Slučaj"slučaj papa"

Vojislav Janković

SLUČAJ „SLUČAJ PAPA“

A. Uvod

Pod nazivom „Slučaj papa“ izdao je David - Udruga građana za zaštitu ljudskih prava, Zagreb, Odranska 1 - prevod s nemačkog od Sailer/Hetzel knjige „Der Fall des Papstes“, u kojoj su ova dva advokata iz Kreuzwertheim-a objavila svoju „Kaznenu prijavu protiv dr. Josepha Ratzingera, pape Rimokatoličke crkve zbog zločina protiv čovječnosti prema čl. 7 Statuta Međunarodnog kaznenog suda“ od 14.02.2011 upućenu „Tužitelju pri Međunarodnom kaznenom sudu Gospodinu prof. dr. Luisu Morenu Ocampu - Maanweg, 174 - NL - 2516 AB Den Haag“. O ovome je nešto pisao i Slobodan Kljakić u „Politici“ avgusta 2011, a „Politika“ to ukratko pominje i septembra.

Pošto je to prvi slučaj podnošenja krivične prijave protiv nekog pape nekom sudu koji nije sastavljen isključivo od predstavnika rimokatoličke crkve i u okviru njene organizacije, potrebno je da se ovaj slučaj bliže razmotri.

S obzirom na specifičnost ovog slučaja čitalac ovih redova će se sigurno zapitati ko je taj ko ih piše. Da ne bi bilo zabune, ja ću na ovo odmah odgovoriti. Ja sam se rodio kao Srbin i još kao dete sam kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i nikad se nisam ni jednog ni drugog odrekao, te sam uvek i nastojao da u smislu i jednog i drugog radim, a prema svojim znanjima i sposobnostima i mogućnostima. Sem znanja koja sam sticao u državnim školama - osnovnoj, gimnaziji i na tehničkom fakultetu - u Beogradu, od 1953 godine ja proučavam i antropozofski orijentisanu nauku o duhu koju je osnovao Rudolf Štajner (1861-1925); naravno đa sam čitao i učio i mnogo šta drugo. Moj stav je da na čisto naučni način i ne predajući se nikakvim emocijama opisujem ono što se zbiva i da pri tom ne dajem nikakve moralne procene, već da izlažem samo činjenice. Pri tome ću ja - sem navoda iz te knjižice „Slučaj papa“ izneti i neke stvari koje se tu ne pominju, ali mogu poslužiti za razjašnjenje ovog slučaja, jer su u dubokoj vezi s njim.

* * * * * * *

B. Prikaz knjižice „Slučaj papa“

Ovaj prikaz će biti dat prema poglavljima same te knjižice, te će i njihovi naslovi biti dati pod navodnicama, kao i drugi iz nje uzeti citati.

- „Predgovor“ je napisao dr. Christian Sailer, koji kaže da je „kao odvjetnik“ "sa svojim kolegom dr. Gertom-Joachimom Hetzelom napisao prijavu u svijesti da je sazrelo vrijeme da se konačno napusti srednjovjekovna poniznost prema crkvenim knezovima...".

Ovo je tako uopšteno i bombasto rečeno, ali ni malo ne odgovara činjenicama. Da li je moguće da Sailer baš ništa ne zna ni o zbacivanju papa (neki put i o ubijanju) ni o postavljanju antipapa ni o borbama svetovnih vladara protiv papa - naravno sa mnogim svojim pomagačima - i drugo? I da li pokoravanje bilo kakvoj vlasti od koje je zavisan neki čovek znači i njegovu poniznost prema njoj? Na primer: da li je rob ili robijaš i ponizan prema svom gospodaru odnosno čuvaru ili ga možda mrzi, prezire ili eventualno sažaljeva?

Ne uzimajući u obiir to, iz ovakvog pisanja izlazi da njih dvojica smatraju da su dali preokret u istoriji bar zapadne kulture. Nije li to velika gordost?

Sa takvim njihovim stavom se može objasniti i pre toga data tvrdnja, po kojoj „slobodoumnici će osećati zadovoljštinu“ u izvođenju pape pred sud. Iz ovoga izlazi da svi slobodoumnici misle isto što i Sailer - identifikuje njihov stav sa svojim, što naravno nije istinito.

„To što kaznena prijava protiv pape budi emocije leži u osobi prijavljenoga, kojeg jedni drže za Božjeg zastupnika, drugi za kneza Tame.“

Ova rečenica sa svojim dvema krajnostima kao da je inspirisana iz vremena Zaratustre, dakle od pre pet, šest ili sedam hiljada godina. Da li je moguće da neki fakultetski obrazovan čovek današnjice ne može da zamisli da ima ljudi koji za papu ne misle ni da je Božji zastupnik ni da je knez Tame, a da ova prijava u njima ipak pobudi neke emocije? I to ne zbog osobe prijavljenoga nego možda zbog osoba prijavijivača, čitavog društvenog poretka i mnogo čega drugog?

* ** *

- U „Uvodu“ „Obrazloženja“ za ovu „Kaznenu prijavu“ na samom početku stoji „Tradicionalno poštovanje 'crkvenih glavara' zamutilo je svijest prava“, te da zbog toga nisu „do danas“ prijavljena „tri zločina širom svijeta“.

Ovo je sasvim nejasno. Ako se tu radi samo o „crkvenim glavarima“" rimokatoličke crkve, zašto je i kod ogromne većine ljudi koji njih ne poštuju zamućena svest prava? A ako se radi o poštovanju glavara svih postojećih crkava, zašto se i oni ne pominju i ne podnosi kaznena prijava i protiv njih? I da li se može reći da je kod svih ljudi zamućena svest prava ili se to odnosi samo na one koji imaju neku sudsku vlast, dakle i na advokate tužioce i druge nosioce pravnog sistema? To su vrlo krupna pitanja, preko kojih se ne sme olako prelaziti, jer ova dva advokata time optužuju čitav pravni sistem - bar zapadnog sveta. U opravdanost optuživanja tog pravnog sistema ja se ovde sad neću upuštati, pošto i ova dva advokata to ne čine neposredno i svesno, već posredno i iz podsvesnog naslućivanja da tu nešto nije u redu.

Posle poređenja sa nekom hipotetičkom sektom koja bi „članove prisiljavala grubim psihičkim pritiskom“ stoji da takav rad od 01.07.2002. više nije dozvoljen, jer je „Tog dana stupio na snagu Statut Međunarodnoga kaznenog suda koji zločine protiv čovječnosti zaprečuje kaznom“.

Ja ne znam da li je pre toga datuma to bilo dozvoljeno, kao ni da li se psihički pritisak prema ovom Statutu ubraja u zločine protiv čovečnosti. Ako jeste, onda bi mnogo miliona ljudi trebalo izvesti pred taj sud. Advokati bi te slučajeve lakše mogli pobrojati ili bar donekle grupisati i sistematizovati nego ja.

Dalje se ovde razrađuje rad takve neke hipotetičke sekte u Africi i poredi se s njom „crkva“, čiji „poglavar polaže pravo na nepogrešivost“.

Tu se svakako misli na papu rimokatoličke crkve. Sa ovakvom rečenicom daje se sugestija da papa Benedikt XVI sebe smatra nepogrešivim uopšte, što bi ova dva advokata morala na neki način da dokažu, inače to ostaje samo kao nedobronamerno klevetanje i spletkarenje. A ako oni tu prave aluziju na dogmu donetu pod Pijem IX na prvom vatikanskom koncilu, onda je trebalo da naglase da po njoj papa nije nepogrešiv uopšte, nego samo kad neku dogmu proglašava „ex catedra“. Ako oni to ne znaju, onda o tome ne treba ni da pišu, jer inače stvaraju suprotan efekat od onoga što žele, a time i sami sebe kompromituju. Eto i ja, koji se ne slažem sa tom dogmom, moram o tome da pišem i ispada kao da branim papu, a meni je cilj samo nalaženje i isticanje istine.

Dalje se ovde kaže da je „zapovijed da se šuti o zločinima“ „izrekao papa“, a to se ničim ne potvrđuje, ne navodi se nikakav dokaz za to. stoji da „je to samo stoletna navika na pedofilsko svećenstvo i moć njihovih visokih svećenika“.

„Stoljetna navika“ je svakako neki nespretni izraz, jer se navikavati može samo pojedinac koji uglavnom i ne živi sto godina, a ne neki društveni sistem koji traje duže od nekog čovečijeg života. Takođe i „pedofilsko svećenstvo“, jer neko to može shvatiti da se odnosi na sve sveštenike rimokatoličke crkve, a neko da je to samo jedan njegov deo. U ovakvom nekom spisu treba se preciznije izražavati.

No ovde je najznačajnije to što ova dva advokata govore o „moći njihovih visokih svećenika“. Kao što je poznato, vrlo mali broj rimokatoličkih sveštenika zauzima neki položaj, sa kojeg se zvanično i javno upražnjava vlast u državama. Prema tome, radi se o nekoj drugoj vrsti moći kojom se neki zločini „zataškavaju“ i sprečava „kazneno gonjenje“. Ako ova dva advokata ističu da postoji i neka moć koja deluje iza kulisa javne državne organizacije, oni onda time optužuju više sam taj društveni poredak nego tu moć. Iz ove njihove tvrdnje izlazi da je društveni poredak u državama gde ima izvesan procenat rimokatolika i njihovih sveštenika koji imaju takvu moć, da je takav poredak sam po sebi neispravan i vrlo podložan korupciji. A ako njih može da korumpira rimokatoličko sveštenstvo, onda je vrlo verovatno da mogu da ga korumpiraju i neke druge organizacije. Da li su oni svesni toga šta optužuju? I da li oni smatraju da je Međunarodni kazneni sud neka organizacija koja je izolovana od postojećeg društvenog sistema? Imaju li oni neki predlog kako da se uopšte onemogući korumpiranje vlasti radi zataškavanja zločina?

Na kraju ovog „Uvoda“ se nabrajaju „tri zločina protiv čovječnosti za koje je kazneno odgovoran dr. Joseph Ratzinger“ i o kojima se zatim opširno piše.

* * *

- Kao prvi zločin za koji „postoji opravdana sumnja da je dr. Joseph Ratzinger“ ljudima „nanio teške povrede duševnog i tjelesnog zdravlja“ opisuje se rad rimokatoličke crkve, u kojoj on ima vodeću ulogu.

To je navedeno u poglavlju „I. Zastrašujuća crkvena vlast“, gde prvo stoji „1.Prisilno učlanjenje“. Tu se kaže: „Rimokatolička crkva stječe svoje članove prisilnim činom, naime krštenjem bespomoćne dojenčadi...“ i zatim navodi niz odredbi iz njenog kanonskog prava i Katekizma katoličke crkve, kojima se to propisuje i objašnjava, te se i to na neki način osuđuje kao „psiho-teror“ koji se zatim obrađuje.

Pitanje čovekove slobode je suviše komplikovano da bi se ovde moglo izneti. Ja bih samo postavio pitanje: Postoji li u čovečanstvu bilo koja religija koja u svoje članstvo ne prima prvenstveno „bespomoćnu dojenčad“? To je slučaj čak i sa marksistlčko-lenjinističkom ateističkom religijom, koja nastoji da preko državnih vlasti još od rođenja prisilom učlani decu u svoje redove i da ih u svojim vaspitnim ustanovama programira kako ona hoće, a u cilju da bi služili isključivo njoj.

Čovek se po nekoj sudbini ili slučaju rađa sem u nekom religijskom okruženju takođe i u nekom narodu i roditelji ga dok je još bespomoćan uče da govori jezikom baš tog naroda. Prema gornjoj postavci ispada da je i to prisila, jer se dete nateruje da govori i misli recimo na danskom ili mongolskom jeziku, a ne na engleskom koji se forsira kao glavni jezik takođe i u ovom Međunarodnom sudu.

A da li je prisilan čin i ubrizgavanje raznih vakcina bespomoćnoj dojenčadi? To se naravno opravdava naukom, a ona je sebe proglasila nepogrešivom još pre Prvog vatikanskog koncila. A to je možda i Pija IX podstaklo da sebe i sledbenike proglasi nepogrešivim bar u oblastima kojima se nauka ne bavi, jer smatra da ne postoje. Na taj način je duhovni život ljudi ujedinjen u nepogrešivosti i čulne i nečulne oblasti.

Pod „2. Psiho-teror“ se citiraju i komentarišu neki stavovi iz Starog i iz Novog Zaveta i drugi, kojih se drži rimokatolička crkva i uglavnom se napadaju, jer govore o smrtnim kaznama za neke prestupe i o patnjama posle smrti, kojima će biti izloženi oni koji krše određene moralne propise.

Moralna shvatanja su u raznim društvima različita, a s vremenom se i menjaju. Tako su i prema shvatanjima iz Starog Zaveta preljuba i seksualne izopačenosti - prema ovde datim navodima - kažnjavani smrću. U anglikanskoj Engleskoj se još krajem XIX veka homoseksualnost kažnjavala robijom, a danas oni koji vladaju i daju ton u zapadnoj kulturi smatraju da se time treba ponositi, pa to silom državnih vlasti oni i nameću. Ako se rimokatolička crkva i još mnogi drugi s ovim ne slažu, to je pitanje slobode njihove veroispovesti odnosno shvatanja. Drugo je pitanje ako oni tako neke ljude ubiju. No ovde se sudaramo i sa velikim protivrečnostima u ovim spisima, jer je još i po Mojsijevom zakonu bilo zabranjeno ubijanje uopšte.

No to je tema teoloških rasprava, a ja se u njih svakako neću upuštati, a bolje bi bilo da to nisu učinila ni ova dva advokata, jer se iz njihovih kratkih navoda vidi da oni te stvari nimalo ne razumeju ili ne poznaju.

Posle tih citata iz Starog Zaveta kaže se da to može izgledati „tisućljećima zastarjelo", ali da je to 1965. na Drugom vatikanskom koncilu potvrđeno, te da „samo zapreke svjetskog prava zaustavljaju crkvu od toga da izvrši prijetnje smrću koje Stari zavjet drži u pripravnosti za preljubnike, homoseksualce, heretike i neposlušnu djecu“.

Ovo je netačno, jer rimokatolička crkva od svog odvajanja od pravoslavnih 1050. godine nije to upražnjavala ni tamo gde je ona sama imala apsolutnu vlast - dakle ne pod pritiskom „svjetskog prava“. Naravno da je spaljivala jeretike i činila mnogo šta drugo, ali spaljivanje neke vrste jeretika (jeretici su svi koji se ne slažu sa nama!) vršile su i svetovne vlasti posebno u XX veku za vreme Drugog svetskog rata kako u Evropi tako i u Aziji i to za jednu noć odnosno jedan minut više je bilo spaljenih nego što je rimokatolička crkva spalila za više vekova. Sa ovom konstatacijom ja nikoga niti branim niti napadam, već samo upućujem na to, da razloge za spaljivanje živih ljudi treba tražiti negde drugde a ne u nekim religioznim učenjima.

Ja bih ovde skrenuo pažnju i na još jednu pojavu koja se vrlo često ponavlja i to takođe ne radi nekog opravdavanja nego samo radi objašnjenja. Kad ljudi osnuju neku zajednicu sa najboljim i najplemenitijim i sasvim moralnim težnjama, onda - ako njeni članovi nisu dovoljno budni - onda baš tu i takvu zajednicu upotrebe sasvim suprotne sile i kroz nju sprovedu najgora svoja dela. Stoga treba dobro razlikovati sve individualnosti koje su u toj zajednici i ne pripisivati svim njenim članovima osobine onih zlih koji su se u nju uvukli. Naravno da su i oni dobri odgovorni i donekle saučesnici onih zlih, ako nisu dovoljno budni i ako su pasivni te se ne suprotstavljaju zlu. Sem toga treba imati u vidu i to, da suprotne sile - sile zla - mogu lako da uđu u takvu neku zajednicu, ako ona nije positavljena na zdravim osnovama.

Dalje se ovde navodi nekoliko reči iz jedne dugačke rečenice, i još dužeg pasusa, i još dužeg poglavlja Pavlove poslanice Rimljanima, tako da se pravi smisao toga ne može videti - što je sasvim nekorektno! No čak i iz ovde navedenih reći se vidi da Pavle ne kaže da takve i takve treba ubiti (iz svih njegovih poslanica se vidi da on to nikad ne bi učinio), nego „da smrt zaslužuju koji takvo što čine“. A ta „smrt“ koju pominje Pavle može se shvatiti i kao ona „druga smrt“, a to mora biti predmet teoloških rasprava, u koje se ja neću upuštati. Jedino ostajem pri tome da je to neispravan način izlaganja. Pogotovu što oni ne navode i Pavlove reci iz Prve poslanice Korinćanima u 12.12-27, a koje su sigurno pročitali.

Isto tako je neispravno i ono kratko upućivanje na „misionarenje u Latinskoj Americi“. I tu se dotiče pitanje o kojem bi se i naučno i teološki mogla napisati povelika knjiga. Svođenje tog pitanja na jednu kratku uopštenu naznaku ukazuje ili na totalno neznanje ili na neku posebno skrivenu nameru.

Slično je ovde urađeno i sa Drugom Petrovom poslanicom. Za pisce ove prijave je šteta što je nisu bolje celu proučili.

Posle tih samo nekoliko reči iz ove poslanice stoji: „nema slobode vjere ili savjesti“. To naravno uopšte nije smisao ove Petrove poslanice, ali se u tome stiče utisak da se pisci zalažu za slobodu vere, iako su se pre toga izjasnili protiv svih religija, jer vrbuju „bespomoćnu dojenčad“ i zastrašuju ljude.

Pošto je to zastrašivanje ljudi po ovoj prijavi zločin protiv čovečnosti koji se osuđuje, to znači da se ova dva advokata zalažu za slobodu vere, ali su protiv slobode verskih učenja - njih svetovne vlasti moraju cenzurisati, zabraniti, pa i progoniti! A sledstveno tome to znači, da bi i vođe svih veroispovesti trebalo kao i papu predati svetovnom sudu zatofeto se ne biire protiv takvih učenja.

Posle ovoga navode se kratko i mišljenja raznih ljudi o pretnjama paklom odnosno kaznama i mukama posle smrti i da je „socijalni psiholog Franz Buggle“ to nazvao „psihički teror“. Zatim da su posledice toga „strah od grijeha, kronično nečista savjest, hipohondrije, i čitavo mnoštvo pojavnih oblika 'ekleziogenih neuroza', koje mogu značiti podložnost crkvi".“

Mene ovde kao nepravnika začuđuje, što se ovde u nekom sudskom postupku ne govori isključivo o činjenicama, nego se navode mišljenja nekih ljudi, za koje se valjda smatra da su nepogrešivi autoriteti. Pošto bi odbrana onda navodila neke druge autoritete, sud bi morao prvo da odluči kojim autoritetima treba da veruje - ne da zna da li su njihove tvrdnje tačne.

Ovde treba još samo napomenuti, da ne postoji nijedna religija koja ne bi govorila o tome šta će čovečija duša doživljavati posle smrti, a u zavisnosti od njenog moralnog ponašanja u sadašnjem životu na Zemlji. Izuzetak u tome je samo pomenuta marksističko-lenjinistička religija koja propoveda da bilo nagrada bilo kazna treba da se iskusi i doživljuje još u ovom životu, a u zavisnosti od ponašanja prema njenom moralnom kodeksu.

I ovde se mora dodati da ova dva advokata sa ovim i ovakvim pisanjem optužuju u stvari sve religije, pri čemu tu izuzimaju samo marksističko-lenjinističku, jer traže izjednačenje i pravednost preko ovozemaljskog suda, a ne nekog posle smrti.

Tu se postavlja i pitanje da li oni smatraju da treba da postoji sloboda veroispovesti i da li i ona treba đa spada u ljudska prava ili ne. Takođe i da li oni smatraju da je neki svetovni sud nadležan i sposoban za ocenjivanje nekih verskih učenja?

Na svaki od u ovoj optužnici navedenih citata iz spisa koji su osnovice rimokatoličke crkve branioci pape - ili možda bolje da kažemo Racingera -odgovorili bi sa bar po tri druga citata i sa objašnjenjima na više strana, a tužioci bi davali nove citate, na koje bi branioci na sličan način reagovali i to bi se protezalo u nedogleđ. Takav proces bi mogao trajati i koju deceniju, a zapisnik sa njega bi obuhvatio deset ili dvadeset hiljada strana, pa i više. Neki advokat bi to mogao bolje da predvidi nego ja.

Sem toga, u vezi s citatima pod „2. Psiho-teror“ na sud bi morali biti pozvani i neki vrhovni rabini, jer jevrejstvo nije pobilo i ne pobija one ovde date citate iz Starog Zaveta, te je zato Racinger i drugi njime zaveden, što bi za njega mogla biti olakšavajuća okolnost. Takođe i neke vodeće islamske hodže i imame, jer je i Muhamed na neki način potvrdio i dopunio Stari Zavet, uključujući zasipanje kamenjem. I to bi za Racingera mogla biti olakšavajuća okolnost.

Na tom suđenju bi se naravno dokazalo da i rabini i hodže obrezuju mušku „bespomoćnu dojenčad“ i time ih obeležavaju za ceo život, a da Racinger to ipak ne traži, te bi i to za njega bila olakšavajuća okolnost. Sud bi i to svakako uzeo u obzir.

To suđenje bi naravno malo duže trajalo, ali bi se za to vreme sa Racingerom vrlo humano postupalo u istražnom pritvoru u Hagu. Ako bi on u međuvremenu umro, proces bi naravno bio obustavljen. Tad bi se čekalo na drugog papu i gledalo kako će se on ponašati.

U poglavlju „5. Zločin protiv čovječnosti“ na samom početku stoji:

„Vjerska prisila rimokatoličke crkve koja se vrši nad prinudno regrutiranim i prinudno zadržavanim članovima i provodi pod prijetnjom najtežeg zla što se može zamisliti, vječnim paklenim mukama, je teška povreda osobne slobode razvoja čovjeka i njegovog duševnog i duhovnog integriteta.“

Kad je reč o prinudnom regrutovanju koje vrši rimokatolička crkva, čovek se mora zapitati: Da li je ono moćnije i efikasnije od onog prinudnog regrutovanja koje vrše svetovne vlasti država? Pri tom se ja ovde neću osvrtati na regrutovanje za vojsku, nego na prinudu da sva deca moraju da idu u državne škole kojima državna vlast daje dozvolu za rad i kontroliše ih (sad sve više i u predškolske isto tako kontrolisane ustanove). Nije li i državno nametanje školskih programa i načina njihovog sprovođenja i vaspitavanja dece takođe totalno duševno i duhovno podjarmljivanje ljudi i napad na njihov integritet? Ako se ovde tvrdi da je ona rimokatolička prisila zlo, da li je ova državna dobra? I da li je to državno stvarno dobro, ako nije u stanju da se odupre tom rimokatoličkom zlom? Ako je neka hrana zatrovana, kriv je i onaj ko ju je proizveo, ali i onaj ko dopušta da se pusti u prodaju ili zbog nemarnosti propusti da to spreči. Prema tome, ova dva advokata nesvesno optužuju čitav državni društveni sistem, a u njemu posebno državni sistem obrazovanja i vaspitavanja.

A da li je pretnja paklenim jnukama povreda slobode razvoja čoveka? Tu se opet ide na zabranu učenja slobode svih religija uopšte. Prema ovome ljudi ne smeju ništa da misle o nekom životu posle smrti, naravno ni o onome pre rođenja, nego moraju da žive samo po svojini nagonima; a ako se sa njima nešto pogreši prema državnim propisima - tu je nadležan svetovni sud onoga ko ima vlast i ko te normative daje i ko je jači od prestupnika. Takav prestupnik će po potrebi biti poslat na robiju ili i ubijen, da ne bi smetao drugima. Time je proces završen. A ako je neko nevin osuđen, to je nehotični slučaj ili - prema modernom izrazu - kolateralna šteta. No čovek se inače ipak slobodno razvija, ali samo ako se pri tom ne ogrešuje o državnu vlast. Na suprot ovom stavu sve religije govore o životu posle smrti i opisom raznih stanja daju vernicima odgovarajuća moralna uputstva i podstreke za razmišljanje o svojim postupcima i da sami njima počnu da svesno upravljaju. No ni ovde se ja neću upuštati u neke teološke rasprave o tome ko je u pravu, jer mi je cilj samo da konstatujem činjenice.

Sada se ovde opet osvrće na neke istorijske događaje - krstaške ratove, inkviziciju, spaljivanje veštica - a koji su se odigravali mnogo vekova pre Racingerovog rođenja, što mene kao nepravnika opet čudi, jer sa predmetom prijave nisu u neposrednoj vezi. Takav način izlaganja mogao bi se u nedogled nastavljati - kao što je već ranije bilo govora o starom Izraelu. Odbrana bi onda možda navela susret pape Lava I sa Atilom, a optužba nešto drugo i tako dalje. Da li to može biti predmet sudske rasprave?

Dalje se kaže da mnogi pretnju te crkve shvataju ozbiljno i da zbog toga na razne načine oboljevaju. Ta tvrdnja se pri tom ni na koji način ne dokazuje, već samo ilustruje, te bi i to moralo biti predmet nekog sudskog psihijatrijskog veštačenja.

Tu pored ostalog takođe stoji: „nekatolici koji sklapaju brak s katolicima moraju se prilikom vjenčanja obvezati da će djecu odgajati katolički“.

Ovde se postavlja pitanje; Da li rimokatolička crkva sa svojim pretnjama paklenim mukama može na to da nateruje i nekatolike, koji eventualno o tome ništa ni ne znaju? To ona može samo preko državnih svetovnih vlasti. To se i čini preko t. zv. konkordata, koje neke države sklapaju sa državom Vatikan i to je svakako pod političkim pritiskom organizacije koja se dočepala rimokatoličke crkve i pod vidom njene hrišćanske vere vodi svoju politiku vladanja svetom, u koju spada i prinudno katoličenje. Prema tome i ovde ova dva advokata na nesvesan način optužuju zloupotrebu religije radi sticanja političke prevlasti nekih krugova, a samim tim i čitavo društveno uređenje - bar hristijanizovanog sveta, a koje to omogućuje.

Zatim, pozivajući se na Međunarodno kazneno pravo, stoji da „crkveni sustav prisile“ spada u njime definisano „nečovječni postupci“. Pri tome, da okolnost što ta prisila na Zapadu postoji oko 1500 godina, da ona ništa ne menja. Bila je "u svim stoljećima „otpora, ali su uz državnu pomoć ugušeni, jer za njih nije bilo pravnih ograničenja.“ To se promijenilo od stupanja na snagu rimskog Statuta Međunarodnog krivičnog suda 01.07-2002.“ „Uvođenjem Međunarodnog krivičnog suda dogodio se kulturni obrat čovječanstva.“ . Više se neće trpeti nametanje vjerskog nauka „'civilnom stanovništvu širom svijeta“.

Prema tome, i ovde se optužuju države i njihov rad, a na posredan način se prihvata da se državni nauk sme nametati, jer se on ovde ne pominje. To je valjda regulisano nađdržavnom (međunarodnim) naukom.

Ja bih ovde skrenuo pažnju i na „rimski Statut“ i da je Vatikan u stvari jedno predgrađe Rima. Da li to ima neke veze i kakve? To se ovde ne pominje, a neko može postaviti pitanje, da li je i on donet pod uticajem pape ili nekih njemu bliskih krugova?

Pod „4. Kaznena odgovornost dr. Ratzingera“ kaže se da on „nije uveo crkveni sustav prisile“, ali da je „odgovoran za njegovo održavanje i provođenje“. Pri tom se navode i njegove reči iz intervjua od 2005. godine: „da je inkvizicija bila napredak jer se više ništa nije smjelo osuđivati bez inquisitio“.

Ta tvrdnja njegova - kako je ovde prikazana - jeste naravno sasvim apstraktna i nije ostvarena uvek i u potpunosti (ima atentata i političkih i drugih ubistava), već samo u zvaničnim sudskim procesima. Sem toga, to „inquisitio“ - istraga - vrši se na razne načine. Ranije se za utvrđivanje „činjenica” vršio psihički pritisak uz pomoć mehaničkih sredstava, a sada više hemijskih i električnih - dakle podčulnih umesto ranijih čulnih. Sem toga, posle izvesnih vremenskih ograničenja trajanja istrage donetih pod uticajem Francuske revolucije, u XX veku je počelo da se ide na njeno zakonski neograničeno trajanje. To vremenski neograničeno trajanje istrage prihvatio je i Međunarodni krivični (ili kazneni?) sud u Hagu, kojem su ova dva advokata podnela tužbu protiv Racingera, te bi ovaj - ako se protiv njega podigne tužba - u istražnom zatvoru mogao da provede vrlo mnogo vremena (ako bi doživeo da se istraga završi), jer je taj njegov slučaj vrlo komplikovan.

Kao zaključak ovde stoji:

„Danas tuženi ima najvišu odgovornost za sva učenja i prijetnje svoje crkve. On je takođe odgovoran i za to što i dalje postoji crkveni sustav prisile, uveden prije njegovog izbora za papu. On bi mogao povući prijetnje s vječnim paklenim mukama.“

Kao što se već  iz ranijih izlaganja videlo, i ovim se potvrđuje da su podnosioci ove prijave borci protiv slobode veroispovesti, a ujedno i protiv slobode govora i mišljenja; po njima Međunarodni krivični sud treba da propisuje šta koja religija srne da propoveda, kao i šta pojedinci smeju da govore. Oni time na posredan način nastoje da se ukine i obesnaži Atlantska povelja o ljudskim pravima. Ako bi se uvažila njihova tužba protiv pape, to bi bio presedan pod kojim bi ovaj sud morao da osuđuje i predstavnike svih drugih verskih zajednica i nateruje ih da menjaju svoja verska učenja. Uvek bi se tu nalazio neko ko bi verske vođe optuživao, a ovaj sud je već prihvatio i to načelo presedana. Izuzetak u ovome bi bila samo marksističko-lenjinistička ateistička religija, te iz ovoga izlazi na posredan način i to, da se ova dva advokata bore da ona bude jedinstvena svetska religija.

Sem toga, njihova pretpostavka da bi papa „mogao povući prijetnje s vječnim paklenim mukama“ jeste sasvim apstraktna i besmislena. Ako bi on recimo poslušao savet ova dva advokata, on bi verovatno morao ex catedra da proglasi dogmu o nepriznavanju Biblije i stavi je na Index zabranjenih knjiga, a time bi ukinuo i rimokatoličku crkvu kao versku zajednicu, pa naravno i sebe kao papu. A sa time se - bar sa onira prvim - stotine miliona ljudi ne bi složilo. No, ako bi se to ukidanje čak i opšte prihvatilo, da li bi time bili uništeni milioni i milioni Biblija - da ne govorimo o drugim verskim knjigama - koje su štampane na skoro svim jezicima, te na taj način ljudi bili spašeni od njihovih pretnji? Sem toga, papa odnosno Racinger bi prema zahtevu ovih advokata morao biti veliki čarobnjak, pa da za nekoliko godina svojeg papinstva ukine učenja rimokatoličke crkve stara mnogo vekova. O tome kako bi on to mogao da uradi, u ovoj „Kaznenoj prijavi“ se ništa ne govori, već se ostaje pri sasvim apstraktnoj tvrdnji.

Kao zaključak se ovde daje, da „dok on to ne učini“ (povuče te pretnje), da je to krivično delo „ne činjenja“.

Ni ovde se naravno ne kaže ništa konkretno šta je i kako on to morao i trebalo da učini, pa nije. Da li je i šta drugo mogao i trebalo da učini, a ne ono proglašavanje ex catedra, a što bi eventualno bilo efikasno? Govorenje u opštim frazama i bez navođenja konkretnih činjenica za mene kao nepravnika ne može biti predmet sudske istrage, već samo politička propaganda.

* * *

- Drugi zločin za koji se papa optužuje dat je u poglavlju “II. Ubojita zabrana kondoma“, gde se kaže da „Postoji opravdana sumnja“ da je on mnogima „nanio teške povredefi zdravlja“ i smrt.

Pod „1. Konflikt“ navode se neki statistički podaci o ljudima u Africi zaraženih HIV-om/AIDS-om i da u njoj ima mnogo miliona katolika.

Zatim se govori o „nauku rimokatoličke crkve, koji je papa Pavao VI proglasio 1968.“ i po kojem su sredstva za sprečavanje začeća zabranjena. To je potvrdio i „papa Ivan Pavao II”.

Dalje da katolici u Africi gde su raširene ove bolesti;

„Ako se u seksualnim odnosima štite kondomima, postat će teški grešnici, ako se ne štite iz straha od crkvenih prijetnji kaznama za grijeh, postat će kandidati smrti.“

Pod „2. Pokornost sa smrtnom posljedicom“ navodi se. da je to i sadašnji papa na neki način potvrdio.

Zatim, da ni „Sve dobrotvorne organizacije koje nisu vezane za crkvu“ nisu reagovale s razumevanjem, te se opet daju citati iz nekih knjiga.

Pod „3. Zločin protiv čovječnosti“ se navodi da je Benedikt XVI davao neke izjave koje se mogu shvatiti kao neko popuštanje, ali da je „Kongregacija za nauk vjere koju je prije vodio Ratzinger ... protiv svjesno pogrešnih interpretacija tih papinskih izjava“. Zatim:

„Ovo mišljenje je pomoćnik smrti.“

Pod “4. Kaznena odgovornost dr. Rataingera“ kaže se da on nije odgovoran za uvođenje zabrane „sredstava protiv začeća“, ali da je „kao papa odgovoran za to što ona i dalje postoji jer ju je mogao ukinuti“.

„Time što on to ne čini, on je - propustom - odgovoran za to što katolici u regijama ugroženim AIDS-om iz straha od kazne za grijehe odbacuju zaštitu kondomom“. To je zbog pretnje „paklenim kaznama“ i „djeluje smrtonosno u stotinama tisuća odnosno milijunima slučajeva“.

„Spašavanje ljudskog života je ... prema međunarodnom pravu ... nužno i provodi se usprkos crkvenom nauku protivnom ljudskim pravima“.

Ovde je simptomatično što se za ovaj zločin „zabrane kondoma“ govori samo o katolicima u Africi, gde ih je svakako mnogo manje nego na drugim kontinentima - bar onih zvanično i „prisilno“ regrutovanih. Da li ova dva advokata smatraju da su rimokatolici samo oni koji iz straha od „paklenih muka“ slušaju papu i ne upotrebljavaju kondome? A istovremeno se ne boje paklenih muka kad opšte vanbračno - što papa takođe zabranjuje pod istim pretnjama? I da li se u optužbi sme ova druga zabrana (koja je po redosledu prva) prećutati, a isticati samo ono što je s njom u vezi, a dolazi posle nje? I čime bi se eventualno dokazalo da su milioni tih nesrećnika čuli za zabranu upotrebe kondoma, a nisu istovremeno čuli i za zabranu promiskuiteta?

No ovde se pod „2.“ optužuju i „sve dobrotvorne organizacije koje nisu vezane za crkvu“ i to opet samo sa nekom opštom frazom, bez navođenja bilo kakvih činjenica - sem što je trebalo prihvatiti navode iz nekih knjiga.

A sa zaključkom datim pod „3.“ da je neko „mišljenje pomoćnik smrti“ ovde se napada prvi stav Atlantske povelje o ljudskim pravima. To je samo konstatacija i to ne znači da se ja s tim članom slažem.

U optužbi za ovaj drugi zločin navodi se pod „4.“ da je Racinger odgovoran za nečinjenje. Prm tom se ni ovde ne kaže ništa konkretno šta je on mogao i trebalo da učini, pa nije. I ovde ispada da je papa svemoćan ili da je neki čarobnjak, koji je jednom rečju ili potezom mogao da ukine neko crkveno učenje koje zastupaju hiljade kardinala, biskupa i sveštenika, te da je on kriv za smrt miliona ljudi koji za ta njegova učenja možda nikad nisu ni čuli, a oni koji su čuli - odbacili su prvu polovinu učenja o seksualnom životu, a prihvatili su samo ovu drugu.

Iz čitavih ovakvih izlaganja vidi se, da ova dva advokata u stvari podsvesno optužuju čitavo sadašnje društveno uređenje, optužuju ga za nečinjenje onoga što bi trebalo. Tu se - naravno nesvesno - ukazuje i na povezanost apsolutno svih ljudi. Ako uzmemo samo ovaj konkretan slučaj u obzir, svako bi se mogao upitati: Šta je to što sam ja propustio da učinim da se spreče patnje tih ljudi - pa ma koliko to neznatno bilo? Ako bi samo jedna milijarda ljudi učinila po neku trunku da se razvije saosećanje i bratska ljubav prema svim, pa i tim ljudima, to bi bilo izvanredno mnogo. Naravno da bi oni koji imaju vlast i s njom povezan novac mogli da na materijalnom polju učine više nego siromasi, ali nije za zanemarivanje ni sveopšta ljubav koju bi ovi siromašni razvijali i iz koje bi proizišlo i izvesno činjenje, uključujući i njihov uticaj na one koji imaju vlast. No to je problem koji bi se mogao apstraktno shvatiti, a za njegovo obrazloženje bi se moralo mnogo opširnije pisati. U svakom slučaju, ovakva optugba ni malo ne doprinosi rešenju ovog problema, već ga samo zamućuje. Na primer, reći da je „spašavanje života“ nužno „uprkos crkvenom nauku“, a ne pomenuti da je po istom tom nauku zabranjeno uništavanje života uopšte, to nije ni malo korektno. Takođe i ne pomenuti uništavanje života koje se vrši u ratovima, a u kojima je pobijeno mnogostruko više ljudi nego što je za isto to vrerae umrlo od AlDS-a. Ne porninje se tu ni broj ljudi koje su pobili i ubijaju kolonizatori u istoj toj Africi, a i po svima drugim kontinentima.

I to nepominjanje u ovakvom spisu, koji čak uključuje citate iz nekih drugih posebno izabranih knjiga, i to je greh nečinjenja i to nečinjenja ova dva advokata, pošto je to sve u vezi jedno s drugim. Ko tu bi onda trebalo uporediti i to ubijanje zabranom upotrebe kondoma sa ubijanjem naredbom da se na ljude bace bombe iz aviona. Kako to sve povezati sa međunarodnim pravom o spašavanju ljudskih života? I da li u to međunarodno pravo spada i već pomenuta Atlantska povelja objavljena posle Drugog svetskog rata?

* * *

- Treći zločin sa koji se papa optužuje iznet je pod „III. Pokroviteljstvo nad seksualnim deliktima klera“. Tu se kaže takođe da „postoji opravdana sumnja“ da je Racinger „sistematski zataškavao seksualnu zloupotrebu djece i mladih, štitio počinitelje i time podupro daljnje seksualno nasilje“. I ovde se kao i u prve dve optužbe poziva na član 6.7, alineju 1. Statuta Međunarodnog kaznenog suda.

Tu se dalje pod „1. Seksualni zločini katoličkih svećenika širom svijeta“ daje „prikaz“, koji „se prije svega oslanja na sastav Geoffrey-ja Robertson-a QC, THE CASE OF THE POPE, 2010 (prilog) i izvještaja na njemačkome i engleskom jeziku. Uzima se u obzir i web-stranica gottes-suche.de ...“. Onda se na osnovu tih izvora govori o mnogim zločinima u SAD, Irskoj, Nemačkoj, Kanadi, Australiji i Africi (od „1.1 do/1.6“) i to se dalje nastavlja i pod „1.7 Prominentni počinitelji“.

Ovakva izlaganja mogu biti samo predmet verovanja, a ne neki ozbiljni dokazi ili makar samo pokušaji da se nešto dokaže, te se ja ovde u to neću upuštati, jer smatram da bi to bilo sasvim besmisleno.

Simptomatično je u ovakvom pisanju to što ova dva advokata potpuno zauzimaju stav zvanične rimokatoličke crkve koju napadaju, a koja zahteva da se veruje u autoritet - naravno njen, a oni u autoritet nekih drugih ili svoji! Oni veruju u autoritet onih koje navode, čak i u autoritete onih neimenovanih koji su pisali „web-stranice“, te na osnovu njih imaju svoju „opravdanu sumnju“!

I tu sad dolazimo do jednog izvanredno značajnog društvenog pitanja: Smeju li se donositi zaključci na osnovu autoriteta? I treba li optužiti rimokatoličku crkvu - naravno i druge - što je čak i u podsvest svojih protivnika unela to svoje verovanje u autoritete? Upućivanje na verovanja u autoritete je za mene veći greh nego govor i uputstva o seksualnom ponašanju, pa ma kako se to tumačilo i ta uputstva primala.

Autoritet mogu biti samo istine, a za njih se moraju davati neposredni i proverljivi dokazi, a koji se mogu i zdravim razumom prihvatiti. A ni u Atlantskoj povelji o ljudskim pravima, u koja kao prvo spada sloboda govora i izražavanja svoga mišljenja, ne predviđa se da je izlaganje neistina krivično delo. Zbog toga se ni bilo čija izlaganja koja nisu potvrđena dokazima ne mogu uzimati u obzir, jer se ni na koji način ona ne mogu osuditi ako su neistinita. Posebno, što se to vrlo mnogo upotrebljava za postizanje nekih političkih ciljeva iznošenjem nekih neistina, poluistina i istina na lažan način. To je vrlo efikasan način za navođenje ljudi da prave zaključke u smislu željene politike i da se u tom smislu i ponašaju.

Sem toga. svaki pismeni čovek je mogao i sam utvrditi da su u svim mogućim štampanim publikacijama, televizijskim emisijama i internetu davane i bezbrojne neistine. Sledstveno tome, ja kao nepravnik o ovakvim izlaganjima se ne mogu izjašnjavati, jer ih niti mogu prihvatiti kao istinita niti kao neistinita. To je zato što ja ni u kakve ljudske autoritete ne verujem, nego prihvatam samo ukazivanja na istine koje se mogu provjeriti, a i razumski prihvatiti.

A razumski se ne može prihvatiti da je Racinger obdaren tako nekom sposobnošću da može da zna šta rade hiljade ili desetine hiljada rimokatoličkih sveštenika na raznim kontinentima. Da zna - ne da veruje u ono što mu bilo ko priča. On bi morao da ima izvanredno razvijenu obaveštajnu službu i to takvu kojoj bi opet morao da veruje da ga ne vara, a da bi nju proveravao morao bi da ima još i neku drugu obaveštajnu službu nezavisnu od nje. Kaže se - ja ništa ne tvrdim - da je Džordž Buš Mlađi kad je postao Predsednik SAD pored već postojećih 26 osnovao zbog toga i svoju nazavisnu dvadeset sedmu obaveštajnu službu, da bi se mogao nekako snalaziti u protivrečnim informacijama onih prvih.

Sem toga, ako je Racinger savesan, on bi za istraživanje svakog prijavljenog slučaja morao potrošiti - recimo - bar jedan dan, a prema ovde datim podacima pod „1.1.SAD“, samo tu je - ne kaže se za koje vreme - za „10.667 pogođenih“ optuženo „4.329 svećenika“. Ako bi mu za istragu bio potreban makar samo po jedan dan, to bi značilo 4329 : 365 = oko 12 godina i to samo za možda nekoliko godina počinjenih prestupa odnosno prestupnika i to samo u SAD. Sa pretpostavkom da bi on i bio sposoban da pribavlja sve potrebne dokaze, a ne da nesavesno i bez provere donosi presude, čitav njegov život ne bi bio dovoljan za istraživanje onoga što se među rimokatoličkim sveštenicima dogodilo za samo nekoliko godina u svetu. A optuživati ga zbog toga što on nije prijavio ono u šta nije ni mogao biti siguran - to je samo čisto politički napad neke suprotne strane. To svakako znaju i advokati.

S druge strane, šta je nadležnost i šta rade sudovi u tim navedenim kao i u drugim državama? Ova dva advokata u stvari njih optužuju, optužulu državne sudove da nisu efikasni u suzbijanju ovakvih zločina. I to je važan doprinos u smislu Marksove teorije o odumiranju država, jer bi i sudove svih pojedinih država trebalo zameniti nekim „Međunarodnim krivičnim (ili kaznenim) sudovima“, kakvi su osnovani „01.07.2002" i to je taj „kulturni obrat čovječanstva“ na koji ova dva advokata ukazuju i za koji se bore, samo što to ne govore neposredno, već u zavijenoj formi da bi se sakrio pravi cilj.

Pod „2. Strategija zataškavanja“ prvo s,e pod „2.1 Papinska tajna“ navode neke odredbe iz nekih rimokatoličkih dokumenata, kojima ja ne raspolažem, pa o njima ne mogu ni da rasuđujem. Posebno i zbog toga što se - kako je napred već ukazano - u ovoj kaznenoj prijavi prilikom davanja nekih citata naročito i svesno izostavlja sve ono što je s njima u vezi, a što bi izmenilo smisao onoga za što se optužuje i šta se želi da dokaže.

Pod „2.2 Praksa zataškavanja“ stoji:

„Već s obzirom na ovu crkveno-pravnu situaciju može se pretpostaviti da je predsjedavajući kongregacije za nauk vjere bio stalno informiran o svim seksualnim zločinima što su ih počinili katolički sveštenici širom svijeta. Nadalje se treba pretpostaviti da je on bio informiran o bitnim stvarima u vođenju istrage od mjesnih biskupa odnosno tješenju slučajeva s kojima su bili upoznati mjesni biskupi i kongregacija za nauk vjere u Rimu. On je znao da crkva u pravilu nije informirala policiju, čime je kažnjavanje počinitelja ostalo interna stvar crkve, pri čemu je najviša kazna i kod najtežih seksualnih zločina samo ekskomunikacija i otpuštanje iz službe. On je nadalje znao da su takva otpuštanja bila ne samo vrlo rijetka već su u mnogim slučajevima svećenici ponovno postavljeni i često su ponovno zloupotrebljavali djecu. On je naravno znao i kad su bile postavljene državne istražne komisije (npr. u Dublinu i Massachusettsu) za istragu seksualnih zločina njegovih svećenika i kako je crkva ometala te komisije u vođenju istrage.“

Zatim se navodi da je neka „Murphy-jeva komisija“ utvrdila da je samo u Irskoj bilo „14.500 žrtava“. Dalje se poziva još na neke studije i novinarske izveštaje.

Kao što je već gore rečeno, o nekim knjiškim i raznim medijskim izveštajima ja ne mogu raspravljati, jer ne mogu utvrditi da li su istiniti ili ne, a u autoritete tih pisaca ja ne verujem. I ne samo ja, jer je već u opštu upotrebu ušao izraz „satanizovanje“ nekog naroda, pokreta ili čoveka, a koje se vrši preko raznih takvih medija. Zbog toga ću ja ovde ukazati samo na neku vrstu kulta ličnosti, koji ova dva advokata ukazuju prema dr. Racingeru. Oni za njega smatraju da je obdaren nekim nadljudskim sposobnostima! nadljudskim sposobnostima znanja, pamćenja, veština, lukavosti, organizatorstva, mudrosti, moći i drugog - uzdižu ga na stepen nekog natčoveka, možda zlog ali natčoveka.

Svakako se može prihvatiti da on ima neke natprosečne sposobnosti čim je postao papa Benedikt XVI. Ali, da li možemo pretpostaviti da je on primio obaveštenja, zapamtio ih, proverio ih i dao uputstva za zataškavanje makar samo za onih 14.500 slučajeva u Irskoj? Irska je samo mali deo teritorije na kojoj deluju rimokatolički sveštenici - "širom svijeta", a u prethodnom poglavlju je pomenuto "10.667 pogođenih" samo u SAD. Sem toga, možemo li pretpostaviti da je on tako dobar organizator, mudar i moćan da može uticati na hiljade sudija svih mogućih zemalja da rade po njegovim naređenjima?

Takve stvari se zdravim razumom ne mogu prihvatiti, te se mora prihvatiti da ova dva advokata - svesno ili podsvesno - optužuju u stvari čitavo postojeće društveno uređenje, a posebno njegovo sudstvo.

Što se tiče kulta ličnosti koji su ova dva advokata prihvatili kao načelo koje treba primenjivati čak i u sudskoj praksi, on je posebno lansiran u XX veku. Tu je taj kult podeljen na one dobre ličnosti i one zle, pri čemu oni dobri imaju pravo i dužnost da uništavaju one zle. Pri tom su naravno neki tvrdili da u dobre spadaju recimo Čerčil, Ruzvelt i slični, a u zle Hitler, Musolini i Staljin, a neki drugi obrnuto. Posebno što se s vremenom i po potrebi takva kvalifikacija prema trenutnoj politici i menja. Staljin je na primer sa iste strane bio proglašavan zlim, pa dobrim, pa opet zlim. Na taj način se čini vrlo opravdanim da se uništavaju ne samo te svemoćne zle ličnosti, nego i oni koje su ove ličnosti – „harizmatične ličnosti“ zavele.

To je otprilike i stav koji se ovde zastupa, te se ne traži samo odstranjenje neke takve „harizmatične ličnosti“ već i ukidanje svih religija koje govore o životu posle smrti, a takođe i svih državnih sudova jer su korumpirani i drugo. A ko se nalazi iza tog opšteg propagiranja kulta ličnosti, to je posebno pitanje i u njega se ja ovde neću upuštati. U svakom slučaju kult ličnosti je odlično sredstvo da se pravi počinitelji i njihovi ciljevi iza njih sakriju.

Ovde treba dodati i to, da je vrlo verovatno da su ova dva advokata pročitala ceo i Stari i Novi Zavet, jer su dali više citata iz njih. Zbog toga je vrlo simptomatično to, što oni ne navode citate iz kojih izlazi da pravi hrišćani - stvarni Hristovi sledbenici - ne osuđuju uopšte nikoga (na primer Mat.7.1-2, Lk.6.37, Jn.8.11, Rim.12.19 i 14.10, Gal.2.21, Jak.4.12). Njihovo optuživanje što papa nije ili je „samo ekskomunikacijom i otpuštanjem“ osuđivao sveštenike, to je ujedno zahtev da papa rimokatoličke crkve ne srne da bude hrišćanin, Ovde treba dodati, da je prema rimokatoličkoj crkvi ekskomunikacija najveća „kazna“ - ako se taj izraz može -na nju primeniti - a da je za nehrišćane to neko „samo“. Ja ovde iznosim samo činjenice. Ja niti morališem niti se upuštam u teološke rasprave.

S druge strane, meni je kao nepravniku vrlo čudna optužba zasnovana na „može se pretpostaviti“ i „treba pretpostaviti“, a na kojima se zasniva to da je tuženi „znao“ i to hiljade i hiljade raznih događaja. Meni to izgleda kao neka politička propaganda i optuživanje nekih stranaka, za koje se uvek može pretpostaviti bilo što, što odgovara nekoj politici.

Sem toga, ona primedbe da je „najviša kazna“ „samo ekskoraunikacija“ za „seksualne zločine što su ih počinili katolički svećenici“ ona znači da pretnja onog: „psiho-terora“ nije velika, te da i veliki broj katoličkih sveštenika ne prihvata ta učenja njihove crkve. A to bi onda značilo da ti rimokatolički sveštenici u stvari i nisu rimokatolici, već da su se u tu crkvu uvukli neki ljudi radi ostvarenja nekih svojih ciljeva, da oni i nisu hrišćani.

Tu s;e sad postavlja i pitanje: Da li „crkva“ može nešto da čini, da ometa? Pod „crkva“ se podrazumevaju mnogobrojne ličnosti povezane nekim zajedničkim verovanjem, a da čine nešto mogu samo pojedinci - složno ili nesložno. Ako neki pojedinci koji toj zajednici pripadaju čine nešto, to ne znači da i svi ostali članovi o tome nešto znaju, a još manje da se s tim slažu. Ako se neki - možda rđavi - postupci i čini izvesnog broja pripadnika takve zajednice pripisuju i svim ostalim članovima, onda je to političko „satanizovanje“ te zajednice, o kojem je malo pre bilo reči. Da li su ova dva advokata toga svesni ili ne? A sa time je tesno povezani i ono propagiranje kulta ličnosti, na koje je malo pre ukazano.

Pri kraju ovog poglavlja pored još nekih novinskih članaka pominje se jedan - samo jedan - konkretan slučaj, a koji „doživio je neposredno i potpisnik u slučaju jedne žrtve zloupotrebe koju je zastupao“. Biskup dr. Hofmann „koji je bio nadležan za - u međuvremenu umrlog – počinitelja“ odbio je „da dijeceza treba platiti odgovarajuće odštete“, pa je on „stavio prigovor na zastaru“ (potpisnik ne pominje koliko je godina od onda prošlo), što je sud morao prihvatiti. Potpisnik je zbog toga 2008. godine uputio dva dopisa „papi, kako bi se on pobrinuo da dijeceza dalje ne blokira razjašnjenje slučaja i odštetu žrtve pravnim trikom prigovora na zastaru“, ali nije dobio odgovor.

To je jedini konkretan primer kojim se potkrepljuje ta „strategija zataškavanja“ - sem onih iz novina.

Meni se ovde kao nepravniku nameću sledeća pitanja:

1.    Zašto se čekalo da počinitelj umre, pa da se tek onda pokrene tužba?

2.  Ako je počinitelj svojom smrću izbegao da bude kažnjen, pa i da plati odštetu, zašto tu odštetu treba da plate neki (njegova dijeceza) koji taj zločin nisu počinili? A ako su možda u tome bili saučesnici, zašto i oni zbog toga nisu tuženi? To je naravno pravno pitanje u koje se ja ne razumem, a pravnici to svakako objašnjavaju na neki način.

4.    Zašto je ovde izbegnuto da se kaže, koliko je vremena proteklo od zločina do tužbe? Taj podatak bi svakako bio interesantan i važan za oce-njivanje ovog slučaja.

5.    Šta bi se reklo za advokata koji se ne bi pozvao na zastarelost, ako to ide u prilog njegovog klijienta i da li je to "pravni trik", kako to jedan advokat naziva?

6.    Da li u nemačkom ustavu stoji, da je papa njihov vrhovni poglavar i da ima pravo da naređuje kad će se primeniti a kad ne neki zakon koji je izglasan u nemačkom parlamentu? Ako je to tako, onda je opravdano potpisnikove obraćanje papi za intervenciju, inače ne.

7.    A sa pretpostavkom da papa nije apsolutni vrhovni poglavar Nemačke, da li traženje potpisnika da papa u Nemačkoj izvrši nešto što se kosi sa njenim zakonima, da li to nije poziv pape da u njoj izvrši državni udar? Ili da bar krišom izvrši određeno krivično delo?

8.    I na kraju - zašto se jedan advokat čudi i zamera što mu papa na ovakve zahteve nije odgovorio?

Pri kraju ovog poglavlja stoji: „Između 1981. i 2005. godine Joseph Ratzinger je kao prefekt kongregacije za nauk vjere, a otada kao papa, dirigirao svjetskim sustavom zataškavanja...“, pa se to potvrđuje opet Robertson-ovim rečima, jer je on uzet kao glavni autoritet.

Ovde se postavlja pitanje: Kakva je razlika u tehnici koja se primenjuje prilikom zataškavanja, za koje se Racinger optužuje i tehnike sa kojom bi on trebalo da se pobrine „da dijeceza dalje ne blokira...“ i koju on nije primenio te se zato optužuje za necinjenje? Nije li to identički jednako? Prema tome, Racinger je jedanput kriv što se tom tehnikom služi, a drugi put je kriv što se njom ne služi. To je vrlo simptomatično za stav i shvatanja ova dva advokata.

U „2.5 Pogodovanje i ponovno postavljanje počinitelja“ na samom početku stoji:

„Međutim dr. Ratzinger se nije zadovoljio sa zataškavanjem zločina. Ukoliko je došlo do unutar crkvenih presuda, on je uvijek intervenirao u korist dječjih oskvrnitelja, zaustavljao tekuće postupke, ukidao presude ili se na drugi način brinuo za počinitelje.“

Kao potvrdu za to ovde se opet poziva na Robertson-a, irsku Murphy-jevu komisiju i novine. Po Robertsonu se navodi:

„a) Kler je seksualno zloupotrijebio desetke, možda čak stotine tisuća djece i tinejdžera ...“

„b) Tisuće klerika za koje se znalo da su krivi za najteža djela ... nisu bili otpušteni iz službe. Crkva ih je skupljala, premještala u druge župe ili druge zemlje, štitila ih od identificiranja i od svjetovne kazne ...“

„c) Sveta stolica, pseudo-država, je u prijateljskim zemljama etablirala strani pravni sustav. Seksualni zločini su držani i obrađivani u najstrožoj tajnosti na način koji je bio nespojiv s pravom države u kojoj je Vatikan operirao, koji mu je u nekim slučajevima bio čak suprotan i dovodio do toga da je državnim istražnim organima uskraćivan dokazni materijal za krivnju zločinaca.“

I ovde se postavlja pitanje: Da li se ovde više optužuje papa ili čitav društveni poredak - bar u državama zapadnog čovečanstva? Već sam izraz „pseudo-država“ na to ukazuje, mada se tu ne objašnjava šta se pod tim misli ni kakav je i čiji je taj „strani pravni sustav“. Možda je Robertson to u svojim člancima objasnio, ali ako je ta pseudo-država etablirala svoj pravni sustav - ona je ipak neka država.

S druge strane treba pomenuti, da sem Vatikana ima i mnogih drugih pseudo-država koje svoj „pravni sustav“ u strogoj tajnosti nameću drugim - zvaničnim državama i to time što u njima postavljaju na vlast svoje agente - malo ratom, malo državnim udarom, malo terorizmom - i to se naravno takođe zataškava. Zašto se to ovde ne pominje? Zataškavanje seksualnih zločina je samo jedan mali segment čitavog ovog sadašnjeg pravnog sistema, koji ova dva advokata podsvesno napadaju i predstavlja samo jedan mali deo raznih zločina kojima se ovakav društveni poredak ne može efikasno suprotstavljati, jer je potpuno zastareo, ne ide u korak s vremenom.

U „2.4. Ne vidi se kraj“ stoji da „se ništa nije promijenilo niti kad je Vatikan u srpnju (julu) 2010. proglasio važeće norme o teškim deliktima“. Zatim se poziva na „izvještajnu agenciju kath.net” i navode neke odredbe pa kaže:

„Ovaj propis ne znači ništa drugo nego jačanje dosadašnjeg pravnog stanja.“

Ja se u ove tvrdnje ne mogu upuštati, jer mi je ta oblast sasvim nepoznata, a i nemam pristupa u sva ta dokumenta.

U „2.5 Zločin protiv čovječnosti“ navodi se pod:

2.5.1           „oskvrnjenja djece su se često dešavala u obliku silovanja“. Tome pogoduje „nadmoćnost svećenika“. A dete „praktički mu je bespomoćno izručeno 24 sata na dan ako je smješteno u domu...“

2.5.2           „... seksualna zloupotreba djece i mlađih ... vodi do najtežih oštećenja duševnog i tjelesnog zdravlja žrtava“. „Seksualna zloupotreba djece je jedan oblik duševnog ubojstva. Ona je istovremeno napad na ljudsko dostojanstvo...“

2.5.3           Ta „seksualna zloupotreba djece“ se dešavala „u mnogim zemljama tijekom desetljeća desetinama tisuća žrtava. Možda čak i stotinama tisuća.“ To se vršilo „u opetovanim postupcima ... i pod zaštitom vatikanskog sustavnog zataškavanja...“

2.5.4           „Ispunjeno je obilježje činjeničkog stanja 'napada protiv civilnog stanovništva'. Po legalnoj definiciji članka 7, alineje 2a. Statuta Međunarodnog kaznenog suda to je, kao što je već izvedeno, kada se radi o 'načinu ponašanja koji je povezan s višestrukim činjenjem postupaka navedenih u alineji 1. protiv civilnog stanovništva, provođenjem ili podupiranjem politike države ili organizacije koja ima za cilj takav napad.'“

                  “(1) Civilno stanovništvo u smislu ovog propisa je svaki veći broj osoba koji je povezan zajedničkim obilježjima koja ih čine ciljem postupaka koji u svojoj cijelosti sačinjavaju 'napadi' ... Grupa osoba sa zajedničkim obilježjima su u predmetnom slučaju djeca i mladi, prije svega muškog spola, koja su postala preferirane žrtve serijskih seksualnih zločina pedofilskih katoličkih svećenika.“

                  "(2) Veliki broj pojedinačnih djela čini također 'napad' u smislu činjenice kaznenog djela. To što Statut pod tim podrazumijeva načine ponašanja koja u 'provedbi...' slijedi politiku ... organizacije“ - posle citata NA engleskom dat je ovaj prevod – „takva politika nije nužno formalizirana, a može se shvatiti logičkim zaključivanjem iz načina na koji se djela Čine. Naročito ako se radi o vrlo rasprostranjenim djelima koja se sustavno čine, to pokazuje politiku činjenja tih djela, bez obzira je li ona for malizirana ili ne.“

                  „Dakle to ovisi o ukupnim okolnostima pod kojima su djela bila počinjena. Prije svega ako su bila jako rasprostranjena ('widespread') i sustavno počinjena, to govori o politici činjenja takvih djela'.“

                  Zatim, posle osvrta na „međunarodnu sudsku praksu“:

                  „Organizacija koja je trpjela zločine je crkva. Ona ih nije samo trpjela nego i pogodovala kanonskim pravam i praksom njegovog izvršenja, što je dovelo do toga da oskvrnitelji djece nisu bili ozbiljno kažnjeni. Široka osnova djela o kojoj se govori u odluci Jugoslavenskoga krivičnog suda, je angažiranje svećenika širom svijeta u dušobrižništvu pri čemu dolaze u vezu s djecom i mladima i zloupotrebljavaju ih. Dušobrižničkim angažmanom rukovodili su mjesni biskupi; desetostrukom do tisućustrukom zloupotrebom koja se dogodila kod tog angažmana upravljao je Vatikan: nakon djela zataškavanjem i premještanjem počinitelja, prije djela zataškavanjem i premještanjem prethodnih počinitelja što je novim počiniteljima praktički obećavalo oslobođenje od kazne i poticalo ih na nova djela.“

Ovde se ništa ne kaže o datumu te odluke Jugoslavenskog krivičnog suda, koja je sigurno vrlo značajna kad je i Nemci navode. A ona je svakako značajna i za međuđarodno pravo, iako taj sud svakako više ne postoji.

Da su deca po domovima potpuno „bespomoćna“ i da je zloupotreba takve dece i mladih „jedan oblik dušebnog ubojstva“ - sa tim će se svako složiti. Međutim, ta „seksualna zloupotreba djece“ ne traje „tijekom desetleća“, već vekovima.

Ja. bih ovde pomenuo jednu stvar koja je s ovim povezana, a koju ova dva advokata ne pominju: celibat! Zabrana sveštenicima da stupaju u brak svakako je - mislim u ogromnoj većini slučajeva - uzrok za ovako masovno njihovo seksualno zlostavljanje dece i mladih. Ta zabrana se može uzeti .-da je neka vrsta nečije politike - a to stvarno i jeste, ali da je „seksualna zloupotreba djece“ neka posebna „politika“ i „cilj“, to se ne može iz ovog prihvatiti, pogotovu ako se za to optužuje uopšteno, u globalu neka velika grupa ljudi koja je obuhvaćena rečju „crkva“, pa čak i samo „Vatikan“. A ako bi s,e „seksualna zloupotreba djece i mladih“ i prihvatila kao neka posebna politika i cilj, to bi trebalo povezati sa pornografijom koju svetovne vlasti ne samo tolerišu, nego čak i nameću u ime neke slobode, pa još i štite i daju posebna prava na primer homoseksualcima, koje nazivaju „seksualnom manjinom“ da bi time nipodaštavali „seksualnu većinu“. To je u vrlo tesnoj vezi, pa se postavlja pitanje: Da li je i za to odgovoran papa odnosno dr. Racinger? Interesantna bi bila istraga o tome.

Ja neću ni da potvrđujen ni da poričem da je u toj crkvi i u Vatikanu možda bilo ili još i ima ljudi koji vode neku takvu politiku kvarenja dece, Takvih ljudi - može se pretpostaviti - ima i kod njih a i van njih i oni imaju i upotrebljavaju razne i još sasvim drukčije tehnike kvarenja dece. Međutim, optuživati čitave tako velike zajednice da im je to politika i cilj, to je ono malo pre pomenuto satanizovanje čitave jedne grupe, to je takođe „napad protiv civilnog stanovništva“ o kojem govori pomenuti Statut. A koja stotina miliona rimokatolika ili samo koja desetina hiljada građana Vatikana svakako su „civilno stanovništvo“ povezano „zajedničkim obilježjima“.

Po ovom osnovu bi dr. Racinger (ili neko drugi) mogao Međunarodnom krivičnom sudu sasvim opravdano da podnese kaznenu prijavu protiv dr. Sailera i dr. Hetzela za ovakvo pisanje.

Ja ne kažem da to treba učiniti, nego samo iznosim činjenice. Za mene je ovo samo još jedna potvrda da su ova dva advokata žrtve jednog drugog „zločina protiv čovječnosti“, a koji bih ja za razliku od pomenutog „duševnog ubojstva“ nazvao „duhovno ubijanje“.

To duhovno ubijanje je pre svega čitav obrazovni i vaspitni sistem koji se s posebnom silinom sve više nameće već oko sto pedeset godina - bar u t.zv, najcivilizovanijem delu čovečanstva, gde se u ovom veku nastoji da on bude jedinstven za čitavo čovečanstvo i da njima budu podvrgnuta deca još od svog rođenja. „Prosvetiteljstvo“ je neravno počelo još u XVIII veku, ali su tek krajem XIX veka političari preko državnih vlasti počeli da nameću svoje programe šta će se i kako učiti u školama, te da apsolutno svi te njihove-škole moraju da pohađaju. O tome se naravno može mnogo više govoriti, a ja ću ovde pomenuti samo ono što je najvažnije za razjašnjenje.

Kad su se u drugoj polovini XIX veka nauka i papstvo počeli da bore za nepogrešivost, onda je i jedna i druga strana nastojala da za sebe pribavi i pridobije nove naraštaje - bespomoćnu decu i. mlade, koji su tek stupali u život i nisu imali nikakvog iskustva. Zastupnici i jednih i drugih su nastojali da u svoje ruke uzmu obrazovni i vaspitni sistem. Pošto zastupnicima - onim koji imaju moć, ne svima - i jedne i druge strane nije stalo da novi naraštaji stasaju kao slobodna bića nego da služe njihovim ciljevima, deca i mladi su autoritativno kljukani sasvim apstraktnim predstavama i pojmovima, a ako im se ukazivalo na nešto konkretno, tu su vrlo često davane i pogrešne i protivrečne informacije - nesvesno ili svesno. To se danas sve više i sve snažnije nameće i mladi ljudi ulaze u život zbunjeni i dezorijentisani i sa strahovito oslabljenom snagom logičkog razmišljanja, jer im se i ono ne stimuliše nego kvari, te i odvraća od stvarnosti.

Tako oslabljeni, mladi ljudi vrlo lako prihvataju i najapstraktnije krilatice, pa i krilatice koje same sebe negiraju, kao na primer „sve je relativno“, „ništa nije istina“, „svako ima svoju istinu“. Tu bi spadao i vrlo raširen stav „Neću ja da razmišljam sada o tome šta će biti posle moje smrtij o tome ću tek tada razmišljati!“. To je naravno suprotno učenjima svih drugih religija sem marksističko-lenjinističke, a isto je toliko pametno kao kad bi se reklo „Neću ja da razmišljam o uređenju kuće u koju ću se sutra useliti!“. Tu spada i nezadovoljstvo sa postojećim društvenim odnosima, pri čemu mladi misle da vrlo dobro znaju šta drugi treba da rade ili da su uradili (naročito roditelji), a ne šta oni sami treba da urade da bi se to popravilo. Tu bi spadale i psovke kao uzrečice, a koje se neki put na Zapadu zamenjuju sa „Isuse!“, jer se to upotrebljava kao negodovanje ili iznenađenje, a ne kao traženje njegove pomoći.

Kad takve nelogičnosti uđu u podsvest ljudi, oni vrlo lako postaju oruđa izvesnih sila koje sa tim umeju da manipulišu. Tako dolazi i do toga, da ukoliko je neki iskaz apsurdniji, da se on utoliko radije prima, jer nedorastao i onelogikovan čovek smatra, da je prihvatanjem i propovedanjem apsurda pametniji od onih koji to ne primaju, jer „ne razumeju“. Na tome su zasnovane i mnogobrojne reklame, a sada se u smislu novog svetskog poretka lansira reč „jednopolarnost“ ili „unipolarnost“, u kojoj jedna polovina te složenice poništava drugu, te se time izražava neki antismisao.

Kroz takav sistem školovanja su prošla i ova dva advokata i zato ja  smatram da su oni žrtve „zločina protiv čovječnosti“ odnosno da se i nad njima vršilo „duhovno ubijanje“. Inače ne bi oni sami vršili krivično delo, za koje drugog optužuju.

Pod „2.6 Kaznena odgovornost dr. Ratzingera“ stoji:

„Kada svećenici koji se po nalogu svoje crkve nalaze u službi širom svijeta počine seksualni zločin, situacija je slična kao kod vojnika koji s oružjem uokolo divljaju i kada se njihovi zločini pripisuju njihovom vrhovnom zapovjedniku, iako on takve zločine nije htio i bio je udaljen tisuće kilometara. U vezi s ovim predmetom Robertson s pravom upućuje na odluku US-Supreme Courta u slučaju japanskog generala Yamashite čije su trupe na Filipinima divljale s oružjem u ruci. Prigovor generala da je bio udaljen stotinama milja i da nikada nije htio zločine svojih vojnika i da je bio ogorčen zbog silovanja i ostalih grozota, Supreme Court je uzvratio s upozorenjem da je viši pretpostavljeni odgovoran ako je propustio spriječiti protuzakonito ponašanje svojih potčinjenih, ako je znao đa su njegovi podčinjeni počinili protuzakonitosti ili ih namjeravaju počiniti, i ako nije poduzeo potrebne korake da to spriječi ili kazni one koji su počinili te protuzakonitosti.“

To se sad potvrđuje Robertsonovim citatom na engleskom i dalje kaže: „Ova odgovornost nalazi se u članku 28. Statuta Međunarodnoga kaznenog suda koji prema alineji 'b' vrijedi i za civilne pretpostavljene.“ Pretpostavljeni je kazneno odgovoran ako je to znao, ako to spada u njegovu odgovornost i kontrolu i ako to nije sprečio „ili nije stvar predočio nadležnim vlastima za istragu i kazneno gonjenje“.

Ovo je toliko obuhvatno da se sa tim stavom može bilo koji pretpostavljeni optužiti za bilo kakva dele njegovih potčinjenih. I ovde se uz pomoć „kulta ličnosti“ govori samo o vrhunskom pretpostavljenom i o nepossrednim izvršiocima zločina, a potpuno se zataškava delovanje svih onih koji se nalaze između njih, a koji u stvari daju ton čitavom društvu, preko kojih se ostvaruju mogućnosti i podstreci za vršenje takvih zločina. Pri tom se i ovde upućuje opet na autoritet Robertsona.

Na primeru Yamashite vidi se da se optužuju samo neki komandant i njegovi vojnici u ratu, a potpuno se zanemaruje ko je taj rat izazvao i organizovao, te su se u tom ratnom ludilu i razbuktale takve strasti. Sličan je slučaj i sa civilnim pretpostavljenim. Ako su oni na bilo koji način umetnuti u neko neispravno društveno uređenje, a pre toga im je to isto društveno uređenje autoritativno nametnulo neke neispravne predstave, koje su oni kao mladi ljudi prihvatili kao ideale, onda treba na odgovornost pozvati nosioce takvog uređenja ili bar i njih. U protivnom se - da upotrebimo medicinski izraz - leče simptomi, a ne bolesti.

Dalje stoji:

„2.6.1 Pojedini svećenik doduše nije u službenom odnosu s Vatikanpm nego sa svojom biskupijom. Međutim stvarno vrijedi: Ako on počini seksualni delikt i njegov biskup sazna za to, prema gore opisanim hijerarhijskim strukturama između Vatikana i biskupija, djelo se mora prijaviti Vatikanu odnosno Kongregaciji za nauk vjere. Ona je tada gospodar postupka u kojem ona prepušta biskupu sankcioniranje djela, ili, što se najčešće događa, sama preuzima slučaj. Na početku posredni odnos između svećenika i celokupne crkve, u slučaju seksualnog zločina iskazuje se kao neposredan odnos pretpostavljeni - podčinjeni. Biskupu, koji kazneno djelo mora prijaviti u Rim ne ostaje primjereni manipulativni prostor u pogledu daljnje sudbine svećenika; ona se određuje direktno iz Rima obveznatirn uputama biskupu. A u Rimu odgovornost snosi predsjedavajući kongregacije za nauk vjere odnosno papa.“

Meni kao nepravniku nikako nije jasno shvatanje i stav ova dva advokata! Po njima biskup koji je na neki način (opet se može pitati kakav) saznao za neki seksualni delikt nije obavezan da to prijavi nadležnim vlastima države u kojoj se to desilo, on to ne zataškava, nego to zataškava papa koji o tome ništa ne zna sem onoga što mu takav neki biskup kaže i on u to mora bezuslovno da veruje! Zašto ovi advokati skidaju odgovornost sa biskupa?

Sem toga, dok su pod „1.Zastrašujuća crkvena vlast“ ovi advokati napadali „Katekizam Rimokatoličke crkve“, oni sada prihvataju da je on iznad svetovnih zakona, te da biskupi - građani pojedinih država - moraju po njemu da se vladaju, a ne po zakonima tih država.

To je isti stav kao prema generalu Yamashitu koji je bio „udaljen stotinama milja“, pri čemu se uopšte ne pominju njegovi oficiri koji su se tad nalazili na Filipinima. Ja naravno ne osuđujem ni njih ni biskupe nego samo dajem upoređenje.

Dalje stoji „Ta odgovornost pretpostavljenog ... ne otpada niti zbog toga što oskvrnjenje djece ne spada u stvarne zadaće svećenika, nego se događa prekoračenjem njegovih ovlasti...“. Zatim se kaže da „su mnoge dijeceze u Sjedinjenim Državama i u Irskoj zaključivale obvezno osiguranje odgovornosti za slučaj odštetnih zahtjeva zbog zloupotrebe“. To je počelo „1980-ih godina“.

Ovo je potvrda da bar te dve države smatraju da je borba protiv ove vrste zločina u njihovoj vlasti i nadležnosti, a ne neke crkve ili pape.

Dalje stoji:

„2.6.2 Dr. Joseph Ratzinger je od 1981, najprije kao predsjedavajući kongregacuje za nauk vjere, a od 2005. kao papa, bio opširno informiran o sveukupnom djelu seksualnih zločina katoličkih svećenika širom svijeta.“

Pošto se ovde niti pominje a još manje navodi neki zvanični državni akt kojim se on o tim zločinima obaveštava, mora se zaključiti da se u ovoj prijavi misli na nezvanična i tajna obaveštenja od strane biskupa, a kojima papa bezuslovno mora da veruje. To bi značilo kao da su oni - po crkvenim propisima - hijerarhijski iznad njega. On je dakle na osnovu takvog verovanja trebalo da podnosi krivične prijave nadležnim sudovima svih mogućih država - na neki način je morao znati i sve njihove adrese. Svi ovi sudovi bi ga onda naravno pozivali na rasprave kao svedoka i od njega bi tražili dokaze za to što tvrdi, a on bi za to mogao da podnese samo neka pisma biskupa. Svaki sud bi takvog svedoka smatrao neozbiljnim, a ako se nekom tuženom ne bi na sudu dokazala krivica, on bi papu mogao da tuži za klevetu. - To naravno ne znači da se neki sud ne bi za to zainteresovao i nastavio istragu, pri čemu bi svakako saslušao i biskupa koji je papu o tome obavestio, te od njega tražio odgovarajuće dokaze, jer sud ne sme da veruje što mu papa ili neki biskup kaže. Sem toga se postavlja i pitanje: Kako bi papa stigao da se pojavljuje na hiljadama ročišta širom sveta i ko bi to sve organizovao i plaćao?

Dalje se takođe bez ikakvih dokazivanja tvrdi da je Racinger izdavao „naredbe za šutnju“ itd., itd., pa se na kraju kaže;

„Da bi saznale pojedinosti tužbeni organi su morali moliti Vatikan za predočenje spisa. Obično se u takvom slučaju ishodi sudski nalog za pretres.“

Kao nepravnik kome je međunarodno pravo sasvim nepoznato ja bih iz ovog zaključio da i Vatikan kao država ili pseudo-država sa mnogim drugim državama ima neke ugovore o saradnji u borbi protiv kriminala. Time se svakako ne bavi sam državni poglavar nego za to postavljene sudije. Ako te sudije nisu dale nalog za pretres prostorija svog državnog poglavara, to znači da bi ova dva advokata njih trebalo da optužuju za saucesništvo u zataškavanju zločina, ali oni njih i na pominju već svu krivicu prebacuju na nekog svemoćnog Racingera, koji je jedini „kao pretpostavljeni počiniteljima, kazneno pravno odgovoran.“ No ti advokati tu stvar sigurno znaju bolje od mene.

Mene ovo podseća na suđenje posle Drugog svetskog rata ratnim zločincima u Nirnbergu, gde su se izvesni zločinci pravdali da su radili samo ono što su im pretpostavljeni naređivali - što bi u krajnjem slučaju značilo da je za sve bio kriv samo Hitler. Međutim, taj sud to nije prihvatio, već je osuđivao i neposredne izvršioce. Da li je u navedenom Statutu Međunarodnog kaznenog suda to izmenjeno?

„2.6.3 On je također krivično postupao, u smislu članka 30. statuta Međunarodnoga kaznenog suda jer je bio svjesan da strategija zataškavanja koju je on naredio i nastavio odobravati imala za posljedicu pripremu terena novim seksualnim zločinima. On je u svakom slučaju to prihvatio s odobravanjem kako bi zaštitio reputaciju svoje institucije - na račun uvijek novih žrtava svojih pedofilskih svećenika.“

I ovo je naravno samo pretpostavka podnosilaca prijave zasnovana na ranijim njihovim izlaganjima. Sa ovim se dotiče i jedno vrlo, vrlo delikatno pitanje. Tvrdi se da je on zataškavanje prihvatio „kako bi zaštitio reputaciju svoje institucije“.

Na završetku ovog poglavlja daje se citat iz Matejevog evanđelja o sablazni (Mt.18.6), koji ovi advokati na žalost ne prihvataju za svoju orijentaciju i svoje ponašanje, jer prenebregavaju citate koji su značajni za čitava ova izlaganja, na primer one koje sam ja ranije naveo. Ova konstatacija nije data bez dubokog saučešća i bola. Ovo utoliko pre, što s ovim citatom - za koji se ne vidi baš sasvim jasno da li ga i oni prihvataju - što njime podnosioci ove prijave istupaju na isti način za koji optužuju dr. Josepha Ratzingera pod „1. Zastrašujuća crkvena vlast“ - prete nekim nedefinisanim paklenim mukama.

Ne uzimajući u obzir da li su gornja izlaganja tačna ili ne, ja bih ovde dodao, da nema čoveka koji ima neku vlast, a da ne dolazi redovno u situaciju da bira između dva zločina koji će izvršiti, te da i izvrši onaj za koji proceni da je manji. Na primer, neki državnik ima da bira ili da opljačka svoj narod za račun neke strane sile ili da ova na njega baca bombe. Pred takvim alternativama se svakako nalazi i papa.

Zbog toga sam ja u svojoj "Povesnoj simptomatici" pisanoj 2003.-2005. godine napisao svoje „Tražim pomilovanje za vlastelina“, u kojem sam naveo petnaestak razloga za to. Ne samo da ne treba negovati kult ličnosti prema vlasteli ili - što se danas sve više i više nameće i radi - ni kult prema ovakvoj ili onakvoj grupi ljudi, nego se na njih treba sažaliti. Naročito treba žaliti one koji se skupljaju u grupe da bi zadobili vlast, jer time oni sebe, svoju individualnost razgrađuju i ...

To je duhovno samoubistvo.

* * *

U „IV. O dopuštenosti podnesene tužbe“ stoji:

„1. Prema članku 27. Statuta Međunarodnoga kaznenog suda sudbenoj vlasti Međunarodnoga kaznenog suda podliježu sve osobe bez obzira na njihovo službeno svojstvo. Prema ovom statutu 'svojstvo državnog poglavara neke osobe ne razrješava kaznene odgovornosti' (alineja 1.) Imuniteti /.../ koji su po unutardržavnom ili međunarodnom pravu povezani sa službenim svojstvom neke osobe, ne sprečavaju sud u obavljanju sudbene vlasti nad takvom osobom. (Alineja 2)“

Iz ovoga izlazi da ovaj Međunarodni kazneni sud odnosno oni koji su ga osnovali i njime se služe smatraju i sugestivno nameću da su oni iznad svih država. To je naravno u smislu marksizma-lenjinizma i njihovog učenja o odumiranju država, a izrazom „međunarodni“ zamenjen je i maskiran „naddržavni“ ili „jednodržavni“. To je potpuno po ugledu na rimski papizam, koji je svojevremeno proglasio da je Hristos kralj čitavog svemira, a papa njegov namesnik na Zemlji, te da sve države treba njemu da se pokoravaju. Stvorena je dakle jedna njemu konkurentna organizacija i ona naravno teži da uništi konkurentni papizam, te da ona vlada čitavom Zemljom. Ili je i ta organizacija isti taj papizam, samo se sad skriva pod drugim imenom? A, ako ja kažem „papizam“, to ne znači da su sve pape njemu pripadale, već je to organizacija koja j^:e i hrišćanstvo i crkvu upotrebila i upotrebljava za svoju skrivenu vladavinu svetom. O tome se naravno može mnogo više govoriti.

Iz ovog dalje izlazi objašnjenje ova dva advokata da ni Racinger ne može izbeći jurisdikciju ovog suda, iako je državni poglavar Vatikana, države zasnovane „na sumnjivom ugovoru s diktatorom Musolinijem iz 1929. godine“. Pri tom oni ništa ne govore kako je i ko zasnovao ovaj sud, sud sa rimskim Statutom. Ako to znači „kulturni obrat čovječanstva“, zašto se to skriva? Zato što se podsvesno oseća da je to involucija?? A da li je taj sud svojina „Rimskog kluba“? To bar tvrdi Danilo Lazić u svojem intervjuu „Pečatu“ od 17.6.2011 „U misiji novog svetskog poretka“, koji sam ja već prokomentarisao krajem juna i početkom jula 2011. Da li su ova dva advokata članovi tog Rimskog kluba kojih ima oko 250 ili su samo od njega angažovani? To se ovde ne govori. A možda su njegovi nesvesni pomagači, pošto su žrtve onog „duhovnog ubijanja“?

Dalje: „2. Ispunjena je i sljedeća pretpostavka prema kojoj okrivljenik i budući optuženik mora biti pripadnik države ugovornih strana Statuta Međunarodnoga kaznenog suda. Za razliku od Vatikana, Njemačka je ratificirala ugovor o Međunarodnom kaznenom sudu (11.12.2002.). Dr.Joseph Ratzinger je njemački državljanin, jer se stjecanjem vatikanskog državljanstva nije odrekao svoga njemačkog državljanstva.“

U vezi sa navodom pod „1.“ ispada da je Međunarodni kazneni sud nadležan samo za državne poglavare onih država – „ugovornih strana“. Bilo bi interesantne znati koje su sve države taj ugovor ratifikovale. Da li i Srbija? A Libija?

Pod „3.“ se navodi da se tužba ne bi mogla podneti Međunarodnom kaznenom sudu da je Nemačka već pokrenula istragu. To se neće ni „provoditi“, jer:

„Njemački državni tužitelji su vezani na upute pokrajinskog ministra pravosuđa. U jednoj zemlji čiji političari ispunjavaju papi neobičnu želju da kao gost govori pred parlamentom, neće nijedan ministar pravosuđa dopustiti državnom tužiocu istragu ili čak podizanje optužnice protiv pape. Sem toga po nemačkom ustavu papi se ne može suditi „sve dok je državni poglavar“.

S obzirom na ovu izjavu dva advokata postavlja se pitanje: Ko je taj koji tužiocu Međunarodnog kaznenog suda naređuje, dopušta ili ne dopušta istrage ili podizanja optužnica?

Pod „4“ se kaže da ovde otpada i eventualni prigovor da prema navodu iz Statuta ovog suda „stvar nije dovoljno teška“.

Tu se zatim podseća da je okrivljeni zataškavao „desetine tisuća, zapravo možda čak stotine tisuća oskvrnjenja djece“, da je „njegova crkva zabranila kondom“, te da je time „pridonio tjelesnom oštećenju i umorstvu neodređenoga, velikog broja afričkih katolika“, te „da njegova zastrašujuća crkvena pukovnija ugrožava odnosno oštećuje tjelesno i psihičko zdravlje velikog broja ljudi širom svijeta“.

I u ovim rečima ova dva advokata neguju kult ličnosti sa izrazima „njegova crkva“ i „njegova zastrašujuća crkvena pukovnija“, kao da je on tu crkvu osnovao, a ne da su predstavnici te crkve njega izabrali za papu. A pošto se ne kaže da li je ta „njegova crkva“ neka posebna organizacija u ili van rimokatoličke crkve koja se ovde pominje (a već i u „Uvodu“ optužuje, onda je i ovo opet „napad protiv civilnog stanoništva“, za koji bi neko mogao da ih optuži istom tom sudu, pa čak i neko iz te „crkvene pukovnije“.

* * *

- Ka kraju ove „Kaznene prijave“ daje se “V, Sažetak“, koji ću ja ovde u celosti prepisati:

„1. Stupanjem na snagu rimskog Statuta Međunarodnoga kaznenog suda 1.7.2002. započeo je kulturni obrat. Vrijeme u kojem su politički i svjetonazorski motivirani masovni zločini ostajali nekažnjeni došlo je kraju. Zločin protiv čovječnosti definiran u rimskom statutu nema u vidu samo masovno djelo i kaznenu odgovornost kolovođa nego je proširio i spektar zaštićenih pravnih interesa:

U članku 7. alineja 1, slovo k predviđa se kazna za 'nečovječne postupke; kojima se namjerno prouzrokuju velike patnje ili teško oštećenje ... duhovnog zdravlja, pod pretpostavkom da su ta oštećenja slične težine kao primjerice silovanje, porobljavanje ili nasilno odvođenje. Time je uključeno i psihičko nasilje koje može dovesti do zdravstvenih oštećenja. Mnogo toga od uobičajenog nasilja ovog svijeta koje je bilo prihvaćeno jer je to 'oduvijek bilo tako', u okviru rimskog statuta sada postaje kaznenopravno relevantno.

2. Ova prijava dolazi do rezultata da to odgovara sustavu prisile rimokatoličke crkve koju vodi okrivljeni i s time povezanim zastrašujućim prijetnjama s večnim paklenim mukama. Te prijetnje dovode bezbroj ljudi u bolesnu psihičku i duhovnu ovisnost i oduzimaju im njihovu vlastitu odluku savjesti u egzistencijalnim životnim područjima. Samo preko ovoga prisilnog sustava bila su moguća druga dva prijavljena zločina protiv čovječnosti. Tim više je umjesnije kaznenopravno udostojati tu crkvenu pukovniju koja provodi ekstreman psihički pritisak, nego što okrivljeni pokušava odvratiti pozornost od totalitarizma svog sustava time što posvuda u zemlji hvali religijsku slobodu koju njegova vlastita crkva grubo prezire - kako postupanjem prema vlastitim članovima tako i agresivnom netolerancijom prema religioznim konkurentima, prije svega kad se radi o religioznim manjinama.

3. Prijava nadalje dolazi do rezultata da je okrivljeni kaznenopravno suodgovoran za smrt stotine tisuća, možda milijune oboljelih od AIDS-a jer unatoč epidemije koja hara ustrajava na crkvenoj zabrani zaštitnih sredstava protiv prenošenja HlV-a i provodi je prijetnjama svoga sustava prisile.

4. Konačno prijava dolazi do rezultata da je okrivljeni kaznenopravno odgovoran što su se zločini katoličkih svećenika posljednjih desetljeća sve više širili. U javnosti se okrivljeni prikazuje kao bogobojazan crkveni vođa koji se ispričava žrtvama klerikalnih oskvrnitelja djece i hoće spriječiti daljnja djela.Ustvari on postupa kao bešćutan pokrovitelj svjetskog sustava zataškavanja koji pogoduje zločincima na račun njihovih žrtava i svakodnevno pogoduje novim zločinima.

Treba poći od toga da taj sustav zbog unutar crkvenih sredstava prisile neometano traje i dalje i time omogućeni zločini širom svijeta traju u nedogled, da će sudovi svih zemalja uvijek ponovo biti prevareni i zločini ostati nekažnjeni i da će se tisućama i tisućama djece uvijek iznova nanositi nova patnja - ako međunarodni sud ne zaustavi taj zločin tako što odgovorne pozove na odgovornost. Joseph Ratzinger je glavni počinitelj okružen nizom supočinitelja čija su imena dijelom već spomenuta. Vrijeme je sazrelo da tužitelj pokrene istragu kod Međunarodnoga kaznenog suda i da to što je do sada bilo poznato samo u odlomcima, detaljno razjasni i one koji kumuju crkvenom oskvrnjivanju djece širom svijeta dovede pred sud.“

U toku ovih izlaganja ja sam već stavio neke prigovore na tu prijavu i njih nije potrebno ponavljati, već možda isto tako sažeto samo pomenuti, te eventualno nešto i dodati.

Ceo ovaj „slučaj“ - kako je dat i u „Sažetku“ - pokreće mnoga pitanja na koja se traži odgovor:

1. Šta je taj „kulturni obrat“? Da li je to kulturna involucija koja se nameće na suprot kulturne evolucije, dakle obrtanje točka istorijskog razvoja unazad? Ja to pitanje ozbiljno postavljam, jer samu tu konstataciju koju daju ova dva advokata ne treba potcenjivati i smatrati da je to možda samo stilska fraza, pa makar da su oni to izrekli iz nekog podsvesnog a ne svesnog impulsa - što je vrlo verovatno.

2. Da li u „nečovječne postupke kojima se namjerno prouzrokuju velike patnje...“ spada objava ratova ili vojni napadi bez objave rata, gde vrlo zaštićena jedna strana bombama i drugim ubijia nezaštićene i koji im nikako ne mogu odmazditi? I to pod izgovorom i objašnjenjem da te žrtve pripadaju nekom „civilnom stanovništvu“ koje treba globalno kazniti - ubijati i sakatiti, jer njihove vođe rade nešto što ne treba, pri čemu se to „što ne treba“ dokazuje raznim izmišljotinama i lažima.

3. Da li je tačno da je tek od 01.07.2002. neko nasilje postalo „kazneno­pravno relevantno“? I da li je za ovih desetak godina ovaj sud sudio i predstavnicima jakih ili samo slabih i pobeđenih?

4. Da li je neodređeni broj godina držanja optuženoga u istražnom zatvoru nasilje koje je kaznenopravno relevantno? Pošto je to vraćanje na ono što je „oduvjek bilo tako“, a što je posle izmenjeno putem revolucija, te neko vreme čuvano i shvatano kao možda najveći napredak u društvenim odnosima, da li je to vraćanje potvrda za ovu kulturnu involuciju?

5. Da li su - sem Vatikana - sve jake države ratifikovale ugovor o osnivanju Međunarodnoga kaznenog suda ili su to učinile samo one slabe, koje su na to bile naterane preko tih jakih? Koje su to države ovaj sud prihvatile? Ako neke jake njega nisu ratifikovale, to znači da su ga one osnovale - odnosno oni koji njima gospodare - da bi svoju vladavinu nad slabima legalizovale, a time i svoje deljenje pravde celom svetu. Nije li i to i takvo legalizovanje prava jačega takođe involucija?

6. Da li je to pretnja paklenim mukama, ako se nekome kaže: Ako živiš i radiš tako i tako - ići ćeš u raj, a ako suprotno - ići ćeš u pakao? Da li je to pretnja ili upozorenje? To u raznim varijacijama govore sve religije sem naravno marksističko-lenjinističke ateističke religija, koja propoveda da posle smrti „nema ništa“  - Religije su nastajale pre deset ili dvanaest hiljada godina, kad su ljudi počinjali da gube vezu sa duhovnim svetom, te se težilo da se s njim „ponovo veže“ (re-ligare). Pre toga su ljudi doživljavali neku neodređenu duhovnost, koja bi mogla odgovarati tom ateističkom „ništa“ odnosno sa novim svetskim poretkom propovedanom "jednopolarnosti", gde jedna polovina te kovanice poništava drugu, te ukazuje na neko ništavilo. To bi bila i neka vrsta Budine nirvane. To su još i Konfučije i Lao Ce doživljavali i zato su davali uputstva samo za ponašanje ljudi na Zemlji, ne dotičući se toga kineskog Tao, te jedinstvene snage koja se oseća kao jedinstveno Božanstvo, kao Bog. To se još i sada kod Kineza zadržalo odnosno pod drugim nazivom obnovilo preko marksizma-lenjinizma i pod njegovim uticajem na Zapadu rasplamsalo pod nazivom „jednopolarnost“, koja je postala ideal „Novog svetskog poretka“. Toga naravno njegovi nosioci nisu svesni, te na tu neizdifericiranost hoće da se vrate, jer ne shvataju Hristov impuls evolucije, U kojem je uključeno baš to individualisanje. To je takođe znak za involuciju, koju ova dva advokata nesvesno zastupaju boreći se protiv pretnji „zastrašujućim paklenim mukama“ i tražeći da se to zameni obećanjem ništavila.

7. Da li „duhovna ovisnost“ dolazi samo preko „pretnji paklenim mukama“ ili i preko nametanja shvatanja da one ne postoje? Ovde se tako površno dotiče jedno od najvećih i najznačajnijih pitanja, pitanje čovekove slobode, da se o tome ovde ne može ni raspravljati. Na to se ovde isto tako čisto frazerski nadovezuje i „vlastita odluka savjesti“ i to „u egzistencijalnim životnim područjima“, kao da savest može biti i u neegistencijalnim i kao da je savest ta koja odlučuje, a ne čovek koji se njom pomaže i za neka procenjivanja svoga činjenja, pošto ona u njemu govori.

8. I ovde sa rečima „sustav prisile rimokatoličke crkve“ i „njegova vlastita crkva grubo prezire“ vrši napad „protiv civilnog stanovništva“ i pošto se to ponavlja može se pretpostaviti da je to neka „politika“ „organizacije koja ima za cilj takav napad“ - kako je to definisano pomenutim Statutom. Da li je cilj te politike uništenje rimokatoličke crkve?

9. Da li je napad na učenje neke religije - svih sem marksističko-lenjinističke - u stvari napad na religijsku slobodu? I da li je ovde postavljeni zahtev da se zabrane „zastrašujuće pretnje“ koje neko propoveda ujedno zahtev da se ukine Atlantska povelja o ljudskim pravima? I šta se nudi umesto nje? Involucija? Ili evolucija? - O toj povelji sam se ja izrazio još 2003. u „Povesnoj simptomatici“, a detaljnije još sa svojim postavkama 2006. u spisu „Tročlano društveno uređenje“, te to ovde neću ponavljati. Ali se postavlja i pitanje, da li bi takva zabrana Atlantske povelje značila najekstremniji totalitarizam? I to u prilog učvršćivanja i razvoja marksizma-lenjinizma?

10. Da li je izraz „religiozni konkurenti“ uzet od Geoffrey Robertson-a ili od nekog drugog sa engleskog područja? Taj pojam „konkurent“ više ukazuje na englesko nego na nemačko shvatanje života. I ko je taj Robertson koji se ovde uzima kao vrhunski autoritet? I zašto? Jer i svako pozivanje i oslanjanje na autoritete jeste vrlo izrazita involucuja.

11. Ako se ne uzima u obzir - uopšte i ne pominje - da papa odnosno rimokatolička crkva zabranjuje promiskuitet i vanbračni seksualni život uopšte, pa čak i izopačenosti „seksualnih manjina“, da li to znači da ova dva advokata smatraju da je marksističko-lenjinističko učenje o „seksualnim slobodama“ toliko zbrisalo - kako su oni nazivali – „viktorijanski moral“ i to tako apsolutno da protiv toga niko ne može ni da progovori, pa ni da pomisli, da je od celog bar zapadnog čovečanstva to apsolutno prihvaćeno? Verovatno da, jer se samo tako može shvatiti ta njihova besmislica da se neko ne plaši „paklenih muka“ što opšti vanbračno i kao „manjina“, a plaši se toga da se štiti, te se zbog toga razboljeva i umire. A na osnovu te besmislice ovi advokati nekoga optužuju da je „suodgovoran za smrt možda milijuna oboljelih od AIDS-a“! Pri tome oni sami ističu da se to dešava samo u Africi - medicinski bi se to možda reklo „endemski“. - Takva neka optužba može se shvatiti samo kao „politika činjenja takvih djela“ u cilju „napada protiv civilnog stanovništva“. Ja ne smatram da bi ova dva advokata Međunarodni kazneni sud zbog toga trebalo da osudi, nego samo konstatujem činjenice.

12. Da li postoji čovek - ili čak i natčovek - koji bi mogao znati šta rade desetine hiljada nekih ljudi rasutih po svim kontinentima? I da li postoji takav neki natčovek koji je mogao da bude obaveštavan o „možda čak stotine tisuća oskvrnjenja djece“? Pa ne samo to, nego da svaki takav slučaj prouči i zataška na odgovarajući način - zašta je opet potrebna neka nadljudska sposobnost i moć? Nije li to pozivanje na ono kinesko Tao, na tu osnovnu snagu koja vlada svetom, na nešto što je nadljudsko? I obrtanje točka istorije deset ili dvanaest hiljada godina unazad - involucija?

13. Da li je moguće da neko zamišlja da bi se hapšenjem Racingera i njegovim držanjem u istražnom zatvoru onoliko godina koliko će još poživeti, te obustavljanjem istrage kad u zatvoru umre - da li neko može da zamišlja da bi se tim sprečili zločini nad decom ili bar smanjili? I da bi se time ukinulo „tradicionalno poštovanje crkvenih glavara“? - To može samo neko ko zamišlja da su ljudi kao termiti, koji - ma gde se nalazili -bivaju paralisani kad im se matica ubije. Takvo shvatanje je takođe involucija.

14. Da li su ljudi više pod sugestivnim uticajima onoga što se propoveda u crkvama ili onoga što se propoveda na televizijama, u novinama, školama, pozorištiraa i drugom, a što je pod potpunom ili skoro potpunom kontrolom svetovnih - zvaničnih i nezvanicnih - vlasti? Nije li crkva njihov konkurent, jer propoveda da je greh ono što se preko ovih propoveda: promiskuitet koji se naziva „sloboda ljubavi“, seksualne izopačenosti koje se svrstavaju u „seksualne manjine“, „erotizovanje“ pozorišnih komada i opera iz „viktorijanskog vremena“, skvrnavljenje dece koje se umetnički na filmovima pominje kao nešto redovno - uobičajeno - i to na način da se na to ne treba zgroziti već olako primati kao zabava, često i umetničke pouke da se pljačke isplate i da su ubijanja poželjna i ubice često vrlo simpatične itd.,itd.?

To su samo neka od mnogih pitanja koja se ovde nameću. Tu je naravno i pitanje, da li će Međunarodni kazneni sud u Hagu na osnovu ove prijave podići tužbu protiv dr. Josepha Ratzingera, pape?

Slično postupku u Nemačkoj koji je naveden u „4. O dopuštenosti podnesene tužbe“ pod „3.“ može se pretpostaviti da i tužiocu ovog suda neko treba to da dopusti (ili naredi), neko ili neki koji su taj sud osnovali. Ako ta grupa bude smatrala da je to u njenom interesu i da je jača od rimokatoličke crkve i papstva, ona će to i učiniti. Takođe i ako je to ista ta organizacija koja se krila iza papstva, a koja sad želi da promeni svoje ime i sedište, da bi promenom imena i „ukidanjem papstva“ dokazala da je to „kulturni obrat“?

To i ne bi bilo tako teško. Papa bi bio uhapšen prilikom posete nekoj državi koja je ratifikovala ugovor o osnivanju ovog suda i sproveden u Hag. A ako bi tu on nešto predosetio i ne bi napuštao Vatikan, Međunarodni krivični sud bi poslao svoju policiju i ona bi Vatikan bombardovala sve dotle dok se on dobrovoljno ne preda ili dok se možda ne pobuni vatikanska garda i napravi državni udar da bi se spasio od daljih razaranja.

* * * * * * *

C. Podsvesne optužbe

Prilikom prikazivanja ove kaznene prijave ja sam već više puta pomenuo da ova dva advokata svesno optužuju papu, a da iz njihovog pisanja izlazi da oni podsvesno optužuju i sebe i čitavo sadašnje društveno uređenje koje je takvo, da po njemu ne samo da može nego i da mora da dolazi do izvesnih nepoželjnih i nemoralnih pojava, pa i zločina - svakako ne svih; da može da dolazi tako da oni ostanu i nezapaženi i skriveni – „zataškani“, pa čak - ja bih dodao - i prikazani kao neke vrline, naravno kad ih izvrši jači. Sadašnje društveno uređenje to u velikoj meri ne samo da omogućava nego i podstiče.

Ova dva advokata su posebno napala čitav pravni sistem, sve religije i njihova učenja, obrazovni i vaspitni sistem, pa - što je njima najbliže -državne sudove i sudije, pa i nadržavne dobrotvorne organizacije, a i načela iz Atlantske povelje o ljudskim pravima.

Ja bih ovo morao posebno da obrazložim.

Već u samom „Uvodu“ dato objašnjenje da „Tradicionalno poštovanje'crkvenih glavara' zamutilo je svijest prava“ optužuje čitav istorijski razvoj bar nekog skorašnjijeg vremena i nekog dela čovečanstva, a u kojem se to tako razvilo. Za ovo se ne daje nikakav makar i najmanji dokaz ili bar pokušaj da se to na neki način objasni, već se uzima kao činjenica u koju se ne može sumnjati, pa se na takvoj pretpostavci zasniva i čitava „Kaznena prijava“.

A odmah zatim se daje druga pretpostavka, kao činjenica u koju se ne sme sumnjati da „Od 01.07.2002 ta navika nije više dopuštena... Tog dana stupio je na snagu Statut Međunarodnog kaznenog suda...“.

Obe ove za kaznenu prijavu date prethodne postavke su toliko apstraktne i bez ikakve osnove u stvarnom životu, da ih nije ni potrebno pobijati. Ja sam napred već rekao da je neko takve uopštavanje neispravno, a sad bih dodao da se ovakvim uprošćavanjem i ne pokušava da sagleda čitav taj tako komplikovani proces; takođe i da je i sam taj izraz „svest prava“ toliko mutan, da se može samo nagađati šta ova dva advokata pod tim podrazumevaju. A raspravljati o nečem što se može samo nagađati šta se mislilo, to nema nikakvog smisla. No bez obzira šta se pod tim zamišlja, to se - opet vrlo uopšteno - može ovako formulisano odnositi prvenstveno samo na one koji su na neki način došli odnosno postavljeni da upravljaju čitavim postojećim pravnim sistemom, jer su za njega odgovorni i daju mu ton. Od toga se naravno izuzimaju njih dvojica i možda još neki koji to uviđaju, ali su nemoćni da to promene. A mnogi od tih odgovornih možda nisu ni čuli za taj Statut kojim se menja ta navika.

A da se neka opšta tradicionalna navika može izmeniti donošenjem nekog pravničkog statuta vezanog za neki sud - samo jedan sud, pa makar da su ga neki nazvali međunarodnim, i to je čista apstrakcija, apstrakcija koja nema nikakve veze sa stvarnim životom; čak i kada takav sud ima dobro naoružanu i nedodirljivu međunarodnu policiju, jer je ova kao supersila iznad svih zakona. Na primer, može li se reći da je i „poštovanje crkvenih glavara“ nastalo donošenjem nekog tome sličnog statuta, pa se sad kontra-statutom može i ukinuti? I od kojeg datuma da to potiče? To se naravno ovde sasvim preskače, a bilo bi bitno za donošenje takvog nekog suda, ne bi se palo u apstrakcije.

Na osnovu ovakvih apstraktnih pretpostavki daje se sad konkretna kaznena prijava i to opet sa sasvim apstraktnim obrazloženjima.

Ovo - sem ranijih izlaganja - potvrđuje da su ova dva advokata žrtve „psiho-terora“ (I/2) državnog monopola obrazovanja i vaspitavanja, o kojem je već bilo govora pod tačkom I/3. Taj „psiho-teror“ se sprovodi vrlo sistematski već jedno bar sto pedeset godina i sve je jači i jači. Njime se deci još od najranijeg detinjstva nameće da se odvraćaju od stvarnosti i vrte samo u apstraktnim mislima. A, pošto se mora i nešto konkretno raditi, deca se upućuju samo na ono što je konkretno opipljivo, a nikako na ono što je konkretno duševno i konkretno duhovno; pa i to konkretno opipljivo se tumači na sasvim apstraktan način, pokriva se velom neistinitosti i nelogičnosti.

Sa tim državnim monopolom novi naraštaji, ukoliko su više i duže prolazili kroz njegov mehanizam, utoliko su više dezorijentisani u životu i lako bivaju „pojarmijeni“ (I/3) kad im se priđe sa nekim apstraktno postavljenim idealima, jer su već svemogućim apstrakcijama preparirani. A to i jeste svrha državnog monopola obrazovanja i vaspitavanja, za čije uspostavljanje se bore svi oni koji žele vlast. To je onda prividno polje sukoba raznih sila, a u stvari u tom sukobu svima tim silama upravlja neko ko je iznad njih i koga one ne sagledavaju, iako on taj monopol preko njih uspostavlja i održava. U sukobe naravno dolaze one sile koje ne idu putem istine, jer je istina jedna za sve. Sukobljavaju se samo one sile koje idu putem neke zablude, a zabluda ima bezbroj. To naročito važi za one sile koje su zasnovane na nekom pogrešnom okultizmu.

Ako ja to nazivam mehanizmom obrazovanja i vaspitavanja, to je zato što je taj državni monopol ubio svaki život u njemu, te je to postalo mrtva mašinerija. A time - i ne samo time - ubijena je i evropska kultura.

Kroz taj državni monopolski mehanizam prošli su i sve državne sudije, tužioci, advokati i drugi sudski saradnici i to je razlog što je zamućena „svijest prava“, pa bez obzira šta se pod tim podrazumeva. Razlog je sadašnje obrazovanje i vaspitanje, a ne neka tradicija iz prošlosti. A i pošto su svi pripadnici tog „Međunarodnog kaznenog suda“' prošli kroz isti taj mehanizam državnog monopola, da li se može očekivati da će se s njim bilo šta popraviti?

Da bi se tu nešto popravilo i bilo na korist razvoja čovečanstva, mora se menjati način mišljenja, i to posebno način mišljenja koji se obrazuje preko državnog monopola obrazovanja i vaspitanja. A da se taj način mišljenja izmeni, neophodno je potrebno da se duhovni život oslobodi od te potčinjenosti političarima, koji time naravno od njega izvlače i privredne koristi za sebe, a to godi i njihovoj gordosti.

U slobodnom duhovnom životu bi svaki nastavnik birao i šta će i kako će predavati i vaspitavati decu. Svakako da će neki od njih to raditi dobro, a neki loše, ali će sami roditelji birati kome će poveriti decu. Međutim, programi davani preko nekog ministra prosvete ili sličnog mogu biti isključivo sasvim rđavi, a roditelji tu nemaju izbora, jer su silom državne vlasti naterani da ih šalju bar u niže državne škole, a u više ih mame državnim diplomama koje obećavaju bolji položaj u društvu.

Za to ne treba kriviti ni same te ministre, jer oni uopšte i ne znaju šta u tome rade niti šta treba da rade; oni znaju samo koga i u kojoj stranci treba da slušaju da bi bili ministri. A udžbenike i uputstva za vaspitavanje koji se pod njihovim imenom nameću svem nastavnom osoblju i đacima oni u ogromnoj većini slučajeva nikad nisu ni videli, a ako su nekim slučajem (sbog svoje dece) neki i pročitali, oni to većinom nisu ni razumeli, akamoli kritički i ispravno procenili. Tako se i tu iza kulta ministra skrivaju oni koji tim monopolom iz podzemlja upravljaju.

Kad bi u slobodnom duhovnom životu religije bile oslobođene od političko-pravnih i od privrednih uticaja i vlasti - sa kojom uvek ide lična korist, one nikad ne bi došle u sukob jedna sa drugom, a takođe ni razne narodnosti. Svako bi verovao šta hoće i u šta hoće i jedino bi mu možda, bilo žao što i drugi u to i tako ne veruje, te bi pokušao da ga rečima ubedi u svoje mišljenje. A kad se religiozna shvatanja ili narodnosna pripadnost ljudi uz pomoć topuza upotrebe radi uspostavljanja neke političke vlasti odnosno time i za zadobijanje neke privredne koristi - onda se to maskira time što se kaže da je to sukob religija odnosno naroda, a ne njihovih vlastodržaca.

Tu zloupotrebu posmatraju ova dva advokata i nju u stvari nazivaju „psiho-teror“, jer ne uviđaju da takve devijacije ne dolaze od religijskih učenja, već od njihovog izopačavanja u cilju nekih grupno egoistickih ostvarenja. Oni me uviđaju ni da „strah od grijeha“ i „kronično nečistu savjest“ (I/2) nameću i svetovni sudovi, a i posebno ovaj Međunarodni,, naravno sa svojim normativima.

Na sličan način je državnim monopolom upropašćena i umetnost i sport i nauka i drugo. I tu političari, a ne sami umetnici odnosno naučnici da između sebe najbolje biraju, i tu političari na sve vodeće položaje postavljaju svoje stranačke pristalice odnosno glasače, da bi ih na neki način većim prihodom nagradili za podršku koju im pružaju. Takve kulturne vođe sa naravno opet od državnih političara dobili diplome o njihovoj sposobnosti, pa su i nešto naučili kako se po spoljašnjoj formi može upravljati kulturnim ustanovama. Međutim, politika javne ili tajne stranke kojoj pripadaju takvim vođama zamračuje um - ona im diktira šta će i kako da rade, oni moraju njoj da služe. A kad se duhovni život stavlja u službu ličnih ili grupnih interesa, a ne u službu apsolutno čitavog čovečanstva, on se time ubija. On onda umesto da deluje oplemenjujući na ljude služi za iživljavanje ličnih ili grupnih nagona i za zgrtanje para, te se to i tim državnim monopolom i ostvaruje. Pri tome se instinktivno oseća i zna, da se pare najlakše zgrču kad se podstiču najniži nagoni kod ljudi, te se tako i radi i pri tom još propoveda da ljudi to traže.

Politički podobni nosioci umetničkog života skoro isključivo su daleko ispod proseka odgovarajućih umetnika. A slično je i sa naukom i religijom. Oni onda tu svoju podprosečnost nameću društvu, te je i to način na koji je ubijena evropska kultura. Do njene obnove odnosno vaskrsenja može doći samo ako se duhovni život oslobodi tog državno-političkog „psiho-terora“. Svi ti politički isforsirani umetnici i naučnici i religiozne vođe time naravno služe nesvesno onima koji imaju perverznu želju da vladaju ljudima, a koji zbog toga gube svoju sopstvenu slobodu, individualnost - ako je uopšte i imaju. Imajući to u vidu, ja sam u „Povesnoj simptomatici“ još 2006. godine napisao da „Tražim pomilovanje za vlastelina!“.

Pred onima koji imaju neku moć i vladaju većina ljudi se ustručava da govori punu istinu, te da im kaže i svoje shvatanje ako se razlikuje od njihovog; a i sami vlastelini se još više plaše da kažu sve ono što oni znaju i nameravaju da čine. Time je onemogućeno napredovanje u saznavanju, nema dopunjavanja i proveravanja na tuđim iskustvima, a samim tim ti strahovi od istine kod vlastelina i njihovih saradnika i drugih koji s njima dolaze u vezu, ti strahovi od istine čine da vlastelini najčešće ostaju u starim, a lako zapadaju i u nove zablude. Oni su tome daleko podložniji nego sebri koji nemaju moć, te se od njih neki drugi sebri neće bojati da im kažu nešto suprotno od onog što oni misle.

Svaka vlast je ogromna smetnja za saznavanje istine i čovek koji ima vlast postaje sve više rob neistina. Zato je vlastelinima daleko teže da saznaju posebno činjenice duševnog i duhovnog života, a oni to onda -većina nesvesno - svojim monopolom obrazovanja i vaspitavanja prenose i na sebre. Žrtve toga su i ova dva advokata, koji osećaju da je postojeće društveno uređenje neispravno, ali za to krive samo nekog opipljivog, a ne i ono duševno i duhovno koje se iza tog nalazi, ona nastrojenja i namere grupa koje se avetinjski iza tog opipljivog kriju, ne smeju da se po jave na svetlost dana.

Zamenom nekog ministra prosvete ili vera, pa i pape apsolutno se ništa ne menja. Sistem društvenog uređenja treba promeniti, jer je ovaj sadašnji kojim se sa jednog mesta upravlja i duhovnim i političko-pravnim i privrednim životom potpuno zastareo, a on je uzrok i dobra podloga za razne nepoželjne pojave u društvu. On omogućava da državni sudovi ne čine što treba, on omogućava tu neefikasnost državnih sudova za suzbijanje zločina, on omogućava da se preko njih zločini mogu zataškati - a da li to čini Racinger ili bi to činio neko drugi ili neki drugi pojedinci, to je sasvim svejedno.

U tome zataškavanju su svakako i vrlo očigledno saučesnici i sudije i tužioci, a zar je moguće da njih ovi advokati ne optužuju za saučesništvo u tim zločinima? Kakav je to društveni pravni sistem da se - kako se to već decenijama kaže - pronađe samo „žrtveni jarac“, da bi ostali saučesnici ostali nekažnjeni? Te da tome „2.4. Ne vidi se kraj“? Da li advokati i drugi pravnici smatraju da je takvo pravosuđe ispravno? Da se sa „žrtvovanjem jarca“ nikako ne sprečavaju zločini i da se time u stvari oni najbolje zataškavaju i ohrabruju? Pogotovu kad takav „jarac“ „slučajno umre“, te se zbog toga posle neodređeno dugog trajanja pritvora taj slučaj stavlja „ad acta“.

A i sama kratka napomena o „dobrotvornim organizacijama“ data pod „II/2“ potvrđuje da ova dva advokata i stvari optužuju čitav društveni poredak - i zvanični i nezvanični. Oni su takođe i protiv onih stavova proklamovanih u Atlantskoj povelji o ljudskim pravima, sa kojima se naravno i ja ne slažem, pa sam na suprot njima 2006. g. u spis „Tročlano društveno uređenje“ ubacio o tome svoje shvatanje, kao i predlog kako bi trebalo da glase, jer nije konstruktivno reći samo da nešto ne valja nego i kako to treba da bude.

* * * * * * *

D. Pitanja bez optužbi

Iz ovih mojih dosadašnjih izlaganja neko bi možda pomislio đa ja branim papu Benedikta XVI ili - kako se u ovoj prijavi radije kaže - dr. Josepha Ratzingera. Međutim, ja ovo pišem sledeći uputstvo Jana Husa (1369-1415), koji je u Konstanci kao jeretik spaljen 1415, u vremenu kad nije postojao samo jedan papa nego dva – tri (u Rimu, u Avinjonu i u Pizi) ili nijedan, jer je tadašnji „legalni“ papa Jovan XXIII u XX veku izbačen iz spiska da bi njegovo ime i broj uzeo Roncalli (1958-1963). To uputstvo Jana Husa glasi:

„Stoga, dragi hrišćanine, traži istinu, slušaj istinu, uči istinu, ljubi istinu, govori istinu, čuvaj istinu, brani istinu sve do smrti. Jer istina tebe čini slobodnim od greha, od đavola, od smrti duše i konačno od večite smrti.“[1]

Ja Benedikta XVI ne mogu ni da branim ni da optužujem, jer ga i ne poznajem. A i kad bih ga poznavao, ja to ne bih činio. Međutim, radi traženja istine u vezi sa ovim podsvesnim optužbama ova dva advokata ja ću postaviti sledeća. pitanja, na koja bih ja voleo da od nekog dobijem odgovor. - mada se tome mnogo ne nadam. Kod svih ovih pitanja radi se o tome, da li papa to zna, da li je za to ili protiv toga ili indiferentan, te da li u vezi s tim nešto preduzima i šta, pa da li to što hoće i može ili ne može. Ona naravno mogu poslužiti i svakom čoveku bea razlike da na njih bar samom sebi odgovori i s tim u vezi uradi što može, naravno ako hoće. Ta pitanja će se odnositi na svakidašnje i najupadljivije - mada često vrlo zamaskirane - društvene pojave, ali koje su suštinske i koje svi vrlo dobro osećaju, ali ih možda jasno ne formulišu. Dakle:

PRVO - Da li treba još i skoro dve hiljade godina od Misterije na Golgoti da se religijske i nacionalne pripadnosti i osećanja ljudi upotrebljavaju u političke svrhe?

Ako neko to čini, on je svakako borac protiv Hrista. A ako to čini i sebe naziva i smatra hrišćaninom, onda on sam sebe laže. A ako neko želi da proveri ovo što ja ovde kažem, neka pročita bar sledeća objašnjenja iz Novog Zaveta: Jn.4.9, Jn.l8.36, Del.ap.15.7, Rim.1.14-15 i drugo.

DRUGO - Da li „državna religija“, „cezaropapizam“, „džihad“, „krstaški rat“, „investitura“, „konkordat“, „unija“, „ekumenizam“ - da li to potiče iz religija ili iz politike?

U novije vreme i „judeohrišćanstvo“ i „hrislam“, kao tendencija koju sam ja nazvao „judeohrislam“ i koji se pojmovi upotrebljavaju u smislu da ne postoje razlike između te tri religije, jer sve tri veruju u samo jednoga Boga, pri čemu političarima ne smeta što se u svetim spisima na kojima su sve ove tri religije zasnovane čak i po imenu pominju drugi bogovi, možda sa napomenom da njima ne treba služiti.

Da li je ta državno-politička upotreba odnosno zloupotreba religija jedan od glavnih razloga za širenje ateizma - posebno kod „hrišćanskih“ naroda? Pa i traženja pribežišta u nekim nehrišćanskim religijama, koje vuku poreklo iz davnih vremena, te su izgubile svoj pravi smisao.

Ako je to sve u izvesno vreme možda i imalo nekog smisla, da li je sada došlo vreme da se to jasno sagleda i postavi na svoje mesto? Dok su do XV veka ljudi radili u glavnom pod impulsima kojih nisu bili svesni, sada je došlo vreme kad svi bivaju sve više i više svesni svojih postupaka, a time je na same ljude - sve ljude - prebačena i odgovornost za ono što čine i iz čijih čini se oblikuje život na Zemlji. Naravno da su oni koji imaju bilo kakvu vlast u društvu više i odgovorni za ono što se sad dešava i što će se desiti, te će i na sebi doživeti odgovarajuće posledice - teže nego oni koji nemaju nikakvu ili skoro nikakvu vlast.

TREĆE - Da li saopštavanje laži na istiniti način i istina na lažan način može da ostane bez posledica na dušu onoga ko to čini, pa makar da to sam ne izmišlja nego samo profesionalno prenosi, jer je postavljen na takvo neko mesto u društvu?

Naravno da je taj sablažnjen, a sablazan izlazi iz onoga ko to izmišlja ili ga na to navodi. Ali i iz tako sablažnjenih sablazan prelazi na druge, oni njih sablažnjuju.

Da li takvi ljudi idu putem evolucije ili neke vrste involucije, pošto se čovekova individualnost izgrađuje saznatim istinama, a sve neistine od njega otpadaju u životu posle smrti - njegovo u životu na Zemlji obrazovano „ja“ se na taj način razgrađuje, u njemu ostaje samo ono što je primio kao istinito i dobro. Posebno i to što sablazni koje iz čoveka izlaze njega vuku u ponor, on otpada od redovnog razvoja čoveštva.

Treba li ovo svuda i stalno saopštavati svima? Čovečanstvo je u ovom razdoblju stavljeno pred slobodan izbor da ide ili samo jednim putem istine ili mnogim putevima neistina. Kod prvih kao ideal svetli devocija prema istini, kod drugih se kao oblak nadvija strah od istine. Čovečanstvo se već sada cepa na ta dva dela, s tim što pojedinci svakako još osciliraju između te dve krajnosti. To će trajati još neko vreme, ali će se pojedinci prema svom slobodnom opredeljenju sve više učvršćivati u jednom ili u drugom pravcu, te će - možda kroz dve hiljade godina - ta podela već biti ako ne konačna, onda ipak vrlo jako izražena. Oni prvi će evoluirati i kao individualnosti će se ujediniti u Hristu, a ovi drugi će zapasti u neku vrstu sličnu ranijim stanjima postojanja, u kojima će se njihovo ja gubiti u raznim grupama, a toga će oni ipak biti svesni. Na to je još na početku ovog razdoblja obratio pažnju i Piko dela Mirandola (1463-1494):

„Nisam ti dao ni utvrđeno mesto, ni sopstveni lik, niti bilo kakav poseban zadatak, o Adame, da bi ono mesto, onaj lik, ona preimućstva koja budeš sam želeo prema svojoj želji i prema sopstvenom sudu postigao i čuvao. Ograničena priroda ostalih zakonima je, koje sam ja propisao, prinuđena. Ti, nikakvom prinudom ograničen, odredićeš svoju prema sopstvenoj volji u čije sam te ruke stavio. U središte sveta sam te postavio da bi odatle bolje video sve što je u svetu. Nisam te učinio ni nebeskim, ni zemaljskim, ni smrtnim, ni besmrtnim, da bi, skoro kao slobodan i častan tvorac, samog sebe uobličio i izvajao u obliku koji budeš sam izabrao. Moći ćeš da se izrodiš u niže oblike, kao što su životinjski; moći ćeš, prema sudu sopstvene duše, da se ponovo rodiš u višim, kao što su božanski.“[2]

Ove se reči mogu uzeti kao nastavak ili dopuna malo pre navedenih reči Jana Husa. Da li treba to i jedno i drugo obznanjivati svim ljudima ili kriti?

* * *

ČETVRTO - Da li Duh Istine (Sveti Duh - Jn.15. 26) proizilazi i iz Reči (Sina) kroz koju je sve postalo (Jn.1.3), a sve što je postalo svakako da je Istina (Jn.l4.6)?

Razne i izdvojene delove te svepšte Istine čovek u svoju svest prima opažanjima preko raznih čula, a onda se mišljenjem koncentriše na neke i traži objašnjenje šta je to, traži pojam odnosno pojmove koji tome odgovaraju, koji se nalaze u tom opažanom, ali su čulima neopažljivi. Pojmovi se dakle ne dobijaju iz istog tog sveta čula, već iz sveta duha. Pojmovi su čulima neopažljivi, ali oni iz sveta duha ulaze u čovekovu svest.To je objašnjeno i u Evanđelju po Jovanu:

„A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša, i najaviće vam što će doći. On će me proslaviti, jer će uzeti od mojega i javiti vam. Sve što Otac ima - moje je; zbog toga rekoh da će uzeti od mojega i vama javiti.“ (Jn.16.13-15)

Ako se čovek udubi u ove reči, videće da njima potpuno odgovara ono što ja ovde opširnije izlažem. Kad čovek spoji neki opažaj (uzet „od mojega“) sa odgovarajućim pojmom (javi mu Duh istine), on je to saznao. A kad je nešto saznao, on je slobodan da to po svojoj volji upotrebi, da iz toga nešto učini:

„... i sazaaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“ (Jn.8.32)

A ako nije saznao istinu o tome, nije opažaju pridodao odgovarajući pojam, onda:

„... je svaki - ko greši - rob greha.“ (Jn.8.34)

Ako čovek za neki opažaj ne dobije pojam neposredno iz duhovnog sveta („ono što sluša“ Duh istine), nego ga pri tom provuče kroz neke druge opažaje čula koja ima u ovom svetu i tumačenja koja je preko njih obrazovao - onda će on grešiti, neće činiti ispravno, jer je pao u iluziju o tome šta je stvarno opazio. Na primer, ako prema ranije opaženoj boji i obliku burme, pa i iz drugih čulnih opažaja stečenih znanja da se one prave od zlata, čovek i za neku mesinganu burmu zaključi da je zlatna; ako dakle znanja stečena na jednim čulnim opažanjima neposredno prenese na druga.

Naravno i da taj izraz „zlatna“ nije tačan, jer je uvek u pitanju legura sa većim ili manjim procentom zlata. Ali govor čovekov - čovekova reč - je vrlo nesavršen, u njemu je čovek samo delimično svesan, kao i u osećanjima, te i u samom načinu izražavanja čovek može i sebe, a i druge da dovede do iluzije, jer mi pretežno mislimo u govoru, u rečima. Tako da i Duh koji bi ishodio i iz Reči, i iz Sina ne može biti Duh Istine odnosno Sveti Duh, već samo Duh Iluzija. Duh Istine, Sveti Duh može ishoditi samo od Oca i on nam omogućava da svojim budnim mišljenjem nađemo pojmove za ono što čulima opažamo, a koji su u tome opažanom sadržani, ali čulima neopažljivi. Jer sve što opažamo stvoreno je iz misli Oca - uključujući i naša činjenja, naša delanja u kojima smo najmanje budni, u kojima kao da spavamo.

Drugi primer: U čulnom svetu čovek nikad ne može da izračuna tačno površinu nekog pravougaonika, nikad ga tačno ne može ni nacrtati, jer matematički - u duhu pojimana - linija nema nikakvu debljinu, pa se čulima ne može ni videti. I najmanja nacrtana linija posmatrana pomoću mikroskopa ima na raznim mestima razne širine (pa i debljine) i krivudava je. Ako mi mislimo da smo tačno izračunali površinu tako nekog u čulnom svetu nacrtanog pravougaonika, mi smo zapali u iluziju. S druge strane, ako smo samo u duhu - ne preko čula - zamislili neki pravougaonik, mi njegovu površinu možemo nepogrešivo tačno da izračunamo. Možemo, ali i tu postoji opasnost zablude, koja dolazi i od jednog drugog duha, ne od Duha Istine. To je ako mi pogrešimo u množenju, pa umesto da izračunamo 2x3=6 stavimo 2x3=5.

Treći primer: Čovek čisto u duhu pomoću svoje mašte može nešto da stvori. Međutim, tvorevine svoje mašte on ne sme da pripisuje odnosno da njima tumači tvorevine nekog drugog, nečeg već postojećeg, jer time zapada u teške iluzije. A i same te i takve iluzije postaju ipak neka stvarnost; stvarnost koja obrazuje neki paralelan svet - ne onaj koji ide redovnim, Hristovim putem razvoja, nego otpada od njega i za sobom povlači one koji su se u njega upleli.

To sve pokazuje da čovek i u čisto duhovnim odnosima i pojmovima mora biti budan i pristupati im sa zdravim razumom i osećajem za istinu i da nastoji da razlikuje duhove, nikako da pada u neki panteizam. Ja sam to detaljnije objasnio u spisu „Hrišćanska misterija“ početkom 2011. godine. A čitavo današnje materijalističko shvatanje potiče od toga Duha Iluzija odnosno „duha ovoga sveta“, o kojem vrlo izričito piše Pavle:

“Mi pak nismo primili duha ovoga sveta, nego Duha koji je od Boga...“ (1.Kor.2.12)

Ako je to u izvesno vreme i na izvesnom mestu u čovečanstvo trebalo da dođe - možda da bi sprečilo nešto gore - da li je sad došlo vreme da se to razjasni? Došlo vreme, jer u sadašnjoj fazi čovečanskog razvoja postoji opasnost da taj materijalizam - koji je nastao iz tog „duha ovoga sveta“ ne bude više samo neko shvatanje sveta nego da postane stvarnost, da se ljudi toliko spoje sa materijom da umesto Hristovim putem evolucije pođu Antihristovim putem neke vrste involucije, da zapadnu u neki od vidova postojanja sličnih nekadašnjim davnim. Ne da se vrate u ona ranija stanja mego da zapadnu u neka nova stanja, koja su vrlo slična tim starim, „u niže oblike, kao što su životinjski“ - kako kaže Piko dela Mirandola.

PETO - Da li jedni ljudi treba da vladaju (prisiljavaju, hipnotišu, mame, usmeravaju, umesto njih odlučuju) drugim ljudima? Zato što su na višem stupnju razvoja, jači, pametniji, bolji, pošteniji, znaju više, za to su pozvani itd.? Nisu li i to sve odrednice stečene od Duha Iluzija, pojmovi koji su provučeni i kroz svet čulnih opažaja - društveni sistem zakona, diploma, hijerarhijskih autoriteta, verskih ubeđenja, ceremonijalnih magija itd.?

Ako bi se to saznavalo preko Svetoga Duha, a ne „duha ovoga sveta“, videlo bi se da su svi ljudi - apsolutno svi - samo udovi jednog istog tela, a koji imaju razne funkcije i koji bi jedan izdvojen od drugih odumro;

„Jer kao što je telo jedno, i ima mnoge udove, iako su mnogi, jedno su telo, tako je i Hristos. Jer smo svi mi jednim Duhom kršteni za jedno telo, bili Judeji ili Grci, bili robovi ili slobodni. I svi smo jednim Duhom napojeni. Pa ni telo nije jedan ud, nego mnogi.“ (1.Kor. 12.12-14)

Posle detaljnijih objašnjenja o ovome Pavle dodaje:

„A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi.“ (l.Kor.12.27)

Sa ovim je u prisnoj vezi i sledeće:

„A što ti osuđuješ svoga brata? ili što ti nipodaštavaš svoga brata? Znaj da ćemo svi izići pred sud Božiji.“ (Rim.14.10)

„Mi pak jaki dužni smo da snosimo slabosti slabih, a ne da se ponašamo kako se nama dopada.“ (Rim.15.1)

Mi smo svi napojeni jednim duhom, jer je mišljenje po svojoj suštini univerzalno. Ono određuje i sve subjekte i objekte. Preko njega „Duh istine ... će uzeti od mojega i javiti vam“. Zbog toga ni svi ljudi kojima se tako objavila neka istina nikad ne dolaze u sukob oko nje.

* * *

ŠESTO - Ko su ti ljudi, koji napadaju apostola Pavla i - kako to oni bar pedesetak godina govore – „Pavlovo hrišćanstvo“? Ko su oni i zašto ga napadaju? Zašto oni osećaju panični strah pred onim što on piše?

Za razliku od evanđeljista koji svaki sa svojeg stanovišta opisuju šta se oko Isusa Hrista u ono vreme zbivalo, Pavle to razumski objašnjava. On posebno u poslanici Rimljanima ukazuje na evoluciju - ne na put involucije - i daje uputstva šta treba raditi u smislu „volje Božije“ (Rim.l2.2). A zatim i u drugim poslanicama daje Pavle i konkretna uputstva svojim savremenicima šta treba da rade, uzimajući u obzir i tadašnje društveno uređenje i prilike u kojima su oni na određenim mestima živeli, jer on nije bio za revoluciju nego samo za evoluciju. Sem tih razumskih objašnjenja, Pavle se posebno obraća i ljudima sadašnje razvojne epohe koja je počela . sa XV vekom. Na primer, u vezi sa gore postavljenim pitanjem:

„Mi pak nismo primili duha ovoga sveta, nego Duha koji je od Boga, da znamo šta nam je Bog darovao. Pa i to ne govorimo rečima naučenim od ljudske mudrosti, nego rečima naučenim od Duha, tumačeći ono što je duhovno duhovnim ljudima.“ (1.Kor.2.12-13)

To „duhovno duhovnim ljudima“ se u najobuhvatnijem smislu odnosi na sadašnje ljude, na one koji su išli putem redovne evolucije. Ali - Pavle dalje nastavlja:

„A zemaljski čovek ne prima što je od Božijeg Duha, jer je to za njega ludost, i ne može da sazna, zato što o tome treba na duhovan način rasuđivati. Duhovni čovek pak rasuđuje o svemu, a njega niko ne prosuđuje. Jer 'Ko pozna um Gospodnji - da ga pouči?'. A mi imamo um Hristov.“ (1.Kor.2.14-16)

„Zemaljski čovek“ je onaj koji ni u današnjem vremenu nije postigao taj stepen redovne evolucije, nije došao do razvoja duše svesti i on je taj koji osuđuje i Pavla i „Pavlovo hrišćanstvo“.

Pavle je svojim suvremenicima mnogo šta napisao za razumevanje Hrista i Hristovih impulsa, ali posebno za današnje ljude on piše i šta treba. činiti. Sâmo razumevanje je bilo vrlo značajno posebno do početka XV veka a od tada i činjenje pored razumevanja i naravno i saosećanja prema drugima. Uputstva za to činjenje su vrlo jezgrovito napisana u poslanici Efescima (Ef.6.10-20). A posebno za sada već relativno skoru budućnost - budućnost koja se već najavljuje - piše Pavle Solunjanima (2.Sol.2.1-12), a odatle ću ja u vezi sa trećim pitanjem navesti samo poslednju rečenicu:

„I zato im Bog šalje zabludnu delatnost - da poveruju laži da budu osuđeni svi koji ne poverovaše istini, nego se opredeliše za nepravdu.“ (2.Sol.2.11-12)

* * *

SEDMO - Da li je to opredeljenost za nepravdu, ako se državni zakoni proizvode industrijski i to sa velikom primenom automatike?

Broj zakona u organizovanijim državama ide ne desetine i stotine hiljada - možda i milion - i oni se proizvode tako što od neke stotine glasača samo ih njih nekoliko pročitaju, a ostali automatski dižu ruke pri glasanju, kada se pritisne odgovarajuće dugme. Ogromna većina tih zakona se donosi naravno za privrednu korist odgovarajućih grupa, na primer kad se izglasa zakon o vagama na pijaci, kvalitetu ličnih karata, o opremi u automobilima ili o koncesijama za strane investitore itd. A pošto se u parlamentima jedva nekim slučajem nađe po neko od umetnika ili naučnika ili profesora - i to ne onih najboljih, onda se o stvarnim potrebama duhovnog života uopšte i ne raspravlja, već samo o njegovoj privrednoj, eventualno i političkoj upotrebi. Na taj način je došlo i do naplaćivanja skupih ulaznica za razne umetničke i sportske priredbe, za galerije i muzeje, pa čak i za neke hramove.

Sa takvim zakonima se onda uvećava i pokreće i ogroman državni administrativni mehanizam, koji sa svoje strane daje odgovarajuće doprinose - opet vrlo automatizovano, samo s pritiskom na dugme. Ka primer, proizvodnja bezbrojnih dokumenata i dozvola i njihova fotokopiranja radi plasiranja odgovarajućih mašina i prodaje hartije i hemikalija, pa i da bi zauzimalo mnogo više prostora nego u kompjuterima, postavljanje „video nadzora“, opremanje škola računarima da deca ne bi morala da misle, organizovanje raznih parada za koje se uz odgovarajuća obezbeđenja poremeti saobraćaj na ulicama, nametanje vakcina i „lekova“, prodaja degradirane i zagađene hrane itd. Pri tom se naravno podrazumeva da se i potpisi na izvesnim dokumentima posebno naplaćuju - i zvanično i nezvanično, a potpisnici pri tom na sav glas govore protiv korupcije.

Sem toga, za saobraćajne prekršaje se konkretnim ljudima naplaćuju kazne, a za administrativne pogreške i propuste nikom i nikad. A i te saobraćaji kazne koje se svima naplaćuju u istim iznosima za neke čine možda 10% od mesečnog prihoda, a za neke 0,01% te ih i ne primećuju - baš kao ni povećanje cena na pijacama i drugo. To je jedan od načina da se kod bogatih podstiče obest. U koju grupu spadaju vlastelini koji to regulišu?

OSMO - Da li je uvođenje sistema kompjuterskog novca evolucija u privredi ili sredstvo za vladanje ljudima, i njihovo ekspl.oatisanje?

I kompjuterski novac - kao i sve drugo - sam po sebi nije ni dobro ni! zlo, već to zavisi od ljudi koji ga proizvode i usmeravaju i upotrebljavaju. Novac su ljudi izmislili radi uprošćavanja i olakšavanja razmene dobara. Ako zanemarimo školjke, zube i tome slično, novac je prvo pravljen od tako zvanih „plemenitih metala“, onda su to bile papirne novčanice sa pokrićem u zlatu i srebru, pa sa samo delimičnim pokrićem, pa bez ikakvog pokrića, pa je onda počeo da se dopunjava knjiženjem nekih kredita sa obračunima „duguje-potražuje“, a sada se takvi krediti daju pomoću kompjutera. Dok su knjiženja još čulno opažljiva, kompjuterski novac je sasvim potčulan i to treba dobro uzeti u obzir. Takve kompjuterske kredite ne može da daje svako, već samo oni koji imaju moć (pretežno potčulnu moć), sa kojom oni nameću ili stiču poverenje kod ljudi, pošto sa takvim kompjuterskim novcem oni mogu da kupuju neku robu ili plaćaju neke svoje obaveze.

Najveća količina kompjuterskog novca je razume se u dolarima, jer su SAD i najveća sila, u čiju se moć ne sme posumnjati. Od onih stotina i hiljada milijardi dolara o kojima se govori ili piše svakako da je daleke najveći deo kompjuterski (gde bi se smestile tolike hartije?). Papirići služe samo za manja plaćanja, a kompjuterski novac kako za manja (karticama za plaćanja po samouslugama), tako i za ona od više milijardi dolara.

Ako se kompjuterima proizvede veća količina novca, to onda povećava kupovnu moć građana, a s tim u vezi se podstiče i proizvodnja raznih dobara i usluge. Ako se kompjuterski smanji količina novca, onda dolazi do recesije ili krize. Potrebno je dakle naći pravu meru, da ne bi dolazilo ni do prekomernog rasipanja i bacanja proizvedenih dobara ni do oskudevanja u zadovoljavanju životnih potreba.

Po sebi se razume da ni neka veća proizvodnja novca ne može suviše dugo da traje, jer ona automatski dovodi i do rasta cena i time do obezvređivanja novca; a takođe ni da smanjenje količine novca ne može dugo da traje, jer se time parališe privreda. Zbog toga. - naravno oni koji imaju moć - te probleme rešavaju kako obezvređivanjem drugih, „mekih“ valuta tako i ratovima.

To je neophodno potrebno, jer je uveden sistem da novac sam sebe umnožava pomoću kamata i sličnog. Prema nekim podacima, u SAD krediti koje su odobrili proizvođači kompjuterskog novca služe da se iz njih daju novi krediti, pa iz ovih opet drugi i tako devet puta. Drugim rečima, ako se kompjuterski nekom da kredit od sto milijardi dolara, to je posle prosečno devetostrukog opet kompjuterskog kreditiranja postalo devet stotina milijardi. Pri tom naravno svaki kreditor daje kredit sa kamatom većom nego što on svom kreditoru plaća i zbog toga je došlo do toga da krajnji korisnik plaća kamate od dvadeset ili trideset od sto godišnje, što je još do pre pedesetak godina bilo nečuveno.

Čitava stvar je naravno mnogo komplikovanlja, nego što je ja objašnjavam, ali se sa tom komplikovanošću maskira osnovni tok stvari.

Kompjuterski, kao i njegov pomoćni papirni novac sam po sebi nije ni dobar ni loš. U pitanju je samo ko ga proizvodi i kako ga upotrebljava. Ako količina novca odgovara potrebama korisnika onda je to dobro; a ako se potrebe korisnika prilagođavaju proizvedenim količinama novca onda je to zlo. Da bi to bilo dobro, njegova količina se mora određivati samo sa privrednog stanovišta - nikako ni sa političko-pravnog ni sa duhovnog. To treba da određuju oni privrednici koji su najstručniji i najbolje nadahnuti shvatanjem da su svi ljudi braća - i oni sposobni i vredni, kao i oni nesposobni i leni. A ako se na proizvodnju novca utiče iz političko-pravne ili iz duhovne oblasti, onda će to uvek biti zlo.

* * *

DEVETO - Da li kredit treba davatl nekome ko će ga sam upotrebiti za neke svoje potrebe i ostvarenja nekih svojih zamisli ili nekome ko to ne može da upotrebi bilo zato. što je len i nesposoban ili što je još neodrastao ili zato što će se tek posle više godina roditi? Sem toga, da li zajam treba da vrati onaj ko ga je primio i upotrebio ili neko drugi?

Mada je to počelo još mnogo ranije, u XX veku je to uzelo posebnog maha da se krediti ili zajmovi daju apstraktnim državama, pa da njima raspolažu konkretni pojedinci i posle toga da otplate dugova tih apstraktnih i država vrše opet konkretni pojedinci - naravno većinom oni koji tim kreditima nisu ni mogli da upravljaju odnosno da ih na nešto usmeravaju (nisu dovoljno pametni kao oni koji su imali vlast da njima raspolažu). Pošto su takvi krediti vrlo „povoljni i dugoročni“ onda njih moraju da otplaćuju i oni koji će se tek roditi, pogotovu kad se daju novi krediti -. u cilju otplaćivanja starijih.

DESETO - Da li oni koji daju kredite iz jednih država treba da preko svojih poslušnika u kreditiranim državama - da li oni treba i da određuju šta će se i kako s tim kreditom raditi?

To je jedan od glavnih povoda za revolucije koje ovi kreditori organizuju u slabim ili slabijim državama, jer je njima potrebno da na vlasti kreditiranih država budu oni koji će slušati kreditore iz onih jakih i raditi za njihovu korist. Naravno da tu nisu u pitanju samo tako davani krediti nego i druge strane investicije i drugi mnogobrojni načini eksploatacija. Na taj način dobro naoružani kreditor na jednostavan način eksploatiše kreditirane.

* * *

JEDANAESTO - Da li treba da postoji jedinstvena svetska privreda?

Ako pođemo od toga da su svi ljudi samo udovi jednog istog tela (kako je navedeno pod „peto“), onda je odgovor: ne!Takođe i ako smatramo da su svi ljudi braća!

Da bi se u toj svetskoj privredi ostvarila prava bratska ljubav prema, apsolutno svim ljudima na Zemlji, ona mora biti oslobođena uticaja i iz duhovne oblasti i iz političko-pravne, a ni iz privredne se ne sme uticati i upravljati ovim dvema.

A ako oni koji budu stali na čelo svetske privrede nju upotrebe za iživljavanje svoje pohlepe i patološke želje za vladanjem drugima, onda će takva svetska privreda biti zlo, a takve njene vođe će se „izroditi u niže oblike kao što su životinjski“ - kako kaže Piko dela Mirandola. To podrazumeva da će oni biti vođeni preko instinkata tako neke vladajuće grupe, slični će biti recimo nekom jatu ptica selica, kod koga se ne može govoriti o individualnosti pojedinih ptica. A pošto već i sama želja za vladanjem drugima i za prisvajanjem što više prirodnih bogatstava navodi ljude da se skupljaju u neke grupe, jer se u njima osećaju jačim, to znači da se neće obrazovati samo jedno tako neko jato i jedne vrste ptica, nego i mnoge druge tome slične i odgovarajuće skupine sa izvesnim posebnim grupnim dušama.

Jedinstvena svetska privreda zasnovana na bratstvu podrazumeva da svi ljudi imaju ista i podjednaka prava na sva dobra i bogatstva koja se nalaze u prirodi. Smatrati da neki narod ima više prava na bogatstvo sa zemljišta na kojem je naseljen - koje su osvojili neki njegovi pretci - ili . da neka organizovana grupa ljudi ima više prava na neka bogatstva zato što ih je zadobila oružjem ili kompjuterskim novcem i tome sličnim, te potvrđenim nekim industrijski proizvedenim zakonima i pravom - to dovodi do raznih nesreća za čitavo čovečanstvo, a najviše za one koji ta prirodna bogatstva za sebe prisvajaju. Svako takvo prisvajanje zasnovano je na mržnji prema celom ostalom čovečanstvu, a mržnja znači izdvojenost, otpadanje od zajedničkog razvoja, te odlazak i dalje trajanje u nekom posebno izdvojenom svetu. Jovan za to kaže; ne u „novom Jerusalimu“, već „u jezeru koje gori od vatre i sumpora; to je druga smrt“. (Otkr.21.8)

Naravno da u tom pravcu vode i druge krađe, prevare, pljačke, smicalice, eksploatisanje, monopoli, podvale, otimanje vode i hrane, lažne informacije, forsiranje nemorala i izopačenosti itd. Razlika je samo u tome što, ako se to pojedinačno radi - onda se pojedinac iz toga lakše može izvući i spasti, a ako se za to organizuju grupe ljudi - oni onda dobijaju i neku grupnu dušu koja zahvata njihove instinkte i potpuno im zamrači svest, naročito ako se za to upotrebljavaju i izvesne okultne sile.

* * *

DVANAESTO - Da li u jedinstvenoj svetskoj privredi jedna i ista količina nekog novca u jednom kraju sveta sme da ima veću, čak i nekoliko puta veću, kupovnu moć nego u drugoj?

To je najbezočniji vid eksploatacije, koji su vladari dobro naoružanih država nametnuli onim slabim uz sugestivnu propagandu da su ti slabi nesposobni i glupi, te da su oni sami taj sistem uzrokovali, a ne da su im oni to nametnuli.

Treba li se sažaliti na te jake koji u svojoj duši nose takvu mržnju prema slabima? I pokušati da im se pomogne da se spasu od te „zabludne delatnosti“ - kako kaže Pavle? A nije li možda i to jedan od uzroka odumiranja naroda tih „uspešnih“ država? Zato što njihovi vladari i njihovim širim slojevima daju deo tog nepravedno stečenog bogatstva, te ih time sablažnjavaju?

* * *

TRINAESTO - Da li neki bezlični državni činovnici i oni koji se njima služe kao marionetama, da li oni mogu bolje da znaju čemu i kako treba poučavati decu koju nikad nisu ni videli, nego li njihovi učitelji koji su s njima svakog dana u školi?

Oni koji takav državni „psiho-teror“ nameću - posebno u najcivilizovanijem delu čovečanstva - smatraju:

-          da su oni više nepogrešivi nego papa, jer svoje propise ne moraju da daju samo "ex catedra" nego i sasvim krišom;

-          da ni sadašnje ni nadolazeće nove generacije ne mogu biti i ne treba da budu pametnije od njih;

-          da svi ljudi moraju biti jednako obrazovani i sa jednakim načinom mišljenja i to onim koji oni propisuju, a koje treba da bude ispod njihovoga.

            Pošto je ovaj državni „psiho-teror“ jedan od glavnih uzroka smrti evropske kulture, ja ću ovde navesti samo nekoliko konkretnih primera odnosno pitanja:

-          Da li iste pouke treba dati detetu koje nikad nije videlo kravu, kao i detetu koje nikad nije videlo tramvaj?

-          Zašto se kod novijih generacija dece sve više čuje „Mrzim školu“? I nije li ta mržnja podsvesno upravljena na one koji takvu školu organizuju? Silina takve mržnje sigurno pada na njih.

-          Zašto deca u dvema susednim državama moraju da nabubaju dva različita opisa i tumačenja istih istorijskih događaja - najčešće oba izmišljena od strane vladajućih političara ili preko njih nametnuta? Ili - na čemu se danas sve više insistira - da i jedni i drugi uče izmišljotine nekog treće?

-          Kakve su i šta su te veronauke, kad ih neki državni političari nameću, a neki drugi zabranjuju da se uče u školama?

-          Da li je moguće da u dvema školama (čak i u istoj) bude jedinstven kriterium za ocenjivanje đaka? Čak i uz mehaničku upotrebu „nepristrasnih“ testova? A one ipak proizvode jednaka svedočanstva, na osnovu kojih se dobijaju državne koncesije! Pri čemu istu vrednost ima i svedočanstvo stečeno na primer posle četiri ili posle četrnaest godina nekih studija.

-          Pošto se školskim svedočanstvima dobijaju izvesne državne koncesije i s tim u vezi ostvaruju određeni prihodi, da li su ta svedočanstva takođe roba, koja se kao i svaka druga roba kupuje i prodaje? Da su sveđočanstva roba, vidi se po tome što privatnici sami proveravaju njen kvalitet prilikom zapošljavanja, ne veruju u njihove navode o toj drugoj (ljudskoj) robi koju će kupiti na osnovu njih, ne veruju institucijama koje daju takve kvalifikacije odnosno ljudima koji njih izdaju. Zašto?

-          A da li je i ta druga roba kvarljiva, da li neko u četrdesetim goninama ima ista znanja kao u dvadesetim? neko ih je možda zaboravio, a neko uvećao. O tim deklaracijama - svedočanstvimma- ne daje se rok upotrebe te robe.

-          Da li se u školama može učiti i umetnost, a ne samo tehnika koja se pri nekoj umetnosti primenjuje? A državni političari i za njih prodaju diplome, a na osnovu njih proizvedenim umetničkim delima i izvođenjima privrednici dobro zarađuju, naravno uz troškove reklame i poreze državi. Tako su i političari i privrednici umetnost potpuno degradirali, potčinjavajući je svojim interesima.

-          Koliko godina treba da prođe od nekog novog naučnog otkrića do unošenja njegovog u školske udžbenike? A dotle deca moraju da uče nešto što je pogrešno i što se zna da je pogrešno?

-          Da li se prilikom počavanja prave razlike između nedokazanih naučnih teorema i naučnih dokaza? I da li đaci treba da uče i ono što je nedokazano? Naravno sa tim nedokazanim udžbenici bivaju veći i skuplji, te na takvom “psiho-teroru” neko bolje zarađuje.

O nakaradnosti postojećih državnih škola, koje je porobila i politika i privreda mogla bi se napisati čitava knjiga. Čudnovato je što se sa takvim školskim sistemom čak i hvale pripadnici organizacija, čiji su prethodnici ovakav državni sistem postupno uveli - možda i sa dobrom namerom, ali sa lošim znanjem. Njih stoga ne treba ni osuđivati, već žaliti. Oni su najveće žrtve tog državnog “psiho-terora” - da i ja upotrebim izraz koji se u ovoj knjižici upotrebljava.

* * *

ČETRNAESTO - Da li je trgovina - kupovina i prodaja - sa ljudskim radom samo drugi vid robovlasničkog društva?

Kad se kupi rob, računa se da će se njegovim radom posle izvesnog vremena izvući pare koje su u njega uložene, a ako bude sposoban da radi i dalje da će se imati i dobit; ali naravno da će se i za njegovo održavanje i upotrebu morati da troši nešto na hranu, odeću i drugo. Računica je ista kao i kad se kupi automobil.

No neko pravi i drugu računicu. On ne kupuje automobil, nego on kad god mu zatreba uzima i plaća taksi. U toj ceni jza taksi uračunata je naravno i njegova amortizacija - deo vrednosti automobila, gorivo i drugi troškovi održavanja i opravki, ali iznajmljivač taksija o tome ne brine; on je to sve platio i od tog taksija izvukao određenu korist, za njega je on obavio neki rad.

Istovetan je slučaj i sa plaćanjem ljudskoga rada. Tu nije unapred kupljen ceo čovek, pa hranjen i održavan u radnom stanju, već se kroz plaćanje njegovog rada njegova amortizacija odnosno otplata njegove vrednosti, hranjenje, lečenje i drugo prebacilo na nekog drugog. I u jednom i u drugom slučaju je pri plaćanju kupljen samo jedan deo automobila odnosno čoveka. Sa trgovanjem ljudskim radom čitav čovek je (u delovima) postao roba kao i svaka druga. Reči „roba“ i „rob“ su vrlo slične. Tako je i trgovina ljudskim radom samo drugi - možda malo lakši i zamaskirani - vid robovlasničkog društva. Prelaz između ova dva bilo je kmetstvo.

Ja znam da će iz dosadašnje navike mišljenja doći bezbrojni prigovori na ovo kao i na druga moja izlaganja, ali to samo potvrđuje da navike mišljenja treba menjati. To je imperativ vremena.

To se naravno može ostvariti samo uvođenjem tročlanog društvenog uređenja, u kojem će privrednici kao svesna i slobodna bića raditi za sve ljude iz bratske ljubavi prema njima; u kojem političari neće prodavati svoje potpise; i u kojem sveštenici neće prodavati svoje molitve niti naučnici svoje pronalaske niti umetnici služiti za izvlačenje para a ne za oplemenjivanje ljudskih osećanja.

Sa tim se mora negde početi i za to su najviše odgovorni oni koji imaju neku moć - posebno iz naroda koji govore engleski.

To se ne sme zamenjivati sa nekim prinudnim davanjem osnovnih sredstava za život_s prinudnim davanjem neke milostinje od strane onih koji su za sebe prigrabili neizmerljivo više dobara od tih koji milostinju primaju - često i na njihovoj krvi i znoju. To je nečovečno, pa makar da neko milostinju rado prima, nečovečno jer se takav čovek - naravno ako je sposoban za rad -spušta na nivo domaće životinje koju gazda hrani i timari.

To mora da dolazi iz pune svesti i slobodne odluke da čovek radi ne za sebe nego za druge, za svoju braću. Kao što su stotine generacija ljudi radile da bi se danas mogao napraviti automobil, tako i svaki čovek prema svojim sposobnostima treba da radi kako za korist svojih savremenika, tako i za generacije koje će se tek roditi.

Svakako da potpuno ostvarenje ovoga ne može da dođe nekim brzim prevratom i da u tom smislu ljudi treba da se osvešćuju. Prigovor koji bi se tu mogao staviti da ljudi imaju podstrek za rad samo kad je to za zadovoljavanje sopstvenih potreba - taj prigovor je potpuno netačan. Ogromna većina ljudi voli da radi, jer u rezultatima svoga rada vidi ostvarenje svojeg čoveštva, oseća zadovoljstvo kada sebe u njemu sagleda. Jer, svaka tvorevina je slika njenoga tvorca!

A da čovek više voli da radi za drugoga nego za sebe, vidi se po tome što neka domaćica kad ostane sama prestane da kuva ili kad usamljen čovek uzme psa da bi o njemu brinuo i vodio ga u šetnju. Tek u radu za drugoga čovek oseća da se izdiže iznad svojih instinkata koji ga okivaju. Ako zbog svoje bolesti ili invalidnosti čovek mora da prima rad drugoga, on to oseća kao nesreću i bol. Zdrav čovek koji druge nateruje ili navodi da za njega rade, on u stvari ima perveznu želju i čežnju da ostane rob svojih instinkata. To nije isto što i primanje dobrovoljnih usluga drugih, rada iz njihove ljubavi; pri tome naravno i primalac iz svoje ljubavi treba da radi za druge, a prema, svojim sposobnostima.

Stvar se svakako ne sme uopštavati i zamišljati da neće biti i takvih koji neće hteti da išta rade. Ali kad se uzmu u obzir ogromna tehnička dostignuća, može se lako uvideti da i samo desetak procenata nekog stanovništva može da svojim radom podmiri potrebe svih. Da izmire potrebe svih, a ne da obavlja i nepotrebne, često besmislene, a često i kontra-produktivne , pa i veoma štetne radnje. Rad još desetak procenata ljudi može zadovoljavati čak i mnoge luksuze. Tehnika je oslobodila toliko ljudskog rada, da se on može upotrebiti za izgradnju nove kulture, a ne za stvaranje besposličara i preopterećenja zaposlenih - kako se to danas čini. Takođe i za obavljanje radova koji se danas preziru, a koji su neophodno potrebni za unapređenje i poboljšanje života ljudi. Na primer, za ispravno vaspitavanje i obrazovanje dece; za proizvođenje zdrave i ukusne hrane, a ne one koja donosi više prihoda zbog uštede na ljudskom radu; za ulepšavanje čovekovog okruženja - prirode, zgrada, mašina i drugih predmeta za svakodnevnu upotrebu, a ne da se vodi računa samo o njihovoj funkcionalnosti; za stvarnu nauku o lečenju, a ne za proizvođenje lekova na kojima se više zarađuje i bori za njihov što veći plasman; za razne umetničke i sportske priredbe, kojima je cilj oplemenjivanje ljudi, a ne zarade; za naučna istraživanja koja utiru put stvarnom saznavanju sveta, kao i saznavanju sebe...

* * *

Ovo su samo neka od pitanja na koja svaki čovek treba da traži odgovor, a posebno papa i drugi koji se nalaze na nekom višem položaju u društvu. A druga neka pitanja za Benedikta XVI ja sam još i raniji postavio, na primer u mojem spisu „O jezuitizmu“, posebno u poglavlju „4. Teološke zamisli“ iz 2008. godine, a u poglavlju „5. Postignuća duhovnim vežbama“ iz 2009. ja sam ukazao i na nemoralnost zakletvi, koje se daju na sudu.

* * * * * * *

E. Neka objašnjenja

U toku vremena čovekova svest se menja. A sa menjanjem svesti menjaju se i odnosi kako među samim ljudima tako i čoveka prema okolnom svetu. Na tim promenama čovek stiče sve nove i nove sposobnosti, razvija se - njegova svest evoluira, biva sve jasnija i svesnija sebe kao individue izdvojene od ostalog sveta. U tom razvoju neki idu brže, neki zaostaju, a neki idu - moglo bi se rećl - prosečnim, srednjim putem. A i taj srednji put nikako se ne sme zamišljati kao jednoobrazan, jer svaki čovek prema prilikama kroz koje prolazi stiče i neko svoje posebno obeležje - individuališe se. U ovome se naravno podrazumeva da čovek prolazi kroz mnoge živote na Zemlji, a ne kako je to preko arabizovanog aristotelizma nametnuto kao shvatanje zapadnim hrišćanima, pa se onda preko njihove agresivne politike i nauke proširilo i na druge. To nije neka sugestija sa Dalekog Istoka, jer je to i Platon dokazivao.

Ta razlika učenja između Platona i Aristotela došla je do izraza i pri pokušaju ujedinjenja pravoslavnih i katoličke crkve na saboru u Ferari i Firenci 1438. do 1439. godine, na kojem je bilo oko 700 učesnika. Sem pape Evgenija IV i cara Jovana VIII Paleologa tu su bili i patrijarsi Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima i mitropoliti Srba, Bugara i Rusa. Tu su se pravoslavni uvek pozivali na učenja Platona na suprot aristotelovih, koja su zastupali rimokatolici. Bez obzira na neuspeh tog ujedinjavanja crkava, u Firenci je to podstaklo na proučavanje Platonove filozofije.[3]

Rimokatolička crkva je ipak i sve do danas ostala pri aristotelizmu primljenom preko nauka islamskih Arapa. To je i danas ostalo kao podloga za toliko rašireno materijalističko shvatanje sveta, jer još ni Aristotel nije razlikovao čovečije telo od čovečije duše. To se vidi iz njegovog učenja da dušu neki Tvorac stvara tek kad se začne telo i da onda posle smrti ta duša večito traje u nepromenjenom stanju kakvo je imala u trenutku smrti.

Na suprot tome Platon je davao čitav niz dokaza da je duša čovekova morala postojati još pre rođenja odnosno začeća, na primer u „Fedonu“. Kod pravoslavnih naroda se to u međuvremenu zaboravilo i to pod uticajem u glavnom sad na Zapadu - ne kod Arapa - razvijane nauke, a i politike. A sada se i kod zapadnih naroda pojam o reinkarnaciji traži na daljem Istoku, jer se postepene dolazi do uviđanja đa je to Aristotelovo učenje apsurdno. Ovo nikako ne treba shvatiti kao umanjenje ogromnog Aristotelovog doprinosa u razvoju čovečanstva. To je bila faza kroz koju se moralo proći radi ostvarivanja slobode iz potpuno budne svesti. Svest se budi na zabludama kad se one uočavaju, kad se saznaje istina o njima. A sa saznavanjem istina čovek postaje slobodna individualnost.

U pradavnim vremenima čovečanstvo nije bilo individualno izdiferencirano, pa su se onda počele da obrazuju prvo razlike po velikim rasama, pa onda nešto uže narodnosne, pa plemenske i rodovske i tek je u srazmerno skorije vreme čovek počeo sebe da doživljuje kao individuu, kao jedinku nezavisnu od rođenja i nasledstva po krvi, pa makar da je sa njima još osećao izvesnu tesnu povezanost.

Kao što je gore već pomenuto, pojedini ljudi se brže individuališu, a neki sporije. Otuda i danas još kod ogromne većine ljudi postoji vrlo snažan - neki put preterano snažan - osećaj pripadnosti po krvi. U stvari jedan od najznačajnijih Hristovih impulsa jeste to individualisanje, ali pri kojem se čovek oseća da kao individua ipak pripada i celom čovečanstvu - svaka individua i kao posebna i kao pripadnik čitavom ljudskom rodu. Pri tom, da su svi ljudi samo pojedinačni udovi istog tela, da im je život zajednički.

Razne teorije da nečija sama pripadnost nekoj grupi po krvi nešto posebno zaači - njih su izmislili i zastupaju ljudi koji pate od osećaja niže vrednosti odnosno oni koji nisu dovoljno individualisani, te se u grupnosti osećaju bolje. Jer u svakoj rasi ili narodnosti ima inkarniranih kako najvećih i najboljih individualnosti, tako i onih najzaostalijih i najgorih. Zašto se ko i kad inkarnira u nekoj višoj ili nižoj rasi ili narodnosti, to je pitanje njegovog izbora i zadatka koji je na sebe preuzeo, kao i potreba da se u ovom ili onom usavršava i drugima i kome da pomaže i da se razdužuje, te i koje će mu mesto i okruženje dati najbolje mogućnosti za to.

Pri tom treba imati u vidu i to, da ljudi sa najviše razvijenom individualnošću imaju i najveće razumevanje i ljubav prema onima sa manje razvijenom individualnošću, njih posmatraju i prihvataju kao mlađu braću kojoj treba da pomažu i da im služe. I to je jedno od obeležja individualisanja. Ako neko zamišlja da one niže sme da eksploatiše, navodi i prisiljava na bilo šta, to samo znači da je on u svojem razvoju zaostao na nekom stepenu kroz koji je većina ljudi prošla možda još i pre više hiljada godina. Takvih ima i oni su možda najglasniji - baš kao što se jato vrabaca na nekom žbunju više čuje nego jedan usamljeni; ili kao kad vetar huji kroz drveće ili kad potok žubori padajući preko stena. To su tri vrste ovakvih snažnih glasova, koji se čuju i preko ljudi.

No u toku razvoja čovečanstva, ljudi su ne samo po krvnom srodstvu nagonski i podsvesno osećali potrebu da se združuju, nego i van krvne veze ili sasvim labave krvne veze, a radi obavljanja izvesnih poslova koje ne može pojedinac sam da obavi. Neki put je to bilo sasvim prinudno, neki put sasvim slobodno, a većinom se to događalo između ovih dvaju krajnosti. Ono prinudno je imalo više karakter trajnosti, a ono slobodno više za obavljanje kratkotrajnijih i konkretnijih poslova. Kod prinudnog združivanja uvek su postojale dve grupe: oni koji prinuđuju i oni koji su prinuđavani. A kod slobodnog udruživanja svi su bili izdvojene jedinke za sebe.

Kod prinudnih združivanja uvek su prinuđivači morali da se uklapaju u neke svoje grupe i time da se dezindividuališu, da bi zajednički mogli da vladaju ovim drugim, jer u grupnosti se nalazi velika instinktivna mudrost - kao kod pčela ili osa kad grade svoje stanove. A ovi prinuđavani nisu morali da se skupljaju u grupe, mogli su da se potpuno individualno razvijaju, naravno trpeći i podnpseći prinudu kao što su se morali prilagođavati i vrmenskim promenama zime i vrućine i tome sličnom (takve prinude su takođe stihijske, nisu slobodne čini čovekove). No pri tom individualisanju ti prinuđavani su izgubili tu sigurnost opstanka koju imaju grupe s instinktivnom mudrošću, te im se tako te grupe lakše i nameću i njima gospodare baš kao i druge stihijske sile, jer pri individualisanju je i volja razdeljena, nije jedinstvena kao u bezindividualnim grupama.

U nekim davnim vremenima, kad ljudi još nisu imali razvijenu svoju samosvest, svest o svom individualnom ja, tu se još ne može govoriti o nekim prinudama u današnjem smislu. Ljudi su se tad osećali samo kao delići u nekoj većoj zajednici, te je njima bilo sasvim normalno da neko društvom upravlja, a neko da izvršava neke radnje za koje je na neki način on određen, nisu to doživljavali kao prinudu već kao saradnju. Ostatak toga je i doskorašnji kastinski sistem u Indiji, koji je morao da se raspadne kada se samosvest ojačala; a i ono što se kasnije nazivalo robovlasničko ili kmetovsko društvo raznih varijanata i u kojima robovi odnosno kmetovi nisu više smatrali da je to ispravno. Tek sa razvojem svesti o svome ja, ljudi doživljuju da je neispravne da jedan čovek drugim gospodari i upravlja na bilo kakav način.

Međutim, impulsi i načini života iz ranijih epoha imaju svoje dejstvo i u sadašnjoj - naravno prilagođeno novo nastalim prilikama. Ako je to prilagođavanje suštinski izmenjeno u smislu novih evolucionih. procesa, onda je ono dobro; a ako je samo formalno izmenjeno, onda je zlo. Dakle ono što je nekada bilo dobro, pa se kao isto takvo pojavljuje u docnijim stadiumima razvoja, to je onda zlo. Zlo nije posledica nekog božanskog stvaranja zlog, nego je to nešto što je nekada bilo dobro, a zaostalo je u razvoju, primenjuje se na pogrešnom mestu i vremenu.

Oni koji nisu zaostali treba da nastoje da ta zla - zaostala dobra -unaprede, suštinski prilagode razvoju i dovedu u ispravan tok evolucije, evolucije koju vodi Hristos, a koji se žrtvovao ušavši u čovečije telo Isusa da bi na to ukazao, bio uzor za to.

Naravno da zlo može biti i nešto što će tek u budućnosti biti dobro, a ako se sad nameće to onda deluje razorno. Jedan primer za to je, ako tražimo da se dete od pet godina ponaša, uči i radi kao čovek od petnaest ili trideset pet. Time se remeti razvoj onih snaga koje se stiču u pet godina, ne stiču se izvesne sposobnosti koje treba da budu podloga za dalji ispravan razvoj, te sa tako oštećenim sposobnostima čovek i u trideset petoj godini neće biti zdrav i sposoban za ispravan život. A današnji sistem vaspitavanja i obrazovanja dece ide potpuno na to da im se prevremeno razviju neke sposobnosti i znanja za koja je potrebna izvesna zrelost da ne bi delovala štetno, te se time sistematski proizvode duševna nedonoščad, koja u svojim dvadesetim godinama lako postaju plen raznih dekadentnih organizacija, organizacija koje nisu primile Hrista kao put, istinu i život. Tu spada i danas kod omladine vrlo raširena pojava beznadežnosti, nezadovoljstva, pesimizma i neinteresovanja kao posledica naterivanja dece da još i pre polne zrelosti donose svoje procene i prosuđivanja o raznim pojavama, da im se prerano kultiviše razum.[4] A onda im se u tako nezdravo kultivisani razum sipaju razne sugestije i podstiče oholost, proglašava da su oni već sa osamnaest godina zreli - ako ne baš da postanu ministri (na šta imaju pravo) - ono bar da daju neki osnovni ton u javnom životu i da preobražavaju društvo. Naravno i da ubijaju i ginu - čak i pre osamnaest godina. A ako se posle deset ili dvadeset godina takvog životnog iskustva osveste, pa i pobune - onda idu na društveni otpad (spaljivanje više nije moderno). Naravno da će oni koji takav obrazovni sistem nameću imati vrlo teške karmičke posledice.

Ja ovaj primer navodim, jer se danas u tome strahovito mnogo greši - naravno ne samo u vaspitavanju. Ali jedan od glavnih uzroka smrti evropske kulture je to, što se već sto ili sto pedeset godina odnosno generacija evro-američkih naroda neispravno školuje i vaspitava, te tako obogaIjeni ulaze u život i lako postaju plen i raznih stranih, nehrišćanskih uticaja, koji su u svoje vreme i za tadašnje situacije bili izvanredno dobri, a koji su postali dekadentni ukoliko nisu primili nov Hristov
impuls. Oni sada znače ili vraćanje u nekadašnja stanja svesti ili preskakanje redovnog razvoja - u kojem se razvija individualisanje i sloboda - da bi se bez njih upalo u neka viša stanja svesti u kojima se u velikoj meri ponavlja ono starto kao u ogledalu, dakle u neku vrstu bezindividualnog i neslobodnog panteizma.

Ona prva zla, kad se u sadašnjost ubacuju zastareli, nekad dobri impulsi prošlosti potiču od luciferičkih duhova, a ova druga od ahrimaničkih. Prema Rudolfu Štajneru Lucifer i Ahriman su dva zavodnika ljudi - đavo i sotona - a oni mogu i zajednički delovati zapetljani kao u nekom čvoru. Hristov put je držanje ravnoteže između ova dva duha, koji imaju vrlo korisnu ulogu za razvoj čoveka, ako se njihovi impulsi na pravi način, na pravom mestu i u pravo vreme primenjuju. Na tu ravnotežu je ukazao još Gautama Buda sa svojom „srednjom stazom“ⁱ, a u srpskom narodu se na to ukazuje sa „'zlatnom sredinom“.

Osnova za idenje Hristovim putem jeste ljubav - nesebična ljubav za razliku od sebične, koja je vezana za čovekovu fizičku telesnost, za ono spoljašnje, čulno. Nesebična ljubav se rađa, kad se iz duha oplodi ono što je devičanski ostalo - ne sa spoljašnjim, sa čulnim upleteno, ona devičanski ostala duša. To je izraženo sa „Et incarnatus est de Spiritu Sancto ex Maria virgine“. Prema Rudolfu Štajneru:

„To je Hristos, hrišćanski princip. Nesebična ljubav na suprot sebičnoj ljubavi, to je velika evolucija, koja se iskupljuje sa onom tajanstvenom involucijom smrti, propadanjem fizičkoga. Strogo smo mi postavili jednu prema drugoj te suprotnosti života i smrti.“[5]

To devičanski ostalo nalazi se u svakom čoveku, to je njegova duša odnosno njegova unutrašnjost, njegovo duhovno-duševno biće; to je ono što je čovek bio pre spuštanja u čulni svet, ono nije od ovoga sveta već od božansko-dubovnog. To se podrazumeva pod nazivom Madona. To je osećao i Mikelanđelo kad je sa svojom skulpturom „Pijeta“ Madonu prikazao u mladalačkoj svežini kako drži telo umrloga Isusa Hrista. - Prikazivanje Madone sa malim detetom na grudima - naravno pod drugim imenima - nalazi se svuda u svetu, u Indiji, u Kini, a u Egiptu je to Izida sa Horusom. I Izidu - tu ljudsku dušu - možemo smatrati da je ponovo rođena u Madoni, pošto je prošla kroz razvoj u vezi sa pojavom Hrista Isusa na zemlji.[6]

Sa dolaskom Hrista i Misterijem na Golgoti izvršen je ogroman preokret u razvoju sveta. Čovek ima dvojako poreklo: fizičko i duhovno. On se jedanput rađa preko snaga prirode, drugi put preko snaga Hrista Isusa. -Tri mudraca sa Istoka su svojim još vidovitim razumom na osnovu kretanja zvezda saznali da se rodio Isus koga opisuje Matej. To se sada posle Misterije na-Golgoti u unutrašnjosti čoveka pojevljuje kao matematika i geometrija. A pastiri su noću pod vedrim nebom iz dubine srca čuli objavu s neba o rođenju Isusa koga opmsuje Luka. To je sada posle Misterije na Golgoti kod ljudi ostalo samo kao posmatranje spoljašnje čulne prirode. Zbog ovog preokreta:

„Drugim rečima, nama je potrebno produbljivanje našeg spoljašnjeg posmatranja prirode pomoću onoga što čovekovo srce može razviti na duhovnom posmatranju prirode.“

A s druge strane:

„Nama treba ono što je za mage postalo preko spoljašnjeg posmatranja zvezda, to je nama potrebno preko probuđenja naše unutrašnjosti.“

Odnosno:

„Mi moramo u unutrašnjosti razviti ono što su magi u spoljašnjem razvili, mi moramo u svom uzajamnom odnosu sa spoljašnjim svetom razviti ono što su prostodušni pastiri sa polja u svojim srcima razvili: tada ćemo mi naći put, pravi put ka dubokom osećaju Hrista, ka ljubavi punom pojimanju Hrista.“[7]

To je ogroman preokret nastao u svestima ljudi.A u gornjem smislu suštinski neizmenjeno kopiranje onoga što je u egipatsko-haldejsko-asirsko--vavilonsko-jevrejskoj eposi bilo dobro, to je sada sasvim rđavo. No to je u našoj sadašnjoj eposi izvanredno izraženo: prvo samo jevrejstvo, drugo Islam koji to starozavetno razumski dopunjuje i treće slobodno zidarstvo koje to i razumski i voljno dopunjuje. A kao opštu pojavu toga uticaja imamo mi danas materijalizam i nacionalizam u kojem svaki narod ima svoga Jahvea i dokazuje da je to jedan i jedini Bog i da samo njega treba služiti - drugi ne postoje ili ih ratovima treba uništiti. Takođe i vrlo raširena pojava da se psihičkim snagama magijski deluje na ljude: odvraćanjem od stvarnosti, lažima, širenjem straha, muzikom – posebno - mehanizovanom (potčulnom ), simbolima i reklamama koje su takođe vrsta simbola.

Iz još ranijeg, starog persijskog razdoblja kao opštu pojavu možemo smatrati prenaglašeno okretanje ka svetu čula, tehnicizam sa svojom sada jako izraženom korisnošću, pri čemu je čovek postao rob materije, a zatim i to kupovanje ljudske radne snage kao robe - samo nje, ne i hvatanje celog čoveka kao roba. Takođe i rasizam, po kojem oni koji za sebe misle da su iz bolje rase smatraju da divljački treba da uništavaju one iz nižih rasa i to ne samo da ubijaju ljude nego i sve ono što su oni napravili, pa čak i prirodu na kojoj su nastanjeni. To prenaglašeno okretanje ka svetu čula u sadašnjoj eposi se vrši bez uviđanja da se to čulima objavljuju duhovna bića, kako je to bilo u to staro persijsko doba, te je u njemu to bilo ispravan proces razvoja. Prema tome, ovo što je u ranijoj eposi bilo dobro pa je zaostalo u sadašnjoj, kad se svest izmenila - to je sada zlo.

Staro indijska epoha koja je prethodila toj persijskoj pokazuje se u sadašnjem kastinskom društvenom uređenju - naravno osavremenjenom i drukčije nazivanom. Svešteničku kastu bramana koji su se okretali ka natčulnou zamenila je kasta proizvođača i usmerivača potčulnog - kompjuterskog -novca. Odbranbenu kastu kšastrija zamenila je kasta gazda - biznismena. Proizvodnu kastu vajsija zamenili su oni zaposleni kod tih gazda. A odbačene parije su sada oni koji su nezaposleni. Naravno da je pripadnost po rođenju danas ne tako striktna, naročito kod vajsija i parija. Međutim kod modernih bramana, pa u velikoj meri i kšastrija sve više se gubi osobnost, jer taj - sada potčulni

„...kapital počinje sam sobom da upravlja. Imamo čisto objektivne sile . koje gazduju u samom kapitalu i već, štaviše, takve sile u granicama toga područja, koje sebi privlači svu volju osobnosti, tako da je ličnost pala u stanje nesvesti.“[8]

No sada se vrlo snažno vidi i impuls iz još starijih vremena, još od pre onog koje se označava kao veliki potop ili ledeno doba, to je iz vremena stare Atlantide. To je tendencija da se izbrišu sve individualne razlike kako kod svih pojedinaca, tako i kod narodnosti i rasa. To je tendencija koja se preko bezindividualnih elita sa velikom snagom nameće čovečanstvu, sa snagom zasnovanom na instinktivnoj mudrosti grupe, praćene snažnim impulsima nesvesne - obezindividualisane - volje, volje koja, dolazi iz duha njihove grupnosti.

Prema samom duhu jezika ili govora, već i sama reč „elita“ ukazuje isključivo na neku skupinu u kojoj se ne razlikuje pojedinačnost, kao ni kod reči roj, stado, klub, rulja itd., iz nje se ne može izvesti reč koja bi označavala jedinku, za razliku od „plemstvo“ iz koje se izdvaja jedinka „plemić“ ili „kmetstvo“ – „kmet“, „sveštenstvo“ – „sveštenik“ i tome slično.

Taj impuls iz vremena kad čovek kao pojedinac još nije imao svest o sopstvenom ja, kad se osećao pripadnikom neke od životinja prikazane na egipatskoj sfingi (bik, lav, orao, čovek), on se pokazuje u težnji nekih elita da se stvori jedna jedinstvena naddržava koja bi obuhvatala čitav svet odnosoo da sve pojedinačne države treba da odumru - kako su to učili Marks i Lenjin - ali tako da se utope u tu jedna naddržavu, kojom će suvereno vladati izvesni skriveni magi. Pri tom i da svi pojedinci moraju jednako da misle i osećaju i jednoobrazno da se ponašaju i žive i to onako kako se sa tog jednog mesta propisuje.

Što je takvu neku ideju o jedinstvenoj svetskoj vladavini imao Atila ili Tamerlan, to i nije tako čudno, jer oni potiču iz rase koja je ogledanje, preslikavanje te stare atlantske. Ali kad se uzme u obzir da se to propagira i nameće najviše preko ljudi Zapada, gde se najviše ističe težnja ka slobodi i gde se individualnosti najviše razvijaju, onda se tu moraju nametati sledeća pitanja:

-   Da li je to okultni protivnapad sa Istoka radi odbrane od oružjem potpomognute privredne agresivnosti, kao i druge vrste okultnih napada sa Zapada?

-   Da li se pri tom izvesnim okultnim tehnikama pomračuje svest velikog broja vodećih i istaknutih ljudi Zapada, što se odrazilo i u samoubilačkim ratovima u XX veku, kao i u samoubilačkoj politici takozvanih hrišćanskih naroda, čije elite su za ljubav kompjuterskog novca prenele bezbrojne evropske fabrike na Istok?

-   Da li u tela izvesnlh vodećih ljudi Zapada okultisti sa Istoka ubacuju neka druga bića, koja su bezsavesna jer nisu išla normalnim ljudskim razvojem- nisu ljudi, a što se možda postiže i tehnikom samospaljivanja i drugim?

-   Ili su to uvek samo ona podljudska bića koja u ljudska tela ulaze sama po sebi, a to im je omogućeno time što su odgovarajuća ljudska jastva oslabljena zbog neprimanja Hrista i jakog vezivanja za materiju i potčulno?

-   Da li je to delovanje umrlih ljudi, naročito onih kojlssu u ratovima ubijeni, pa se sada bore protiv takvog društvenog poretka - razaraju ga - a neki se možda i svete iz duhovnog sveta?

-    Da li je to i uticaj i tehnika naučena od pokorenih crvenokožaca u Americi?

Ja znam da će ova pitanja mnogima biti čudna - ako ne i apsurdna - ali ih zbog ozbiljnosti sutuacije ja ipak moram bar na ovakav način postaviti. A da bi se ovakva pitanja lakše razumela, ja bih ovde skrenuo pažnju ne samo na ranije pomenuti uticaj arapskog Islama, već i na druge uticaje, takođe iz grčko-rimske epohe koja je prethodila našoj i u kojoj se dogodio onaj ogromni preokret prilikom Misterije na Golgoti. U toj eposi je čovečanstvo 1250. godine bilo najviše udaljeno od duhovnog, ali se pri tome najviše razvijala ličnost i sloboda. Njen uticaj na sadašnju epohu vidi se po tome što ljudi koji nisu primili ispravno razumevanje za Hrista i njegov impuls kojm je dat podstrek za uzdizanje i ostvarena mogućnost da ljudi ponovo dođu do duha, što takvi ljudi još dublje padaju i srastaju sa materijom, ulaze čak i u potčulno umesto da krenu putem u natčulno. To potčulno se preko ljudi strahovito nameće i deluje na svest najvećem delu čovečanstva, a s time čovek treba da se bori time što će se prvo osvestiti da takvi uticaji postoje. Pa i sami elektricitet i magnetizam i radioaktivnost su potčulni, a oni su danas došli do najšire primene. Glas ili slika koja se prenosi potčulnim treptajima preko televizije, e-mail-a, pa i običnih zvučnika potpuno kidaju duhovno-duševnu vezu između izvođača i slušalaca, odnos između njih postaje čisto mehanički; umesto da se jedni na drugima bude i uzdižu do više svesti, oni ostaju ograđeni u svome ja, što utiče na jačanje sopstvenog samoljublja.

Uticaj te epohe koja je prethodila sadašnjoj vidi se i po tome, što je deifikacija rimskih careva sada preobražena u kult ličnosti, pri čemu neke skrivene grupe istaknu neku za to pogodnu, pa još i prepariranu ličnost izreklamiraju je kao genijalnu i harizmatičnu - neki put po potrebi i kao ludu, te preko nje ostvaruju neke svoje planove, a same te grupe se pri tom ne vide, skrivaju se. Pri tom se naravno i neke stvari nazivaju drugim imenima, što predstavlja hulu i napad na Reč, na Hrista - kako je to u prethodnom poglavlju pomenuto.

To je jedan od snažnih impulsa duha laži Ahrimana, koji posebno vrlo snažno počinje da deluje još od XV veka, dakle od početka naše sadašnje kulturne epohe, kojoj je zadatak da se suoči i raspravi sa zlom.

Tako se na primer i ono što se u Srednjem veku nazivalo feudalizam danas naziva demokratijom i prirodnim ljudskim pravom na privatno vlasništvo, a istovremeno se naplaćuje porez na nepokretnu imovinu i time u stvari dokazuje da je to zakupnina koja se plaća obezindividualisanom vlasniku ili vlasnicima, koji visinu zakupa jednostrano i određuju. Sem toga, dok su se nekadašnji feudalci borili za posedovanje što većih poljoprivrednih zemljišta, sadašnji feudalci su osvojili i osvajaju sem proizvodnje hrane još i izvorišta energije, pijacu vodu, a onda stvaraju i svoje monopole u proizvodnji, trgovini i saobraćaju i tome sličnom. A ono što se nekad činilo pod imenom verskih i krstaških ratova, to se sad naziva narodno-oslobodilačkim i sličnim izrazima - posebno ukrašeno rečju „demokratskim“. To se čini zato što se podrazumeva da u svim „demokratskim“ društvima sa 90% nacionalnog dohotka jedva 2% stanovništva - tih feudalaca - raspolaže i upotrebljava prema svom nahođenju, ne pitajući o tome „demos“, kome ostavljaju onih 10%.

Reč „demokratlja“ naravno lepo zvuči kao i „oslobađanje Hristovog groba“ (naravno praznog), bolje zvuči nego „pljačkaški pohod“ ili nešto slično. U svakom slučaju iz tog vremena potiču i neka današnja društva ovakvih ili onakvih vitezova, čiji ciljevi meni nisu poznati, jer ih oni čuvaju za sebe.

A ono osnivanje gradova koje je započeto u XII veku, to se - najviše pod uticajem neofeuđalizma koji se time donekle i sam stvorio - to se u sadašnje vreme izražava u masovnom preseljavanju ljudi sa sela u gradove. Pri tom treba imati u vidu to, da se u tome - bez obzira što se to može smatrati nekom prinudom i negativnom prisilom - u stvari nalazi težnja ka individualnoj slobodi, oslobađanje od plemenskih zajednica, od krvnih veza i stvaranje čisto duhovnih odnosa među ljudima, koji naravno mogu biti i dobri, bratski, ali i rđavi, zasnovani na egoizmu. A sam egoizam treba smatrati kao fazu u ljudskom razvoju, kroz koju se prolazi radi individnalisanja.[9]

Da bi se rđava dejstva tog individualisanja otklonila, mora se privredni život izdvojiti iz jedinstvene državne uprave i zasnivati na bratstvu. Za to su najsposobniji, pa samim tim i najodgovorniji pripadnici zapadnih naroda, posebno naroda koj^:i govore engleski. Ali to ne sme biti na način da se vraća u stanja prigušene svesti i obezindividualisanja, kako se to sa posebnom silinom nameće baš u i preko SAD, čiji su vodeći ljudi dozvolili da se te države pretvaraju u svetsku policiju i javnu i tajnu. To mora biti učinjeno iz svesti slobodnih i individualnih ljudi - ne pod komandom „Velikog brata“ (odnosno nekih prikrivenih grupa), jer se pod njegovim impulsom teži da se čovečanstvo vrati preko deset hiljada godina unazad, da padne u grupnu duševnost.

Da do toga ne bi došlo, mora se i duhovni život osamostaliti i zasnivati na potpunoj slobodi, slobodi od uticaja i tog privrednog, kao i političko-pravnog života. Time bi se iz slobodnih individualnih ljudi moglo da razvija i uviđanje da su svi ljudi braća, te da sva prirodna blaga i proizvode treba bratski da dele, jer je i u kašici kojom čovek jede ugrađeno pronalazaštvo i rad bezbrojnih predaka, a da ne govorimo o avionima i drugom - ne treba prisvajati tuđ autorski rad!

A političko-pravni život - nezavisan i od privrednog i od duhovnog – on bi služio da razvija načelo jednakosti, jednakosti u pravu na svoje lično dostojanstvo, a time bi se opet potpomoglo shvatanje da su svi ljudi braća u Hristu, udovi istoga tela, ali da treba da budu i samostalni i slobodni, iako jedni bez drugih ne mogu živeti. Njihova sloboda bi se izražavala u činjenju i radu iz ljubavi, iz ljubavi u radu za druge, a ne iz prinude - bilo spoljašnje bilo unutrašnje, nagonski, egoističke.

Pri tom treba imati u vidu da se moral može izgrađivati samo u ovom, u čulnom svetu između rođenja i smrti, jer se samo u njemu može ostvarivati sloboda, a moral bez slobode nije moral već automatizam. A slobodan čin je samo onaj koji se čini isključivo iz ljubavi prema samom tom činu.

Ako se neki, jedan kilogram težak kamen podigne za jedan metar, to će se vrlo lako uočiti, ali se neće lako uočiti ako se stena od jedne tone digne za jedan milimetar, iako je u oba slučaja izvršen isti rad (1 kg m). Tako se kao i u gornjem slučaju lako uočavaju rđava činjenja neofeudalaca kojima se sve više obezvređuje život na selu; no mnogo teže se uviđa to masovno kidanje krvnih veza koje je u stvari pod Hristovim Impulsom. I ovde vidimo ono što je gore pomenuto: u suočavanju sa zlom (koje je zaostalo dobro) čovek može da bira put ka nečem većem dobrom. Tako da i taj egoizam neofeudalaca treba posmatrati kao prelaznu fazu u razvoju čovečan-stva. No pri tome samo treba da se i egoizam i neofeudalizam pobede i otklone, pa da u punoj svesti i nevezano sa krvlju i telesnošću dođe do duhovnog sveopšteg bratstva zasnovanog na nesebičnoj ljubavi, a ne da se pred njima ustukne i vrati unazad u pradavna stanja svesti - kako se to nameće sada preko takozvanog „novog svetskog- poretka“. Posebno što se po njemu kažnjavaju ljudi - pa i čitavi narodi - zbog toga što su po njima, po njihovom shvatanju nešto loše uradili, a uopšte se ne nastoji da se otklone uzroci i okolnosti pod kojima su neka zla učinjena odnosno koje su to omogućile i podstakle.

Ja ću ovde navesti još jedan slučaj o toj upadljivosti i neupadljivosti, a takvih ima vrlo mnogo.

Opšte je poznato šta su radilfe pojedine grupe iz italijanskog naroda preko nekih iz njih na najviše položaje izbačenih ljudi, posebno preko papa, jer su u rimokatoličkoj crkvi ogromna većina papa bili Italijani. Ako dakle sad ne uzmemo u obzir one velike individualnosti koje su se rađale i delovale u italijanskom narodu i davale velike doprinose kulturi, nego samo one koje nisu radile ispravno u smislu opšteg bratstva među ljudima, onda tu moramo mnogo šta da označimo kao zlim. To je vrlo upadljivo, ali se skoro i ne primećuje jedna masovna pojava, koja je vrlo značajna i koja se možda baš zbog toga prećutkuje ili pogrešno tumači. To je činjenica da je taj italijanski narod prvi i to sasvim masovno sabotirao ratove. To se u XX veku pokazalo još u Prvom svetskom ratu, a i u Drugom je to vrlo jako dolazilo do izraza. Zbog toga su onda njih kako iz savezničkih tako i iz protivničkih krugova nazivali strašijivcima, a oni su u stvari imali najveću moralnu hrabrost pri takvom postupanju. Veća je hrabrost ako čovek odbija naređenja patoloških gospodara da ubija, nego nekoga koga takvi magi navedu da juriša na mitraljeze.

Ja ovo kažem kao pripadnik naroda koji razne italijanske elite već mnogo vekova nastoje da unište. Treba praviti razliku između duha naroda i duhova raznih grupa koje ne idu Hristovim putem, duhova koje razne grupe u tom narodu prizivaju.

Da ova moja primedba ne bi bila samo apstraktna, ja ću samo na nešto skrenuti pažnju, a drugima prepuštam da to dalje istražuju. Na koncilu u Tridentu (1545-1563) sem dogovora o protivreformaciji odlučeno je i da pravoslavne Srbe treba uništiti, obeznarodovati, progutati izvesnim magijskim tehnikama i to se već vekovima sistematski i radi. Podloga za borbu protiv Srba postojala je još mnogo ranije, pa je to došlo do izražaja i nešto pre ovog koncila:

„Lav X je 1519. dodelio Hrvatima titulu Antemurale Christianitatis, Bedem hrišćanstva, za njihovu odbranu Evrope protiv brojnih hordi sa Istoka. Skoro 480 godina kasnije, Jovan Pavle II je ponovo podstakao Hrvate da se čvrsto bore za hrišćanstvo.“[10]

Lav X je svakako pripadao italijanskoj eliti, jer je već sa trinaest godina kao Giovanni Medici (sin čuvenog Lorenzo Magnifico) postao kardinal sa sedam godina je već bio opat, a sa trideset osam postaje papa.[11] Bliže o njemu kao ličnosti može se naći u ovde navedenoj knjizi. Po Lavu X - ili onima koji su ga za to upotrebili, jer on sam za tako nešto nije bio dovoljno pametan - pravoslavni Srbi su dakle bili neka od horda sa Istoka.

Razloga za to ima više i sigurno su i mnogo stariji. Jedan od razloga za to je i što je srpski car Dušan (1308, car 1346-1355) prvi osnovao neku vrstu - istina oktroisane - ustavne monarhije i to sa svojim Zakonikom po kojem sudije sude ne obazirući se na to šta car kaže. Zapadnim apsoluističkim monarhijama - uključujući i papsku - to se svakako nije sviđalo, pa im je dobrodošla pobeda turskog apsolutizma nad srpskim carstvom koje se tim Zakonikom jasno izrazilo protiv malo pre pomenute deifikacije careva; a to se i kod kasnijih generacija na neki način izražava u nenaklonjenosti srpskog naroda ka kultu ličnosti.

Elite naravno sasvim drukčije misle od ostalog naroda. A pošto elite pišu istoriju, one te svoje pobude nikad i ne objavljuju, već je pišu onako kako bi se masama eventualno mogle svideti da bi neke stvari lakše progutale. Pri tome se naravno po potrebi i mnogo šta falsifikuje i to podmeće kao istorijski dokaz.

Sa ovim ne treba nikako donositi neke moralne zaključke niti bilo koga osuđivati, je u svemu tome postoji uticaj i nekih drugih sila, te se to sa običnim ljudskim intelektom ne može sagledati. Svaki deo već i same Zemlje ima neke svoje kvalitete, sa kojima igra posebnu ulogu u celokupnom razvoju čovečanstva. Ako neki organi u čovečijem tela proizvode hranljive materije (na primer želudac), a drugi je samo troše (na primer mozak ), oni ipak pripadaju istoj celini i jedni bez drugih ne mogu opsto jati.

Da se ne bi pogrešno protumačilo moje navođenje odnosa italijanske „elite“ prema Srbima, ja ću kratko pomenuti i odnos rimski prema Jevrejima. Daleko pre nego što je postala rimokatolička crkva i papstvo koje je za Jevreje organizovalo geto i drugo, imali su Rimljani nešto protiv Jevreja. Dokaz za to je što je njih još 49. godine car Klaudije (41-54) proterao iz Rima - kako to stoji i u „Delima apostolskim“ (Del.ap.l8.2). Nije tu u pitanju samo želja za vladavinom i nad Palestinom, koja je pod rimskom vladavinom još od 63. godine pre naše ere, do tada dakle već 112. godina, već nešto sasvim drugo.

Da su u pitanju i neki dublji uzroci, to se vidi i u sukobu – ako se sme tako izraziti - između Jerusalima i Vavilona, a koji traju već preko 2600 godina. Sve to ima mnogo dublju pozadinu nego što se to može običnim intelektom shvatiti i protumačiti, jer je današnji intelekt ograničen na vrlo kratko vreme i vrlo mali prostor, a duhovne osnove sveta i zbivanja uopšte i ne dotiče.

Ni ovo dakle, pa ni ono dalje što ću ja navoditi ne treba smatrati kao neko moralisanje ili osuđujuće kritikovanje, nego samo kao naučno izvođenje činjenica. Na osnovu takvih činjenica čovek treba da budi i proširuje svoju svest.

* * *

Običnim ljudskim intelektom - ovakvim kakav je sada - ne mogu se sagledati duševno-duhovne osnove raznih zbivanja medu ljudima; ne mogu se sagledati ni pravi odnosi među sada inkarniranim ljudima, a kamoli uticaji ljudi koji su prošli kroz dveri smrti i koji i te kako utiču i na ovozemaljska zbivanja. To je zato što je sadašnji intelektualizam usmeren skoro isključivo na svet koji se opaža čulima, vrlo malo na duševna, a nikako na duhovna zbivanja. No pri tom se zbog zbrke u mišljenju intelektualistički objašnjava, da je nauka utoliko egzaktnija, ukoliko u njoj ima više matematike, matematike koja je u stvari potpuno nečulna. Pri tom se još i čisto duševna zbivanja tumače na materijalistički način ili se prebacuju na teren verovanja, verovanja u neke „Natprirodne pojave“ koje se otkrivaju nekakvim mističkim putem, a prenose se i tumače preko nekih starih tradicija koje govore o takvim duševno-duhovnim zbivanjima.

O ovom razvoju intelektualizma je Rudolf Štajner govorio u predavanjima održanim u Dornahu od 19. do 28. januara 1923. i to je tad nazvao „pad u intelektualni greh“ za razliku od dobro poznatog „pada u moralni greh“.[12] On tu navodi da o moralnom grehu govore sve religije i da se on dogodio otprilike sa početkom istorijskog perioda. Tada je čovek počeo da postaje samostalniji od božansko-duhovnih moći, te je mogao da greši, jer je mogao i da ne ide prema njihovim usmeravanjima, da ne ostvaruje njihove namere. A do tada je bio samo kao neka prirodna tvorevina, koja je takoreći sasvim automatski delovala prema ovakvim ili onakvim takozvanim prirodnim zakonima, a preko kojih u stvari deluju razna duhovna bića.

Sličan je slučaj i sa intelektualizmom. Iako je čovek intelektualizam počeo da razvija još od III, IV veka, on je tek od XV veka posebno sve više zapadao u intelektualni greh, potpuno se odvojio od božansko-duhovnih moći, pa je i svoj intelekt počeo da usmerava skoro isključivo na fizičko-čulni svet, za koji je smatrao da je to jedina realnost, nije smatrao da je on samo odraz nečeg duhovnog. Pad. u intelektualni greh u stvari i jeste direktan nastavak pada u moralni greh, oba su propratna pojava čovekovog osamostaljivanja i sticanja slobode. No to je sad, u današnje vreme potrebno osvestiti, da bi čovek i svoju slobodu sticao i uporedo se izbavijao kako od moralnog tako i od intelektualnog greha.

U XIX veku je taj intelektualni greh najviše došao do izražaja; usmeravajući intelekt samo na fizičko-čulni svet ljudi su došli do očajanja izraženog u shvatanju da ljudsko saznavanje ima neku granicu preko koje nikad ne može preći. Ukoliko je intelekt i usmeravan na duševne pojave, on ih je tad tumačio na fizički način ili je to kod nekih prebacivano na teren verovanja ili na neka mistička ili mistifikovana otkrivenja, o kojima se ne može i ne sme razmišljati.

No sad je došlo vreme kad čovek svoj intelekt svesno može da usmeri i na proučavanje i onog duhovnog koje se nalazi iza i tog fizičko-čulnog sveta, pa i iza onog duševnog. To je moguće zahvaljujući Hristovom impulsu. Izbavljenje od intelektualnog greha moguće je, ako se iskustva stečena u fizičkom svetu prenesu i na duhovni svet, pri čemu treba imati u vidu da svaka neistinitost, svaka netačnost, svaka neegzaktnost koja se može uvući pri saznavanju čulnoga sveta vodi u potpune neistinitosti o duhovnom svetu.[13]

* * * * * *

D. Nešto u zagradama

Do prethodnog poglavlja ja sam ovaj spis pisao od oktobra do kraja decembra 2011, dakle izvesnom „normalnom“ brzinom, a onda je dolazilo do izvesnih manjih ili većih zastoja, delimično uzrokovanih i zdravstvenim razlozima, a i zato da bih za „E. Neka obaveštenja“ ponovo pregledao i neke knjige Rudolfa Štajnera. Tako sam dočekao i da mi moja dugogodišnja dobra prijateljica J.B. krajem marta 2012. pokloni gore pomenutu knjigu o padu u intelektualni greh, navedenu pod¹².

No 8. maja mi je moj sestrić Ljubomir Stevović dao jedan isečak iz „Politike“ od 3. maja 2012. godine i to je glavni razlog za pisanje ovog poglavlja. Tu je dat intervju sa nadbiskupom Orlandom Antoninijem, ambasadorom Vatikana. Ja ću ovde iz toga intervjua navesti samo sledeće reći:

„Konstantinov edikt iz 313. godine je događaj koji sve interesuje, zato što je tim ediktom prvi put u istoriji ozvaničena verska i sloboda savesti. Kao što je rekao papa Benedikt Šesnaesti povodom Svetskog dana mira 2011. godine da davanje prava na slobodu savesti predstavlja, kao i pravo na život, osnovno ljudsko pravo, urođeno, suštinsko za dostojanstvo čoveka, dakle univerzalno i neotuđivo, koje nije dato pozitivnim pravom nego prethodi državi a njeno poštovanje je uslov moralnog legitimiteta svake društvene i pravne norme, neotuđivi element pravne države i najbolji test za proveru poštovanja svih drugih ljudskih prava.“

Ove reči Benedikta XVI predstavljaju jedan od najznačajnijih - možda i  najznačajniji događaj u istoriji rimokatoličke crkve. Jer: Ubijanje savesti je veći zločin od ubijanja života, to je ubijanje ćoveštva.

Meni naravno nisu poznate ni druge izjave i delovanja Benedikta XVI, ali - ako su bile u smislu gornjega - onda je to objašnjenje zašto je protiv njega 14.2.2011. podneta ova kaznena prijava tužitelju pri Međunarodnom kaznenom sudu u Hagu.

U rimokatoličkoj crkvi - i ne samo u njoj, ali se ovde o njoj sad govori i u njoj je to možda najjasnije izraženo - u njoj se vekovima žestoko bori protiv tog shvatanja o slobodi savesti, pa je čak i sama pomisao ili verovanje u slobodu savesti nazivano ludilom, da je sloboda nehrišćanska, a Pije IX je to i proklinjao,[14] Iza toga se uvek skrivala žudnja za moći, jer ona zahteva apsolutnu hijerarhijsku poslušnost - mnogo volja se usmerava u samo jednom pravcu.

Ja i ovde naglašavam da nemam nameru da dajem bilo kakve moralne procene, niti bilo da branim bilo da napadam papu, već jedino da iznosim činjenice. Sa ovim stavom Benedikta XVI ja ću povezati sledeće stavove iz nekih poslanica, a za koje mogu pretpostaviti da ih je i on u srce primio:

„Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi?“ (1.Kor.10.29)

„Tako govorite i tako dvorite kao ljudi kojima će se zakonom slobode suditi. Jer sud nema milosti prema onom koji nije milost ukazivao; milost slavi pobedu nad sudom.“ (Jak.2.12-13)

„Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči moja savest u Duhu Svetom...“ (Rim.9.1)

„Stoga, imajući ovu službu po milosti koja nam je ukazana, mi ne malaksavamo, nego smo se odrekli tajnih, sramnih stvari, ne živimo u lukavstvu i ne izvrćemo reč Boziju, nego se obljavljivanjem istine preporučujemo svakoj ljudskoj savesti pred Bogom. Pa, ako je i pokriveno naše evanđelje, pokriveno je samo za one koji propadaju, kojima je bog ovoga sveta oslepio njihove neverničke misli, da ne vide prosvećenje od evanđelja o slavi Hristovoj, koji je slika Božija.“ (2.Kor.4.1-4)

„Ako pak propoveđam evanđelje, ne mogu da se hvalim; jer moram to da činim; jer teško meni ako ne propoveđam evanđelje.“ (1.Kor.9.16)

„Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi od zakona, onda je Hristos uzalud umro.“ (Gal.2,21)

„Niko od vas, naime, da ne strada kao ubica, ili lupež, ili zločinac, ili kao čovek koji se meša u tuđe stvari.“ (1.Pet.4.15)

„Po ovom se poznaju deca Božija i deca đavolja: svako, ko ne čini pravednost i ko ne voli svoga brata, nije od Boga.“ (l.Jov.3.10)

„U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah, jer strah ima kaznu; a ko se boji nije došao do savršenstva u ljubavi.“ (l.Jov.4.18)

Ja ovde neću davati obrazloženja za gore date citate, jer bi to premašilo okvir ovoga spisa. Ja sam zato ovde samo podvukao neke reči, a svako ko hoće da malo više razmisli o tome moći će i da sagleda njihovu vezu sa gornjom izjavom Benedikta XVI koju prenosi Orlando Antonini.

U svakom slučaju „sloboda savesti“ - ovako definisana - znači kidanje svakog bezuslovnog pokoravanja nekom hijerarhijskom autoritetu, a koje vekovima nameću oni koji žele vlast i koji to učvršćuju i nametanjem zaklinjanja na knjizi u kojoj stoji „ne kunite se nikako“.

„Sloboda savesti“ i jeste „ljudsko pravo, urođeno, suštinsko za dostojanstvo čoveka“. Ono i „prethodi državi“, pri čemu treba imati u vidu državu koju su obrazovali slobodni ljudi, ljudi koji nisu bili više pod vođstvom viših božanskih bića - kao što je to bilo pre grčko-rimske epohe. Tek u prvim vekovima te kulturne epohe - na mesto spoljašnjih doživljavanja i vizija nekih grčkih erinija ili rimskih furija, koje napadaju čoveka ako je nešto zbrešio - tek onda se kod ljudi pojavljuje taj unutrašnji glas, glas savesti. U toj eposi su ljudi bili prepušteni sebi samima, nisu ih vodila viša duhovna bića, te su tek onda u pravom smislu nastajale i države, države u kojima su sami ljudi prema svojoj savesti sređivali svoje međusobne odnose i počeli sami da donose „društvene i pravne norme“. Raniji zakoni po kojima su bila organizovana razna društva bili su davani kao objave iz duhovnog sveta, koje su saopštavale visoko posvećene ličnosti, pa su i vođe tih društava spolja - iz konstelacija zvezda, preko snova i drugih tumačenja volje bogova - tražile i dobijale uputstva za svoje postupke. Takve „države“ - u kojim su i raznim magijskim činima bili vođeni ljudi - njih ne treba mešati sa državama koje su ljudi iz svoje savesti počeli da organizuju počev sa grčko-rimskom epohom.

A oni koji danas osporavaju „pravo na slobodu savesti“ i zahtevaju apsolutnu poslušnost hijerarhijski nadređenima, pa za to još traže da im se i zavetuje na takvu apsolutnu poslušnost, te koji zbog toga smatraju da smeju i da se mešaju u tuđe stvari - kako kaže Petar - oni podsvesno teže_; da se spuste na nivo erinija, a koje su odigrale svoju ulogu još pre dvadeset pet vekova. Zbog toga oni - otstupivši od Hristovog puta - i proizvode stotine hiljada zakona, a iz zakona ne dolazi „pravednost“, već egoistički interes njihovih vladajućih grupa. A pošto ti zakoni ne dolaze kao objave iz duhovnog sveta, za njihovo sprovođenje su obrazovane čisto ljudske ustanove, koje treba da budu čulno-materijalne zamene za erinije. Međutim, pošto te ustanove odnosno njihovi upravljači procene donose na osnovu čulno-materijalnih dokaza, dokaza koji se oslanjaju na „duha ovoga sveta“ odnosno - po mom nazivu - Duha iluzija, oni mogu i da greše, pa da i nevine ljude izlože mučenjima, a ne kao što su to radile erinije samo sa vinima, jer su iz duhovnog sveta neposredno - ne posredstvom Duha iluzija - napadale samo krivce. Sem toga, pri tom se ne ide na buđenje savesti „objavljivanjem istine“, već se sada sve više kao sistem nameće „nagodba tužioca i branioca“.

Ona gore navedena izjava Benedikta XVI jeste data u smislu uvođenja pravog hrišćanstva u celokupan socijalni život ljudi - ne onog hrišćanstva koje se nije oslobodilo starozavetnih uticaja bilo koje vrste. Ona je sveobuhvatna, ne odnosi se samo na slobodu savesti u ispovedanju vere, kako je to objavio Jovan XXIII 1963. godine u enciklici „Pacem in terris“;[15] ne ni da je sloboda savesti samo cilj postavljen između duhovne slobode i religijske slobode, kako je to 1976. rekao nadbiskup Karol Vojtila.[16] Ona je naravno i protiv nastojanja izvesnih krugova, koji smatraju da svoje bližnje treba i smeju da vode na magijski način, kako se to činilo pre više hiljada godina, kad je to i bilo opravdano.

Ja samo komstatujem činjenice, a slobodna savest svakog pojedinca će to prihvatiti ili ne, pa će se prema tome i ponašati, te prema tome stvarati i odgovarajuće međuljudske odnose. Pri tome naravno treba imati u vidu, da su ideali cilj kojem treba težiti, pa makar bili negde daleko.

* * * * * * *

G. Intelektualističko borenje

Kao što je napred rečeno, ljudi su posebno od XV veka sve više padali u intelektualni greh. Njima je ipak preostajao glas savesti, koji im - iako kroz prigušeni deo svesti - ipak još uvek daje moralne i religiozne impulse, To je zato što čovek još uvek ipak - makar nesvesno - stalno u sebe prima i nešto duševno-duhovno.[17]

Za to padanje u intelektualni greh početkom sadašnje kulturne epohe mogu se kao najkarakterističnije ličnosti uzeti dva savremenika: Nikola Kopernik (1473-1543) i Ignacije Lojola (1491-1556). Dok Kopernik istražuje i prihvata kao istinito ono što se njemu i drugima preko sveta čula objavljuje, Ignacije istražuje i prihvata kao istinito ono što se u njegovoj ili nečijoj, drugoj unutrašnjosti objavljuje.

Ja sam o tome - kao i o savesti - opširnije pisao 2009. godine u spisu „O jezuitizrnu“, poglavlje „5. Postignuća duhovnim vežbama“. U tom spisu sam. se - kao što je gore već pomenuto - i dvadesetak puta pitao šta o nekim stvarima misli Benedikt XVI, pa sam sad iz onog gore pomenutog članka iz „Politike“ na neka pitanja dobio i odgovor - naravno ako je to njegov stav u novinama sasvim tačno iskazan u tako skraćenom obliku.

Meni tu pada u oči da je to pravo na slobodu savesti ambasador, nadbiskup Orlando Antonini posebno istakao i naglasio ga više nego što je to dato u poruci Benedikta XVI od 01.01.2011. povodom Svetskog dana mira, pisanog u Vatikanu 08.12.2010.[18] Verovatno da je on to učinio zato što je upoznat i sa drugim papinim izjavama i spisima, mada i u ovom spisu to kao osnovni ton provejava, mada je akcenat dat na slobodu veroispovesti. Po svoj prilici i zato, što je to posebno u skladu i sa slobodnom savesti samog Orlanda Antoninija.

Dakle, i Kopernik i Ignacije - kao i čitav niz njihovih sledbenika - na moderan način, na intelektualni način pokušavaju da reše zagonetke sveta i postojanja, pri čemu su i jedan i drugi jednostrani, pa samim tim i netačni, neistiniti. U pomenutom spisu „O jezuitizmu“ ja sam opširnije izložio greške koje su se uvukle u jezuitska shvatanja i u njihovo pogrešno vaspitavanje volje, a u spisu „O nauci“ ja sam ukazao na užasne zablude koje su ušle u zvanično propovedanu nauku, a koje se sa religioznim žarom dogmatski brane - ne po metodama istinske nauke.

Te dve pogrešne struje se već više vekova bore za prestiž. Ja ću ovde navesti samo nešto što se odigravalo oko polovine XIX veka, a što je vrlo simptomatično, jer su u tom vremenu ove dve struje imale podjednaku snagu, pa su obe - svaka na svoju stranu - odvraćale ljude od ispravnog saznanja. Materijalistička nauka je sve više dobijala na snazi i sve više nadvladavala tradicionalna verska učenja iza kojih je pretežno stajala i najviše ih branila rimokatolička crkva, ali u mnogo čemu i carska pravoslavna Rusija i drugi. To se naravno odražavalo i na razne ratne sukobe i socijalne nemire i revolucije, koji su se pravdali i podsticali ovakvim ili onakvim dogmama, a o kojima ja ovde neću posebno govoriti. Ovde ću jedino navesti sledeće reci Rudolfa Štajnera:

„Sve što je karakteristično za razvoj čovečanstva ima neku unutrašnju stranu, preko koje se to više iživljava u osećanjima, u shvatanjima ljudi, , u vladajućim impulsima volje i tome sličnom. Ali to ima i neku spoljašnju stranu, preko koje se to proživljuje u stanjima koja se istorijski pokazuju u razvoju čovečanstva, pa se tu mora reći da je za intelektualističko razdoblje prethodni najznačajniji izraz Francuska revolucija, taj veliki svetski pokret s kraja XVIII veka.“[19]

Dakle, kao posledice ili nastavak tog intelektualističkog borenja imamo sredinom XIX veka kao simptomatično sledeće:

-   1846. izabran je za papu Pije IX, koji je tad bio vrlo liberalno nastrojen i odmah amnestirao sve političke zatvorenike u Crkvenoj državi.

-   1847. je - iz Pariza u London 1840. premešteno - tajno društvo „Savez pravičnih“ u leto, uz učešće Engelsa pretvoreno u „Savez komunista“, a već u jesen pod vodstvom Marksa je njima dvojici pcvereno da naprave njegov program „naučnog komunizma“ sa učenjem o „diktaturi proletarijata“.

-   1848. je u Londonu objavljen taj „Manifest komunističke partije“ i uporedo s tim počela je revolucija u Francuskoj, a onda se proširila i na druge zemlje, te je i Pije IX - sada žestoki konzervativac i borac protiv „modernog“ sveta i liberalizma - morao da beži iz Rima, gde je tad proglašena republika. On je tad pobegao u napuljsku oblast, u Gaeta.

-   1849. Pije IX 2. februara u Gaeti piše encikliku u kojoj veliča Mariju. A kad je u Evropi pobedila reakcija, Marks i Engels su iz nje prognani, te su otišli u Englesku.

-   1850. se Pije IX vraća u Rim uz pomoć francuske i austrijske vojske.

-   1854, 8. decembra proglašava Pije IX da je sv. Deva Marija bezgrešno začeta i to uprkos ranijim učenjima - uključujući i učenje Tome Akvinskog, čija su učenja inače bila osnov verovanja rimokatoličke crkve. Taj datum kao praznik bezgrešnog začeća uveo je još 1477. u Rimu Sikst IV, koji je sagradio Sikstinsku kapelu i koji je pored ostalog prvi smislio da prodaje oproštajnice greha i za umrle, te da ih na taj način oslobađa paklenih muka.

-   1858, 25. marta dogodilo se u Lurdu „čudo“: mlinarevoj ćerci Bernadeti - kojoj se već i ranije javljala - pojavila se sv. Deva Marija i rekla „Ja sam to bezgrešno začeće“. Time je onaj proglas Pija IX potvrđen.

-   1859. Darvin objavljuje „Poreklo vrsta putem prirodnog odabiranja“, što je bilo suprotno dotadašnjim shvatanjima, a iza kojih je najviše stajala crkva sa svojim tradicijama. Iste .te godine i Marks daje studiju „Ka kritici političke ekonomije“, koja je prethodila njegovom „Kapitalu“.

-   1863. i Engleska i SAD nude Piju IX azil, a on to ne prihvata.[20]

-   1864, 28. septembra je u Londonu osnovana Prva internacionala („Međunarodna zajednica radnika“), koju su pripremili Marks i Engels i za koju je Marks napisao „Osnivački manifest“. A već 8.decembra izdaje Pije IX „Syllabus errorum“ („Spisak zabluda“), u kojem on proklinje osamdeset zabluda modernog mišljenja.

-   1867. izišla je prva knjiga Marksovog „Kapitala“, a 29. juna te godine Pije IX svečano, sazvavši 500 biskupa, obeležio je u Rimu „1800 godina od smrti Petra i Pavla“.

-   1869. održan je u Bazelu kongres „Prve internacionale“, na kojem su sada sem iz ranijih četiri prisustvovali predstavnici iz još pet zemalja: pored ranijih iz Engleske, Francuske, Nemačke i Švajcarske došli su i iz SAD, Belgije, Austrije, Italije i Španije. Prema. Jefimovu: „Bazelski kongres je bio momenat preloma u istoriji Internacionale“ i „pobeda. naučnog socijalizma“.[21] Te iste godine 8. decembra u prisustvu 719 sazvanih crkvenih velikodostojnika otvorio je Pije IX Prvi vatikanski koncil „pod zaštitom svete Deve“.[22]

-   1870, 18. jula glasalo je 535 učesnika Prvog vatikanskog koncila (drugi su ga ranije napustili), te je sa samo dva glasa protiv doneta dogma „O nepogrešivom učiteljstvu rimskog pontifeksa“. Ovim naslovom je na predlog kardinala Guido zamenjen prvobitno predloženi „O nepogrešivosti rimskog pontifeksa“, te to znači - kako i u toj dogmi stoji - da je papa nepogrešiv samo kad „kao pastir i učitelj svih hrišćana objavljuje neku dogmu „ex catedra“, a ne uopšte. - Već sutra-dan, 19. jula objavio je Napoleon III Pruskoj rat, a u septembru su italijanske trupe prodrle u Rim, koji se tada proglašava prestonicom Italije, a Pije IX rad koncila - koji se već tad sveo na 120 prelata - odlaže na neodređeno vreme i sebe smatra „zarobljenikom Vatikana“.[23]

-   1878. umire Pije IX i dolazi za papu Lav XIII.

Gornji podaci su dati na osnovu knjiga navedenih u „napomenama“ pod 3, 11 i 20.

* * * * * * *

Ove dve - obe pogrešne - struje se obično posmatraju i opisuju svaka za sebe, a iz ovih nekoliko navoda može se videti da su one na neki način vrlo snažno povezane i da su jedna drugu podsticale na izvesne akcije odnosno protivakcije. Pod rečju „nauka“ tada se već sve više nametalo i podrazumevalo da je to nešto nepogrešivo, pa nije čudo što je Pije IX tome hteo da parira - i to je spadalo u „moderno“, pogotovu što se nije slagao ni sa socijalnim težnjama koje su se pojavljivale posebno baš u vreme njegovog izbora za papu 1846. godine. Pri tom treba imati u vidu da je on samo najistaknutiji predstavnik vrlo moćne grupe koja je njega pomagala, uključujući Društvo Isusovo. Isto to treba imati u vidu i za ličnosti koje su bile isticane i na suprotnoj strani.

Gornji kratak pregled pokazuje da se sa nastupanjem Novoga doba centar vladavine svetom ili bar težnje da se vlada celim svetom počeo da prebacuje iz Rima u London. To i dalje traje mada po spoljašnjosti izgleda da oba ta centra deluju prvenstveno iz SAD.

Obe ove struje koje se jedna protiv druge bore za prestiž imaju nešto zajedničko, a preko čega njih upotrebljava jedna treća: bezmoralnost. Po naučničkoj religiji sve se događa prema zakonima uzroka i posledice kakvi se pokazuju u svetu čula. Po crkvenoj religiji sve se događa prema nekim božanskim zakonima koji se objavljuju preko posebno izabranih ljudi, te se i tu na neki način govori o uzrocima i posledicama - sve je „po Božijoj volji“. Obe ove struje negiraju čovekovu slobodu, pa samim tim i moral, jer moral bez slobode nije moral već prinudni automatizam. A i sloboda je nemoguća bez ljubavi, ljubavi iz koje se slobodne bira šta će se učiniti. Sa tim je povezana i gore pomenuta „sloboda savesti“.

Obe ove struje su zapletene i tako dospele u službu duha bezmoralnosti odnosno duha neslobode ili duha neljubavi. One su posledica pada u intelektualni greh i protivne su Hristovom impulsu, te obe nastoje da se potisnu ili izokrenu sva znanja o Hristu, To se među hrišćanima čini kako direktnim propovedanjem ateizma, tako i usmeravanjem pažnje samo na čovečansku prirodu Isusa koji se posebno veliča, da bi se odvratila pažnja od božanske prirode Hrista. To potpomažu i razne dekadentne struje Istoka, dekadentne jer se u njih uvukao vrlo prefinjeni materijalizam. I kod njih je došlo do pada u intelektualni greh. One ističu Isusa kao velikog proroka ili posvećenika i pri tom gledaju da se potpuno zbriše svako pojimanje o Hristu. Te istočne dekadentne struje imaju velo velikog uticaja na zapadne hrišćane, baš zato što su i ovi izgubili znanja o Hristu.

Zbog toga je - pored ostalog - i na Zapadu počelo da se propoveda o Isusu kao o nekoj vrsnoj dobričini iz Nazareta, pa je čak i veliki deo zapadnog sveta primio kao uzrečicu „Isuse!“, kad se nešto iznenađujuće dogodi, a što bi trebalo da bude prikazano kao neka posebna privrženost nekoj hrišćanskoj crkvi.

Zbog toga se još posebno forsira i ističe praznovanje Božića, kao dana rođenja Isusa, a skoro potpuno zanemaruje Bogojavljenje odnosno krštenje na Jordanu, kao dan utelovljenja Sina odnosno Hrista. Zbog toga - posebno borci protiv „Pavlovog hrišćanstva“ - nastoje da se zanemaruje praznovanje Vaskrsenja, o kojem Pavle opisno piše u Prvoj poslanici Korinćanima. A duh bezmoralnosti posebnom žestinom nastoji da se potpuno zanemari i praznik Duhova.

Međutim, Rudolf Štajner 23.12.1920. godine u Bazelu objašnjava:[24]

„Od ova tri praznika praznik Božić se sa najvećim zahtevom obraća našim ősećanjima; on na neki način želi da naša ősećanja najviše unese u dušu. Praznik Vaskrsa najveće zahteve postavlja onome što mi nazivamo ljudskim razumom, ljudskim pojiraanjem; praznik Duhova onome što mi nazivamo ljudskim htenjem.“

I u ovome se nalazi objašnjenje za uticaj tih duhova odnosno ličnosti koje se bore za stanja koja su bila opravdana u prošlosti, te koje to zaostalo žele da unose u sadašnjost. Svakako da treba i dalje razvijati ljudska ősećanjs. koja su se pretežno razvijala u trećoj kulturnoj eposi, treba razvijati i dalje razum koji je pretežno razvijan u četvrtoj eposi, ali sada, u petoj eposi treba posebno razvijati i htenje. Protiv toga se žestoko opire onaj duh bezmoralnosti koji teži da spreči razvoj slobodne savesti.

U vezi s tim treba napomenuti, da čovek može biti slobodan i u mišljenju i u htenju, a ne samo u ősećanju - kako je to obrazlagao Šiler, a prihvatao i Gete.[25] Pri tome treba imati u vidu, da sloboda u mišljenju nije u protivljenju nego u uvažavanju zakonitosti logike, te da i sloboda u htenju uzima u obzir i služi se zakonima koji vladaju u prirodi.

* * *

Kao što je gore rečeno dogma „O nepogrešivom učiteljstvu rimskog pontifeksa“ izglasana je sa ogromnom većinom glasova. Ako bismo uzeli da su i svi oni koji su bili napustili koncil bili protiv te dogme - da bi protiv nje glasali, ipak ispada da je 75% glasalo za (533:719). Međutim, već posle dva - tri meseca 298 biskupa koji nisu prisustvovali tom glasanju izjašnjava se da su i oni saglasni sa tom dogmom, da je i oni priznaju i prihvataju.[26]

U ljudima se naravno nešto pobuni već i pri samoj pomisli da neko može biti nepogrešiv - bez obzira na to što se ovde svakako pošlo od pretpostavke da rimski pontifeks dobija neko posebno nadahnuće kad govori „ex catedra“, a i da to ne bi izgovorio bez produbljene rasprave sa vrsnim teolozima. Međutim, za ovih skoro 150 godina bilo je samo jedno takvo proklamovanje „ex catedra“. To je kad je Pije XII (1939-1958), papa koji je za vreme rata ćutao, 1950. godine u svom definisanju Marijinog vaznesenja proglasio da je ona na kraju svog života sa telom i dušom bila odneta na nebo.[27]

Zbog nepriznavanja ove dogme neki rimokatolici su se izdvojili i osnovali Starokatoličku crkvu. Rudolf Štajner o ovoj dogmi kaže, da po njoj neko može vrlo lako da kaže da neki papa nešto jeste ili da nešto nije rekao „ex catedra“, te da to upotrebi za svoje svrhe. Ja ću međutim ovu dogmu doslovno uzeti i protumačiti, a čini mi se da su kardinal Guido i ostali to takođe na sličan način mislili.

Prema toj dogmi koja je skoro jednoglasno doneta na Prvom vatikanskom koncilu 1870. godine rimski pontifeks je nepogrešiv samo kad proklamuje neku dogmu „ex catedra“, te prema tome sve papske bule, enciklike i drugi iskazi jesu pogrešivi i mogu biti pogrešni. Na taj način je moć papa strahovito ograničena. Dok se do tog koncila smatralo da je papina reč merodavna za sve rimokatolike, da se nje svi moraju ili da treba da je se pridržavaju, na ovom koncilu je proglašeno da svi pravi rimokatolici treba da proveravaju sve izjave papa - sem onih „ex catedra“ - d li su ispravne ili pogrešne, te da prema svojoj slobodnoj savesti prema njima postupaju ili ne. Sledstveno tome, onaj rimokatolik koji to svojom savešću ne proverava nije dobar hrišćanin; a onaj ko propoveda ili postupa suprotno tome - radi prema papinim rečima ne proveravajući njihovu ispravnost - jeste jeretik. To je proglašeno na Prvom vatikanskom koncilu.

Ja se neću upuštati u to, da li je ova dogma ispravna ili ne, već ću i dalje samo navoditi činjenice. Ova dogma nije izglasana na način kako se to u svim parlamentima na svetu izglasavaju hiljade i hiljade zakona, a da većina glasača te zakone nije ni pročitala. Nju su po svoj prilici svi okupljeni pročitali i o njoj više meseci raspravljali ti nadprosečno učeni ljudi, ljudi koji su bili na najvišim položajima u rimokatoličkoj crkvenoj hijerarhiji. I oni su sa velikom većinom izglasali da je njihov poglavar papa - samo pod vrlo retkim okolnostima nepogrešiv, a sa tim su se naknadno i skoro svi biskupi složili. Drugim rečima, oni su vlast i moć svoga poglavara dogmatski strahovito ograničili. A kako se to u praksi sprovodi to je sasvim drugo pitanje.

Međutim, ova dogma je izazvala veliku buru u svetu. Sem starokatolika koji su se izdvojili, ova dogma služi kao važan adut i raznim neprijateljima Rimokatoličke crkve.

Može se naravno o Piju IX govoriti da je bio sujetan i vlastoljubiv itd., te da je i pravo na nepogrešivost hteo da pribavi isključivo za sebe. Ja o tome ne mogu da dam nikakvu procenu, jer o njemu vrlo malo znam. Stoga ću ja. ovde samo na jedno skrenuti pažnju: Svaki čovek koji ima neku vlast može drugog da navede da radi po svom naređenju bez obrazlaganja i davanja objašnjenja o tome, svaki takav čovek smatra sebe nepogrešivim – bar u onome što on tako naređuje. A onaj ko to izvršava, držeći se one narodne „Svezi konja kako gazda kaže, pa makar i za rep!“ - taj se iz bilo kojih razloga milom ili silom odriče svoje slobode, njemu je uskraćeno „pravo na slobodu savesti“, on se ropski pokorava.

To je vrlo ozbiljan društveni problem i on se ne može preko noći rešiti, jer je to vekovima uobičajeno! Ali to je ideal kojem treba težiti, t.j. da svaki čovek samo iz svojeg uviđanja radi ono što je korisno za ljudsku zajednicu, pa makar da to potpuno i ne sagledava, već iz svoje „slobodne savesti“ stiče poverenja u nekoga ko o nekoj stvari ima više iskustva i više zna nego on. To je ideal koji treba u sadašnjoj kulturnoj eposi ostvariti.

Preduslov za to je da se i svira drugim „papama“ odnosno vlastelinima ograniči odnosno oduzme vlgtst, koja se skriva iza njihove nepogrešivosti koja nije regulisana nekom teoretskom dogmom, već je uvedena u praksu pored ostalog i sa „strogo poverl jivo“, „tajnom diplomatijom“ i drugim, pri čemu se „izvršava narodna volja“ u stvarima o kojim taj narod ne srne ništa da zna. Taj ideal se može ostvariti samo razbijanjem sadašnjih jednodelnih država na tri nezavisne oblasti:

-   duhovna koja radi po načelu slobode,

-   političko-pravnu koja radi po načelu jednakosti,

-   privrednu koja radi po načelu bratstva,

-   a sve tri bi u punoj ravnopravnosti rešavale zajednička pitanja.

To bi onda bilo i spasenje za one koji su podlegli iskušenjima vlasti i -nepogrešivosti. Oni onda ne bi morali da strahuju za svoj život i živote svojih dragih, niti da strahuju da li su u svojoj nepogrešivosti pogrešili i izabrali neko zlodelo veće od nekog drugog - kako im se to uvek stavlja na biranje. Vlasteline treba spašavati od njihove vlasti, a koju oni sebi uvek pravdaju i obrazlažu ubeđenjem u svoju nepogrešivost.

A sad, pošto „Ineffabilis Deus“ od 08.12.1854. Pije IX nije izgovorio „ex catedra“, treba i tu njegovu objavu o „bezgrešnom začeću Marije“ da svi rimokatolici provere, a i ja ću se tome pridružiti. On tu kaže da „Blažena Deva Marija u prvom trenutku njenog začeća ... jeste ostala bez ikakve mrlje naslednog greha“.[28] Zašto je to nazvano „bezgrešnim začećem“ meni nije poznato, te mi se čini da je takav naziv uzrok i mnogim zabunama, jer pod tim izrazom razni ljudi sasvim različite stvari podrazumevaju, a neki put i naročito izokrenu.

Pre toga je Pije IX 02.02.1849. u „Ubi primum“ napisao da Marijin „sjaj (ili uzvišenost) nadmašuje sve horove anđela“ i „njena noga je zgazila glavu Satane“.[29] Nešto slično piše i Pije X, veliki borac protiv modernizma, u enciklici od 08.12.1904. i kaže, da je još Adam video kako je „Marija zgazila glavu znije“, a zatim je povezuje i sa Nojem, Avraamom i drugima.[30]

Ovi iskazi Pija IX i Pija X ukazuju da oni u Mariji ne gledaju neko obično ljudsko biće. Sem toga, oni obojica time poriču i Aristotelovo učenje,koje je prihvatio i Tona Akvinski (1225-1274) i koje je vekovima bilo zvanično učenje rimokatoličke crkve, to jest da se duša stvara tek posle telesnog začeća, te time i oni prihvataju ono na početku poglavlja „E. Neka objašnjenja“ navedeno Platonovo učenje da je duša morala postojati još pre telesnog začeća odnosno rođenja, a koje su zastupale pravoslavne crkve. Da bi to bilo jasnije, ja ću ovde navesti sledeći Platonov iskaz, koji je izneo Rudolf Štajner u predavanju održanom u Berlinu 29.04.1909:[31]

„Jednom je čovjek bio jedno duhovno biće. On je sišao samo uslijed toga što su mu ugrabljena duhovna krila, što je bio uvijen u čulno tijelo. On će se opet osloboditi tog čulnog tijela, opet će se uspeti u duhovno-duševne svijetove“.

Platon je inače davao i više dokaza o toj preegzistenciji, na primer u „Fedonu“, „Timaju“ i „Fedru“.

A i ona dogma Pija XII iz 1950. godine može se shvatiti samo ako se pod „telom i dušom“ ne podrazumeva nešto što se preko čula opaža, već nešto sasvim duhovno. A po rimokatoličkoj dogmi iz 869. godine duh je samo neka manifestacija duše, nije ništa realno. Međutim, već i sam iskaz da je Marija sa telom i dušom vazneta na nebo jeste ujedno i tvrdnja da Marija nije to telo i duša, već da su ovi nešto što je njoj samo pripadalo, da je to njoj na neki način pridodato, pa je onda ona i to sa sobom ponela.

Drugim rečima, priznaje se da je Marija neko duhovno biće koje se spustilo u tu dušu i telo. Time se „ex catedra“ poništava ta dogma iz 869. godine, koja je kao neka politička tvorevina doneta pod uticajem arabizma i drugog.

Ja naravno ne znam šta su ova trojica papa mislila o Mariji, niti mi je poznato da li su negde davali bliža obaveštenja o tome, ali ovi iskazi -bez obzira da li su tačni i kako ih čovek može razumeti - ukazuju na to da pod Marijom treba podrazuiaevati neko vrlo visoko duhovne biće, biće koje je postojalo još pre Adama i koje se - kad „su mu ugrabljena duhovna krila“ - na neki način spustilo u to telo Marije iz kojeg je rođen Isus. A ono telo s kojim je vazneta na nebo svakako nije nešto što se spoljašnjim čulima može videti i opipati - baš kao ni to „nebo“, ne ono plavetnilo koje se očima gleda, baš kao ni ona glava Satane ili zmije. Naravno da oni koji smatraju da je stvarnost samo ono što se čulima može opažati, da oni moraju ovu dogmu Pija XII smatrati da je apsurdna.

Na osnovu ovih mojih objašnjenja nikako ne treba zaključiti da ja branim ta stanovišta i objašnjenja ovih papa. Ja samo pokušavam da ih razumem i protumačim sa njihovog stanovišta, a ne da ih na jedan opet pristrasan i pogrešan način jednostavno proglasim apsurdnim - kako to mnogi čine, pa ih neki put još izokrenu ili zloupotrebe. Pa i Kopernik i Ignacije, kao i njihovi sledbenici, dali su velike doprinose ljudskoj kulturi, bez obzira što su u nekim stvarima grešili. Isto tako, ako su ta trojica papa mnogo šta neispravno radili, to ne znači da oni ili neko preko njih nije i nešto ispravno dao. Tu posebno treba uzeti u obzir da i nešto što je sada zlo uvek može da se preokrene u nešto dobro. Naravno da se i neki dobar impuls može izokrenuti u zlo, ali u krajnjoj liniji uvek pobeđuju one sile koje idu Hristovim putem, a ne Duha Bezmoralnosti. Tako su i preko ove trojice - možda i nepopularnih papa - dati ogromni impulsi za usmeravanje hrišćana na ispravan put, na „put i istinu i život“ (Jn.14.6). A u tom smislu data je i ona izjava Benedikta XVI o slobodi savesti. Naravno da oni kojima se služi Duh Bezmoralnosti nastoje da se ovi impulsi sakriju ili na neki način izokrenu. Zbog toga se od svakoga traži velika budnost i egzaktnost u posmatranju i mišljenju; takođe i tačnost pri izlaganju i to proverenih činjenica - bez uplitanja svojih strasti i predrasuda.

* * *

Ja naravno ne mogu da znam šta su Pije IX, Pije X i Pije XII, pa i drugi iz njihovog okruženja zamišljali, ali iz ovih njihovih učenja izlazi da su oni Mariju doživljavali slično onome kako su stari Egipćani doživljavali svoju boginju Izidu. Ako je Marija ili Izida sveobuhvatna, kozmička duša sveta, ona je svakako „bez mrlje naslednog greha“, jer i nije „začeta“ tek nešto pre početka računanja našeg vremena, kako se to istorijski prikazuje, kad se uzimaju u obzir samo njeni tadašnji fizički ovoji.

Ja ću ovde istaći još jednu paralelu. Rudolf Štajner u gore pomenutom predavanju od 29.04.1909.[32] izlaže sledeće iz egipatskih misterija. Kad je Izidin brat i suprug Oziris već bio ubijen i boravio u svetu mrtvih - dakle u duhovnom svetu, ne u spoljašnjetn fizičkom - jedan njegov zrak pogađa glavu Izide i ona na takav način biva oplođena i rađa Horusa. Sasvim slično tome govori se u hrišćanstvu (Mt.1.20 i Lk.1.35), t.j. da su obe Marije bile oplođene od Duha Svetoga i tako rodile ona dva njihova Isusa.

Pod Izidom ili Marijom podrazumeva se dakle ljudska duša koja biva oplođena iz duhovnog sveta i - savlađujući svoju nižu prirodu - rađa višeg čoveka.

U poglavlju „E. Neka objašnjenja“ već je o tome bilo govora. Tu je opisan i preokret u ljudskoj duši koji je nastao posle Misterije na Golgoti. Ljudi nisu izgubili Hrista, već samo saznanje o Hristu, jer:

„U onaj dan ćete saznati da sam ja u svome Ocu, i vi u meni, i ja u vama.“ (Jn.14.20)

To kaže i Rudolf Štajner u predavanju održanom u Dornahu 24.12.1920:

„Ne nedostaje nama Hristos, moji dragi prijatelji; saznavanje o Hristu, Izida o Hristu, Sofija o Hristu nama nedostaje.“[33]

A neposredno pre ovog zaključka Rudolf Štajner kaže da je „ta božanska Sofija, ta nebeska Mudrost“ ubijena, da je „ta sledbenica Izide“ „u svom pravom liku rasprostrta u lepoti čitavog kosmosa“.

Da li je Pije XII bio upoznat sa tim objašnjenjima Rudolfa Štajnera, kad je 1950. godine „ex catedra“ proglasio dogmu o Marijinom vaznesenju?

* * * * * * *

Napomene

1. Renate Riemeck: “Verstossen, verfemt, verbrant”, Urachhaus, Stuttgart, 1986

2. Preveo Branko Ljubić

3. Renate Riemeck: “Glaube - Dogma – Macht”, Urachhaus, Stuttgart, 1985

4. Rudolf Štajner: “Događaj Hristove pojave u eterskom svetu”, GA 118, Pforchajm, 30.1.1910 - prevod Siniša Nikolić

5. Rudolf Steiner: “Die occulten VVahrheiten alter Mythen und Sagen”, GA 92, Berlin, 12.5.1915, str. 130

6. Rudolf Steiner: “Izis i Madona”, iz GA 57, Berlin 29.4.1909 – nepoznat prevodilac

7. Rudolf Steiner: “Die Suche nach der neuen Isis, der gottlichen Sophia", GA 202, Basel, 23.12.1920

8. Rudolf Steiner: “O Jovanovoj Apokalipsi”, GA 104, Nirnberg, 24.6,1908 - prevod Mile Galović

9. Rudolf Steiner: “Die Erkenntnis des Űbersinnlichen in unserer Zeit und deren Bedeutung fur das heutige Leben”, GA 55, Berlin 28.7-1907) str. 226-232

10. Robert Hačinson: “Opus Dei”, Narodna knjiga Alfa, 2006, str. 356

11. Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 141

12. Rudolf Steiner: “Lebendiges Katurerkennen. Intelektueler Sundenfall und spirituelle Sündenerhebung”, GA 220

13. Rudolf Steiner: “Lebendiges Katurerkennen. Intelektueler Sundenfall und spirituelle Sündenerhebung”, GA 220, predavanje od 21.1.1923

14. Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 28,181

15. Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 350

16. Robert Hačinson: “Opus Dei”, Narodna knjiga Alfa, 2006, str. 324

17. Rudolf Steiner: “Alte und neue Einweihungsmethoden”, GA 210, predavanje u Breslau 1.2.1922, str. 77

18. “Botschaft seiner Heiligkeit Papst Benedikt XVI zur feier des Weltfriedenstages - 1. Januar 2011”, Libreria Editrice Vatikana 2010

19. Rudolf Steiner: “Alte und neue Einweihungsmethoden”, GA 210, predavanje Dornach 10.3.1922

20. Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 184

21. A. V. Jefimov: “Istorija Novoga veka, 1789 – 1870”, Prosveta, Beograd 1946

22. Renate Riemeck: “Glaube - Dogma – Macht”, Urachhaus, Stuttgart, 1985, str. 293

23. Renate Riemeck: “Glaube - Dogma – Macht”, Urachhaus, Stuttgart, 1985, str. 290-299

24. Rudolf Steiner: “Die Suche nach der neuen Isis, der gottlichen Sophia", GA 202, Basel, 23.12.1920

25. Rudolf Steiner: “Alte und neue Einweihungsmethoden”, GA 210, predavanje u Breslau 1.2.1922, predavanje Dornach 19.3.1922, str. 230-231

26. Renate Riemeck: “Glaube - Dogma – Macht”, Urachhaus, Stuttgart, 1985, str. 300

27. Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 311

28. Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 294

29. Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 299

30. Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 322

31. Rudolf Steiner: “Izis i Madona”, iz GA 57, Berlin 29.4.1909 – nepoznat prevodilac

32. Rudolf Steiner: “Izis i Madona”, iz GA 57, Berlin 29.4.1909 – nepoznat prevodilac

33. Rudolf Steiner: “Die Suche nach der neuen Isis, der gottlichen Sophia", GA 202, Dornach 24.12.1920

Rađeno u Beogradu od 09.10.2011. do 10.07.2012. g.

SLUČAJ “SLUČAJ PAPA" S A D R Ž A J

A. UVOD ………………………………………………………… B. PRIKAZ KNJIŽICE “SLUČAJ PAPA” ...……………………. - “Predgovor” …………………………………………….. - “Uvod” ………………………………………………….. - “I. Zastrašujuća crkvena vlast” …………………………. - “II. Ubojita zabrana kondoma” …………………………. - “III. Pokroviteljstvo nad seksualnim deliktima” ……….. - “IV. O dopuštenosti podnesene tužbe” …………………. - “V. Sažetak” ……………………………………………. C. PODSVESNE OPTUŽBE …………………………………….. D. PITANJA BEZ OPTUŽBI ……………………………………. E. NEKA OBJAŠNJENJA ………………………………………. F. NEŠTO U ZAGRADAMA ……………………………………. G. INTELEKTUALISTIČKA BORENJA ………………………. NAPOMENE ……………………………………………………..

1 1 1 2 3 8 9 18 20 23 26 36 45 48 54

---

[1] Renate Riemeck: “Verstossen, verfemt, verbrant”, Urachhaus, Stuttgart, 1986

[2] Preveo Branko Ljubić

[3] Renate Riemeck: “Glaube - Dogma – Macht”, Urachhaus, Stuttgart, 1985

[4] Rudolf Štajner: “Događaj Hristove pojave u eterskom svetu”, GA 118, Pforchajm, 30.1.1910 - prevod Siniša Nikolić

[5] Rudolf Steiner: “Die occulten VVahrheiten alter Mythen und Sagen”, GA 92, Berlin, 12.5.1915, str. 130

[6] Rudolf Steiner: “Izis i Madona”, iz GA 57, Berlin 29.4.1909 – nepoznat prevodilac

[7] Rudolf Steiner: “Die Suche nach der neuen Isis, der gottlichen Sophia", GA 202, Basel, 23.12.1920

[8] Rudolf Steiner: “O Jovanovoj Apokalipsi”, GA 104, Nirnberg, 24.6,1908 - prevod Mile Galović

[9] Rudolf Steiner: “Die Erkenntnis des Űbersinnlichen in unserer Zeit und deren Bedeutung fur das heutige Leben”, GA 55, Berlin 28.7-1907) str. 226-232

[10] Robert Hačinson: “Opus Dei”, Narodna knjiga Alfa, 2006, str. 356

[11] Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 141

[12] Rudolf Steiner: “Lebendiges Katurerkennen. Intelektueler Sundenfall und spirituelle Sündenerhebung”, GA 220

[13] Rudolf Steiner: “Lebendiges Katurerkennen. Intelektueler Sundenfall und spirituelle Sündenerhebung”, GA 220, predavanje od 21.1.1923

[14] Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 28,181

[15] Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 350

[16] Robert Hačinson: “Opus Dei”, Narodna knjiga Alfa, 2006, str. 324

[17] Rudolf Steiner: “Alte und neue Einweihungsmethoden”, GA 210, predavanje u Breslau 1.2.1922, str. 77

[18] “Botschaft seiner Heiligkeit Papst Benedikt XVI zur feier des Weltfriedenstages - 1. Januar 2011”, Libreria Editrice Vatikana 2010

[19] Rudolf Steiner: “Alte und neue Einweihungsmethoden”, GA 210, predavanje Dornach 10.3.1922

[20] Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 184

[21] . A. V. Jefimov: “Istorija Novoga veka, 1789 – 1870”, Prosveta, Beograd 1946

[22] Renate Riemeck: “Glaube - Dogma – Macht”, Urachhaus, Stuttgart, 1985, str. 293

[23] Renate Riemeck: “Glaube - Dogma – Macht”, Urachhaus, Stuttgart, 1985, str. 290-299

[24] Rudolf Steiner: “Die Suche nach der neuen Isis, der gottlichen Sophia", GA 202, Basel, 23.12.1920

[25] Rudolf Steiner: “Alte und neue Einweihungsmethoden”, GA 210, predavanje u Breslau 1.2.1922, predavanje Dornach 19.3.1922, str. 230-231

[26] Renate Riemeck: “Glaube - Dogma – Macht”, Urachhaus, Stuttgart, 1985, str. 300

[27] Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 311

[28] Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 294

[29] Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 299

[30] Peter de Rosa: “Gottes erste Diener”, Droemersche Verlag-Panstalt, München 1989, str. 322

[31] Rudolf Steiner: “Izis i Madona”, iz GA 57, Berlin 29.4.1909 – nepoznat prevodilac

[32] Rudolf Steiner: “Izis i Madona”, iz GA 57, Berlin 29.4.1909 – nepoznat prevodilac

[33] Steiner: “Die Suche nach der neuen Isis, der gottlichen Sophia", GA 202, Dornach 24.12.1920