatuje njegove posledice kao protivreformaciju, u kojoj su mnogi protestanti u Nemačkoj na razne načine pokatoličeni. Međutim, Holandija sa zbacivanjem španske vlasti 1609. i uprkos ubijanja njenih 18.000 "jeretika" zadržava kalvinizam. U Engleskoj Elizabeta I (1558-1603) obnavlja anglikansku crkvu svoga oca, kad je zbačena Marija I Tudor udata za španskog Filipa II. U Škotskoj Marija Stjuart (1561-1568) pokušava katoličenje, ali mora da beži, jer pobeđuju kalvinisti. U Francuskoj se vode ratovi protiv katoličke krune sa vrhuncem u "Vartolomejskoj noći" 23/24 avgusta 1572. i smirenjem sa Nantskini ediktom 1598.

Švedska i Danska su ostale mirne, jer je reformacija imala podršku njihovih kraljeva. Poljska je bila luteranska i kalvinistička. Mađarska je bila kalvinistička, a kad je posle turske opsade Beča 1529. bila pod njihovom vlašću, protivreformacija nije imala nikakve šanse. Tek kad ju je princ Eugen 1716-1717. osvojio za Habsburge, mađarski protestanti su izgubili slobodu i pokatoličeni.

U Češkoj i Moravskoj je reformacija počela još sa Janom Husorn, a bilo je i pristalica Lutera i Kalvina. U Pragu počinje Tridesetogodišnji rat između protestanata i katolika (1618-1648), posle kojeg nastaje konačan rascep između njih.Ja bih ovde skrenem pažnju na sledeće. Kad se iz neznanja izgovori nešto neistinito, to je onda zabluda. Svi mi ljudi govorimo bezbroj neistinitih stvari iz zablude i to često s punim uverenjem da su to istine. Međutim, ako čovek zna da je neistinito to što kaže, onda on laže.

Ja nemam podataka o tome koliko je kardinala, nadbiskupa, biskupa i drugih učestvovalo na Tridentinurau, kad je dogmatizovana pogrešno prevedena latinska Vulgata, drugim recima, kad su laži proglašene dogmom. Dogmatizovanje laži se potvrđuje i sa "imprimatur" i sa "Index-om" zabranjenih knjiga, na kojem su i Kopernikova dela stajala sve do 1835. godine, jer samo laži se moraju braniti raznim spoljnim sredstvima, a istine same sebe brane.

Onaj ko zastupa istinu može da sasluša laži i da ostane nepoljuljan u svojem stavu, možda da se i rastuži ako mu sagovornik ostane pri lažnim iskazima i uverenjima. Onaj ko iskreno veruje u nešto neistinito a teži ka istini, on će takođe mirno saslušati i tuđe mišljenje i pokušati da odbrani svoje. Ali onaj ko laže, pa te svoje laži nameće drugima, on oseća panični strah od istine, ne sme sa istinom da se suoči, jer zna da će ga ona pobediti. Laži suprotne njegovim njemu ne smetaju mnogo, jer ako ima moć on će ih lako suzbiti, pa i time što će dokazati da su neistinite. Ali istine da pobedi on ne može. On može samo da sprečava da se obznanjuju - otuda "imprimatur" i "Index". Otuda i moderni monopoli nad svim medijima, koji se maskiraju time što - "u ime slobode" - nesmetano objavljuju laži protivrečne jedne drugima, ali svim sredstvima nastoje da se ne objavljuju ili bar marginalizuju i po mogućstvo izopače istine, koje zahvataju u suštinu njihovih laži, na kojima se zasniva njihova vlast.

Tipičan primer za to je sudbina biblioteke u Aleksandriji, koju je osnovao Ptolomej I (322-282 p.n.e.). Aleksandriju je 331. p.n.e. osnovao Aleksandar Makedonski, te je s vremenom postala jedan od najznačajnijih kulturnih centara. Zbog toga - iz zavisti i straha od tu zapisanih misterijskih istina - biblioteku je prvo zapalio rimski Cezar (101-44 p.n.e.). Onda su je 390. spalili hrišćani pod aleksandrijskim episkopom Petrom, koji je zajedno sa rimskim, "pontifex-om" Damasom bio miljenik cara Teodosija, poreklom iz Španije i koji je jedva godinu dana posle svog krštenja 380. izdao edikt o hrišćanstvu kao državnoj religiji (njega su valjda slavili i oni sa "cuius regio, eius religio"), a celim Rimskim carstvom je zavladao u stvari tek 388. godine - do te godine verovatno i Aleksandrijom. (25 godine posle biblioteke spaljuje se i raščerečeno telo u aleksandrijskoj crkvi zverski ubijene Hipatije, velike naučnice i neoplatoničarke.) Treći put su biblioteku spalili islamski Arapi 641. pod kalifom Omarom (634-644) koji je pored Egipta osvojio i Siriju i Persiju. Svi su se oni plašili istina, koje su u toj biblioteci čuvane. Mali pandan tome je i spaljivanje beogradske biblioteke 2. aprila 1941.

Iz ovoga se vidi da su laž i vlast prlo tesno povezani.

"Zašto ne razumete moga govora? Zato što ne možete da slušate moju reč. Vi potičete od oca đavola i hoćete da činite želje svoga oca. On je bio ubica ljudski od početka, i u istini se nije učvrstio, jer u njemu nema istine. Kada govori laž, od svoga govori, pošto je laža i otac laži. Meni ne verujete što vam govorim istinu." (Jn.8.43-4.5)

Ja ne znam kako je to na latinski prevedeno u Vulgati, niti da li su to ikad pročitali svi učesnici Tridentskog koncila - neki možda nisu ni znali latinski. No na svakom takvom nekom skupu ljudi - i mnogo manjem i manje značajnom - uvek vlada neki duh, pa bez obzira kako ga ko zamilja. Bilo da se taj duh zamišlja kao neko konkretno biće ili samo u apstraktnom prenosnom smislu, na primeru Vulgate se vidi da to nije bio neki duh koji deluje u smislu Isusovom, koji je "put i istina i život" (Jn.l.4.6) nego u smislu "oca laži".

Ja zbog toga nisam navodio druge dogme koje su tom prilikom donete, jer su bile pod istom inspiracijom, te nema smisla o njima raspravljati. Dovoljna je ona priča o punomoćju sveštenika, koje im daje Hristos pre vaznesenja. Sem toga, same dogme nisu nikakve verske odrednice, već političko-pravne. Najdublje tajne postojanja ne mogu se zaodenuti u krute formulacije, već se moraju živo shvatati - neki put čak i u prividnim protivrečnostimatrma: "jer slovo ubija, a Duh oživljava". (2.Kor.3,6). Da su dogme političko-pravne odrednice, vidi se i po tome, što se posle svakog sabora na kojem su donošene po neka grupa hrišćana većinom teritorijalno odvajala od centralne, dakle političko-državne. Sem toga, ogromna većina hrišćana. za njih i ne zna, a od onih koji su o njima nešto čuli, ogromna većina i ne shvata njihovo značenje i finese.

Što se tiče vizija Ignjacija Lojole, napred je na slučaju Grgura VII već ukazano na opasnosti kojima čovek tu može biti izložen. Nije lako proveravati duhove koji se u tim vizijama pojavljuju. One mogu biti vrlo uverljive i snažne, ali ih za to nepripremljen čovek može vrlo lako pogrešno protumačiti. Prema Srđi Trifkoviću i Muhamed je na osnovu vizija - prvo u snu, dakle ne pri punoj svesti - dobio podstrek za osnivanje svoje vere. Ignjacije je vizije dobijao u toku borbe za život zbog zadobivenih rana, dakle opet ne u punoj svesti. Sličan je slučaj sa Grgurom VII, s tim što je on svojim asketizmom oslabio telo, a duša mu je ostala kakva je bila, dakle opet ne pri punoj, ojačanoj i punoj budnoj svesti. Da ne bi čovek pao u zablude, on mora prvo određenim vežbama da stekne izvesna moralna svojstva, da ojača svoju dušu i da njome zagospodari svojim, po mogućstvu još više ojačanim a ne oslabljenim, telom.

Dakle ni kod jednog od ove trojice ta duhovna gledanja nisu bila u punoj budnoj svesti. Prema tome, sve što su oni uradili, ne sme se pripisati samim njihovim individualnostima i njihovim slobodnim odlukama. Oni su bili samo oruđa nekih viših duhovnih moći, koje takođe ne smemo dogmatsko-pravnički da kategorišemo u ovakve ili onakve, nego samo da to konstatujemo, pa onda na osnovu takvih saznanja da sopstveno činjenje usmeravamo.

Pada u oči da se tačno u sredini vremena od osnivanja Islama 622. godine i osnivanja Društva Isusovog 1533. ili 1534. događa najžešći sukob između Grgura VII i Hajnriha IV, dakle 1078. godine po povratku ovog iz Kanose. Ja to ni u kojem slučaju neću da tumačim u smislu moderne "numerologije", ali pada u oči to dva put po 456 godina, kada su nastupila tri snažna impulsa i težnje da se sa jednog mesta zavlada celim svetom. Tu Islam i jezuitizam stoje simetrično u odnosu na najžešću borbu između carstva i papstva.

Da ne bismo pali u dogmatizam i te impulse jednostrano proglasili kao zlo, potrebno je to osvetliti i sa druge strane. Ta tri impulsa uvlačenja ljudi u krajnji materijalizam bila su potrebna čovečanstvu, potrebna u izvesnoj fazi razvoja, i to zato da bi čovek u njihovom savlađivanju stekao nove snage - ne da njih prihvati! U tom smislu treba shvatiti i ono Pavlovo, na koje se svi hrišćanski vlastodršci pozivaju:

"Svaki čovek da se pokorava pretpostavljenim vlastima. Jer nema vlasti a da nije od Boga; Bog je postavio vlasti koje postoje." (Rim.13.1)

Pre toga on u smislu sticanja novih snaga, kaže:

"Blagosiljajte one koji vas gone, blagosiljajte, a ne kunite." (Rim.12.14).

Da li ovo piše i u Vulgati i da li su to učesnici u Tridentinumu pročitali, pa ipak anatemišu sve one koje oni sami gone zbog toga što ne prihvataju njihove laži - čak ne one koji njih gone? No Pavle još pre toga kaže:

"Tako, dakle, smiluje se na koga hoće, i učini okorelim - koga hoće." (Rim.9.18) i:

"Ne želim naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da ne bi mudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo - dok ne uđu svi mnogobošci, i tako će se spasti sav Izrailj ... S obzirom na evanđelje oni su neprijatelji Božiji - vas radi, a s obzirom na izbor Bog ih voli zbog otaca. ... Jer Bog je sve zajedno zatvorio u neposlušnost - da bi svima pokazao svoju milost." (Rim.11.25-32)

Svakako da su ove stvari teške za razumevanje. A to takođe izgleda kao da protivreči onim ranije navedenim Pavlovim rečima:

"On (Hristos) je razoružao poglavarstva i vlasti, javno ih osramotio i pobedio ih na njemu (krstu)." (Kol.2.15) ili:

"... onda dolazi kraj, kad preda carstvo Bogu i Ocu, kad uništi svako poglavarstvo, svaku vlast i silu. Jer on treba da vlada 'dok ne položi sve neprijatelje pod noge svo je'." (l.Kor.24-25)

Ovi na oko čudni i protivrečni Pavlovi iskazi imaju vrlo duboko značenje, do kojeg se dolazi samo ako se njima ne pristupa dogmatski-kruto, nego živo-vremenski. Pavle ovde govori i o privremenom tadašnjem stanju (koje ne treba menjati revolucijom, već evolucionim uviđanjem) i o stanju koje u budućnosti treba da se ostvari. Posle skoro dve hiljade godina se može videti da se prema tom idealu budućnosti čovečanstvo ipak malo pomaklo (i revolucijama i uviđanjem). "Razoružavanje poglavarstava i vlasti" se može videti i u "Magna Carta" i u Francuskoj revoluciji, i u zakonima o ukidanju ropstva, i u ravnopravnosti žena u obavljanju "muških" poslova istina na račun potpunog obezvređivanja domaćih "ženskih" poslova - sem ako su van kuće industrijalizovani, i drugom, pa bez obzira koliko je to uspešno sprovedeno i koliko se to još izigrava. Ako ja ovde ukazujem na tročlano društveno uređenje koje je predložio Rudolf Štajner u smislu osvešćenog impulsa "Sloboda - Jednakost - Bratstvo", to je zato, da se u tom smislu razoružavanja vlasti napravi korak dalje, pa i vlastodršcima da se pomogne da ne padaju u sve dublji ponor.

Prošlo je vreme kad su se niži bogovi, t.j. ljudi ("Ja rekoh: bogovi ste" - Jn.10.34) oslanjali na više bogove i od njih čekali da ih vode, a da oni samo protumače njihovu volju, te da se zato samo mole za njihovu milost. Godine l415. - jedva dve godine posle početka sadašnje razvojne epohe, od 1413. - postradao je Jan Hus, koji je za taj ulazak ljudi sa novom svešću i za postavljanje njihovo na same sebe dao sledeće uputstvo:

"Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči istinu, ljubi istinu, govori istinu, čuvaj istinu, brani istinu sve do smrti. Jer istina, tebe čini slobodnim od greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite smrti."

U vremenu kad je Isus Hristos dao Očenaš, u tom vremenu je običan čovek mogao samo da se moli za božansku pomoć. Počev od l413. godine skoro svaki čovek - bar kad govorimo o onim koji nisu zaostali u razvoju - može i sam, u punoj svesti nešto da uradi kako za svoje lično usavršavanje tako i za društvo, za čitavo čovečanstvo. Jan Hus ide drugim redom ali se čvrsto drži onoga za šta se molimo sa Očenaš, i upućuje nas šta je to što i mi sami iz svoje slobode treba da učinimo, a u smislu onoga za šta se molimo:

Traži istinu - daj nam hleb,

slušaj istinu - oprosti nam dugove,

uči istinu - ne uvedi nas u iskušenje,

ljubi istinu - izbavi nas od zla,

govori istinu - da se sveti ime Tvoje,

čuvaj istinu - da dođe carstvo Tvoje,

brani istinu - da bude volja Tvoja.

Pored molitve čovek u sadašnjem stupnju razvoja treba i da postupa po ovim uputstvima; tek onda će stvarno biti hrišćanin. Tako će steći i snagu za savlađivanje onog kočećeg impulsa, koji je malo pre naveden, impulsa "okorelosti" - kako to govori Pavle.

Ako se pravilno shvati, ni taj impuls koji je došao preko Muhameda i arabizma nije u pravom smislu zlo. On je morao da dođe kao pomoć čovečanstvu da se ne ostvari ishitreni impuls Gondišapura u Persiji, gde su se skupili najveći posvećenici u paganske misterije, ali koji nisu na pravilan način shvatili Hrista. Oni su upućivali na nešto više nego na šta upućuje Hristos; i to više što su oni postizali hteli su da nametnu i ostalim ljudima. Da su to uspeli, ljudi bi preskočili jedan stupanj u razvoju i nepripremljeni bi stupili u viši, koji bi samim tim bio promašen, iako je mnogo duhovniji. Ljudi ne bi na taj način ostvarili svoju punu samosvest i sa njome slobodu, slobodu svoga potpuno razvijenog jastva; rasplinuli bi se u tim višim duhovnim sferama i ne bi po božanskoj promisli postali prava hijerarhija slobode, a u kojem smislu ih upućuje i vodi Hristos. To je bilo veliko iskušenje tih velikih posvećenika iz Gondišapura i njihov put, na koji ih je usmerio Zavodnik, zato što nisu ispravno shvatili i primili Hrista.

Da se ta njihova, namera ne bi ostvarila, morao je da u čovečanstvo dođe neki suprotni impuls. Ta je učinjeno preko Muhameda, koji toga verovatno nije bio u potpunosti svesan, iako je izjavio da mu se arhanđeo Gavrilo - sa kojim su vezane snage Meseca, dakle onog najmaterijalnijeg - da mu se Gavrilo ukazao i saopštio da će biti prorok i Božiji izaslanik. Otuda on uzima kao simbol Islama Mesec, pa i Merkur - kako se tada nazivala zvezda Danica, a koji su planete najbliže Zemlji. Otud on Alaha u stvari identifikuje sa Jehovom i vraća se na Stari zavet, ne shvatajući Hrista kao božansko biće, nego primajući samo Isusa i to kao proroka. Preko njega i dalje arapske razrade Islama ljudi su povedeni u suprotnom pravcu od onog impulsa iz Gondišapura, ali su vraćeni više unazad nego što bi to odgovaralo redovnom toku razvoja, povučeni su u materijalizam dublje nego što je to u smislu tog redovnog - Hristovog razvoja. To je to Muhamedovo vraćanje u Stari zavet, da bi se čovečanstvo spaslo od onog preuranjenog produhovljavanja iz Gondišspura. Islam je došao kao protivteža Gondišapuru, da bi ljudi našli Hristovu sredinu. Preko Muhameda je iz duhovnog sveta došao impuls za spas čovečanstva. Drugo je pitanje što ga ljudi nisu pravilno shvatili i ispravno upotrebili.

Taj arapski materijalizam preko Pirinejskog i Apeninskog poluostrva prodire u Evropu, a uz pomoć njihove nauke, koja je bila daleko iznad evropske. To je ta duhovna okupacija Evrope, o kojoj je napred bilo reči. Prodiranje arabizma preko Balkanskog poluostrva prvo sprečava Vizantija, a onda Turci. Iako su i Turci primili Islam, oni otupljuju njegovo materijalističko obeležje, jer sa sobom donose iz Azije u velikoj meri nastrojenost ka duhovnosti i misticizmu. U toj borbi protiv arabizma Turke pomažu Srbi - što se vidi i iz srpskih narodnih pesama o Kraljeviću Marku, kome je turski car "poočim" i koga Marko spasava od Arapa itd.

Na neka podudaranja, između arapskog Islama i hrišćanskog papstva već je bilo ukazano. Manje su upadljivi ti arapski uticaji na narode koji su se suprotstavljali papstvu. To stiže odmah posle Tridentinuma. Može se reći da Harun al Rašid nastavlja da deluje preko Engleza Bekona Verulamskog (1561-1626) i njegove eksperimentalne metode, kojom se može ispitivati samo ono što je opipljivo, materijalno, a da Harunov savetnik nastavlja da deluje preko Čeha Amosa Komeniusa (Komenski, 1592-1670), moravskog gramatika, čiji je materijalistički pristup školstvu sa njegovom "očiglednom nastavom" opšte prihvaćen, pa je i danas u važnosti.[5]

Iako će to većini čudno uzgledati, ja ću kao podstrek onima koji će se u to dublje upuštati i koji za to imaju izvesna znanja i osećaj ukazati i na dalje uticaje tog arapskog Islama na evropske narode i njihovu materijalističku nauku i nastrojenje. Čuveni francuski matematičar i astronom Laplas (Pierre-Simon marquis de Laplace, 1749-1827) nastavlja impuls savetnika Harunovog sina i kalifa Mamuna (umro 833.). Uprkos svojih vrlo značajnih istraživanja i rezultata, Laplas daje sasvim nelogičnu teoriju o postanku sveta iz neke magline koja se vrtela i od koje je nastao Sunčev sistem, a tu teoriju prihvata i Imanuel Kant (1724-1804) - ne kaže ništa otkud ona uopšte postoji i ko ju je zavrteo! To je sasvim nenaučno i nefilozofsko teoretisanje, a koje se i danas sipa deci u glavu da bi se onelogikovala!

Isto tako i arapski vojskovođa koji je 711. osvojio Španiju Tarik Ibn Ziad delovao je sad kroz Engleza Darvina (Charles-Robert Darwin, 1809-1882), koji je svakako dao veliki doprinos evolucionističkom shvatanju sveta, ali koji je to svukao u materijalističko shvatanje, kojim se ta evolucija uopšte ne može ni dokazati ni objasniti, a koju su njegovi sledbenici još "naddarvinisali" - čak su i vodeći teozofski okultisti Ani Bezant i Ledbiter pronašli od kojih majmuna oni sami potiču!

A u XX veku je kroz Vudroua Vilsona (1856-1924) delovao Muavija, sekretar Muhamedov, koji je postao kalif tako što je zarobio i u džamiji (!) pogubio Muhamedovog zeta Ali-a. (656-661), a zatim i oba Muhamedova unuka, te osnovao dinastiju Omaijade, koja Islam upotrebljava kao oruđe za širenje svoje moći i vladavine, koja je tek 732. zaustavljena kod Poatiea.[6] Vilsonova besmislica da ljudi mogu i treba da daju neka prava narodimaa, ne ljudima iz kojih se ti narodi eventualno sastoje, služi i danas kao smicalica za organizovanje krvoprolića.

Tu sad treba obratiti pažnju na sledeće. Protestanti su od italijasko-španskog uticaja u papstvu uspeli da se oslobode. Oni su odbacili i njihova dogmatska, i tradicionalistička učenja, kojima se išlo na učvršćivanje svetovne vlasti papa. Nadahnjivani Svetim Duhom oni su počeli da istražuju istine sadržane u Svetom Pismu i u tome su vrlo mnogo postigli. Međutim, od duhovne okupacije arabizma oni se nisu oslobodili.  Zbog toga ni oni nisu uspeli da dođu do pravog shvatanja o Isusu Hristu. Slično isusovcima koji ukazuju samo na Isusa, na koga gledaju kao na kralja sveta, te time ukazuju samo na ovu čovečiju prirodu Isusa uz zanemarivanje one božanske Hrista, slično njima i protestanti gledaju samo na čoveka Isusa, samo sad ne kao na kralja nego kao na učitelja i uzor , prema kome se treba ponašati. Uprkos tome što protestante nadahnjuje Sveti Duh, oni su zbog ropstva arabizmu izgubili Hrista. Sem dihotomije u koje je zapadno hrišćanstvo palo sa onim "filioque", oni su izgubili i Sina. Otuda je i u XIX veku stvorena psihologija kao nauka o duši koja ne priznaje postojanje duše, već sve duševne manifestacije tumači fizičkim procesima. No pošto ih Sveti Duh ipak i uprkos tome nadahnjuje, oni se za pomoć obraćaju istočnjačkim misticizmima - hinduizmu, budizmu, taoizmu i drugim - koji takođe nemaju nikakvih znanja o Hristu, bar oni od kojih ti hrišćani traže pomoć. Ovo se naravno ne odnosi na svakog pojedinca, već na uopštene smernice i nastrojenja.

Pravoslavni hrišćani u Hristu gledaju uzvišeno božansko biće, ali su skloni da ga identifikuju sa Ocem. Naravno da su i oni pod snažnim uticajem zapadne - pod arapskim pečatom - nauke i politike vrlo jako poljuljani u tome. Pravi ekumenizam bi bio, kad bi se pravoslavno, pravo - ne papsko - katoličanstvo i protestantizam spojili sa svojim stavovima u jedno jedinstvo, gde bi se sva tri duhovno dopunjavali u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Sadašnji ekumenski pokušaji su samo politička ujdurma, koja nesvesno unapređuje islamski džihad, potpuno mu ide u prilog. Bez tog duhovnog dopunjavanja, i duhovnog jedinstva svih hrišćana Islamu se ne može odupreti, jer sada već milionske muslimanske zajednice u takozvanim hrišćanskim državama traže da za njih bude merodavno šerijatiko pravo, drugim rečima da budu država u državi - baš kao što i papstvo to zahteva preko svojih konkordata, u kojima se uvek traži da samo crkveni brak bude važeći, pa i da je merodavan jedinstveni latinski jezik koji malo njih razumeju, a na kojem je napisana Vulgata - sa svim svojim greškama u prevodu. Izgleda da i muslimani traže da bar neke njihove molitve čitaju na arapskom i oni koji taj jezik ne razumeju. I tu imamo sličnosti sa papstvom.

No Tridentinum se nije zadržao samo na borbi protiv protestantizma i njihovom ponovnom katoličenju. Ja naravno nemam nikakvih pisanih dokumenata, ali je upadljivo da je posle njega počelo žestoko i sistematsko katoličenje pravoslavnih Srba. Tada je valjda doneta i odluka da se pokatoličeni Srbi preimenuju u Hrvate, a one koje ne pokatoliče ili ne ubiju ds im se daju druga imena, izmišljajući ih prema teritorijama koje nastanjuju. A pošto je jezik važno obeležje narodnosti i srpski jezik se deli i tim delovima se daju imena prema politički omeđenom zemljištu gde se govori srpski.

Slično tome je urađeno i sa Šiptarima, s tim što njih ujedinjuju pod državno-teritorijalnim i politički proširivanim imenom "Albanci", a Srbe razjedinjuju. I ovde ja neću dati nikakve moralne ocene o onima, koji u tome učestvuju.

Izgleda da je posle Tridentinuma uvedena i praksa političkog unijaćenja, pri čemu nije važno kakva se vera i dogme ispovedaju nego samo da se prizna vrhovna vlast pape, naravno i da se plaća modernizovana "Petrova para" ili da se unijati favorizuju na račun drugih - naravno nekatolika.

8. Suton apsolutne moći

153.     Rimljani su govorili, da bi ga majka zadavila pri rođenju da je znala kakvim će putem ići njen sin, budući papa Pavle IV (1555-1559). On je iz južne Italije, a izabran je kad je imao 79 godina, patio je od reumatizma, ali ipak elastičan i snažan, te bi često nekim naprasitim gestom svoga savetnika tresnuo o pod. U psovkama je bio potpuno katolički. Jednog kardinala je izribao kao lakeja; poslanike je ostavljao da ga satima čekaju; uvek bi vikao da je on iznad svih knezova i da kao namesnik Hristov može sve monarhe da smenjuje. U 1557. je u jednoj buli objavio da je on Pontifex maximus, zastupnik Boga na zemlji, te da ima neograničenu moć, pa i da svaki imetak bez sudskog procesa otme.

154.     Engleski poslanik 1559. saopštava Pavlu IV da je Elizabeta Tudor /rođena 1533, kraljica 1558-1603/, kći Henriha VIII i Ane Bolen na prestolu zamenila svoju polusestru Mariju Tudor /rođena 1516, kraljica 1553-1558, udata za španskog Filipa II/. Pavle je mrzeo sve žene sa nesalomljivim teološkim besom i nije dopuštao da mu se takva bića približe. On je bio odlučno protiv Platona, koji je tvrdio da su žene i muškarci jednaki; zastupao je stav Tome Akvinskog /1225-1274/ da su žene neuspeli muškarci, da im duše nisu dovoljno jake da uobliče muški stas i nadmoćan muški intelekt. No Marija Tudor mu je ipak bila simpatična, jer je ona očeve posmrtne ostatke iskopala, te njegov jeretički leš ekskomunicirala i spalila; a pored toga je za svoje vlade spalila i 200 živih protestanata. Elizabeta je međutim uzurpator, jer Engleska pripada Svetoj stolici još od Jovana /bez Zemlje/, ona je kopile i jeretik.155 Elizabeta je imala tri godine, kada je njenu majku otac pogubio. Kad je odrastala, proglašavana je bračnom, vanbračnom, pa prestolonaslednicom. Ne zna se tačno da li je ona već pri stupanju na prestol htela da uvede protestantizam, ali kad je čula da Pavle misli da je on poglavar Engleske, ona je sebe učinila poglavarem crkve. A istorija pokazuje da su više monarsi smenjivali Pape nego pape monarhe.

156.     Pavle IV je podsticao inkviziciju, koja je na smrt osuđivala samo razvratnike, sodomiste, glumce, klovnove i laike koji se nisu držali posta, čak i jednog vajara za čiji prikaz raspeća su smatrali da je nedostojan.

Kad je Pavle umro, Rimljani su spalili zatvor inkvizicije, a Jevreji, koje je on gonio više nego druge pape, odsecaju mu glavu, pljuju je i bacaju u Tibar. Telo mu noću stavljaju u crkvu sv. Petra , gde ga čuvaju straže.Sv. Pije V /1566-1572/ je pod Pavlom IV bio veliki inkvizitor. On je vodio monaški život, pa je i od celog Rima hteo da načini manastir, te proteruje sve prostitutke uprkos opiranju senata koji upozorava da će tada pristojne žene da ugrožava kler. On zatim stanovnicima Rima zabranjuje da pohađaju taverne, a za brakolomstvo smatra da zaslužuje smrt. Sa 12.000 kruna pokreće ustanak u Engleskoj, ali bez uspeha. Osuđuje Elizabetu kao navodnu kraljicu koja je bespravno zauzela mesto poglavara crkve u Engleskoj. On nju ekskomunicira kao jeretika i sve one koji se njoj pokoravaju.

158.     Pije je svojom bulom engleske katolike učinio izdajnicima, te je između 1577. i 1603. pogubljeno 120 sveštenika i 60 laika, koji su posle 250 godina proglašeni za svece. Katolici su još pre njega bili u konfliktu lojalnosti crkvi ili državi.

Hrišćani bi trebalo da budu građani sveta po ugledu na Hrista. No Rim je svojim apsolutizmom i željom za moći katolicizam pretvorio u romanizam. Pape su tražile ne samo duhovnu nego i političku poslušnost. Od engleskih katolika se tražilo da zbace kraljicu.

159.     U XVI veku se hrišćanstvo raspalo. Reformacija se učvrstila, uprkos kasnijoj protivreformaciji. Francuska revolucija 1789. nije bila samo protiv apsolutističkih monarha, nego i protiv religije uz širenje ateizma. Nepoleon ponižava dvojicu papa. Pije VI /1775-1799/ je zbačen i beži u Valenciju, gde je posle njegove smrti ubeleženo: "Ime: građanin Jovan Braši, Zanimanje: papa." I Pije VII je posle bezuspešnog konkordata 1801. proteran, te je u Notre-Dame-u morao da proslavlja Napoleonovo krunisanje, kad je ovaj sam i Žozefinu i sebe krunisao, pa je posle i crkvenu državu anektirao. Pije IX (1846-1878) je izgleda očekivao, da će Bečki kongres (18l4-l8l5) ovu oblast vratiti Bogu. Zar je Viktor Emanuel jači od Napoleona?

Svako ko nešto bira, uvek bira ono što je po njegovim merilima najbolje - ne po tuđim. Iako se to odnosi na sva biranja a ne samo papa, ja ću se osvrnuti ovde samo na slučaj Pavla IV, a to se onda može primenjivati i na druge.

Sa 79 godina on je svakako bio sasvim oformljena ličnost, sa svim obeležjima karaktera, temperamenta i drugog i to su članovi konklave svakako vrlo dobro znali prilikom njegovog biranja za papu - kad ga već majka nije pri rođenju zadavila! Takav kakav je, on je među njima bio po njihovim merilima najbolji. Kad je stekao vlast, neke njegove osobine su možda više došle do izražaja, ali osnovni njegov karakter, nastrojenja i shvatanja svakako da u tim godinama, nisu bili bitno promenjeni i to su članovi konklave znali i baš zbog toga su ga kao takvog i izabrali kao najboljeg.

Ovde se sad postavlja pitanje: Pa kakvi su onda bili sami ti članovi konklave? Sada - po opštim hrišćanskim merilima! Tu se sad vraćamo i na ranije pomenutog duha koji nadahnjuje takve skupove: Da li je to duh koji deluje u smislu Hristovom?

U duhu Hristovom svakako nije mržnja, jer on upućuje na ljubav i prema neprijateljima, a Pavle IV već prema polu mrzi polovinu čovečanstva. A od druge polovine koliko njih mrzi? On podstiče inkviziciju, koja smatra da treba pogubiti i one koji se ne pridržavaju posta, koji je crkva propisala na koncilima sličnim onim kad su laži proglašene dogmom ili kad je on izabran za papu. Ni to nije u smislu Hristovom.

Sva učenja Tome Akvinskog su uzeta kao osnov za teologiju katoličke crkve, pa i to o ženama. Ja ni ovde naravno ne mogu ništa da tvrdim, ali - da li neki teolog može da dođe na ideju da je on kao tvorevine pametniji od Tvorca koji ga je stvorio, te da može da procenjuje gde je Tvorac omanuo? Da nije možda i to jedan od falsifikata po sistemu Grgura VII i drugih? To učenje o ženama kao neuspelim muškarcima strahovito podseća na arapski Islam. Da li je to neko pod njihovom duhovnom okupacijom podmetnuo kao učenje Tome Akvinskog? Taj stav prema ženama su možda još pre Tome prihvatili od Saracena templari, a od njih preuzeli slobodni zidari, koji to tek u novije vreme malo, sasvim malo menjaju. Otud su i tek u XX veku žene počele da dobijaju pravo glasa u takozvanim demokratijama. Tu postoji neka povezanost; naročito ako se uzme u obzir malo pre pomenuto uvlačenje ljudi u materijalizam preko Muhameda i Islama, posebno arabizovanog Islama sa jednostrano razumevanim aristotelizmom. U svakom čoveku se nalazi po nešto i od ženskog i od muškog pola. Ženski pol je više usmeren na sve što je unutra, a muški na sve što je van. Puna stvarnost je samo u povezanosti i jednog i drugog. Zanemari li se i potisne li se ženski pol, čovek zapada u jednostranost materijalizma, pa i sve duševne pojave tumači materijalnim procesima, genima i drugim. Otuda je taj impuls ka materijalizmu - da bi se ukorenio - morao da deluje i preko proglašavanja ženskog pola manje vrednim ili čak i bezvrednim. To sve vrlo jako deluje na podsvest ljudi, u šta se ja ovde ne mogu bliže upuštati. Ali za spas čovečanstva moraju se podjednako uvažavati i koristiti snage i muškog i ženskog pola, jer je svaka jednostranost pogubna.

Isto tako meni izgleda nelogično da Aristotel kao "otac logike" zamišlja da Tvorac trči za svojim tvorevinama i stvara duše tek kad se tim tvorevinama ćefne da začnu ili naprave neko novo telo. Da li je i to neki smišljeni falsifikat ili greška u prepisivanju ili prevođenju Aristotelovih dela? Ja ni tu naravno ne mogu ništa da tvrdim, već samo ukazujem da se ne sme priklanjati nikakvom autoritetu nego zdravim razumom sve procenjivati. Ako je neko i hiljade pametnih i ispravnih stvari rekao, mogao je i takav da u jednoj stvari pogreši.

Sve treba proveravati, pa bi dobro bilo kad bi neki stručnjaci proverili i tu autentičnost Aristotelovih i Tominih spisa.

A šta je sa Pijem V koji je proglašen za sveca? I on je svakako izabran kao najbolji od nekog tadašnjeg konklava. Ranije je već bilo govora o asketizmu, koji nikako ne garantuje da će čovek ići ispravnim putem. Sama ta težnja da nekim svojim naredbama učini ljude poštenim - naravno po njegovim merilima - ukazuje na infantilnost, u koju vrlo lako zapadaju mističari. Čučanjem u samom sebi čovek se odvaja od životne stvarnosti.

S druge strane, ko su i kakvi su ti koji smatraju da je svet neki čovek iz koga izlaze sablazni, onaj koji parama namamljuje ljude da budu ubice? Po kakvim merilima je svet taj čovek koji nastoji da parama organizuje građanski rat u Engleskoj i ubistva koja iz njega nastaju? Po hrišćanskim sigurno nije. Možda po muhamedanskim, jer je džihad sveti rat, iz čega se lako izvlači da je svetac onaj ko ga pokrene.

Traženje kako duhovne tako i političke poslušnosti takođe je protivno Hristovom impulsu, koji kaže:

"... ako želiš da budeš savršen..."(Mt.19.21)  i

"... moje carstvo nije od ovoga sveta" (Jn. 18.36)

Pisac ovde ne podvlači, ali se iz njegovih ranijih navoda vidi, da su ove dve poslušnosti tražene uvek radi pribavljanja što više para, a to je "lakomstvo, koje je idolopoklonstvo" (Kol.3.5)

Ako je iz papstva zračilo idolopoklonstvo, onda nije nikakvo čudo što je raširen ateizam. Naravno da je ateizam bolest, ali ta bolest je nastala kao posledica religije idolopoklonstva - kao ciroza jetre kod alkoholičara. I ateizam i Islam se šire zbog idolopoklonstva, u koje su pali navodni hrišćani. U tome je važnu ulogu odigrala i pohlepa papstva.

Ako se u beloj rasi, koja daje osnovni ton sadašnjem razvoju ne nađu snage koje će razbiti taj idol kojem se klanjaju, taj idol koji nazivaju državom, ona će padati sve dublje u materijalizam, u kojem već truli njena kultura. Da ne bih bio suviše opširan, ja ću ovde ukazati samo na nešto najsuštinskije, a što ljudi obično ne dovode u vezu.

Monstruozna pedagogija i didaktika koje se nameću iz državne političke oblasti je daleko najveći podstrekač i propagator za uzimanje droga i zapadanje u druge izopačenosti i ispade u ponašanju nego bilo kakvi "narko-dileri", filmovi ili pornografska štampa ili "ulica". Ja to izričito tvrdim, a tu vezu može uvideti svako ko napregne svoj zdrav razum i osećaj za istinu. U tom monstruoznom programiranju dece treba sagledati osnov i polaznu tačku za sve društvene izopačenosti, te se njemu suprotstaviti.

S druge strane državno političko-pravno izmišljanje i nametanje sadašnjeg karaktera novca, neprikosnovenosti njegovog posedovanja i načina rukovanja kapitalom jeste najveća moguća sablazan za ljude i glavni vinovnik svih ratova i revolucija. I to može da uvidi svako ko se malo napregne.

Te dve nakaradnosti koje potiču iz političko-pravne oblasti ovog idola-države imaju i povratno dejstvo na nju samu. Pravednost i čovečnost, koje u njoj treba da budu osnovna težnja, pretvaraju se u podlost i zakon topuza.

Zbog neprimanja ispravnih moralnih pojmova i podsticaja u školama ljudi - pored ostalog - masovno zamišljaju da su pošteni, ako se pridržavaju zakona koje su oni sami ili njima podobni doneli u prilog zadovoljavanja sopstvene pohlepe, pa bez obzira što je to na štetu drugih. A ako se ti drugi ogreše u tome da zadovoljavaju njihove pohlepe, onda njih proglašavaju nepoštenim (nekada jereticima). Zato dolaze revolucije.

Ako se dakle u toj beloj rasi ne nađu snage koje će razbiti taj idol i time omogućiti da se oslobodi od te sramote materijalizma i prihvati Hristov put - na koji je još i Buda ukazivao sa svojom "srednjom stazom" ili naša narodna mudrost sa "zlatnom sredinom" - onda će radi uspostavljanja ravnoteže u svetu morati doći sa Istoka neka vrsta gondišapurskog impulsa. Naravno da će te biti bolno. Kao što je bio bolan arapski Islam pri spasavanju od Gondišapura, a koji su s vremenom evropski narodi nadislamizovali - umesto da ga uravnoteže i zaustave na srednjoj stazi, da ga hristijanizuju - tako će biti bolan i taj impuls sa Istoka dok se ne dođe do ravnotežne tačke, do sredine zlatne. Tu će se naravno opet postaviti pitanje, šta će ljudi sami dalje raditi.

Nagoveštaji tog materijalizmu suprotnog impulsa vide se u japanskim kamikazama, samospaljivanju budista u Taju i samoubilačkim napadima muslimana, koje - mislim - nije propovedao Muhamed, nego su plod XX veka. Drugo je ginuti požrtvovano u možda i ludoj hrabrosti, a drugo je svesno organizovanje svoje pogibij:e, svesno žrtvovanje svog života za neke transcendentne ciljeve i za njih upotrebljavati i duše svojih neprijatelja. To je samo jedna vrsta nagoveštaja, a ima ih više, samo manje upadljivih.

160.     Posle prividnog otpora - da bi se pokazalo da neprijatelji nisu dobrodošli - a uz pogibiju dvadeset branilaca i pedeset ranjenih pada poslednje uporište Pija IX /1846-1878/ 1870. fodine. Austrijski kancelar Meternih je za njega rekao: "Toplog srca, slabouman i potpuno nerazuman".

161.     Čim je 1846. došao na presto, Pije je dao amnestiju za sve političke zatvorenike. Italijani su se ponadali, da se na njih najzad smilovao Bog koji je u njihovu lepu zemlju na severu postavio neprohodne planine, na jugu dva vulkana, a u sredini ono najopasnije - papu.

No već posle dve godine Pije se promenio. Zbog republikanskog ustanka u Rimu on beži u Napuljsku kraljevinu, gde za vreme od dve godine egzila postaje zastupnik tvrde reakcionarne linije. Jedini njegov savetnik bio je kardinal Antoneli, sin jednog napuljskog bandita, ozloglašen zbog ljubavnih avantura, koji je više bio za ubijanje nego za praštanje, sa bogatstvom nepoznatog porekla.

162.     Kad je posle nekoliko godina zamoljen da bude poglavar Italijanske federacije, Pije je to odbio smatrajući da on mora biti apsolutistički monarh u svojoj Crkvenoj državi /Papskoj državi/, u kojoj je korumpirana i osakaćena duhovna misija.

Godine 1870. je samo carska Rusija imala goru vlast od Crkvene države, koja je bila čisto policijska pod papskom zastavom, sa špijunima, inkvizitorima, represalijama, tajnom policijom i smrtnim presudama za neznatne prestupe. Vladala je mala, bezmoralna klerikalna oligarhija.

163.     Uprkos mnogih opominjanja da je Irod bio kralj Judeje a ne Isus, koji je jasno kazao "Moje carstvo nije od ovoga sveta", da će on kao poglavar samo crkve imati punu nezavisnost i volje voditi moral i religiju, Pije je smatrao da je moderna civilizacija od đavola, sa kojim neće da pregovara.

Kralj Pijemonta Viktor Emanuel je bivao sve jači. Kavurov ideal o slobodnoj crkvi i slobodnoj državi Pije proglašava za jeres. Dvanaest hiljada sveštenika potpisuju 1862. peticiju u kojoj ga mole da prepozna znake vremena, a on odgovara da su to pobunjenici koje treba kazniti.

164.     On ne popušta ni kad su se 1870. povukle francuske trupe, koje su ga branile i ostavile sa operetskom armijom. Ulazak bersaljera u grad narod slavi kao oslobođenje od tiranina. Na narodnom glasanju se pokazuje odnos 1.000:1 protiv pape a za kralja.

Po strogoj naredbi Vatikan je pošteđen, a papa ostavljen na miru. Kad ga je Viktor Emanuel zamolio za audijenciju, on to odbija i ekskomunicira ga. To ponavlja svake dve godine, te je kralj četiri puta ekskomuniciran do svoje smrti 1878. Pije katolicima zabranjuje da učestvuju u demokratizaciji i izborima. U narednih osam godina on sebe naziva zarobljenikom u Vatikanu, gde uživa u bezbrojnim sobama i vrtovima, sa strahovito povećanim prihodima od "Petrove pare" koju plaća sirotinja. Pri tom on odbija svaku saradnju sa kraljem, te prema vekovnoj tradiciji on političke prilike uzima kao ključna pitanja religije.

165.     Za Pija njegov sekretar Talbot kaže, da pošto on nije veliki teolog, sve njegove enciklike inspiriše Bog; te da kompletno neznanje ne škodi nepogrešivosti, jer Bog može na pravi put da ukazuje čak i kroz njušku nekog magarca koji govori. Talbot je i nehotično dostigao visine Voltera.

Što je Piju nedostajalo u intelektu, to je više nego nadoknađivano animalnim lukavstvom. U smelosti je prevazišao čak i Grgura VII.

Dva meseca pre invazije Rima predsedavao je Pije IX završnom zasedanju Prvog vatikanskog koncila. Suprotno otvaranju godinu dana ranije Petrova crkva je bila skoro prazna. U kraljevskoj loži bila je samo infantkinja Portugala, a diplomatske su imale mnogo praznih mesta. Velike sile su bojkotovale ovo zasedanje, jer od njega ništa nisu očekivale. Njemu prisustvuje 532 biskupa. Jedan je pročitao novu Konstituciju, Pastor aeternus, i sledi osobeno glasanje. U tom izbija najčuvenija oluja svih vremena kao gnev Božji, sa učestalim munjama i gromovima u liturgiski preciznim razmacima, a u pauzama između svakog "placet". Jedan i po sat je besnela oluja sve do završetka glasanja. Samo dva biskupa su odgovorila "non placet": Ricco iz Cajazzo-a u Napulju i Fitzgerald iz Little Rock-a u Arkanzasu. Međutim, 140 biskupa se nije ni pojavilo.

166.     Od glasača su 300 bili titularni biskupi, koji su kao vatikanski činovnici živeli o trošku Pija. Oni koji su drukčije mislili zastupali su na koncilu mišljenja svojih dieceza. Bar dve trećine američkih biskupa su bili protiv te definicije, jer bi ona otežavala preobraćanje. Sam broj opozicionara dokazuje da crkva nije bila spremna za odluku. Biskup Štrosmajer je rekao na jednom zasedanju da "Ovom koncilu nedostaje kako sloboda tako i istina..."

167.     Pije IX tvrdi da je on samo prenosnik govora Svetog Duha. On time ovekovečuje razdor između Rima i pravoslavne crkve i protestanata. To je suprotno odluci koncila u Konstanci u XV veku, da su opštem koncilu podređeni i crkva i papa.

Vatikanski koncil se pokazao još više kao Pirova pobeda nego ona Grgura VII u Kanosi. Pokazalo se da najtrajnije štete crkvi nisu nanele nesvete pape kao Benedikt IX i Aleksandar VI, već svete kao Grgur VII, Pije V i Pije IX.

Kad su predati rezultati glasanja u Petrovoj crkvi je bilo toliko mračno, da je morala da se upali sveća da bi Pije mogao da pročita i potvrdi Konstituciju. Očevi su pljeskali, gomila u crkvi mahala maramicama i klicala njegovoj nepogrešivosti. Montalembert je Pija nazvao "idolom u Vatikanu". On je nepogrešivo doneo odluku o svojoj sopstvenoj nepogrešivosti.

Oba odvažna biskupa, koja su jedan trenutak pre bila protiv, sada na kolenima pred Pijem priznaju: "Modo credo, Sancte Pater". Njihovo preobraćanje bilo je najbrže u istoriji. Biskupi koji su napustili Rim da ne bi glasali to ranije ili kasnije prhivataju - inače bi morali napustiti crkvu. Neki su čak otpustili i ekskomunicirali profesore teologije koji se nisu složili, na primer uglednog Dollinger-a u Minhenu.

168.     Ubuduće je taj autoritet trebalo da nemilosrdno postupa sa razumom i savešću, jer je Vatikanum I postavio presedan. Svaki katolički učenjak koji bi se upuštao u demokratiju, versku slobodu ili naučno istraživanje porekla čovekovog bio je progonjen, jer - papa daje učenje za celu crkvu, njegove definicije su nepogrešive. Ne prima papa svoje verovanje od crkve, već crkva od pape. On je bez ikakve kontrole i jedini njegov glas je važeći.

Kurija je bila ushićena. Ona se plašla koncila, a sad su biskupi na nju preneli vođenje crkve. Oni su papi dali saglasnost da mu njihova saglasnost više nikad ne treba. Tako su oni od pastira postali ovce.

169.     Sad se smatralo da je to poslednji koncil crkve. Za sazivanje novog morao bi neki papa da bude potpuna budala - ili potpuni svetac. Nekatolici su bili zbunjeni. Britanski premijer Gledston /1809-1898/ smatra da je to vraćanje u mračni Srednji vek. Teološki nastrojeni kažu da sad ima u katoličkoj crkvi bar jedan protestant koji neguje svoje mišljenje: papa. Na Vatikanumu I je papa od "najkatoličkijeg" katolika postao jedini protestant u crkvi. - Ovo nije religiozno već političko izjašnjavanje. Pošto je izgubio Crkvenu državu, papa je hteo da bude apsolutistički monarh u zemlji koju mu niko ne može oduzeti.

Istorija papstva nije bila dobra ne samo u pitanju moći nego i istine.

I ovde se mora proceniti da li je Pije IX bio hrišćanin. Kad su Isusa i njegove učenike opkolili, on:

"... istupi i reče: koga tražite? Odgovoriše mu: Isusa. Nazarećanina. Reče im Isus: ja sam," (Jn.l8.4-5)

Međutim, Pije - da bi pokazao neprijateljima da nisu dobrodošli - ne izlazi pred njih sam napred da im to kaže, nego šalje svoju "operetsku armiju" i bezobzirno žrtvuje njene dresirane vojnike, da bi preko njih to stavio do znanja. Prema tome ni Meternihova procena ne bi bila tačna: on je bio ledenog srca, svakako slabouman, a ne ni potpuno nerazuman, jer je i "animalno lukavstvo" jedna vrsta razuma. Zbog toga se on i povezao sa kardinalom Antoneli, jer se "sličan sličnome raduje". Takav njegov stav je i doveo do korumpiranja i sakaćenja duhovnosti u Crkvenoj državi. Zbog tih njegovih osobina ga je - kao najboljeg - i izabrala i njime upravljala i preko njega vladala "mala, bezmoralna klerikalna oligarhija".

Tu se naravno postavlja pitanje: Da li je Pije uopšte bio svesan toga što radi ili je bio samo oruđe te klerikalne oligarhije? Zar ni 12.000 sveštenika nije moglo da ga podstakne da prepozna znake vremena? Pa i Viktor Emanuel koji se prema njemu sasvim hrišćanski ponaša, a nosilac je moderne civilizacije koja je po Piju "od đavola"? A da li su i on i njegov sekretar Talbot ikad čitali evanđelja, gde se ukazuje kako nečisti duh može da govori iz čoveka (Mk.l,24, Mt.8.31), a  da li i iz nekog magarca - to je drugo pitanje? Šta je verovatnije, da kroz nekog za političkom vlašću pohlepnog čoveka govori Sveti Duh ili đavo, koji - prema Piju -vodi modernu civilizaciju? Da li je Sveti Duh ili đavo organizovao onu politički dobro pripremljenu glasačku ujdurmu na Prvom vatikanskom koncilu? Pod okriljem kakvog duha je vođen taj koncil, sa zaključcima koji se protive zdravom razumu, te ponašanjem - aplauzom i klicanjem - koje odgovara završetku neke cirkuske predstave? Da ne govorimo o apoteozi pape prilikom otvaranja koncila 8.12.1862, kad mu kardinali stojeći ljube ruku, biskupi uz klanjanje desno koleno, a starešine redova i sveštenici padajući na kolena stopalu - ukupno njih 719! Scenario je vrlo dobro razrađen i papa je to milostivo pretrpeo. Predstavnik Hristov nije bar svakom stotom od njih oprao noge! I u tome se vidi da Pije IX nije bio hrišćanin.

Čitav taj aranžman nije mogao obaviti samo Pije IX. On je kao slabouman možda mogao biti samo oruđe jedne vrlo moćne i brojne organizacuje, koja je to godinama i godinama pripremala - 300 ljudi koji pripadaju toj organizaciji ne mogu se preko noć postaviti za biskupe - da ne govorimo o drugome! A trebalo je i smisliti kako ukinuti sve ranije koncile samo jednim koncilom, a koji će po mogućstvu ostati trajan za sva vremena. Zbog toga je morao i taj papa da bude svetac, a ne neki "nesveti". Ako je tačno zapažanje Meternihovo da je bio "topla srca", onda se njegova bezobzirnost prema braniocima može objasniti i tom slaboumnošću i nerazumnošću. A ono "animalno lukavstvo" i "smelost" na koje ukazuje pisac mogu se objasniti time da je njime upravljao - možda i hipnotlčki - neko iz njegovog najbližeg okruženja. To bi sve trebalo bliže ispitati.

Ni ovde ja nemam nameru niti da branim Pija IX niti da ga moralno procenjujem, jer koliko je on bio svesan svojih postupaka i njihovih posledica - ja to ne znam! Ja znam samo to da je ovu ovde nabrojanu sedmu veliku papsku ujdurmu morala da organizuje vrlo velika grupa zaverenika i to pod vođstvom vrlo snažne inteligencije ili "animalnog lukavstva" - ovaj slikoviti izraz je čak tačniji. To nije bila ljudska inteligencija, nego nadljudska, koja je zagospodarila instinktima i te "ushićene kurije", koja je čarobnim štapićem "preobratila" i ona dva biskupa, a posle i one koje je od "pastira" načinila "ovcama", a koja je i od pape napravila "jedinog protestanta", ali ne takvog koji "neguje svoje mišljenje" nego onoga koji je oruđe za izražavanje mišljenja, te nadljudske inteligencije, koja deluje i preko onih "bezizraznih", a i onih perverznih ljubitelja zemaljskog carstva. A sam taj "protestantizam" nije usmeren protiv nakaradnosti i izopačenosti koja se uvukla u hrišćansku crkvu, nego protiv onog pravog hrišćanstva koje je u njoj još uvek - mada u katakombama - vladalo, a što se ispoljilo i kod Dolinger-a i drugih.

Taj autoritet koji guši i zdrav razum i savest - na šta pisac upućuje, ali ne daje dovoljno objašnjenja - to je najžešća i direktna borba protiv Hrista. To je vrlo, vrlo snažna inteligencija koja je tada istupila kroz ljude da bi se suprotstavila inteligenciji na koju upućuje arhanđeo Mihailo, koji je od 1879. od arhanđela Gavrila preuzeo vođstvo čovečanstva. Dok je Gavrilo delovao kroz fizičke nasledne snage, Mihailo inteligenciju usmerava na spiritualno i to tako, da čovek oslobođen od naslednih veza svesno i iz slobode pođe Hristovim putem.

Duh koji upravlja tom inteligencijom suprotnom Mihailovoj upotrebljava neslobodne ljude, ljude koji žele da budu krdo ili predvodnici krda. Pošto Peter de Rosa ima devociju prema istini, preko njega je to objavljeno u izrazu "animalno lukavstvo", a i "smelosti" na koju podstiče krdo, jer se u krdu jedinke osećaju jačim i bezbednijim.

U tom smislu treba shvatiti i ono Pavlovo:

"Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima." (Ef.6.12)

U međuvremenu, posle ove poslanice su ti duhovi koji nose "animalno lukavstvo" - inteligenciju krda - sa neba pali među ljude. Protiv njih se treba naoružati - kako dalje upućuje Pavle - i slobodno govoriti - "kao  što i treba govoriti". (Ef.6.20)

Ja bih ovo dopunio i nekim podacima koje daje Renate Rimek.[7]

Posle Tridentinuma je nastupilo vreme Prosvećenosti. Uprkos spaljivanja Đordana Bruna (1548-1600) i ućutkavanja Galilea Galilejia (1564-1642) egzaktna nauka o prirodi se ipak širi. Papska politika se sukobljava sa Apsolutizmom čak i katoličkih kraljeva i knezova. Sa vrhuncem Prosvećenosti u XVIII veku papstvo gubi moć uprkos nastojanju Društva Isusovog. Baš u romanskim zemljama gde su jezuiti najjači počinju pobune protiv njih. Njih prvo proteruju iz "Jezuitske države" u Paragvaju 1610. i šalju u Crkvenu državu. Zatim ih 1759. progone iz Portugala. U Francuskoj je red zabranjen 1764. Iz Španije i Napulja proteruju jezuite 1767, a iz Parme 1768. Pod pritiskom katoličkih vlasti Klement XIV (1769-1774) ukida jezuitski red 1773, jer svuda donose nemir i borbe. Ubrzo potom on umire pod sumnjom da je otrovan. Proterani iz katoličkih zemalja jezuite sad nalaze pribežište u protestantskoj Pruskoj Fridriha Velikog (rođen 1712, kralj 1740-1786) i pravoslavnoj Rusiji Katarine II Velike (rođena 1729, carica 1762-1796). Možda zbog prezira prema religiji pruskog kralja odnosno zbog ruskog neprijateljstva prema papi. Društvo Isusovo je ponovo obnovljeno 1814. I austrijski car Jozef II (1765-1790) pod uticajem Prosvećenosti reformiše odnose prema crkvi, broj manastira od 2163 smanjuje na 1425, a protestantima daje ista građanska prava.

Ja sam navikao da kod ovako nekih na izgled sasvim nelogičhih događaja uvek tražim neku višu, neku skrivenu logiku. Prvo, zašto bi Klement XIV ukidao jezuitski red, red kod kojeg je jedan od osnovnih zaveta poslušnost bez pogovora tom papi? Da li su jezuiti - sem naravno pojedinačnih i ne značajnih postupaka - mogli da rade nešto što ne bi bilo uz papinu saglasnost?

Carica Katarina, rodom iz Štetina u Pruskoj svakako da nije vodila neku pravoslavnu rusku politiku, već pre neku sličniju Fridrihovoj - a oboje su i "Veliki"! Kakva je bila njihova motivacija da prihvate jezuite? Ako ne pretpostavimo da su oni svesni učesnici neke ujdurme, oni su ih eventualno primili zato što su Isusovci bili vrlo obrazovani ljudi, kakvih je u tim zemljama bilo malo ili nedovoljno, te su preko njih hteli da unaprede svoje zemlje, da preko njih unesu neku Prosvećenost, a od koje su ovi morali da beže. No bez obzira kako i zbog čega - Isusovci su u ovim zemljama ostavili tragove svojih shvatanja i nauke. A njihova nauka je kroz arabizam filtriran i materijalizovan aristotelizam - ne hristijanizovan kakav su negovali dominikanci, naravno oni ispravni - ne inkvizitori. Naravno da je ta nauka i pre njihovog dolaska stizala u te zemlje, na primer pod Petrom I Velikim (1682-1725), ali su je Isusovci još više učvrstili, a možda su u tim zemljama osnovali ili pridobili i neke tajne organizacije pod imenom ovakvih ili onakvih slobodnih zidara ili njihovih filijala pod drugim imenima, organizacije kojima su oni iz pozadine upravljali (pa i danas upravljaju), a da toga njihovi članovi uopšte nisu ni svesni.

Za Fridriha II se zna, da je bio vrlo značajna ličnost u masonskim redovima. Za njega se vezuje i njihova Velika konstitucija "Starog i prihvaćenog škotskog obreda" iz 1786, iako je on umro 17. avgusta te godine posle jedanaest meseci bolovanja.[8] Da li su je pod njegovim imenom pisali jezuiti? Masonski redovi visokih stepena su u glavnom svi pod njihovim posrednim ili neposrednim vođstvom, a ovaj ih ima 33. U istom rečniku piše:

"Fridrih II, pruski kralj, u masonskom svojstvu suverena nad suverenima, ustanovio je konačno 1. maja 1786. Velike konstitucije, statut i pravilnike Škotskog masonskog reda."

Prema tome prvih sedam i po meseci njegove bolesti na smrt bili su vrlo plodonosni!

Dalje stoji, da neki osporavaju da je to Fridrih pisao, ali ga se ipak pridržavaju. Zatim se kao vrlo značajan pominje govor velečasnog Frederiha Dalho u Čarlstonu 8. decembra 1802. Taj datum treba zapamtiti, jer se ponavlja i u vezi sa Evropskom unijom, a njegov značaj će se videti iz daljih izlaganja Renate Rimek.[9] Pre toga bih ja samo pomenuo da je Klement III (1730-1741) 28.4.1738. izdao prvu bulu o ekskomuniciranju masona, a protiv njih istupa 1825. Lav XII (1823-1829); 1829 Pije VIII (1829-1830); 1849, 1854, 1864, 1865, 1873. i 1876. Pije IX (1846-1878); 1884. Lav XIII (1878-1903). Da li je to sve samo zato "Da se Vlasi ne sete"? A kod Pija IX da bi dokazivao da mu masoni nisu pomagali, kad je krunom nepogrešivosti ustoličen za cara-samodršca sveta?

Neki smatraju da je početkom XIX veka sklopljen sporazum između jezuita i slobodnih zidara tako, da ovi prvi zagospodare duhovnim životom a ovi drugi privrednim. Meni to ne izgleda mnogo verovatno. Ja bih pre rekao, da su i jedni i drugi većinom nesvesno oruđe nekog trećeg. Pošto se uvek mora dati i neko ime, ja sam to nazvao 1enjinizmom - mada je to samo približna oznaka. Onaj ko ume da upravlja bar dvema suprotnim strujama, on pomoću njih lakše može da ostvari svoje zamisli nego ako upravlja samo jednom organizacijom. Pri tom treba uzeti u obzir da ja nikako ne smatram niti da se milioni masona niti desetine hiljada jezuita mogu stavljati u jednu vreću odnosno da su bilo jedni bilo drugi potpuno jedinstveni, jer i kod jednih i kod drugih ima ljudi koji su tim pokretima prišli iz raznih razloga i sa raznim idealima. Drugo je ako se govori o nekom globalnom delovanju, o prosečnim grupnim učincima, a drugo kad se radi o individualnostima.

Ja sam ranije već govorio o tehnikama ispiranja mozga. Mada od toga nisu izuzeti ni milioni drugih ljudi, i u masonske i u jezuitske redove - o kojima je ovde reč - primaju se sasvim mladi ljudi, ljudi koji još nisu dospeli do zrelosti, i onda se izvesnim okultnim tehnikama formiraju u određenom smislu i to tako, da i kad sazru oni od toga vrlo teško mogu da se oslobode. Stoga i neke njihove čine ne treba pripisivati njihovoj slobodnoj odluci, nego programu koji je u njih ugrađen i koji je fiksiran njihovim zakletvama, dakle nečim što je protivno Hristu odnosno njegovoj izričitoj opomeni. I to je jedan od razloga zbog čega nikad ne treba osuđivati čoveka, ali njegova dela treba moralno procenjivati, "Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi ...". Taj stav je iskazao i Peter de Rosa obraćajući se čitaocu na početku ove knjige, a ja mu se u tome potpuno pridružujem.

Ovde treba dodati i to, da je izvanredno mali broj ljudi koji se u punoj svesti opredeljuju za zlo, za neidenje Hristovim putem. Ako nešto i greše - a svi mi grešimo - to nije njihova svesna namera, nego pod uticajem izvesnih moći koje su njih obuzele. Međutim, iako ih je vrlo male, ima i takvih koji se iz svoje slobodne odluke stavljaju na suprot Hristu i njegovom impulsu, te osećaju neku perverznu ljubav prema vraćanju u životinjstvo ili i prema potpunom stapanju sa materijom. A to je "druga smrt".(Ot.J.21.8).

Renate Rimek takođe navodi da je Pije IX prilikom biranja važio kao liberalan, ali da je već posle dve godine, posle revolucija 1848. u Parizu, Berlinu, Beču i Rimu prešao u suprotnost.[10] On tada beži u napuljsku Gaetu, pa se 1850. vraća u Rim uz pomoć francuske i austrijske vojske. Sad je ogorčen protivnik liberalizma i svega "modernog", u čemu mu pomaže Društvo Isusovo svojom propagandom i u te godine pokrenutom svem časopisu "Civilta cattolica", a u smislu papske politike, i posebno u smislu papine nepogrešivosti.

Dogma o tome pripremala se postepeno. Prvo je 8. decembra 1854. Pije IX objavio bulu sa dogmom o "immaculata conceptio" ("neumrljanom začeću") Marije. Nju je navodno Ana začela bez neke "mrlje ili pogreške ili ljage", te je rođena "bez naslednog greha", a Marija bi trebalo da bude uzor crkve, koja je dakle opet bez mane ili greške. Pošto su dogme do tada proglašavane samo na koncilima, sada - da bi to legalizovao - Pije tvrdi da mu je to neposredno Bog otkrio. Za ovakvo shvatanje se zna još od IX veka, ali su ga skolastičari osporavali. Međutim, Sikst IV je 1477. uveo taj praznik neumrljanog ili bezgrešnog začeća sa datumom 8. decembar.

Drugi korak je preduzet 8. decembra 1864, kad je Pije objavio "Syllabus errorum" ("Spisak zabluda"), u koje je moderni svet zapao u XIX veku. Bez ikakvih objašnjenja kratko se navodi šta je iz politike, religije i nauke katolicima zabranjeno - sloboda religije i štampe, panteizam i racionalizam, državne škole i biblijska društva, liberalizam i socijalizam, indiferentizam i liberalna sveštenička udruženja. Time je povučena oštra crta između katoličke crkve i spoljašnjeg sveta. Mnogi napredni katolici su se time osetili pogođenim. Pošto je Crkvena država propala, Pije je ovim "Spiskom zabluda" hteo da organizuje svoju državu u državama.

Pije već aprila 1865. nagoveštava sazivanje koncila. Iako tu ne govori o "nepogrešivosti", to se naslućuje iz rafinirane propagande onog pomenutog jezuitskog časopisa "Civilta cattolica". On 29. juna 1867. obeležava 1800 godina od smrti Petra i Pavla. Tu dolazi 500 biskupa, koji mu predaju svečanu zahvalnicu u kojoj kažu:

"Mi ispovedamo, da je to naša velika briga i žudnja, da verujemo i učimo ono što Ti veruješ i učiš, da sa svoje strane takođe odbacujemo zablude koje Ti odbacuješ, da jednodušno idemo pod Tvojim vođstvom putem Gospoda, da za Tobom idemo i sa Tobom da radimo."

U smislu identifikovanja katoličke crkve sa Marijom i njenom bezgrešnošću u Lurdu se ćerci jednog mlinara (po imenu Bernadette Soubirous) navodno više puta ona javila, a 25.3.1858. rekla "Ja sam bezgrešno začeće" (ili "neumrljano") i od tada se tamo masovno dolazi na hodočašće. Na podstrek univerzitetskog profesora Ignaz-a Dollinger-a (1799-1890) dvadeset nemačkih biskupa mole papu da se mane dogmatizovanja o nepogrešivosti, ali uzalud. On saziva Vatikanski koncil za 8. decembar 1869.

Uz pomoć jezuita Pije IX je direktno uticao na sastav svih komisija. Sve izvršne organe od predsednika koncila pa do stenografa on je postavljao i starao se da obezbeđuje ultramontansku ("preko brda", Alpa, italijansku) većinu. Protiv toga se pobunio austrijski biskup Štrosmajer iz Đakova, ali mu je brzo uskraćena reč - kao i drugima ako se nisu dopadali papi.

Velikom većinom je potvrđeno da crkveno učenje (znači papa) ima pravo na ograničenje naučnih saznanja, a to važi i danas. Uprkos mnogih protivljenja doneta je dogma "O nepogrešivoj učiteljskoj službi rimskog pontifex-a" umesto prvobitno predložene "O nepogrešivosti rimskog pontifex-a". Tako su nepogrešive samo dogme postavljene "ex catedra" ("sa katedre"), a ne sam papa.

Završno glasanje o tome doneto je 18. jula 1870, jedan dan pre nego što je Napoleon III objavio rat Pruskoj, a u septembru su italijanske trupe zaposele Rim.

Već 27. avgusta 1870. protiv ove odluke održan je protestni zbor u Nirnbergu, a zatim i u mnogim drugim gradovima; to je bilo pod vođstvom profesora Ignaz-a Döllinger-a i crkvenog pravnika Johann-a Friedrich-a v. Schulte u Pragu. Iako se tome Döllinger protivio, na prvom starokatoličkom kongresu u Minhenu septembra 1871. osnovana je od Rima slobodna katolička Reformska crkva sa sopstvenom službom Božjom. Ona se zatim proširila na Holandiju, Švajcarsku, Austriju, Francusku, Španiju i Portugal, pa čak i na Filipine i Meksiko. Starokatolici su predstavljali manjinu, ali su već mislili "ekumenski" i uspostavljali odnose sa protestantskim i pravoslavnim crkvama.

Renate Rimek dakle dokazuje da ovu - kako sam je ja nabrojao - sedmu veliku ujdurmu nije organizovao sam Pije IX, već da mu je za to pomagalo Društvo Isusovo, te da su za to vršene duže pripreme. Naravno da ona kao vrsni istoričar ukazuje samo na razna činjenja, a ja bih ovde - podstaknut pričama o talantima (Mt.25.l4-30) i minama (Lk.19.11-27) - ukazao i na nečinjenja. Tim nečinjenjima se bar isto toliko doprinelo organizovanju ove velike ujdurme kao i činjenjima. Tu se delovalo preko dve na oko suprotne struje - kako sam ja to napred pomenuo. Ako su jezuiti preko "Civilta cattolica" vršili propagandu u prilog papske nepogrešivosti, šta su za to vreme radili njihovi navodni protivnici slobodni zidari? Da li su oni protiv toga pokrenuli svoju propagandnu mašineriju ili su ćutali? Pri tom ne treba biti naivan i verovati, da oni pod svojom kontrolom nisu već tada imali daleko najveći broj dnevnih listova i časopisa. Možda tada još nisu imali potpuni monopol nad javnim mnjenjem kao danas odnosno kao jedna struja koja ga usmerava zajedno sa sebi sličnima, ali su oni svakako mogli - da su hteli - da pokrenu ogromnu akciju protiv toga što se pisalo u "Civilta cattolica". Ili su pod vođstvom nekog trećeg to sa svojim pogrešnim stavovima dopunjavali i potpomagali baš time što su ti stavovi pogrešni? Ovde se treba setiti i onoga što sam ja ovde naveo u vezi sa Fridrihom II Velikim, a takođe i onog o duhovnoj okupaciji arapskim Islamom.

Pošto je Index zabranjenih knjiga donet na Tridentinumu 1562-1563. već uveliko izgubio na značaju, a i radi suzbijanja slobodarskih ideja i prave nauke, počelo je u XIX veku da se sistematski radi na stvaranju monopola nad svom štampom. Poslednjih decenija XIX veka se monopol širi naročito i nad školskim udžbenicima i pedagogijom, da bi u XX veku skoro ceo duhovni život bio pod monopolom  skrivenih organizacija. Time se jedino može objasniti i tvrdi dogmatizam u današnjoj nauci.

Slično tadašnjem masonskom stavu nečinjenja ponašao se sto godina kasnije i Pije XII (1939-1958) sa svojim ćutanjem za vreme Drugog svetskog rata. Ako je neko na visokom položaju u društvu i ima odgovarajuću moć, onda je njegovo nečinjenje izvanredno snažno činjenje.

Sam monopol nad javnim mnjenjem i saradnja dve na oko suprotne struje, da bi se ostvarilo nešto treće - opet su ostvareni u neku ruku pod okriljem Fridriha II Velikog. Ona Velika konstitucija "Starog i prihvaćenog škotskog obreda" je svakako pisana u njegovom dvorcu "Sans-Souci" ("Bez-Brige") kod Potsdama, A u Potsdamu su se tačno 75 godina posle glasanja o nepogrešivosti pape (18.7.1870) sastali Staljin, Čerčil i Truman (od 17.7.- 2.8.1945) radi podele sveta na dve naoko suprotne struje. Ja ovo ne znam sigurno i ne tvrdim, ali mi izgleda vrlo verovatno da je i taj sastanak održan u dvorcu "Sans-Souci" (verovatno da zbog toga nije ni bombardovan). To bi bilo zaista najpogodnije i mesto i datum da se izvrši dogovor iz februara 1945, kad su se - tada - Ruzvelt i Čerčil poklonili Staljinu na Jalti. U Potsdamu je došla do izražaja i nepogrešivost i tajnost odluke za širenje lenjinizma preko dve naoko suprotne struje. Pošto je praksa pokazala da se lenjinizam uspešnije sprovodi preko kapitalizma, a posle kratkog dogovora Jovana Pavla II i Regana, došlo je do "pada komunizma", a ne "pada kapitalizma".

Što se tiče onoga ko nije iskoristio svoj talant, nego ga je zbog pogrešnog shvatanja zakopao u zemlju:

"A nekorisnoga slugu izbacite u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba."(Mt.25.30)

A sad, što se tiče "neurnrljanog ili bezgrešnog začeća" Marije, ono je lansirano kao i drugi ovde pomenuti apsurdi, a takođe sa namerom da se postigne efekat carevog odela. Sta znači "immaculata conceptio" i kakva bi to morala biti "maculata conceptio"? Da li "conceptio" koja se ostvaruje po božanskoj promisli uopšte može biti "maculata"? No pošto se nema nikakvo objašnjenje za to, onda se već nešto posle tri godine potkrepljuje "čudom" u Lurdu - ne saopštava to samo Bog papi, nego i Marija prostoj devojci! I ovde se naravno vidi da vlada hijerarhija: Bog papi, a samo Marija devojci!

Ali ipak, za to učenje o "neumrljanom začeću" svakako je bio glavni ekspert Sikst IV. To se njemu ne može osporiti, jer je on sam imao nekoliko "nećaka" (jednog možda sa sopstvenom sestrom), pa je imao i tačan uvid u to šta se radi u javnim kućama, (plaćale su ga za to), a bio je u mogućnosti da umrle vadi iz pakla (imao je valjda neki dogovor s đavolima). Stručnost mu se u ovoj stvari nikako ne može osporiti.

Što se tiče "Spiska zabluda" sasvim je razumljivo što se za njih ne daje nikakvo objašnjenje. Da su stvarno zablude, njih bi uz nešto napora lako bilo pobiti. A kad čovek uvidi da je nešto zabluda, on će to sam odbaciti - nije potrebno da mu tu to neko naređuje ili brani! Sama zabrana nekoga čak može podstaći da - za inat - još dublje zapadne u tu zabludu. A možda to i jeste cilj onog "trećeg", da pomoću dve suprotne struje - obe pogrešne - zavlada svetom?

Što se tiče one biskupske svečane zahvalnice, ona se može izreći i ovako: "Mi smo ovce i ti si naš ovan predvodnik". To isto - samo drugim recima - i Peter de Rosa kaže.

A sa onim na nepogrešivost dodatim "ex catedra" svaki nepogrešivi sledbenik može izmeniti iskaz svakog nepogrešivog prethodnika time, što će nepogrešivo ustvrditi da je on to samo onako rekao, a ne "ex catedra". I tako se uvek po potrebi jedna pogreška može zameniti drugom.

No Peter de Rosa će dalje govoriti o istini. A iznošenje istine je uvek borba za svakog čoveka - nikad protiv bilo koga. "Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova ..." koji sada nisu "na nebesima" nego među ljudima.

A, po Novalisu:

"I naše misli su delotvorni faktori univerzuma."

Beograd, decembar 2006. do aprila 2007.

---

[1] Renate Riemeck: "Glaube - Dogma - Macht, Geschichte der Konzilien", 1985 Verlag Urachhaus Johannes M.Mayer GmbH, Stuttgart

[2] Dr Momčilo Spremić; „Despot Đurađ Branković i njegovo doba“, SKZ, Beograd 1994

[3] Čedomilj Mijatović; “Pad Carigrada”, Godišnjica Nikole Čupića, III, 1879, str. 67-167.

[4] Renate Riemeck: "Glaube - Dogma - Macht, Geschichte der Konzilien", 1985 Verlag Urachhaus Johannes M.Mayer GmbH, Stuttgart

[5] Rudolf Štajner je detaljno govorio reinkarnacijama poznatih istorijskih ličnosti u većem broju pradavanja koja su skupljena i objavljena pod naslovom  „Ezotrena razmatranja karmičkih odnosa“ u 6 tomova; Rudolf Steiner;  Esoterische betracchtungen karmicher zusammenhange, Band 1-6, GA 228, 310, 186, 184, 280, 320

[6] Der Europaer, Nr. 5, mart 2007, Basel

[7] Renate Riemeck: "Glaube - Dogma - Macht, Geschichte der Konzilien", 1985 Verlag Urachhaus Johannes M.Mayer GmbH, Stuttgart

[8] Danijel Ligu: "Rečnik slobodnog zidarstva", Paideja 2001

[9] Renate Riemeck: "Glaube - Dogma - Macht, Geschichte der Konzilien", 1985 Verlag Urachhaus Johannes M.Mayer GmbH, Stuttgart

[10] Renate Riemeck: "Glaube - Dogma - Macht, Geschichte der Konzilien", 1985 Verlag Urachhaus Johannes M.Mayer GmbH, Stuttgart